Gospođo predsedniče, gospodine ministre, ovo je jedini način da vam se obratim, kroz repliku, jer sam se prepoznala u jednom delu vašeg izlaganja. Vraćamo se na priču od početka. Vi ste u pravu kada kažete da opozicija treba da kritikuje ove zakonske projekte, i to ste tako generalizovali. Ja smatram da ste imali u vidu da SRS od početka želi blisku saradnju sa Ruskom Federacijom, dolazak njihovog kapitala u našu zemlju i izgradnju magistralnog gasovoda.
Ali, da ne budemo sada pred kraj ovog dela rasprave, verovatno će vam predsednica reći, mi ćemo moći u odloženom prenosu da se obratimo građanima tek posle ponoći, jer smo samo 25 minuta u direktnom TV prenosu... Mi smo danas skoro sat i po vremena insistirali na poštovanju procedure, a ona se odnosi na ustavnost i zakonitost. Naime, i kasnije, kada smo opet pogledali član 8. osnovnog Zakona o eksproprijaciji, ustanovili smo da po tom zakonu (a vi ste rekli da je ovaj koji predlažete leks specijalis u odnosu na njega) krug korisnika ne može da se širi.
Samo moram da vam dam jedan primer. Sada ste lepo rekli da ste vi svesni činjenice da je apsolutno svaki pedalj zemlje neprikosnoven i da niko to ne može, na bilo koji način, da otima od nekoga. Setite se, evo, to zna i gospodin Batić, koji će sada da koristi svojih pet minuta – sedamdeset i neke godine, ne mogu da se setim koje, u Italiji je pala vlada zbog činjenice da su aerodrom Fjumićino, odnosno jedan deo piste želeli da prošire, a vlasnik zemljišta nije hteo da im ga ustupi. Oni su isto tako želeli da reaguju određenim leks specijalisom, što je kasnije ustavni sud ocenio kao neustavno i zbog toga je italijanska vlada podnela ostavku.
Mi to ne tražimo, ali da ne bismo došli u situaciju da dođemo do Ustavnog suda, najnormalnije bi bilo da imamo ovu proceduru: Zakonodavni odbor da se izjasni, onda da vidimo šta eventualno Vlada može da popravi da bi uskladila predlog ovog zakona sa članom 85. Ustava Srbije. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se na problem srpske elektroprivrede, jer je četvrta tačka ove objedinjene rasprave prestanak važenja Zakona o udruživanju u Zajednicu jugoslovenske elektroprivrede.
Mogla bih da se vratim na poslovanje elektroprivrede Srbije 20 godina unazad, čak i na period funkcionisanja u okviru SFRJ. Ako bih govorila o tome, to ću samo u uvodu kratko, onda moram da napomenem da je do prestanka važenja ovog zakona, kao što ste u obrazloženju rekli, došlo zbog činjenice da se raspala bivša Jugoslavija, da je globalistička politika Amerike i zapadnih sila bila da rasture, pre svega, etnički, nacionalni, kulturni, verski prostor na kome živi srpski narod.
U tom kontekstu mogu da kažem ono što i vi znate, gospodine Škundriću, kao raniji visoki funkcioner vlasti u periodu od devedesetih godina, kao funkcioner SPS-a, svedok ste razaranja naše države i otimanja srpskih teritorija, da je u procesu sukcesije, ako uopšte možemo tako da je nazovemo, Srbija najviše postradala i kada je u pitanju elektroprivreda, jer smo kao jedna od šest republika u toj federalnoj državi najviše ulagali u elektroenergetski potencijal i u izgradnju svih postrojenja.
To stanje se nije završilo time što je razbijena najpre SFRJ, pa uništena SRJ, državna zajednica SCG, već smo danas suočeni sa najvećom katastrofom, a to je da elektroprivredom u našoj južnoj pokrajini upravlja šiptarska okupatorska vlast, a ne Srbija, koja je učestvovala u izgradnji Termoelektrane „Obilić“, koja u bloku A poseduje 500 megavata snage, a u bloku B 700 megavata. Blok A i blok B se snabdevaju ugljem iz površinskih kopova „Dobro selo“ i „Belaćevac“, a rezerve lignita, odnosno uglja, poslanici su ovih dana spekulisali tim podatkom, a ovo je zaista tačan podatak, iznose trinaest milijardi tona. To je u apsolutnom, nominalnom iznosu ogromna vrednost, neprocenjiva, a sada je pod upravom okupatora, uz pomoć NATO snaga i Euleksa, koji je aktuelna vlast, na čelu sa Borisom Tadićem, legalizovala.
Objekat Termoelektrane „Obilić“ je izgrađen isključivo srpskim novcem, bez ijednog dinara bivših republika. Od ukupne snage elektroprivrede Srbije tamo je instalirana snaga od 20%.
Ako krenemo od stradanja naših sunarodnika u južnoj srpskoj pokrajini, od progona, pogroma koji se desio, poslednji pre tri godine, i sada potpune okupacije, suočeni smo sa činjenicom da meštani kosovsko-metohijskih sela (čuveni je slučaj sela Šilovo kod Gnjilana) nemaju struje po 20 časova.
Oni će i ove godine sa teškom mukom i zebnjom da dočekaju hladne zimske dane, a onda ne mogu da funkcionišu ni bolnice, škole zbog činjenice da je takva situacija.
Pošto razgovaramo o sistemu Elektroprivrede Srbije, da vam kažem, možda niste čuli, jutros je vaš kolega, ministar ekonomije Mlađan Dinkić, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji govorio o budućoj, eventualnoj privatizaciji, odnosno pronalaženju strateškog partnera Elektroprivrede Srbije i procesu restrukturiranja.
U ime naše poslaničke grupe SRS vam kažem, a to je naš stav od osnivanja naše stranke, da se protivimo privatizaciji Elektroprivrede Srbije. Jedan tako veliki sistem, koji je sistematski upropašćavan, a naročito pljačkom mafije (odnosno, dvojica - Hamović i Lazarević) u periodu od 2001. do 2004. godine, potpuno je osakaćen i ojađen.
