Htela bih samo ukratko da vam postavim pitanje koje se odnosi na prvi deo ovoga što ste govorili i obzirom, dakle, da radite na tome da se nadoknade svi gubici koji su stvoreni u prethodnim godinama, zanima me da li će neko biti odgovoran za stvaranje tih gubitaka i da li ćete vi kao predstavnik Ministarstva i vaši saradnici podneti krivične prijave za lica koja su izazvala te gubitke u iznosu od pet milijardi evra? Hvala.

U tekstu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine nalazi se informacija da su izmene Zakona neophodne da bi se omogućilo korišćenje sredstava zelenog fonda za kofinansiranje projekata koji se finansiraju iz sredstava predpristupnih fondova Evropske unije, kako bi se na efikasan način osigurala održivost i stabilnost u finansiranju projekata u oblasti zaštite životne sredine.

Reč je, dakle, o sredstvima iz IPARD fondova, a sredstva opredeljena do 2020. godine iznose 160 miliona evra. I sada, mi bi trebali da poverujemo da je Evropska unija spremna da sa 160 miliona evra finansira naše poljoprivrednike, kako bi se povećao stepen zaštite životne sredine.

Činjenica je da kompanije iz EU u samim državama EU veoma vode računa o svim ekološkim vrednostima, te koriste brojne ekološke filtere i paze da u tok vode ne ispuštaju toksične materije, međutim, iste te kompanije kada posluju u Srbiji, često posluju ispod svakog ekološkog standarda. Nedavno smo imali priliku da se informišemo o velikom ekološkom skandalu koji je izazvala španska kompanija koja je poslovala u Srbiji i čiji direktori za Srbiju su uhapšeni zbog toga što su u Kikindi na deponiji zakopavali toksičan i kancerogeni otpad kojim je direktno natapana zemlja. Reč je, dakle, o kombinaciji benzena, nafte i mazuta, a u pitanju je opasna supstanca koja ugrožava ljudsko zdravlje i prirodu.

Istražni organi utvrdili su da je preko otrova nasipan kreč, a preko kreča sloj zemlje, pa su pronađena i dva ogromna creva kojima su se toksini direktno istakali u zemlju.

Nažalost, ovo nije bio slučaj samo u Kikindi, već se to dešavalo širom Srbije, gde je poslovala pomenuta kompanija ili kompanije koje su na neki način bile povezane sa njom. Dakle, kompanija je imala svoj ogranak i u Lapovu, na čijoj deponiji se takođe skladištio otpad. Naučnici iz „Vinče“ su analizirali ove otpadne materije i utvrdili su da, sva sreća, nije reč o nuklearnom otpadu, ali je svakako u pitanju bio hemijski otpad koji je izuzetno opasan po zdravlje ljudi.

Zatim, na području Obrenovca je pronađeno više od 25 tona opasnog otpada zakopanog u zemlju i ponovo na području Obrenovca pronađeno je stotinu buradi sa kancerogenim otrovom.

Potom je u Novom Sadu januara meseca ove godine otkriveno više od 1.000 tona opasnog i toksičnog otpada, da bi u martu ove godine u Pančevu i Bavaništu ponovo bilo otkriveno više od 100 tona kancerogenih materija u vlasništvu firme „EKO-21“, povezane sa prethodno pomenutom španskom firmom „FCC EKO“.

Isto se dogodilo i u Apatinu i ponovo u Obrenovcu u maju ove godine u selu Vukićevica.

Pored toga, mi verujemo da ova kompanija nije jedina koja posluje ispod svakog standarda i da će se, nažalost, otkriti još ovakvih slučajeva, ali to nije najgori primer zagađenja. Dakle, Srbija je pre svega najviše i zagađena zbog bombardovanja od strane zemalja članica EU i NATO pakta. Imamo zvaničan podatak da je za 78 dana bombardovanja ubijeno oko tri i po hiljade ljudi, međutim nemamo podatak koliko je ljudi u Srbiji stradalo zbog posledica bombardovanja, odnosno od karcinoma izazvanog osiromašenim uranijumom.

Takođe, još uvek nije zvanično utvrđeno koliko je projektila sa osiromašenim uranijumom izručeno iznad Srbije. NATO je priznao da je izručio 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom.

Prema podacima Vojske Jugoslavije, u pitanju je cifra od 50.000 projektila, dok prema ruskim izvorima njihov broj iznosi čak 90.000. Koliko god da ih je bilo činjenica je da je naša zemlja zatrovana zauvek, jer zvanično vreme poluraspada osiromašenog uranijuma iznosi 4,5 milijarde godina.

Naučno je dokazano da je osiromašeni uranijum kancerogen i činjenica je da se Srbija suočava sa epidemijom malignih bolesti. Kada smo bombardovani osiromašenim uranijumom, onkolozi su upozorili da ćemo prve posledice po zdravlje ljudi osetiti između pet i 10 godina nakon bombardovanja, što se nažalost i dešava.

U centralnoj Srbiji porast obolelih muškaraca od karcinoma iznosi 21% u odnosu na period pre bombardovanja, dok je kod žena taj broj nešto manji i iznosi 16%. Muškarci najčešće obolevaju od raka pluća, debelog creva, prostate, mokraćne bešike, želudca i pankreasa, dok žene boluju od raka pluća, materice, tumora dojke, itd.

Međutim, još uvek ne postoje zvanične studije koje bi povezale osiromašeni uranijum sa porastom broja obolelih i broj obolelih od karcinoma, objašnjava se starenjem i objašnjava se boljom dijagnostikom.

Nažalost, bilo je i ljudi koji su javno nastupali tvrdeći da osiromašeni uranijum nije štetan po zdravlje građana Srbije. To su, da kažem, Jelena Milić i ovi NATO lobisti, ali mi još uvek nismo čuli zvaničan stav Vlade Srbije o osiromašenom uranijumu i o tome koliko on jeste ili nije štetan po građane Srbije i šta će po tom pitanju biti učinjeno.

