Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodin Avramović je želeo da precizno od samog početka, u ime poslaničke grupe SRS, uredi zakon o ravnopravnosti polova, zato što ne samo terminološki, već i u stvarnom smislu, mnogo je bolji termin da državni organi javne vlasti razvijaju, a ne kako ste vi napisali vode politiku jednakih mogućnosti.
Mi srpski radikali smo se, osvrćući se na ovaj predlog zakona i podnoseći amandmane, osvrnuli na strateške dokumente koje su usvojile mnogobrojne međunarodne organizacije, pre svega na Pekinšku deklaraciju koja je usvojena 1995. godine, zatim na Povelju UN o ljudskim pravima, Opštu deklaraciju o ljudskim pravima i drugim međunarodnim dokumentima u kojima se upotrebljava izraz "razvijanje".
U planu za akciju, koja je jasno razrađena i o čemu ću da govorim kasnije, u delovima Pekinške deklaracije, koja se osvrće na svaki segment društvenog, javnog, političkog života, angažovanja žena i muškaraca, a tu se tretiraju i porodična prava i prava dece, upotrebljava izraz "razvijanje".
Zbog čega? Ako vi kažete, da aktivno vodite politiku, to znači da je ona već ustanovljena i da je vi samo dalje vodite, a ovaj zakon, zapravo, treba, pozivajući se na sve proklamovane međunarodne standarde i Konvenciju o pravima dece, ne samo samohranih majki, nego uopšte samohranih roditelja, sa čime bi se vi složili, pravnici, da ispravan termin ako je roditelj sam i izdržava svoje dete, dakle razvijanje politike jednakih mogućnosti – jednakih mogućnosti zapošljavanja, jednakih mogućnosti učešća u javnom i društvenom životu, jednakih mogućnosti za suzbijanje svih negativnih pojava u društvu.
Mislim da je trebalo to da prihvatite zbog toga što upravo naše društvo treba da dođe u tu situaciju da se razvijaju ti partnerski odnosi između muškaraca i žena. Ne mislim u negom drugom smislu, nego u smislu društvenog napretka, jer bez takve komunikacije i bez aktivnog učešća pre svega muškaraca, ako su u ovom slučaju žene manje zastupljeni pol, što se u našoj poslaničkoj grupi pokazuje kao intencija. Vidite i da je naš ovlašćeni predstavnik naš kolega Dragan Stevanović. Mi ne želimo da imamo, ne daj bože, feministički stav po ovom pitanju.
Smatramo da je u Srbiji, kao i u svakom društvu, potreban dijalog između muškaraca i žena, u tom partnerskom odnosu, koleginica poslanika u Narodnoj skupštini, sa vama kao ministrom i eto to je politika razvijanja mogućnosti. Tako vi imate za saradnicu koleginicu Lakićević-Stojačić.
Mislim da shvatate u čemu je bila intencija kolege Milana Avramovića – da mi pokažemo čitavoj Srbiji da se ovaj zakon donosi ne zbog nekakvih kvota, nego zbog toga što manje zastupljeni pol treba da se svrstava u svim segmentima našeg života u nekakve procente, da li je to u pitanju zapošljavanje ili politika, mi to sada moramo, da se na neki način obavežu svi organi vlasti da to bar minimum poštuju.
Videćemo kasnije da vi tome vrlo fakultativno pristupate, jer kažete „treba da“, a ne znači „da mora“. Mi smo stavili svuda izričiti da to mora, kada je i procenat u pitanju.
Opet moram da vas podsetim, to zna vrlo dobro gospođa Čomić, a evo i vas gospodine Ljajiću, da je upravo predsednik naše stranke dr Vojisalav Šešelj insistirao da se prihvati amandman tada predsednika Odbora za ravnopravnost, koleginice Lejle Ruždić, da se manje zastupljeni pol, u ovom slučaju dame, nađu u 30% na listama za lokalne izbore i da budu izabrane u lokalne skupštine.
To je u velikoj meri, morate priznati, promenilo i ulogu žena u političkom životu, pa imate i žene koje su na veoma odgovornim funkcijama u organima lokalnih, opštinskih i izvršnih vlasti.
Prema tome, ako ovo prihvatite mi ćemo postići svojevrsni konsenzus sada, je li tako, evo jedan kolega poslanik predlaže, srpski radikal, da vodimo politiku razvijanja jednakih mogućnosti i time ćemo da napravimo napredak za čitavo društvo.
Da bi se obezbedila puna implementacija, odnosno primena prava, ljudskih prava, prava na rad, prava na život, na poštovanje svega onoga što Ustav garantuje i muškaraca i žena, naše društvo i vlast koja je trenutno u mnogim segmentima neodgovorna kada je u pitanju socijalni status i položaj, kako muškaraca, a pogotovo žena. To ćemo videti kasnije kroz konkretne podatke njihove nažalost umanjene zarade.
Da vas podsetim da smo mi u Savetu Evrope u junu upravo usvojili jednu takvu Rezoluciju koja se tiče iskorišćavanja žena po tom osnovu, pa je kolega Dragan Stevanović iznosio podatke da nije Srbija baš najgora u tom smislu, kako su to neki hteli da predstave. Mnoge zemlje koje su članice EU, u koju Srbija sasvim izvesno neće ući pre nego što se takva tvorevina koja se sama urušava raspadne, daleko su iza nas po mnogim pokazateljima. Kada već to nije tako sumorna statistika kada su u pitanju te razlike, mnogo su veće u Velikoj Britaniji, u Finskoj, u Holandiji i u mnogim drugim zemljama, razlika između onoga što u neto iznosu prima žena, a koliko je veći procenat onoga što primaju muškarci.
Takođe, kada je u pitanju i segment osiguranja, to smo takođe u toj Rezoluciji Saveta Evrope jednom tačkom tretirali, možete da zamislite da ima takvih primera u toj EU, u kojoj vi kažete da je sve divno i bajno i krasno – da žene koje se nalaze na porodiljskom odsustvu imaju manji procenat osiguranja. S druge strane, mi ovde nemamo mogućnost da žene u jedinicama lokalne samouprave u mnogim gradovima, iako je to njihova obaveza, dobiju onu neophodnu nadoknadu za prvorođeno dete.
Ne samo to, nego velika Konferencija o deci koja je održana u Njujorku 1990. godine, kao i o ljudskim pravima 1993. godine o razvoju stanovništva i sveta uopšte i o društvenom razvoju u Kopenhagenu iz 1995. godine, sve sa ciljem postizanja jednakosti i razvijanja, kako se u tim dokumentima kaže. Kako god da prevedete, to je jedina reč sa engleskog na srpski, odnosno poznaju taj termin – „ne vode“, nego „razvijaju“ politiku jednakih mogućnosti.
Sada pokušavajući da vas ubedim da sada na licu mesta prihvatite ovaj amandman, da završim ovo izlaganje i time jednostavno uputim poruku kao poslanik SRS čitavoj srpskoj javnosti, i ženama i muškarcima, da mi zaista želimo da programski tako opredeljeni razvijamo politiku jednakih mogućnosti oba pola u našem društvu. Hvala vam.

Doktor Paja Momčilov je podneo amandman u ime SRS, gde je hteo ne samo da popravi ovaj član zakona, nego da iskoreni diskriminaciju koja je prisutna u našem društvu, gospodine ministre, po osnovu roditeljstva i zapošljavanja u tom smislu.
Kolega Stevanović, koji je naš ovlašćeni predstavnik, prokomentarisaće za nas potpuno neprihvatljiv odgovor Vlade povodom neprihvatanja amandmana, a ja ću da se pozovem opet na neke međunarodne konvencije, pre svega na međunarodno pravo, na Konvenciju o pravima deteta, na stav Generalne skupštine UN iz 1992. godine, na stav Ekonomskog saveta UN, koji je osnovao program za akciju za narednih 10 godina i na poslednju Rezoluciju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope koja je usvojena u junu ove godine, za koju smo glasali i mi koji smo bili prisutni na zasedanju, članovi srpske delegacije, a koja se zove – Borba protiv diskriminacije žena prilikom zapošljavanja i na radnom mestu. Ona u svom nazivu nema tu diskriminaciju po osnovu roditeljstva, ali se pominje u tri člana.
