Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Nataša (Spasoja) Jovanović

Nataša (Spasoja) Jovanović

Srpska radikalna stranka

Govori

Kada se govori o opštoj bezbednosti proizvoda uvek je na vrhu te liste, naravno sve ono što koriste najmlađi, a to su dečije igračke.

Međutim, uopšte bezbednosti proizvoda je i ogroman broj artikala koji se zaista koristi kao neka roba široke potrošnje. Sad, ovde dolazimo do toga da neko mora na tržištu odmah da reaguje. Vi ste prihvatili taj princip po direktivi EU da kada otkrijete da je neki proizvod nebezbedan, on automatski kao takav bude oglašen na sajtu i u roku od jednog minuta se alarmira čitava javnost. Međutim, to u praksi nije tako. Nešto što ima sertifikat da je po hemijskom sastavu u redu, ne mora da znači da je bezbedno, naročito za decu.

Dešava se da mnoge igračke, mnoga dečija pomagala, počev od onih zvečki, cucli, raznih drugih igračaka imaju po svom sastavu, obično su od gume ili od plastike, sve ono što je bezbedno za decu, ako dete to stavlja u usta i nema tih povećanih talata, a koji se nalaze i u pesticidima i u građevinskoj nekoj supstanci itd, ali to ne znači po sebi da je taj proizvod bezbedan, jer često se dešava da u toku igre dete može, pogotovo malo dete, nehotice, jer šta deca znaju, bitno je da oni imaju tu igračkicu da se zanimaju, jel tako, da li će neki deo da se otkine ili ne daj Bože da dođe do gušenja.

Na tim oznakama, gospodine ministre, stoji oznaka kvaliteta CE. To znači da nije proizvod koji nije bar toliko kvalitetan. Međutim, dešava se da tržišna inspekcija i to je ključna stvar kod ovog zakona i kod Zakona o bezbednosti hrane, ne reaguje pravovremeno ili ne reaguje uopšte, tek kad prođe ko zna koliko vremena ili se ne daj Bože desi neki incident oni reaguju.

Šta je potrebno da bi ovaj zakon mogao da funkcioniše u praksi? Naravno sa ovim ispravkama koje mi zaista dobronamerno dajemo kroz ove amandmane, mi srpski radikali, da imate veće inspekcije, odnosno tržišni nadzor, jer to je ključ svega, da se blagovremeno otkrije da li je taj proizvod usklađen sa svim onim normama koje su bezbedne, a naročito kada su deca u pitanju.
Koleginica Radeta je zaista pokrenula kao ključnu stvar jer ogroman je broj korisnika. Ja samo tražim od vas gospodine ministre, dok traje ova rasprava, da dobijete sada zvanično od Ministarstva zdravlja, pustite vi Agenciju za lekove. Ovo je preporuka Evropske agencije za lekove, da se ovi lekovi povuku sa tržišta. Sad vi, pošto više nema, ne znam da li znate koleginica Radeta, nema više ni ovih „Alkaloidovih“. Znači, sada je rečeno i to, zbog te hidrohloride.

Evo ovde je dosta lekara u sali, pa i profesor Knežević koji je patolog, molim vas da se ne bi uznemiravala javnost i da mi ne idemo, ja to kupujem svoju majku, koleginica je kupila ili za svoje potrebe, neko za decu, što kaže, dajte vi nama zvaničnu informaciju, jer govorimo ovom zakonu, da li je taj proizvod i ovaj sada „Alkaloidov“ bezbedan?
Da li znate po kom se članu javljam? Javljam se po članu 107. jer gospodine Marinkoviću, moram da se obratim vama, vi ste dužni da štitite dostojanstvo Skupštine, vi ste iz stranke čiji ministar je ministar za turizam, između ostalog, predsednik jeste još uvek, čujem da ćete vi možda da ga zamenite, ako ne odete na ovu drugu stranu. Imate podršku što se nas tiče, za vaš dalji politički angažman.

Veoma je važno da građanima Srbije kažemo meštanima Kuršumlije, Kuršumlijske Banje i te ispravke gospođo Čarapić, nije ovaj Kuršumlijska Banja nego Hotel „Žubor“. Ma, može da se zove i cvetak zanovetak, u pitanju je kriminal. Dakle, Vlada Republike Srbije je, mi smo to isticali ovde, nekoliko puta smo govorili kada je bio Zakon o turizmu, izvršila procenu vrednosti kapitala tog hotela, kako hoćete koji je prodat u Kuršumlijskoj Banji. Procena je izvršena na 2,4 miliona evra. Kako je onda vama palo na pamet da za milion evra manje ovom konzorcijumu, odnosno privatnoj firmi prodate, eto tako što neko tako hoće. Molim vas, pa to je čist kriminal. Umesto da ste, što je bilo obećanje Rasima Ljajića i svih vas, izvršili neophodnu rekonstrukciju, pa podigli vrednost te banje, odnosno tog hotela, da ste vi kao Vlada Srbije uložili neophodna sredstva, pa umesto 2,4, da to bude pet miliona evra, vi prodajete jedan zaista resurs, jedno blago na takvom mestu, sa takvim odlikama koje datira iz ko zna koliko prošlih vekova za bednih milion i 400 i nešto evra. Zaista neverovatno.

Onda sada mi treba da kažemo, super je, prodato je nešto ispod procenjene vrednosti. To bi bilo isto, gospodine Marinkoviću, ne znam koji automobil imate vi ili ko ovde, i sad neko vama dođe i kaže, vi znate koja je tržišna vrednost toga ili bilo čega što vi imate u posedu. Postoje procenitelji, postoje ozbiljne kuće u Srbiji koje se bave time, neko se specijalizovao za nekretnine, neko za ovo drugo i sad neko da dođe i kaže vama, e Marinkoviću ne vredi ti to ništa nego tričavih 500 evra. Kako biste se vi osećali, molim vas? Znači, na vaše oči vam neko nešto otme i vi kažete to je super, odlično je. Pustite vi to, uložiće oni deset miliona i nekakve priče, jednostavno vi ste gospodo iz SNS dočekali mandata, kraj ovog mandata a da niste uradili ono što je bilo neophodno a da rešite pitanje i revitalizacije, prvo to da uradite, da povećate vrednost, pa tek onda da idu te banje na prodaju. To je pitanje kako i pod kojim uslovima, a ne ovako kao što je urađeno sa Kuršumlijskom Banjom.
Gospodine Marinkoviću, kao približava se neki kraj, pa se malo i vi koncentrišite na predsedavanje i vi ste onda dužni da branite dostojanstvo Skupštine.

Mi imamo stari Zakon o banjama i vi ste trebali sada da se uključite i da kažete, ne možete vi tu sada da držite predavanja, ali morate da budete informisani. Upravo je to problem što ovaj saziv Skupštine, kao ni prethodni, nisu doneli novi zakon o banjama, pa sad će da se licitira da li taj tajku Raičević, će da dobije ili neće da dobije dozvolu.

Dajte, molim vas, prvo saglasnost mu daje opštinska vlast u Kuršumliji, a neće da mu da saglasnost. Je li tako ministre? Tamo su baš neki ljudi koji ga ne vole i na koje on nema uticaj, a onda je sledeća stepenica, da podnese zahtev nadležnim organima u Vladi. Naravno da će da dobije tu saglasnost, ali niste vi došli na vlast, ne obraćam se sada vama konkretno, nego SNS i ova Vlada sa pričom – ići ćemo na javnu ponudu, pa sad, i ako bude manje od procene direkcije za imovinu Vlade. Ne, vi ste rekli – donećemo novi zakon, pa ćemo zbog svih ranijih zloupotreba da ograničimo šta je to dobro u banji, da se kvalifikuje, kao što reče malopre koleginica Vjerica, da to nije samo ta voda kao resurs, odnosno termalni i lekoviti izvori, nego sve drugo što treba da bude omeđeno kao banjsko lečilište.

Mi uopšte nemamo zakon koji je u novonastalim okolnostima definisao za svaku banju u Srbiji – Vrnjačku, Sokobanju, sve druge banje, Koviljaču, tačno šta je to banjsko lečilište. One postoje po nekim ranijim zakonima, a sada imamo i neplansku i razno-raznu gradnju i zloupotrebu tih resursa. Prema tome, vi ste trebali da donesete zakon o banjama, pa onda da uđete u taj proces za koji vi ispravno tvrdite da bi podigao i standard života u tim lokalnim samoupravama i da bi ostali ljudi da rade i da bi dolazili strani turisti, ali pre svega toga ste trebali ovo da uradite.
Već je skoro kraj ove rasprave po amandmanima i nama su neprihvatljiva obrazloženja predlagača ovog zakona resornog ministarstva i Vlade zbog čega ulazimo u izmene i dopune zakona kada su u pitanju uvoz, izvoz robe dvostruke namene, zato što razlog da je obrada preko 700 dozvola godišnje veliko opterećenje za zaposlene u državnoj upravi je potpuno besmisleno. Oni treba da rade svoj posao, a sad što preduzetnici iz Srbije čekaju preko 30 dana to je takođe onda loš rad tog ministarstva.