Krivci ni dan-danas nisu izvedeni pred lice pravde, iako su trojica inspektora savesno obavljajući svoj posao išli tragom rada Anketnog odbora, koji je predvodio onaj koji je izdao SRS, Aleksandar Vučić. Zato nikada nije ni objavio tu svoju najavljivanu knjigu, niti je ikada izveštaj Anketnog odbora došao pred narodne poslanike, jer su u međuvremenu tajkuni i njega uzeli pod svoje, a kasnije, već znate taj scenario – strane obaveštajne službe, Cane Žabac i svi oni koji su mu doturali novac u džep.
To ne znači da se vi kao ministar u ovoj vladi sada ne bavite tim slučajem. Naravno, to rade pravosudni organi, ali morate da znate kako je ojađena elektroprivreda i kolika je šteta koja je merljiva ili nemerljiva.
Oni su ustanovili, trojica inspektora policije, Dejan Svilar, Predrag Pavlica i Petar Damjanac, koji su brzopotezno smenjeni i degradirani, jedan je poslat u penziju, druga dvojica na niža radna mesta, da je šteta za Elektroprivredu Srbije od tog ugovora sa preduzećem „EFT“ i „Interfejs“, čime se bavio Anketni odbor, da su tim „partnerima“, Hamoviću i Lazareviću, tako u džep stavljena najmanje 22 miliona, pa čak i fantastičnih 50 miliona dolara novčane koristi, protivpravne. Oni su, iako su poslali u okružno javno tužilaštvo, nekoliko dana posle njenog podnošenja, kao što rekoh, smenjeni.
Mene zanima da li vi znate, s obzirom na to da se okružni javni tužilac u Beogradu oglasio i rekao da ne može da daje nikakve informacije, posle toliko vremena i godina, da li vi znate dokle se stiglo sa tim slučajem? Novinari i dan-danas pokušavaju da idu tragom tih krivičnih prijava i onoga što je utvrdio Anketni odbor, a on je utvrdio da su Hamovićeva i Lazarevićeva firma, poslujući pod tim povlašćenim uslovima... Tako je to pljačka veka, kojom je najviše oštećena Elektroprivreda, koja sada posluje sa gubicima zbog činjenice da u nju nije ulagano 20 - 30 godina apsolutno ništa, gotovo ništa, zbog činjenice da nema jasnog koncepta od strane novog upravnog odbora i menadžmenta kako će tako veliki sistem da se restrukturiše i kako će da dođe do novih investicija da bi obnovio svoje pogone i izgradio nove elektrane, pre svega na Drini, o kojima se toliko priča.
Javnosti radi, moram da kažem i večeras u ovoj raspravi da najveću pomoć u obnavljanju „Đerdapa 1“ zapravo daje Ruska Federacija, da iz Nacionalnog investicionog plana, koji je pod patronatom Dinkića, odnosno Kalanovićke, ni jedan jedini dinar nije uložen u proces obnavljanja, odnosno pomoći Elektroprivredi.
Postavlja se pitanje zašto postoji tako veliki gubitak, koji se čak meri procentima između 13 i 18, a u nekim periodima godine i do 20%, od procesa proizvodnje električne energije do distribucije?
Ako smo suočeni sa tom pljačkom i aferom veka, koja do sada nije do kraja procesuirana od strane naših pravosudnih organa, iako znamo da su Hamović i Lazarević, odnosno njihove firme, deponujući električnu energiju u letnjem periodu za dva centa po kilovat-satu, a zatim prodajući je Elektroprivredi Srbije u zimskom periodu po ceni od 4,2 do čak šest centi po kilovat-satu, zaradili enormne iznose, ko će onda da nam stavi do znanja sada i ko će uopšte da uveri zaposlene u Elektroprivredi Srbije da njih čeka neka svetla budućnost kada znaju da je njihovo preduzeće opljačkano?
Mi imamo, kao stranka, rešenje za taj problem i mi ga neprestano nudimo. Dakle, izričiti smo protivnici privatizacije Elektroprivrede Srbije, zbog činjenice da su francuska elektroprivreda i češka, koja uglavnom u Evropi svima služi kao uzor, očiti primeri da ni te zemlje koje su članice EU ne žele da privatizuju preduzeća koja su u državnom vlasništvu i koja mogu profitabilno da posluju. Treba da se osmisli neki način, što ova vlast nije sposobna, niti želi, kako bi se poboljšalo stanje u Elektroprivredi Srbije.
Godine 2015, ako želimo da imamo dovoljno energenata, zdrav vazduh i zemlju Srbije, potrebno je, po proceni stručnjaka, oko devet milijardi evra. Ako pogledate kako vas ovih dana ucenjuje Međunarodni monetarni fond, ne samo sada, nego svih godina unazad, i prethodnu Vladu i sve dosmanlijske vlasti od 2000. godine, kada je sistematski upropaštavan elektroprivredni sistem, pljačkana Srbija, vi ćete videti da MMF ništa ne nudi za infrastrukturu (negde ponešto, ne samo Srbiji, nego svim zemljama kojim skupo prodaju novac), već uglavnom za popunjavanje oslabljenih deviznih rezervi ili za kupovanje socijalnog mira od meseca do meseca, sa neizvesnošću kakva će sudbina zateći naše penzionere i zaposlene u školstvu i zdravstvu.
Neusaglašenost cena sa prosečnom cenom u okruženju, to je takođe vaš problem, i problem vašeg ministarstva, danas su neke kolege poslanici govorili zbog čega.
Evo, mi ćemo vam reći zbog čega. Mi srpski radikali neprestano upozoravamo da tarifni sistem koji je uveden dolaskom DOS-a na vlast uopšte ne prati stvarne tokove, dakle, ovo tarifiranje po zonama, koje je inače protivustavno. Pojedine kategorije su zbog toga oštećene, a u sistemu cena koji je tako loše napravljen uglavnom stradaju naši najsiromašniji građani.
Taj konstantan gubitak, o čemu sam malopre govorila, prilikom distribucije električne energije, na svim naponskim nivoima, prosto je neverovatan kada se ima u vidu da Srbija ima izgrađen prstenasti model transporta, odnosno tranzita električne energije. Onda je problem i u vama, odnosno u Ministarstvu koje vodite, i u menadžmentu Elektroprivrede.
Evo, na primer, ako uzmemo u obzir, a veoma je važno da građani Srbije to znaju, vezujem se onda i za ovu drugu tačku dnevnog reda, da Rusi u NIS ove godine, po izjavi gospodina Kirila Kravčenka, treba da ulože 136.000.000 evra, a ukupno će to biti 548.000.000 evra... Kompanija „Gasprom njeft“ očekuje da NIS ovu godinu završi sa uspešnim poslovanjem, a prošle godine taj dug je iznosio blizu trideset miliona evra.