Evo zbog čega – zbog toga što ne samo da su u pitanju predrasude, kako su to naveli oni koji su pravili izveštaj iz tog našeg Komiteta za ravnopravnost polova u Savetu Evrope, računajući iskustvo svih 47 zemalja članica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, već zbog toga što su te zloupotrebe moguće zbog nepoštovanja Ustava, a Ustav kaže da je zagarantovano pravo na rad svakome, na zapošljavanje, rađanje i na roditeljstvo i da zbog toga žene u najvećem broju slučajeva imaju problem prilikom napredovanja na poslu, što je želeo dr Paja Momčilov da ispravi u stavu 2. predloženog člana, tako što je zatražio da se posle „roditeljstva“ dodaju reči „usklađivanje porodičnih i profesionalnih odnosa“.
Ovi zaista više nego morbidni primeri koje je iznela iz svog iskustva koleginica Mićić upravo govore o tome da u svakom društvu postoje takvi slučajevi. Postoje i oni obrnuti. Podsetio me je kolega Momir Marković na jedan slučaj koji smo danas imali prilike da vidimo u dnevnoj štampi, gde je nasilje pokazano od strane žene prema svom supružniku, to su ljudi u nekim poznim godinama, imaju preko 70 godina.
To su zaista tragične stvari, ali mi ne možemo da se osvrćemo na pojedinačne slučajeve, ako vi kažete – mi hoćemo da promenimo to, hoćemo zdravo društvo, hoćemo ekonomski prosperitet, hoćemo demokratiju. To su sve samo deklarativna zalaganja.
Da biste to u praksi uradili, morate da suzbijete bahatost i osionost pre svega domaćih tajkuna, poslodavaca koji su budzašto kupili, a pre svega mislim na Miroslava Miškovića, jer najčešće predstavke koje imamo ja i koleginice iz SRS i kolege, što u pisanoj formi, što u kontaktima ličnim sa njima, jeste da se on najbahatije ponaša i krši Zakon o radu i Zakon o porodici, kada je u pitanju roditeljstvo i otpuštanje žena zbog toga što su postale majke ili se spremaju da to učine ili to imaju u najavi.
Nije to samo slučaj kod nas, ta usvojena u junu u Savetu Evrope Rezolucija koja kaže da se to pojavljuje u svim zemljama ne isključuje mogućnost da sve zemlje imaju uređenu zakonsku oblast, pa i ovde članom 16. Zakonom o radu i Zakonom o porodičnim odnosima to je izričito zabranjeno i postoje za to neke minimalne sankcije i kazne, ali molim vas, ko će to da nadzire?
Kako ćete vi od slučaja do slučaja to da rešavate ako ne budete u članu 16. Zakona to prihvatili kao obavezujuću odredbu? Vi imate razumevanja u jednom delu za nameru dr Paje Momčilova, ali kažete – doći će do zloupotreba. Već se dešavaju te zloupotrebe.
Gospodine ministre, objasnite mi, da li je moguće da je toliki procenat obrazovanih žena koje ne mogu da napreduju na poslu i u menadžerstvu, na kraju krajeva u svim segmentima društvenog života, samo zbog činjenice da imaju malu decu ili da imaju obaveze koje se tiče roditeljstva? Vi to kao čovek i otac znate, kao nosilac te uloge u porodici, kao i sve druge kolege, zar to nije zajednička obaveza i žene i muškarca, da usklađuju svoje odnose i da imaju zajedničku odgovornost za ulogu u porodici i za odrastanje dece?
Vidite da poslodavci u Srbiji to tako ne gledaju. Nisu u pitanju samo predrasude, ti neki sociološki, kulturološki faktori, nešto što se na Balkanu dešava, pa mi to povlačimo vekovima. Ne, to uopšte nije tačno, zato što nisu u prirodi svojoj, prema svojim suprugama, prema svojim sestrama, drugaricama, kako god hoćete muškarci u Srbiji takvi i Srbi, i svi drugi koji žive ovde, nego su takvi poslodavci koji nisu sankcionisani, koji se iživljavaju nad ženama.
I sami znate, imate slučaj najviše zaposlenih žena u sektoru uslužnih delatnosti, pa onih mučenica iz robnih kuća Beograd, koje smo mi u više navrata primali kao delegacija poslanika, da nam govore kako su njihova prava iz oblasti rada zloupotrebljena. Imate slučaj žena koje rade u tekstilnoj industriji i imate slučajeve najviše mladih žena zaposlenih u tim samostalnim trgovinskim radnjama ili u lancima koje pod svojom kontrolom u monopolu drži Miroslav Mišković.
Kako se našalio u jednom aforizmu našeg najnovijeg časopisa „Velika Srbija“, kolega Marković, kaže – da, vodi se bitka između „Maksija“, „Delte“ i „Tempa“. Bore se za prevlast na tržištu, u stvari to su sve firme čiji je vlasnik taj vodeći tajkun u Srbiji, Miroslav Mišković.
Oni su čak išli toliko daleko, kada su pravili istraživanja od zemlje do zemlje, čak i Srbija nije najgora po tim istraživanjima, nego i mnoge zemlje EU. Rekli su, kako su se izrazili, to sam pominjala, bila je koleginica Stojačić u načelnoj raspravi, uveli su sasvim novi termin, istražujući zašto se to dešava, da zbog roditeljstva žena ne može da napreduje, pa su rekli da postoji tzv. stakleni plafon, ili kako su oni to rekli, uveli jedan novi obrazac tog ponašanja „glasiling“.
Po ovom zakonu, vi kažete – to je zabranjeno. Po Zakonu o radu zabranjeno, po Ustavu zabranjeno, zabranjeno po Zakonu o porodici, ali ta žena koja ima sve kvalifikacije da napreduje na tom radnom mestu, zaista nailazi na taj, kako su oni rekli, stakleni plafon, jer ona gore vidi da je otvoreni prostor po svim njenim kvalifikacijama, ali ne može. Jednostavno, stvori se jedna barijera koja to ne dozvoljava.
Ako vi hoćete da imamo zdravo društvo, da se povećava natalitet, da se normalno razvijaju deca u ovoj zemlji, kojima su potrebna oba roditelja, ovde govorimo o ugroženim pravima žena, jer su najveći broj slučajeva tih koji se tiču žena, ali ima i muškaraca koji su u istoj situaciji, onda morate da prihvatite kao obavezujuću normu, jer je dr Paja Momčilov, i kao lekar, pre svega, i kao onaj, toliko puta to ističem, koji je u tom roditeljskom lancu i kao ginekolog, akušer i te kako zaslužan za to što novorođenče dođe na svet, i kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, sagledao na osnovu svega onoga što smo mi na Odboru za zdravlje i porodicu razmatrali, da su to veliki slučajeva zloupotreba.
Baš će biti zloupotreba ako se ovo ne stavi u zakon, jer to treba da vam bude imperativ. Ako jedna žena ili ako porodica koja se odlučuje na to, znači, pitaju se i muškarac i žena, u jednom skladnom partnerskom odnosu, u jednoj zdravoj porodici za kakvu se mi zalažemo, i da deca imaju sigurnu budućnost, ako oni zaista žele da imaju zajedničke prihode, da mogu izdržavaju tu decu, molim vas, ko je taj u Srbiji koji kršeći sve ove ustavne i zakonske norme to sme da radi i da ne dozvoljava da se usklađuje ta profesionalna i roditeljska uloga koju jedna žena ili muškarac imaju.
Zato, još jednom apelujem na vas da prihvatite, ništa to neće da poremeti vašu koncepciju, ali će umnogome da pomogne i ipak će to da bude obavezujuće i svaki od tih poslodavaca će znati da ne sme tek tako da se igra sa roditeljstvom i sa namerom žene, odnosno žene i muškarca da imaju svoju decu i porodicu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Lakićević-Stojačić, sada vama moram da se obratim, jer je ministar izašao, ovaj član zakona je veoma važan zbog toga što je on prvi put u zakonodavstvu naše zemlje definisan u kvalifikovanom Krivičnom zakoniku od 2005. godine: uznemiravanje, seksualno uznemiravanje i seksualno ucenjivanje.
