Mislio sam da je pri kraju rasprava i mislim da je dobar trenutak. Što se tiče ova dva amandmana, koji imaju istovetan smisao, ima suštinski deo pitanja, ima tehnički deo pitanja.
Naravno da sam potpuno uveren da su i ova dva amandmana, kao i svi ostali, uloženi sa namerom da dobijemo najbolji mogući zakon i ova debata će nas dovesti do toga.
Dakle, suštinsko pitanje se odnosi na predmet rada Ustavnog suda. O tome se govori u Ustavu i kroz ceo ovaj zakon. Najveći deo pitanja kojima će se baviti Ustavni sud, kao što se bavio i do sada, jeste ocena ustavnosti i zakonitosti opštih akata, naravno i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava itd. Ima jedan deo pitanja koja se sada uvode, o tome smo govorili – pojedinačni pravni akti, po osnovu ustavne žalbe, takođe će biti predmet ocene.
Dakle, suština onoga što radi Ustavni sud jeste da ocenjuje ustavnost opštih pravnih akata, odnosno delova zakona, podzakonskih akata i drugih opštih pravnih akata. Sve su to predmeti, bolje da kažem odluke koje donose državni organi koji, po Zakonu o dostupnosti informacija, imaju obavezu da građane, na način koji je uređen Zakonom o dostupnosti informacija, obaveštavaju o svemu tome.
Suština, ratio legis ovog propisa, kako ga je Vlada predložila, jeste da se samo u jednom posebnom postupku koji se bavi zakonima i drugim opštim pravnim aktima takođe omogući građanima da imaju potpuni uvid u ono što je predmet rada Ustavnog suda. Dakle, ako građanin ima pravo da pita parlament, Ministarstvo pravde, BIA ili koga god šta ga zanima, ne samo što se tiče opštih pravnih akata, već i pojedinačnih stvari, onda nije konzistentno, sa stanovišta pravnog sistema, da građanin nema isto to pravo da pita Ustavni sud, kada se radi o oceni zakona, uredaba i drugih pravnih akata.
Neću u ovom trenutku ući u to, jer to nije predmet naše debate, da li se prava građana po osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama ostvaruju na dobar ili na manje dobar način. Ima trenutaka u ovom parlamentu kada se podnose izveštaji nadležnih za to pitanje, pa je to predmet rasprave, ali to je jedno stečeno pravo građana Srbije i zbog toga je ono na ovakav način uneto u zakon o Ustavnom sudu.
Šta su pravno-tehnički elementi? Potpuno razumem motiv koji su oba predlagača amandmana naveli, to je pravno korektan rezon za sve sudske postupke, za parnični, za krivični i druge kaznene postupke, za opšti upravni postupak, za upravni spor. Onaj ko ima pravni interes, to svi koji se bave pravom znaju, jeste kvalifikovan, na određeni način, da se bavi predmetima koji su u postupku, da ima pristup spisima, da može da pregleda predmete. To je tako u svim sudskim procedurama. Ovo je jedna posebna procedura.
Dakle, radi se, sa stanovišta predlagača zakona, o jednom drugačijem predmetu. Zbog toga je, po našem mišljenju, važno građanima dati mogućnost da svoja prava ostvaruju onako kako sam obrazložio.
Zakon o dostupnosti informacija detaljno reguliše proceduru koja građane uvodi u ostvarenje ovog prava. Naravno, kao što ni ovde u Skupštinu građani ne dolaze ni pojedinačno, ni u grupama, manjim ili većim, da traže informaciju, tako neće ni u Ustavni sud dolaziti, već će pisanim putem tražiti informacije; kao i za druge stvari, pre svega mislim na realizaciju prava građana na ustavnu žalbu, jer očekujemo veliki broj ustavnih žalbi.
Sudije Ustavnog suda, predsednik Ustavnog suda imaće jedan veliki tehnički, pravno-tehnički, organizacioni zadatak da ustroje rad Ustavnog suda na način kako bi on mogao efikasno da funkcioniše, a to je pitanje Poslovnika i stručnih službi. Verujem da ćemo imati jedan sposoban Ustavni sud i sudije Ustavnog suda koje će biti u stanju da odgovore na sve ono što građani budu, u skladu sa zakonom, koristeći svoja prava, tražili kao informaciju, kao što će biti sposobni da sprovode mnogobrojne postupke po ustavnim žalbama.
S druge strane, na Vladi je da predloži adekvatan budžet za ostvarivanje ovakvih funkcija, a na parlamentu je da takav budžet odobri, jer bez dovoljno novca nije moguće obezbediti efikasan rad nijednog državnog organa, pa neće biti moguće obezbediti ni efikasan rad Ustavnog suda.

Naravno, gospodine Batiću, vi ćete dobiti, kao i na sva druga pitanja, odgovor. Znam da vi znate, moguće da ima poslanika kojima to nije bio posao pa nema ni potrebe da se o tome obaveštavaju, da Ministarstvo pravde jeste, po Zakonu o ministarstvima, predlagač zakona o Ustavnom sudu. Ministarstvo pravde nema nikakve ingerencije nad Ustavnim sudom. Ustavni sud ima svoj poseban odeljak u budžetu, za razliku od sudova, koji se nalaze u nadležnosti Ministarstva pravde kada se radi o finansijama.
Dakle, gospodine Batiću, vi ste na pogrešnu adresu uputili svoje pitanje i ja kao ministar pravde nemam instrument da vam na to odgovorim. Ne znam da li sudije Ustavnog suda primaju zaradu, ne primaju zaradu. Vlada Republike Srbije, naravno, ima instrumente i vi ćete dobiti sigurno odgovor na svoje poslaničko pitanje. Ali, to nije pitanje vašeg nepoznavanja, već, pretpostavljam, potrebe da pošaljete odgovarajuće političke poruke, što je sasvim legitimno, ja protiv toga nemam ništa, ali prosto nije dobro da unosimo konfuziju ovde, ni vi, niti bilo ko, ja naročito. Dakle, Ministarstvo pravde nema nadležnosti nad zaradama onih osoba, uključujući i sudije koje su zaposlene u Ustavnom sudu. Na sva pitanja ćete dobiti u propisanim rokovima potpune odgovore.

Naravno da je jedno od najvažnijih pitanja u ovom zakonu pitanje nezavisnosti Ustavnog suda i uspostavljanje instrumenata i instituta da bi ta nezavisnost bila stvarna i da bi bila što jača. Potpuno delim mišljenje koje je izneto u pogledu ove zakonske odredbe da je namera predlagača bila takva.
Ono što je problem sa stanovišta predlagača zakona i sa mog stanovišta, kao zastupnika Vlade ovde danas, jeste što ovakva odredba, nažalost, nije dovoljno određena i stvorila bi velike probleme u primeni. Sa ovako izmenjenim članom otvara se mogućnost vrlo različitih tumačenja šta bi to sve moglo da bude predmet ocene ustavnosti i zakonitosti. To je, dakle, razlog zbog čega Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Što se tiče ovog o čemu je gospodin Krasić govorio, dakle, nisam komentarisao pravosnažne sudske odluke, niti ću to činiti ubuduće. Ministar pravde, po našem Zakonu o ministarstvima, po Ustavu, po Zakonu o sudovima, po Zakonu o sudijama, ima obavezu da vrši nadzor u jednom vrlo jasno definisanom opsegu. Dakle, dužan sam da se staram o tome da li nosioci pravosudnih funkcija savesno obavljaju svoju dužnost. Bavim se poslom koji mi je zakonom i Ustavom poveren.