U kontekstu izjave gospodina Vladimira Putina, predsednika ruske vlade, pre nekoliko dana, ako, ne daj bože, ponovo dođe do gasne krize, koja je kulminirala prošle godine 6. januara, recite nam, gospodine Škundriću, da li vi mislite da li je Elektroprivreda Srbije, koja je preživela besomučnu NATO agresiju i sve što se desilo posle te agresije od strane NATO pakta, a jedan jedini dinar odštete nismo dobili, sposobna i spremna da na sebe preuzme odgovornost za napajanje elektrosistema Srbije u slučaju da dođe do te gasne krize?
Mnogo je pitanja, ali zaista je red da pod hitno pred Narodnu skupštinu Republike Srbije Vlada izađe sa idejom kako zamišlja Elektroprivredu Srbije, zbog toga što bi (time završavam) proces restrukturiranja, ali i eventualni pokušaj privatizacije, čemu se mi odlučno protivimo, potpuno upropastio naš elektroprivredni sistem. Protiv toga se borimo i protiv toga su i zaposleni, odgovorni ljudi koji znaju svoj posao i koji vide da je ovakva sudbina Elektroprivrede zapravo posledica pljačke, „mafijašluka“ unazad devet godina i činjenice da se apsolutno ništa od strane države u Elektroprivredu Srbije ne ulaže. Hvala.

Hvala vam, gospodine Markoviću.
Za reč se javio narodni poslanik Nikola Savić. Izvolite.

Hvala vama, gospodine Saviću.
Reč ima poslednji prijavljeni govornik, narodni poslanik gospodin Zoran Krasić. Preostalo vreme Poslaničke grupe SRS, gospodine Krasiću – šesnaest i po minuta. Izvolite.

Hvala, gospodine Krasiću.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11, Predlogu zakona o cevovodnom transportu gasovitih i tečnih ugljovodonika i distribuciji gasovitih ugljovodonika, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i Predlogu zakona o prestanku važenja Zakona o udruživanju u Zajednicu jugoslovenske elektroprivrede.
Poštovani narodni poslanici, rad nastavljamo u ponedeljak 9. novembra, u 10.00 časova, raspravom o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama. Želim vam prijatan vikend. Sve najbolje, prijatno.

Imam repliku vama, gospođo predsedniče, zato što je taj podatak koji vi iznosite za gospođu Raguš, delimično tačan, a ovaj podatak sa kojim niste upoznati, odnosno činjenično stanje o kome je govorio predsednik naše poslaničke grupe, jeste skandal koji se desio u Skupštini, prava sila koja je bila juče prisutna na Odboru za inostrane poslove.
I u mom reagovanju na takav skandalozan način sastavljanja delegacije od članova dva odbora, gde intenzivno rade i svoj doprinos daju poslanici SRS, Dragoljub Mićunović mi je, na sednici Odbora, zbog mog reagovanja da to nije demokratski, da to nije reciprocitet zastupljenosti, da smo mi najveća poslanička opoziciona grupa, da ste nam, uz to, i oteli poslaničke mandate, ali da ne možemo da dozvolimo nikakvu marginalizaciju, izrekao opomenu.
Moram da vam kažem šta je cilj te posete. Cilj posete je da se u jednodnevnom boravku u Parlamentu Holandije poslanici Narodne skupštine Republike Srbije obrate parlamentarcima Holandije, kako bi oni izvršili uticaj na holandsku vladu da oslabi pritisak na Srbiju, a sve zbog činjenice da Holanđani pritiskaju Srbiju zbog generala Ratka Mladića i nedovoljne saradnje sa Haškim tribunalom.
Gospođo predsedniče, da li ima većeg primera i dokaza o nesposobnosti i, u stvari, o farsi i o sili koja se primenjuje u tom kvazisudu, od žrtve i od činjenice da sedam godina u tom kazamatu boravi predsednik naše stranke dr Vojislav Šešelj, koji je razbio Hag i nije ostalo gotovo ništa tamo, ni kamen na kamenu? (Aplauz.)
Molim vas, da li je vama normalno da se formira delegacija u kojoj nema predstavnika stranke čiji je predsednik živi dokaz da je to kvaziinstitucija, da se ne poštuje međunarodno pravo, da je to sila jedna koja je formirana da bi se isključivo sudilo srpskom narodu? Uostalom, i predsednik vaše partije ubijen je tamo. (Aplauz.)

Hvala. Gospodine ministre, ovim amandmanom sam želela da bude taj član izraženiji, u stvari, da se uskladi sa nadležnostima predsednika Republike koja mu daje Ustav.
Naime, član 112. reguliše nadležnost predsednika i u poslednjem stavu kaže, da on, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom. Ovaj član govori o tome šta se dešava za vreme vanrednog ili ratnog stanja.
Verujem da Srbija neće biti više nikada u situaciji da dođe u takvo stanje, naročito zbog činjenice da je poslednje vanredno stanje, ne zloupotrebljeno, nego je u celom svetu, u međunarodnoj javnosti poznato da su na najdrastičniji način kršena ljudska prava naših građana, ali, ako već predsednik Republike preuzima odgovornost za komandovanje Vojskom, onda ne vidim zašto ne bi bio prihvaćen ovaj amandman koji sam podnela u ime naše poslaničke grupe, gde se kaže – da predsednik Republike, u slučaju vanrednog ili ratnog stanja, može narediti, a ne produžiti, da se vojnici kojima je istekao vojni rok po ovom zakonu, neposredno po odsluženju vojnog roka mogu zadržati u Vojsci Srbije, kao lice u rezervnom sastavu.
Zbog čega beži od takve odgovornosti predsednik Republike? Mi smo njemu, po zakonu koji je usvojen pre dve godine, dali jasna ovlašćenja koja mu, odnosno regulisali, kako to iz Ustava ide, kako on može da komanduje Vojskom, jedino ako vi ne želite da Borisu Tadiću ovim poručite – ma, nije važno, i ako se Srbija nađe, ne daj bože, u takvoj opasnosti, tebe baš briga, ili – to ćete preuzeti vi na sebe.