On ima dva stava i terminološki je primerenije to hteo kolega Krasić da ga uskladi sa Krivičnim zakonikom. Kao pravnik je tu intervenisao u ime SRS, pa je u članu 18. stavu 1. reči "čini zaposleni prema drugom zaposlenom", kada je u pitanju ta vrsta uznemiravanja i ucenjivanja, zamenio rečima "čine međusobno povezana lica".
Mnogo se pričalo o tome i razni primeri su iznošeni i u toj debati i sa skupštinske govornice. Bila je jedna "afera" u tom smislu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kako to da se reši, kako država da stane na put tome.
Ovde za ovo učinjeno delo ne mogu da postoje kaznene odredbe u smislu da neko bude kažnjen zbog toga. Potrebno je da se vodi, u stavu 3. ste ovde precizirali, evidencija o toj vrsti uznemiravanja.
Verujte, posle ovoliko godina kako sam imala prilike to da pratim i ranije kao član Odbora za ravnopravnost polova, sada je na čelu tog Odbora naša koleginica dr Gordana Paunović-Milosavljević, i na osnovu svih izveštaja uopšte ne postoji jasna strategija država kako ovo da se suzbije, niti postoji neki relevantan izveštaj koliko je ovo učestala pojava, zato što poslodavci ne reaguju kad se tako nešto desi, kako je to ispravnije rekao kolega Krasić - u situaciji među povezanim licima, a ne u odnosu zaposlenog prema zaposlenom. Molim vas da to mnogo ozbiljnije sagledate.
Kako može da se deluje i ko je taj ko može da pomogne da se suzbije takva vrsta uznemiravanja i nasilje nad ženama? Upravo muškarci, i oni koji su zaposleni na tom radnom mestu ili sličnom, i oni koji se nalaze na odgovornim funkcijama, a nisu poremećeni, kada moram da upotrebim taj izraz, jer sve ove međunarodne rezolucije koje su donete uključuju taj psihološki faktor. Zašto bi to neko radio?
Molim vas, pogledajte, ako postoji neka statistika, ne znam je, ali može da se svrsta u crne hronike, možda vi imate neku evidenciju, nikada do sada nisam mogla da je dobijem. Dobili smo je za neke druge zemlje, opet se pozivam, ali šta da radim, to je neka dvostruka uloga, član sam Komiteta za ravnopravnost polova Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, usvojena je Rezolucija takođe u junu nasilje nad ženama. Izvestilac je bio jedan kolega socijalista iz Švedske, koji je morao da definiše jedan novi termin u okviru nasilja na radnom mestu, nasilja u porodici, nad ženama i decom, pa čak i taj novi termin - nasilje, odnosno zločin iz časti.
Hvala bogu, kod nas nije u našoj sredini tako nešto zabeleženo, bar ne pamtim unazad više decenija, možda ove starije kolege da se u nekim sredinama i krajevima Srbije tako nešto dešavalo. U svakom slučaju, mora da se osnaži svaki zaposleni da ne stoji po strani, a pogotovo ako su u pitanju seksualna uznemiravanja žena, da ti muškarci i te kolege, pre svega poslodavci, mnogo više budu motivisani da pomognu tim žrtvama da se izvuku iz te situacije.
Niko ne može tako učinjeno i bestijalno delo koje se kažnjava po Krivičnom zakoniku naše zemlje da skloni kao teret sa duše koji može da ima neka mlada žena ili, bez obzira žena u kojim godinama ili muškarac u drugoj situaciji, zato smo stavili - međusobno povezana lica.
Ko je taj ko može bilo kojom sankcijom, što zatvorskom kaznom i ti procesi su veoma dugi, a i teško se takve stvari dokazuju, iako je propisano to delo po Krivičnom zakoniku naše zemlje. Upravo i taj izveštaj tog pomenutog kolege govori o tome.
Koleginica Radeta i ja smo poslednji put bile na toj sednici Komiteta za ravnopravnost Saveta Evrope u Strazburu u junu, gde su se javljale i kolege i koleginice iz parlamentarnih delegacija drugih zemalja, gde su rekle da u njihovim zemljama postoji ta oblast uređena, da tako kažem, po njihovim krivičnim zakonima, ali da se žrtve veoma retko odlučuju na to, jer nisu podstaknute i nemaju podršku od poslodavaca, od kolega na radnom mestu, od članova šire porodice, da uđu u jedan takav postupak, zato što se boje za sebe.
Čak i jedna alineja jedne tačke kaže - ohrabriti nadležne državne organe, ohrabriti države članice Saveta Evrope da se više angažuju u postupku dokazivanja učinjenog dela, kako bi te žrtve imale zaštitu pred međunarodnim sudovima.
Dok smo mi to pratile, koleginica Radeta je reagovala u tom izlaganju jednog od izvestilaca po toj rezoluciji i rekla da je moguće da se to uradi, ali da u jednoj državi, ako imate situaciju da se lasom hvataju neki lažni svedoci koji će da svedoče u postupcima pred tzv. Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju, odnosno ad hok Tribunala u Hagu, pa se ispostavilo, vidite i sami, da su u pitanju najobičnije izmišljotine i laži koje su se stavljale na teret našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju, gde su se pojavljivale i takve neke psihopate koje je on raskrinkao u procesu koji se vodi već sedam godina pred njim, koji su govorili o tim situacijama zlostavljanja i maltretiranja, pa se ispostavilo da to uopšte nije tačno i da lažu, izmišljaju. Ne kažemo da nema tih pojedinačnih slučajeva, ali teret odgovornosti treba svako individualno da podnosi.
Isti vam je slučaj ovde. Ne može poslodavac da snosi odgovornost za to što se dešava u tom kolektivu. Na kraju krajeva, i u konfliktnim i u nekonfliktnim situacijama je to moguće, jer imate jednu takvu nezdravu sredinu gde su međuljudski odnosi toliko poremećeni, pa se pojavi neki takav psihopata kome padne na pamet da samo zbog toga što misli da može na taj način ucenjuje ili, kako dalje prvi stav člana 18. kaže - seksualno uznemirava nekoga na svom radnom mestu.
Postoji i sasvim normalne situacije u kojima nema toga, nekog rivalstva ili nečega, već se u jednoj sredini jednostavno pojavio i zaposlen je takav koji nije normalan i koji ima problem za psihologe i neuropsihijatre i koji tako nešto radi, a poslodavac ne čini ništa, jednostavno to prećuti.
Ako bih vam rekla da je u sredini u kojoj živim, u Kragujevcu, javna tajna da među onima koji su prepoznatljivi u našem gradu, u Kragujevcu, intelektualci, iz sfere i pravosuđa i advokature ili su lekari ili neki drugi ljudi na istaknutim funkcijama, a koji to nasilje čine u svojoj porodici nad svojim ženama, da ne imenujem neke od njih, mada je javna tajna za jednog takvog prepoznatljivog psihopatu, koji čak i hoće da napreduje u jednoj sferi, odnosno u jednoj grani vlasti u našoj zemlji, onda možete da zamislite kako je teško nekoj „običnoj“ ženi, nekom zaposlenom, da dokazuje da se to desilo na radnom mestu, u sredini gde nema nikakvu zaštitu ili gde je niže obrazovne strukture ili gde jednostavno smatra da je sramota da o takvim stvarima govori.
Ako to čitav svet prepoznaje kao problem, onda vas zaista molim da kroz neku širu akciju i kroz sankcionisanje i poslodavaca koji ne postupe po stavu 3. ovog člana pokažete da imate jasnu nameru da se takve pojave suzbijaju i da jednostavno to u jednom civilizovanom društvu ne sme da se dešava ili da idemo ka tome u doglednoj budućnosti da se potpuno iskoreni. Hvala.

Gospođo Čomić, pošto vi predsedavate, pa nema trenutno ko da vas zameni, a amandman smo podnele u istovetnom tekstu i bile smo u pravu, kao i druge koleginice zato što ovo mora da bude obavezujuća odredba za poslodavca, koja u članu 19, kako su to predlagači zakona napisali, treba da nastoji da u jednom ciklusu, čak mislim da je trebalo da intervenišemo i da stoji - u svakom ciklusu stručnog usavršavanja i obrazovanja obezbedi, odnosno ponudi manje zastupljenom polu 30 mesta.
