Važna je stvar oko makroekonomske stabilnosti. Verujem da je potpredsednik Đelić o tome govorio ovde prethodnih dana i u debati da je to stvar koja je dobro pretresena.
Naime, vi znate da mi u ovom trenutku jednu sličnu obavezu kao država izmirujemo prema građanima. Ta obaveza je mnogo veća po svom obimu nego što je suma novca koja je predviđena i o čemu vi govorite ovde, za restituciju oko dve milijarde evra. To je vraćanje stare devizne štednje. Republika Srbija će 4,2 milijarde evra u 16 godina vratiti građanima. To je obaveza koju država nije izmirila građanima, odnosno garantovala je za štetne uloge koji u jednom trenutku nisu mogli da budu vraćeni, nisu mogle da ih vrate banke koje su bile dužne po osnovu depozita to da učine, šta više nego dva puta veći iznos novca.
Godišnje negde oko 220 miliona evra prosečno, u redu veličine je to sličan iznos. Opterećenje budžeta će od 2015. godine biti manje ili više isto po osnovu vraćanja na ime obeštećenja po osnovu restitucije, kao što je sada po osnovu stare devizne štednje.
Naše je očekivanje da će BDP da raste i da ćemo u godinama koje dolaze imati i veće budžetske prihode, pa samim tim će i opterećenje biti manje nego što je sad. To su ti makroekonomski pokazatelji.
Ono što se tiče načina na koji je taj novac definisan, definisan je ovako i u Zakonu kojim je uređeno vraćanje stare devizne štednje. Nije nam prvi put. To je jedna pravno-tehnička mera i bez obzira što, slažem se sa vama, mi računamo u svojoj domaćoj valuti, bar dok ne postanemo deo Evrozone. Ovo je jedan od načina koji su uvedeni u naš pravno-tehnički vokabular i zbog toga to ovde tako i stoji.
Da budem dalje precizan, ono što sam maločas rekao. Nije ovih milijardu evra koje je država unela u svoj promet ovde i koji su dobijeni na ime obveznica pre dva ili tri dana, novac koji je uzet da se servisiraju ove stvari, još jednom ću reći da je to znak vrlo ozbiljnog poverenja onih koji najstrože posmatraju rizike i kada su veliki strani investitori rešili da plasiraju milijardu evra u Srbiju, to je vrlo dobar znak da će i oni koji budu spremni ili sada razmišljaju o tome da li treba graditi fabrike u Srbiji, da li treba ulagati i u poljoprivredu u Srbiji, mnogo lakše doneti svoju odluku kada su videli da su najveće finansijske banke i institucije to učinile. Tako da je to dobra vest.
Neću više uzimati vremena. Mislim da ova godina u poljoprivredi nije bila loša i da smo napravili dobre korake. Očekujemo da će 2012. godina biti još bolja, a o nekim od mera koje bi do toga trebalo da dovedu ćemo razgovarati kad to bude ovde na dnevnom redu. Hoću da podelim sa vama optimizam i mislim da imamo dobra rešenja i da ćemo napraviti dobre korake što se tiče poljoprivrede.

Brojevi umeju da budu veoma slikoviti i mislim da odlično vodimo na ovaj način debatu.
U ovo vreme, kada je napravljena situacija u kojoj banke više nisu bile u stanju da vraćaju devizne uloge građanima, pa je onda država postavila nov zakon, pa sada svi zajedno vraćamo to građanima Srbije, zaduženost zemlje je bila 133% bruto društvenog proizvoda. Sada je zaduženost zemlje 42% bruto društvenog proizvoda. Kada pogledate, recimo, zaduženost nekih od vrlo ozbiljnih zemalja EU, u odnosu na bruto društveni proizvod, Srbija stoji daleko bolje.
Dakle, stvari sa ekonomijom su prioritet i otvaranje novih radnih mesta, nove investicije, povećanje bruto društvenog proizvoda i smanjenje, naravno, zaduženosti su glavni cilj ekonomske politike, ali brojevi su neumoljivi. Oni su slikoviti i ne bi se strane finansijske institucije odvažile da ulože milijardu evra u Srbiju, da nemaju potpuno poverenje u to da će država biti u stanju da taj novac vraća, što znači da će ovaj nivo zaduženja biti manji, da će fiskalni prihodi biti veći, a to nije moguće ako se ne dese dobre stvari u ekonomiji i u poljoprivredi, ako se ne povećaju zarade. Stranci veoma mnogo veruju u nas, pa nema razloga da mi ne verujemo u sebe više nego što ovi iz inostranstva veruju u nas.