Ovde se radi o drugoj opasnoj stvari, ako ovi strani investitori počnu masovno kao repromaterijal, ono što im je potrebno za njihovo poslovanje da uvoze robu dvostruke namene, bez pojačane kontrole, pazite gospodine ministre, zaista imamo i mi neka loša iskustva kao država ali i druge zemlje, vi ste bili ministar vojni i pored vas je gospodin Nikčević, vi vrlo dobro znate da je uvek to bilo veoma važno, pogotovo za zemlje na osetljivom području kao što je Srbija, da se striktna kontrola vrši robe koja ima tu oznaku da je roba dvostruke namene.

Da li mislite gospodine ministre, evo ovaj dron dečija igračka da on može samo da bude, da ne bude da ja kujem neku teoriju zavere ali evo, vi ste ljudi koji ste bili u vojnim strukturama, naoružanju, jer bilo je takvih primera svuda u svetu. Da li znate, onaj čiji je interes da se destabilizuje Srbije, da se ne daj bože sprovode nekakve terorističke aktivnosti ili nešto naći će način da i kroz uvoz takve robe, koja kao izgleda da je recimo dečija igračka neka bespilotna letilica, može da bude i oružje koje za bezbednosne strukture nekom dodatnom nadogradnjom i te kako opasno.

Dakle, mi srpski radikali zato smo i podneli ovaj amandman koji ja obrazlažem, tražimo da oni koji vrše uvoz takve robe u roku od sedam dana posle svih kontrola države naprave pisani izveštaj, a koliko, evo da znate dame i gospodo narodni poslanici, naši ljudi koji su vlasnici preduzeća u Srbiji ne znaju šta je sve roba dvostruke namene, odnosno kakvu opasnost ona može da ima ako je uvoze neki proizvod iz neke zemlje EU, ide dotle da su imali čak i razne, kako vole da kažu treninge, edukacije od strane Uprave carine Srbije i drugih koji su morali da im objašnjavaju da nije sve to što je tako deklarisano i što im se nudi od pojedinog stranog partnera tako i bezopasno za tržište Srbije.
Trebali ste da prihvatite ovaj amandman. Gospodine Đorđeviću vi ste ovde sad čovek koji zastupa Vladu i legitimno je to. Međutim, mislim da je ovaj član i ovaj amandman neozbiljno shvaćen od strane predlagača je ovaj ministar i ovo ministarstvo nisu u situaciji da kada su u pitanju osobe sa invaliditetom bliže uređuju uslove kako bi se njima omogućilo da u svakom trenutku imaju pristup univerzalnoj poštanskoj usluzi, pošiljci zato što je to, na kraju krajeva, jednim delom i nešto što se tiče i Ministarstva zdravlja i vašeg ministarstva.

Postoje krajevi u Srbiji gde je zaista neverovatno da u 21 veku kada su pitanju stari i bolesni ljudi još uvek nema pošte. Govorila sam u načelu kao i druge kolege, srpski radikali, da Pošta Srbije i Uprava Pošte i direktor Pošte, bez obzira ko da je to, ne može sama tu strategiju da sprovodi bez opsežne podrške Vlade i vašeg sagledavanja sveukupnog sistema u kojem Pošta funkcioniše.

Ako Pošta Srbije ostvaruje dobit od skoro tri milijarde, jel tako, na godišnjem nivou, Vlada Srbije onda mora da odredi prioriteta, pošto je Pošta institucija od nacionalnog značaja, zove se javno preduzeće, ali znate, svuda u svetu i kroz našu istoriju, unazad 170 godina, imala je tako važno mesto, pominjala sam čak i ministra za poštanske usluge u neko vreme između dva svetska rata, pošto to danas nije slučaj, o ovom pitanju treba da se pristupi na takav način.

Ova era digitalizacije i elektronske pošte nije uopšte učinila ono što su mnogi predviđali, čak i u nekim zemljama na zapadu, mislim u Velikoj Britaniji, šezdesetih godina je Vlada rekla poštama Britanije – pripremite se, evo sada polako i kasnije kada su stigli oni teleprinteri, pa kasnije faksovi da se više koriste u kompanijama, vi ćete imati jedan krah, maltene ćete da bankrotirate. To uopšte nije tačno. Pismonosna pošiljka je najzastupljenija u okviru poštanskih usluga. To je jedna tradicija, pa čak naprotiv, istraživanja su pokazala da u razvijenim zemljama i u onima gde je rast ekonomskog prosperiteta, pomaka, aktivnosti čak se povećava broj pismonosnih pošiljki jer to je jedna sigurnost kako za ekonomske činioce u jednom društvu, tako i naravno za građane koji tu imaju najveće poverenje.

Nemojte da izbegavate da prihvatite naše amandmane gde jasno ukazuje da jedno ministarstvo, kao što je to ovde slučaj, nije u stanju da samo propiše te uslove. Drugo, gustina poštanskih jedinica u Srbiji, sada treba da se sagleda i opet je tu potrebno da se uključe dva ili tri ministarstva i demografska slika i prateća infrastruktura i sve ono što bi omogućilo da kako na početku reče koleginica u svakom mestu u Srbiji imamo, tamo gde pogotovo žive stari i bolesni ljudi, poštansku upravu koja će adekvatan način da pruži svaki vid poštanske usluge.

Opet ponavljam, u ukupnom prometu svih poštanskih usluga pismonosna pošiljka, ono što je univerzalno za poslovanje Pošte obuhvata najveći procenat i on čak seže, zavisi od kraja do kraja Srbije, preko 60% u ukupnom poslovanju Pošte. Hvala.
Videli ste da je napravljena greška zato što suštinski ovaj amandman koji je Vlada prihvatila dovodi u situaciju svakoga kome se desi da mu je oštećena ili izgubljena pošiljka ostvari svoje pravo po osnovu zakona, ali za vrednost koja mu pripada, a ne naknadu štete, kao što je to prvobitno stajalo, koja mu pripada po ovom zakonu, jer, kolika je ta šteta to tek treba da se utvrdi u propisanom postupku.

Mi imamo sad ovde jednu koliziju, dame i gospodo narodni poslanici, da Zakon o zaštiti potrošača poznaje potrošača. To ste vi kad putem pošte želite da vam stigne nešto što ste poručili sa nekim prodavcem sa kojim ste obavili komunikaciju da li putem mejla ili ste direktno zvali telefonom, i kažete sada post ekspres, što je inače odlična usluga Pošta Srbije, da vam stigne na tu adresu ili da vam stigne u preporučenoj pošiljci, što je diskutabilno, najviše se ova odredba zakona upravo odnosi na to ili na klasične pakete koji nisu brza pošta, odnosno post ekspres.

Vidite sada, Pošta Srbije naravno poznaje u sistemu primaoca i pošiljaoca, a kada je ovakva situacija u pitanju pošiljaoca, jer pošiljalac je taj koji je platio poštarinu, on je taj koji tvrdi i garantuje da je u prepisci sa kupcem, odnosno primaocem, stavio upravo onu vrednost robe u taj paket, u to pismo koja je ugovorena.

Ovim putem želim da upozorim građane Srbije da veoma vode računa kada je u pitanju i ta prepiska i da znaju sa kime stupaju u kontakt. Pošta Srbije će svakako nadoknaditi štetu, ali građani moraju da znaju da ne njima koji su primaoci, već onome ko je trebao da im pošalje. Takva su pravila Pošte Srbije, a taj pošiljalac, on ostvaruje to u roku od 60 dana, kako to ovde stoji u članu 78, ali on bi trebao momentalno kada se to već desilo da obešteti kupca, a ne da kaže –pa, sad čekajte, Pošta Srbije nama treba da odgovori, mi smo poslali zahtev, pa da se utvrdi kolika je vrednost toga. Ne, jednostavno građani moraju da znaju da se oni u tom slučaju pozivaju na Zakon o zaštiti potrošača, a kada će da se otkloni spor, inače to nisu česti slučajevi, da ne budemo sad ovde u tom smislu izričiti i da kažemo – to je česta pojava, nije, na 100 hiljada pošiljki, to je otprilike 10 do 20 u nekom sistemu da se ili nešto ošteti ili da se zagubi. Verujte, uvek kada Pošta Srbije provede jedan postupak koji mora da sprovede se utvrdi da je greška kod onoga ko je slao, jer jednostavno ne pošalje ono što je kupac očekivao.
Ovaj član u ovom Zakonu o informacionoj bezbednosti je direktno vezan za Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Srpska radikalna stranka smatra da Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji je pre izvesnog vremena usvojen ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nije dobar. Duboko se kosi sa pozitivnim drugim normama našeg pravnog sistema i zato ni ovaj član u ovom zakonu, koji kaže da se primenjuju sve odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, nije dobar i zato smo mi podneli ovaj amandman.

