Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Već sedmi ili osmi put tražim od poslanika vladajuće koalicije da podrže makar da se izmene ovog zakona stave na dnevni red, pa posle da razgovaramo o tome i da li mogu da podrže to da taj zakon bude usvojen.
Zakon koji predlažem je veoma kratak, ima samo dva člana, od kojih drugi član govori o stupanju na snagu, a prvi član predlaže da se član 108. Krivičnog zakonika izmeni tako da se u spisak krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti i krivično delo krađe i trgovine ljudima radi usvojenja, odnosno radi se o onim čuvenim slučajevima nestalih beba. To je problem koji verovatno ljudi koji se ne bave time ne prepoznaju kao važan problem. Međutim, tek kada se malo uputite u materiju, vidite koliko je zapravo porodica kojima se desila ta strašna stvar.
Prva krađa beba prijavljena je 1959. godine. Iako neki možda misle da su to stvari koje se više ne dešavaju, to nije tačno, u mnogim porodicama se i sada to dešava. Inače je naša sugrađanka Zorica Jovanović pred Evropskim sudom za zaštitu ljudskih prava dobila presudu protiv Republike Srbije i tom prilikom je Republici Srbiji naloženo da do 2013. godine usvoji zakon kojim bi se ovo pitanje regulisalo, kojim bi se onemogućilo da krađa beba zastareva. Ti rokovi su, kao što je očigledno, od 2013. godine istekli, nalazimo se u 2015. godini. Iz Vlade Republike Srbije su saopštili da nije ni formirana radna grupa koja bi trebalo da počne da se bavi izradom ovog zakona.
Osim toga što zakonski nije regulisano ovo polje, veliki problem se nalazi u oblasti podzakonskih akata. Naime, Ministarstvo zdravlja još nije usvojilo protokol šta se dešava sa decom koja zaista umru u bolnici nakon rođenja i to zapravo otvara ogroman prostor za mahinacije, jer najveći broj beba nestane upravo u periodu od rođenja do momenta dok dete ne dobije jedinstveni matični broj građana i to je period u kom roditelji ne mogu da se snađu.
Ne znam više kako da molim poslanike vladajuće koalicije da usvoje ovaj predlog zakona. Ono što je tragično, da ni jednom rečju nikad nisu objasnili zbog čega neće da glasaju za njega, a ja mogu samo da ih molim da ne glasaju samo kada čuju zvonce, nego kada pomisle da je neki zakon takav da bi ga trebalo usvojiti. Hvala vam.

Uvaženi gospodine potpredsedniče, gospodine Verbiću sa saradnicima i gospodo iz Zavoda za intelektualnu svojinu, kolege i koleginice narodni poslanici, najpre bih se isto pridružila svim kolegama koje su izrazile žaljenje što danas ne razgovaramo o Zakonu o udžbenicima i nadam se da će biti prilike da i o tom razlogu zbog čega o njemu ne razgovaramo, razgovaramo kasnije.
Kada su u pitanju tri zakona od ukupno pet o kojima je trebalo da razgovaramo, od kojih su dva volšebno nestala u prethodna dva dana, najpre mislim da treba da pogledamo sporazume, odnosno predloge zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije, s jedne strane, i Vlade Ruske Federacije, s druge strane, o uzajamnom priznavanju i ekvivalenciji javnih isprava o stečenom obrazovanju i naučnim nazivima, koje je Vlada podnela Narodnoj skupštini, ovaj Sporazum sa Makedonijom 11. februara 2015. godine, a Sporazum sa Rusijom u decembru 2014. godine, bez datuma, što je pomalo neobično i zato apelujem da kada Vlada upućuje predloge zakona Narodnoj skupštini Republike Srbije da vodi računa o pravilima za izradu akata o kojima Skupština može da raspravlja. Ali, to je samo jedan od nedostataka ovih sporazuma.
