Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, rekonstrukcija je takva da možemo i mimikom da odgovorimo na nju, samo ne znam šta izrazom lica prvo da pokažem – bes, tugu, ne retko i smeh u ovih šest meseci. Sve bi ovo biti odgovori na ovu šestomesečnu rekonstrukciju koja, kako ste rekli, Srbiji treba da donese novu perestrojku.
Nismo ni počeli odmah, a nailazimo na problem. Znam da je neprijatno to što postavljamo pitanja u vezi sa premijerom. Ko je premijer? Ali, ta pitanja ne namećemo mi, to namećete vi. To je sveobuhvatna analiza vašeg rada ne sa naše strane, od strane građana. Zaista ne znam sada da kažem, uvaženi premijeru, ko će klimnuti glavom? Dačić ili Vučić?
Bez ikakve ideje da degradiram najvažniju političku funkciju u državi, to ste vi uradili pre bilo koga od nas. Pristao je gospodin Dačić da pre godinu dana kao premijer bude drugi čovek Vlade, a onda se u ovoj rekonstrukciji grčevito borio i izborio da nastavi da bude ono što nije, premijer.
Gospodine Vučiću, za razliku od Dačića koji je pristao da bude to što nije, vi ste se za to izborili, ali vam onda pored ovlašćenja pripadaju i odgovornosti premijera. Kako se zove to kada se kao prvi potpredsednik Vlade bavite i čipovima, i raketama, i Arapima, i Migovima, i aflatoksinom, i hrastom, i „Crvenom zvezdom“, i „Partizanom“, i hapšenjima, i puštanjem kriminalaca na slobodu? Kako se zove to kada u sred debate o medijima iz Sočija preko Fejsbuka ukinute TV pretplatu? To se zove urušavanje institucija. To se zove nepoverenje u ljude koje ste delegirali da taj posao rade. To se zove nepoverenje u vaše koalicione partnere, pa zato ova rekonstrukcija i traje šest meseci. Nije to samo šest meseci, to je i 150 radnih dana, to je 2000 radnih sati. Mnogo je problema moglo biti rešeno za ovo vreme.
Nije bilo spremnosti da promenite odnose koje imate jedni prema drugima u Vladi, intrige, spletke. Nije bilo spremnosti da promenite odnos koji imate prema drugim koalicionim partnerima, prema opoziciji, prema ljudskim pravima. Nije bilo spremnosti da rekonstruišete politiku, a ne ljude. Zato nećemo podržati ovu novu Vladu u kojoj ništa nije drugačije, osim imena nekih ministara.
Do rekonstrukcije je dovela loša politika. Bežanje od odgovornosti i nemogućnost da se i posle godinu dana Vlade upire prstom u Demokratsku stranku i optužuje za sva zla ovog sveta. Godinu dana ste na vlasti, podnesite odgovornost za ono stanje u kome se danas nalazi naše društvo. Srbija je danas moralno posrnula, kulturno devastirana, finansijski prezadužena zemlja. Niko normalan ne može da bude srećan zbog toga. Nismo srećni zbog toga što Srbija danas ćuti, uplašena je. Imate podršku 250 poslanika za borbu protiv korupcije, ali nećemo da ćutimo onda kada ona preraste u lov na veštice i svakog onog ko bi mogao da stane na put tome da Srbija postane jednoumna država. O tome nećemo da ćutimo jer se o tome ne ćuti. Život počinje tamo gde strah prestaje.
Pre godinu dana ste u ekspozeu stavili da je jedan od prioriteta borba protiv bele kuge. Da li ima nade u ovom rekonstruisanom ekspozeu za ljude koji žele da osnuju svoju porodicu, da dobiju dete? U kakav zdravstveni sistem, Slavice Đukić Dejanović, oni danas ulaze? Tačno je, nije ministarka sama kriva za ovo poražavajuće stanje u društvu, u zdravstvu, ali šta je drugačije u odnosu na pre godinu dana? Da li lekari imaju makar malo bolji status u društvu? Da li građani imaju makar malo bolji tretman u zdravstvu, u kojem posle 90-ih ponovo razgovaramo o nestašici lekova? Pola Srbije je moralo da stane na noge da bi mala Anita Balaž otišla na lečenje. Nismo srećni zbog toga. Pomogli smo, ali ne vidimo odgovornost u rekonstrukciji u zdravstvu.
Da li ima nade u tom rekonstruisanom ekspozeu za roditelje čija deca danas prvi put ulaze u obrazovni sistem, da će makar ona živeti u društvu u kojem se obrazovanje stiče, a ne kupuje, u kojem se trud isplati, a ne potcenjuje? Naš obrazovni sistem je danas generator nezaposlenosti mladih ljudi u Srbiji. Da li ima nade u tom ekspozeu za gotovo 300 hiljada mladih nezaposlenih ljudi? Nama treba obrazovni sistem koji će zajedno sa privredom te ljude nakon školovanja poslati na posao, a ne na biro rada. Zato tražimo rekonstrukciju politike, a ne ljudi. Nije dovoljno to što će se ministar prosvete sada prezivati Jovanović, a ne Obradović. Nema sreće dok god je za ovu vladu jedan uhapšeni vredniji od jednog učenika, studenta, postdiplomca, naučnika. Nema bolje budućnosti dok god su prioriteti bolji zatvori, a ne bolje škole, jer u obrazovanju je suština, a suština je kod vas na marginama.
Dobro je to što ste vratili jednog jakog obrazovanog čoveka u zemlju, ali kako mi da verujemo Lazaru Krstiću, kada u njega ne veruje njegov budući kolega, ministar privrede, pa je one salve uvreda koje je pisao o njemu, o njegovom konceptu, morao da briše onda kada ste ga predložili za ministra? Kako onda građani da veruju u vas kada vi sami ne verujete jedni u druge? Kako da veruju u vaše poruke o boljem životu? Bolje će se živeti u Srbiji onda kada to ljudi i građani osete na svojoj koži, a ne kada nam to poručite sa naslovnih strana tabloida. Ova rekonstrukcija je loša jer je posledica loše politike. Rekonstrukcija može biti dobra ne onda kada je posledica loše, već kada je uzrok nove politike. Ovde nemamo novu politiku, imamo samo nove ministre. Ova vlada nastavlja da bude svrha samoj sebi do sledećih nekih izbora i zato nećemo glasati za nju. Hvala lepo.