Verovatno će ovaj saziv Narodne skupštine Republike Srbije da se završi, a neće se promeniti Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Mi smo uopšte i govorili o tome, ako postoji ustavna kategorija, a tiče se prava privatnosti, zašto ste vi uopšte pribegli tome, ovi žuti pre vas, pa onda i vi, da izmišljate, ali naravno to je onda kasnije usledila kao direktiva EU, nekakav novi zakon, kao nekakvo novo pravo, kada imate pravo o privatnosti.

Ovde će biti problem kod tumačenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kada je u pitanju video nadzor, jer u tom zakonu ta oblast nije dobro definisana, doći će do mnogobrojnih zloupotreba, a sa druge strane i još 40 raznoraznih posebnih slučajeva postoji po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti koje se primenjuju u određenim situacijama.

Naravno da ni to nije dobro. Tu se dakle, samo Ministarstvo pravde zaplelo i u loš prevod, a naravno i u Ustav Republike Srbije, nisu pogledali kako treba kada su uopšte dozvolili da takav zakon dođe kako predlog, a i usvojili ste ga pre šest meseci.
Gospodine Milićeviću, povredili ste član 107. kao i član 27. stav 1. Poslovnika. Vi ste bili u obavezi da kada je govorio kolega Aleksandar Martinović, pošto je očigledno neupućen u Zakon o ostvarivanju penzije i o tome kako se izdaju rešenja od strane fonda, kao i ministar, ali ne mogu da ukažem na povredu Poslovnika da je to uradio ministar, a evo, ministar posle mog izlaganja može da održi jedno predavanje.

Dakle, vi ste bili dužni da objasnite gospodinu Martinoviću da to što je penzioner odlaskom u penziju, kako on kaže ostvario kao stečenu kategoriju, društveni status, ne znači da taj neko treba da ima nula dinara. Naprotiv, odlaskom u penziju svaki penzioner, koji je ispunio uslove po bilo kom osnovu, dobija od Fonda za PIO rešenje na kojem piše tačan iznos njegove penzije. Da je to tako kao što to kaže gospodin Martinović, onda bi od Fonda za PIO taj neko ko je dobio taj društveni status, da li je tako gospodine Čolakoviću, dobio samo neku plaketu, eto, zahvaljujemo vam se, sad vi imate društveni status.

Drugo, on je doveo u zabludu penzionere koji gledaju ovaj prenos sednice. Rekao je – oni ne mogu da rade osim pod određenim uslovima, uopšte nije tačno.

Svi penzioneri u Srbiji mogu da se zaposle, osim u određenim slučajevima, koje ću ja da vam objasnim gospodine Milićeviću, a vi kad budete imali vremena prenesite gospodinu Martinović, jer ne mogu njemu direktno da se obratim.

Dakle, svi penzioneri koji su otišli u penziju, ispunili uslove za starosnu penziju ovog trenutka mogu da se zaposle. Njihov poslodavac ne treba državi i fondu da uplaćuje poreze i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer oni to već imaju kao stečeno pravo, ali moraju državi u budžet da uplaćuju doprinose za njihovu zaradu, jel tako gospodine Đorđeviću? Ne mogu samo pod određenim uslovima, oni dakle mogu da zasnuju ugovor o radu, ugovor o privremenim i poverenim poslovima i posebne vrste ugovora, znači tu samo postoje ograničenja, a takvih je manji broj penzionera su oni koji su invalidi, oni ne mogu da rade kao penzioneri koji su otišli u starosnu penziju, i ima ograničenja kod profesionalnih snaga bezbednosti, misli se na pripadnike vojske i na policije, njima je dozvoljeno čak i kad su otišli u invalidsku penziju po osnovu potpunog profesionalnog oštećenja da zasnuju radni odnos ili da obavljaju samostalnu delatnost.

Dakle, nije u pitanju nikakva počast, niti je u pitanju samo pak određeni društveni status, u pitanju je nešto što je neko radio da bi zaradio, jer neko je početkom svog rada počeo da izdvaja u fond na osnovu svoje zarade da bi mu u rešenju koje izdaje fond za PIO tačno stajao iznos penzije. Eto, toliko, da ne bismo dovodili penzionere u zabludu.
Recite mi samo koliko je preostalo vremena poslaničkoj grupi?

(Predsedavajući: Imate 18,08. Izvolite.)

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada se kaže jednokratna pomoć a danas čitavog dana govorimo o najavljenoj jednokratnoj pomoći za naše najstarije sugrađane, vi onda po definiciji znate da je taj neko socijalno ugrožen i jednokratna pomoć je za nekoga ko ne može sa svojim primanjima koje je ostvario, bilo da je u pitanju penzija, zarada, da funkcioniše, da ima ekonomskih problema i da je na ivici egzistencije.

Sada je ovim potezom Vlada Republike Srbije umesto temeljne reforme penzionog sistema u Srbiji priznala da je najveći broj penzionera u Srbiji socijalno pogođen, da teško žive, a to jasno pokazuju i statistike.

Ja neću da individualizujem ovo sve, zato što u kući imam penzionera, moja majka ima 75 godina i penzioner je sa invaliditetom prve kategorije i njena penzija je veoma mala iako je ona radni vek i počela i završila na mestu sa srednjom stručnom spremom.

Neki će reći to je zbog toga što je to njeno preduzeće gde je i počela i završila svoj radni staž bilo takvo kakvo jeste i takva je bila delatnost, ali radi se o tome da je ona, baš kao i mnogi Kragujevčani i mnogi drugi ljudi koji su radili u nekim industrijskim kompleksima koji su urušeni, koji su rasprodati budzašto od strane ove lopovske vlasti posle 2000. godine, posle petooktobarskog puča, su odjednom ostali apsolutno bez brige države sa veoma malim primanjima, prinuđeni da se oslanjaju na svoje ukućane, pre svega na svoju decu.

Danas u Srbiji, dame i gospodo narodni poslanici, ima skoro 2/3 penzionera koji žive sami i koji nemaju na koga da se oslone. Njima je potrebna i socijalna pomoć i svaka vrsta brige.

Imate i situaciju da kod ogromnog broja onih koji primaju, bez obzira na visinu penzije, deca su prinuđena i unučići da potražuju od njihovih penzija zato što oni nemaju mogućnost da dobro žive. Pa, ako su u zajednici, eto, i oni ostvaruju neke prihode, imaju minimalne zarade, pa još ako neko od njihovih ukućana ima i ovu minimalnu penziju, oni pokušavaju da skrpe kraj sa krajem, ali to ih vodi u nove probleme. U probleme da moraju da se zadužuju kod banaka, a ja nisam za sednicu kada bude bila rasprava o budžetu i ovakvim i sličnim temama, pripremiću i taj podatak, jer on je vrlo proverljiv, koliko penzionera u Srbiji, po kom osnovu, uzima kredite. Mnogo je onih koji uzimaju gotovinske kredite i banke ove lopovske, koje je Dinkić doveo u Srbiju, normalno, jedva čekaju pa su produžili rok za otplatu penzionerima do 78 godina, zamislite, za takve kredite, samo da ih namame i navuku, a oni, šta će, vode ih za ruku unučići, ćerka, sin, nemaju gde i nemaju kud.

Onda se vraćamo u neko prošlo ili u davno prošlo vreme, zavisi kako gledate period od vašeg dolaska na vlast do ovog perioda, ali hajde da uzmemo to sve šta se dešavalo od 2014. godine do današnjeg dana i da lepo kažemo penzionerima da to što im se licemerno zahvaljujete da su oni podneli najveći teret reformi nije trebalo ni da se desi. Nisu oni morali da podnose taj teret zato što su penzioneri, a ima i onih koji imaju, samo 29 njih je sa penzijama koje su ekstremno visoke na području Beograda, pa ima koliko ih je u Srbiji, ali pustite te takve izuzetke.

Ovi žuti su i ove nacionalne penzije šakom i kapom delili kome su stigli, samo što su bili propagirali tu njihovu zapadnjačku politiku ili bili njima poslušni. Tu nije bilo jasnog kriterijuma, ali hajde da uzmemo ove normalne ljude, da uzmemo ljude koji imaju poljoprivrednu penziju, koji imaju najniža primanja, koja su ispod 15.000 dinara ili ove takve koji su na ovoj granici do ovog lex specialisa koji ste doneli, a da im se umanji ili ne umanji penzija, kao što je slučaj moje majke, naših nekih komšija ili šireg kruga ljudi. E, ti su ljudi najviše pogođeni.

Zbog čega? Zbog toga što, kako god da ste im zakinuli, a mnogo ste, a bili ste u obavezi ako ste ukinuli taj zakon onda sa pripadajućim kamatama to da im vratite, ako se sada hvalite sa takvim punjenjem budžeta, oni neće ni u budućem vremenu o kojem još treba da govorimo kroz vaš predlog novog modela za obračun penzija da imaju sigurniju budućnost, jer Ustav Republike Srbije član 70. lepo kaže – država Srbija je dužna da se stara o ekonomskoj i socijalnoj sigurnosti penzionera.