Najpre, treba obratiti pažnju na to zbog čega se ova dva sporazuma toliko razlikuju. Kada je u pitanju Sporazum sa Ruskom Federacijom, a ja isto tako mislim da imamo više diploma koje treba priznavati kada su u pitanju ljudi koji su neki nivo visokog obrazovanja ili uopšte obrazovanja stekli u Makedoniji nego u Ruskoj Federaciji, taj sporazum je vrlo detaljan. Najpre treba reći da je on napisan jednim jezikom koji nije smeo nijedan predstavnik Vlade Republike Srbije da potpiše. Toliko pravopisnih grešaka, toliko jezičkih grešaka, toliko gramatičkih, sintaktičkih nepravilnosti u jednom sporazumu je retko videti i to je sramota što je bilo koji predstavnik Vlade Republike Srbije potpisao.
Da počnemo od toga da imamo enklitike iza zareza, ja mislim da se to u osnovnoj školi na časovima gramatike nauči da iza zareza se ne može naći enklitika. Da pođemo od toga da su te rečeničke konstrukcije nešto što je očigledno prevođeno sa ruskog jezika, ali je vrlo nesrećno prevedeno. Ne znam na koga to treba usmeriti, s obzirom da nije vaše ministarstvo potpisnik nego je to gospodin Ivica Dačić. To je bila sramota da neko u ime Vlade Republike Srbije potpiše dokument sa toliko gramatičkih, pravopisnih, jezičkih, sintaktičkih grešaka.
Međutim, to je manir ove Vlade. Ja mislim da nema predloga zakona koji nije došao u ovu Skupštinu, a da nije obilovao takvim stvarima. Međutim, mi tekst sporazuma ne možemo menjati, s obzirom na to da mi ovde samo glasamo o potvrđivanju zakona kojim ćemo potvrditi sporazum koji je već potpisan. Ali, za ubuduće, ko god bude mogao da utiče na to, neka malo obrati pažnju na to i da taj sporazum pogleda i neko ko je možda stručan za lekturu tog sporazuma, jer mislim da bespotrebno sramotimo Republiku Srbiju.
Ono što se nameće kao osnovno pitanje kada se pogleda taj Sporazum sa Ruskom Federacijom, on je mnogo detaljniji od Sporazuma sa Makedonijom, zato što se različitim članovima upravo i navodi koje obrazovanje stečeno u Republici Srbiji odgovara kom obrazovanju stečenom u Ruskoj Federaciji. Onda se govori da se diploma osnovnih akademskih studija koja se izdaje po završetku najmanje godišnjeg studijskog programa u visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji, priznaje u Ruskoj Federaciji, da se diploma osnovnih akademskih studija koja se izdaje po završetku najmanje četvorogodišnjeg studijskog programa u visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji i diploma bakalavra koja se izdaje u Ruskoj Federaciji, su ekvivalentne, zarez – su ekvivalentne, treba čitati kako piše.
Tako da se prosto radi o jednom veoma detaljnom sporazumu koji, međutim, zanemaruje ono što se desilo u našem visokom obrazovanju u prethodnih godinu dana od kada je ovaj sporazum potpisan. Mi smo, naime, od tada uveli i neke nove studijske programe Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, uveli smo master akademske studije, ovde nema reči o tome šta će, recimo, ti ljudi koji će završiti nekada te studije, koja će to diploma u Rusiji biti diploma koja će biti ekvivalentna time. Dakle, imamo čitave studijske programe za koje ne znamo šta će biti.
Ono što je pomalo problematično i molim ministra da odgovori, kaže – diploma o stečenom drugom stepenu visokog obrazovanja nakon završenih master akademskih, odnosno specijalističkih studija koju izdaju visokoškolske ustanove u Republici Srbiji i diploma specijaliste, diploma magistra, koje se izdaju u Ruskoj Federaciji su ekvivalentne.
To znači da će neko ko je master u Republici Srbiji u Rusiji dobiti titulu magistra, a opet sa druge strane, nema ili ja bar nisam videla u ovih deset članova šta će biti sa ljudima koji u Srbiji steknu titulu magistra. Ne vidim da se spominje koju će oni titulu imati u Rusiji, ako se onima koji imaju titulu mastera u Srbiji u Rusiji dodeljuje titula magistra koja im, meni se čini, ne može pripadati, osim ukoliko titula magistra u Rusiji nije nešto drugo, što nigde u zakonu ne piše.