Još uvek, takođe, nije utvrđeno koliku je materijalnu štetu SRJ pretrpela od bombardovanja 1999. godine. Procene se kreću između 29,6 milijardi dolara, što su odmah posle agresije objavili navodni eksperti iz organizacije G17 plus, a prava cifra kreće se negde oko 100 milijardi dolara, to je prema računici tadašnje vlasti.

Postavlja se pitanje, da li će nam ikada biti nadoknađena materijalna šteta i šta se dešava sa nematerijalnom štetom koja je naneta građanima Srbije bombardovanjem i može li se uopšte nematerijalna šteta koja se broji desetinama hiljada ljudskih života izračunati i nadoknaditi?

Pored osiromašenog uranijuma građani Srbije su pretrpeli štetu i od drugih opasnih jedinjenja. Prilično je zanemarena opasnost od hemijskog zagađenja, posebno piralenom, kako fluidom, znači u tečnom stanju, tako i zapaljenim. Veliku opasnost po zdravlje ljudi i ekosistem predstavljalo je bombardovanje transformatora koji za hlađenje koriste sintetičko transformatorsko ulje, odnosno piralen. U pitanju je supstanca koja i u zemlji i u vodi ostaje veoma dugo, jer priroda nema mogućnosti za razlaganje ove supstance.

Tokom NATO bombardovanja raketiran je i razoren veliki broj industrijskih objekata iz kojih su u životnu sredinu prodrle toksične i opasne materije u velikim količinama i sa velikom, odnosno nesagledivom štetom po životnu sredinu.

Sve je započelo 23. aprila 1999. godine, kada su gađane trafo-stanice Beograd 3 i Beograd 9, i tom prilikom su zapaljene velike količine trafo-ulja, a velika količina tog ulja takođe se izlila u zemljište.

Zapaljena transformatorska ulja su bila velika nepoznanica pripadnicima, tadašnjih vatrogasnih jedinica SRJ, obzirom da su požari na piralenskim transformatorima pre NATO agresije bili izuzetno retki, odnosno nije ih ni bilo. Nakon toga, sva nastala jedinjenja koja su stvorena sagorevanjem piralena su otrovna i kancerogena, a posebno su otrovni dioksini koji su se tokom požara na hemijskim rezervoarima oslobađali u ogromnim koncentracijama.

Dioksini su supstance koje sadrže hlor, ugljenik, kiseonik i vodonik i tribenzil grupe. Zapravo, to su najtoksičnija jedinjenja koja nastaju kao neželjeni nus produkti tokom hemijskih procesa i slabo se rastvaraju u vodi, ali se zato izuzetno dobro rastvaraju u uljima i mastima, tako da ulaze u lanac ishrane.

Još jedna, hemijski opasna, situacija nastala bombardovanjem jeste gađanje Azotare, u kojoj se proizvodio amonijak, azotna kiselina i mineralna đubriva. Tokom bombardovanja uništeno je 328 tona mazuta, izgorelo je 25 tona, a ostalo je prosuto u lokalno zemljište, dok se oko 200 tona amonijaka izlilo u kanal otpadnih voda.

Sličnu situaciju imali smo u Novom Sadu kada je gađana rafinerija nafte. Isto tako kada je gađana Termoelektrana „Kolubara“ kada su oštećeni strujni vodovi, električni stubovi i transformatori, a trafo-ulje se razlilo po okolini. Slično se dešavalo i u Prahovu i u Boru gde je bombardovana trafo-stanica „Elektroistok“.

Takođe, prilikom bombardovanja „Zastava“ automobili došlo je do slične situacije i električni transformatori su goreli i u Beogradu, Bežanijskoj Kosi, Leštanima, a velika količina piralena izlila se i u Topčidersku reku tokom NATO bombardovanja.

Obzirom da pronatovski lobi u Srbiji sprečava svaku raspravu po ovom pitanju, nas iz SRS zanima da li ćete vi kao predstavnici Vlade Republike Srbije tražiti odštetu zbog ovog zagađivanja i vrlo je važno da se kaže građanima Srbije da tih 160 miliona koji su sada opredeljeni u IPARD fondovima za finansiranje zaštite životne sredine nisu ništa u odnosu na ono što nam je ta ista EU, zajedno sa SAD uradila i time izazvala trajno zagađenje, opasno po život građana Srbije.

Što se tiče druge teme, to je ovaj Sporazum sa Republikom Hrvatskom, takođe o zaštiti u oblasti saradnje životne sredine. Mi iz SRS zastupamo stav da sa Republikom Hrvatskom treba prekinuti apsolutno sve diplomatske odnose, sve dok traje okupacija Republike Srpske Krajine i da samim tim ne bi trebalo potpisivati nikakve sporazume, pa ni sporazume u oblasti zaštite životne sredine.

Činjenica je da u Republici Hrvatskoj, nažalost, nisu u stanju da poštuju ni mnogo važnije sporazume i mnogo važnija prava, a u pitanju su pravo na život i pravo privatne svojine.

Ne možemo zaboraviti činjenicu da su u zločinačkoj akciji „Oluja“ pre samo dve decenije iz Hrvatske proterali više od 250 hiljada Srba, te da je tom prilikom ubijeno 2.670 Srba, uništeno 24.752 srpske kuće, 13 hiljada privatnih objekata, 182 zadružna doma, 56 zdravstvenih stanica, 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje, itd.

U pravim danima nakon rata, hladnim i vatrenim oružjem ubijeno je 70 povratnika. Za 20 godina vratilo se svega 20 hiljada Srba, mahom starijih ljudi, a obnovljeno je tek oko tri hiljade srpskih kuća.

Hrvatska i dan danas krši Sporazum o povratku uzurpiranih kuća i stanova, a vrednost evidentirane privatne imovine ostale iza izbeglih Srba procenjuje se na oko 30 milijardi evra, dok se vrednost imovine srpskih preduzeća i banaka procenjuje na oko 35 milijardi evra, što je oteto donošenjem Zakona u Hrvatskoj o raspolaganju državnom imovinom.