I ako sve njih pitate, to je, dve trećine takvih koji su na ivici egzistencije, da li oni mogu da kažu, evo ni slušaju predsednika države, narodne poslanike, vi lepo umete da govorite, pojedini bolje, neki malo čitaju, neki se pripreme. Iznosite uglavnom podatke da hvalite vlasti. Onda vi njih pitate, sretnete nekoga na ulici: „Da li se ti osećaš sada sigurno pošto su ti oni obećali, evo, 5.000 pomoći?“ Jao, šta smo se sve naslušali. Kako se koji ministar pojavljivao, tako je rekao: „Moći će da spreme slavu“. Moći će da spreme sve sa 5.000 dinara? To je zaista neverovatno. „Moći će da se obuku, da kupe nešto novo“.

Molim vas, vi pogledajte, evo sad izvadite ko ima kod vas 5.000 dinara pa krenite. Šta ćete da kupite u najbližem super marketu? Koliko je to namirnica i sa koliko možete dana da preživite od 5.000 dinara? Nemojte stvarno zato što mediji i medijske manipulacije i takve lepe priče i sugestija na te ljude. Znate, najlakše je manipulisati sa starim ljudima. Ti stari ljudi su po prirodi i bojažljivi za svoje zdravlje, za svoju porodicu i šta će da bude u budućnosti. Znaju da imaju taj radni vek iza sebe, ali kako će njihova deca, a oni koji su sami, kako će oni sami. Ako im vi kažete: „Ovi pre nas su sve uništili“, što jesu: „Rasprodali su sve, uništili su penzijski fond. Zbog njih ste ostali bez, u jednom trenutku je bilo sve blokirano, uzimali su kredite“, što je tačno: „Da se isplaćuju penzije. Ako se takvi vrate“, naravno oni ni čarobnim štapićem ne mogu da se vrate na vlast, mislim na ove žute izdajnike i ove njihove poslušnike.

Mi želimo da mi srpski radikali jednom zdravom nacionalnom, ekonomskom i svakom drugom politikom pariramo vama i da preuzmemo komandu vlasti u svoje ruke i zato mi obećavamo bolji život i za penzionere i za sve druge. Sada vi njih plašite i kažete: „Eto, oni ako dođu, neće biti isplate penzije“. Šta će onda da kaže i tamo neka moja prva komšinica, rođaka? Uplaše se ljudi. Šta, ja sutra da nemam da kupim ni hleb, a pitanje je šta mogu i sa ovim da kupim?

Sa potrošačkom korpom, za koju ste procenili da je minimalna, a to je u stvari prosečna potrošačka korpa, ali to je minimum, 37.000 dinara, koliko je potrebno, dame i gospodo, najnižih penzija, a takvih je najviše korisnika u Srbiji, evo i prosečnih, da se napuni potrošačka korpa? Trideset i sedam hiljada dinara, a najniža penzija ispod 14.000 dinara, a porodična poljoprivredna penzija samo bednih 8.000 dinara, a prosek poljoprivredne penzije je 11.000 dinara.

Onda ćete da kažete – dobro, šta ima veze, ovi što su poljoprivredni penzioneri, oni imaju i šta da jedu i nešto proizvedu. Molim vas, pogledajte vi kako izgleda srpsko selo i koliko je, nažalost, staračkih domaćinstava i da li su oni uopšte sposobni u tim godinama da obave tu neku prostu reprodukciju, kada je u pitanju i stočni fond, koji je uništen od strane i prethodne vlasti, a nije u tom smislu ništa bolje ni u današnje vreme, da li oni mogu i šta da urade sa bednih 11.000 dinara koje je samo jedan uplaćivao za sebe?

Obično je to tako na selu, onaj domaćin za sebe, a pogledajte i žene na selu, i dan danas i ove mlade žene niti imaju penzijsko i socijalno, one rade, kod kuće su, čuvaju decu, pomažu na polju i onaj sada domaćin, koji je došao u neko pozno doba, ima tih 11.000 dinara, on treba da kupi lekove. Lekovi su užasno skupi i baš oni koji su najpotrebniji za te stare ljude, a to su i mnoga pulmološka i druga oboljenja, moraju da se kupe.

Vi izvolite, pođite, ne daj bože da to treba iko od vas da radi, da za očeve i za majke, pa pogledajte kolike su cene tih lekova. Da li bi taj penzioner mogao to da kupi da nema pomoći od dece ili od nekog drugog? Verujte, ovih 5.000 dinara, vi sada pričate – ići će, kupiće, slaviće, on jadan, možda će tih 5.000 dinara da da za neki medicinski uređaj, da kupi sebi neke vitamine, da malo poboljša svoj opšti zdravstveni sistem.

Zato nemojte na takav način, sa toliko hvalospeva, da govorite. Onda kažete – vi znate da 1.700.000 korisnika, pa se vi njima sada politički, pod znacima navoda, udvarate, i zato pričate takve priče, dajte neko konkretno rešenje. Evo, mi imamo bolja rešenja, gospodine ministre. Rekli ste da je sada, danas priča o rebalansu budžeta, pa da mi možemo da izvršimo prekomponovanje i drugačiju strukturu prihoda i rashoda, šta bismo mi uradili.

Nije ovo danas prvi put da mi govorimo na taj način, jer smo mi obećali i penzionerima i svim drugim građanima Srbije da ćemo dolaskom na vlast da slomimo kičmu uvozničkom lobiju. Zbog CEFTA sporazuma, zbog vašeg dodvoravanja EU, zbog toga što štitite domaće uvoznike, a mnogi od njih su i tajkunske firme, naš BDP nije takav kakav bi trebalo da bude, naša proizvodnja nije ni na najnižem mogućem nivou, a to se tiče prerade hrane, proizvodnje robe široke potrošnje, koja je potrebna da zaštitimo domaću proizvodnju, a pri tome, Srbija od 700 do 800 miliona evra svake godine gubi zbog toga što oni mogu slobodno da uvoze sve i svašta, da zatrpavaju naše tržište, da uvoze meso koje ko zna kada mu je tamo negde istekao rok ili je pri kraju roka, pa da se to onda stavlja u naš promet.

Razne smo stvari čuli i nagledali se i, na kraju krajeva, vidi se iz strukture domaće proizvodnje i ovih što ste ih vi doveli sa strane, hvalite se davanjem tih subvencija investitorima, a domaćoj privredi veoma malo, ili toliko malo da samo možete da nabrojite neke kompanije u Srbiji, eto, neke zaista zaslužno. Ja sam govorila o tome, pominjala sam, neću da idem dalje, da pravim reklamu, „Bekament“ iz Aranđelovca, zaista jedna porodična firma koja je sa razlogom razvila taj posao i parira ovim stranim kompanija na domaćem tržištu, ali znate pojedini, tolika katastrofa što se tiče tih davanja za privredu.

Onda smo imali malopre i celog dana i takve opservacije. Ako mi nemamo tu proizvodnju, ne možemo da punimo budžetsku kasu, a onda se stvara nesigurnost kod penzionera i onda oni, da mi nismo doveli tolike strane investitore, ne bi bilo proizvodnje, ne bi imali povećanje BDP, a on ni onako kao što ste predvideli i projektovali za ovu godinu, što je sam ministar Mali priznao, i onda ne bi penzioneri mogli da dobiju svoje penzije. Stalno to ponavljate i ljudima to uđe u glavu. Onda im uterate maltene strah u kosti i kada dođe taj dan D i dan izbora, on će po nekoj inerciji da kaže – jao, ako neko drugi, tako su mi rekli, čuo sam, dođe, ja ostadoh bez svoje penzije.

Dakle, imate tu uštedu. Imate uštedu kod nevladinih organizacija. Imate uštedu kod raznih specijalizovanih ugovora, usluga po ugovoru. Imate uštedu kod besomučnog finansiranja pojedinih javnih preduzeća, a pre svega, stalnih poklapanja rupa Elektroprivrede, o čemu se stara Vlada Republike Srbije.

Kada sve to pogledate, i da ste ojačali domaću proizvodnju i otvorili što se našeg zanatstva, preduzetništva tiče, da ste tu davali mnogo veće subvencije, onda biste imali i sigurnost da neće ti mladi ljudi da napuste Srbiju. Mislim da je juče kolega Šešelj govorio o tome koliko je njih otišlo iz ovih zemalja EU, koje su na najnižoj lestvici, poslednje ušle, pa da mi dočekamo tu sudbinu.

Džaba vama što ste izmislili sistem dualnog obrazovanja i u srednjim školama i u visokom školstvu, kada ćemo da se suočimo sa činjenicom da za deset godina će sva ta radna snaga da bude deficitarna, pa je pitanje ko će onda da ide u penziju?

Zar nije zabrinjavajuća, gospodine ministre, činjenica da 750.000 ljudi uplaćuje poreze i doprinose za penzijsko i socijalno osiguranje na minimalnu zaradu? Imate i drastičan pad kod onih koji su više uplaćivali, pa sada kažu – ako je već tako urušen i propao taj penzijski fond, izgubili smo poverenje, zašto onda i da uplaćujemo, onda je u onoj sivoj zoni ostatak, a uplaćuje se taj minimalac koji se hvalite da će da bude od 1. januara 30 hiljada i 20 i nešto dinara.