Mogu da kažem ovde da svaki slučaj gde budem utvrdio da nije postojalo dovoljno savesnosti u radu nosilaca pravosudnih funkcija, i to jedino na način koji zakon propisuje, a to je tako što Ministarstvo pravde obavi uvid u sve spise i u sve ono što je dopušteno da bude kontrolisano od strane Ministarstva pravde... Dakle, kada posle takvih nadzornih procedura, koje su propisane zakonom i predviđene Ustavom i koje ne vređaju niti diraju nezavisnost pravosuđa, budem utvrdio da postoji nesavesnost i smatram da treba da bude razrešen nosilac pravosudne funkcije, tražiću da to bude učinjeno od strane onog ko je Ustavom i zakonom za to nadležan.
Nadležno je Veliko personalno veće Vrhovnog suda, koje utvrđuje da li postoje ili ne postoje razlozi za razrešenje, da li postoji ili ne postoji odgovornost sudija, tužilaca, zamenika tužilaca. Ukoliko Veliko personalno veće u nekom od ovih slučajeva bude pronašlo da postoje razlozi za razrešenje, ono će doneti takvu odluku, pa će tu odluku uputiti Narodnoj skupštini Republike Srbije da se o njoj raspravlja i da ovde bude doneta konačna odluka.
Učinio sam to u dva slučaja. U jednom slučaju sam tražio razrešenje troje sudija, odnosno, da budem precizan, dvoje sudija Opštinskog suda u Novom Sadu i jednog sudije Okružnog suda u Novom Sadu koji su postupali u jednom predmetu koji je zastareo, i takođe, predsednika tog suda.
Tražio sam razrešenje trojice sudija Vrhovnog suda. Veliko personalno veće će doneti odluku i kada ta odluka bude saopštena, ja ću, kao i vi, saznati kako je odlučilo.
Tražio sam, isto tako, u jednom slučaju koji je... Odnosno, za dva slučaja, a jedan sudija je u pitanju, niškog suda, zbog toga što je nadzor Ministarstva pravde utvrdio da postupak nije vođen savesno, da je, prema tom nalazu, usled te nesavesnosti nastupila zastarelost.
Bez ikakve želje, volje i prava da se mešam u suštinu presuda, jer to niti sam činio, niti ću činiti, niti imam pravo da činim, tamo gde postoji nesavesnost, koja se sastoji u nedovoljnom broju zakazanih pretresa, u nedonošenju odluka iako su za to prema nalazima nadzornih organa Ministarstva pravde postojali uslovi, dužan sam da učinim ono što radim. Ja ne donosim odluku, već samo tražim da ta odluka bude doneta.
Gospodin Krasić to zna, pretpostavljam da zna i veliki broj poslanika ovde. U suštinu sudskih predmeta, pravosnažnih i nepravosnažnih, u ovoj zemlji ima pravo da se meša samo Nadzorni odbor Vrhovnog suda Srbije, a u redovnim postupcima, po redovnim pravnim lekovima, u odluke prvostepenih sudova mogu da se po žalbama mešaju drugostepeni sudovi, po vanrednim pravnim lekovima - Vrhovni sud. To je tako i za to ću se boriti.
Svi zajedno smo izglasali novi Ustav i po tom Ustavu, a za to je glasao i gospodin Krasić, ustanovljen je Vrhovni kasacioni sud i ustanovljeni su apelacioni sudovi.
Uveren sam da ćemo vrlo brzo svi zajedno biti u prilici da o tim zakonima raspravljamo, o zakonu koji treba da konstituiše visoki savet sudstva, državno veće tužilaca, zakon, novi, o sudijama, zakon o sudovima, i da ćemo svi zajedno u ovom parlamentu vrlo brzo doneti potrebne opšte pravne akte kojima će biti konstituisan pravosudni sistem u Srbiji u skladu sa novim Ustavom Republike Srbije.

Gospodine Krasiću, očigledno da imamo nesporazum o činjenicama. Ovde ste pokazali, pretpostavljam, odluku Vrhovnog suda Srbije koja je doneta po Zakonu o zaštiti zakonitosti koji je podneo republički tužilac gospodin Radovanović. Po zakonu je on za to ovlašćen. Ta odluka se odnosi na jednu ili dve, ne znam tačno ni koliko odluka u slučaju Pahomije, i te odluke su pravosnažno presuđene i tu ste vi potpuno u pravu.
Niti sam rekao reč, niti ću reći reč o toj stvari. Nadzor Ministarstva pravde se bavio sa druga dva predmeta, gde je takođe vladika Pahomije okrivljeni. Ta druga dva predmeta su zastarela. Time se bavilo odeljenje Ministarstva pravde koje je izvršilo nadzor.
Dakle, po zakonu Ministarstvo pravde utvrđuje da li je povređen sudski poslovnik ili ne. Ukoliko se ročišta u krivičnim, građanskim stvarima, dakle u parničnom postupku, vanparničnom, izvršnom itd, da vas ne opterećujem tim, ne zakazuju dovoljno često ili ukoliko postoje bilo kakve druge činjenice koje ukazuju na povredu sudskog poslovnika, ukoliko iz toga proizađu posledice za građane Srbije koji imaju pravo da dobiju adekvatnu sudsku zaštitu, onda može da se desi da postoji sumnja da su se stekli uslovi za utvrđivanje odgovornosti sudija, tužilaca ili zamenika tužilaca.
Dakle, gospodine Krasiću, ni najmanje, niti u bilo kom obliku, ovo o čemu vi govorite nije bilo predmet sudskog nadzora, niti to može da bude. Da li će se time baviti Nadzorni odbor Vrhovnog suda ili se neće baviti, ja ne znam, niti mogu da znam, niti koga pitam, niti je to moj posao, ali evo, ovde ću vam reći još jednom, tražio sam da se utvrdi koliko je zastarelih predmeta od 1. januara 2002. godine do 1. jula 2007. godine, jer sam tada izdao nalog da se to uradi. Morao sam da nađem neki trenutak u vremenu. Mislio sam da je pet godina relevantno vreme. Sad mislim da sam pogrešio, trebalo je, zbog ovih vaših predmeta, da tražim od 1. januara 2001. godine, ali dobro, tražiću i to da se utvrdi.
U ovoj zemlji je oko 4000 krivičnih predmeta zastarelo u ovom periodu. To je sramota za jednu državu, to je sramota države Srbije, sramota za svakog ko se bavi javnim poslom, i to je nedopustivo. To sam rekao, to kažem sad, to je moj stav i protiv toga ću se boriti. Mogu da imam podršku i mogu da imam protivnike. Spreman sam da sa protivnicima razgovaram argumentovano, ali je nedopustivo da u jednoj civilizovanoj zemlji, u zemlji koja ima državnu tradiciju, ima pravnu tradiciju, pravosudnu tradiciju, ovoliki broj krivičnih predmeta zastari, nedopustivo je jer je to rušenje interesa građana ove zemlje.
Dakle, i tu ste potpuno u pravu, gospodine Krasiću, imam nameru da se, u okviru svojih nadležnosti koje su utvrđene Ustavom i zakonom, borim protiv ovoga.
Pozivam sve vas, jer verujem da je to naš zajednički interes, da u toj borbi učestvujemo, jer mi možemo i moramo da imamo efikasnije pravosuđe nego što ga imamo danas. Hvala.

