Postavljam pitanje gospodinu premijeru i ne bih volela da se odgovor odloži zbog odsustva gospodina Dinkića, koji je u stvari direktno nadležan, a pitanje glasi – da li postoje privilegovani kupci društvenog kapitala i, ako postoje, koji su?
Tim privilegovanim kupcima npr. Agencija po nekoliko puta produžava rok za izvršenje ugovornih obaveza, pa kad istekne jedna do dve godine od zaključenja ugovora, Agencija više nema nadležnosti da vrši kontrolu izvršenja ugovora; nisu dostavljali bankarske garancije za izvršenje investicionih obaveza, ali Vlada više ništa ne može da uradi.
Jedan od takvih primera je "Geomašina" iz Zemuna. Oni su se obratili Vladi, predsedniku Republike i Ministarstvu ekonomije. Posedujem originalni dokument gde se nalazi dokaz da su oni predali svoj zahtev za hitan raskid kupoprodajnog ugovora, prema zakonu, ali da apsolutno niko ne reaguje.
Jednostavno, hoću Vladu da pitam – da li vi koji ste ovlašćeni za sprovođenje privatizacije, za poštovanje zakona, imate bilo koje instrumente u rukama koji se zovu ovlašćenja Vlade, Agencije ili predsednika, da zastupate interese malih akcionara, koji se krše? I ovo nije usamljeni primer i izuzetak.
Reč je o tome da Udruženje manjinskih akcionara iz "Geomašine" čitave 2008. godine ukazuje nadležnim državnim organima na pogubnu poslovnu politiku i da su njihova prava uzurpirana na način da se njima od 380 zaposlenih radnika, koliko je bilo u procesu proizvodnje, danas nalazi na radnim mestima samo 49, koji rade samo na poslovima obezbeđenja, da su im pod firmom rasprodaje knjigovodstvene vrednosti nula osnovnih sredstava u stvari rasprodati osnovni proizvodi, da investiciona obaveza nije ispunjena od strane novog vlasnika, da su prikazivani lažni izveštaji u završnom računu, da sredstva od prodaje opreme subjekta privatizacije nisu nigde prikazana.
Pošto sam sigurna da će se u ovom primeru prepoznati mnogi manjinski akcionari sa istim ovakvim problemima, pitam vas – da li je dovoljno da kažete "neka pokrenu tužbu pred sudom, da tamo ostvare svoja prava" ako znamo da su sudske takse uvećane oko 50%, koliko juče, ako ovi ljudi pitaju, s pravom - šta Vlada čini da očuva delatnost koja je po pitanju "Geomašine" potpuno jedinstvena i da li je ova država mesto gde oni mogu da se žale ili su ti organi negde van ove zemlje?

Gospodine predsedniče, da je ovo bila prva adresa na koju su se manjinski akcionari obratili, ne bih to ni koristila za potkrepljivanje primera da u ovoj zemlji evidentno postoje privilegovani kupci. Oni su iskoristili svoje pravo, poznavanje zakona i mogućnost da se obrate na sve relevantne adrese, ali odgovor, poštovanje zakona, a ne neku pomoć, nisu našli.
Razlog zašto otvaram ovakvo pitanje je, u stvari, u sledećem. Da li vi upućujete radnike, čija se prava evidentno krše i radna mesta zatvaraju, da svoje pravo ostvaruju sa krovova fabrika, preteći da će svoj život da daju za to, da izlaze na ulice i štrajkuju ili u ovoj zemlji postoje sudovi koji će suditi po zakonu, gde su prava manjinskih akcionara zaštićena Zakonom o privrednim društvima ili ćemo sudove ostaviti na milost i nemilost gospodinu Dinkiću, koji me apsolutno ne zanima kao Mlađan Dinkić, nego kao potpredsednik Vlade i nadležni ministar, koji preko svojih pomoćnika i sekretara vrši direktan i otvoren pritisak na sud, a zainteresovan je za određene slučajeve i to samo određene?
I ne može Vlada tako lagano da daje ovakav odgovor. Neću više koristiti pravo da tražim pojašnjenje. Moj cilj je bio da građani čuju kako se vi odnosite prema ovako otvorenim kršenjima zakona i onoga što se zove, u stvari, ugrožavanje života 390 ljudi, koji, samim tim što nemaju radno mesto i mogućnost da zarade platu, imaju ugrožen život, odnosno egzistenciju.

Podnela sam amandman na član 8. kojim se menja poreska osnovica i po kojem sada oporezivi prihod čini 80% od iznosa isplaćenog, odnosno raspodeljenog obvezniku.
Amandmanom, tražeći da se ovaj član zakona briše, htela sam u stvari da ostane ranije važeće rešenje, da ta poreska osnovica iznosi 50% iznosa isplaćenog, odnosno raspodeljenog obvezniku. Pedeset posto koliko je i bilo, pa zar je to malo?
Pitanje kojim bih mogla da okarakterišem ovaj zakon mogao da bi da se definiše ovako: koja je korist od zakona kojim nas izjednačavate u nemaštini?
Koja je korist od zakona kojim se izjednačavate u svojoj nemoći sa poreskim obveznicima? Ili, koja je korist od zakona kojim ćete podsticati poresku utaju? Onog trenutka kada poresku osnovicu povećate sa 50% na 80%, pitanje je da li će i koliko njih uopšte i prikazati dobit, dividendu i ono što će se deliti.
U objašnjenju koje vi dajete u odbijanju amandmana se kaže – povećanje poreske osnovice, odnosno oporezivog prihoda na 80% predstavlja, i ovo je sad sva licemernost Vlade, izjednačavanje fiskalnog opterećenja sa drugim vrstama prihoda fizičkih lica po osnovu prihoda od nepokretnosti, ugovora o delu i slično.
Ne treba nama, gospodo iz Vlade, izjednačavanje u poreskim opterećenjima. Ne treba nam poresko izjednačavanje uopšte u onom što država zahvata, oporezuje i oduzima nam, ostavljajući nam sve manje za trošenje.
Izjednačite vi kao država poreske obveznike pred zakonom, izjednačite poreske obveznike pred sudom, na konkursima kada se zapošljavaju, kada se upisuju u škole i na fakultete, kada delite subvencije, kada dajete kredite po ovlašćenim uslovima, i to subvencije, na primer, koje se finansiraju iz tog istog budžeta koji pune ovi građani koje izjednačavate po poreskom opterećenju.
Osnovni budžetski princip, da uzmete od svih jednako, 80 % osnovica za sve prihode, a da dajete samo nekima, nije nepoznato, ali je kod nas i suviše često definisano da se daje onima koji znaju lepo da se zahvale za taj povlašćeni pristup.
Neki materijalno odužujući se, neki partijskom lojalnošću, a neki u svojoj nadi skloni da veruju u prazna obećanja, odužuju se glasanjem na izborima, kasno uviđajući svoju zabludu.