Šta je potrebno da se uradi? Nikako nije za SRS, sada da vam kažem, danas ste pokušali verovatno da se našalite, pa ste rekli kolegi, vi to pogrešno nazivate i vezujete za Švajcarsku, taj švajcarski model, ali on nije dobar. Mi obećavamo, ako nama građani, pošto je već sada i svako vaše izlaganje i pojavljivanje u predizborne svrhe, ako, i to je program SRS, ako nama građani i penzioneri ukažu poverenje, drugačijim modelom ćemo da indeksiramo penzije.

Ovaj modeli koji vi predviđate, usklađivanje sa rastom zarada i projektovanom inflacijom, nije dobar. Penzioneri će biti na gubitku. Oni su već sada na gubitku i ovih 450.000 novih, koji su dobili rešenje, jer onaj indeksni bod nije menjan od 2012. godine za način kako se obračunava. Već ste njih oštetili. A, mi ćemo, kao što to treba da se radi, da usklađujemo penzije sa rastom zarada i rastom cena na malo.

Da li ste vi socijalno sigurni, a to je briga države za penzionere, pokazuje vam koliko vi za nominalni iznos koji dobijete, da li penzije ili zarade, možete nečega da kupite, a onda, ako mi usklađujemo, a mi to javno obećavamo, da ćemo tako usklađivati penzije, a ne ovako kao što vi projektujete fiktivnu inflaciju, pa kažete – sve je odlično, ništa ne poskupljuje, vi odete u prodavnicu za mesec dana za od 10 do 100 dinara poskupe pojedini artikli i to široke potrošnje i oni koji su neophodni za život.

Dakle, potrebno je i da se redovno usklađuju, a s druge strane, član 207. stav 2. Zakona o PIO, kojim je uvedeno uvećanje uz penziju samo delu penzionera, da bude brisan uz uvođenje socijalne pomoći svim građanima, jer ne možete da pravite takvu selekciju.

Sada, pošto se čuje gospodin Rističević, a ja i on se slažemo, da završim ovo izlaganje sa problemom poljoprivrednih penzionera i poljoprivrednih osiguranika.

Naime, preko 220 hiljada poljoprivrednih osiguranika, mnogi od njih su stekli uslov da odu u penziju, ne mogu da odu u penziju, gospodine ministre, zato što imaju dug od preko 160 milijardi po osnovu davanja. Znači, izuzetno teško žive i prinuđeni su da žive od bedne penzije onoga ko u njihovoj kući prima.

Odbor za poljoprivredu Narodne skupštine Republike Srbije, na čijem čelu je gospodin Rističević…

(Predsedavajući: Privedite kraju, molim vas.)

…završavam, se obraćao i vama kao nadležnom ministarstvu, Ministarstvu poljoprivede, Ministarstvu finansija i niko od vas nema sluha, kao što vas sada ne zanima, gospodine Rističeviću, Martinoviću, Atlagiću, sudbina 220 hiljada poljoprivrednih penzionera. Baš vas briga, vi imate sasvim pristojna, a neki od vas i ekstremno visoka primanja. Oni neće moći da odu u penziju, jer ste im obećali dolaskom na vas, Vučić kao premijer, a onda potom i Ana Brnabić, kad ste izabrani, da ćete da rešite taj problem, da će država da otpiše taj dug ili da im napravi pristojan reprogram kako bi mogli da idu u penziju.

Penzioneri pod ovakvom vlašću mogu da očekuju da žive samo gore, cene će još više da poskupljuju, uvoznički lobi će da nastavi da radi šta hoće, nećemo imati domaću proizvodnju, nastavićete da ih lažete, da ih obmanjujete, dovodeći strane investitore kojima ćete da dajete po 11.000 subvencija, a penzioneri će da gladuju i da žive najbednije moguće.
Član 38. Ustava Republike Srbije reguliše sticanje prava na državljanstvo u skladu sa zakonom. Godine 2007, posle donošenja Ustava Republike Srbije, Narodna skupština Republike Srbije je sa preko 200 glasova narodnih poslanika izglasala zakon, iako je SRS tada bila, kao što je i sada, najveća opoziciona stranka. Mi smo, pre svega, brige za Srbe iz Crne Gore, iz Republike Srpske, prihvatili da, uz naš amandman koji smo podneli upravo na ovaj član zakona, bude izglasan taj zakon kako bi se progonjenim Srbima pod režimom Mila Đukanovića omogućilo, ako to žele i daju izjavu da prihvataju Srbiju kao svoju maticu, sticanje državljanstva, naravno, i zbog Srba iz Republike Srpske.

Mi, srpski radikali, se nadamo i verujemo u to da će u doglednoj budućnosti to biti jedna jedinstvena srpska država, a do sada je i iz Republike Srpske podneto i preko 50 hiljada zahteva za sticanje državljanstva Republike Srbije .

Međutim, šta se desilo? I ako smo mi insistirali, da upravo ovaj član zakona izgleda ovako, ispostavilo se u praksi da se Srbi zbog administrativnih razloga onemogućavaju da u razumnom roku dobiju državljanstvo. Sada su se i političke okolnosti toliko promenile. U proteklih deset godina,teror nad Srbima u Crnoj Gori, postao je sve veći. Tako da ovaj član zakona treba da se promeni ovako kako mi predlažemo, u stavu da se omogući da, ako onaj ko podnese zahtev nadležnoj jedinici Ministarstva unutrašnjih poslova ili Konzulatu kome se obrati, uz dokumentaciju koju podnese, da i ovakvu izjavu kao što zakon predviđa ili ima pravo po osnovu sklapanja braka sa državljaninom Srbije ili po osnovu porekla jednog od roditelja da državljanstvo dobije u roku od šest meseci, odnosno da nadležni državni organ, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova, tu odluku donese u roku od šest meseci.

Ovako, Srbi iz Republike Srpske i Crne Gore, a naročito ovi iz Crne Gore, kojima gori pod nogama, jer neki moraju da beže i da sklanjaju sebe i svoje porodice, dobijaju otkaz pod Milovim režimom, ispisuju decu iz škola, preti im se, ucenjuju se, oni moraju da čekaju od godinu i po do dve godine i ako su uredno predali svoj zahtev da bi Ministarstvo unutrašnjih poslova odlučilo o dobijanju njihovog državljanstva.

Ako ste me slušali, a niste, jer u sali je konstantno žamor i galama, ćaskanje, ja ne znam kako vi možete da odlučujete, kada Arsić sada kaže da stavlja ovo na glasanje, kada vi niste ni čuli o čemu se ovde priča. Vi po automatizmu glasate kao roboti, kao da ste čipovani, a ne slušate narodne poslanike i ovakve razumne predloge SRS.

U sali je jedino slušao predsedavajući, zamenik sekretara Marinković i kad moram poimenično i potpredsednik Đorđe Milićević i gospođa Jadranka Jovanović. Niko drugi nije slušao šta ja govorim i kakvi su razlozi da se pomogne našim sunarodnicima van Srbije. Eto toliko o vama i o vašoj brizi za Srbe van Srbije.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o poštanskim uslugama nije ništa epohalno zato što smo mi, kao poslanici, a bili smo tada, kao i danas, najveća opoziciona stranka, slične predloge zakona kritikovali 2005. i 2010. godine. Ovi razlozi koje ste naveli u obrazloženju, odnosno Vlada, resorno ministarstvo, su samo delimično tačni, a zapravo i nisu u suštini.

Tačno je to da je jedan od ključnih razloga da usklađujete zakon sa propisima i direktivama EU, a sa izmenjenim tržišnim okolnostima za poslovanje Pošte, ne zato što, da bi se to dogodilo, da bismo imali pravi zakon koji će da reguliše sistem poštanskih usluga u našoj zemlji uz ovo bi trebala da bude i sveobuhvatna strategija za poslovanje Javnog preduzeća Pošte Srbije, jer ne možete da dopuštate da se po medijima i kod onih koji su apriori protiv bilo kakvog političkog uticaja stalno govori o tome, napadajući menadžment Pošte Srbije, kako se tu vrši politički uticaj.

Naravno da treba da se vrši politički uticaj, jer pitanje postojanja, pitanje razvoja Pošte Srbije jeste i treba da bude jedna od najvažnijih nacionalnih, na kraju, pitanja ove zemlje.

Znate, govorio je jednim delom kolega Mirčić o istorijatu Pošte Srbije, a sve kad preslikate unazad, 180 godina, vi vidite da je Pošta Srbije pratila i sudbinu naroda i njene istorije i svih ratova i svih tih dešavanja. Sada pojavi se tamo neka grupica ljudi, nekih, koji su nezadovoljni, imaju na to pravo, a mi ne ulazimo u to kao političari, ali oni su, sa jedne strane, u pravu što se tiče visine zarada koju traže, ali ne može to da joj obezbedi bilo ko da je na mestu Upravnog odbora. O tome treba da se stara Vlada, a ne da se sav bes i jad nekih koji su nezadovoljni upućuje na jednu stranu.