Mislim da je bilo bolje, i da bude eksplicitnije, i da se samim tim obaveže i predsednik Republike da, po svojoj proceni, u takvim situacijama, ne daj bože, ako Srbija dođe u takvu situaciju, jednostavno, izvršava svoje Ustavom propisane obaveze. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, juče sam otkrila da sam potpuno bila u pravu, naravno, znala sam od samog početka, ali dobila sam potvrdu i od Vojske Srbije, sada ću vam reći kako, kada sam podnela ovaj amandman.
Naime, predložila sam u ime Poslaničke grupe SRS da se taka 4) briše, kada se govori o boravku vojnih obveznika u inostranstvu, jer ste u obrazloženju lepo rekli – ne reguliše se pravni osnov nego smetnja da bi vojni obveznik boravio u inostranstvu.
Ta tačka za koju tražim da se briše glasi ''4) izbegao regrutnu obavezu svojom krivicom." Na sajtu Vojske Srbije stoji predlog ovog zakona koji razmatramo, dakle, ne njegova konačna verzija i slučajno sam pronašla tu radnu verziju, u toj radnoj verziji ova tačka 4) ne postoji. Verujem da je u poslednjem trenutku neko iz vašeg ministarstva pre sednice Vlade Republike Srbije, kada ste usvojili konačni tekst, došao na ideju da ova tačka bude ovako napisana, što je nemoguće, jer ona je u direktnoj suprotnosti sa članom 2. stav 2. i sa članom 3. stav 1. ovog zakona, koji jasno i precizno kažu, moram na to da vas podsetim, da vojnu obavezu u miru, vanrednom ili ratnom stanju imaju svi građani koji se pripremaju i osposobljavaju za izvršenje vojnih dužnosti i drugih zadataka odbrane, u skladu sa zakonom.
Ako ste u obrazloženju člana 61. rekli da se ne reguliše pravni osnov već samo smetnje, molim vas, odakle onda ovakva mogućnost kada je to izričito zabranjeno članovima 2. i 3. Predloga zakona da se tako nešto definiše?
Ako to neko uradi i izbegne vojnu obavezu svojom krivicom po ovom istom zakonu, doći ćemo kasnije do tih istih kaznenih odredbi, on podleže kaznenoj odredbi koja je novčana ili zatvorska kazna, ali to je sada nešto što je drugi deo ili drugi aspekt ovog zakona. Prema tome bilo je normalno da prihvatite, jer je više nego jasno obrazloženje – vojna obaveza je obavezujuća za sve. Taj ko je izbegao svojom krivicom i ako se desi da je izbegne svojom krivicom doći će pod udar zakona.
Ali zašto da mi to afirmišemo u predlaganju ovog zakona i u članom 61. to navodimo kao mogućnost. U jednom delu mi kažemo – ustavna obaveza je ta, zakonska obaveza je da svako mora da se odazove na poziv, a onda predviđate takvu mogućnost. Vidite da to očigledno ni ljudi iz Vojske Srbije nisu prihvatili, jer da jesu i na njihovom sajtu bi stajala ta tačka 4), za koju tražim da se ovim amandmanom briše.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo, vi ste svi svedoci toga i vi znate da je SRS oduvek tvrdila da je služenje civilnog vojnog roka dovedeno do apsurda, naročito u situaciji kada je očigledno da država ne brine o onome što je društveni interes, što je demografski problem, što je problem za budućnost, a kao što su mnoge kolege srpski radikali rekli – problem za odbrambenu moć zemlje. Od kad je sveta i veka, u Srbiji, kada se rodi muško dete računa se i raduje se već unapred tome da će da stasa jednoga dana da ode u Vojsku i da pošteno odsluži vojni rok, da se pokaže u pravom svetlu i da tako osvetla obraz i svojih predaka.
U knjizi koju vam još nisam poklonila, a imam nameru, gospodine Šutanovac, "Ideologija srpskog nacionalizma" prof. dr Vojislava Šešelja, naročito zbog vaših jučerašnjih zaista brilijantnih opservacija na temu izdaje, gubljenja časti i svega onoga što se desilo kod nekih koji su zaboravili za kakvu su se ideologiju zalagali, pa sada prešli na tu vašu stranu i postali i radikalniji u svom pristupu NATO paktu, EU i svemu onome za šta se sada zalažu čak glasnije nego vi, dakle, u toj knjizi, profesor Šešelj istražujući, ne samo kroz ono što su spisi do kojih je došao, Laze M. Kostića, već i od drugih koji su pisali, pa čak i mnogih stranih autora, putopisaca, državnika – kakva je kroz vekove bila uloga srpske vojske? Dakle, nema nijednog istoriografskog podatka koji tvrdi drugačije, jer je Vojska oduvek bila časna, visoko moralna, spremna za izvršavanje svih zadataka.
Sada u ovoj situaciji u Srbiji, kada ima 15.000 mladih ljudi, zdravih, pravih, koji se opredeljuju, a to im sada Ustav i zakon daju pravo, na takozvano civilno služenje vojnog roka, postavlja se pitanje – a kako vi onda vodite računa o nezaposlenosti i o činjenici da te iste poslove mogu da rade ljudi koji su nezaposleni ili ljudi koji su sa nekim ograničenim radnim sposobnostima?
U ovom članu 13. se vidi, iako ste imali nameru da civilno služenje vojnog roka, posle Uredbe, najpre one iz 2003. godine, pa one iz 2005. godine, zakonski uredite, niste išli do kraja. Član 13. koji tražim da se briše, jer je nedorečen, zato što će Pravilnik o načinu formiranja Prvostepene i Drugostepene komisije opet da se uređuje podzakonskim aktom, odnosno vi ćete kao ministar da donosite pravilnike, što je, dakle, bila primedba i na prošli zakon, a evo to se sada i u ovome ponavlja.
Mi smatramo da mladi ljudi u Srbiji, a naročito ljudi koji treba da znaju kakva je naša tradicija i da se bore za bolju budućnost u ovoj zemlji, treba da se opredele za ono što im je oduvek, kao što rekoh, bila čast i ponos svakog Srbina i svakog vojnika. (Aplauz.)