Još jedno pitanje koje otvara ovako zakonsko rešenje da li ste svesni da će ovakvo povećanje poreske osnovice stvoriti kod veštih računovođa potrebu i mogućnost da, ostajući u okvirima zakona, ono svoje kreativno tumačenje propisa, ciljno i svesno, usmere na neprikazivanje dobiti da bi izbegli ovako visoke poreske obaveze.
Do čega će to dovesti? Onaj ko ne prikaže dobit, znači ne nezakonitim nego veštim, kreativnim i agresivnim tumačenjem finansijskih propisa računovodstvenih standarda i knjiženjem će, po vašem shvatanju, oštetiti državu, državu koju predstavljate vi.
Vi ćete onda, nazivajući to odgovornom državom, ulagati sve više sredstava da jačate poreski aparat koji će se truditi da to otkriva, to da otkriva to je trajno stanje koje košta i ne znači isto što i otkrije i spreči zloupotrebe, sa druge strane sve više pare trošeći da sebi obezbedite prihode, što radite i na ovaj način.
Vi ćete verovati da je to u interesu svih, pa postavljam pitanje koliko vredi država u kojoj su poreske utaje dostigle na desetine milijardi dinara po vašem priznanju?
Osnovno pitanje koje postavljam – koja je korist od ovog zakona u kojem izjednačavanje u nemaštini i poreskih obveznika i države u međusobnom prikrivanju poreske osnovice i utaje poreza, od koje ćemo štetu imati mi danas direktno, a vi, nadam se, što skorije na nekim skorim izborima, takođe, direktno.

Članom 9. predvidela sam kaznenu politiku koja je onako nedefinisano i široko data zakonom, isto onako kako je definisano i kako će se usmeravati sredstva u posebnom republičkom budžetskom fondu koja se prikupe iz ove namene. Tražila sam da ta kaznena politika bude precizna i da novčana kazna iznosi za one koji prekrše ovaj zakon od 150 hiljada do milion i 500 hiljada dinara.
Dozvolite da zbog građana Srbije pročitam jedan tekst iz avgusta 1908. godine, a tiče se ove materije. "Činovništvo srpske države prvo treba da služi svojoj partiji, pa onda srpskoj državi. Sama ta osnovica kobna je za pravilan razvitak države, utoliko što ona stvara u činovništvu državnom labave karaktere, bez određenog čvrstog načela, koji za ljubav položaja i klasa lako prelaze u bezakonje i nasilje, samo ako im se sa vrha uprave za to da nalog. U tome i leži uzrok korupcije koja zaražava masu srpskog činovništva.
Tu se nema vere u spremu i sposobnost, tu nema svesti o dužnosti koja se prima, tu se i ne pomišlja na odgovornost za neuspeh u radu, tu se samo računa sa partijskom kartom, koja je diploma za napredovanje i zaštita za sve neuspehe i počinjene grehove.
Gde se tako radi, tu ne može biti savesnog i dobrog činovništva. Tu će korupcija večno carivati". Tako je bilo u Srbiji pre sto godina, tako je i danas.
Taj problem, iako star, nije nerešiv, a prvi korak u rešavanju tog starog i teškog problema je upravo kaznena politika. Izvesnost kazne i pooštravanje kaznene politike je jedini način kojim možemo rešavati nepoštovanje zakona.

U ime poslaničke kluba Napred Srbijo Srpske napredne stranke hoću pre svega da kažem da je ovo za nas i srećan i svečan dan, i da opravdam odsustvo gospodina Tomislava Nikolića, koji se nalazi u Novom Pazaru pokušavajući da pomogne u rešavanju nekih naših zajedničkih dnevnih, a teških problema.
Vrlo mi je neprijatno što je sednica, koja je zaista trebalo da bude svečana, počela drugačije i opozicija i SNS kao deo te opozicije ničim ne snosi odgovornost za to.
Drago mi je što je među nama sekretar iz Ministarstva inostranih poslova, gospodin Stanimir Vukićević, koji je bio ambasador u Rusiji, i da ste samo pokušali da opravdate kašnjenjem u saobraćaju njegov dolazak, mi sigurno ne bismo zamerili što nije bilo nikoga na početku.
Pre svega ću reći da ćemo svim srcem i sa emocijama i sa kompletnim razumom glasati za usvajanje ovog sporazuma. Moram da kažem da se jedan malograđanski odnos, koji se u ovoj državi neguje kao da je vredan, pokazao i na ovom primeru.
Kada vidite da se dvoje dogovaraju oko nečega, onaj treći misli da se dogovaraju protiv njega. Nažalost, i sporazum i svi odnosi sa Rusijom se doživljavaju na sličan pogrešan način.
Moj utisak je, i ne bih želela da mi iko na to replicira, daj bože da je samo ličan, da mnogi u ovoj državi imaju bukvalno osećaj krivice zbog saradnje sa Rusijom, a pred zapadom i Amerikom.
Mislim da je to nepotrebno iz razloga što sa tom istom Rusijom se utrkuju da se na svim forumima i njenim čelnicima prvi pozdrave oni pred kojima neki iz ove države imaju osećaj krivice.
Utrkuju se da s njima ekonomski sarađuju, da im se ni na koji način ne zamere u bilo kom smislu.
Zašto bi se mi stideli da sarađujemo sa državom s kojom nas spaja i istorija, i tradicija, i jezik, i vera i književnost.
I obraćanje sa draga braćo i sestre nigde nema onaj direktni izvorni smisao kao baš tamo.
To sam osetila u jednoj poseti prošle godine u junu i moje iskreno zalaganje da potpuna liberalizacija viznog režima na obe strane i u oba smera bude ovim sporazumom ratifikovana i što pre stavljena u praktično sprovođenje, nije motivisano, mada ne zameram, nikakvim ekonomskim interesima nekih ljudi, a daj bože da ih je više, poput gospodina Popovića, koji s njima sarađuju.
Nije motivisano nikakvom direktnom političkom podrškom partiji kojoj pripadam, za razliku od nekih drugih koji su žurno žurili da pročitaju telegrame rođendanskih čestitki, koji su išli da se tamo fotografišu onda kada je to bilo korisno u vreme predizborne kampanje. Upravo interesima razvitka ove zemlje, njenog ubrzanog privrednog rasta, interesima oba naroda motivisan je ovaj prvi korak koji treba da znači otvaranje saradnje u svim mogućim oblastima i svim aspektima.
Ako u saradnji i razgovorima sa ljudima iz Ruske federacije čujete da majke danas tih uglednih biznismena još uvek pominju kao brendove – kožnu obuću iz Jugoslavije, naša vina, našu hranu, naš tekstil, ako smo mi nekad bili onaj obećani svet za njih, ne vidim razloga da ne radimo svakog dana i sa puno snage na razvijanju tih odnosa.
