Hvala lepo. Nekoliko puta je vezana današnja tema za genetski modifikovanu hranu i proizvode, materijal sadni, samo želim da, pre svega zbog poslanika i zbog javnosti, razjasnim da nikakve veze ove dve stvari jedna sa drugom nemaju.
Ovaj zakon smo doneli pre dve godine i stupio je na snagu. Danas se bavimo u suštini tehničkim pitanjima koja bi trebalo da kod nekih definicija ponešto promene u proceduri. Ovaj zakon će biti u suštini isti onakav kakav je bio i pre dve godine. Mislim da ćemo doneti stvari koje razjašnjavaju određene nejasne termine i određene nejasne odredbe, uklanjaju protivrečnosti. Sve to jeste debatovano na međunarodnom nivou sa Međunarodnom asocijacijom, ali niti je nas ko pritisnuo da to uradimo niti je neko stavio neki zahtev prema nama. Ovo je, to je moje mišljenje, u najboljem interesu poljoprivrednika u Srbiji, u najboljem interesu instituta i drugih kompanija koje se bave ovom oblašću. Mi ulazimo kada ovaj zakon, ako ga budemo doneli, kada bude ratifikovana ova konvencija, kada mi uđemo u punopravno članstvo, u jednu sasvim drugačiju poziciju da možemo da ostvarimo svaku zaštitu i svaku pogodnost koja iz ovoga proizilazi.
Ono što u ovoj zemlji nije dozvoljeno danas neće biti dozvoljeno ni kada ove izmene i dopune stupe na snagu. To nikakve veze nema, niti su velika vrata niti su mala vrata za genetski modifikovane stvari. O tome se vodi debata, učestvuje veliki broj stručnjaka, građana, poljoprivrednika. Postoje različiti pogledi, različita mišljenja.
Mi imamo jedno stanje stvari koje je utvrđeno zakonom i to sa ovom današnjom temom nikakvu vezu nema. Ne bih ja širio ovde dalje oko nekakvih trgovinskih stvari. Ono što načelno hoću da kažem. Veliki strah koji se javlja kada uđemo u proces smanjivanja spoljno-trgovinske zaštite za različite grane naše privrede, a ovde se radi o poljoprivredi i prehrambenoj industriji pokazao se kao potpuno neosnovan.
Od trenutka kada je krenula primena sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju se EU koja iz godine u godinu dovodi do smanjivanja carinske zaštite, mi beležimo rast izvoza i rast viška u spoljno-trgovinskoj razmeni. Beležimo veći suficit iz godine u godinu. Dakle, ove godine ćemo imati i veći izvoz i veći suficit nego 2010. godine. Hoću da kažem, i menja se struktura tog izvoza takođe. Izvozimo iz godine u godinu više industrijskih prerađevina, ulja, šećera. Mi pravimo dobre korake.
Nije trenutak i neću o tome da sada govorim, ali načelno govoreći nema ulaganja i investiranja u povećanje efikasnosti koja jedini put da mi svoj ogroman potencijal u poljoprivrednoj proizvodnji pretvorimo u povećanje industrijske proizvodnje, odnosno povećanje proizvodnje prehrambene industrije da bismo tako podigli kapacitet zemlje. Imamo jasan plan za to i verujem da ćemo mi povećavati izvoz i u Rusiju i u EU i u druge zemlje. Da ćemo povećavati izvoz u zemlje u okruženju i to je po mom sudu jedini pravi put i način da mi omogućimo ljudima koji se bave poljoprivredom da više zarađuju nego što zarađuju sad.