Što se amandmana tiče definitivno je procena da je ukupna suma obeštećenja bila znatno veća od dve milijarde. Tu mislim da ne treba previše, čak ni udubljivanje u činjenice da se dođe do tog zaključka.
Što se ove druge stvari tiče, teoretski, naravno, ovo što kažete da ste u pravu, međutim poverenje koje jedna zemlja na ovaj način i stiče i pokazuje da ima je dragoceno i mislim da je to više nego dobro što se dogodilo. U tekućim našim ekonomskim relacijama je vrlo važno da se bankarski sektor okrene realnoj ekonomiji, a ne poslovanju sa državom, što mislim da će za privredu da bude dramatično važno. Govorim, dakle, o novcu koji ulazi i naše platno-bilansne pozicije će biti u mnogo boljoj situaciji nego što su sada, tako da mislim da je veoma dobra stvar što smo imali priliku da ova transakcija bude završena ovako kako je urađena. U ostalom vreme će pokazati kakve će to sve posledice imati na ekonomiju zemlje.

Bilo bi izvanredno da se radi o prvoklasnim obveznicama. Srbija ima kreditni rejting "BB minus", tako da je, imajući u vidu rejting koji zemlja ima, rezultat koji je ostvaren veoma, veoma dobar. Ovakve kamatne stope su postizale zemlje koje imaju znatno veći kreditni rejting nego Srbija. Ovo je znak poverenja koji nema reperkusije samo na to kako će ova transakcija da prođe, već vrlo ozbiljan signal za sve investitore, komercijalne, koji na osnovu ove transakcije mogu da dođu do zaključka da je Srbija zemlja u koju možete slobodno da ulažete svoj novac, da neće doći niko da nacionalizuje taj novac, da je država u stanju da svojim poreskim prihodima izmiruje svoje poreske rashode, javne dažbine, itd. U tome je suštinska vrednost ovoga.

Mislim da nije toliko nejasno šta u stvari može da bude predmet ovog o čemu mi govorimo, zato što dva zakona jedino dolaze u obzir, to je zakon o kojem sada raspravljamo, kada bude stupio na snagu i Zakon o opštem upravnom postupku. Nema tu nekakvih nepoznanica niti  nekakvih skrivenih opasnosti.
Sa druge strane, sve što se odnosi na takse, mora biti uređeno zakonom. Ne može nikako voljom agencije ili bilo koga drugog da bude utvrđeno kao trošak. Mislim da je važno da svi imaju potpuno otvoren put i da ne budu opterećeni sa bilo kakvim opterećenjima koja bi mogla da im ometaju njihova postupanja.
Držim da ovde nećemo imati nekih problema. I da nema ove odredbe, ona bi bila takva. Da nije eksplicitna, tumačenjem zakona bismo opet došli do toga da mora biti uređeno pitanje troškova na osnovu opšte procedure, koja je ovde supsidijerna Zakona o opštem upravnom postupku.

Sasvim kratko. Dakle, nije ova stvar neuređena. Zakon o opštem upravnom postupku ima odredbe kojima uređuje način na koji se odlučuje o troškovima postupka. Ne postoji bilo kakva mogućnost da građani koji budu inicirali ovu vrstu procedure budu u lošijem položaju, nego što se generalno nalazi svako ko pred državom ima postupak ostvarenja nekog svog prava u upravnoj proceduri koja se zove Zakon o opštem upravnom postupku. Tako da, neće biti nikakvih nepoznanica ovde.
To što agencija sprovodi postupak ništa ne menja na stvari što se ovoga tiče. Možemo da vodimo polemiku o nekim drugim stvarima. Što se ovoga tiče, ništa ne menja na stvari da vodi nekakva uprava pri ministarstvu ili direkcija ili bilo ko drugi. Vrlo je to sve predvidljivo i ne vidim da ćemo imati neke probleme ovde.
Što se taksi tiče i MUP i bilo koga drugog, takse su takođe propisane zakonom i ne može niko da naplati bilo kakvu taksu ukoliko ona nije zakonom vrlo eksplicitno predviđena.