Ima jedan dodatni razlog zbog kojeg mi treba da se radujemo ratifikaciji ovog sporazuma.
Podrška Rusije koju smo imali svih teških, a posebno deceniju unazad, bila je srazmerna njihovoj snazi na svetskoj političkoj sceni, pa od njihovog iskrcavanja na aerodromu u Slatini, preko njihove borbe za međunarodno pravo, a samim tim i nas, u Savetu bezbednosti UN, preko podrške koju imamo u Međunarodnom sudu pravde oko neregularnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, do njihove borbe za ukidanje Haškog suda – sve su to dokazi koji treba nama i našem narodu da pokažu da neko velik, moćan i svestan onoga što je međunarodno pravo, humane vrednosti i čovek jesu u osnovi odnosa koje ćemo razvijati.
S druge strane, to ne znači zabludu da bilo ko od nas iz SNS, i lično mogu da potvrdim, misli da u tim odnosima dobrih razumevanja i dobrih principijelnih temelja, treba da važi drugo pravilo sem ljubav za ljubav, a sir za novac. To je stara izreka koju nam niko ne sme zameriti. Partnerski odnosi na kojima želimo da gradimo saradnju su princip koji treba da funkcioniše i onda kada govorimo o ulasku u EU, o saradnji sa Rusijom, sa zemljama BRIK-a, rastućim, Indijom, Brazilom, Kinom i svima ostalima koji u nama žele da vide ravnopravnog partnera. U tom smislu ne da nema razloga za stid, ima razloga za ponos i za veliku opreznost.
Uverena sam da se u manevrima u Gruziji neće naći nijedan srpski vojnik. Volela bih da nam neko ispred Vlade pruži uverenje te vrste. Zaista ne bi bilo u redu da neko i pomisli da se mi možemo naći prijatelju u nevolju a na suprotnoj strani, jer Rusija je mnogo puta dokazala da nama jeste prijatelj u nevolji, i mi koji gradimo prijatelje na svim stranama, ta prijateljstva treba da snažimo, podržavamo i učvršćujemo svakog dana, vrlo vodeći računa o svakom potezu i o svakoj reči koju upotrebljavamo.
Sa zadovoljstvom, na ovaj svečani dan, u ime SNS glasaćemo za ratifikaciju sporazuma koji znači zbližavanje dva naroda u svakom smislu, od turističkog do ekonomskog. Hvala.

Ako prekoračim ona dva minuta oko amandmana, računajte da ću nastaviti malo vremena od vremena poslaničke grupe.
Amandman koji je podnet na član 1. je potreba da se produži vreme za raspravu o samom budžetu i potreba da to vreme na izgubimo samim onim podnošenjem amandmana na član 1, u kojem neko drugi može da istroši vaše vreme, ali podnošenjem amandmana u stvari hoću da postavim pitanje Vladi i da pitam gospođu ministra zašto nije nastavila sa odličnom praksom što preciznijeg i potpunijeg izveštavanja o sadržini ovog zakona o kojem razgovaramo.
Da bi građanima bilo jasno o čemu govorim, u finansiranju budžeta cifru otplata glavnice duga, koja je u osnovnom tekstu zakona iznosila oko 42 miliona, sada iznosi 174.924.000, pa sam u stvari htela da zadržim obrazloženje za ovako veliko povećanje te cifre.
Pokušala sam u obrazloženju stanja unutrašnjeg duga, na koji se odnosi najveći deo ove cifre, da pronađem obrazloženje za to. Pa sam pronašla da je stanje javnog duga na strani 31, odnosno na 133. strani ukupnog teksta - stanje javnog duga Republike Srbije je 8.900.000.000 evra.
U okviru toga je stanje javnog duga, koje se odnosi na unutrašnji dug, 3.200.000.000 i sada imamo razloženo pojedinačno stanje tog javnog duga – po dugoročnim obveznicama izdatim Narodnoj banci Srbije, pa obaveze prema Fondu PIO poljoprivrednika, zaposlenih, prema Komercijalnoj banci za kupovinu ambasade u Republici Srbiji i najznačajnija cifra od ukupnog iznosa je u stvari stara devizna štednja, odnosno obaveza prema građanima, jer je ima prema državi, odnosno Narodnoj banci, bankama i građanima.
Sve te cifre su date u zbirnim iznosima ukupnih obaveza kao stanja javnog duga, pa unutrašnjeg duga. Koliko se od tih iznosa nespornih obaveza odnosi na ovaj budžet – to iz obrazloženja i samog teksta zakona o budžetu ne mogu da vidim, zbog toga što na strani 135. piše – otplata glavnice domaćim kreditorima. Samo kroz objašnjenje pod tačkom 1) – da je to otplata glavnice na domaće hartije od vrednosti, izuzev akcija, iznosi tih 120.026.000 itd, što je negde oko milijardu i po evra.
Ne sporim, gospođo ministre, da vi zakonom o budžetu, da vi kontnim planom u okviru kategorije 611 – otplata glavnice, zaista nemate obavezu da ovo date preciznije. Ali, neophodno je, da bismo mi vama priznali pravo na ovakvo enormno uvećanje jedne stavke, da vidim šta je to opravdano u budžetu za 2009. godinu da građani punjenjem budžeta omoguće da se otplati ili ću da postavljam osnovanu sumnju kroz pitanje, a da to nije ono finansiranje likvidnosti neredovnih priliva, kroz hartije od vrednosti, koje kažete da ne koštaju mnogo, pa možda i koštaju mnogo, to ovde ne vidim?
Šta mi kroz ovu otplatu unutrašnjeg duga, u ovako velikoj cifri, u stvari plaćamo? Postavljam osnovano pitanje, jer sve vreme odbijate direktan odnos spoljnog duga i javnog duga.
Spoljni dug je, svi ćete se složiti, 21,5 milijardi evra. Biće uvećan u ovoj godini za tri milijarde evra. U narednoj godini verovatno za još tri milijarde.
Znači, ukupan spoljni dug se opasno približava cifri od 30 milijardi evra, što je priznaćete gotovo sto posto bruto društvenog proizvoda.
Vi kažete da je značajan samo javni dug i zato sam krenula upravo čitanjem cifara iz budžeta, gde taj javni dug iznosi oko osam milijardi evra. Da li vi zaista mislite da ne postoji veza između spoljnjeg duga, koji je dug privrede i građana, i ovog javnog, koji je dug države?
Vi nas uveravate da brinete o ovih osam milijardi, ali vi brinete preko džepa građana time što iz budžeta morate da iznađete sredstva za njegovo vraćanje.
Direktna veza između javnog duga o kojem brine država postoji, zato što se on vraća kroz budžet – jer država nema drugih prihoda.