Smisao ovog člana je da odstrani iz našeg javnog života jedan, kako je to zakon ovde i rekao, način koji ubuduće ne bi trebalo da bude dopustiv. Oni koji imaju veliku moć u svojim rukama, a to će biti sudije Ustavnog suda, veliku moć zbog toga što imaju pravo i obavezu da ocenjuju ustavnost, zakonitost i da odlučuju o svim drugim pitanjima koja su im stavljena u nadležnost, tu svoju moć iskazuju i iscrpljuju kroz donošenje ovih odluka. Te odluke se, u najvećem broju slučajeva, uvek kada se radi o ustavnosti i zakonitosti zakona, sa jedne strane, podzakonskih akata, objavljuju, i tu se završava mogućnost koju sudija Ustavnog suda ima, jer on svojom presudom i odlukom iskazuje svoj definitivan stav. Iskazuje sud, sudije mogu da glasaju različito, i to se poslovnikom uređuje šta se i na koji način radi. Dakle, sudijama, ukoliko ovaj zakon stupi na snagu, neće biti dozvoljeno da svoja stanovišta iznose u javnost.
Kada sam već izašao i, naravno, neću više o ovoj stvari polemisati, uvek je problem kada jedna norma nije dovoljno određena, zbog toga što sudije Ustavnog suda po definiciji treba da budu ljudi koji su sposobni da doprinesu, u različitim situacijama, razrešavanju određenih društvenih dilema i određenih tema koje se pojave na dnevnom redu. Ukoliko bismo usvojili ovaj amandman koji se odnosi na svako pitanje koje može da bude bilo kada, u bilo kom trenutku predmet ocenjivanja, naravno u skladu sa Ustavom, to su zakoni, to su podzakonski akti, to znači da bismo sudijama Ustavnog suda onemogućili da učestvuju u javnim raspravama, što može da bude politički stav.
Vlada smatra da to nije celishodno, da je dobro da kada se donose suštinski važni zakoni sudije Ustavnog suda imaju mogućnost da kažu o tome svoje mišljenje, jer to doprinosi kvalitetu takvih zakonskih projekata.
Ovo je jedna od tema gde mogu da postoje sasvim legitimno različite pozicije. Vlada Republike Srbije je svoju poziciju zauzela predlogom koji je stavila.
Zaista želim da uverim i javnost i, pre svega, narodne poslanike da daleko od toga da se radi o bilo kakvom inatu, ovo je jedno stanovište koje drži da je pronašlo pravu meru da bismo zakonom onemogućili da se određene pojave koje smo do sada imali dalje dešavaju, a da otvorimo mogućnost da učesnici u ovako važnim procedurama, kao što su procedure pred Ustavnim sudom, u određenim situacijama mogu da iskažu svoja stanovišta.

Dakle, kao što sam rekao, moguće je zastupati vrlo različita stanovišta o ovom pitanju i to je sasvim prirodno, jer se radi o važnoj stvari i o važnom pitanju. Ne samo zbog iskustva koje smo imali, i to ne u poslednjih nekoliko godina, znamo već decenijama unazad, zato što to zaista jeste bitna stvar, mera stvari mora da bude pronađena. Ta mera se na nekoj tački kristalizuje i ona se iskaže kroz zakonsku normu.
Neću ponavljati ono što sam već rekao. Odluke Ustavnog suda su obrazložene. Ukoliko postoji potreba da se iznose nekakvi drugi razlozi, znači da to obrazloženje nije dobro, a onda imamo problem svi zajedno.
Dakle, Ustavni sud, sudije Ustavnog suda svoju reč kazuju onog trenutka kada donose odluku, kada za tu odluku daju razloge, dakle kada je obrazlažu. Ta odluka u najvećem broju slučajeva se objavljuje u državnim novinama, dakle u "Službenom glasniku", i ona je svima poznata.
Sudije Ustavnog suda, još jednom da kažem, jesu lica koja imaju veliku moć, koju crpe iz Ustava, iz ovog zakona, i njihovo javno pojavljivanje ima jednu sasvim posebnu i specifičnu težinu. Ono što sam malopre govorio odnosi se na njihovu mogućnost da govore o načelnim stvarima.
Te načelne stvari u nekom trenutku mogu da prerastu u nekakve predmete u Ustavnom sudu i ja ostajem pri stanovištu koje sam rekao: posle završenog postupka nema potrebe i nije dobro da se oni pojavljuju u javnosti kao osobe koje brane određena stanovišta.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, koliko je važna ova tačka o kojoj smo juče i danas debatovali govori, i to je potpuno očigledno svakome ko je ovu raspravu pratio, koliko ste vi truda uložili da biste debatu pripremili i da bi se ovakva rasprava vodila.
Mislim da ton, koji je zaista primeren jednom ovakvom pitanju o kome razgovaramo i danas privodimo kraju načelnu raspravu, a razgovaraćemo o tome i za nekoliko dana, nadam se kada budemo govorili o amandmanima, dakle u raspravi u pojedinostima, kazuje da se približavamo donošenju odluku, donošenju zakona i izboru sudija Ustavnog suda i da je to, sada da se ne upuštamo u ove geometrijske oblike, da li je zaokruživanje, svakako vrlo važan trenutak koji će unaprediti stanje stvari u našem pravnom sistemu.
Sada neću govoriti o onome o čemu ćemo govoriti svi zajedno, naravno i ja, kada bude vođena rasprava u pojedinostima. Dobar deo ove načelne rasprave se osvrtao i davao je primedbe, sugestije ili saglasnost sa različitim članovima. Neću govoriti ni o predlozima za sudije Ustavnog suda, to nas čeka verovatno do ponedeljka, kada ćemo voditi debatu o svemu tome. Vrlo kratko o nekoliko stvari za koje mislim da su bitne iz ove načelne rasprave.
Gospođa Vesna Pešić je iskazala svoju zabrinutost, i mnogi drugi poslanici, da li će Ustavni sud moći na ažuran način da vodi postupke koji će mu biti stavljeni, ako zakon bude usvojen, u nadležnost, pre svega na ustavnu žalbu mislim da je ona mislila i nekoliko drugih poslanika. Zaista postoji veliki broj drugih predmeta koji su u ovom trenutku u Ustavnom sudu i ovim zakonom je predviđeno da će svi ti predmeti naravno preći u nadležnost novog Ustavnog suda, ima ih oko hiljadu.
To je pitanje koje će biti uređeno poslovnikom Ustavnog suda. Naravno da je vrlo važno kako će samo ustrojstvo suda ovim posebnim opštim aktom, koji samostalno sud donosi, biti uređeno. To je naravno pitanje i broja savetnika u Ustavnom sudu, i broja sudskih pomoćnika, ili videćemo kako će već biti nazvani stručni saradnici koji će se baviti ovim predmetima.
Isto očekujem veliki broj ustavnih žalbi, to je jedno pravno sredstvo, građani će ga sigurno koristiti. Kada postoji ovolik veliki broj žalbi i inicijalnih akata koji se upućuju Evropskom sudu, možemo očekivati samo da će biti više upućeno tih inicijalnih akata prema našem Ustavnom sudu, neće sigurno biti manje. Dakle, veliki zadatak čeka Ustavni sud kada on bude formiran, veliki zadaci će biti otvoreni, i očekujem da će, pre svega budući predsednik Ustavnog suda i sudije Ustavno suda, naći adekvatno rešenje.
Ono što je posao Ministarstva – to ću učiniti i predložiću Vladi, Vlada parlamentu, a Skupština donosi o tome konačnu odluku – jeste da obezbedi budžet i da sve ono što je nužno kao trošak Ustavnog suda bude plaćeno, jer to je javni interes. Mislim da ćemo tu vrlo lako naći saglasje oko rešenja ovog pitanja.