Takođe, imamo situaciju o kojoj je Vojislav Šešelj već govorio, da Hrvatska i dan danas pretenduje na srpsku teritoriju. Radi se o graničnom prostoru, o Šarengradskoj adi, a ukoliko bi bili u situaciji, Hrvati bi svakako voleli da prošire svoju teritoriju i do Srema.

Shodno tome, mi smatramo da treba obustaviti svaku saradnju sa Hrvatima i da ovaj sporazum ne treba biti donet. Nažalost, činjenica je da danas nisu problem ni ovi slepi miševi, ni ove ptice iz vodenih područja, problem je to što ste vi u Vladi Republike Srbije izgleda i slepi i gluvi na ove probleme ili ste odlučili da pređete preko svega toga da bi ste ostvarili sve što ste zacrtali na svom putu ka EU.

Mi smo ubeđeni da u EU nikada nećemo ući i da shodno tome treba da donosimo zakone koji su primenjivi ovde, koji odgovaraju našim građanima i koji su prilagođeni našim potrebama, a ne po diktatu iz EU jer smo do sada imali prilike da vidimo da nam takvi zakoni ništa dobro nisu doneli. Hvala.

Podnela sam amandman na član 1. Predloga zakona kojim predlažem da se u postojećem članu 12. obriše tačka 2. stava 1.

Ovim amandmanom koji sam podnela, ali i svim ostalim amandmanima koje su podneli poslanici SRS želimo da postignemo kako preciznije tehničko uređenje predloga zakona, tako i mogućnost da kroz ovu raspravu o amandmanima još jednom skrenemo pažnju predstavnika Vlade i vladajuće većine da su penzije izuzetno male, a da je povećanje penzija nedovoljno.

Situacija je trenutno takva da najniža penzija u Srbiji iznosi otprilike 14.300 dinara, dok je za poljoprivredne penzionere taj iznos svega nešto preko 11.000. Moje pitanje upućeno ministru, ali predstavnicima vladajuće većine jeste - da li biste vi mogli da preživite mesec dana sa 14.300 ili ne daj Bože 11.000 dinara? Sa tim novcem potrebno je, da sada ne pričam ni o kakvom luksuziranju, minimum platiti račune, kupiti hranu i osnovna sredstva za ličnu higijenu. Da li je to moguće uraditi sa 14.300 dinara? Evo, iskreno da vam kažem ja ne bih mogla. Tamo gde ja živim, na Novom Beogradu, samo računi koje moram da platim mesečno iznose više od te sume. I verujem da je mnogo penzionera koji, nažalost, primaju ovaj nizak iznos penzije, a koji takođe imaju prevelike račune.

I postavlja se pitanje šta sada ti penzioneri treba da rade, da li bi oni trebalo pod stare dane da prodaju svoje stanove i presele se da žive u nekim udžericama kako bi mogli da preguraju mesec sa 14.300 dinara?

I, podsetiću vas samo da za razliku od nas mlađih penzioneri imaju još jedan trošak koga ne mogu da se reše, a to je trošak za lekove, jer nažalost ne mogu se svi lekovi dobiti na recept niti se mogu svi pregledi obaviti u državnoj praksi zbog prevelikih redova.

Veliki je disparitet između najvećih penzija koje iznose preko 100.000 dinara i najmanjih koje iznose 14.300 dinara. Prilikom ovog povećanja penzija trebalo je voditi računa da one najniže penzije budu u većoj meri povećane, da se obavi procentualno povećanje u odnosu na najveće penzije. Znam da ćete sada reći kako nema novca za veće povećanje i kako ste uradili sve što ste mogli.

Razmislite o tome koliko bi se novca slilo u budžet koji biste mogli da potrošite na povećanje penzija kada biste ukinuli brojne bespotrebne vladine agencije koje funkcionišu, a ničemu ne služe osim da vaši kadrovi primaju platu i koliko bi se novca slilo u budžet kada biste zaista sproveli borbu protiv kriminala i korupcije o kojoj godinama pričate i oduzeli imovinu tajkunima protiv kojih ste se borili, nažalost samo u predizbornoj kampanji. Hvala vam.

Dame i gospodo, poslanička grupa SRS je podnela niz amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi. Svojim amandmanima želeli smo da poboljšamo predloženo zakonsko rešenje, međutim ne možemo a da ne skrenemo pažnju građanima Srbije, koji prate ovaj prenos, da su sve predložene izmene i dopune uglavnom kozmetičkog karaktera i da se u njima suštinski ništa ne menja.

Dakle, ovaj predlog zakona ne rešava srž problema sa kojima se suočavaju građani u lokalnim samoupravama, a to je nemogućnost zapošljavanja u lokalnim samoupravama onih građana koji nisu članovi vladajućih stranaka.

U veliki lokalnim samoupravama to ne predstavlja određeni problem ali zapitajte se kako je u malim mestima gde je industrija uništena i gde su lokalne samouprave možda jedine institucije gde je moguće stupiti u radni odnos. Mladim ljudima koji konkurišu posao u lokalnim samoupravama se postavlja uslov da se učlane u vladajuće stranke, da dostavljaju sigurne i kapilarne glasove, odlaze na mitinge i obavljaju druge stranačke dužnosti kako bi mogli da zadrže svoja radna mesta.

Naše pitanje upućeno vama, gospodine ministre, je da li ste spremni da se uhvatite u koštac sa ovim problemom i da li ste sposobni, obzirom da pripadate manjinskoj stranci u vladajućoj koaliciji, da ovaj problem rešite? Ukoliko budete odlučili da se pozabavite ovim problemom, moraćete sami da osmislite odgovarajuće rešenje, jer u evropskom zakonodavstvu na osnovu kog pišete zakone, svakako nećete naći ovakav slučaj. Nažalost, situacija da se lokalna samouprava podređuje potrebama vladajućih stranaka karakteristična je samo za Srbiju. Hvala vam.

Poštovani ministre, mi iz Srpske radikalne stranke smo podneli veliki broj amandmana kako bi se poboljšalo predloženo zakonsko rešenje i tokom pripreme za ovu diskusiju na sajtu Ministarstva odbrane sam pronašla interesantnu izjavu vašeg prethodnika u kojoj se navodi da Republika Srbija šalje vojnike u mirovne misije, radi unapređenja odnosa sa EU, uz zadržavanje vojne neutralnosti.