Ovaj rok od 120 dana je zbog toga što potrebno, pre svega da agencija bude formirana kada zakon stupi na snagu. Zato je potrebno tehničko vreme i mi smo uvereni da će i ova procesna radnja o kojoj govorite vi sad inicijalno objavljivanje ovog poziva, da će biti urađena u kraćem vremenu nego što je to zakon propisao. Smatrali su zakonopisci da bi bilo baš neozbiljno da se odrede kraći rokovi oko ovoga, jer bi to moglo da dovede do neprijatnih situacija, da se ti rokovi produžavaju, a da zakonske obaveze ne budu izvršene.
Što se dužine ovih postupaka tiče niko nema iluziju da će se stvari završiti u vrlo, vrlo kratkom roku, jer nigde se nisu završile u kratkom roku. Sve zemlje koje možemo da vidimo imaju te postupke koje ne traju kratko. Sa druge strane Srbija je takođe zemlja u kojoj je ovakva vrsta procedure sprovođena pa neke od tih procedura ni dan danas nisu završene, kao što je vraćanje po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i slični postupci. Važno je da smo krenuli u ovo i da postoji vrlo ozbiljna namera da se stvari završavaju u onoliko kratkom vremenu i kratkim rokovima koliko god je to moguće. Mi, zaista verujemo da ćemo imati jedan vrlo, vrlo intenzivan proces i da ćemo biti u prilici da vidimo te prve odluke i da prvi ljudi koji budu podnosili zahteve, prva lica koja budu ostvarivali ova svoja prava, neće proći previše vremena da ovaj postupak počne da daje prve rezultate.

Vrlo važna stvar je o čemu govorite i to je tema koje je dosta vremena potrošila ljudima koji su pisali ovaj zakon, na žalost. Mnogo više od polovine zahteva o kojima govorite i koji su na osnovu Zakona o evidentiranju podneti ne zadovoljava po svom sadržaju, nije podobno da se po njima počne ovaj postupak. Zbog toga je napravljena odluka i oni koji će ovo sprovoditi su procenili da, bez obzira na to što zaista će ljudi biti u neprilici da ponovo pokreće proceduru, da je sa stanovišta pravne sigurnosti mnogo celishodnije da svako dobije obaveštenje. Da u tom obaveštenju bude potpuno jasno navedeno šta sve od potrebnih priloga je neophodno dostaviti, da na različitim mestima decentralizovanim jednim postupkom mogu u kratkom roku svi da podnesu ponovo zahteve, da ti zahtevu budu što potpuniji da bi po njima moglo da se postupa.
Na žalost, državni postupci su takvi da zahtevaju određenu dozu formalizma da bi u daljem postupanju stvari mogle da budu, što je moguće jednostavnije i oni koji su se pravno-tehnički bavili koncipiranjem ovog propisa su smatrali da je ovo najmanje loše rešenje.

Poštujem vašu brigu za pravnu sigurnost i za izbegavanje rizika koji u vezi sa tim mogu da nastanu. Prosto, stvari se dešavaju, stvari donose zakone koji nekad nisu dobri i morate da nađete u nekom trenutku odgovor na sve to.
Nevezano za ovaj naš predlog, podsetiću vas na jednu stvar koja je civilizacijske prirode. Način na koji su Jevreji ubijani za vreme Trećeg rajha je bio pravno uređen način. Postojali su zakoni koji su utvrđivali i obavezu države da to radi. Naravno da, kad je sve završena onako kako svi znamo posle Drugog svetskog rata, to nikoga nije dovelo u situaciju da kaže - zato što je postupao zakonito bio je zaštićen od svih posledica koje su iz toga nastupile.
Dakle, postoje stvari koje su nelegitimne, iako su zakonite. Onda dolazi vreme da se ta nelegitimnost ukloni, to je prosto istorija. U ovom trenutku je velika većina poslanika u ovoj skupštini, mislim značajna većina građana za to da se ovo pitanje reši. Da je bilo lako ga rešiti ne bih čekao ovaj saziv parlamenta i ovu današnju sednicu nego bi to bilo do sad urađeno, ali baš taj veliki broj vrlo komplikovanih i teških stvari i imovinsko-pravnih, ali i moralnih koji moraju da budu razrešeni, evo došao je taj trenutak da ovaj saziv parlamenta donese tu važnu odluku. Mislim da će biti dobro za građane Srbije, tu se mi ne slažemo, ali je bila rasprava dragocena da se teška ova pitanja osvetle sa svih strana, jer onda će i odluke biti kvalitetne i sigurnije.

