Zahvaljujem. Ako dopustite, pošto ste vrli ljubitelj jezika, moje prezime se akcentuje kao Tábaković.
Interesantno je da je Vlada spojila raspravu o tri tačke dnevnog reda, Predlog zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama i Predlog zakona o prestanku važenja Zakona za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova, čime je htela da kaže da je dovoljno vreme za jednu raspravu za ovako tri važne tačke dnevnog reda. Kao prvo, smatram da ove tri tačke dnevnog reda zaslužuju makar onoliko pažnje i vremena koliko i jučerašnja rasprava o političkim strankama.
Ako se građani ili kolege pitaju zbog čega su se ova dva zakona, zakon o Fondu za razvoj i Zakon o privrednim komorama, borila međusobno za primat, a oba zakona tretiraju novac koji jeste postao simbol uspeha, osnovni motiv za bavljenje javnim poslovima i jedini pravi izvor moći u ovoj državi, onda ću reći da su privredne komore izazvale veću pažnju, zato što sredstva koja se prikupe obaveznom članarinom, ne preduzeća koje je učlanjeno u regionalnu, gradsku ili drugu komoru, već zaposleni u tom preduzeću koje niko za to ne pita i koji, uverena sam, ne dobijaju adekvatnu uslugu za te pare, već zato što za taj novac retko da se na pravi način polaže račun.
Upravo onako kako ste vi gospođo Kalanović rekli, preko milijardu dinara je prikupljeno, a da li je skupština komore dovoljan organ i dovoljno javno mesto da dobijemo račun o tako prikupljenim sredstvima, pitanje je.
Mislim da je u Fondu ipak nešto ozbiljniji tretman odgovornosti za novac koji se iz budžeta prikupi, a podeli drugima, ali ću ja da se potrudim da skrenem pažnju javnosti na ovaj treći zakon, koji najviše govori od državi i o njenom maniru prikupljanja i trošenja para i o načinu vođenja javnih poslova.
Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o Fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova je najvažniji zakon od ova tri. Govori o tome da je 2002. godine osnovan Zakon o Fondu za osiguranje spoljnotrgovinskih poslova i da je njegova nadležnost, biću kolokvijalna, podsticanje izvoza. Svi znamo koliki nam je problem deficit i koliko je važno podsticati izvoz zbog deviznog priliva, zbog naše platno-bilansne pozicije i njenog učešće u bruto društvenom proizvodu.
Ako je 2005. godine osnovana sa gotovo istim nadležnostima Agencija za unapređenje izvoza i razvoja ekonomskih odnosa, znači duplirane nadležnosti, što ste i vi potvrdili, doduše, rekli ste da ima i nešto šire nadležnosti, sad postavljam pitanje poslova, uslova, ograničenja, zašto mi u 2009. godini u martu mesecu ukidamo Fond čije poslove radi istovremeno i Agencija za osiguranje izvoza? Zašto nam treba pune tri godine, jer je ovaj zakon stigao u proceduru u decembru 2008. godine? I da to postoji samo negde na papiru, to što se zove Fond i čiji su poslovi duplirani, pa da mi sad samo formalno ukidamo taj fond, ja bih to razumela. Apsolutno nije reč o tome, jer u jednom od stavova u obrazloženju ovog zakona piše da će se sredstva koja postoje na računu ovog fonda preneti na Agenciju.
Hoću da kažem da je nedopustivo rasipničko ponašanje države, koja duplira organe, institucije i menja im samo naziv, a vrše iste nadležnosti. Nema nikakvog opravdanja što je 2006. godine tzv. „Smeka“, „Smeca“, kako je ko čita, kao institucija nasledila instituciju te vrste koja je postojala na saveznom nivou, jer je po svim obavezama koje je preuzela Republike Srbija to bila institucija Republike Srbije i u njenoj direktnoj nadležnosti.
Vrlo je interesantno i molim vas za pažnju (i nemojte da upozorenje koje je svojevremeno davao izvesni Đulijani u Italiji, govoreći da će gas koji se stvara u utrobi zemlje, i utvrdio ga je svojim specijalnim instrumentima, izazvati katastrofalni zemljotres čijeg smo broja žrtava svedoci, molim vas) da podacima koje vi iznosite, a ja ponavljam, pridate značaj i da se u skladu sa ovim i ponašate, a to je – da li je moguće da vi prilikom osnivanja svake vlade ili prilikom podnošenja ovakvih zakona za ukidanje nekih institucija niste u obavezi da kao bilo koji i najmanji privredni subjekat ne napravite popis imovine, popis obaveza, popis sredstava kojima jedan organ, koji je stvoren sredstvima građana, i dostavite ga na uvid.