Smatram da je ta izjava prilično nerealna i da je nemoguće napredovati ka EU i danas, sutra pristupiti EU, a na dugi rok zadržati vojnu neutralnost. Dakle, EU sa sobom povlači učlanjenje u NATO pakt. Mislim da ste donekle neiskreni u svom stavu da jednako uvažavate i partnere sa Zapada i partnere sa Istoka, jer da je tako, ne biste slali vojnike isključivo u mirovne misije, pod pokroviteljstvom EU i UN, a istovremeno kažnjavali zatvorskim kaznama ljude koji se samostalno organizuju i odlaze u Ukrajinu da na neki način podrže ruski narod u tim sukobima.

Generalno, favorizovanje te proevropske opcije u odnosu na nacionalnu prisutno je u svim porama društva, Vojska je tu najmanje kriva, mediji takođe tako tu nastupaju, što smo imali prilike da vidimo juče gde je SRS uprkos protivustavnoj zabrani okupljanja održala bez incidenata miting na ulazu u Hrtkovce, na izlazu iz mesta Jarak i gde se nakon održanog mitinga, kada se predsednik naše stranke već udaljio, pojavila jedna šačica narkomana, koja je izazvala incident i gde mi danas imamo priliku da u medijima danas čitamo kako smo mi navodno izvršili napad na nekoga, dok je zapravo prava istina da smo isprovocirani. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 4. Predloga zakona o vojnom obrazovanju. Ovim amandmanom predlažem brisanje tačke 6. drugog stava četvrtog člana Predloga zakona. Ova tačka čije brisanje predlažem glasi – Obezbeđivanje kvaliteta i efikasnosti vojnog obrazovanja u skladu sa zahtevima profesionalizacije Vojske Srbije i propisima o odbrani Vojske Srbije.

Mi iz SRS podržavamo proces profesionalizacije Vojske ali smatramo da je predložena tačka kao i ostale predložene tačke u ovom stavu, više teorijska nego precizna zakonska odredba. Svoje amandmane kada je reč o ovom zakonu podneli smo u najboljoj nameri da se poboljša predloženo zakonsko rešenje iako se ne slažemo u potpunosti sa vašom strategijom i perspektivom daljeg razvoja Vojske Srbije, a pogotovo sa strateškim opredeljenjem koje u vašem slučaju teži ka EU i neminovno ka NATO paktu, dok smo mi u potpunosti opredeljeni za Rusiju i za pristupanje ODKB-u.

Obzirom da je Vojska Srbije jedna od institucija u koju građani Srbije imaju najviše poverenja, neophodno je da svi zakoni kojima se uređuje oblast vojnog delovanja, a naročito vojnog obrazovanja, budu najkvalitetniji mogući. Stoga smatram da je trebalo ozbiljnije da razmotrite amandmane koje je podnela poslanička grupa SRS i da prihvatite veći broj predloženih amandmana. Hvala vam.

Dame i gospodo, u ime Srpske radikalne stranke, podnela sam amandman na naslov Predloga zakona o vojnom obrazovanju. Amandmanom sam predložila da se promeni naslov Predloga zakona, tako da glasi – Predlog zakona o obrazovanju u Vojsci Srbije.

Slučajno ili ne, u naslovu Predloga zakona nedostaje nacionalna odrednica, odnosno nedostaje informacija da je reč o srpskoj vojsci. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da je izuzetno važno da se ovo istakne u trenucima kada naša vojska sve više gubi nacionalni identitet učešćem u mirovnim misijama pod pokroviteljstvom EU i Ujedinjenih nacija.

To što se naziva u javnom govoru mirovnim misijama zapravo su pljačkaške misije u organizaciji SAD i drugih bivših kolonijalnih sila, a male države, poput Republike Srbije, služe samo da obezbede potrebno ljudstvo i da eventualno postanu meta više ukoliko dođe do odgovora onih država koje su pogođene navodno demokratskim i globalističkim, a zapravo kolonijalnim pretenzijama zapada.

Stav Srpske radikalne stranke je da naši vojnici ne bi trebalo da učestvuju u mirovnim misijama, jer su te mirovne misije u organizaciji EU i Ujedinjenih nacija zapravo paravan za NATO. Iz poštovanja prema našim sugrađanima koji su poginuli u zločinačkom NATO bombardovanju 1999. godine, Srbija bi trebalo što pre da povuče svoje vojnike iz svih mirovnih misija na Bliskom istoku, u Africi i na Kipru. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je podnela veliki broj amandmana na predlog ovog zakona. Našim amandmanima hteli smo da postignemo kako terminološke, tako i suštinske promene u ovom zakona i žao nam je što oni nisu usvojeni, odnosno prihvaćeni.

Ali, uprkos tome, smatramo da je donošenje ovog zakona potrebno i da zakon u onom tekstu u kojem će biti usvojen nije toliko loš.

Međutim, kada je reč o Vojsci Srbije, postoje mnogo ozbiljniji problemi od problema vojnog obrazovanja. To je, pre svega, problem materijalnog statusa pripadnika Vojske Srbije, zatim problem privremenog penzionisanja određenih kadrova, što je učinjeno za vreme prethodnog režima, a što ovaj režim još uvek nije rešio, problem rasprodaje vojne imovine i vojnih objekata. Dakle, sve su to teme koje su prioritetnije u odnosu na vojno obrazovanje.

Kada je već reč o vojnom obrazovanju, postavlja se pitanje – koliko je opravdano da naša država ulaže u obrazovanje oficira, da bi oni potom delovali na teritoriji afričkih država, na teritoriji Bliskog Istoka i Kipra, a da istovremeno ne mogu da stupe na teritoriju južne srpske pokrajine?