Gospodo iz Ministarstva odbrane, s obzirom na to da ministar Šutanovac nije ovde, želim da vam kažem da sam u ime Poslaničke grupe SRS podnela amandman zato što ovaj način na koji se obrazuje regrutna komisija po Predlogu zakona uopšte nije dobar. Uredba o vršenju vojne obaveze, koju je donela Skupština Srbije, odnosno Vlada Srbije i Crne Gore još 2005. godine, kao i zakon iz 1991. godine mnogo bolje regulišu način obrazovanja regrutne komisije nego što ste vi sada dali u ovom sistemskom zakonu. Evo zbog čega.
Pre svega zbog razloga koji sam imala, imajući u vidu da ovde ima mnogo i lekara raznih specijalnosti u našim poslanički grupama, kako u SRS-u tako i među drugim kolegama, koji će se složiti sa mnom da je taj psihološki aspekt prilikom prigovora, odnosno mogućnosti koje zakon daje, sada, doduše, dva puta, treći put je ili – ili, ili si sposoban ili nisi za vojnu obavezu, veoma važan.
Ako u regrutnoj komisiji, a upravo sam to predložila, nema specijaliste neuropsihijatrije, to najbolje zna i gospođa Đukić-Dejanović, koja trenutno nije ovde, jer u kragujevačkom vojnom odseku, kada je on postojao, nažalost, kako je upropašćena Vojska, odnosno kako se napravio taj plan da se ukine Vojni odsek Kragujevac, da se izmesti Garnizon itd, više nema nijednog vojnika ni oficira u mom gradu, ali veoma dobro znate da je najveći broj onih koji traže odlaganje vojnog roka, ima i nekih, nažalost, drugih bolesti, ali, to su uglavnom te, kako oni kažu, ''psihičke smetnje'' – ko je taj u regrutnoj komisiji, ako nema lekara specijaliste, koji će to da procenjuje?
Moram da vas podsetim, gospodo, gospodine Jovičiću i vas i vaše kolege, kako je to bilo regulisano ranije uredbom. Uredba je rekla: ''Na zahtev nadležnog Vojnog odseka nadležni vojni organ uređuje potreban broj profesionalnih vojnika i regruta'' i tako dalje, ''koji su potrebni za tu oblast'' i kaže da je broj članova regrutne komisije bio promenljiv, ovde ne mora, neka ima najmanje tri člana, može da bude i veći broj, dalje kaže – ''za člana regrutne komisije određuje se profesionalni oficir, lekar koga na zahtev nadležnog vojnog odseka odredi nadležna komanda vojnog okruga ili oficir-lekar rezervnog vojnog sastava.''
Ovde uopšte nema. Znate, sad jednog avijatičara odredite u vojnu komisiju, onda to nije logično. Morate, ako brinete formacijski o jedinicama Vojske Srbije na način koji je to utvrdio Zakon o vojsci, onda morate da brinete i o tome ko će da procenjuje sposobnost tog budućeg regruta.
To je bila vrlo eksplicitna primedba na način određivanja regrutne komisije. Nemojte da zanemarite taj faktor jer, opet kažem, to možete i po statistici da vidite unazad ko zna koliko godina, decenija, da su najčešći razlozi zbog kojih neko odlazi kod lekara da ne služi vojni rok uglavnom te ''psihičke prirode''. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman sam podnela iz humanih razloga i to bi bila baš radikalna promena u zakonu, zato što ste i vi, gospodine ministre, prilikom služenja vojnog roka, verujem, barem jednom dali dobrovoljno krv i dobili dva dana oslobađajućih, je li tako, ili dva puta, četiri dana ste uštedeli, dobro vi ni sada niste malokrvni čovek tako da vi sada možete kao građanin to da uradite, ali ovde je način da stimulišemo vojnike da budu deo humanog društva zbog činjenice da je sve veća i, nažalost, teško ostvariva potražnja za krvlju u Srbiji. Zbog toga imamo te akcije i apele Republičkog zavoda za transfuziju i onda se stiče utisak da mi nismo humano društvo zato što kada dođu periodi letnjih meseci tada je povećana, nažalost, zbog učestalih nesreća, pre svega na putevima, potražnja krvi tako da zavodi u svim kliničkim centrima dođu u izuzetno tešku situaciju, da su čak tada i neke operacije dovedene u pitanje.
To je dobar način da vojnika stimulišete tako što će svojim doprinosom i davalaštvom krvi da dobije ta četiri, umesto do sada, apsolutno se to do sada nije menjalo, evo, proverila sam kod svih kolega koji su služili vojni rok, uvek je bilo dva dana, ali sada je zbog neophodnosti da se pomogne društvu, pre svega, Republičkom zavodu za transfuziju, onima kojima je to neophodno, to bi bio dobar gest da prihvatite ovaj amandman i da vojnici dobiju četiri dana, ne računajući onaj dan samog davalaštva.
Do sada smo imali neke više nego degutantne akcije samoproklamovanja humanosti nekih ljudi na delu. Vas nisam videla na tim snimcima, ali Borisa Tadića jesam, raznih drugih sportista koji su bliski Demokratskoj stranci, koji pre svega treba da se afirmišu u disciplini kojom se bave, a ne na taj dan, i uvek sa Tadićem.
Ovi vojnici nikada neće biti pod nekim objektivom ili na naslovnoj strani nekih novina, ili udarna vest u Dnevniku RTS, ali će bar znati da su uradili neko dobro za društvo i humano delo i da na taj način, dakle, kroz to podsticanje oni za uzvrat dobijaju mogućnost da ranije odu kući.
Onaj koji je spreman da na takav način pomaže najugroženijim u Srbiji svakako je neko ko će na najbolji mogući način i najsavesnije da služi vojni rok. Ne vidim zašto ne biste prihvatili ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali ne prihvatamo jučerašnje obrazloženje ministra odbrane Dragana Šutanovca da su njegove zakazane obaveze i planirana vojna vežba izgovor za današnje zasedanje, zato što je on trebalo da zna da je juče počelo redovno zasedanje i da ovi strateški dokumenti koji se nalaze pred narodnim poslanicima i koje Skupština čeka već dve godine kako bi usvojila, posle usvajanja Ustava Republike Srbije, zavređuju pažnju isključivo ministra odbrane, jer mi sada nemamo tu interaktivnu komunikaciju, a svoje izlaganje sam pripremila tako da direktno pitanja postavljam samo gospodinu Šutanovcu.