Koliko je ljudi zaposleno, a koliko ćete negde preuzeti? Koji su poslovi urađeni i sa kojim efektom? Koliko je sredstava upotrebljeno i u koje namene?
Ili ću, zaista, predložiti zvanično da u obrazloženju ovih zakona na kraju stoji, pored onog – potrebna sredstva za sprovođenje zakona, razlozi za hitan postupak itd, šteta koja je, na primer, ovim zakonom učinjena građanima Srbije, što je od 2005. do 2009. godine postojala paralelna institucija sa gotovo istim nadležnostima.
Zaista smešno deluje obrazloženje da se ovaj zakon mora doneti po hitnom postupku i zbog sprečavanje štetnih posledica itd, zbog paralelnog postojanja dve institucije.
Zakon o Fondu za razvoj, o kojem ću, takođe, govoriti, tretira istu materiju i ima isti principijelni pristup.
Molim vas, to što dolazim iz opozicije, što sam poslanik SNS, Poslaničkog kluba Napred, Srbijo, ne umanjuje argumente koje iznosim i pomažemo vam, ne zato što želimo da vi ostanete na vlasti, nego zato što vam ukazujemo da način vršenja javnih poslova i trošenja javnih para konačno mora da bude uveden u red.
Da se ja na bilo koji način pitam i da je snaga dvadesetjednog poslanika Srpske napredne stranke iole veća, ovakav predlog zakona ne bi mogao doći u proceduru. Atributi, opisni pridevi, tekstualna obrazloženja, to je za pismene sastave đaka u osnovnoj, možda i u srednjoj školi. Za ovakav ozbiljan dom i za ovakav ozbiljan trenutak morate da podnesete račun o kome možemo da damo mi sud, a i građani, kako se troši novac u ovoj državi.
Da li će i tako biti izvršena primopredaja predmeta, završenih, nezavršenih stvari? U najobičnijem, da ne bude pežorativno, u najjednostavnijem poslu u primopredaji postoji preuzimanje i predaja dužnosti, sa podvlačenjem crte gde je ko stao i šta je ko uradio, a šta onaj koji ga nasleđuje treba da uradi. Toga u ovom, kao i obično u ovakvim zakonima, nema.
Bez obzira što sve vreme govorimo o tome da ministarstva vrše poslove koji su im u opisu, navodno, te poslove prebacuju agencijama kojih ima na budžetu 110, ali ih gasite da nam ne biste podneli završne račune i koliko su nam troškova napravili.
Jednostavno, razvodnjavate vašu odgovornost, kao političkih lica na čelu tih ministarstava, koja se bave razvojem stranačke infrastrukture u najvećoj mogućoj meri, praveći agencije za mala, srednja, velika preduzeća, za ovo i ono, a državnim poslovima se bave agencije koje kada pitamo: zašto je cena struje takve, ministar za energetiku će reći – to radi Agencija za energetiku. Oni će reći – vi ne možete da se mešate, jer smo mi nezavisni.
Ne mogu se virtuelno voditi državni poslovi, kao što su se vodile finansije, bez regulative i regulatornih tela i bez konzervativnog pristupa finansijama i novcu došli smo do velike finansijske krize. Bez regulative koja se zove kontrola Parlamenta i građana, i bez mogućnosti da postavimo pitanje odgovornosti onih koji vrše državne poslove, zaista se ne možemo naći u stečaju, jer za državu stečaj nije predviđen, ali pred kakvim se opasnostima nalazimo, neću ni da govorim, a vi se nad njima zamislite.
Sledeći zakon o kojem ću da govorim je zakon o Fondu za razvoj. Zaista ovaj zakon omogućava svima koji se bave ovim poslovima da govore o razvoju, kao filozofskoj kategoriji. Omogućavaju da govore o regionalnom razvoju i razlikama, ali i onom najvažnijem, o čemu sam ja već načela priču, a to je rasipnička država.
Reći ću da je floskula „razvoj“ i podsetiti građane, prvi put upotrebljena u savremenom društvu u ovom, ovakvom kontekstu, 20. januara 1949. godine kada je Truman u svom pristupnom govorom južnu hemisferu nazvao nedovoljno razvijenim područjem. Od tada počinje priča o razvoju i samosažaljivost Juga i arogantni intervencionizam Severa.