Kada je u pitanju sporazum sa Makedonijom o istoj ovoj stvari, on je više načelnog karaktera, u njemu nema ni reči o tome koje će se titule kako priznavati u Republici Makedoniji. Ono što je pitanje koje se nameće, mislim da je gospodin Halimi već govorio o tome, šta će biti sa diplomama koje su recimo stečene na Kosovu koje je Makedonija priznala i sada mi potpisujemo sporazum sa Makedonijom, da li to znači da ćemo mi na taj način priznavati i diplome koje su stečene na Kosovu iako to do sada nije bila praksa?
Sada prelazim na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravnoj zaštiti industrijskoj dizajna. Imali smo prilike više puta da pričamo o tome, to je zapravo zakon kojim se usklađuje u velikoj meri sa direktivama EU ova oblast.
Međutim, ono što jeste prva stvar, koju bih želela da pitam, ista stvar o kojoj smo već pričali. Radi se o članu 7. kojim se menja član 8. zakona. Sada ta odredba glasi, samo da pronađem u svom predlogu, kaže ovako – član 8. – isključenje zaštite zbog tehničke funkcije i sada mi ovim Predlogom zakona dodajemo reči – i suprotnosti sa javnim poretkom i moralom.
Još jedna intervencija koju Vlada Republike Srbije ovde nudi je da se doda još jedan stav u ovaj član, koji kaže – industrijskim dizajnom ne može se zaštititi spoljašnji izgled proizvoda čije objavljivanje ili upotreba je protivna pravnom poretku ili prihvaćenim moralnim principima.
Moje pitanje je – šta to znači i ko o tome odlučuje? Shvatam da je to preuzeto iz evropske direktive. U obrazloženju ove izmene upravo i piše da je to bio zahtev Evropske komisije. Međutim, treba voditi računa o tome da se u evropskom zakonodavstvo vrlo dobro zna šta te stvari znače. U krajnjem slučaju, oni imaju takav pravni poredak da se na osnovu sudskih presuda, da postoji sudska praksa na osnovu koje mogu da se donose odluke u narednim slučajevima.
Dakle, konkretno pitanje je – ko odlučuje o tome da li je nešto u skladu sa prihvaćenim moranim principima i da li je nešto u skladu sa javnim poretkom? Šta to uopšte znači? Kada je bilo reči o tome da se radi o upotrebi recimo državnih simbola, to ne može biti objašnjenje zato što je to uređeno drugim zakonima, u krajnjem slučaju Ustavom Republike Srbije je uređeno na koji način se mogu koristiti državni simboli, i veoma je nesrećno ukoliko ostane takvo rešenje bez ikakvog objašnjenja ko o tome odlučuje, u kojim slučajevima, pa bi bilo možda i interesantno da čujemo koji su to primeri šta se podrazumeva pod tim i na koji način će se procenjivati da li je nešto u skladu sa javnim poretkom i prihvaćenim moralnim principima.
Mi smo zato dali jedan amandman kojim predlažemo da Vlada bliže uredi način na koji će se odlučivati o ovim stvarima. Da li je to prihvatljivo za vas, nadamo se da jeste. Ukoliko nije, mi smo spremni da napravimo i nekakvu izmenu ili dopunu amandmana, ali zaista smatramo da postoji potreba da se ovo polje uredi zato što može doći do velikih zloupotreba. Da li to znači da neko sutra scenografiju neke predstave može proglasiti da je u suprotnosti sa javnim poretkom i opšte prihvaćenim moralnim načelima? Da li to znači da neko može zabraniti logo nekih organizacija? To su prosto jako, jako opasne stvari koje mogu zadirati u polje ljudskih i građanskih sloboda i prava i zbog toga smatramo da je velika opasnost ukoliko to ostane ovako neuređeno i ovako neodređeno.
Nama je zavod kao odboru dostavio nekoliko amandmana koje ćemo razmatrati na našoj narednoj sednici i verovatno ih predložiti kao amandmane odbora ne bi li se poboljšao Predlog zakona.