Ova debata u parlamentu i on o što će uslediti kada budemo otvorili debatu u pojedinostima jeste u stvari suštinski završetak jednog procesa. Sada ću iskoristiti da kažem nekoliko reči kako je to sve izgledalo.
Odmah po formiranju Vlade Republike Srbije doneo sam odluku o formiranju radne grupe koja je počela da se bavi ovim tekstom, nije bilo važnijeg pitanja od ovog pitanja. Već u junu smo mi uspeli da završimo jednu radnu verziju.
Bitno je da je taj tekst prošao različite instance, meni je kao ministru pravde bilo vrlo važno da imamo otvorenu javnu raspravu o ovom pitanju.
Već 8. avgusta je objavljen tekst, koji je dobio vrlo dobre ocene od Evropske organizacije za bezbednost i saradnju, dakle od OEBS-a sa jedne strane. A isto tako i Savet Evrope – a mislim da je nesporno za sve poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije da je Savet Evrope, kao najstarija međunarodna organizacija u kojoj se nalaze sve zemlje koje su, kako reče juče Teri Dejvis, odane demokratiji i vladavini prava, a mi to jesmo – dakle, komisija Saveta Evrope koja se zove Komisija za demokratiju kroz pravo, dakle, Venecijanska komisija, dala je pozitivnu ocenu ovog zakonskog teksta.
Od 8. avgusta otvorena je velika javna rasprava. U toj javnoj raspravi su učestvovali profesori pravnih fakulteta u Srbiji, sudije, sadašnje sudije Ustavnog suda, sudije redovnih sudova, kako Vrhovnog, tako i drugih, tužioci, advokati, stručna javnost, opšta javnost i mislim da je ovaj zakon pretresen u stručnoj javnosti sa jednom vrlo ozbiljnom pažnjom, i to sa pažnjom koju ovakav tekst i zaslužuje.
Veliki okrugli sto imali smo 12. septembra. Na tom okruglom stolu su učestvovali eminentni predstavnici naše stručne javnosti. Vlada Republike Srbije je utvrdila Predlog ovog zakona 4. oktobra.
Ispravno sasvim je ovde rečeno da ovo jeste zakon za koji je, sa stanovišta Vlade, tražena hitna procedura. De fakto je to hitan postupak, ali u stvari kao redovan postupak.
Mislim da je čak dobro da smo formalno imali hitan postupak, jer je bilo moguće da poslanici stavljaju amandmane do početka same rasprave, što je jedna mogućnost više da svako iskaže svoj stav o pojedinim članovima ovog zakona i mislim da ćemo imati dobru raspravu u pojedinostima.
Dakle, više od mesec dana je prošlo od kada je Vlada utvrdila Predlog zakona i kako je taj predlog stigao ovde u Skupštinu. I kada se sve to sagleda, mislim da smo imali jednu vrlo široku raspravu i da je parlament, odnosno narodni poslanici da su imali dovoljno vremena da se pozabave ovim tekstom, i da je to upravo rezultiralo velikim brojem amandmana, i da smo nešto, kao što sam kazao, o svemu tome govorili, a tek ćemo govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
Sada ću da kažem da će neki od amandmana biti usvojeni već posle prvog čitanja koje smo u Ministarstvu pravde imali. Ostaje nam još nekoliko dana do početka rasprave u pojedinostima.
Mi ćemo se sve to vreme baviti ovim amandmanima. Zaista ćemo pripremiti odgovor na svaki amandman koji je ovde stavljen. Imaćemo, siguran sam, još jednom da kažem, vrlo, vrlo značajnu i ozbiljnu debatu u pojedinostima.
Očekujem da ćemo doneti zakon koji je u ovom trenutku najbolji mogući. Sumarno govoreći, neke od primedaba koje sam čuo juče i danas proističu iz teksta samog ustava. Ustavni zakon, koliko god da uređuje sva pitanja kojima se bavi, vezan je Ustavom, kao što su i svi drugi zakoni vezani Ustavom. S druge strane, postoji određeni broj pravnih dilema. Postoje neke dileme koje su više pravno-političke nego što su pravne. O svemu tome ćemo razgovarati. Imaćemo jedan ozbiljan pretres i siguran sam da ćemo biti u prilici da donesemo dobre odluke.
Kako god, ova rasprava u načelu se završava. Mislim da smo imali mogućnost da saslušamo i čujemo sve poglede, pravne pre svega, političke takođe, pravno-političke isto tako, i uveren sam da posle ovakve debate imamo još jedan argument koji će nas približiti mogućnosti i dovesti do toga da posle svega ovoga donesemo zakon, da izaberemo sudije i da Srbija napravi jedan veliki, u to sam potpuno ubeđen, veliki i značajan korak ka još većem i značajnijem utemeljenju vladavine prava u našoj zemlji. Hvala vam najlepše.

Amandmani su stizali juče do početka sednice, ali i u toku dana, tako da mi u Ministarstvu pravde sve te amandmane sada proučavamo. U svakom slučaju, mislim da ćemo na najdobronamerniji mogući način, ne zbog dobronamernosti, već zbog toga što smo vrlo otvoreni da sve što predstavlja predloge koji mogu da unaprede zakon prihvatimo. U ovom trenutku ne mogu ni gospodinu Krasiću, niti drugim poslanicima da dam izjašnjenje o bilo kom pojedinačnom amandmanu. Mislim da ćemo to do kraja dana imati i sutra u toku dana. U ovoj raspravi u načelu smo spremni da čujemo sve načelne primedbe, ali isto tako sugestije i primedbe u pojedinostima. To će doprineti da i naše sagledavanje dobije još određene argumente i da možemo na bolji način da odlučimo. Hvala lepo.

Naravno, izvinjavam se svim narodnim poslanicima i predsedavajućem, mislio sam da je stiglo obaveštenje. Pošto je danas sednica Vlade, četvrtkom se održavaju sednice Vlade, zakazao sam Odbor za pravni sistem, čiji sam predsednik, pre početka ove sednice, ali, nažalost, nismo uspeli da završimo.
I, naravno, neću biti na sednici Vlade, koja počinje u 13 časova, dok traje ova rasprava, ali sam bio obavezan da uradim ono što moram da bi ta sednica mogla da bude održana.
Pored toga, vršena su usaglašavanja oko budžeta, tako da vas molim da imate razumevanja i da primite izvinjenje, a nadam se da ćemo uspešno da nastavimo i da završimo ovu debatu.

Neću izlaziti van teme ovog dnevnog reda, preko onoga na šta sam prosto prinuđen da učinim kao odgovor ovde na pitanja koja se otvaraju. Juče sam jasno rekao, govorim naravno o problemima koje imamo sa protestom zaposlenih u pravosuđu, da ću da podržim svaki razuman i realan zahtev. Razuman i realan zahtev jeste promena u zaradama u onim okvirima koje budžet za 2008. godinu može da izdrži.
Nisam po Ustavu i zakonu taj koji povećava, niti smanjuje plate, niti zarade bilo kome, već sam član Vlade koja donosi, na predlog Ministarstva finansija, predlog odluke o budžetu, a Narodna skupština Republike Srbije budžet usvaja. Van onoga što ovaj parlament usvoji niko u državnoj upravi, uključujući narodne poslanike, ministre, sve korisnike budžeta, ne može imati bilo kakvu zaradu.
Dakle, podržaću svaki razuman i realan zahtev. Interes građana Srbije je da živimo u zemlji koja ima stabilnu ekonomiju, a stabilna ekonomija je moguća ukoliko imamo održiv poreski sistem i ukoliko rashodi ne premašuju prihode i to znaju, siguran sam, i svi građani Srbije, a narodnim poslanicima je to prosto posao i ne sumnjam da oni dele ovo moje uverenje. Možemo se razlikovati oko nijansi.
