Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, rekao bih da se desilo ono što sam i pretpostavio da će se desiti, da mali broj poslanika, osim poslanika opozicije, govori o ovom zakonu onako kako o ovom zakonu mora da se govori, plašeći se naravno da ne uleti u jedan vrtlog banalnih optužbi da se bore i da ne daju stranačke novce. To je duboko pogrešan pristup.
Pravi pristup ovom predlogu zakona je da se o njemu razgovara, makar onoliko koliko smo razgovarali o onom osnovnom predlogu iz 2011. godine, da se razgovara sa svim strankama, pokretima, udruženjima, koji učestvuju u političkom životu Srbije, sa ljudima iz struke, pa uporedne analize i prakse zemalja u okruženju, pa tek onda u parlamentu za skupštinskom govornicom. To je pravi pristup koji ste danas zaobišli.
Izostala je debata o tome koliko danas u Srbiji košta demokratija. Da li je skupa ili je i tako skupa najjeftiniji vid državnog uređenja, pri tom ne mislim samo na finansijski aspekt. Koliko danas košta autokratija i da li je jeftinija, ili je i tako jeftinija preskupa za svako društvo koje teži da bude normalno? Koliko danas koša višestranački sistem, koliko jednopartijski? Koja je uloga političkih stranaka u modernom demokratskom društvu? Koja je uloga stranaka u višestranačkom sistemu? Kakav je efekat takvih procesa koji moraju imati svakog pojedinca koji u tom društvu živi, u samom težištu politika? Izostala je debata o svemu tome.
Premalo je danas vremena da o tome ovde razgovaramo. Trebalo je da razgovaramo pre nego što je zakon došao na dnevni red. Premalo je vremena da na tako ideološka pitanja odgovaramo šturo, jer su isuviše važna da bismo ih zaobišli, da o tome organizujemo debate nije naše pravo. To je naša obaveza. Obaveza prema demokratskom društvu, obaveza prema građanima koje ovde u parlamentu zastupamo, obaveza prema strankama koje predstavljamo, prema Ustavu koji definiše demokratsko društvo, prema zakonima koje donosimo. Šta mi danas od toga imamo? Debatu, u kojoj kažemo „ua“ političke stranke i čekamo aplauz.
Ja duboko verujem u politički pluralizam, verujem u predstavničku demokratiju, verujem u obrazovnu misiju sistema koju čine političke stranke. Tek nakon takve jedne debate i tek nakon odgovora na pitanje koje sam postavio možemo da stavimo procente na sto, pa da li je 1, 0,15, ili 0,10, da li je od rashoda ili poreskih prihoda. Kad preskočite suštinu ovako izgleda zakon koji se donosi u panici, kada u panici trčite da prstom uperite u nekog drugog da je kriv što vi tri godine trošite finansijska sredstva koja dobijate po procentu koji je odredio neko drugi.
Procenat je tada povećan da bi se smanjio finansijski uticaj na političke stranke. Tada su i povećana ovlašćenja Agenciji za borbu protiv korupcije, obeležavajući drugi princip ovog zakona, a to je kontrola na koji način stranke dobijaju i troše sredstva. Ono je određena da bude dvojako. Jedna je kontrola javnosti. Više nije volja stranke da objavi svoje donatore. To je njihova obaveza. Dakle javnost može da utiče na kontrolu dobijanja i trošenja sredstava.
Drugi nivo kontrole je institucionalni. Agencija za borbu protiv korupcije, pre tog zakona od 2011. nije mnogo toga mogla danas, može da broji sendviče u autobusu.
Treći princip je bio jednakost, ekvilibrijum, startna pozicija ista za sve političke stranke pre izborne kampanje. Početna pozicija koju vi danas brišete odredbom da sredstva koja dobijate za redovno finansiranje, mogu da se iskoriste i u političkoj kampanji. Pa hajde onda da ugasimo sve političke stranke, parlament, samo ko o tome odlučuje? Onda u toj brzopoteznoj dezintegraciji političkog sistema donosite bez ili uz odsustvo svake političke debate, ovakav zakon koji je terminološki loš ili neispravan, tehnički neispravan i suštinski neprimenljiv, priznali ste to ukoliko ne usvojite naše amandmane ili amandmane nekih drugih poslanika.
Možda je to i cilj ovog zakona, ali ako je cilj da pod geslom „ušteda“ zamažete društvu oči, onda se postavlja pitanje da li društvo sa zamazanim očima može da stigne tamo kuda ga mi vodimo? Sumnjam u to ili čak ni ne sumnjam, znam sigurno da nema šanse, niti ima šanse da ovaj i ovakav zakon i samo izmene ovog zakona mogu da unaprede politički život u kojem mi funkcionišemo, da bolje definišu odnos biznisa i politike.
Pa, od kad postoje političke stranke postoji i nastojanje biznisa da se približi političkim strankama i ostvare ono što je u prirodi biznisa, a to je profit. Nama treba korak napred, da u Srbiji postane normalno ono što je normalno odavno u čitavom svetu, ono kada nemački političari na konferenciji za novinare stanu pored predstavnika krupnog kapitala, recimo, automobilske industrije i zahvale se na pomoći u kampanji, ono kada predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama stane pored Vorena Bafeta i kaže hvala za finansijsku pomoć, jer je on verovao u politiku koju je ovaj kandidovao na izborima. To je normalno u normalnim i uređenim političkim sistemima.
Izmenama i dopunama samo ovog zakona, bez pokretanja šire priče o političkom životu kojim funkcionišemo, ovo neće funkcionisati i ovo je jedan veliki korak nazad. Zato i nećemo glasati za njega. Hvala vam.