S druge strane, ukupni spoljni dug, koji se približava opasnoj cifri od 30 milijardi evra, nije za državu nevažan, jer kada građani nemaju mogućnosti da ga vraćaju ili im, zbog kursnih razlika, rata kredita sa jedne trećine poraste na jednu polovinu, što tvrde na primer radnici Sartida i kažu da sve teže žive, a ne smeju da kažu koliko uopšte iznosi taj kredit, zato što je zabranjeno u njihovoj firmi reći kolika je plata, a boje se da će potpuno zatvaranje proizvodnje značiti – potpunu nemogućnost vraćanja kredita, morate da priznate da će to postati problem države, jer taj građanin neće više kupovati u radnji.
Smanjiće svoje potrebe na najnužnije, pa će se smanjiti priliv i za PDV, i za plaćanje komunalnih usluga i poreza na stanove, čiju osnovicu uvećavate, i svih ostalih obaveza.
Kada privreda privatni dug, koji kažete da nije direktno vaš, ne može da vraća – to je takođe indirektno, a gotovo sutra direktno problem države. Jer kada privreda ne može da plaća PDV, poreze na plate, kada ne može da izmiruje sve obaveze prema državi, a čiji je to posao, odnosno briga, nego države? Tu nema više metodologije kojom to može da se brani. Tu nema kriterijuma koji su propisani na nekom svetskom nivou. To je realan život, nedostatak priliva u budžet i nemogućnost da država vrši svoje funkcije.
U tom smislu hoću samo da vas podsetim da način na koji se budžet pravi i način na koji nas izveštavate o tome, u stvari nas uverava da je reč o precenjenim prihodima i potcenjenim kreditnim obavezama. To je svrha mog amandmana.
Hoću da vas upozorim dok to još ima smisla – da realno izveštavanje, u kojem će prihodi morati da se prikažu u njihovoj realnosti, u smislu da je zaista moguće da ti prihodi dođu, i u svesti da realno prikažemo obaveze koje imamo – jeste vaša obaveza. Izmenite kontni plan, molim vas, to je najmanja stvar koju treba učiniti.
Ako vam pročitam samo tri podatka, zbog čega je propao Enron, to su najveće, odlično znate, katastrofe u smislu propasti najvećih kompanija koje su bile – po kriterijumima, po metodologiji najuređenijih tržišnih privreda, navodno kontrolisane i regulisane, a ljudi su ipak ostali i bez posla i bez penzija. Reći ću vam, po izveštavanjima, zašto je došlo do njihove propasti.
Enron, Vorldkom, Parmalat, Elan i Alston, to su najpoznatiji finansijski krahovi, izvor neregularnosti, precenjena zarada, potcenjena zaduženost. Vorldkom – precenjena zarada, pod uticajem nepodesnog tretmana i kapitalizacija rashoda. Parmalat – potcenjeni dugovi, prihodi i zarada precenjeni. Elan – nekonsolidovanje zavisnih preduzeća, precenjena zarada i kapital.
Time što nećete da priznate da je od Đinđićeve vlade, koja je za vas početak sveta, broj pomoćnika i sekretara sa 160 otišao na 232 i da je budžet sa 2.900.000.000 evra iz 2002. porastao na osam milijardi u 2008. godini, i da nije samo 2007, kada smo posle razduživanja sa Crnom Gorom preuzeli saveznu administraciju, gde je za 30% u odnosu na prethodnu, porastao budžet, dajem vam podatak da je za 2004. u odnosu na 2003. budžet porastao za 38%.
Znači, više 2004. na 2003, bez pripajanja savezne administracije, svih nadležnosti, od carina itd, nego kada smo dobili te uvećane državne nadležnosti. Znači precenjivanje mogućnosti da se finansiraju razne službe, agencije, zaposleni, koje i dan-danas nećete da priznate da su višak.
Nećete da ih otpustite, jer nemate para za otpremninu, ali zato u naučnim institutima mogu bez opreme i plate visokostručnim kadrovima da nemaju primanja. Država šalje lošu poruku o tome kako će svoju budućnost da uređuje. Precenjuje prihode i potcenjuje kreditnu zaduženost, a rekli smo da od prihoda od privatizacija nema. Gde su, tek ćemo istraživati.
Molim vas da shvatite značaj potpunog obelodanjivanja bitnih događaja, odnosno bitnih podataka u amandmanu i da na taj način bukvalno u sledećem rebalansu, koliko sutra o kojem ćemo ovde razgovarati, izneste precizne cifre, realne cifre bez prikrivanja određenih informacija, jer pre ili kasnije sve stigne na naplatu kroz budžet, a svih nas kao građana, i potpuno je besmisleno ulepšavati nam stvarnost. Hvala.

Ne bi bio red da se ne zna na šta se odnosi amandman koji je prihvaćen, a jedini je amandman koji nam je usvojen.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe Napred Srbijo SNS tiče se sredstava za rad Republičke izborne komisije. U predlogu ovog rebalansa stajalo je da je za rad RIK namenjeno 37 miliona 410 hiljada, a mi smo predložili da se to amandmanom smanji na 17 miliona 410 hiljada i sada je ispalo dovoljno da je za rad RIK dovoljno onoliko koliko je primilo osam članova te komisije naknade u prošloj godini.
U preostalih 17 miliona ima da se za godinu dana za 34 člana Izborne komisije isplati prosečna plana na koliko je ograničena i naknada za sve članove upravnih odbora. Još im preostaje tri miliona 538 hiljada za ostale troškove.
Zahvaljujući se gospođi Dragutinović što je imala razumevanja i usvojila ovaj amandman, hoću da ukažem na jednu vrlo važnu stvar. Plate članova RIK su bile vezane za platu narodnih poslanika i iznosile su 80% od te plate. Znači, primali su mesečno 60.000 dinara. Za ad hok posao mesečna naknada je uvedena za članove RIK. Neka se Vlada podseti kada i zašto je to urađeno, a RIK nije izuzetak.
Zašto su poslanici bili reper? U to vreme su oni imali visoki platu i nikoga se nije ticalo da li se u sličnom postupku članovi RIK kandiduju kao narodni poslanici, da li se tako biraju, kakvo kasnije angažovanje imaju i pripreme za rad na terenu, u mesnim odborima, u televizijskim emisijama, odgovarajući za svaku javno izgovorenu reč? Javnost uglavnom nije ni znala ko su članovi RIK. Kasnije se saznalo da su to rođaci i prijatelji onih koji su u stvari poslanici i istaknuti članovi u političkim strankama.
Međutim, javnost i novinari su mnogo žuči i mastila prosuli da okaljaju i ugled i rad narodnih poslanika, dok su gospoda iz RIK uredno primala naknade, za godinu dana preko dva miliona, koje su sami sebi odredili i na to nisu plaćali ni dinar poreza, zato što ih je reč - izbori, kao izborne radnje, oslobađala svih obaveza prema državi. Njihova sličnost sa poslanicima bila je u toj jednoj jedinoj reči - izbori.