Srbija je država kojoj je ugrožen teritorijalni integritet. Okupirana je naša južna pokrajina Kosovo i Metohija, oko čega se svi slažemo, okupirana je i Republika Srpska Krajina, što je vladajući režim, nažalost, prihvatio i odustao od borbe za tu srpsku teritoriju, a mi nismo i nećemo nikada. Obzirom da tu okupaciju sprovode zemlje članice EU i države koje su članice NATO pakta, našim vojnicima nije mesto u mirovnim misijama predvođenim ovim državama.

Stav SRS je da bi bilo opravdano da se prekine učešće u mirovnim misijama pod pokroviteljstvom SAD i Evropske unije, da se odustane od evropskih integracija koje sa sobom neminovno nose priključenja NATO paktu i da se Srbija okrene saradnji sa onom vojnom silom koja priznaje njen teritorijalni integritet, a to je Ruska Federacija. Dakle, ne EU, ne NATO pakt i ODKB. Hvala vam.

Zahvaljujem.

U ime poslaničke grupe SRS sam podnela amandman na tačku 12. stava 1. člana 3. Predloga zakona o planskom sistemu Republike Srbije.

Ovim amandmanom predlažem brisanje ove tačke koja je nepotrebna. U tački 12. reč je o načelu odgovornosti koje podrazumeva jasno određenu odgovornost institucija za sprovođenje mera i aktivnosti javne politike.

Stav SRS je da se načelo odgovornosti podrazumeva u svakom zakonu, kao i druga načela među kojima mogu biti i načelo javnosti, načelo jednakosti, načelo nediskriminacije, načelo koordinisanosti i saradnje, kao i određeni vremenski rok u kome se zakon sprovodi.

Imamo utisak da je predlagač zakona na neki način više želeo da ispoštuje formu nego suštinu i da su u Predlog zakona ušle definicije koje se podrazumevaju kako bi zakon imao što veći broj strana i kako bi delovao što ozbiljnije.

Čudi nas da niste npr. izdvojili poseban član u kome biste u prvom stavu naveli – zakon ne važi u sledećim državama, pa ste onda mogli pod tačkama da pišete – tačka 1. – zakon ne važi u Albaniji, tačka 2. – zakon ne važi u Andori, tačka 3. – zakon ne važi u Angoli itd. i da na kraju u drugom stavu napišete – zakon važi samo na teritoriji Republike Srbije. To bi otprilike bilo isto kao i navođenje ovih načela. Jednostavno nije potrebno da se tako nešto nađe u Predlogu zakona.

Kada je reč o odgovornosti kao takvoj, smatramo da je mnogo važnije od toga da se odgovornost definiše u zakonskom predlogu, da postoji odgovornost na svim nivoima političkog delovanja ove vlasti i sa tim u vezi zanima nas – da li će ova vlast biti odgovorna prema građanima koji su je birali i da li će ispuniti obećanje da rasvetli 24 sporne privatizacije sprovedene za vreme režima DS? Hvala vam.

Podnela sam amandman na član 1. Predloga zakona o planskom sistemu Republike Srbije i predložila da se termin „sprovode učesnici“, zameni terminom „sprovode svi učesnici“, a misli se na učesnike koji u planskom sistemu predlažu i usvajaju planske dokumente.

Drago mi je da je ovaj amandman usvojen, jer smatram da je amandmansko rešenje konkretnije u terminološkom smislu, ali nažalost smatram da usvajanjem ovog amandmana zakon nije bitno poboljšan. Zapravo, ovaj zakon je teško poboljšati, jer je on sam po sebi besmislen i bespotreban, a bespotreban je zato što ga donosite po diktatu EU, a ne zbog toga što za donošenjem ovog zakona postoji realna potrebe.

U samom tekstu zakona stoji da ste pri donošenju ovog zakona izvršili konsultacije sa Evropskom komisijom i delegacijom EU u Srbiji, što je u skladu sa važećom politikom da se svi propisi na nivou Republike Srbije usklađuju sa evropskim zakonodavstvom.

Smatram da je neophodno da građani Srbije, koji gledaju ovaj prenos, znaju da ste preuzeli obavezu da sve republičke propise usklađujete sa propisima EU putem nacionalnog programa za usklađivanje propisa, odnosno pravnih tekovina sa tekovinama EU. Sve dok donosite zakone koji su usklađeni sa zakonima EU, teško da ćete imati vremena i mogućnosti da radite na zakonima koji su zaista neophodni da bi poboljšali kvalitet života građana Srbije. Hvala vam.

Svoje današnje izlaganje bih usmerila isključivo na Predlog zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu. U Predlogu zakona koji nam je dostavljen, navodi se da je Nacionalna akademija centralna institucija sistema stručnog usavršavanja u javnoj upravi Republike Srbije.

Sa statusom javno priznatog organizatora aktivnosti neformalnog obrazovanja odraslih, Nacionalna akademija obrazuje se kao posebna organizacija sa svojstvom pravnog lica, a predviđeno je da će nadzor nad radom Akademije vršiti nadležno ministarstvo.

Dalje se navodi da je jedan od ključnih principa za ukupno unapređenje javne uprave njena profesionalizacija, pri čemu je podizanje nivoa stručnosti i sposobnosti zaposlenih od naročitog uticaja na uspešno i kvalitetno obavljanje poslova, promenu načina rada i organizacione kulture u savremenim uslovima. U tom smislu, poseban značaj ima organizovani i kontinuirani profesionalni razvoj zaposlenih u javnoj upravi, a cilj ove Akademije je da zaposlenima u javnoj upravi pruži edukaciju, odnosno stručno usavršavanje, praćenje rada stručnog usavršavanja i razvoja, kao i pružanja kontinuirane podrške u radu.

Ovim zakonom je predviđeno formiranje posebne ustanove koja ima za cilj da omogući da državni službenici postanu ljubazniji, efikasniji i mnogo bolje upućeni u sve zakonske odredbe i regulative. Prvo pitanje koje bi postavila u vezi sa ovim je, kako to mislite da edukujete državne službenike da postanu ljubazniji?

Kako se to bilo koja odrasla osoba uči ljubaznosti ili pristojnosti u ophođenju sa strankama? Koje su metode, koje ćete koristiti prilikom edukacije državnih službenika da postanu ljubazniji?