Oko činjenica moram da odgovorim na ovo: niko u pravosudnoj administraciji nema nižu zaradu od zaposlenih u upravi. Postoji nekoliko kategorija zaposlenih u pravosudnoj administraciji koji imaju višu zaradu nego što tu zaradu imaju zaposleni u upravi. To su činjenice.
Druga važna činjenica je da ministarske plate nisu povećane, onolike su kolike su bile dok je bila izvršna vlast prethodna vlada. Ta tačka nije ni stavljena na dnevni red, tako da u tom pogledu nema bilo kakvih promena i mislim da tu među ministrima u Vladi Republike Srbije postoji potpuno saglasje, jer nikome nije palo na pamet da traži povećanje zarada, jer je neprimereno i nemoralno da se povećavaju zarade ministara, kada zaista imamo velike probleme sa zaradama koje imaju zaposleni i u administraciji, ali i sa prosečnim zaradama koje su nešto preko 300 evra. To je sigurno bolje nego što je bilo, ali niko u ovoj zemlji ne može time da bude zadovoljan. Samo je važno da budemo realni. Kada smo realni, onda imamo veće šanse da stvari brže rešavamo. Samo da odgovorim sa ovih nekoliko činjenica, koje je važno da svi imate kao informaciju koja je tačna i valjana.

Naravno da svako bira način kako će se baviti različitim temama i poslanici su ovde izabrani od strane građana i imaju neotuđivo pravo i obavezu da raspravljaju o svakoj temi. Razumem sve poslanike koji se sa mnogo brige i pažnje bave i ovim pitanjem, jer to pitanje zavređuje, mislim na protest koji je ovih dana u pravosuđu aktuelan. Nije bila ideja da se iznose bilo kakva opravdanja.
Odnos između zarada koje imaju zaposleni u upravi i zaposleni u pravosudnoj administraciji se pojavljuje kao tema samo iz razloga što je to pitanje uređeno jednim zakonom i zbog toga što zakon koji je ovaj parlament izglasao 2006. godine i koji je stupio na snagu 1. januara 2007. godine je izjednačio zarade zaposlenih u državnoj upravi i zaposlenih u pravosudnoj administraciji. Isto tako, taj zakon je utvrdio da će u onim slučajevima gde su zarade zaposlenih u pravosudnoj administraciji više od zarada zaposlenih u upravi, to pitanje i ta tema biti uređeni tako da će zarade zaposlenih u administraciji u pravosuđu morati da sačekaju povećanje zarada zaposlenih u upravi.
Hoću da kažem da je neophodno, da bi se ta situacija izmenila, da se usvoji zakon u ovom parlamentu i sve su to teme oko kojih se vode debate. Potpuno mi je blizu pameti i sasvim sam svestan da to što jedna kategorija zaposlenih ima male zarade ne može da bude uteha za drugu kategoriju zaposlenih, ali svi poslanici dobro znaju da zarade mogu da budu onolike u sumi koliko budžet odredi, da budžet zavisi od toga koliko se ubere poreza.
Neću više komentarisati ovu temu uopšte. Dakle, još jednom ću da kažem potpuno podržavam sve one zahteve zaposlenih u pravosuđu, administraciji, koji su realni i koji mogu da budu ostvareni. Ako bih rekao drugačije, ne bih rekao istinu i ja neću nikoga da obmanjujem, niti mogu da obećam bilo kome više od onoga što građani i narod Srbije mogu da plate. Ukoliko ima ideja, kako da se pribavi više novca nego što sada ima u budžetu siguran sam da je i ministar finansija i predsednik Vlade će sa velikim zadovoljstvom čuti svaki predlog koji i koliko ja mogu da shvatim može da se sastoji ili u uvođenju novih poreza ili u povećanju postojećih poreza ili u onome što se kolektivno zove štampanje novca.
Dakle, podržavam svaki zahtev koji je realan i verujem da će u svim ovim konsultacijama oko novog budžeta, dakle predloga budžeta za 2008. godinu, biti pronađen prostor da se ovo stanje stvari unapredi koliko je to moguće i da je vrlo važno da svi, sa velikom dobronamernošću i sa brigom jedni o drugima i brigom o državi, vodimo razgovore i pregovore na ovu temu i to je moj apel svima, koji u ovoj debati učestvuju, bez obzira na kojoj su poziciji.

Samo da odgovorim gospodinu Dačiću na ona pitanja na koja mogu da odgovorim.
Što se tiče parafiranja, juče smo o tome govorili i mislim da smo napravili jednu vrlo važnu stvar za građane Srbije i da smo u pregovorima koji su prethodili – parafiranje sa jedne strane i sa dogovorom koji će naravno stupiti na snagu kada procedura u parlamentima svih zemalja EU bude završena – uspeli Srbiju da primaknemo jedan korak EU.
Siguran sam da će ovo biti vrlo važna stvar i za odluku koja je pre svega političke prirode, naravno ima i vrlo značajne tehničke i bezbednosno-tehničke aspekte, a to je dobijanje statusa, kako se to obično kaže, na beloj šengenskoj listi. Mislim da je vrlo bitno za građane Srbije da mogu što pre da putuju po celoj Evropi, a da im za to nisu potrebne vize, kao što je to potrebno nažalost sada.
Kada ovde budu svi sporazumi koji su potpisani i potvrđeni, kada ih bude parlament ratifikovao imaćemo, u to sam siguran, od 1. januara znatno lakši vizni režim za nekoliko kategorija građana - za penzionere, studente, profesore, i za poslovne ljude i da će to biti jedan veliki korak koji će nas vratiti ili omogućiti nam da dođemo u poziciju da možemo bolje da se borimo, mislim na građane Srbije i na sve nas, za sve ono što predstavlja mogućnost za bolji život naših porodica.
U ovom stavu koji je gospodin Dačić rekao da se definiše da se sporazum koji se parafira odnosi na teritoriju Srbije van teritorije Kosova i Metohije, mislim da stvar uopšte nije komplikovana. Ona je regulisana Rezolucijom 1244. Odlukom Saveta bezbednosti na Kosovu je, da se podsetimo svi zajedno, administracija UN i ona je tamo odgovorna u ovakvim okolnostima za uređivanje različitih aspekata državnog i svakodnevnog života.
Tako je Vlada Republike Srbije mogla da pregovara za ovo područje o kome se ovde radi. To je naravno potpuno u skladu sa nastojanjima, pre svega, Skupštine i Vlade Republike Srbije, predsednika Republike, u ovoj velikoj diplomatskoj borbi koja ima za cilj da odbrani državnu teritoriju.
Neću ulaziti u to, samo bih dao jednu ocenu. Predlog koji je izneo pregovarački tim ne izlazi van mandata koji je dao parlament pregovaračkom timu. Hongkong je u sastavu Narodne republike Kine, on je deo, jedan deo sa vrlo specifičnim režimom, ali je deo Narodne republike Kine. Mi se u okviru mandata i smernica koje je dala, okvira koje je dala ova skupština, pregovarački tim se bori da Kosovo i Metohija ostane sastavni deo Republike Srbije, što je državni cilj.
Nisam čuo za ovu izjavu Helsinškog odbora. Siguran sam, ako postoje elementi koji bi mogli da dovedu do pokretanja procedure, da će to oni koji su nadležni učiniti. To nije Ministarstvo pravde i ne vodi registar udruženja građana, niti bilo šta drugo. Ne vidim da je u Srbiji do sada bio problem sa slobodom govora, sa slobodom izražavanja i sigurno neće ni biti ubuduće.