I u jednom trenutku su postali svi važniji, i stručne službe koje rade u Republičkoj skupštini, i RIK, i Vlada, koja potpisujući naloge za plaćanje poslanicima ili ih ne potpisujući, vrši direktan i indirektan pritisak na zakonodavnu vlast, koju ne uzgred nego namerno budi rečeno, ti poslanici, mi poslanici, ovi koje gledate, dobri ili loši, ali izabrani u redovnoj proceduri, treba da kontrolišemo aktuelnu vlast, te grane koja nam je navodno ravnopravna.
Kako je postalo moguće da svi drugi budu važniji, cenjeniji, plaćeniji i da ne budu trn u oku javnosti? Ponudiću vam moj odgovor. Parlament čine poslanici vladajućih i opozicionih partija. Ta pripadnost vlasti ili opoziciji ih toliko razdvaja i razlikuje da su na tu kartu razdora zaigrali svi, nanoseći štetu svima, urušavajući ugled parlamenta na neprimeren način. Potrudimo se svi zajedno da taj ugled, ali i uslove za rad poslanicima vratimo i još jednom zahvaljujem na razumevanju Vladi što je usvojila ovaj amandman. Hvala.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 104, koji kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Skupštine.
Osnovno uvažavanje Poslovnika i osnovno poštovanje dostojanstva je govoriti istinu u ovom domu. U obraćanju gospođe Čomić, a zbog javnosti govorim, zanemarena je činjenica da je u trenutku kada ste imali 125 poslanika proglašeno da je glasalo 126.
U tom trenutku je bio odsutan gospodin Batić, Saša Milenić, Bajro Omeragić, Dušan Bajatović i Riza Halimi, posle čijeg ulaska ste imali tek 126.
Znači, poslati i zloupotrebljavati službenika da proglasi da ste imali 126, u trenutku kada ste imali 125, najveća je uvreda za dostojanstvo svih nas ostalih koji ovde sedimo, verujemo svojim očima, a ne možemo verovati u iskustvo onih koje je u najmanju ruku i makar samo obrukao Bodrum, i glasanje iz Soluna i zloupotreba kartica i mandata.

Postavlja se pitanje odakle početi priču o ovom rebalansu i kada bi se rukovodili onim što se danas desilo u ovoj skupštini i onako kako to neki rade, priča bi mogla da počne od sredine, a ne od povoda i ne od uzroka.
Kada je danas jedan od nas 50 tražio da se utvrdi da li je bilo 126 glasova – za, kada su dvojica od nas 50 rekli – nemojte da brojite kvorum, nego 126 – za, jer smo to tražili, ispao je problem u tome da li oni imaju čojstva, junaštva, da li su vaspitani, da li vredi da budu kažnjeni. Nije priča istinita ako je pričate od sredine. Priča mora da se počne od početka da bi iz nje svi mogli da izvučemo pouku.
Priča o ovom rebalansu ne može da krene od cifre 720 milijardi dinara, ni o deficitu budžetskom, fiskalnom, platno-bilansnom, a cifre su zapanjujuće – 70, 90, ovaj platno-bilansni ne smem ni da pomenem.
Početak priče o budžetu je početak priče o državi koja je počela da se ponaša prekomotno, zaboravljajući da su mnogi izvori na kojima je to komotno ponašanje zasnovano jednokratni i iscrpivi. Ako je budžet od 2002. godine, jer nju uzimam za baznu, jer ste 2001, pozdravljam gest, ujedinili sve račune da bi imali pregled svih tokova javnih finansija. To se posle otelo kontroli.
Znam, gospođo Dragutinović, nebrojene agencije i regulatorna tela opet imaju svoje račune kroz indirektna i direktna shvatanja budžetskih korisnika ovakvih i onakvih, ali mogu da uzmem upoređenje da je budžet od 2002. godine, preračunato u evrima, uzeto kurs na dan donošenja budžeta, porastao sa 3 milijarde u 2002. godini na 8 milijardi u 2008. godini.
I to u 2003. je porastao na 3,5 milijarde, u 2004. godini na 4,8 milijardi evra, 2005. godine na 5 milijardi, 2006. na 5,7 milijardi, 2007. godine na 7,4 milijarde evra i dostigao tu najveću cifru u 2008. godini od 8 milijardi.
Zaključak očigledan, bez mnogo analize, jeste da je u vreme obilatih privatizacionih prihoda i u vreme izbora budžet postajao velik. Vi, ja i svi ekonomisti znamo da jednom ustanovljen način trošenja javnih prihoda, jednom uveden porez, njega se teško odriču svi oni koji od njega imaju koristi.
Budžet koji je rastao nesrazmerno rastu društvenog proizvoda, nesrazmerno rastu redovnih prihoda, jednostavno je danas neodrživ. I da nije krize, on bi bio neodrživ.
Ako smo imali zaposlenih u 2003. godini dva miliona i ako taj broj stoji i danas, da li smo imali takav rast produktivnosti koji je doveo do ovog rasta budžeta u prošloj godini na 8 milijardi? Da li se možemo ikome pravdati metodologijom da neke prihode pokazujemo ispod crte, neke iznad crte, ili da kažemo – promenile su se okolnosti, pa sad mi ispadamo neuspešni planeri?
Nije u tome stvar. Stvar je u tome da smo mi, svesno negujući iluziju o prilivima koji će trajati, a znali smo da su iscrpivi, reč je o privatizaciji, pre svega, o donacijama kojih je malo i bilo, dimenzionisali javnu potrošnju onako kako to ne bi mogla da podnese nijedna bogata država.
Neću upasti u zamku da ponavljam cifre i podatke koje su moje kolege govorile, jer ne pristajem da govorim na zadatu temu, već hodu da govorim o uzrocima. Hoću da govorim o potrebi da ono što moje kolege ekonomisti pre svega iz vladajućih stranaka govore kao štednji, solidarnosti, moraju da shvate da priča o štednji i solidarnosti ne može da počne bez priče o zakonima koji će ustanovljenu preveliku budžetsku potrošnju početi da smanjuju.
Prevedeno na jezik građana, to znači da se ne mogu na budžetskim kasama nalaziti svi oni koji se nalaze, ali ne možete da krenete sa tim da pretite otpuštanjem radnika, a da istovremeno u ovo vreme, kada razgovaramo o rebalansu budžeta, vi imate imenovanje za članove upravnog odbora fonda o kojem glasamo kao fondu kojeg ukidamo.
Ne mogu da shvatim da vi krčmite, znam da ugled jednog dela vladajuće koalicije nije takav, ali mu nije valjda beznačajan, da krčme svoj ugled na način što u Službenom glasniku, koji čitaju svi ozbiljni ljudi, pronađemo vest da u priči i pretnji o otpuštanju imenujete članove upravnog odbora fonda koji se gasi, Fond SMEKA. Imenovana su dva člana iz Ministarstva za regionalni razvoj i ekonomiju, a časni, moram da odam priznanje, gospodin Krkobabić Milan podnosi ostavku, svestan da se taj fond gasi.