Da li ćete ih učiti bon tonu ili je u pitanju nešto drugo? Kojim metodama ćete proveravati da su državni službenici naučili da budu ljubazniji u odnosu na prethodno ponašanje?

Poštovani ministre i poštovane kolege narodni poslanici, vaspitanje je nešto što se nosi iz kuće. Ukoliko su nečiji roditelji omanuli u vršenju svoje roditeljske dužnosti, teško da će bilo kakva Nacionalna akademija to moći da ispravi.

Što se tiče unapređenja efikasnosti državnih službenika, nije mi jasno kako to mislite da unapredite efikasnost povećanjem broja zaposlenih u državnoj službi. Nemoguće je povećati efikasnost gomilanjem administracije. Koliko zaposlenih tačno predviđa ova Nacionalna akademija? Rekli ste nam – malo. Koliko je to tačno malo? Ko će vršiti odabir tih zaposlenih i po kom osnovu će se birati direktor ove ustanove? Godinama ste obećavali smanjenje državne uprave, a sada odjednom radite potpuno suprotno.

Sadašnji premijer Ana Brnabić je februara ove godine sa pozicije ministra državne uprave i lokalne samouprave izjavila da nema viška zaposlenih u javnoj upravi.

Brnabićeva je izračunala da je Srbija trenutna po broju službenika daleko ispod proseka u EU, gde na 100 stanovnika ide 8,5 državnih službenika, dok je u Srbiji taj broj šest, pet.

Dalje smanjenje broja zaposlenih u državnoj upravi ugrozila bi kvalitet usluga koje pruža državna uprava, izjavila je Ana Brnabić u februaru ove godine, a vi ste, poštovani ministre u julu ove godine dali potpuno kontradiktornu izjavu i rekli ste, citiram: „Da bi broj izvršilaca, odnosno činovnika u jedinicama lokalne samouprave u Srbiji do kraja 2018. godine trebalo da bude stohiljadaisedamsto, dok ih je 2013. godine bilo 123.700.

Najavili ste da će broj državnih službenika u javnoj upravi ove godine biti smanjen za 2.486 i ja vas molim da nam ovo razjasnite.

Da li je racionalizacija u javnom sektoru završena ili je to proces koji još uvek traje? Dogovorite se sa Anom Brnabić i iznesite nam zajednički stav.

Problem je što nemate kontinuitet u radu i što svaki put kada izaberete ministra, taj ministar iznosi informacije koje se ne poklapaju sa onima koje smo dobili od prethodnog ministra.

Zbog toga nemate rezultate u radu. Drugi problem je što vi procentualno učešće broja zaposlenih u državnoj upravi u odnosu na broj stanovnika prilagođavate sa brojem, odnosno sa racijom koji vlada u EU. Pustite EU, prilagodite broj državnih službenika onom broju koji je potreban da bi jedinice lokalne samouprave i državne uprave efikasno funkcionisale.

Tamo gde je potrebno, zaposlite dodatni broj službenika, a tamo gde ih imate zaposlenih previše, izvršite otpuštanja, ali nemojte da se merite prema EU, jer je potpuno jasno da mi u EU nikada nećemo ući.

Ono što je posebno sporno sa ovim Predlogom zakona je to što vi predlažete da ljudi pored ljubaznosti i efikasnosti ovom Akademijom dobiju mogućnost da budu upućeni u sve zakonske odredbe i regulative, odnosno da preko Akademije nauče da inplementiraju zakone i rade određene projekte.

Mi smatramo da svi zaposleni u državnoj, odnosno javnoj upravi koji su prošli proces srednjoškolskog i visokoškolskog vaspitanja, obrazovanja, moraju da budu upućeni onog trenutka kada stupaju u radni odnos. Podrazumeva se da su svi zaposleni dovoljno stručni za posao koji obavljaju.

Možemo da razumemo da neki mlad čovek nema dovoljno iskustva za svoj posao, ali podrazumeva se da će ga u tom slučaju starije kolege uputiti i informisati kako treba da radi, a da šaljete ljude na kolektivnu obuku, kako biste ih uputili u posao za koji ste plaćeni je u najmanju ruku skandalozno.

Ako to morate da radite, očigledno je da ste zaposlili pogrešne ljude, što nas ne čudi, pošto znamo da ste ljude u javnom sektoru zapošljavali isključivo po partijskom ključu, a ne po stručnosti i po sposobnosti.

Građanima Srbije je potpuno jasno da će teško dobiti posao u državnoj upravi, ukoliko nisu članovi vladajućih partija, dok su stranačkim kadrovima vladajućih partija otvorena sva vrata.

Upravo zato što su masovno zapošljavali ljude sa diplomama privatnih fakulteta koji imaju zvanje ali nemaju znanje za posao koji obavljaju, sada imate problem.

Imate samo jedan ispravan način da to rešite, otpustite partijske kadrove, koje ste zaposlili, a koji nisu dovoljno stručni za posao koji rade. Zaposlite ljude koji umeju da rade i ljude koji će se posvetiti poslu za koji su plaćeni i koji neće u radno vreme pisati komentare po društvenim mrežama i hvalospeve na račun predstavnika vaših stranaka. Vaš je izbor ko će raditi u vašim poslaničkim klubovima, vašim ministarstvima, ali oni državni službenici koji rade sa građanima, sa strankama, moraju da budu posvećeni tim građanima puno radno vreme.

Umesto da tako rešite problem i da tako izvršite profesionalizaciju, vi predviđate osnivanje nekakve Nacionalne akademije i samo povećavate administraciju i dovodite do daljeg zapošljavanja vaših kadrova, a rezultat će biti jako loš.

Potpuno je jasno da osnivanje ove akademije nije vaša ideja. Ona se pominje i u ekspozeu mandatara Vučića, koji je, doduše najavio osnivanje ove akademije, ali nije ništa konkretno preuzeo tim povodom. Akademija se pominje i ekspozeu Ane Brnabić koja je da kažem započela pisanje ovog zakona obzirom da je njoj Nacionalna akademija jedna od dve stvari od državnog značaja, druga je digitalizacija.