Dobro je da što pre bude konstituisan Ustavni sud, jer je on po Ustavu nadležan da se bavi ovim pitanjima. Evo, koristim priliku i dobar je šlagvort dao gospodin Ivica Dačić da Ustavni sud bude što pre konstituisan, da ćemo onda imati jedan institucionalni, na Ustavu utemeljen organ, koji će moći da daje meritorne odluke o ovakvim pitanjima.

Sasvim kratko, nekoliko napomena. Odgovor gospodinu Batiću, a i još nekim poslanicima. Naravno da je sintagma istaknuti pravnik jedan pravni standard. Taj pravni standard cene, za svakog od ovih predloženih kandidata, dve instance, jedna koja predlaže i druga koja bira, i ne postoji van svega toga niko ko može da oceni, niti ima pravo.
Dakle, ovaj parlament procenjuje ko su to istaknuti pravnici, kada bude vršio izbor sa liste od 10 kandidata koje je predsednik Republike uputio Skupštini Srbije. S druge strane, parlament kada utvrđuje svoj predlog od deset kandidata takođe će proceniti ko je istaknuti pravnik. Ovo je jedna usmeravajuća norma i usmeravajući pravni standard, mislim da to nije sporno i pretpostavljam da će biti dosta neslaganja oko toga među samim poslanicima, ali mislim da to nije stvar koja je neprirodna.
S druge strane, oko sudskih taksa neko je ovde ponovo otvorio debatu, pravosudni budžet je 22 milijarde dinara u 2007. godini, iz sudskih taksi biće ubrano nešto preko sedam milijardi dinara. Dakle, vrlo je mala mogućnost da preraspodelom sudskih taksi mi rešimo ovaj problem, 60% sudskih taksi ulazi u pravosudni budžet, ostalo ide u redovni budžet. Dakle, bilo bi odlično da uberemo više od 22 milijarde od sudskih taksa, ali to prosto nije stvar koja je realna.
Što se tiče ovoga o čemu je govorio gospodin Baralić, to je pitanje na kome se vrlo predano radi. Mi utvrđujemo sve kriterijume potrebne za mrežu sudova, kako opštinskih i okružnih, tako i apelacionih sudova. Apelacioni sudovi su ustavni institut.
Kada budemo predložili ovde zakon o Vrhovnom Kasacionom sudu i apelacionim sudovima, ovo će biti jedna velika tema, i ono što mogu svakako da vam obećam jeste da ćemo objektivno utvrditi broj predmeta u jednoj godini, potrebe građana i efikasnost, ažurnost pravosuđa.
Naravno, pored njegove nezavisnosti i čestitosti u radu, tri su elementa koja će biti opredeljujuća kada budemo donosili odluku o svim pitanjima, uključujući i to da li će u Čačku biti sedište apelacionog suda ili ne.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, zakon o Ustavnom sudu je došao na dnevni red ove skupštine i siguran sam da svi delite moje uverenje da imamo vrlo važnu tačku koja će, kada bude završena i ukoliko ovaj zakon bude dobio podršku u Narodnoj skupštini Republike Srbije, i ukoliko Skupština izabere pet sudija sa liste od 10 sudija koje je predložio predsednik Republike još pre izvesnog vremena, i sa druge strane utvrdi predlog od 10 kandidata, i sa te liste predloga, predsednik izabere pet sudija Ustavnog suda u skladu sa Ustavom, Srbija će imati konstituisan Ustavni sud.
Posle godinu dana, kada zbog različitih okolnosti, a pre svega zbog manjkavosti pravila koja uređuju način na koji Ustavni sud funkcioniše, dakle posle godinu dana nefunkcionisanja institucije, ustanove, svojevrsnog sudskog tela koje se ne bavi samo, niti isključivo pojedinačnim pravnim aktima, već pre svega ocenom ustavnosti zakona i ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata niže pravne snage, Srbija će ući ponovo u red država koje imaju zaokružen pravni sistem i koje mogu u svim instancama da obave kontrolu onako kako je to našim ustavom, ali i standardima i pravilima civilizovanog sveta i utvrđeno.
Nekako mislim da je sasvim, ako ne prirodno, onda nekakva prirodna koincidencija da se danas, kada Srbija parafira sporazum o pridruživanju i stabilizaciji, u Narodnoj skupštini Republike se nalazi upravo ovaj zakonski projekat, i to je svakako znak da mi krupnim koracima napred gazimo ka uređivanju svog, ne samo pravnog, nego celokupnog sistema.
Ovaj zakon o Ustavnom sudu se naravno naslanja na tradiciju ustavnog sudstva koje postoji na našim prostorima i u vreme kada je ovde u Srbiji i u bivšoj Jugoslaviji postojao jedan sasvim drugačiji društveni sistem i politički sistem, postojala je ustanova ustavnog sudstva, a naravno da i posle 1990. godine i posle 2000. godine mi Ustavni sud imamo kao jednu instituciju koja je ukorenjena u našoj pravnoj i političkoj tradiciji.
Ovaj zakon o Ustavnom sudu, naravno, oslanjajući se i temeljeći se na novom Ustavu, ima i sasvim nove institute i potpuno sam uveren da će ti novi instituti predstavljati veliko unapređenje zaštite, pre svega prava građana, kada se radi o osnovnim slobodama i osnovnim pravima, koja su utvrđena Ustavom Srbije, ali isto tako su i garantovana pre svega Evropskom poveljom o ljudskim pravima, ali i drugim međunarodnim dokumentima.
Dakle, u najkraćem, zakon o Ustavnom sudu uređuje nekoliko velikih oblasti. Prva oblast je, i nešto je u ovoj prethodnoj debati o tome i bilo reči, jeste odeljak koji uređuje izbor, imenovanje i prestanak dužnosti sudija Ustavnog suda. Drugi odeljak uređuje ili normira samo uređenje Ustavnog suda.
I da imamo pravila u sadašnjim propisima koja su sadržana u ovom zakonu ne bismo ni došli u tu nevolju da već godinu dana ne funkcioniše Ustavni sud zbog toga što je predsednik Ustavnog suda otišao u penziju ili je stekao uslove da bude penzionisan. A sa druge strane, ne postoji mehanizam kako da bude izabran novi predsednik Ustavnog suda, a samim tim ne postoji ni proceduralna pretpostavka da se pitanja kojima se bavi Ustavni sud stavljaju na dnevni red i da se silni predmeti, koji su se zaista u ovih godinu dana nagomilali u Ustavnom sudu, jedan po jedan rešavaju.
Dakle, kada ovaj zakon bude usvojen, imaćemo vrlo jasna pravila uređena zakonom kako da svaku situaciju u kojoj je zakonopisac mogao da predvidi, da svaku situaciju koja bi mogla dovesti do opstrukcije rada Ustavnog suda ubuduće izbegnemo.
Vrlo važna oblast ovog zakona i vrlo važno poglavlje jesu ono što predstavlja suštinu, a to su procedure, postupci koji se uređuju pred Ustavnim sudom. Naravno, postupci su pre svega propisani samim Ustavom kroz nadležnosti Ustavnog suda, a ovde se uređuje način kako te procedure započinju, kako traju, kako se završavaju.
I pored uobičajenih postupaka, koji pre svega se odnose na ocenu ustavnosti zakona i na ocenu ustavnosti i zakonitosti podzakonskih pravnih akata, kako državne uprave i izvršne vlasti, tako i organa teritorijalne autonomije i organa lokalne samouprave, ima još nekoliko važnih postupaka koji su vrlo precizno uređeni ovim zakonom.