Da li ja, bilo koji građanin, mogu da poverujem u časnu nameru Vlade da će zaista da štedi, kad su sve mere koje se donose toliko sebično definisane da su usmerene samo na to da predstave štednju koje u stvari nema? Samo u formulaciji 26% otprilike neke štednje u diskrecionim pravima govori o tome da smo mi, ja protiv kao opozicija, mnogi su odobrili Vladi, da prošle godine gradi kuću od krova, neprimerenu temeljima i snazi privrede.
Vi i ja, gospođo Dragutinović, sigurno znamo da budžetska država, ovakva kakva je, nije naš izum, da je to moderan izum u kojem se od Amerike do naše države svaka vlast ponaša vlasnikom svega što se u jednoj državi proizvede, a da njenom voljom, odnosno voljom vlasti koja vodi državu, ostavi poreskim obveznicima ono što ona misli da im pripada.
Da li neko uopšte vodi računa o granici izdržljivosti te privrede ili mogu da definišem ovaj budžet kao priču o žabi koja prenosi škorpiju preko vode? Žaba je privreda, škorpija je Vlada i žaba kaže – nemoj me ubosti dok te prenosim, utopićemo se obe. Škorpija obećava da to neće da uradi, ali na sredini reke, a to je ova kriza, škorpija nanosi smrtan udarac žabi, i kaže joj u samrtnom ropcu žaba – zašto mi to radiš, a ona kaže – ali to je moja priroda.
Da li je baš priroda vlasti da uništi privredu na čijim plećima postoji, daveći i privredu i sebe ovakvom vrstom poreskih opterećenja? Zaista smatram da projektovati budžet u kome se, mimo svake ekonomske logike, odrede granice prihoda, pa onda odredi potrošnja. Vi radite obrnuto, odredite šta su prohtevi ministarstava i svih onih koji su nakačeni uz to i onda određujete gde namaknuti tolika sredstva.
Takav obrnut redosled stvari je mogao da postoji u vreme dok je bilo, kažu, 17 milijardi evra iz privatizacije. Kao poslanik mogu da kažem – kažu, jer dokaza nemate ni vi, ni ja, ni Narodna banka koja bi morala da ima za one devizne prilive, nemate ni vi iz Ministarstva finansija, jer vam je Agencija za privatizaciju uzimala sebi koliko treba, plaćala konsultante i sve ostalo što joj je trebalo, a davala samo ono što preostane. Danas čujem, nema ni toga.
Kako vi mislite da mi možemo da nastavimo da postojimo ako nećete da razgovarate o tome da privreda ne može da podnese avansno finansiranje? U novembru smo o tome razgovarali, da ne širite poresku osnovicu i da smanjujete osnov za oporezivanje. Odlično znate da ćete kod poreza na plate imati apsolutno isti priliv. Znate da vam je prevelika siva ekonomija i da povećanjem poreskih prihoda ostavljate prostor da odu u tu sivu ekonomiju, kolege su govorile o tome.
Imam utisak da bukvalno radite u korist svoje štete, ali mene to ne bi brinulo. Mene brine to što vi ne shvatate da je ta žaba, na čijim leđima ova vlada kao škorpija isisava sve, jesu i privreda, i građani i cela ova država.
Gospođo Dragutinović, zaista se čudim kako ste dozvolili da član 8, koji tretira mogućnost postojanja budžetske rezerve, u koju se može staviti i strpati sve i koja se može upotrebiti za sve, dozvolili ste da ostane i postoji u ovakvom obliku? Bili ste vrlo konstruktivni u vreme kada smo prošli budžet donosili, prihvatili mnogo korisnih saveta.
Prosto imam utisak da vi, kao vrstan ekonomista, niste uspeli da se izborite sa onima koji Vladu ne doživljavaju jednim telom, jer dok god organi Vlade, ministarstva, doživljavaju međusobno sebe kao konkurenciju i grabe samo za svoju potrošnju, dotle niti je Vlada jedinstven organizam, niti ova država može da traje sa ovakvom prevelikom javnom potrošnjom.
Ovaj budžet nije samo 720 milijardi. On iznosi 800 milijardi dinara, jer ono što je prikazano da ćete potrošiti, i sopstvenih prihoda budžetskih korisnika, i sve ono što prikupite planiranim prihodima i sve ono što ostaje kao realni dug koji će neko morati da vrati, u stvari jeste veličina budžeta. Ovo je samo deo razloga koje sam iznela i zbog kojih SNS i poslanički klub Napred Srbijo ne da ne može da glasa, nego se čudi uopšte vama zašto ste izašli sa ovakvim predlogom.
Jedino opravdanje je da je to nalog MMF, u čijim čeljustima se nalazite kao čovek upao u čeljusti zelenaša, ne pitajući da li i koliko košta i misleći da je to najbolje rešenje, a uverena sam da sredstva Međunarodnog monetarnog fonda nisu ni najjeftinija, ni najbolja i da je to prevelika cena za kreditni rejting, jer se od kredita ne može živeti. Zahvaljujem.

Koristim priliku i prisustvo gospodina Cvetkovića, premijera, gospođe Dragutinović, kao ministra finansija,  a žao mi je što nije tu i gospodin Dinkić, da postavim sledeće pitanje. Ako je već na Vladi dogovoreno da Srbija svakog meseca plaća kosovski dug inopoveriocima, a da pri tome, zbog još neviđene otimačine i moderne a protivzakonite okupacije Kosova i Metohije, Srbija ne ubira svoje prihode i poreze, pitam – da li je Srbija za tako plaćeni kosovski dug ispostavljala refundirajuće fakture KFOR-u, Unmiku ili EU, i ako nije, zašto to nije učinila?
Jer, tako bi se jednog dana privoleli pomenuti organi da sednu za pregovarački sto i reše kako da se nadoknadi tako pričinjena šteta Srbiji. To očigledno nisu učinili pre, a ni danas, ni Dinkić, ni gospodin Cvetković, a bili su ministri finansija, niti to danas čini gospođa Dragutinović.
Samo hoću javnost da podsetim da na jedno takvo pitanje, kada su novinari pitali gospodina Dinkića zašto kosovski dug plaća Srbija, a ne Hašim Tači ili Haradinaj, isti je rekao, citiram: ''Zato što smo budale''. Ja to ne bih komentarisala, ali hoću da kažem da je Kosovo još uvek i biće sastavni deo Srbije.
Zato poslanički klub Napred Srbijo SNS-a traži od Vlade Republike Srbije da pod hitno ispostavi refundirajuće fakture Vladi Kosova ili EU za celokupan plaćeni kosovski dug i za štetu koju je Srbija pretrpela i dalje trpi time što ne može da koristi svoje resurse i privredne potencijale na KiM. Ukoliko to Vlada ne učini, naglašavam, njeno zalaganje za KiM je samo deklarativno i daće nam na ovaj način do znanja da u stvari diže ruke od KiM. Hvala.