Ono što je izuzetno loše, a što se ne dešava isto tako prvi put već je postao manir ove Vlade da vi praktično menjate čitave članove zakona na koje su neki poslanici podnosili amandmane, pa ti amandmani postaju besmisleni. Jedan od njih se odnosi na član 9. gde se govori šta sve ne može biti registrovano kao industrijski dizajn. Tu ima dosta, rekla bih, čudnih stvari. Između ostalog, govori se i o tome da na osnovu ovog zakona zaštita se ne može odobriti industrijskom dizajnu, pa kaže pod jedan – koji ne predstavlja industrijski dizajn. Zaista ne znam kako možemo imati rečenicu da se zaštita ne može odobriti industrijskom dizajnu koji nije industrijski dizajn itd. Ali, razmatraćemo amandmane odbora pa ćemo pričati o tome.
Veliki deo zakona se bavio time šta se zapravo dešava kada industrijski dizajn nema individualni karakter, odnosno kada se radi o tzv. plagijatima. Tu postoji jedan veliki deo od 15 ili 20 članova zakona koji se bave upravo postupanjem suda u tim slučajevima. Nisam sigurna da je baš pravo mesto za te članove u ovom zakonu. Možda bi to moglo da se definiše nekakvim drugim zakonima jer postupanje suda obično jeste stvar koja se uređuje drugim zakonima.
Međutim, kaže član 39, kojim se dodaje novi član 66a, ovako – sud može odrediti privremenu meru odmah po prijemu predloga za određivanje privremene mere i bez prethodnog izjašnjenja protivne stranke, a naročito ako postoji opasnost zbog odlaganja predlagač koji trpi nenadoknadivu štetu. Onda, ako tužba ne bude podneta itd. Pa onda član 41. kaže – sud može odrediti obezbeđivanje dokaza odmah po prijemu predloga za obezbeđivanje dokaza i bez izjašnjenja protivne stranke itd.
Obično ne znamo šta znači to da sud može nešto odrediti, što znači da on može a i ne mora to odrediti, pa je nejasno u kojim slučajevima će sud to raditi, a u kojim slučajevima neće to raditi, u kojim slučajevima će se čekati izjašnjenje protivne stranke, u kojima neće itd. Tako da je još jedan od predloga da se i te stvari ne ostave na slobodu odlučivanja, nego da bude ovako ili onako.
S obzirom na to da se radi o jednoj vrsti intelektualne svojine, odnosno da su i ta prava, zapravo pravna zaštita industrijskog dizajna spada u oblast nekih autorskih prava, nameće se pitanje – šta bi se dešavalo recimo da i u drugim slučajevima neko ospori autorstvo nečije nad nekim delima, recimo doktorske disertacije, i da sud postupa na ovakav način i da određuje privremene mere bez izjašnjavanja suprotne strane? Ne govorim ovo samo na pamet i hipotetički. Imali smo prilike da čujemo ovde osporavanja autorstva nad izvesnim naučnim radovima mnogim našim funkcionerima, ministru unutrašnjih poslova, gradonačelniku Beograda itd.
Šta bi se recimo dešavalo i zašto mi nemamo jednake kriterijume kada je u pitanju sva intelektualna svojina i zašto u svim slučajevima sud ne reaguje jednako nego samo kada je u pitanju zaštita industrijskog dizajna reaguje na jedan način, a kada je u pitanju recimo autorstvo nad doktorskom disertacijom reaguje na potpuno drugačiji način ili uopšte i ne reaguje, što je i bio slučaj?
Poslednje moje pitanje za gospodina ministra je – da li, odnosno kako možemo biti sigurni da ovaj zakon, zapravo ova tri zakona on ovde nama predlaže slobodnom voljom i svojevoljno pošto smo iz jučerašnjeg saopštenja gospodina ministra, a to nije obrazloženje koje je dao na odboru kada je obrazlagao ove zakone, mogli da čujemo da je povukao Zakon o udžbenicima zbog pritiska?
To je veoma opasno, zato što bi to značilo da Vlada Republike Srbije podleže pritiscima knjižara i nameće se pitanje - da li je onda postignut nekakav dogovor sa tim vršiocem pritiska, pa je zakon povučen da bi se ugodilo njihovim zahtevima oko kojih vrše pritiske ili šta god?