Sa druge strane, Vlade donosi zakon koji se usklađuje sa merilima EU, umesto da lepo kažete – Pošta Srbije je od nacionalne važnosti, pa kako imate Nacionalni park Kopaonik, Tara, Nacionalni park Fruška Gora, lepo kažete – to je nacionalno preduzeće, ono jeste javno preduzeće po osnovu svog osnivanja, znači, javno, jer ga osniva Republika Srbija, ali Pošta Srbije mora da ima sasvim posebno mesto. Da li vi znate da je na onom jednodnevnom boravku čuvenog, onog na koga smo najponosniji kao narod, Srbina, Nikolu Teslu, u Srbiju pozvao ministar za Poštu. Znači, postojalo je ministarstvo koje pozvalo… On je imao odlične, prijateljske odnose sa njim i rekao je – hajde da dođi, poseti Beograd, i on je došao na njegov poziv. Toliko je to bilo važno. Bilo je važno i između dva svetska rata. Bilo je važno, na kraju krajeva, i posle Drugog svetskog rata.

Za sebe mogu da kažem da sam dete Pošte. Možda zvuči malo čudno, ali moj otac je posle Drugog svetskog rata, dakle, 50-ih godina, sve poštanske škole završio ovde u Beogradu, dakle, i srednju i tada visoku, tako se zvala, jer dalje nije bilo što se tiče obrazovanja u pošti. Neko ko je delio svoju sudbinu i, na kraju, i svoje porodice sa poštom. Dakle, i pre nego što se doselio u Kragujevac iz svog rodnog kraja, iz Mrčajevaca, on je po zadatku, kako je to tada bilo nalagano, išao u Rašku, otvorio Poštu na Kopaoniku.

Tamo je on jedini bio sa pripadnicima vojske. Onda kažu njegovim kolegama – sad ti ideš u neki drugi kraj i to je tako shvatano kao prioritet i državni značaj.

Ovako sad ovo ovde imamo zakon ovu oblast uređuje po direktivi EU, a da druge stvari koje su veoma bitne niste istakli. Prvo treba da kažete građanima Srbije, pošto oni imaju najveće poverenje u Poštu kao sistem, jel tako, i penzioneri i drugi ljudi, ne bežim od toga, mi radikali smo za tržišnu privredu i postoje alternativna rešenja koja treba navodno da budu pandan Pošti i svačije je pravo da li će da koristi ovu ili onu uslugu, za svoj novac vi možete kako hoćete, kao što možete od svakog mobilnog operatera, ali treba da znate da ako biste sproveli neko ispitivanje najviše će ljudi da kažu – imamo poverenja u Poštu, jer to je jedna sigurnost, počev od penzionera, ne samo kod prijema penzija, jer ni taj broj nije mali, stariji ljudi nekako odbijaju i ove platne kartice i način. Ako Pošta ne donosi penziju na kućnu adresu on će da ode na poštanski šalter, a drugo i kada su u pitanju univerzalne poštanske pošiljke.

Dakle, jedan sistem koji mora država da učini, iako je za slobodnu tržišnu privredu, da favorizuje ono što je njeno, a to je Pošta Srbije, a Pošta Srbije mora da ima sve elemente razvoja kao što treba da se pogleda za bilo koji segment u društvu i da se predvide sve okolnosti koje mogu da je spotiču u svom razvoju i to ne treba da bude samo problem i samo politika Pošte i upravnog odbora, direktora, već države Srbije i da se sagleda - šta je to šta će nam doneti razvoj Pošte? Pa, doneće nam mnogo, jer Pošta koja podnosi finansijski izveštaj svake godine pokazuje dobitak koji ostvaruje. Ne znam koliko je za prošlu godinu, ali se meri u nekim milijardama.

Hajde da to bude više. Koja su to alternativna rešenja? Kako Pošta može da bude pandan nekim velikim sistemima u svetu? Evo, da pođemo od toga da mi svi nismo mogli pre 10, 15 godina da zamislimo ni na nekakav „Amozon“ i „Alibabu“, jel tako, i da su to sistemi koji su i te platforme tim zemljama gde su osnovani doneli milijarde. Samo jedan podatak, ali dobro Kina je najmnogoljudnija zemlja, da je u jednom danu kada je dan prodaje „Alibaba“ zaradio preko milijardu evra, ne u jednom danu, nego u jednom minutu i 30 sekundi. Sad da pođete od toga da razmišljate vi, gledate za budućnost. Kako ćete da uposlite veći broj ljudi da radi u Pošti Srbije? Kako ćete da im omogućite da imaju veće zarade? Kako ćete da podignete vrednost Pošte, jer ako se nešto stvara 180 godina onda ne sme da se dozvoli da nema daljeg napretka i da država ne stoji iza toga, Vlada, resorni ministar.

Ako pođete i od te činjenice da je nešto tako izvodljivo i u Srbiji da neko može da obezbedi sigurnu isporuku, prijem robe, dostavu robe, a da bude pandan ovim platformama koje su najprepoznatljivije u svetu, koja je to kompanija u Srbiji koja bi to mogla da ostvari? Samo Pošta Srbije. Pošta Srbije bi mogla da ima takvu mogućnost, ali ona to nema, jer država ne brine dovoljno o Pošti. Da je to tačno govore i takvi, to oni nisu usamljeni, nego mnogi slučajevi poštara u Srbiji, koji moraju da se stavljaju u ulogu lokalnih političara. To je slučaj sa proslavljenim poštarom u Kuršumliji, odnosno Kuršumlijskoj banji, koji umesto da to radi neki lokalni političar iz tog kraja, odbornik, neko ko je zadužen za takve poslove, on ide i probija se kroz smetove i umesto što samo uručuje poštu, odnosno penziju, on tim ljudima nosi šećer, brašno, lekove, sve što im je potrebno, kao u ona stara dobra vremena sa kojima sam počela ovu priču.

Dakle, morate tim ljudima da kažete i da izađete sa tom jasnom strategijom da država Srbija kao jedan od najvitalnijih prioriteta nacionalnih ima Poštu Srbije, učiniće sve da pomogne tom javnom preduzeću kako bi ono imalo napretka i kako bi vrednost rasla u budućnosti, jer neko se seća, neko ne, ja sam dobila tu monografiju, čini mi se da je to bilo pre desetak godina, i tamo smo mogli da vidimo da je Branislav Nušić bio jedno vreme službenik Pošte Srbije, čuveni pesnik Vojislav Ilić, neki drugi poznati ljudi koji su svakako dali svoj doprinos tom preduzeću.

Kada su ovi žuti harali i vladali, nije tu ovaj Ćirić, čuveni direktor Pošte Srbije, to je bilo zaista jedno potpuno rasulo.

Sama sistematizacija, upravljački kadar nije dovoljan ako se ne pogleda šta se dešava u našem okruženju i kako mogu te kompanije koje posluju na srpskom tržištu i koje imaju za to pravo, koje se registruju da budu konkurencija onome što je država.

U tom smislu biste morali da napravite jednu ozbiljnu strategiju i da kažete da je to jedan od prioriteta Vlade. Nije normalno da i samo u okviru ovog ministarstva se to pitanje tretira, prvo u ministarstvu koje ima mnogo segmenata jer ste tako uredili Zakon o Vladi i ministarstvima, jer Pošta je nešto što se tiče i saobraćaja, jel tako, i tog ministarstva i infrastrukture i lokalne samouprave i svega onoga što može da pospeši njen rad.

Ono što nije dobro je da je Pošta Srbije morala da preuzme na sebe nešto što je skandalozno, a to je da se bavi poslovima koje joj je nametnuo Visoki savet sudstva. Naime, pre dve godine Pošta Srbije je sa VSS potpisala nekakav ugovor o poslovnoj saradnji za uručivanje sudskih pošiljki, što je neverovatno.

Prvo, to se kosi sa Zakonom o krivičnom postupku kada je krivica, Zakonom o parničnom postupku, upravnom postupku, a i na kraju sa Zakonom o sudovima jer ne mogu nesposobni sudovi, koji su napravljeni po mreži ovih žutih, a vi ste trebali sve to vratite i da vratite sud u svaku lokalnu jedinicu u Srbiji, da prebace odgovornost i posao koji oni treba da rade i njihovi pozivari na Poštu Srbije.

Najveći broj ljudi, jel tako, je zaposleno u prepodnevnoj smeni. Kada poštari nose poštu? Prepodne. Ako vam poštar, a ima advokata ovde, a tu je i kolega Jovanović, a i Petar Jojić, donese poziv, odnosno rešenje u roku od pet dana da ga preuzmete ono se po ovoj odluci i ovom ugovor VSS i Pošte Srbije smatra da je pismo uručeno primaocu u trenutku kada ga primi nadležno lice u Pošti. To je nemoguće, jer zakon sa druge strane kaže da samo neposredno uručivanje pošte, odnosno poziva iz suda, presude, odluke, bilo koje vrste, je ono što vi možete da prihvatite.