Ne omalovažavam vašu ulogu u Vladi, gospodine Milosavljeviću, ali vi ste samo jedan vojnik u rezervi, ako ste pod tom obavezom, a jeste, kao građanin Srbije, sve do trenutka dok Ministarstvo odbrane i Generalštab ne ukinu obavezu, a možemo i to da očekujemo kako su krenuli da urušavaju Vojsku, jer u Kragujevcu više nema garnizona, jednog jedinog vojnika ne možete da sretnete, ako ne znate, evo, to da vam kažem, jer je taj bataljon ukinut, tako da je povučena sva Vojska.
Zgrada garnizona stoji prazna kao spomenik nečega što se nekada zvalo odbrambeni sistem Vojske, tada, Jugoslavije, kasnije SRJ, ali sada Vojske Srbije nema u gradu iz kojeg dolazim.
Vratiću se na Strategiju nacionalne bezbednosti. General dr Kovač vrlo dobro zna da je Strategija počela da se piše još u kabinetu Borisa Tadića.
Boris Tadić je izabran za predsednika države 2004. godine, a onda je 2007. godine, posle raspada zajedničke države sa drugom srpskom državom Crnom Gorom, dao nalog svojim saradnicima da se Strategija nacionalne bezbednosti piše u njegovom kabinetu, kako bi, kako je tada Boris Tadić rekao, Srbija bila izvoznik bezbednosti a ne uvoznik, ma šta to značilo.
Međutim, ispostavilo se kasnije da taj njegov tzv. stručni tim, to nisu onaj Šaper i Krstić, nego neki drugi koji se navodno razumeju u vojsku i u sistem odbrane, nisu sposobni da napišu Strategiju odbrane i Nacionalne bezbednosti, pa je taj posao poveren, posle usvajanja Zakona o Nacionalnoj bezbednosti i Zakona o odbrani, odnosno o Vojsci Srbije, krajem oktobra 2007. godine, Upravi za strategijsko planiranje, na čelu sa generalom dr Kovačem.
Moram da vam kažem, s obzirom na to da sam dugo član Odbora za odbranu i bezbednost i da sam kao predstavnik SRS u više navrata učestvovala na međunarodnim konferencijama gde se govorilo o strategiji nacionalne bezbednosti, o strategiji odbrane i zašto ih Srbija nema, pratila sve te radne verzije, sve do čega je moglo da se dođe, i videla sam da u tom terminološkom i metodološkom pristupu, da ga tako nazovem, nema nekih odstupanja od te neke knjiške forme: šta je to, šta je bezbednost, šta je potencijalna opasnost za državu, ali ta esencija i to šta je Srbija u kontekstu bezbednosti, kako ona treba da se brani, nije eksplicitno sadržana u ovoj strategiji.
To su više neke uopštene forme, uobičajeni metodi po kojima se jedan takav stručan rad, da ga tako nazovem, piše, a sa druge strane, obiluje i nekim dnevnopolitičkim formama i nekim drugim izrazima koji se nepotrebno u ovako važnom dokumentu ponavljaju na različitim nivoima dokumenta, i kada je u pitanju Strategija odbrane i kada je u pitanju Strategija nacionalne bezbednosti, što je potpuno nepotrebno.
Moramo da znamo, i to je ono što treba da zna svaki stanovnik ove zemlje, da nacionalna bezbednost zavisi od društvenih prilika, da li živimo u jednom normalnom društvu, da li imamo stabilnu političku situaciju, da li su unutar društva odnosi uređeni kako treba i da se, pre svega, osvrnemo na to gde se mi geostrateški nalazimo kao zemlja i koje su to opasnosti koje nama iz okruženja prete.
Lepo je to juče primetio naš ovlašćeni predstavnik gospodin Boris Aleksić, ova strategija o nacionalnoj bezbednosti, to je valjda ključ svega, nije na pravi način definisala gde se nalazi Srbija, jer kada pogledate naš položaj, zbog toga smo narod koji je najstradalniji na ovom području, na ovom delu Evrope, Balkana, kako god hoćete, mi smo i podunavska zemlja, mi smo panonsko-podunavska zemlja, mi smo i zemlja jednog dela centralne Evrope, mi smo mediteranska zemlja i zemlja smo koja naginje ovom krajnjem delu Balkana. I kada pažljivo pročitate, ako ste čitali, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega vi iz DS, ovaj dokument, videćete da ministar odbrane i resorno ministarstvo nude strategiju kako da zaštite zemlju, da u jednom delu kažu da su potencijalni faktori opasnosti oni koji su u drugom delu faktori stabilnosti. To su neke kontradikcije koje niko normalan ne može da prihvati.
A, zbog čega je jedan ovakav dokument, ovako važan, napisan tako, izokola i sa svim tim šupljinama i sa tim uopštenim formama? Pa, zbog toga što je Dragan Šutanovac, kao zagovornik isključivo evroatlantskih integracija, znači u bližoj budućnosti, kako on to priželjkuje, priključivanje Srbije NATO paktu, izbegao da pomene ono o čemu su juče govorile kolege, a to je, opredeljenost Srbije da bude vojno neutralna i, sa druge strane, da se pozove na ustavne odredbe koje jasno definišu pod kojim uslovima, kojem vojnom savezu i ako bi Srbija ikada mogla da pristupi, a to je referendum.
Juče sam na Odboru za odbranu i bezbednost rekla da sam uverena da je u ovom trenutku najmanje tri četvrtine građana ili četiri petine, to je čak i bolja procena, izričito protiv ulaska Srbije u NATO pakt.
Imate vi ovde neke političke stranke koje se za to zalažu ali, sa druge strane, one države koje su vekovni saveznici srpskog naroda, pre svega mislim na Rusku Federaciju, smatraju da te političke stranke i ne zagovaraju neki prijateljski odnos sa Ruskom Federacijom. Vi se navodno zalažete za to, i okrenuli ste sada glavu i na drugu stranu, pa je ruski predsednik Dmitrij Medvedev pozvan da dođe u Beograd, i za nas srpske radikale a verujem za čitavu patriotsku Srbiju velika je čast što će ruski državnik doći, dakle, na najvišem nivou, u našu zemlju, ali vi to ne pokazujete kada treba to eksplicitno da uradite, niti to rade vaši predstavnici u Parlamentarnoj Skupštini Saveta Evrope. Evo, sada ću to da vam objasnim.