Zato, gospodine ministre, kada smo govorili o tome da se radi o vašem ličnom integritetu, ako ste čovek koji podleže pritiscima, a saopštenje iz Vlade je juče išlo tako, kako mi možemo znati…

…da bilo koji zakon koji nam predlažete nije urađen pod pritiskom i da ga predlažete svojom voljom i stojeći iza njega? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Bečiću.
Za razliku od vas smatram da gospodin Babić nije ni reklamirao povredu Poslovnika i u tom smislu hoću da vam ukažem na to da ste prekršili član 103. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji govori o tome na koji način poslanici, koji žele da vam ukažu da ste povredili povredu Poslovnika, treba da govore o tome.
Gospodin Babić je pro-forme naveo članove Poslovnika koje smatra da ste prekršili, a nakon toga je replicirao gospodinu Božoviću, govoreći o nekim parama koje su opljačkane…
(Zoran Babić, s mesta: Znači, priznajete da su opljačkane.)
… o ponižavanju građana, o nekim građanima koji nažalost žive, upravo je tako rečeno…

… i izrekao i ja vas samo molim da ne dozvolite narodnim poslanicima većine da zloupotrebljavaju ono što nazivaju povredom Poslovnika, da bi zapravo replicirali narodnim poslanicima. Za to nije potrebna nikakva velika veština. To bi svako od nas mogao da učini, ukoliko biste vi takvo ponašanje dozvolili.
Vi znate koje su vam mogućnosti u slučaju da primetite da neki narodni poslanik zloupotrebljava povredu Poslovnika i da zapravo replicira umesto da reklamira povredu Poslovnika. Molim vas da tim svojim poslovničkim ovlašćenjima i pribegnete, s obzirom na to da ne možemo raditi u Skupštini u kojoj je poslanicima vladajuće koalicije dozvoljeno sve, a poslanicima opozicije ništa.

Zahvaljujem.
Gospodine potpredsedniče, uvažene koleginice i kolege, moje poslaničko pitanje glasi – gde je ministar Bratislav Gašić? Moje poslaničko pitanje upućeno je svim članovima Vlade. Može i Gašić sam da se uključi u rešavanje te misterije, međutim, on je već u prethodnim danima i osobito noćima pokazao da ne može sa sigurnošću u svakom trenutku da tačno potvrdi lokaciju na kojoj se nalazi, pa je izjavljivao da se nalazi na dva mesta istovremeno. Ali, hajde onda neka se on ne uključuje u potragu za samim sobom, neka to učine drugi članovi Vlade.
Razlog zbog kog postavljam ovo pitanje je taj što sudski pozivar nije u mogućnosti da uruči poziv za sud ministru Gašiću. Njega je narodni poslanik Dragan Šutanovac tužio zbog neistina koje je gospodin Gašić izrekao i na odboru u Skupštini Srbije, ali i u mnogim medijima, da je ministar Šutanovac, u vreme dok je bio ministar odbrane, kupio neku opremu za prisluškivanje, što se kasnije utvrdilo kao neistina.
Naime, gospodinu Šutanovcu je stiglo obaveštenje od sudije Ljiljane Vučinić da u prilogu dopisa, dostavlja nam kopije, odgovor od 15. aprila 2015. godine i 25. marta 2015. godine: „Obaveštavamo vas da tužbu koju ste podneli ovom sudu dana 2. marta 2015. godine nismo uspeli da uručimo tuženom Bratislavu Gašiću ni preko Ministarstva odbrane Republike Srbije ni preko Vlade Republike Srbije.“. U prilogu se nalaze dopisi koje je potpisao v.d. sekretara Ministarstva odbrane pukovnik Nebojša V. Nikolić i generalni sekretar Vlade Novak Nedić. Najpre, v.d. sekretara Ministarstva odbrane upućuje sudskog pozivara da se pokuša da stupi u kontakt sa Gašićem preko Vlade Republike Srbije, a generalni sekretar Vlade, takođe jedna vrlo živopisna ličnost, obaveštava Prvi osnovni sud u Beogradu da se tuženi Bratislav Gašić ne nalazi na adresi Vlade u Ulici Nemanjina broj 11 i zbog toga vraća originale dostavljene dokumentacije, odnosno tužbu.