Neposredan primalac nije ni neko koga vi niste ovlastili. Ne mogu da dođu i da kucaju na vrata, i dovodite onda zaista u nezgodnu situaciju i poštare Srbije kod nečije majke, supruge, supruga, dece i da kažete – da li je taj kod kuće, nije, hajde vi ga potpišite ovde ili vidite vi to primite. To je jednostavno kršenje svih zakona, a vi ovde kažete da donosite Zakon o poštanskim uslugama upravo zbog toga da ga uskladite sa drugim pratećim zakonima. Na taj način su mnogi ljudi izgubili svoju imovinu jer ako mu je stiglo od suda da njemu izvršitelj, ovi protiv kojih se mi, mafije, borimo, hoće nešto da uzme, a taj neko je otišao na odmor, otišao je selo, ko zna ko gleda ono sanduče, ono obaveštenje da je to u Pošti, a u Pošti kažu – tako je po pravilniku, tako nam je nametnuo VSS.

Jednostavno, to su neke stvari o kojima morate da vodite računa i to pod hitno mora da se suspenduje i da sudski pozivari to rade. Neka zaposle ljude, neka se bolje organizuju. Evo, juče ste birali nove predsednike sudova, oni moraju da imaju ulogu nekih menadžera i da se bave time.

Što se tiče Zakona o informacionoj bezbednosti, slušala sam pažljivo sve druge kolege i tačno je da su deca na najvećoj meti danas svih onih koji žele da zloupotrebe decu u negativne svrhe putem interneta. Međutim, Zakon o informacionoj bezbednosti, dame i gospodo kolege narodni poslanici, se ne odnosi samo na našu najmlađu i pre svega maloletnu populaciju, već na bezbednost Srbije uopšte.

Gospodin Đorđević je bio vojni ministar i on vrlo dobro zna da su to osetljiva pitanja i da u Srbiji po procenama nekih ljudi koji se bave tom tematikom deluje na desetine stranih obaveštajnih službi.

Ne mislite valjda da jedan informacioni sistem naše zemlje bilo kog državnog organa nije na njihovoj meti? Naravno da jeste i tu je Srbija najosetljivija i tu najviše treba da se štiti. Ali i da imamo najveći stepen zaštite, on nije uvek toliko veliki, jer i Ruska Federacija i druge velike zemlje i Kina pre svega, gledaju da on bude na najvišem nivou.

Šta ćete da radite i da usvojite ovaj zakon kada vam informacionu bezbednost ruše špijuni koji sede u Vladi Republike Srbije? Evo, kolega Mirčić je rekao – Zorana Mihajlović ide po mišljenje u jednu ambasadu. Vučić je na to odgovorio i rekao – pa, ne može da radi i za Srbiju i za nekog drugog. Mi smo onda postavili pitanje – pa, čekajte, jel to ona proverena? E nije, jer ona upravo radi za interese onih koji ne žele dobro Srbiji, što se pokazalo kroz nekoliko štetnih projekata, pre svega „Behtela“, jer oni, naravno i kroz informacioni sistem gledaju, snimaju, osmatraju, ne idu valjda pešice, nego gledaju kakva je to infrastruktura, kako bi mogli da zarade novac, kako posluju naše kompanije, kako da se unizi ono što treba da bude podstrek za naše građevinare, a da dođe neki „Behtel“ sa svojim pratećim komponentašima.

Dakle, ovi zakoni nisu dobri, oni su slični kao u zemljama koje su ili u fazi da pristupaju EU ili su već u EU. Mi smo to pratili, podneli smo određeni broj amandmana i smatramo da Vlada Srbije mnogo ozbiljnije mora da pristupi i ovoj temi, kao što je informaciona bezbednost i pre svega unapređenju i pomoći javnom preduzeću „Pošta Srbije“.
Već više od 20 godina traje tortura Srba u Crnoj Gori pod mafijaškim režimom Mila Đukanovića i bez obzira na to što je Skupština sa preko 200 glasova 2007. godine usvojila Zakon o državljanstvu, kojim se omogućava da Srbi u rasejanu dobiju, ako podnesu zahtev i prihvate Srbiju kao svoju maticu, državljanstvo. Srbima u Crnoj Gori mafijaški režim Mila Đukanovića to onemogućava.

Sve je eskaliralo još više onog trenutka kada je otkriveno da jedan od tamošnjih političara koji se izjašnjava kao Srbin, Predrag Popović ima srpsku državljanstvo zajedno sa crnogorskim. Kad mu je oduzet taj pasoš, vozačka dozvola onemogućen je da glasa, kao i gradonačelnik Kotora, kao i mnogi drugi Srbi koji su pod torturom takvog režima prinuđeni da pod hitno traže srpsko državljanstvo, jer mnogi od njih Srbi, koji tamo žive, kojima se preti otkazima, koji rade u državnoj administraciji ne znaju šta donosi dan, a šta noć pod takvim režimom.

Zato predlažemo da se promeni ovaj član zakona i da se taj postupak ubrza. Nema potrebe da Srbi koji podnose zahteve za državljanstvo Republike Srbije, koji doživljavaju Srbiju kao svoju matičnu zemlju, a preko 50.000 Srba iz Republike Srpske je od 2013. godine do sada podnelo zahtev za dobijanje srpskog državljanstva, čekaju duže od godinu, godinu i po, pa čak i dve godine.

Za šest meseci je dovoljno da se administrativno uokviri kompletan proces, što se tiče dobijanja državljanstva. Onaj ko donese urednu dokumentaciju, dakle, izvod iz matične knjige, potpiše izjavu, preda nadležnoj jedinici MUP u Srbiji ili konzulatu u Banja Luci ili gde god ima za to priliku, odnosi se i na Srbe koji žive i širom sveta. Neophodno je da se brže obrađuju ti predmeti, osim u slučajevima kada je jasno da neko zbog drugih nedozvoljenih aktivnosti ili bezbednosne provere koju vrše nadležni državni organi, ne mogu tako brzo da steknu državljanstvo Republike Srbije. Zato vas pozivam i danas da prihvatite ovaj predlog i da u roku od šest meseci, ako je dokumentacija dobro podneta damo mogućnost da svi oni dobiju državljanstvo.
Za razliku od vas gospodine Marinkoviću neću da prekidam ovakvu raspravu, ovu edukaciju gospođe Radete, jer stvarno bi bilo besmisleno, ali zato imam primedbu na vaše rukovođenje ovom sednicom, povredili ste član 27, 107. i 162.

Ne možete vi gospodine Marinkoviću da sedite tu kao mumija. Znate, i sad gledate i nešto vam je simpatično, vi poznajete odlično Poslovnik, vi ste računam ozbiljan političar i pretendent da postanete predsednik ove vaše partije i neko na koga se valjda računa i što mi podržavamo. Onda je normalno da ćete vi sa mesta predsedavajućeg kada dođe do očiglednog ne znanja da vi vršite edukaciju poslanika, jer to je vaš posao, da kažete – ne, niste u pravu.

Znate šta, koliko god poslaničkih klubova da drži dr Aleksandar Martinović, ne može on pojedinačno da edukuje svakog poslanika, dosta ih ima, a drugo, ako je prošlo već tri i po godine ovog saziva onda poslanici su trebali da nauče šta znači član 162. Amandman sadrži, pa kaže, prva alineja – odgovarajući član ovog Poslovnika kao pravni osnov za podnošenje amandmana, citat se ne računa u vreme, to valjda znate. Druga je – naziv i član predloga zakona na koji se amandman odnosi, rešenje koje se predlaže, obrazloženje koje sadrži objašnjenje predloženog rešenja i cilj koji se želi postići usvajanjem amandmana i po potrebi proceni uticaja predloženog rešenja na budžetska sredstva. Stav dva, na pisanje amandmana primenjuje se jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa. Završen citat. Ako neko ne zna šta je suština amandmana poslanika SRS, a toliko je jasno rečeno. Prvo da napravim tu malu digresiju, kad kaže gospođa Radeta osnivanje, pa to je ključna reč u članu 1. i u tački 1.

Onaj ko je pisao ovaj zakon, a to nije Siniša Mali, Ministarstvo finansija, već ljudi ljudi iz USAID, zaboravio da stavi ključnu reč „osnivanje“, pa onda su tu srpski radikali, jel tako gospodine ministre, da to što je glavno i ključno na koji način će da se osnivaju fondovi.

Bila je primedba i neznanje i nepoznavanje ovog člana i nerazumevanje amandmana kolege Despotovića. Kaže – tačka 6. i druga pitanja od značaja za oblast investicionih fondova sa javnom ponudom, a kolega je sasvim smisleno naznačio da treba da se govori u toj tački o načinu zaduživanja tih fondova koji dođu ovde.