To je strateški plan bezbednosti ruske države i Ruske Federacije. Prošle nedelje smo bili tamo. Imali smo na redovnom zasedanju Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope Rezoluciju Gruzija – Rusija, odnosno Rusija – Gruzija, ''Rat godinu dana posle''.
O stavu i o onome što je naša obaveza pre svega, ako hoćemo da budemo partneri Ruske Federacije, jedino su govorili predstavnici SRS u Savetu Evrope – da podržavamo međunarodno pravo, da podržavamo brigu, pre svega, gospodina Medvedeva i premijera Putina, za bezbednost i nacionalnu bezbednost ruske države, njihovih građana koji žive u Južnoj Osetiji i Abhaziji, a nijedan državni organ se ne oglašava po tom pitanju. Kako vi onda mislite da budete prijatelji, a to vam je jasno poručio i gospodin Konuzin, ruski ambasador u Beogradu, kako mislite da se tako neutralno postavljate prema jednom najvažnijem strateški važnom pitanju za Rusku Federaciju, a sa druge strane, da šurujete sa NATO paktom?! To, jednostavno, ne može!
Ili ćete da kažete otvoreno građanima Srbije, odnosno ministar Šutanovac i Boris Tadić – mi smo za NATO pakt i mi radimo na tome, kao što mi znamo da vi radite na tome. Vi ste zaboravili i 78 dana besomučnog bombardovanja i sve žrtve i sve što nam je uradila ta vojna alijansa, pod diktatom Amerike i zapadnih sila, ili ćete lepo da se okrenete tamo gde su naši tradicionalni saveznici i prijatelji.
U celom konceptu Nacionalne strategije bezbednosti zaista se vidi kuda vi želite Srbiju da vodite. Samo se u jednoj rečenici, u jednom paragrafu, pominju zemlje tzv. Grupe BRIK, one nisu tako nazvane, dakle, pored, Rusije, Kina, Brazil i Indija, u kontekstu neke saradnje. Zato, mene zaista onda čudi kako gospodin Kovač nije reagovao na to, jer to je očigledno politički stav Tadića i Šutanovca, pominju neke druge regionalne asocijacije.
Ne pominje se, što je juče isto govorio gospodin Aleksić, dakle, ni Grupa BRIK grupa, ni Šangajski sporazum, ni Savez koji mi imamo sa Rusijom i Belorusijom, izglasan ovde, u ovom parlamentu, 12. aprila 1999. godine, u oba doma Savezne skupštine, i Veća građana i Veća republika, već se pominju te neke druge asocijacije.
Da li to, možda, nije ovaj pakt za stabilnost jugoistočne Evrope? Sa njima hoćete da sarađujete?! Oni direktno zagovaraju ulazak svih zemalja jugoistočne Evrope u NATO pakt!
Još nešto da kažem, to je važan politički aspekt da građani Srbije znaju. Kada govorite o odvojenim procesima ulaska Srbije u Evropsku uniju, bez ulaska u NATO pakt, neko je ovde, čini mi se kolega Ostojić, pominjao izjave Bajdena, pa je rekao kako mi ne znamo ni šta su on i Šutanovac pričali, ''oči u oči'', a, evo, sada vidimo da je rezultat toga skoriji odlazak Šutanovca u Ameriku – nemojte da mislite da su to odvojene stvari. Evo, svedoci su ljudi iz vaše stranke, iz Demokratske stranke, iz G17, iz Socijalističke partije, iz Demokratske stranke Srbije, da ne mislite da to samo govore srpski radikali, svuda, apsolutno svuda, a pre svega u Briselu, u sedištu NATO pakta – uvek to gledaju kao simbiozu, ulazak Srbije u EU i priključenje NATO paktu.
Sada kažete – moramo da gledamo koji su to činioci koji nam prete na području Srbije.
To je dobro što ste se setili da kažete u Nacionalnoj strategiji bezbednosti – da je najvažnije pitanje očuvanje naše južne pokrajine Kosova i Metohije, ali ste se u tom očuvanju južne srpske pokrajine pozvali na pogrešne činioce: na one koji su zloupotrebili svoju ulogu na području južne srpske pokrajine, koji su osvedočene koljače, ubice, one iz tzv. ''kosovskog zaštitnog korpusa'' sada preveli u ''kosovske bezbednosne snage'', pod patronatom Euleksa, čemu ste vi aminovali, pre svega Tadić, premijer i svi ministri u Vladi – da vršljaju i rade šta hoće dole, a bezbednost građana, odnosno naših napaćenih Srba, sunarodnika koji su ostali tamo je svakim danom sve teža.
Prema tome, ovi dokumenti ne samo da obiluju svim ovim prazninama u tom terminološkom smislu, nego pre svega nisu jasno opredeljenje Srbije kuda treba da ide.
To se vidi iz vaših političkih izlaganja i zalaganja vaših predstavnika na svim međunarodnim forumima gde se govori o svemu tome, i to je ono što mi daje neku nadu da ćemo kad-tad, uz veliki rad i pre svega osvešćivanjem naroda, kome ste prodavali sve ove laži i obmane, moći da vratimo u tom smislu ulogu Vojske koja pripada Srbiji, koja je tradicionalno zaista velika i sa kojom treba da se ponosimo. O tome su juče govorili naši prijatelji Rusi na promociji knjige" Moskva - Srbija, Beograd - Rusija", jer ove godine obeležavamo 500 godina prvog susreta ruskih i srpskih zvaničnika.
Zaista, to nisam čula ni od jednog predstavnika Ministarstva odbrane na tim međunarodnim skupovima da kaže – da Srbija ide koracima ulaska u NATO pakt, to je politika koju zagovara Boris Tadić i Dragan Šutanovic, DS i stranke oko nje.