Ja ne mogu da naglasim dovoljno koliki je problem ukoliko državni organi ne znaju gde se nalazi ministar odbrane, zamislite u slučaju neke vanredne situacije, nekog ne daj bože rata, da mi ne možemo da dođemo do ministra odbrane. Naša vojska ima razne aktivnosti u narednom periodu, za koje se stiče utisak da nisu baš usaglašene u celoj Vladi. Mi ne znamo gde je naš ministar odbrane. Manje-više što mi ne znamo, nego što državni organi ne znaju gde se taj čovek nalazi. Ja vama ne mogu opisati koliko je to veliki problem. Mnogo veći problem, međutim, od toga je što je jedna stvar kada se neko skriva od suda i pokušava da izbegne suđenje, a sasvim druga stvar je kada taj neko za svoje skrivanje od suda zloupotrebljava Vladu Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, izvrgava ruglu sudove u Republici Srbiji i na takav način pokušava da izbegne odgovornost.
Onima koji će se uputiti u potragu za ministrom Gašićem, evo jedna mala pomoć, on se juče ne najavljeno pojavio na sastanku VBA, na kom je pre nego što je on došao i psovkama i uvredama maltene fizički nasrnuvši na Zaštitnika građana, do tog momenta je direktor VBA sarađivao sa Zaštitnikom gađana, tom prilikom, pre nego što je Zaštitnik bio primoran da napusti taj sastanak zbog neprimerenog, nepristojnog ponašanja ministra Gašića, direktor VBA je gospodinu Saši Jankoviću, pokazao i dao na uvid dokument, koji je zaveden pod brojem 44-123 od 7.10.2014. godine, u kom se nalaze detaljne izjave troje građana o incidentu u kom je učestvovao brat premijera Aleksandra Vučića, i upoznao Zaštitnika građana sa činjenicom da taj dokument niti je dostavljen tužilaštvu, niti je tužilaštvo upoznato sa tim da taj dokument uopšte postoji.
Tako da molbi da se ministar Gašić pronađe, jer to je prosto neophodno za funkcionisanje jedne zemlje, odmah neka se pridruži i zahtev DS da istog momenta kada ga pronađu ga i smene. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici i narodne poslanice, ovo je isto tako jedan zakon koji se već nekoliko puta našao pred vama. Meni lično nije jasno zbog čega poslanici većine ne žele da ga usvoje, a adi se o Predlogu zakona o izmeni Krivičnog zakonika, kojim bi se u članu 108. na spisak dela koja ne zastarevaju dodali članovi koji govore o trgovini decom radi usvojenja. To su oni čuveni slučajevi krađe beba i molim još jednom narodne poslanike, ne znam već koji put, da razmisle pre nego što odluče da ne podrže ovaj zakon.
Kao što vam je možda poznato, mada iz vašeg odbijanja da prihvatite zakon stičem utisak da se ne bavite tom temom, pa možda i ne znate, jer drugog razloga ne bi moglo biti, 5. marta 2013. godine je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu, u slučaju gde je naša sugrađanka Zorica Jovanović tužila Srbiju, i tom presudom je dao preporuku da Srbija usvoji potrebno zakonodavstvo kako se ove stvari više ne bi dešavale ili bar kako ti slučajevi ne bi zastarevali, što bi roditeljima dalo više vremena da prijave krađu svoje dece.
Devetog septembra 2014. godine taj rok je istekao. Srbija nikakvo zakonodavstvo nije usvojila. Udruženja roditelja, koji se bave ovim problemom, su direktno optužila ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića da je još u vreme dok je bio predsednik Skupštine i predsednik pododbora za prava deteta opstruisao donošenje ovog zakona. Oni smatraju da to sada čine ministar zdravlja i on zajedno.