Amandmanom koji je u istovetnom tekstu, vaš i moj i koleginice Travar, tražimo da se obaveže poslodavac da je dužan da to uradi, jer obrazovanje i stručno usavršavanje bilo kog pola je valjda osnovno ljudsko pravo i osnova sredstva postizanja ciljeva jednakosti. Nediskriminacija u oblasti obrazovanja je isto tako važna kao i nediskriminacija po bilo kom drugom osnovu, po osnovu zapošljavanja i svih ovih primera koje smo do sada čuli. Spadamo u zemlju koja ima još uvek tu nesreću da je svaki peti, po zvaničnoj statistici, stanovnik Srbije tek funkcionalno pismen, ali nismo, s obzirom na taj drastičan podatak, u onoj kategoriji zemalja koju tretira izveštaj UN, koji se tiče osnovnog obrazovanja, gde od 960 miliona stanovnika sveta je dve trećine nepismenih žena ili bolje rečeno, oko 60 miliona ženske dece u svetu, to su zvanični podaci UN, nema pristup osnovnom školovanju.
Devojčice i dečaci u ranom detinjstvu, a kasnije i ljudi koji žele stručno usavršavanje, odnosno kako ovde predlagač zakona i predviđa, obuku, što ne znači samo usavršavanje u smislu napredovanja u specijalističkim ili akademskim zvanjima, nego kada se kaže odluka misli se na ovaj težak period koji prolazimo, kako biste vi voleli da kažete - u procesu tranzicije, pa ako je većina muškaraca i žena, naročito onih koji imaju osnovnu i srednju školu, to je ono što se tiče obuke, a ostalo bez radnog mesta, odnosno sada je na ulici zato što su ih otpuštali vaši tajkuni, kojima ste dali da takvim Zakonom o privatizaciji pokupuju preduzeća, da ne poštuju socijalne ugovore, ugovore o radu, Zakon o radu i sada ostaju bez posla, kako oni da se prekvalifikuju i da imaju obuku u tom obavezujućem broju, ako kažete da on treba da nastoji?
Bio je slučaj, od Vlade RS ustanovljenog, Zastavinog zavoda za zapošljavanje i obrazovanje. Ko je nastojao da se izvrši prekvalifikacija tih radnika? Niko. Oni su posle, kako su govorili Dinkić i Cvetković, kada je bio ministar finansija, a kasnije i premijer, bili balast za državu. Hajde da ih se oslobodimo što pre.
Sećate se da su morali da štrajkuju danima, kao i ovi jadni ljudi koji rade u GIK "Prvom maju" Lapovo, pa kao mnogi drugi, tekstilci u Novom Pazaru i tako redom i radnici "Autosaobraćaja" iz Kragujevca, koji su greškom propušteni da se nađu na spisku preduzeća koji imaju deo društvenog kapitala, oni imaju 40% društvenog kapitala i nisu uzeti u obzir u procesu privatizacije. Ko će onda njih, ako ne stavite da je to obavezno, da natera da oni nastoje?
Ovi uopšte nisu nastojali. Država je imala direktnu ulogu prilikom formiranja tog famoznog zavoda. Uopšte se nije izvršila prekvalifikacija i kada su došli ovi novi poslodavci, kada je formirano italijansko preduzeće "Fijat automobili", odnosno Fabrika za sklapanje "punta", jer je na dugom štapu novi model, niti su uplatili novac, niti je izvršen aneks ugovora, niti se nazire ta grandiozna proizvodnja Zastavinih automobila. Molim vas, recite mi gde će sada ti ljudi da rade? Oni su dobili tu bednu otpremninu, 200 evra po godini staža, taj socijalni program. Država ih je otpisala. Rekla - ne možemo više da vodimo računa o vama.
Nikakav program ni projekat oni nisu imali, a kada su došli Italijani, kroz anketiranje onih koji su sposobni i to samo hiljadu trista radnika su zaposlili sada da sklapaju originalni italijanski proizvod. To znaju i ovi ljudi koji svako veče licitiraju na RTS, pa dobiju, eto, imaju sreće, odnosno učestvuju u tome, jedan automobil "punto", da ni jedan jedini šraf nije proizveden u Srbiji.
Šta sada? Zašto nisu mogli ti ljudi da se prekvalifikuju? Oni iz Tapacirnice da rade nešto drugo?
Onaj iz Karoserije takođe ili iz Kovačnice, Livnice, koja uopšte ne postoji? Gde će sada ti ljudi? Gde će one žene koje su radile u Fabrici tekstilne industrije "22. decembar"? Vidite gde su završile, na krovu fabrike i pretile da će da izvrše samoubistvo, kao što je onaj mučenik sebi odsekao prst.
Prema tome, morate da reagujete da prihvatite da je poslodavac obavezan da u procesu stručnog usavršavanja i obuke u 30% manje zastupljeni pol pošalje na takvu vrstu usavršavanja, odnosno obuke.
Pominjala sam one noći kada smo pred kraj govorili u načelnoj raspravi slavne primere naših Srpkinja, kako Milice Stojadinović Srpkinje, koja je 1850. godine napisala, odnosno objavila prvu knjigu poezije i to je inače prvi put da jedna žena u Srbiji objavi svoju knjigu, ali vreme je učinilo svoje i mnogi su zaboravili, razne vlasti koje su se smenjivale, pa se zato, iako se nalazi u tamnici Haškog tribunala, dr Šešelj setio slavne Milice Stojadinović Srpkinje, nalazi se na čelu redakcijskog odbora. Izdavačka kuća "Logos" je prošle godine, to je bio hit na Beogradskom sajmu, objavila njenu knjigu, poezija iz 1850. godine. Ili da govorimo recimo o Dragi Jočić, koja je davne 1871. godine upisala Visoku medicinsku školu, pa kasnije postala i prva žena lekar. Ona nije tražila da joj neko obezbedi stručno usavršavanje i obrazovanje, jer tada je u toj oslobođenoj Srbiji i u Srbiji 19. veka, gde je bilo uglednih i imućnih porodica, njoj pomogla njena porodica.
Kao i Mileni Pavlović Barili, čijim se proslavljenim umetničkim radu danas ponose i ove mlade generacije, mnogim ženama je uzor, može da bude i meni i vama, gospođo Lakićević-Stojačić, kao i mnogim damama ovde, i onima koje prate sednice Skupštine.
Prema tome, učinite da to ipak za poslodavce bude obavezujuće, jer danas su oslabljene, osiromašene srpske porodice i mnoge od njih, najveći procenat, ne mogu da pruže i ono osnovno, a kamoli da ih o svom trošku, a to je potencijal i među mladićima i devojkama i među mladim muškarcima i ženama u Srbiji, školuju da imaju znanje i da mogu da se usavršavaju i da mogu da napreduju u svojoj karijeri. Hvala.

Koleginice Stojanović-Plavšić, ne vredi da se trampimo - ja vama Kragujevac za Leskovac. Mene iz rane mladosti vezuju najlepše uspomene za Leskovac zato što sam kao devojčica u osnovnoj školi dolazila tamo kada je moj brat bio tamo na odsluženju vojnog roka i znam da imamo tamo porodične prijatelje, a da ne govorim prijateljima srpskim radikalima dr Cvetanoviću, Ljubenoviću i koleginici Lidiji. Mi smo kao jedna velika porodica, razgovaramo o svemu i znam da i vaši sugrađani izuzetno teško žive, kao što žive u Kragujevcu.
Ne znam kada ste poslednji put bili u gradu u kome ja živim, ali isključivo sam govorila o onima koji rade u fabrici "Zastava Fijat" automobili, pošto je ova druga ugašena. Oprema je volšebno nestala, sve u delovima izneto. To će tek biti predmet jedne nove afere, ali ne bi da govorim pre nego dobijem sve konkretne podatke od ljudi koji su radili na tom poslu - gde su nestale mašene i opreme, one osnovne linije "Zastavnih" automobila?