 Hvala najlepše.
Da otklonimo sve eventualne nejasnoće. Moje mišljenje je da je ovaj zakon dobar za državu, da je dobar za one koji se bave delatnošću, za oplemenjivače, da je dobar za poljoprivrednike i poljoprivredne proizvođače, da je dobar za nacionalnu ekonomiju.
Kada i ako budemo ove izmene i dopune Zakona doneli, bićemo bliži Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Postoje različita pitanja o carinskoj zaštiti za različite vrste robe i ti pregovori se vode. Postoje neke druge teme, ali ne mislim da je dobro zbog STO da se usvoji zakon, nego da je dobro zbog nas da to uradimo.
Da ne bude neke zabune, mislim da je veoma dobro da Srbija bude član STO. Tu možemo da se složimo ili ne složimo. Mislim da je za korišćenje ekonomskih potencijala koje imamo i u poljoprivredi, a da ne govorim o drugim granama privredne. Ovde govorim o poljoprivredi i prehrambenoj industriji, da je za nas dobro da dobijemo otvorene prostor prema različitim tržištima koji će biti još otvoreniji onog trenutka kada postanemo članica STO, jer verujem u sposobnost srpske poljoprivredne i srpske industrije.
Nema razloga da se bojimo konkurencije kada se dobro organizujemo, kada država dobro radi svoj posao. Ali, da ne bude zabune, u bavljenju privredom nije stvar jednoznačna. Mi moramo da imamo i bolji menadžment i moramo da imamo jedan ozbiljan pristup prema smanjivanju troškova, prema povećavanju svoje produkcione moći. Verujem da je to sve moguće uraditi, jer ono što se dešava poslednjih godina je za mene ohrabrenje.
Mislim da ćemo u prehrambenoj industriji imati ozbiljne pomake, da ćemo imati ozbiljne investicije. Ovde je neko rekao da izvozimo kukuruz. Tačno je, izvozimo ga, mislim da je mnogo bolje da izvozimo skrob nego kukuruz, pa je još bolje da izvozimo voćne sokove, nego kukuruz, pa je mnogo bolje da izvozimo konditorske proizvode i za sve to postoji prostor.
Što se tiče učešća stručne javnosti, predstavnici svih velikih instituta iz Srbije su učestvovali i učestvuju u ovim radnim grupama ovde, tako da oni imaju potpun uticaj na predloge koji dolaze pred Ministarstvo, posle toga pred Vladu, pa na kraju i pred vas. Institut u Novom Sadu, Institut u Zemunu, Institut u Smederevskoj Palanci imali su svoje predstavnike i oni su vrlo aktivno učestvovali u svemu ovome.
Na samom kraju, Rusija je član međunarodne unije za zaštitu novih biljnih sorti, kao što su i SAD i zemlje EU. Prema tome, ovaj zakon koji nam omogućava da postanemo članica ove međunarodne unije, mislim da zaista nije sporan sa bilo kog aspekta i da nije ovaj zakon opasnost za bilo šta što može ovde da se desi i zbog toga pozivam Narodnu skupštinu Republike Srbije da napravimo jedan dobar korak, da usvojimo ove izmene i dopune zakona i da otvorimo prostor i za poljoprivredne proizvođače i za oplemenjivače, da im stvorimo institucionalni okvir, a ja sam siguran da oni imaju snagu da to iskoriste, da podignu svoju proizvodnju i da imamo i povećanje bruto društvenog proizvoda i povećanje, što je najvažnije od svega, zarade svakom ko u ovom poslu učestvuje, jer samo tako možemo bolje da živimo.
Hvala lepo.

Hvala.
Neću otvarati polemiku ovde oko ovoga o čemu ste vi govorili sad, zbog toga se ta debata ovde vodi danima i mnogo se o tome govorilo i u raspravi u načelu. Vi ste, gospodine Varga, i rekli o tome kako je istorija ovde izgledala oko ovog amandmana.
Želim samo kao predstavnik Vlade Republike Srbije da reagujem na poređenje koje ste vi upotrebili, obrazlažući i braneći svoj stav. Dakle, i u formalno-pravnom smislu i kako god hoćete, to šta se dešavalo u Hrvatskoj devedesetih godina i na prostoru bivše Jugoslavije, mislim da je daleko od korektnosti da bilo ko upoređuje sa onim što su radili pripadnici sila osovine od 1939. godine pa do 1945. godine.
Dakle, još jednom kažem, neću da polemišem ove stvari, jer to ste učinili ovde u ovom domu više puta i izneli ste argumente i za, i protiv, ali mislim, zaista nije dobro, mislim čak da je veoma loše da se paralele ovakve vrste povlače, protiv Hitlera i njegovih saveznika se udružio ceo slobodoljubiv svet i sa istoka i sa zapada, i onih koji su mislili da privatna svojina ne treba da postoji i oni koji su bili branitelji toga, izbrisali ideološke razlike, ceo beli svet se udružio protiv takvog jednog zla, koje je htelo da istrebi i pokušalo da istrebi milione stanovnika . Potpuno je nedopustivo, hoću to ovde da kažem i u svoje ime i u ime institucije koju predstavljam, da se vrše poređenja takve vrste.