Ono što jeste problem, osim toga što ova krivična dela zastarevaju, jeste to što ne postoji procedura koju Ministarstvo zdravlja može da donese jednom jedinom svojom odlukom, ne postoji protokol šta se dešava sa decom koja zaista preminu i zbog toga je više nego jednostavno, ukoliko imate organizovanu mrežu, da upravo trgujete decom radi usvojenja.
Molim narodne poslanike da razmisle o tome zbog čega, već ko zna koji put, ne glasaju za ovaj zakon. Molim ih da se ne svedu na to da glasaju isključivo onda kada predsedavajući pritisne zvono, i da, ako imaju imalo svesti…

… koji je razlog zbog čega su se kandidovali za narodne poslanike, podrže ovaj predlog zakona, jer u njemu nema ništa loše. Jedina namera ovog zakona za krivično delo… (Isključen mikrofon)

Uvaženi gospodine Bečiću ako možete gospodina Babića da opomenete da ne govori dok drugi narodni poslanici govore, jer nas omete zaista u izlaganjima.
Skrenula bih vam pažnju na to da ste prekršili član 27. Poslovnika koji kaže da se predsednik u našem slučaju potpredsednik Narodne skupštine stara o primeni ovog Poslovnika. To znači da član 104. propisuje u kojim uslovima vi dajete repliku. Vi možete samostalno o tome da odlučujete i to je jeste ekskluzivno pravo predsedavajućeg, ali ne na osnovu toga ko vam se dopada ili na osnovu toga ko iz vladajuće koalicije, a ko nije iz vladajuće koalicije, nego na osnovu toga da li su ispunjeni uslovi iz ranijih stavova člana 104.
Dakle, ne daje se replika samo ako neko nekoga uvredi. Pa, vi ste malo pre rekli gospodinu Babiću i dali mu repliku upravo samo iz tog razloga što je spomenuta stranka kojoj on pripada. Ako je sada cilj da se mi dovijamo pa da ne govorimo tačna imena stranaka, mi možemo tako funkcionisati ali to celoj ovoj raspravi daje jedan neozbiljan ton, a mi na taj način nećemo da razgovaramo o ovom projektu koji će znate malo i da košta građane. Ako je cilj da mi sada ne govorimo imena stranaka pa da izbegavamo da pomenemo ime i prezime narodnih poslanika da biste vi imali razlog da ne date repliku onda možemo i tako da radimo, ali samo onda recite jer će se takva pravila na sve odnositi jer nije to u pitanju nikakav domišljatost poslanika iz vladajuće koalicije koji to rade nego jedan, ja bih rekla, nekorektno ponašanje, kom možemo i mi da pribegnemo, a ako vi tako kažete da treba.

Uvažena predsednice, gospodo ministri, postoji nekoliko razloga zbog kojih mi tražimo da se ovaj član 4. predloženog zakona briše. Najpre, on govori o tome ko zastupa korisnika ekproprijacije, a mi se protivi eksproprijaciji zato što smatramo da ono što se ovde dešava je da Vlada Republike Srbije pokušava da Skupštinu nagovori i ubedi u to da za javni interes proglasi izgradnju privatnih stanova i tržnog centra.
Dalje, kaže se da Republiku Srbiju, kao korisnika eksproprijacije, zastupa državno pravobranilaštvo, a Grad Beograd zastupa javno preduzeće, odnosno drugo lice, pa je naše pitanje – dali Grad Beograd ima neko gradsko pravobranilaštvo? Da li tako nešto postoji ili to samo ne postoji u gradu Beogradu? Ako postoji, zašto Grad Beograd ne zastupa gradsko pravobranilaštvo, ako već Republiku zastupa državno pravobranilaštvo, nego će Grad Beograd zastupati javno preduzeće kojim rukovode stranački kadrovi iz SNS ili neko drugo lice za koje je tek apsolutno nejasno ko bi ta osoba mogla biti?
Tako da, ne samo da ovde nas pokušavate da ubedite da je javni interes da neko na javnoj površini izgradi privatne stanove i tržni centar, nego i da Grad Beograd ne treba da zastupa onaj ko po svim zakonima ove zemlje treba da zastupa Grad Beograd, a to je gradsko pravobranilaštvo, nego da to mogu činiti neka javna preduzeća i druga lica.