Ovo što do sada mi imamo nije dalo nikakav podsticaj razvoju grada, ako mislite iz same fabrike automobila, odnosno ni samoj državi ništa od toga, zato što nije uplaćeno do 31. marta ove godine obećanih 200 miliona, po Memorandumu od strane fabrike "Fijat". Odložen je, vi sami znate, Aneks ugovora za januar sledeće godine, pa su rekli da će videti da uplate navodnih 100 miliona. Ne govori se ovde o sklapanju novog "punta dva", originalnog, kako rekoh "Zastavinog" proizvoda, već o mogućnosti da i kroz proizvodnju "punta" mi dobijemo kooperante.
Tek danas sam videla u svoj dnevnoj štampi procene italijanskih stručnjaka da su atestirani proizvodi u Srbiji, za 36 možda komponenti. Tu svakako treba potencirati da je od samog početka kruševački "Trajal" mogao da bude uključen u projekat proizvodnje "punta", kao i "Zastava-elektro" Rača, koju svi vrlo dobro znate.
To ne znači ništa lično, već su to primeri koje navodim, a mi bi trebalo u Srbiji, ako hoćemo neku ozbiljnu proizvodnju automobila da imamo, da imamo razvijenu mrežu od najmanje 140 kooperanata, ali ne možemo da imamo zato što su mnoga preduzeća uništena.
Prema tome, govorila sam u kontekstu da država u ovom trenutku ima 750 evra po jednom sklopljenom "punto" automobilu, a od toga grad Kragujevac još mnogo manje. Ti razvojni projekti, programi, odnosno ja bih to najviše volela, jer sam rođena Kragujevčanka i naravno iako smo opozicija Stevanovićevoj vlasti, evo završavam mi želimo dobro našim sugrađanima.

Nemate čega da se bojite, gospodine Novakoviću. Stvar je proceduralne prirode. Ne mogu ovako da komuniciram. Najpre, gospođa Lakićević-Stojačić ne može da mi odgovori zato što nije ovlašćena da govori, a kada je mogla bila je poslanik, koleginica s nama. Vi verovatno, ne znam, reći će vam gospodin Pudar, treba da date obaveštenje i meni i koleginici Stojanović-Plavšić i koleginici Janković - da nije prihvaćen naš amandman i koleginice Čomić, nego amandman Odbora. Ja vas molim da dozvolite da pročitam, jer nije u istovetnom tekstu - da razjasnimo to.
Znači, mi smo tražile - da poslodavac je dužan, a u zakonu je stajalo "treba da", da nastoji u jednom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke da ponudi manje zastupljenom polu 30% mesta. Odbor je rekao - u svakom ciklusu, to je ono, ako ste me pratili, što smo rekli da je tu trebalo da intervenišemo, stručnog usavršavanja ili obuke, poslodavac vodi računa o tome da zastupljenost polova oslikava u najvećoj mogućoj meri.
Njegova mera nije 30%. Možda je njegova najveća moguća mera 5- 10% i to znači da nije prihvaćen naš amandman. A kaže - odnosno strukturu zaposlenih kod poslodavca ili u organizacionoj jedinici za koju se vrši obuka, i o tome izveštava u godišnjem izveštaju - znači opet nije prihvaćen. "Najveća moguća mera" je tako neodređena.
Evo recite vi, gospodine Novakoviću, šta je za vas najveća moguća mera? Najveća moguća mera je, lepo kaže koleginica Jocić, 100%, ali pošto to nije slučaj, mi smo tražile, odnosno najveća moguća mera za nas je bila 30% u ovom trenutku. Kasnije je, kada budemo radili izmene i dopune, tražićemo 50%.

Ja sad stvarno vas molim da ne prejudicirate jer kao da imate neku fobiju i pre neki dan, a sada isto, a posle mi se izvinjavate. Nemojte sada da vas dovodim da mi se za tri dana dva puta izvinjavate. Ne bih to volela, stvarno.
Po Poslovniku, član 104, da bismo poštovali dostojanstvo Narodne skupštine. Ja sam vas u neformalnoj komunikaciji, to nije bilo u redu ni sa moje, ni sa vaše strane, kršimo Poslovnik, jer komuniciramo bez mikrofona, ali nisam tu sada pored pa ne mogu da vas pitam, pitala do kada mi danas radimo?
Gospođa Čomić, koja vas je ostavila da predsedavate, obavestila je narodne poslanike, gospodine Novakoviću, u 14.15 časova, kada je predsedavala, da ćemo raditi po tački dnevnog reda Zakona o ravnopravnosti polova i posle 18.00 časova, razmatrajući predlog zakona u pojedinostima, ali ne duže, svedok mi je gospodin Pudar, ne, tada je bio gospodin Odalović, izvinjavam se, ne duže od 60, odnosno 90 minuta posle 18.00 časova, pa bih vas sad zamolila, i kao potpredsednika, u skladu sa članom 131. i članom 104, da obavestite narodne poslanike da ćemo večeras najduže raditi do 19.30 časova, kad smo već kod ovih brojki, jer i vi možete slobodno da tumačite šta je to najduže, kao i ovi poslodavci.

Gospodine Novaković, pošto se radi o mom amandmanu koji smo podneli u istovetnom tekstu pomenuta koleginica i moja malenkost, u ime SRS, da još nešto kažem, gospodine ministre.
Prvi put sam od vas čula pre nekoliko godina za termin tzv. pozitivne diskriminacije, koji ste upotrebili u drugom kontekstu kada je bio donošen Zakon o izboru narodnih poslanika i od vaših drugih kolega. Mi smo vam tada jasno i glasno rekli da je nemoguće da postoji pozitivna i negativna diskriminacija i diskriminacija sama po sebi.
Sada vi meni objasnite – da li je diskriminacija to, vi ste objasnili koleginici Plavšić da je nemoguće i da to poslodavac ne može da sprovede zbog toga što nema 30% zaposlenih žena. Za nas koji smo na stalnom radnom odnosu u Narodnoj skupštini to takođe važi, ne bi važila ova odredba, jer postoje neki projekti stručnih usavršavanja poslanika, pa za one koji su na stalnom radu, to ne bi moglo da se sprovede. Naš poslodavac je Narodna skupština Republike Srbije, jer nas još uvek nema u tom procentu, nego 22.
Tamo gde postoji ta mogućnost, recimo, u vašem ministarstvu, organ državne uprave, vi ste poslodavac i vi ćete valjda, kao čovek koji imate za najbliže saradnice svoje koleginice, da nastojite da one idu na stručno usavršavanje, a i na obuke koje su im potrebne, ne samo one, nego sve druge. Tamo gde nema, onda ne može da se sprovede taj član zakona.
Zato smo, verujte, dovedeni u zabunu, vi ste u tom trenutku bili izašli, neće biti nikakav problem, to nije formalna prepreka, jer kada bude bio dan za glasanje, mi ćemo, kao što reče koleginica Banović, najverovatnije, vidite po izjašnjavanju svih poslaničkih grupa, i činjenica je da smo i iz opozicije i iz vladajućih stranaka podneli amandman, usvojiti ovaj i da to bude obavezujuće. Hvala, gospodine Novakoviću.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, evo, koleginica Vojić-Marković je ušla u ovu materiju, koja je izuzetno važna,  zato što je ovaj proces siromaštva u apsolutnom i relativnom smislu, kako god hoćete da ga tumačite, u našoj zemlji i protekle godine, i činjenica je i da ste i vi pre nekoliko dana rekli da je 700.000 ljudi na granici siromaštva. Neko se zapitao - koliko je ispod granice siromaštva? Evo, kolega Marković kaže on.
Moram da vam kažem, a vi to takođe i znate da je surova statistika ne samo kod nas, nego u zemljama zapadno-evropske unije, u koju vi hrlite da uđete uz svo oslovljavanje, uz to što nam otimaju KiM i potcenjuju naše građane, naše sunarodnike iz južne srpske pokrajine da nisu na beloj šengen listi, te u zemljama zapadne Evrope je prisutna ta disproporcija u odnosu na zaposlenost i na siromaštvo među ženama.