I mi se iz te floskule o razvoju nismo izvukli do dana današnjeg. A koliko je šuplja priča o samom razvoju govore podaci da npr. 1960. godine zemlje Severa su bile 20 puta razvijene od zemalja Juga. Godine 1980. ta razlika je bila 46 puta veća u korist razvijenih zemalja. Ovo je podatak iznet u Rečniku razvoja, skupljanim radovima autora Volfganga Zaksa. Nije reč ni o kakvoj proizvoljnoj tehnologiji i konstrukciji, kako to neki imaju običaj da kažu. I u tom razvoju, razvijena društva, razvijeni krajevi se stalno kreću ka onoj sopstvenoj degradaciji, gde onaj ko ima napreduje sve više, a onaj koji nema zaostaje sve više. Dokaz su Beograd, Novi Sad i Niš koji se trudi da bude jedan od tri regionalna centra u ovoj državi. O razlikama, rezultatima i nedostacima regionalnog razvoja govorile su moje kolege, neću mnogo da govorim o tim ciframa.
Govoriću o onome što mislim da je osnovno pitanje Fonda za razvoj i Fonda za regionalni razvoj, kao nečega što jeste deo ovog posla, a to je način raspodele sredstava iz Fonda za razvoj nije motivisan ni ekonomskom logikom, ni ekonomskim zakonitostima, već je proizvod političkog delovanja ili, slobodno mogu reći, više odgovara stvarnosti, proizvod političkog dogovora. U tom i takvom načinu delovanja i upotrebe Fonda za razvoj, postavljam pitanje koje postavlja stranka kojoj pripadam duže vreme:
– A, zašto Fond za razvoj, zašto ne banka za razvoj?
– A, zašto ''Banka za razvoj'' KFV da ovde plasira sredstva, ako to možemo mi.
– I zašto Fond za razvoj koji ne duguje odgovornost svojim osnivačima na način kako to rade klasične banke?
Građanima u Vojvodini često sam govorila da se Fond za razvoj Vojvodine, na primer, ponaša kao banka, ali nema odgovornost kao banka. Nisu registrovani na način da imaju tu veličinu kapitala, mada to njima nije problem, jer država je osnovni finansijer Fonda, ali pošto nemaju skupštinu osnivača i pošto nemaju odgovornost kome to daju sredstva pod povoljnijim kamatama, vi jednu ovakvu instituciju ostavljate da traje, ali, nažalost, uvodite u njenom osnivanju čak i neustavne odredbe.
Gospođo Kalanović, vi ste predstavnik Vlade. Pitam vas – odakle vama pravo da vi članom 7. zakona o Fondu onemogućite pristup javnim preduzećima i društvenim preduzećima, da pred Fondom za razvoj, kažete, moderno apliciraju, odnosno konkurišu za sredstva.
Kakva je to jednakost – svojina u državi, koja to proklamuje Ustavom, i kakva je to svest o trenutku u kojem se nalazimo, gde liberalne tržišne privrede podržavaju nespornu privatnu svojinu?
Uveli ste još jednu novinu u zakonu o Fondu za razvoj, a to je, da njegovi osnivači, trenutno je država 51%, mogu biti i domaća i strana pravna i fizička lica. Nije to loše, ali zbog čega je svojevremeno kada ste podržavili banke, kad kažem vi, mislim na vas kao na personifikaciju stranke koja je bila predlagač takvog zakona, onda kada su sve banke zbog obaveza prema Pariskom i Londonskom klubu dobile razrez koliko je njihovih akcija državno i postojala je zabrana da se kao kupci njihovih akcija pojave domaća pravna lica. Zašto je uvek diskriminacija na štetu domaćih privrednih subjekata? Zašto je svaki zakon takav da ja moram, htela ili ne htela, da pomenem naslov knjige koju ovde čitaju sa interesovanjem poslanici "Lutke na koncu", čiji je autor Tomislav Nikolić, a zbog rasprave o komorama iz 2001. godine?
Nisu slučajnosti da u svakom zakonu postoji jedna odredba koja našim građanima, našoj privredi, našim vlasnicima novca onemogućava ulazak u ovakva interesantna vlasništva. Vi ste ovim zakonom ponovo dali gospodinu Dinkiću ekskluzivno pravo da se bavi jednim lukrativnim poslom. Lukrativnim, zato što se obezbeđuju privilegije, zato što nekome dajete jeftinija, povoljnija sredstva, zato što nemate odgovornost, a da ste banka imali biste je, pa to možete još lukrativnije da zaradite kao stranka ili kao pojedinac, ali da zato ne položite račun onome kome treba.