Radi se, pre svega, o novim institutima. Po ovom zakonu je uređeno na koji način Ustavni sud raspravlja i odlučuje u postupcima koji za predmet imaju povredu Ustava od strane predsednika Republike sa jedne strane, zatim pravo sudija, tužilaca i zamenika tužilaca da reaguju na odluke koje donosi Visoki savet sudstva i Skupština Republike Srbije o njihovom razrešenju. Dakle, postoji pravna zaštita u ovoj vrlo važnoj oblasti.
Ono što predstavlja jednu najvažniju novinu, jedan najbitniji napredak koji mi u svoj pravni sistem unosimo, a to jeste institut ustavne žalbe. Građani Srbije, u trenutku kada ovaj zakon bude stupio na snagu, imaće pravo i mogućnost da se obrate Ustavnom sudu kada smatraju da je povređeno neko njihovo pravo ili neka od sloboda koje su utvrđene Ustavom, moći će da se obrate Ustavnom sudu i da od Ustavnog suda zahtevaju zaštitu u takvom slučaju, ukoliko na drugi način nije obezbeđena sudska zaštita.
Više puta smo svi zajedno ovde o tome govorili, u državi u kojoj nema efikasne sudske zaštite vlada zakon jačeg i takva država u stvari prestaje da bude država korak po korak. Svaki institut koji građanima omogućava da dođu do sudske zaštite predstavlja jačanje pravne države, jačanje stabilnosti jednog demokratski uređenog poretka, i zbog toga je ovaj institut ustavne žalbe toliko važan.
Međutim, pored ovih situacija, kada ne postoji druga sudska zaštita, pa se Ustavni sud pojavljuje kao instanca koja sudi u pojedinačnim pravnim slučajevima, ima jedan vrlo važan slučaj, kada građani u vreme kada teku sudske procedure, dakle pred redovnim sudovima, bilo da su krivične ili da se radi o građanskim postupcima, mogu da se obrate Ustavnom sudu ukoliko smatraju da se ti postupci, prosto govoreći, predugo traju. Dakle, ukoliko smatraju da je povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku.
Kada ovaj zakon bude stupio na snagu, ukoliko se većina poslanika u ovoj skupštini za to opredeli, pravni sistem Srbije biće opremljen svim mehanizmima koje ima i Evropski sud, dakle svim mehanizmima koji su predviđeni Evropskom poveljom o ljudskim pravima, imaćemo kao građani mogućnost da se obratimo Ustavnom sudu da nam pruži zaštitu ukoliko suđenja u kojima učestvujemo kao građani predugo traju.
Da postoji taj institut danas, mislim da bi Ustavni sud imao značajan broj slučajeva da reši i mislim da bi to veoma pomoglo da redovni sudovi u našoj zemlji sude ažurnije, da budu efikasniji i da imamo manje nevolja sa zastarelošću predmeta u krivičnim procedurama i sa dužinom trajanja predmeta u parničnim postupcima, u vanparničnim postupcima i u izvršnim postupcima takođe.
Takođe, koristim priliku da nešto više o ovom institutu kažem, jer je to suštinska i najveća novina u ovom zakonu i našem pravnom sistemu. U onim slučajevima kada Ustavni sud da zaista postoji povreda prava i sloboda na koje se ukazuje ustavnom žalbom kada se iniciraju ovi postupci, Ustavni sud ima pravo da naloži sprovođenje određenih mera. Naravno, te mere nisu definisane zakonom već je ostavljen jedan vrlo širok prostor Ustavnom sudu i Ustavni sud će imati mogućnost da naloži izvršenje tih mera, kako bi sve ove povrede prava i sloboda bile uklonjene iz pravnog poretka.
Oni građani koji izdejstvuju usvajajuću presudu po ustavnoj žalbi, dakle, kada Ustavni sud utvrdi da po postupcima koje su oni pokrenuli postoji poveda prava i sloboda, moći će, ukoliko smatraju da su pretrpeli određenu štetu nepravilnim ili nezakonitim postupanjem državnih organa, sudova takođe, imaće pravo da traže obeštećenje, i to prvo u jednom postupku koji će se voditi pred komisijom, čije formiranje po ovom zakonu ima pravo da predloži i obavezu naravno ministar pravde u određenom vremenu posle stupanja na snagu ovog zakona, a ukoliko nije zadovoljan i ukoliko se postupak ne završi sa adekvatnom satisfakcijom za građanina, svako će imati priliku da posle sprovedene procedure pokrene i postupak u redovnoj parničnoj proceduri da bi utvrdio štetu u redovnom sudskom postupku.
To su, dakle, suštinski najbitnije novine i pored njih želim da istaknem još dve ili tri stvari za koje držim da su vrlo važne. Naime, postupak za ocenu ustavnosti zakona pre proglašenja zakona je takođe novi institut. To kao pravno uređen skup pravila nije postojalo do sada u našem pravnom sistemu. Ispostavilo se da ima slučajeva kada Narodna skupština većinom usvoji zakon da se pojavi dilema oko toga da li je taj zakon u skladu sa Ustavom ili ne i kvalifikovana većina poslanika Narodne skupštine Republike Srbije ima pravo da u vremenu koje postoji između usvajanja zakona i završetka procedure u ovoj skupštini, koja se završava tako što nadležni u Skupštini potpisom utvrde da je tekst određene sadržine usvojen i da je dobio parlamentarnu većinu, postoji vreme između tog trenutka i trenutka kada predsednik Republike ukazom proglašava zakon i kada posle toga on odlazi u "Službeni glasnik" i kada biva objavljen, dakle, u tom vremenu kvalifikovana većina poslanika ima pravo da od Ustavnog suda traži da utvrdi da li je takav zakon u skladu sa Ustavom ili ne.
Postoji još jedna procedura, to je postupak odlučivanja o odlaganju stupanja na snagu odluke autonomne pokrajine, to je takođe institut koji je predviđen novim Ustavom i mislim da, iako pretpostavljam da će to biti sasvim izuzetna situacija, otvorena je još jedna procedura koja će omogućiti da izbegnemo svaku moguću neustavnost i nezakonitost u odlučivanju i organa autonomne pokrajine.
Jedna takođe vrlo važna odredba odnosi se na one slučajeve kada Ustavni sud u skladu sa Ustavom utvrdi da potvrđeni međunarodni ugovori, to su dakle međunarodni ugovori koji su potpisani, a dobili su većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nisu u skladu sa Ustavom, postoji mogućnost da se takva procedura takođe otvori pred Ustavnim sudom. Ustavni sud takođe ima pravo da utvrđuje i obavezu da li su takvi međunarodni ugovori u skladu sa Ustavom i opštevažećim pravilima međunarodnog prava, koja su takođe obavezujuća u našem pravnom poretku.
Postoji jedan vrlo jasno uređen način nastupanja pravnih posledica ukoliko Ustavni sud utvrdi da takav međunarodni ugovor nije u skladu sa Ustavom. On prestaje da važi na način i po pravilima koja su samim tim međunarodnim ugovorom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava uređena.
Mislim da imamo svi zajedno priliku da u jednoj otvorenoj debati, za koji sam siguran da će biti sadržajna kao i uvek kada se u ovoj skupštini raspravlja o vrlo važnim pitanjima, utvrdimo najbolji mogući tekst zakona o Ustavnom sudu. Takođe, verujem da ćemo na kraju ove debate doći i do jedne vrlo jasne slike, jedne vrlo jasne predstave o tome ko su ličnosti koje su najbolje da budu sudije Ustavnog suda. Srbija je na pragu da zaokruži svoj pravni sistem tako što će poslanici Narodne skupštine Republike Srbije doneti ove vrlo važne odluke.