Čak je neko upotrebio tamo u Skupštini u kojoj je naša delegacija termin - da se feminizuje siromaštvo među zaposlenima. Tako su hteli da kažu da je u tim procentima koji su plod istraživačkog rada naših tamošnjih kolega parlamentaraca taj procenat da su žene manje plaćene od 15, čak do 25% u odnosu na muškarce, neki prosek 17, a u Americi čak i pre ovoga što su napravili, prouzrokovali ovim berzanskim malverzacijama ovu tzv. svetsku ekonomsku krizu, taj procenat se kreće oko 15% da su manje plaćene žene.
U Srbiji ne samo da je to problem, nego je problem i taj, naročito kad su u pitanju samohrane majke, što su te porodice koje žene izdržavaju po prirodi siromašnije, zato što one imaju i decu, a deca po zakonu pripadaju ženama, pa su one primorane da prihvate i mnogo slabije plaćene poslove i poslove u veoma mnogo slučajeva koji snose rizik i veći rizik i od povrede na radu i mnogo lošijih uslova itd, naročito u ovoj situaciji kada je ta globalna tržišna ekonomija i u procesu zapošljavanja i tretiranja zaposlenih u našoj zemlji nemilosrdna.
Ode žena na posao, recimo, majka je, samohrana majka, ima dete koje je u osnovnoj školi i recimo radi u nekoj finansijskoj instituciji, nekoj banci.
Znam za te slučajeve. Ne poštuje se radno vreme. Ako ode ujutru, evo kaže kolega Dragan Stevanović i njegova supruga, ja govorim o nekom konkretnom primeru koji znam, ali hvala bogu, njegova supruga nije samohrana majka, ali govorim za jedan konkretan primer.
Dođe ujutru na posao u pola osam i neko misli - aha, lepo je, ti radiš u jednoj od tih banaka koje su preživele. Kad se vraća kući? U sedam sati uveče.
Ko vodi računa o detetu? Uzgred da kažem da je to dete odličan đak, da je osoba za primer svojim vršnjacima i u sekcijama, sa svim peticama u školi. Ali, kada će ta majka da utiče na obrazovanje i na vaspitanje tog deteta, ako se ne poštuje njeno radno vreme? Imate mnoge druge slučajeve.
Prema tome, ovo su egzaktni podaci da su te starosne granice zapravo čista diskriminacija žena prilikom zapošljavanja, a to je obuhvatila i ova nacionalna strategija za zapošljavanje i savet u okviru vašeg ministarstva koji je formiran, da su žene preko 40 godina diskriminisane u procesu zapošljavanja. Ispada da one ne vrede nikome i baš koga briga.
Znate, vi ste kolateralna šteta u procesu tranzicije, od 40 do 50 godina, niti ste za penziju, ne može niko da vam da novo radno mesto.
Mislim da stvarno moraju da se izdvoje budžetska sredstva i da se namenski opredele za manje zastupljeni pol, odnosno za one koje nemaju posao.
Ova rezolucija koju sam pomenula, Izveštaj o diskriminaciji o zapošljavanju žena i na radnom mestu, upravo govori o tim podacima, ali pošto je kod nas najveći broj žena sa manjom stručnom spremom otpušteno i one se sada nalaze na Nacionalnom zavodu za zapošljavanje, ima i takvih slučajeva da je to primer i kod onih koji imaju više obrazovanje, i one su onda duplo diskriminisane. Em imaju stručnu kvalifikaciju za određeni položaj, ali onda su diskriminisane zbog toga što imaju preko 40 ili 50 godina, pa nemaju uslova za penziju.
Vi morate da vodite računa o tome, gospodine Ljajiću, da će u narednoj godini MMF nastavljati da nas ucenjuje i da nam lupa packe, kao što su krenuli od ove godine. Prvo, stradali su penzioneri. Ovo je prevara sa usklađivanjem penzija na osnovu inflacije koja se prikazuje, na način na koji to odgovara Republičkom zavodu za statistiku, a i vi kada uđete i vaša supruga i vaše koleginice i svi mi u radnju, vidite da je to mnogo više o od prikazanog procenta na godišnjem nivou.
Ući ćemo u sve teže probleme. Neće, kažu, i vi ste to objašnjavali u proteklih 15-ak dana, za početak odmah da traže da se pomera ta starosna granica, ko zna koliko me je gospođa pitalo da li ćemo morati da radimo do 65 godine, ali kažu u narednim fazama, eto, to će biti neki od njihovih uslova.
Najbolje da se naprave uštede, da se sva ova mafija koja postoji u ovim tzv. agencijama za sve i svašta razjuri, da lepo donesete zakona, da stavite van snage postojanje tih agencija. Oni tamo primaju plate, ne rade ništa, te promocije izvoza, te za ovo, te za ono, oni apsolutno ništa ne rade.
I šta ste sad ustanovili, Državna revizorska institucija. Najveće zloupotrebe su uglavnom bile tu, i preko nabavke opreme i raznih specijalizovanih ugovora, troškova koje su oni pravili. Hajde da se lepo uđe u trag tome, da onaj koji je pravio takve zloupotrebe odgovara, a da mi napravimo, kao što mi to i predlažemo članom 22, ovo su sve slični amandmani, zaista jedan fond za zapošljavanje. Ta strategija mora da postoji od strane države i da se pomogne ženama.
Ekonomska samostalnost je onda i njihova sigurnost u svakom drugom smislu, jer naročito u ruralnim sredinama, gde majka, domaćica, žena koja nema mogućnost da radi, osim toga, moram da vam kažem, ali to nije samo striktno vaš resor, veliki je greh prema ženama u Srbiji, naročito našim domaćicama i majkama koje žive na selu, što one po automatizmu nemaju materinski, odnosno roditeljski dodatak.
To mora da bude stečena kategorija. Znate, dete koje je rođeno na selu, pa ona uplaćuje ili ne uplaćuje, uglavnom su svi morali prinudno da se registruju, ta poljoprivredna stanovništva, ali deca moraju, bez obzira na to da li dolaze iz ovakve ili onakve porodice da imaju dečiji dodatak. To bi morala da bude stečena kategorija.
Mi ćemo za to da se borimo u okviru pet zakona. Je l' tako, koleginice Plavšić? Daću vam i mogućnost o tome nešto da kažete. Vidite kako sam solidarna. Kada budemo donosili i paket zakona o pravima dece, pošto ih nemamo, a osnovali smo radnu grupu.
Prema tome, nastojte i kao čovek i kao džentlmen, na kraju krajeva, da se borite za to da postoji novac i tamo lupite šakom o sto na Vladi i kažite - hoću pare iz budžeta za zapošljavanje žena, jer nemaju posao, muče se, a cela porodica je na njima i u svakom slučaju najviše su stradale u ovom procesu tzv. tranzicije.

Evo, prilikom razmatranja onog dela koje se tiče uznemiravanja na poslu, ja sam, kada ste bili kratko odsutni gospodine ministre, govorila i o ovoj temi nasilja u porodici, koje je sve više prisutno u javnom medijskom prostoru zato što se ranije očigledno nije puno govorilo o tome, iako smo mi na sednicama Odbora za ravnopravnost polova otkada je on ustanovljen imali te konkretne slučajeve. Nismo uvek mogli da dopremo do javnosti sa konkretnom akcijom.
Uloga društva u tome jeste kako sam ja u ime poslaničke grupe SRS predložila da se, ne kako ste vi rekli – organi javne vlasti dužni su da planiraju, organizuju, sprovode i finansiraju mere namenjene podizanju svesti javnosti, nego sam predložila da bude – javne svesti, što je logičnije i jezički.
Ovo vam je prvo ne samo rogobatna rečenica, nego ona u suštini ne znači ništa, javna svest je nešto što je uobičajen termin u našem društvu. Kroz sve zakone, i vi kada govorite o bilo čemu što želite da promovišete vi ćete svuda, na svakom mestu, gospodine ministre, da kažete javna svest, nećete da kažete svest javnosti.
Tako da mislim da je logično da prihvatite ovaj amandman, a drugo da se i nadovežem na ovaj prihvaćeni amandman kolege Stevanovića, pa i na ovo o čemu je govorila gospođa Donka Banović, ne samo ta medijska i aktivnost i uloga svakog pojedinca u društvu koje treba da ima na suzbijanju nasilja u porodici.