U međuvremenu smo utvrdili da je digitalizacija za ovaj režim od nacionalnog značaja zbog toga što se digitalizacijom bavi brat premijerke, čiji prihodi su značajno porasli od kada se ona našla na toj funkciji. Još uvek ne znamo ko se tačno bavi Nacionalnom akademijom i da li će se i tu pojaviti nečiji brat ili nečija tetka, ali svakako znamo da građanima Srbije to nije ni bitno, ni značajno.

Anketirajte na primer stotinak građana Srbije i recite vam kažu koji su problemi sa kojima se oni suočavaju i koje ovaj režim treba da im reši. Niko vam neće navesti na efikasnost državnih službenika kao značajan problem.

Zaposlenost kod nas je toliko mala da u svakoj porodici ima neko ko je nezaposlen i ko ima vremena da obilazi šaltere, da čeka izvode, da čeka rešenja, da čeka dokumenta i niko zbog toga neće umreti, a imamo mnoge druge redove u kojima čekanje može da se završi fatalno.

Dakle, ono što je problem je da kada zakažete pregled kod lekara čekate šest meseci, kada zakažete skener čekate godinu dana. Mislim da novac iz budžeta treba da se uloži u rešavanje takvih problema u zdravstvu, u školstvu, u privredi i u mnogim drugim prioritetnijim sektorima, a ne da se rasipa na nešto ovako, što je potpuno nepotrebno. I SRS će, dakle, glasati protiv Predloga zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, kao što ćemo glasati i protiv izmena i dopuna Zakona o državnim službenicima obzirom da ove izmene i dopune služe samo da obezbede okvir za rad Nacionalne akademije. Hvala vam.