Imao sam razmenu mišljenja sa nekim poslanicima ovde oko značaja pravnog regulisanja, onemogućavanja prometa imovine koja može da bude predmet restitucije, bez obzira na, pravno-tehničke, rekao bih, nevolje koje su dovele do toga da je predloženo da se ponovo stavljaju zahtevu, bez obzira na raniji zakon. Smatrali smo da je vrlo važno da imamo što širi instrument obezbeđenja, da se imovina koja je predmet ovog zakona stavi van pravnog prometa, dok procedura ne bude završena.
Pravo preče kupovine, ozbiljna je debata vođena. Vodili smo se iskustvima nekolicine zemalja koje su kroz ovu proceduru prošle, a naročito je interesantno šta se desilo sa poljoprivrednim zemljištem.
Došlo je do neverovatnog pada cene poljoprivrednog zemljišta posle restitucije bud zašto je ta imovina odlazila, veliki broj ljudi nije bio zainteresovan da se posveti poljoprivredi, nego su tražili brže bolje kupce, a to naravno, po ovim elementarnim ekonomskim zakonima o ponudi i potražnji, dovodi do pada cene. Mi smo smatrali da je javni interes da se država tu nađe u poziciji da može pod istim uslovima kao i bilo ko drugi da kupi to zemljište, ukoliko to zemljište bude vraćeno. Smatramo da je to dobro rešenje, koje je pravično, sa jedne strane, a sa druge strane će omogućiti državi da ukoliko te cene budu niske, a budžet bude imao mogućnosti da tu interveniše, da ponovo vrati u državnu svojinu i na taj način sprečimo ruiniranje nacionalnog bogatstva, a sva ova imovina je bitan deo nacionalnog bogatstva.

Neću da krijem ovde šta je namera i ideja države. Doći će vreme da polemišemo i o poljoprivrednoj politici, nadam se da ćemo imati vrlo brzo neke zakone na dnevnom redu i svako ko je zainteresovan imaćemo brzo Odbor za poljoprivredu pa ćemo to naširoko i na dugačko.
Ne krijemo mi ništa ovde, mi želimo da sprečimo da imovina koja bude vraćena za male pare bude koncentrisana u rukama malog broja ljudi. Mislimo da je to legitimno i da je to dobro, da nikoga ne sprečava da sa svojom imovinom raspolaže kako god hoće.
U svakom slučaju, ukoliko želi da proda, po ovom zakonskom pravu preče kupovine, biće u obavezi da to prvo ponudi državi, ako država to ne želi da uzme, naravno da taj promet neće biti onemogućen.
Dakle, ovde se ne urušava na bilo koji način pravo onoga ko posle restitucije postane ponovo vlasnik imovine koja će mu biti vraćena, ali ovo je sa naše tačke gledišta instrument kojim mi štitimo javne interese.

Legitimna je ovo diskusija što se tiče prirode institucije koja treba da vrši ovaj posao. Predlagač zakona je pre svega imao u vidu potrebu da kompetentni ljudi budu angažovani da bi ovaj vrlo težak i komplikovan posao mogli da vrše. To je presudilo kada je doneta odluka kako u ovompredlogu zakona da bude institucionalno utvrđen i koncipiran okvir.
Što se same suštine ovlašćenja tiče, nemamo po Ustavu problem da na ovaj način zakonom poveravamo i ovu vrstu javnih ovlašćenja, nije uobičajeno, slažem se. Naravno da se radi i o apslutnim pravima i o rešenjima koja će biti osnov za knjiženje prava svojine i za sticanje prava svojine u jednoj atipičnoj situaciji koja će biti iscrpljena kada ovo sve bude završeno. Ovo je predlog.
Podsetiću vas da je uvek država tražila nekakav adekvatan način kako da koncipira instituciju koja će se ovim baviti. Kada je bio povraćaj iz zemljišnog fonda i kada su rađene druge stvari, pravljene su različite hibridne tvorevine, komisije gde su ulazile i sudije i upravni organi, različite druge institucije, tako da je u ovom trenutku Vlada smatrala da bez obzira na sve rizike je najcelishodnije da izađe sa ovakvim rešenjem. Držim da će praksa pokazati da je ta odluka ispravna.