Kada se kaže nasilje u porodici, da, misli se nad ženama, pre svega nasilje nad decom. Vi vidite i sami da je u proteklih godinu dana u našim medijima bilo zaista stravičnih priča i slučajeva nasilja nad decom i naročito zbog činjenice da je ovo godina, godina u kojoj smo proslavili ovde i u Domu Narodne skupštine 20 godina od donošenje Konvencije o pravima deteta. Uloga države u tom smislu treba da bude mnogo veća.
Žene se zloupotrebljavaju od strane pojedinaca, pa i deca, i kroz trgovinu i kroz razne oblike zlostavljanja, koja nisu dostupne najširoj javnosti, ali uloga društva i same lokalne zajednice u svemu tome mora da bude mnogo veća. Počev od policijskog organa, dakle, na poziv koji treba da utvrdi šta se tamo desilo, a ne da se pojavi neki policajac iz lokalne policijske stanice, u nekoj manjoj sredini, još će da kaže – aha, trebalo je da dobije nekoliko šamara više, nije to dovoljno.
Setite se one priče, je l' tako, kada je usvojen ovaj pominjan danas, kodifikovani Zakon o sprečavanju nasilja u porodici 2005. godine, pa kada se počinilac toga zaista teškog krivičnog dela kazni i kada mu se odredi zabrana da priđe toj kući u kojoj je stanovao, bez obzira da li je muškarac ili žena, ali su policijski i sudski statistički podaci takvi da su to uglavnom muškarci, onda su hteli na jednoj televiziji da naprave parodiju, pa su snimili dva meštanina istog sela, da se našale, i jedan kaže – pa dobro, ako je tebi zabranjeno, nije meni. Onda ću ja da idem tamo, a ti ćeš da dođeš ovamo.
Šalu na stranu, gospodine Ljajiću i gospodine Novakoviću, nije to stvar, kako ovde neko dobacuje, snalaženja u takvoj situaciji, nego ozbiljan problem u našem društvu. Rekla sam vam ne samo kod nas, čak mi nismo na najgoroj lestvici što se toga tiče i od ovih zemalja EU.
Obično se taj stepen nasilja, ali se pogrešno, to sam obrazložila nekim konkretnim primerima iz mog grada, vezuje za stepen siromaštva, pa kažu – oni su siromašni, pa nemaju šta da rade. Verujte mi, u sredinama u kojima se ljudi jedva snalaze za život, mnogo se više poštuju i žive kako-tako u toj zajednici i tu decu školuju, i snalaze se i dovijaju na različite načine.
Baš se dešava, i to su izveštaji naših kolega parlamentaraca iz raznih zemalja, da je to prisutno u višim intelektualnim krugovima. Neke takve slučajeve koji su javna tajna u mom gradu sam spomenula, naravno ne ad personom, nego sam opisno govorila o tome da to svi znaju i da se takve stvari dešavaju.
Zato je potrebno da se javna svest o tome da svi moramo da stanemo na put, a naročito oni u čije ruke dolazi konkretan slučaj, i žrtva pre svega da se zaštiti na način da se obezbedi besplatna pravna pomoć, da se zaštiti u smislu da ima sigurno mesto, sigurni krov nad glavom itd.
Mislim da u tom smislu treba, i zbog bolje jezičke formulacije, i što je primereno da prihvatite ovaj amandman i da se javna svest o potrebi sprečavanja nasilja u porodici afirmiše u srpskom društvu. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, javljam se na osnovu članova 31. i 104. zato što smatram da bez obzira na to što smo, kako vi rekoste, na trenutak izašli iz teme, jer to su bile replike između gospodina ministra i gospodina Maraša, mi moramo da zaštitimo dostojanstvo Narodne skupštine time što ćemo da govorimo istinu, i vi kao predsedavajući; ako niste upoznati, ja ću sada da vam pomognem u toku predsedavanja, vezano za izjavu njegove ekselencije ambasadora Ruske Federacije gospodine Aleksandra Konuzina.
Naime, svako ko je danas otvorio dnevne novine, svako ko se našao na bilo kom sajtu mogao je da vidi skraćenu ili integralnu verziju onoga što je njegova ekselencija gospodin Konuzin izjavio. Da bi javnost Srbije znala, u pitanju su najbolje moguće namere prijateljske ruske države da nam pomogne. Kako je rekao gospodin ministar, moratorijum na izgradnju nuklearne elektrane traje do 2015. godine, ali je u tom smislu o bližoj i daljoj budućnosti gospodin Konuzin i govorio kada je rekao da Rusija želi da u procesu restrukturiranja elektroprivrede i u procesu izgradnje elektrana u Srbiji postane naš strateški partner.
Uostalom, moram da vas podsetim da je Rusija i te kako uključena, u dužem vremenskom periodu, što gospodin ministar još bolje zna, a i narodni poslanici, u obnavljanje Hidroelektrane Đerdap 1 i da je došlo preko 1.500 tona opreme generatorske snage, koja će i te kako da bude korisna za Srbiju.
Prema tome, kada se pominju imena uvaženih diplomata i zvaničnika drugih zemalja, naročito kada je u pitanju Ruska Federacija, mi moramo da se oglasimo i sa ovog mesta predsedavajućeg i da objasnimo narodnim poslanicima i građanima o čemu se radi, jer ambasador nije u prilici da se ovde direktno nama obrati. Hvala.

Na osnovu člana 31. kao jedan potpredsednika koji treba da vam pomaže u radu. Evo, sad sam se konsultovala i sa koleginicom Popović, ali i bez toga, član 85. stav 6.
Gospodine Novakoviću, ovde je uvedena jedna neverovatna praksa, koju niste vi uveli, nego, čini mi se, Gordana Čomić. Dakle, nikada ovaj član 85. u prethodnim poslovnicima, evo, od 2001. godine, to je bio možda neki drugi član, ne mogu da se setim, ali istovetno je prepisan, nikada se nije desilo... Ranije je bilo radno vreme od 10 do 17 časova, pa je produženo 2001. na 18.00.
Znači, u poslednjih mesec dana ili dva meseca dešava se, gospodine Novakoviću, da vi futuristički, da se tako izrazim, nastupate; odnosno, i vi, i Gordana Čomić i predsednik Slavica Đukić-Dejanović kažete, obično u ovo vreme – produžićemo po onoj koja bude na dnevnom redu.
Nije to bio smisao Poslovnika i člana 85. stava 6, nego situacija ako mi, recimo, imamo izmenu i dopunu Zakona o putnim ispravama, to je tačka koja treba da bude kada dolazi ministar Dačić, onda u trenutku kada otpočnemo tu raspravu, pa je sada 15.55 ili 15.30 i vi na osnovu onoga što se dešava vidite da to nije dovoljno vremena da se završi do 18 časova, vi možete u trenutku kad otpočnete raspravu po toj tački dnevnog reda da kažete. Ne možete vi unapred sada da govorite šta će da se desi i da li će. Na kraju krajeva, to je i nemoguće po ovom članu Poslovnika.
Prema tome, insistiram da se u okviru predsedništva Narodne skupštine... Mada uopšte ni koleginicu Juditu, ni mene, ni kolegu Obradovića ništa i ne pitate, jer ste vi podeljeni i imate taj svoj lobi. Zaista je ovo neprihvatljivo. Ne može uopšte ovo da se radi. Sada bi me Gordana Čomić uputila na generalnog sekretara Narodne skupštine, koji ne postoji, nego postoji sekretar, a to je gospodin Odalović. Dajte mi, molim vas, objašnjenje, kako je moguće da vi…

Ne samo da se izjasni Skupština, nego ja zahtevam da dobijemo autentično tumačenje ovog člana. Molim da se taj pametni Konstantinović oglasi, kao predsednik Administrativnog odbora, pošto on ne dozvoljava poslanicima da podnesu ostavke, jer ja vam kažem da je ovo prvi put u ovom sazivu Skupštine, verujte mi, da neko to radi unapred, za neku tačku koja će da bude. Nikada se to nije desilo nijednom predsedavajućem Skupštine, od Unkovića do današnjeg dana, dok vi niste seli, vi, Slavica i Gordana Čomić, da tako tumačite Poslovnik.