Ali, apsolutno sam uverena da će pobeda Srbije, prva pobeda koja će biti ostvarena u Haškom tribunalu, koju će za Srbiju, srpski narod i za sve vojnike i za one koji su stradali za otadžbinu, ostvariti prof. dr Vojislav Šešelj, naš predsednik, a pre svega sve ono što mi radimo da promovišemo najviše vrednosti, učiniti da jednoga dana opet imamo jaku i stabilnu Srbiju u kojoj će Vojska imati svoje značajno mesto, a ne da se neko na ovakav način, sa ovako loše urađenim strateškim dokumentima poigrava njenom sudbinom. Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Gospodine ministre, potpuno je neprihvatljivo ovo obrazloženje za odbijanje mog amandmana, zato što najpre u drugom stavu ne radi se ni o kakvom Dontovom pravilu nego o količniku, to je jasno precizirana matematička formula, što ste kasnije u stavovima objasnili. Pravilo je nešto što može da se menja, pravilo u pravopisu ili nečem drugom. Ovo je precizna formula po kojoj se utvrđuje količnikom koliko kome pripada mandata. Mi, srpski radikali, smatramo da je apsolutno neprihvatljivo, a i samim tim ovo obrazloženje koje ne stoji i nije u skladu sa demokratskim pravilima, kako u Srbiji, tako i svuda gde se razmišlja na demokratski način, da se mandati raspoređuju po redosledu liste, a ne kako smo mi srpski radikali predložili, po redosledu onoga koji je predlagač liste.
Naime, moram da vam objasnim na primeru Borisa Tadića. Ako se sećate, on je pre izbora na mesto predsednika Republike na tadašnjoj zajedničkoj listi bio 250. kandidat na listi, a izabran je za narodnog poslanika. Onda hoćete da kažete da je vaša stranka nedemokratska, ona to jeste zapravo u mnogim drugim ispoljavanjima, kršenja parlamentarne demokratije. Ali, molim vas, kako onda sami sebi uskačete u usta.
Imate slučajeve mnoge druge kada su u pitanju koalicione liste. Kada je u pitanju političke stranka samostalna, kao što je SRS, koja to pokazuje kroz jasne aršine koji se ustanovljavaju, nije isto kada predlažete i pravite redosled. To su jedne okolnosti. Drugo je u tom post izbornom internom procesu kako nekoga određujete.
Najvažnije je da taj neko ostane dosledan onome ko ga je predlagao, da ne ide u izdaju, da ne krade mandate, jer kamo te lepe sreće, a mi smo stranka koja se rukovodi demokratskim pravilima, da neke koji su bili 158. i 202. i treći i koji su oteli mandate SRS nikada nismo predložili da budu kandidati na našoj listi.

Arogancija ministra Tomice Milosavljevića je toliko izražena, gospodine Čipliću, i verujte, doktor Paja Momčilov je jedan od najboljih stručnjaka iz oblasti ginekologije i akušerstva, i da je ministar zdravstva kao srpski radikal, on na sebe ne bi mogao da preuzme ovakvu vrstu odgovornosti kao što je uradio ministar ovim zakonom, i kod izdavanja dozvola, i kod procene psihofizičkog stanja žena, i kod limitiranja godina.
Apsolutno je zakon diskriminatorski. Iz zemalja u okruženju, evo pomenuću slučaj od pre nekoliko dana, zaista bila sam izuzetno radosna kada sam čula da je u jednom malom mestu na primorju u Crnoj Gori, metodom veštačke oplodnje, gospođa u 48. godini rodila blizance. Njen suprug ima skoro 60 godina i to je zaista na ponos tog mesta. To je jedan primer kako zapravo stručnim radom, a obavljena je veštačka oplodnja na privatnoj klinici, može da se postigne učinak.
Leskovac i profesor Miodrag Stojković, koji je inače profesor, to moram sa posebnom pažnjom da istaknem, kragujevačkog Medicinskog fakulteta, jedan od najboljih genetičara u celom svetu, toliko je toga uradio, ne samo za Leskovac, a naravno uz pomoć tadašnjeg predsednika Skupštine, a kasnije gradonačelnika doktora Gorana Cvetanovića, a u kakav diskriminatorski položaj se, o tome govori ovaj moj član i amandman, dovode privatne ustanove zato što će ministar da odlučuje, govori primer Leskovca.
Doktor Goran Cvetanović je do pre tri dana bio predsednik Komisije za borbu protiv steriliteta. Sklonjen je iz političkih razloga, ali on je video šta se tu radi.
Zbog namere da se donese ovaj zakon i zbog preporuke Ministarstva zdravlja, direktno Tomice Milosavljevića, toliko su restriktivna prava, naročito kada je žena u pitanju, da je sada lista čekanja sa, kako mi on danas rekao, skoro 200 potencijalnih parova, odnosno žena koje žele da imaju ovim metodom svoje potomke, svedena na svega 26.
O čemu mi onda govorimo? Kako mi hoćemo da se borimo protiv bele kuge i da pomognemo tim ljudima, pre svega ženama i budućim majkama?
Zakon je izuzetno loš i mislim da će se naći pred Ustavnim sudom zbog ovih odredbi koje nikako ne mogu da budu prihvaćene i nisu u skladu sa Ustavom Srbije.

Doktor Goran Cvetanović je naravno stručnjak u svojoj oblasti, jer je on lekar specijalista iz oblasti interne medicine i, gospođo Stojanović-Plavšić, ne morate svoj animozitet i lični i politički neuspeh da projektujete na doktora Cvetanovića, sada u ovoj situaciji kada govorimo o zaista nečemu što treba da bude humana rasprava i, pre svega, težnja svih nas da pomognemo majkama, bračnim parovima, supružnicima, partnerima, o čemu smo govorili u terminološkom smislu, dakle, ne možemo da se složimo sa predlagačem zakona, a šta je to i ko je taj neko ko bi mogao da bude.
Prema tome, jasno je da je sam dolazak gospodina Stojkovića u Srbiju, i uz veliki angažman doktora Cvetanovića, ne nešto što sam htela tako pretenciozno da istaknem zato što je u pitanju srpski radikal, dr Cvetanović, nego zbog činjenice da napravim jasnu komparaciju, a doktor Momčilov je govorio kada je struka u pitanju kako na jednoj klinici privatnoj, koja je manjeg kapaciteta, u jednom gradu iz kojeg vi dolazite, mogu da se postignu takvi zaista zadivljujući uspesi i zbog toga treba ministar da prihvati, odnosno Vlada i vi u danu za glasanje amandman koji sam podnela.
Zbog činjenice da je svima nama cilj da omogućimo da se deca rađaju i da žene, odnosno buduće majke budu potpomognute od strane države i ovim zakonskim predlozima, a ovaj to svakako nije i on nije dobar.