Da li mogu pre početka rasprave o amandmanu da vas pitam, predsedavajući, pošto nemam dokumenat, ko je ovlašćeni predstavnik za raspravu po amandmanima? U materijalu stoji da su to Mlađan Dinkić i poverenik Dejan Jovanović, da je u načelnoj raspravi takvo ovlašćenje imala i gospođa Verica Kalanović, pa vas molim da me obavestite ko je ovlašćeni predstavnik i date mi o tome pisani dokument.

Zahvaljujem se na obaveštenju. To samo potvrđuje da je za raspravu o ovim zakonima koji se tiču vršenja vlasti ministara iz G17 potpuno dovoljno članstvo u G17 za stručnu raspravu, i na to imate pravo, a ja ću pokušati svojom raspravom da dokažem suprotno.
Amandman na član 1. podnela sam u sledećem tekstu – da je ovo, u stvari, zakon kojim se definiše, odnosno uređuje pripajanje Garancijskog fonda Fondu za razvoj Republike Srbije.
U obrazloženju koje mi je Vlada dala kao odgovor na ovo ne spori se činjenica da ovaj zakon tretira pripajanje Garancijskog fonda Fondu za razvoj, ali da to može da stoji negde u prelaznim i završnim odredbama i da ovo jeste jedan potpuno nov zakon koji na savremenim osnovama uređuje poslovanje Fonda za razvoj.
Posao Vlade jeste da skriva ono bitno ako se opredeli za takvo vršenje vlasti, a ova vlast se jeste opredelila za takav način vršenja vlasti, da skriva ono što ne odgovara javnosti, jer bi to umanjilo njen ugled među biračima.
Moj posao, kao opozicionog poslanika SNS i poslaničkog kluba Napred Srbijo, jeste upravo da otkrivam ono sakriveno, zato amandman i glasi tako, jer je čitav zakon napravljen u svrhu pripajanja Garancijskog fonda, koji ima 34 zaposlena koje treba prebaciti u Fond za razvoj, koji sa 50 zaposlenih ostvaruje izuzetno značajne poslove za privredu Srbije finansirajući raznovrsne projekte, investicije, ali i radeći besplatno sve tehničke poslove za Vladu Republike Srbije u kojoj G17, držeći ključne finansijske resore, ogromnu količinu finansijskih sredstava preko subvencija (koje reguliše uredbama, a ne zakonom) dodeljuje po samo njima znanim kriterijumima i nema dovoljno jasan i transparentan način.
Garancijski fond je ostvario gubitak. Na teret sredstava Fonda su pale garancije od preko dve milijarde dinara.
To što će Fond morati da isplati garancije koje su lošim radom Garancijskog fonda pale na teret kapitala Fonda za razvoj u stvari znači da će se u toj meri umanjiti kapital Fonda za ulaganje u privredu Srbije. To je svrha ovog zakona.
Ta nova 34 zaposlena iz Garancijskog fonda koji će doći u Fond za razvoj će verovatno ostati u Fondu po već oprobanom principu psiholoških testova koji su primenjivani od 2001. godine do danas, u javnosti je poznato, u najmanje dva navrata, jednom u Narodnoj banci Jugoslavije, a onda u Poreskoj upravi, gde su se masom psiholoških i uglavnom besmislenih pitanja, sa tajnim i anonimnim testovima za one koji ih rade, ali dobro poznatim i već unapred utvrđenim rezultatima za davanje otkaza ili stavljanje na listu tehnoloških viškova za nepodobne ljude, sigurno lišavali onih koji nisu po meri G17.
Po saznanjima od ozbiljnih ljudi, imam informaciju da je uglavnom reč o vrlo mladim ljudima, koji će možda, i možda bi trebalo, da nađu posao kroz ovaj novi stimulativni fond zapošljavanja pripravnika. Ali, stručne ljude koji su iz Invest banke, jedne od one četiri ugašene banke, koji su vrlo profesionalno obavljali svoj posao u Fondu za razvoj, zameniti ovakvom ekipom mladih ljudi, zaista ne mislim da je korisno u ovakvom trenutku.
Pitanje koje pre svega želim da postavim je sledeće: kako su i kojom stručnošću opredeljene te garancije ako su one pale na teret? Koji pristup povlašćenim kamatama i kreditima su imale firme (i koje) koje su dobijale ove garancije i šta su te firme mogle da daju kao zalog Garancijskom fondu, na primer hipoteku ili bilo šta, a da to nisu mogle da urade same direktno pred bankama i finansijskim organizacijama kod kojih su uz garanciju Garancijskog fonda dobijale povlašćene kredite?
Tajna je u državnom uticaju – onaj ko daje garanciju Garancijskog fonda, i kod neke regularne komercijalne banke može da obezbedi tu prečicu, radi to iz razloga da bi mogao razliku od povlašćene do komercijalne kamate da podeli sa onim ko tu kamatu plaća. Kako je ostvaruje? Državnim uticajem i monopolom, jer Garancijski fond je bio u vlasništvu države i iza njega stoji neki moćnik koji, poput Mlađana Dinkića, može, koliko prekjuče, da prozove banke koje se ne uključuju u program kreditiranja likvidnosti, koji on reklamira kao svoj jer on predstavlja Vladu u ekonomskom i finansijskom delu (znaju to dobro članovi Vlade, a znamo i mi građani pogubne efekte vođenja finansijskih i svih ostalih poslova i institucija), a da druge koje su dobre i uključuju se u ove poslove pohvali za ono što rade.
Znači, razlog zašto u članu 1. piše da je ovo zakon o pripajanju Garancijskog fonda je u tome što je čitav zakon upravo osmišljen tako da onaj ko treba da odgovara za skup projekat ustanovljavanja Garancijskog fonda, zloupotrebu ugleda države i, na kraju, sredstava od preko dve milijarde palih garancija na teret, treba to javnosti i da prizna, onako kako se ovih dana uobičajilo da se greške priznaju, poput ove poslednje kada nam gospodin Jelašić priznaje svoju grešku u izradi pasoša. Zahvaljujem.

Podnela sam amandman na član 7. u kojem je ovim zakonom onemogućeno državi da preko kredita i garancija iz sredstava Fonda vrši bilo kakvo ulaganje u svoja javna preduzeća ili zaostala društvena.
Pozvala sam se na ustavnu ravnopravnost svojina, ali definisanoj u odeljku koji tretira ekonomsko uređenje, i Vlada je pokušala da ospori moju argumentaciju, da ovim uvodi neravnopravnost među svojinama koja nije ustavna, time što mi je rekla da član 82. definiše uređenje i da je eventualno trebalo da se pozovem na član 86, što apsolutno nije tačno, jer član 86, da, nosi naslov Ravnopravnost svojine, a u stavu 1. u zaključnoj rečenici daje suštinu tog člana Ustava, gde kaže da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.