Tako da, molim vas kolega Martinoviću u ovom periodu dok ne bude ovih par dana zbog Interparlamentarne unije radila Narodna skupština, vi gledajte pojedinačno, vi ste čovek koji je sve video, sagledao, kakvi su čiji kapaciteti u vašoj poslaničkoj grupi. Izvolite na edukaciju i verujem da će od vas da nauče mnogo.
Kada su se prvi put pojavili zakoni za, prvi Zakon o investicionim fondovima u Srbiji, SRS, ima tome 10 godina, bila je opoziciona, kao i sada, politička stranka, i pompezno su tada najavljivane velike promene na tržištu hartija od vrednosti i na berzi.

Ne možemo da kažemo da nije osnovan određeni broj fondova u proteklih 10 godina, ali kao što i sami priznajete sada vi 10 godina posle u nekom većem razvojnom obimu privrede Srbije nije imala od toga koristi.

Fondovi i to sami znaju, pa evo i ovde kolege koje su radile i u privredi, u bankarskom sektoru su veoma oprezni kada su u pitanju određena ulaganja. To nije tako jednostavno, najpre zato što odluku o tome na koji način će da plasiraju svoja sredstva i gde da ulažu je odluka ne samo menadžera i tog portfilija koji on ima, već celog upravljačkog društva koje o tome donosi odluku.

Sada ovde razgovaramo o otvorenom investicionom fondu sa javnom ponudom. U zemljama EU kada odluče da izađu na neku berzu takođe veoma gledaju šta je to što je profitabilno, kakav je rizik ulaganja, koliki se eventualno gubici. Tako da ne možete sa takvim hvalospevima, da govorite, ovo je samo zakonski okvir, da će to nešto da bude odlično, da će privreda, mala, srednja preduzeća, pojedine privredne grane odmah od toga da imaju koristi.

Odkud vi to znate? Odkud znate kakva je upravljačka politika tih društava i onih koji su članovi tih fondova? Vi se samo nadate da će ova mogućnost Srbiji da donese to da imamo nove startapove, da se ulaže u taj IT sektor itd.

Međutim, sam način kontrole tih fondova, predviđeni ovim zakonom, koji je koncipirao USD po SRS nije dobar. Mi smatramo da umesto Komisije za hartije od vrednosti koja izdaje dozvolu, koja prati rad fondova i društva za upravljanje, to treba da radi isključivo Ministarstvo finansija, kako bi se sprečila mogućnost, jer vi ćete da usvojite, imate skupštinsku većinu ovde, ali da nam obeća ministar da će on da bude taj koji će da kontroliše upliv na srpsko tržište kapitala koje dolazi iz ovih zemalja, da li je to novac, odnosno da li su to privredna društva koja ulažu u te fondove, koji imaju jasne namere, koji žele dobro našoj privredi, a ne tako – usvojićemo zakon i neka dođe ovde svako ko ne može ni da posluje na tim tržištima, pa je Srbija meka za sve i svašta, kao za jeftinu radnu snagu, za minimalno plaćanje radnika. Tako ćemo sad širokogrudo da nastupamo i prema onima koji hoće ulažu taj svoj novac u ove fondove, naročito kada bude reči o ovim alternativnim investicionim fondovima.

U načelnoj raspravi smo govoreći o ovim zakonima smo rekli da pre svega treba da se baziramo, ako hoćemo da pomognemo našoj domaćoj privredi i tim malim i srednjim preduzećima, na onaj akumulisani kapital kao višak koji vi imate u budžetu da se drugačije napravi struktura budžeta za sledeću godinu, da sav novac koji se troši na razno razne agencije, a njih je preko 130, usmerite u Fond za razvoj i u druge konkretne projekte po Srbiji, jer složićete se, tu je i kolega Milija rekao, zaista se slažem sa njim, poznajući taj kraj, kao i Zapadnu Srbiju, kao i jug Srbije, kao i potencijale koje Srbija ima i u turizmu, i u poljoprivredi, i u svim segmentima, šta je to što treba da bude strategija privrednog razvoja.

Završićemo ovaj mandat Skupštine Srbije a da po mnogim granama privrede uopšte niste izašli sa nekim strateškim projektima, već onako ad hod, od prilike do prilike. Sada će da dođe „Fosfvagen“. Nije došao. „Mercedes“ je puta želja. Pa je došao „Fosfvagen“ pa se gurali u „Ikarbusu“. Ne možete tako.

Šta će onaj tamo što živi u nekom selu na Zlataru. Verujte, tokom leta sam išla u jedno udaljeno selo, inače je poznata kao turistička destinacija, selo Štitkovo. Ne verujem ni da ste čuli za to. Samo ovi što su iz tog kraja su išli tamo. Kada sam prošla kroz ceo taj predeo, onakva lepota Zlatara, onakvi pašnjaci, onakva mogućnosti, verujte mi, videli smo četiri krave, možda jedno malo stado ovaca. Isto vam je i na Pešteru. Nema tamo ni razvijenog stočarstva.

Mnogo još treba da se ulaže u sve te krajeve, a da ne govorim o ovome što se desilo sa Kuršumlijskom banjom. Jeste ona sada prodata, ali dela infrastruktura okolo treba da se uradi. Jeste li videli onog poštara gde se probija i gde ide da odnese ljudima osnovne namirnice u selima oko Kuršumlijske banje. Nije to tako baš sve jednostavno.

Sada će da dođu ti neki. Samo ponavljate kao neka, bože sačuvaj, mantra ovde - pravilnik EU, direktiva, biće dobro, najvažnije je da mi donesemo pravni okvir da uskladimo zakone. Čekajte ljudi, šta od toga ima konkretno taj neki čovek tamo? Pogledah u Ivanu sa Uba. Oni su tamo započeli te neke, a voleli bi da imaju još više investicija. Je li tako?

Svako normalan hoće da ulaže jer uloženi dinar u sve to, u zdravu proizvodnju hrane – vratiće se, u turizma – tri puta će se vratiti. Nije to problem. I infrastruktura i autoputevi, ali sve to prateće pored toga.

Budite sigurni da ako gledate, a ima vas koji možda i to pratite, interesuje vas iz ekonomske struke, pa čitate te časopise, kako domaće, tako i strane, nije tako baš laka situacija sa tim fondovima. Ako hoćete ili neki privredni subjekti iz vaše opštine pa obratite se nekom fondu iz bilo koje zemlje EU i kažete – evo, mi ovde imamo odlično podneblje, zdravu zemlju, klimu, sve, imate neku propalu fabriku, možete li vi da prihvatite da to pogledate i da vaš novac i kapital uložite da se to oživi ovde. Garantujete i kažete – ovo je nekada dobro radilo, ovi žuti i svi petooktorbaši su to uništili, pre toga su tu ljudi radili, bila je sigurna zarada, siguran plasman, znate li koliki je to put do toga da oni uopšte dođu i da investiraju u to vaše mesto i da daju novac iz ovih fondova?

Ovo je samo pravni okvir koji i nije dobro urađen, koji je isključivo po direktivi EU. Nemamo ništa protiv, ali brisali smo svuda gde se isključivo govori o zemljama EU. Stavili smo apsolutno da su sve zemlje dobrodošle sa svojim kapitalom, pre svega kapital za direktne investicije iz Kine i iz Rusije, jer njihovi nacionalni fondovi i zajednički fond koji je formirala kinesko-ruska vlada 2014. godine napravio je i te kako veliki bum na svetskom tržištu i mi samo od takvih zemalja možemo da očekujemo, koje imaju ogroman kapital, i dobro je da smo na ovoj mapi, je li tako, profesore Obradoviću, kineskog novog puta svile i da očekujemo te direktne strane investicije da dođu.

Mi smo, dame i gospodo poslanici, ja mislim još 2005. godine u Skupštini doneli zakonski okvir da se naprave ove slobodne industrijske zone po Srbiji i kasnije je to prošireno sa sedam gradova, izmenama i dopunama zakona na još nekoliko. Ti industrijski parkovi koji treba da niču širom cele Srbije, gde su napuštene hale, gde su nekada ljudi radili, to i vi znate, gospodine Marinkoviću, da to može kroz te male proizvodnje, da podigne privredu Srbije.

Kako su to uradili Kinezi? Ako pogledate, napravili su jedan, mi smo bili tamo kao delegacija, potpuno novi grad kako što je Sudžo, jedan od najvećih industrijskih parkova na svetu. I lepo da se usmerimo na to, da sa takvim strateškim partnerima iz tih zemalja pravimo te industrijske parkove, a ne da dovodite ove pojedine fabrike sa zapada koje će da vam traže ovde od šest do 11 hiljada po radnom mestu, sa kratkim ciklusom proizvodnje, neizvesnim koliko će to da traje, sa oročenim. Uglavnom traže jeftinu i niskokvalifikovanu radnu snagu, a nama su potrebni novi tehnološki razvoj i procesi koji će da daju Srbiji podstreka i pre svega da povećaju BDP.

Koristila sam vreme ovlašćenog predstavnika. Ako sam malo produžila, ja se izvinjavam. Hvala.