Kada sam na početku rekao da je sasvim prirodna koincidencija da danas, kada je parafiran ugovor o pridruživanju i stabilizaciji sa EU, počinjemo raspravu o ovoj vrlo važnoj tački dnevnog reda, onda sam želeo da kažem da je to pre svega važno zbog nas.
Važno je zbog građana Srbije, važno je zbog 250 poslanika koji reprezentuju ovde građane Republike Srbije, jer mi ove korake ne činimo zato da bismo se svideli nekome, ni Evropskoj uniji, ni Kini, ni Rusiji, ni SAD, ovo činimo zato što je to dobro za svakog građanina koji u ovoj zemlji živi i zbog toga sam siguran da će ova skupština doneti ovaj zakon i da ćemo napraviti jedan veliki korak napred.

Hvala lepo. Koliko vidim, ostalo je sasvim malo vremena, neću u detalje odgovoriti ovlašćenom predstavniku LDP-a, jer bi to trebalo onda da uradim i sa svim ostalim poslanicima. Ali, želim samo jednu stvar da razjasnim ovde, moguće da se nismo razumeli oko opštih i pojedinačnih pravnih akata. Nisam shvatio da je to tema oko koje može da bude nesporazuma.
Naravno da se ustavna žalba podnosi samo protiv pojedinačnih pravnih akata i to jeste veliki iskorak i jedno veliko unapređenje našeg pravnog sistema, da će Ustavni sud, a nikada do sada takvo ovlašćenje nije imao, početi da rešava i po ustavnoj žalbi koju građani imaju pravo da podnesu kada smatraju da je povređeno neko njihovo pravo ili sloboda koji su utvrđeni Ustavom, uključujući i pravo da traže od Ustavnog suda zaštitu ukoliko drže da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. To su prava koja sad imaju građani Srbije, kao zemlje koja je članica Saveta Evrope, pravo pred Savetom Evrope da pokrenu.
Naravno da je sasvim moguće da ćemo u primeni imati različite situacije. Moguće je da bude veliki broj predmeta i očekujem da će, naravno, pod uslovom da ovaj zakon bude usvojen, poslovnikom Ustavni sud urediti način kako će postupati u ovim postupcima, kako će se sudije izvestioci baviti ovim poslovima, način odlučivanja Ustavnog suda je uređen samim Ustavom i tu za ovaj zakon nije bilo previše mogućnosti za bilo kakva drugačija rešenja.
Ovo o čemu je gospodin Batić govorio, sve mogu da prihvatim kao primedbu, osim da se ignorantski odnosim prema protestu. To nije tačno. Imao sam sa predstavnicima sindikata u poslednje dve ili tri nedelje tri sastanka i tri susreta u najrazličitijim formatima. U petak smo imali sastanak ministar Rasim Ljajić, ministar finansija Cvetković, danas je takođe bio sastanak gde je ponovo bio ministar Cvetković, ministar Milan Marković za državnu upravu, predstavnici Ministarstva za rad i socijalnu politiku, dakle, imamo komunikaciju sve vreme. U tim intervalima između sastanaka pomoćnici ministara, moji pomoćnici iz Ministarstva pravde, pomoćnici iz drugih ministarstava takođe drže komunikaciju.
Delim, gospodine Batiću, vaše uverenje da su zarade u administraciji pravosudnoj male i ne vidim da ima bilo ko razuman da će reći drugačije, ali zarade ili plate u upravi su još niže. Nema nijednog mesta u upravi koje je bolje plaćeno od mesta u pravosudnoj administraciji. Govorim o klasičnoj upravi, ne o agencijama, Narodnoj banci ili bilo čemu drugom.
Zarade u pravosudnoj administraciji su po pojedinim pozicijama veće, i to čak i do 20%, ima i onih sistematizovanih mesta koje imaju jednaku zaradu kao u upravi. Dakle, nema nikoga u državnoj upravi ko je bolje plaćen od onoga ko obavlja istu vrstu posla u pravosudnoj administraciji. To su činjenice.
Sindikat, jedan od dva reprezentativna sindikata, izneo je zahtev da te zarade budu povećane za 100%. Voleo bih da te zarade mogu da budu povećane pet puta, ali ne mogu da podržim nijedan zahtev koji nije ostvariv. Iskoristiću ovu priliku da potpuno razjasnimo stvari.
Nije moguće povećati ni za jedan jedini dinar zaradu ljudima koji rade u pravosudnoj administraciji, a da se ne povećaju zarade svima u državnoj upravi. Ministar finansija je izneo poziciju da to nije moguće pri ovim okolnostima i ovim prilikama. Kao vi ovde u Narodnoj skupštini, tako i celokupna izvršna vlast, i celokupna uprava, i sudovi, uključujući i sudove, i tužioce, i zamenike tužilaca, svi mi primamo ovde zarade od novca koji daju građani Srbije tako što plaćaju porez.
Da bi bile povećane zarade: moramo da uvedemo neke nove poreze ili da povećamo postojeće poreze, ili da Srbija uđe u vrlo ozbiljnu inflaciju tako što će se obezvređivanjem novca povećavati zarade koje će imati zaposleni koji su korisnici budžeta.
Spreman sam, to ću još jednom da kažem, rekao sam to i malopre ovde predstavnicima javne reči, spreman sam da podržim svaki zahtev koji je ostvariv i održiv. Neću, kao ministar pravde, podržati nijedan zahtev koji će građane Srbije dovesti do toga da imaju inflaciju, koja je nedopustiva, jer smo zlo te vrste jednom svi zajedno prošli.
Želeo bih da vidim kome možemo da smanjimo prinadležnosti iz budžeta da bismo povećali na drugoj strani. Zakon o budžetu će se vrlo brzo naći ovde pred Skupštinom Republike Srbije i mislim da je to prilika da i ovo pitanje potpuno i temeljno raspravimo.
Pozvao sam nekoliko puta predstavnike oba reprezentativna sindikata da uđu aktivno u radnu grupu, koju sam osnovao kao ministar pravde i koja treba da utvrdi koliko treba zaposlenih da bude u Srbiji da bismo mi imali efikasno i nezavisno pravosuđe. Mislim i na nosioce pravosudnih funkcija, dakle, na sudije, tužioce i zamenike tužilaca, ali isto tako i na one koji su zaposleni u pravosudnoj administraciji.
Pozivam ih ovde pred vama, takođe, još jednom, da svi zajedno kao ozbiljni ljudi raspravimo to pitanje, da vidimo da li je adekvatan broj 13.800 zaposlenih i nešto više od toga, koliko sada ima u pravosudnoj administraciji, da li možda treba da bude više ili, kako govore prve analize, taj broj treba da bude niži.
Ali, nemam nikakvu potrebu, niti želju da to utvrđujem sam ili da utvrđuje radna grupa u kojoj nema zaposlenih iz pravosudne administracije. Mislim da svi zajedno imamo priliku da utvrdimo koliko je potrebno zaposlenih da bi radilo efikasno pravosuđe.
Sve ostalo jeste regulisano propisima. Mislim da je dobro da se svi držimo zakona i da niko ne ulazi u neprijatnosti zbog toga što se zakon krši. Zakoni se moraju poštovati, inače nećemo imati priliku da živimo u jednoj uređenoj i pristojnoj zemlji. Hvala.