Hvala, gospodine Novakoviću. Iskoristiću ovaj amandman gospođe Radete, koja je dala argumentaciju zašto odmah ne pristupite članu Ustava i prestanku važenja ovog zakona, koji stvarno postoji pro forme, ali ću ostaviti vreme i da završi gospodin Sreto Perić, koji je naš ovlašćeni predstavnik.
Naime, gospodine Škundriću, pošto govorimo o ovom zakonu i činjenici da ne postoji više ni državna zajednica, ni SRJ, ovaj zakon je još iz ranijeg vremena, onda je ovo dobra prilika da mi narodni poslanici pitamo vas, s obzirom na to da ste vi ovaj resor preuzeli pre godinu i nešto dana, a da je u Elektroprivredi Srbije mnogo problema bilo od 2000. godine, naročito u vreme one velike afere pljačkanja Elektroprivrede od strane tog mafijaško-tajkunskog klana Hamović - Lazarević, da još uvek epilog te pljačke, u iznosu od 400 do 600 miliona evra, kako je trebalo i Skupština da potvrdi na osnovu izveštaja Anketnog odbora, kojem je predsedavao Aleksandar Vučić, koji je kasnije izdao SRS upravo zato što se direktno i povezivao sa tajkunima poput Hamovića i Lazarevića... Mi narodni poslanici nismo imali taj izveštaj na glasanju, a u međuvremenu, to sam rekla kada je bila rasprava u načelu, inspektori koji su podneli krivične prijave protiv odgovornih u EPS-u su brzopotezno premešteni na druga radna mesta, mislim da je jedan gospodin penzionisan.
Ovo su vrlo ozbiljna pitanja, koja muče ne samo zaposlene u Elektroprivredi Srbije, nego sve građane Srbije. Kuda ide EPS? Da li Vlada Srbije i vi kao ministar kome je sada poveren taj resor imate neku strategiju? Najpre, da li će EPS i dalje da drži ovaj monopolistički položaj?
Mi srpski radikali smo od kada postojimo programski opredeljeni, i tako već 20 godina, i ne želimo, poput mnogih drugih zemalja, zemalja EU, poput Francuske ili Češke, da se izvrši privatizacija Elektroprivrede. Mi smo izričito opredeljeni za to da imamo strateško partnerstvo sa prijateljskim zemljama koje ovde hoće da unesu svoj kapital za izgradnju novih termo i hidroelektrana, kao što je slučaj sa izjavom gospodina Konuzina, o čemu smo jutros govorili, da bismo došli upravo u tu poziciju da iskoristimo naše kapacitete i resurse, pre svega ljude koji rade u EPS-u, da Srbija u budućnosti bude u ovom regionu jedan od izvoznika električne energije, a ne da dođemo u situaciju da nas ponovo neki Hamovići i Lazarevići pljačkaju, kao što je to bio slučaj pre četiri godine.
Zaposleni u Elektroprivredi, koji su me zamolili da vam se obratim, kao i onda kada je bila rasprava u načelu, veoma su zabrinuti zbog toga što se ništa u tom smislu ne radi. Ova izjava gospodina Konuzina o dobroj nameri je samo osnov, ali država mora da pokaže više volje, pre svega da stvorimo normalne tržišne uslove za to i da im omogućimo da se pojave na našem tržištu kao ulagači. Da sada ne ponavljam opet o remontu „Đerdapa I“ i o činjenici da će biti uloženo, imam tačnu cifru, 105.511.390 dolara, tako su stručnjaci izračunali. Možda je cifra veća ili manja, svejedno, ali, kako god, bitna je namera naših potencijalnih ruskih partnera.
Završiću ovo pitanjem o memorandumu koji je potpisao Boris Tadić, opet u svrhe kampanje ili svog promoterstva, tada je čak i ministar bio iz DSS-a; to je memorandum sa nemačkim RWE, mislim da je to bilo pre više od tri godine.
Kakav je epilog toga, s obzirom na to da je to tada predstavljeno građanima Srbije, dok mi nismo sa Rusima potpisali gasni aranžman, kao pandan onome što ćemo mi u gasnoj sferi da uradimo sa našim ruskim partnerima, na dobrobit države i naroda? Hvala bogu da smo to i uradili. Ali, to je samo bilo pismo o namerama i sve drugo što je predviđeno u tom memorandumu je, kao i u onom vezanom za „Fijat“, na dugom štapu.
Zanima me zbog čega je u tom trenutku to bilo potrebno? Da li Vlada Republike Srbije i dalje želi tendenciozno da se opredeljuje za nekog od partnera, recimo za Nemce, a ne za Ruse? Kakav je vaš stav po tom pitanju?
Da li imate konsenzus u okviru Vlade Srbije? Šta će dalje da se dešava u procesu restruktuiranja Elektroprivrede kako bi se smanjili gubici, koji su najčešći i najveći u prenosu iz visokonaponske na niskonaponsku mrežu, i povodom ostalih problema koje EPS ima?
Da vas podsetim i na to – vi tada niste bili ministar, i u to vreme funkcioner SPS-a, mogli ste to da pratite, iako ste se jedno vreme povukli iz aktivnog bavljenja politikom – da je upravo taj aranžman sa Nemcima (kasnije je usledio taj Tadićev memorandum sa njima) počeo onog trenutka kada nas je Božidar Đelić, zbog kredita koje je sa njima napravio, sa nepovoljnom kamatom od 20% za kupovinu robe od RWE, zadužio za trideset miliona evra.
To je bio prvi kredit, a kasnije je za remont Elektroprivrede Vlada Srbije dala garancije čak i za mnogo veće iznose. Treba da kažemo građanima Srbije da oni taj remont plaćaju sa onim iznosom od 186 dinara u računu koji dobijaju svakog meseca.
Hvala vam. Zamolila bih vas, ako možete, da date odgovore na neko od ovih pitanja.

U prvom delu, gospodine ministre, ja sam upravo potvrdila to što ste i vi rekli. Vi ne treba da snosite odgovornost za ono što je radio Boris Tadić u svrhu svoje kampanje. Da, možda sam napravila lapsus, rekla sam – potpisao, ali, potpisan je od strane EPS-a i Nemaca za vreme njegovog boravka u Nemačkoj.
Dakle, ja ne znam da li ste to pratili, ali, meni je jasna slika, kao da se to juče događalo. Evo, kao juče, kada je otputovao u Brisel i saopštio građanima da smo na beloj šengen listi. Tada, kada je to uradio, kao i kada je dolazio u Kragujevac, kada je potpisan memorandum sa „Fijatom“, obećao je građanima Srbije da će u što skorije vreme Srbija strateški, na osnovu tog pisma o namerama dve strane, kako ste rekli, što zaista stoji u tom memorandumu, da sarađuje u budućnosti. Sve ovo drugo je na dugom štapu.
Prema tome, nisam želela to da imputiram, nego da vam kažem da je predsednik države to zloupotrebljavao u dnevnopolitičke svrhe, a da su problemi u Elektroprivredi Srbije godinama kasnije nastavljeni. Ako se situacija sada smiruje ili stišava, onda je to za dobrobit i Elektroprivrede i građana Srbije.
Volela bih da to vaše mišljenje i opredeljenje da Elektroprivreda ne bude tek tako predata u ruke nekome bude i konsenzus ove vlade, u šta mi srpski radikali ne verujemo, ali videćemo šta će da se dešava u budućnosti.
Način i model kako se formiraju cene, tarifni sistem koji je uspostavljen kada niste bili ministar, koji je u jednom delu i protivustavan, način na koji se određuje ko je u kojoj zoni i kako se prelazi iz jednog ograničenja kilovat-sati u drugo, to su ipak teme za drugu raspravu.
Htela sam da dam ovo pojašnjenje da sam rekla da je Boris Tadić tada obmanjivao javnost prilikom potpisivanja samo jednog memoranduma, koji je u stvari pismo o namerama i u suštini ne znači ništa. Hvala.