Ovo je teorijsko pravno pitanje. Svojina je pravo koje dejstvuje prema svima i zbog toga je u teoriji imovinskog prava, apsolutnog prava, obligacionih prava u sadejstvu između onih koji učestvuju u obligacionom odnosu pa su ta prava relativna prava. Ali, da sad ne zamaramo ljude kojima pravo nije struka. Jer, to je jedna stvar za debatu među ljudima koji se nalaze u ovom poslu.
Ovde je bilo vrlo važno zaštititi interese ljudi na KiM, kao što smo i ovde debatovali oko dužine različitih rokova i tu ste u potpunosti u pravu u jednoj drugoj stvari, da postoje prekluzivni rokovi ovde koji isto tako znače da se gube prava da se dođe do onog što ovaj zakon omogućava. Postoje vrlo ozbiljne i velike teškoće, iz opštepoznatih razloga da se oni koji bi potraživali ovakva prava na KiM uključe u ovu proceduru pod istim okolnostima kao i drugi građani Srbije. Vrlo je važno i bitno da ovu proceduru napravimo što je brže moguće, iako smo svesni da ćemo imati mnogo teškoća, tako da je to jedan od razloga zbog čega je Vlada stavila ovakvu odredbu. Naravno, dragocene su sve ove primedbe koje ste stavili.

Hvala najlepše. Ja ću iskoristiti i ovu priliku da vrlo kratko se zahvalim svima na ovoj današnjoj debati, o teškom predmetu se ovde radi i to pokazuje i diskusija koja je bila sve vreme, u raspravi u načelu i danas.
Zahvaljujem se u ime Vlade na svim argumentima i onima koji su kritikovali i oni koji su oštro kritikovali ovaj zakon, odnosno njegov predlog, naravno i onima koji će ga podržati.
Ovo je kako god bilo jedan istorijski momenat i trenutak zato što bili više ili manje zadovoljni, ili nezadovoljni rešenjem, ili bili potpuno protiv zakona kao što su neki poslanici poslaničkih grupa ovde, mislim da je država Srbija pokazala spremnost da napravi jedan hrabar potez da bi ušla u razrešenje, jedan od najtežih moralnih, političkih, imovinskih i svakakvih drugih tema. Nijednoj zemlji ova stvar nije mogla da bude lako završena. Mi smo imali svojih nevolja koje niko drugi nije imao, pa smo sačekali nažalost 2011. godinu da izađemo sa jednim predlogom.
Vlada nije ni očekivala da ova stvar može blagonaklonije biti dočekana ni ovde u parlamentu, niti u javnosti, ali se nije uplašila, kao što se ne plaši ni drugih stvari. I neke druge teške istorijske teme koje niti su počele za vreme ove vlade, niti u ovoj deceniji, došle su na svoje vrlo ozbiljne odluke baš u ovom vremenu i ko je spreman da prihvati mandat građana da u njihovo ime donosi odluke mora da bude spreman i na ovakve odluke. Zbog toga mislim da je dobro što smo sa ovakvim korakom istupili. Nije ovo stvar EU, niti Evropske komisije, niti bilo čega. Ovo je trenutak da ponudimo rešenje jednog veoma teškog problema.
Na samom kraju želim da kažem da prihvatam amandman koji je na član 5. sa ispravkom podneo narodni poslanik Srđan Miković. Taj tekst ste dobili.
Želim da vam se svima zahvalim na velikom broju amandmana i jednoj energiji koja i onda kada je protiv ovog predloga u svakom slučaju je bila na visokom nivou. Nadam se u ime Vlade Republike Srbije i želim da građani Srbije razrešimo svi zajedno jednu vrlo komplikovanu i tešku jednačinu i držim da će posle donošenja i stupanja na snagu ovog zakona jedna istorijska nevolja manje biti u našem narodu. Hvala.

Hvala potpredsednice. Prihvatamo ovako ispravljen amandman.