Uvaženi gospodine Bečiću, reklamira bih dva člana Poslovnika za koja smatram da ste prekršili. Prvi je član 104. koji određuje trajanje replike. Meni koliko je poznato gospođa Gojković se sa gospodinom Babićem dogovorila da ima dva minuta za repliku, plus ono vreme koje će koristi da govori o amandmanu.
Gospodin Babić umesto toga imao je jednu veliku repliku od sedam minuta i pedeset i nešto sekundi, što čini mi se nije dozvoljeno i ulazi u ono drugo što hoću da reklamiram, a to je član Poslovnika 106. koji obavezuje govornike da govore o onome što je tačka dnevnog reda.
Gospodin Babić ne samo da je sada kršio to nego je najavio da će poslanici SNS u nastavku sednice to redovno činiti, da će čitati nekakve natpise iz novine, jer jedino to i imaju o korupciji koju su počinili DS, sve govoreći da ne želi da se meša u rad pravosuđa.
Molim vas samo da mi pojasnite, ako smo u delu sednice gde se kolege optužuju za korupciju da li onda možemo da govorimo i o onim kolegama o kojima već postoje sudske presude. Koliko znam, jedina naša koleginica koja je već pravosnažno osuđena i pred koju stoji pravosudna presuda, naša predsednica Skupštine koju je Vrhovni kasacioni sud označio krivom za štetu od četiri miliona evra koju je nanela gradu Novom Sadu. Ako smo u tom delu sednice molim vas recite nam da i mi možemo tako da funkcionišemo.

Zahvaljujem gospodine Bečiću.
Još jedan član koji govori o eksproprijaciji i još jednom da ponovimo da tražimo brisanje i ovog člana, s obzirom na to da vi možete oni poslanici i ministri koji nas ubeđuju ovde da ovaj zakon treba prihvatiti sa mnogo lepih i velikih reči, da pokušaju da zamagle suštinu, a suština je vrlo jednostavna.
Suština je da Vlada Republike Srbije traži od Skupštine Srbije da izgradnju privatnih stanova i privatnog tržnog centra proglasi za javni interes, a to je nešto što je suprotno i zakonima Republike Srbije i Ustavu Republike Srbije. To je nešto što će sasvim sigurno biti predmet raznoraznih istraga, procesa koji će se voditi i sasvim sigurno oni koji na taj način pokušavaju da oštete građane Republike Srbije, jer to nije postupak koji Vlada samo onako radi, nego je to posao za koji svaki zaposleni građanin Republike Srbije treba da plati više od 2000 evra.
Vlada Republike Srbije će, sasvim sigurno, snositi svaku vrstu odgovornosti za ovaj posao kada bude nedvosmisleno utvrđeno da ovo jeste protivno zakonu i da se od građana Republike Srbije očekuje da finansiraju avanturizam Aleksandra Vučića, njegove snove i da finansiraju projekte njegovog prijatelja.
Gospodin Mićin je govorio, vi ste njemu dozvolili njemu opet, gospodine Bečiću, na kraju ga zamolivši da to ne čini, o nekakvim stvarima koje je pročitao u novinama. Ukoliko je to slučaj, možemo mi da čitamo sudske presude, gospodine Bečiću, ali nemojte tako da radite. (Isključen mikrofon.)

Veza je u tome što mi smatramo da ovo zemljište ne može biti predmet eksproprijacije zato što izgradnja privatnih stanova za 3000 evra po kvadratu, izgradnja privatnog tržnog centra ne mogu biti javni interes. (Isključen mikrofon.)

Uvaženi gospodine podpredsedniče, postoji član 100. Poslovnika i postoje pravila u ovom Poslovniku koja vas obavezuju da ukoliko želite da se uključite u raspravu, prepustite predsedavanje jednom od … (Isključen mikrofon.)

Treba oboje, čudno mi je da biram ako smo se oboje prijavili da govorimo po povredi Poslovnika. Ne treba da biramo ko će da govori, to je po malo neuobičajeno.