Vi ste ovde predvideli odgovornost samo za gospodina Dinkića, kao nadležnog ministra za regionalni razvoj. Iako ste predvideli obaveznu reviziju, o tome ću govoriti u pojedinostima, stranih revizora, ne na primer domaćih, koji nisu imali osporene revizije, ni u kakvom sudskom postupku, nigde ne stavljate Ministarstvo finansija za ministra i ministarstvo koje je dužno da ima uvid u ono što vi radite. Ta vrsta feudalizacije je primedba koju vi ne možete da osporite, čak ni pravo da neko ono što mu po prirodi posla pripada može da ima uvid u vaše papire.
I vi se hvalite da će Narodna skupština biti nadzorni odbor. Pitam vas, zbog čega samo danom izglasavanja ovog zakona ukidate članstvo Nadzornog odbora, odnosno isključujete ga iz daljih dešavanja, a svi ostali organi ostaju da postoje. A šta se to može desiti da Nadzorni odbor prestane da postoji kao nadzorni organ? Kakvu to nenadoknadivu štetu može on da nanese, da bi čak jedan član zakona, nevelikog, bio posvećen tome? Vrlo interesantno pitanje.
Ciljeve ekonomske politike nigde ovde ne pominjete kao motiv za ulaganje sredstava, kao motiv za dokapitalizaciju Fonda, ali zato, ako Fond ne plasira sredstva do kraja godine po svom planu, dajete mu pravo da ih plasira u neke akcije, u hartije od vrednosti.
– Da li do naših ekonomskih vlasti još nije doprla svest o neophodnoj potrebi da se novac ulaže u industriju, u definisanu industrijsku politiku i proizvodnju?
Da li zaista mislite da će nas trgovina akcijama, naduvanim akcijama, ona koja je Ameriku dovela dotle dokle je dovela, da će nama pomoći da se izvučemo iz krize, i to članom zakona dajete pravo Fondu da on može ta neplasirana sredstva u namene za koje je dobio odobrenje, a zove se razvoj, dakle, da mogu da se plasiraju u hartije od vrednosti? Zaista se, kao poslanik, pred ovakvim predlozima zakona osetim ne inferiorno, nego bukvalno povređeno, jer neke odredbe vređaju logiku čoveka koji živi u ovoj državi i misli joj dobro.
Vi tvrdite da će vam 51 je trenutno procenata vlasnik Republika Srbija i da će oni koji budu ulazili u vlasništvo, znači ona domaća i strana pravna lica, omogućiti sebi učešće srazmerno ulaganjima u akcionarskom društvu, odnosno upravnom odboru tog akcionarskog društva, kada ono kao takvo bude bilo organizovano. Nigde niste naveli rečenicu: "A da se zadrži obavezno onih 51 procenat vlasništva Republike Srbije". Tu kažete da ne treba, verovatno da se to precizira, jer još nemamo mišljenja na amandmane koje smo podneli, ali zato kada nam ovde predlažete kredit za špansku robu od 45 miliona, u svakom članu piše da kredit koji dobijamo mora da bude upotrebljen isključivo za kupovinu španske robe ili usluga.
Jednostavno, mislim da je čitav zakon napravljen zbog ove dve - tri stvari, a u stvari da bi Garancijski fond, za čijim postojanjem nije ni postojala potreba, bio pripojen Fondu za razvoj, što je definisano u članu 23. i 25. Da li ova opisna rečenica "potreban broj radnika će biti preuzet", a koliko će njih i pod kojim uslovima biti stavljeno na raspolaganje, jeste uklopljena u priču o smanjenju državne birokratije ili o uštedama koje Vlada radi?
Jednom jedinom rečenicom ću reći: to zaista deluje smešno i mi, koji se ozbiljno bavimo ovim poslom, ne možemo čak ni da kažemo da postoji neki sled stvari iz intervjua gospodina Dinkića, koji je dao 23.8. prošle godine, gde je najavio ovo o čemu mi danas raspravljamo, a to je njegova svest o ozbiljnosti trenutka i o potrebi spajanja preglomazne administracije koja je, u stvari, svedena na ostajanje u vlasti po svaku cenu.
Iz tih razloga, obećavam vam da Srpska napredna stranka i Poslanički klub Napred, Srbijo, ne samo da neće glasati za ove vaše zakone, nego će se truditi da i na drugim mestima građane upozna sa štetom koja je ovim zakonima njima naneta. Hvala.