Amandman koji sam podnela u ime SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo nije imao za cilj da obezbedi pravnu zaštitu ni javne ni društvene svojine, već da obezbedi ravnopravni pristup podsticajnim sredstvima, kreditima i garancijama. Upravo zato sam se pozvala na član 82. Ustava.
To govori samo o načinu na koji tumačite Ustav, iz ugla koji vama odgovara. S druge strane, govori o nedoslednosti Vlade, koja je u istom ovom sastavu sredstvima budžeta vršila dokapitalizaciju "Komercijalne banke", koja je budžetskim sredstvima pokrivala gubitke u Poštanskoj štedionici (i to u dva navrata) koje su načinili kadrovi od kojih su neki još uvek u zatvoru, a neki se sa slobode brane za zloupotrebu javnih sredstava.
U vreme ekonomske krize davati obrazloženje da ne može da se ulaže u javna preduzeća, potpuno je smešno i neodgovorno, kada sve vlade na koje želite da ličite rade upravo suprotno.
Ono što je od skorih primera vidljivo i govori u prilog vašoj nedoslednosti je to da smo zbog odgovora na finansijsku krizu prilikom donošenja Zakona o agenciji za osiguranje depozita dali Vladi pravo da na osnovu mišljenja Narodne banke (koja je nezaobilazna, ne zato što vodi računa o interesima građana ili što sprovodi ekonomsku politiku Vlade, već iz potpuno suprotnih razloga) ulazi u vlasništvo banaka gde država nema akcije, a sa obrazloženjem da ako one remete finansijsku stabilnost na tržištu, država može sve.
Znači, država se pojavljuje kao vlasnik tamo gde, navodno, njoj odgovara. Taj interes države je u ovom slučaju potpuno suprotstavljen interesima građana koji su zaposleni u tim javnim preduzećima i gde bi bilo potpuno korisno i opravdano ponekad intervenisati podsticajnim sredstvima.
Nedopustivo je da se državom predstavljaju pojedinci koji ovakve amandmane odbijaju i donose zakonska rešenja iz interesa koji su u ovom trenutku znani njima, a kod nas stvaraju opravdanu sumnju u zloupotrebu javnog interesa i u to da rade ne u korist ovih građana nego nekih drugih.
Iskoristiću priliku, dok govorim o ovom amandmanu, samo da kažem: jedini test koji govori o stručnosti onog ko radi u Garancijskom fondu ili Fondu za razvoj je to da li su naplaćene garancije ili krediti koje daje neka finansijska institucija. To što će na teret Garancijskog fonda, a sada Fonda za razvoj, pasti garancije preko dve milijarde jeste najbolji test stručnosti ovih ljudi koji su u njemu radili. Hvala.

Osnovni član zakona kaže da se Fondu mogu odobriti sredstva za dokapitalizaciju i rad u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije, znači, da mu se mogu dodeljivati sredstva iz budžeta, i da tu dinamiku dokapitalizacije Fonda određuje Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove ekonomije i regionalnog razvoja. Znači, Mlađan Dinkić, kao ministar Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, odlučivaće kada i koliko sredstava iz budžeta treba usmeriti u Fond za razvoj. Amandmanom smo dodali samo delić rečenice: "a u skladu sa usvojenim ciljevima ekonomske politike".
Ne mogu da shvatim i ne mogu čak ni tvrdoglavošću da nazovem odbijanje apsolutno svih amandmana, pa i ovog u kojem tražimo da ta dokapitalizcija bude u skladu sa ciljevima ekonomske politike koju vi definišete kao Vlada. Ja to ne mogu da nazovem tvrdoglavošću, već privatizacijom države i Fonda u lične svrhe. Zašto to kažem?
Da li bi neko mogao da objasni promenu u stavu gospodina Dinkića, a u vezi sa privatizacijom kombinata u Boru, i to od strane austrijskog "Ateka"? Kako to on danas može da učestvuje u kupovini manjinskog paketa akcija, a samo pre mesec dana su upotrebljavani termini "nesavestan kupac, koji nema novac" i da taj kupac, "Atek", više ne može biti kupac u toj privatizaciji?
U propisima se apsolutno ništa nije promenilo, niti se u odnosu Vlade po pitanju privatizacije, koliko je javnosti poznato, išta promenilo. Da li je dopustivo da jedan čovek određuje kako će se primenjivati zakon i pravila po kojima Vlada radi? Čemu onda uopšte služe i Vlada, i zakoni, i pravila i memorandum, pa i ekonomska politika?
Molim vas da razmislite o tome da li vam se zaista čini suvišnom ta odredba da dokapitalizacija Fonda za razvoj bude urađena u skladu sa ciljevima ekonomske politike. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, molim vas da obavestite nas koji čujemo od građana da u stvari nema direktnog prenosa Skupštine, nego da će biti odložen, jer sam ja sve vreme tu i takvu informaciju nemam.
Povodom amandmana na član 15. želim da kažem sledeće. Pošto je članom 4. zakona definisano da je država Srbija vlasnik 51% akcija ovog fonda, mi smo amandmanom na član 15. odredili da "maksimalan broj članova Upravnog odbora može biti devet, od čega je pet članova predstavnika Republike Srbije, tj. da u svakom trenutku bude zadovoljen uslov iz člana 4. stav 3. ovog zakona".
Pošto je predviđeno da u fond mogu da ulaze domaća i strana pravna i fizička lica, želimo da zadržimo, uslovno rečeno, vlast Republike Srbije na 51% i da istovremeno konačno uvedemo standard optimalnog broja članova Upravnog odbora.
Znači, nije u redu da u obrazloženju napišete, prejudicirate rešenje da će maksimalan broj članova biti devet. Svi koji znaju "e" od ekonomije znaju da je maksimalan broj za upravljanje nekim timom od sedam do devet; ne sedam, evo, devet smo usvojili kao ono što je nasleđe ekonomske teorije i prakse.
Zaista bi bilo u redu da u ovom trenutku svesti o finansijskoj ekonomskoj krizi počnemo da se ponašamo racionalno.
Znate li iz čega proističe pravo da mi kao zakonodavni organ, pošto ste i to pravo osporili, predložimo Fondu jedno ovakvo rešenje?
Iz onog člana gde država radi, preko budžeta koji mi usvajamo, dokapitalizaciju Fonda za razvoj. Neke koji govore o ovom zakonu ću da upozorim da pročitaju Zakon iz 2005. godine, prema kojem Fond za razvoj nema budžetsko finansiranje. Ukinuti su mu prihodi od privatizacije i ima samo komisionu naplatu usluga koje vrši za državu.
To jesu bile preporuke MMF-a, i to što nema direktnog budžetskog finansiranja, a ima dokapitalizaciju govori u prilog predloga SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo da se ovakav amandman usvoji. Hvala.