Hvala.
Dakle, dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, poslanička grupa SRS je detaljno pročitala sve zakonske predloge koji se nalaze na dnevnom redu ove sednice. Navikli smo da vladajuća većina predlaže zakonska rešenja koja često nisu u skladu sa dobrobiti građana ili sa Ustavom. Međutim, baš kad smo očekivali da ništa ne može da nas iznenadi, pred nama se našao Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada.
Stav SRS je da je ovaj Predlog zakona izuzetno loš. Imali smo želju da poboljšamo Predlog zakona amandmanima i žao nam je što naši amandmani nisu ušli u proceduru. Međutim, u ovom svom sadašnjem izlaganju izneću sve ono što smo hteli da predložimo amandmanima.
Za poslaničku grupu SRS najsporniji deo zakona odnosi se na uvođenje profesionalnog upravnika zgrada. U Predlogu zakona stoji da fizičko lice stiče kvalifikaciju profesionalnog upravnika ako ima najmanje srednje obrazovanje u četvorogodišnjem trajanju, ako položi ispit za profesionalnog upravnika i stekne licencu u skladu sa zakonom i ako se upiše u registar koji vodi Privredna komora Srbije.
Zakon predviđa mogućnost osnivanja privrednih društava koja se bave poslovima profesionalnog upravljanja, a ovim poslom moći će da se bave i preduzetnici, angažovanjem lica koja ispunjavaju uslove za profesionalne upravnike. Organizator profesionalnog upravljanja ima pravo da se bavi poslovima profesionalnog upravljanja, ako ima najmanje jedno lice u radnom odnosu na određeno vreme sa punim radnim vremenom, koje je upisano u registar profesionalnih upravnika koje vodi Privredna komora Srbije.
Čini nam se da je ovakva zakonska definicija pogodna za nameštanje unosnih poslova na duže staze licima bliskim vladajućem režimu. Kada ovaj zakon bude usvojen i kada sve ovo zaživi videćemo ko su lica koja će osnivati privredna društva koja se bave poslovima profesionalnog upravljanja. Nama je već potpuno jasno da će to biti upravo oni ljudi bliski vladajućem režimu.
Dalje, u Predlogu zakona stoji da skupština stambene zgrade može u svakom trenutku odlučiti da za poslove upravljanja angažuje profesionalnog upravnika ili on može biti nametnut uvođenjem prinudne uprave. U slučaju prinudno postavljenog upravnika stambene zgrade, visina naknade koju će mu plaćati vlasnici stanova određuje se odlukom jedinice lokalne samouprave.
Mi smatramo da profesionalni upravnici stambenih zgrada ovim zakonom dobijaju preširoka ovlašćenja koja se u nekim delovima krše i sa Ustavom. Naročito je sporno to što, prema Predlogu zakona, profesionalni upravnik dobija pravo da vodi evidenciju podstanara, kako bi država mogla da naplaćuje poreze od stanodavaca. Nameće se pitanje – zbog čega država onda sama ne plaća profesionalne upravnike koji će raditi za nju, a ne za stanare? Upravnik zgrade dobija dužnost da otkriva podstanare, kao i da ih prijavljuje poreskoj, kako bi se naplatio porez od 20%. Samim tim, on krši Ustav, obzirom da po Ustavu isključivo MUP ima pravo da kontroliše gde ko živi.
Što se tiče osiguranja u stambenim zgradama, stambena zajednica, prema zakonu, može da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima usled neodržavanja, odnosno nepravilnog održavanja zgrade, a na način i pod uslovima utvrđenim zakonom kojim se uređuje delatnost osiguranja i zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.
Ovo nije u redu zbog toga što niko nema pravo da vlasnika stana obavezuje na novčani izdatak bez njegove isključive volje. Predlagač zakona nije svestan teške materijalne situacije u kojoj se nalazi većina građana Srbije, a stambena politika, koja zaista želi da popravi uslove stanovanja građana, mora da uzme u obzir njihovu materijalnu situaciju, a ne da je predloženim rešenjima pogoršava.
Treća sporna stvar odnosi se na poslove održavanja i unapređenja svojstava zgrade. U Predlogu zakona stoji da se ovi poslovi mogu finansirati iz kredita, donacija i drugih izvora. U Predlogu zakona takođe piše da se za uzimanje kredita pod hipoteku mogu staviti posebni delovi zgrade, odnosno stana. Građani na ovaj način mogu ostati bez stanova voljom upravitelja koji je odlučio da podigne kredit za renoviranje zajedničkih prostorija zgrade.
Neverovatno je da se niste dosetili da u ovaj zakon stavite i odredbu kojom biste upravnicima zgrade poverili rezervne ključeve od poštanskih sandučića. Zašto da ne? Na primer, da vrše evidenciju naše pošte, svega što radimo itd.
Da li je vaš cilj da uvođenjem upravnika profesionalnih u zgradama zaposlite svoje aktiviste i da im omogućite uz primanje plate iz državnog budžeta obave evidenciju sigurnih glasova po stambenim zgradama? Vi ćete, naravno, reći da vam to nije cilj, ja ću reći da vam to jeste cilj, ali to nije ni važno. Svi građani Srbije su SRS jednaki, pa i oni kojima ćete vi poveriti ove poslove, a koji su naklonjeni vašoj stranci. Nama bi bilo sasvim u redu da bilo ko dobije ove poslove, kada bi ti poslovi bili u skladu sa zakonom i kada bi građani zaista od toga imali neku dobrobit. Morate biti svesni da je običnom građaninu daleko bitnije ko će biti upravitelj njegove zgrade nego ko će biti predsednik, premijer ili neki ministar, zbog toga što predsednika, premijera, ministra ne mora da sluša ukoliko ne želi, a upravnika svoje zgrade će morati da gleda svakodnevno i da sa njim sarađuje.
Građane u ovom trenutku terorišu i komunalna policija i privatni izvršitelji, a sada će ih terorisati i upravnici zgrada. Postavlja se pitanje – šta je sledeće? Da li ćete onda postaviti upravnike stanova, a lične upravnike za svakoga od nas ko vam nije po volji ili ćete možda ići u nekom drugom pravcu pa ćete uvesti upravnike stambenih blokova, upravnike opština, upravnike gradova itd, dok ne dođete do uvođenja upravnika države? Zašto da ne, možete to da uradite bez izbora i onda ste u slobodi da radite šta želite.
Ovaj zakon predstavlja sprovođenje samovolje, i to preko leđa onih koji su vas birali. Niko nije glasao za SNS da biste pretvorili život u zgradi u život u instituciji. Nama nije cilj da plašimo građane, već da ih upozorimo na moguće zloupotrebe zakona.
Takođe, sporan je način funkcionisanja skupštine stambene zgrade. U Predlogu zakona stoji da su članovi skupštine stambene zgrade svi vlasnici stanova, a da onaj ko je vlasnik više stanova ima veći broj glasova na sednici skupštine stambene zgrade. Mi smatramo da ovo rešenje nije ispravno i da u slučaju da je jedno lice istovremeno vlasnik više posebnih delova zgrade, to lice ne treba da ima onoliko glasova koliko ima stambenih jedinica, već da je za procenu broja glasova merodavna površina stana kojom lice raspolaže, zbog toga što neko može imati jednu, dve ili tri stambene jedinice u vlasništvu, dok neko drugo lice može imati jednu stambenu jedinicu, sa daleko većom kvadraturom.
Ovde takođe piše da ukoliko je vlasnik posebnog dela odnosno vlasnik stana nedostupan, njegov glas se ne uračunava u kvorum, odnosno ukupan broj glasova u postupku odlučivanja, a smatra se da je vlasnik stana nedostupan ukoliko se tri puta uzastopno ne odazove na sednicu skupštine stambene zajednice na koju je uredno pozvan. Besmisleno je oduzimati nekome pravo glasa samo zato što je izostavio da obavesti o svom odsustvu na sednicama skupštine stambene zgrade. Svaki vlasnik stana ima pravo da učestvuje u odlukama koje se donose na sednici skupštine, sve dok ima stan u vlasništvu, a njegovo je pravo da se odaziva ili ne odaziva sednicama skupštine stanara.
U Predlogu zakona takođe stoji da jedinica lokalne samouprave može odlukom da propiše obavezu održavanja spoljnog izgleda zgrade, odnosno fasade ili zabranu promene spoljnog izgleda, što predstavlja zabranu postavljanja klima uređaja na spoljnom vidljivom delu zgrade, uz propisivanje različitih stepena obaveznosti održavanja spoljnog izgleda zgrade, u zavisnosti od urbanističke zone ili bloka u kojem se zgrada nalazi. Mene sada zanima – šta znači obaveza održavanja spoljne fasade? Da li to znači da su građani u obavezi da finansiraju fasade koje su oštećene i koje mogu biti opasne po nečiji život ili smo u obavezi da finansiramo krečenje svaki put kada se pojavi grafit? Ukoliko je problem u grafitu i ukoliko su građani zbog toga u obavezi da plaćaju krečenje zgrada, onda to nije korektno, zbog toga što ste vi u obavezi da sprečite takve izgrede.
Završila bih, zbog vremena. Hvala.

Poštovani predsedavajući, povredili ste član 27. po kome ste dužni da se starate o primeni Poslovnika. Naime, vi ste malo pre rekli da koleginica Radeta i ja imamo pravo na repliku. Koleginica Radeta je svoje pravo iskoristila i vi ste taj krug replika zatvorili, odnosno krug replika na relaciji gospođe Radete i ministarke, a moja replika se odnosi na nešto drugo i samim tim niste imali pravo da mi oduzmete mogućnost replike samo zato što je gospođa Radeta svoju repliku iskoristila.
Htela sam da kažem gospođi ministru da ja živim u stambenoj zgradi od 78 stanova i da mene muče problemi, kao stanara, koji se ne nalaze u ovom zakonu. Mi svi imamo problem što nam ulaze huligani u zgradu, kradu iz podruma, kradu sa tavana, uništavaju našu imovinu. Predsednik, odnosno upravitelj zgrade ne može da reši taj problem …

Obrazložila sam u čemu je povreda Poslovnika i hoću da se vi izjasnite o toj povredi. Pošto me ne prekidate, zbog čega ne bih nastavila?

Vidite da mogu.