Gospodine Martinoviću, nije nikakva tajna da vi imate dijametralno suprotne poglede od Vlade na mnoga pitanja, pa i na ovo, tako da je to potpuno očekivano i to nije tema. O jednoj stvari koja jeste važna i koju ste vi otvorili ovde nije dobro da ostane nekakva nepoznanica. Mislim da niste do kraja dobro pročitali ceo tekst zakona.
Istina je da ste u članu 40. stav 1. videli da ovaj postupak vodi agencija u skladu sa ovim zakonom i Zakonom o opštem upravnom postupku, ali jedan član pre toga, član 39. vrlo precizno definiše da stranka u postupku je lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak, ali isto tako i Republički javni pravobranilac. Tako da, država će imati svog zastupnika u ovom postupku i to će biti onaj ko je po zakonu ovlašćen i u drugim postupcima da štiti javni interes. Naravno da je stvar svakog konkretnog slučaja i dokazivanja svih relevantnih činjenica, vi to vrlo dobro znate, to vam je uostalom i posao i to predajete na fakultetu, kako će se u konkretnim stvarima i slučajevima odvijati procedure. Naravno da ćemo videti, u krajnjem slučaju uvek postoji mogućnost i sudske zaštite, pa ne sumnjam da svakako ko hoće da dokaže svoj interes će to raditi u najboljoj nameri da to i ostvari, a ima ovde ko će da brani javni interes i državu. Nema razloga da sumnjamo da će to činiti u najboljoj veri i u najboljoj nameri koristeći sve resurse koje država ima, različite vrste evidencija i mogućnost da se dođe do svih potrebnih činjenica i da se te činjenice dokažu.

Gospodine Martinoviću, ne bih da širimo debatu pravničku, ovo je advokatsko pitanje. Pribavljanje svih dokaznih sredstava će biti u rukama pravobranioca, od svedoka, preko svih evidencija do kojih mogu da dođu pravobranioci, a to su javne isprave, ali isto tako različite evidencije koje se vode po arhivama. Ovako kako razmišljam u ovom trenutku kako bih ja postavio proceduru, verujem da mogu prilično pouzdano da iskonstruišem kako možete da dokažete da li su podnosioci zahteva i njihovi naslednici bili pripadnici okupacionih snaga ili ne.
Evo gledam ovde neke kolege advokate, vidim smeškaju se tako da nije to neki naročit problem to mogu iz prakse da vam kažem.

Još jedno pravno-tehničko pitanje. Teret dokazivanja i to imate isto u zakonu nije isti kada su u pitanju državljani Srbije ili kako piše ovde domaći državljani i stranci. Kada su stranci u pitanju teret dokazivanja je na strancima i oni će imati dosta veliki problem da, bar mogu da pretpostavim, da dokažu da nisu bili pripadnici okupacionih trupa, jer takvo rešenje je predviđeno zakonom. Za domaće državljane ste u pravu, naravno, da je pretpostavka da podnosilac zahteva nema smetnje a treba da dokaže onaj, ako postoje, ko zastupa javni interes i to će biti Republički javni pravobranilac.
Generalno, mnoge od stvari o kojima ste vi govorili prosto stoje, zato što je ovo 2011. godina, a trebalo bi da dođe do promene stanja koje je uspostavljeno decenijama ranije i nema tog zakona, i nema te države kao što ovakve procedure i kada su pre 20 godina ustanovljavane u nekim drugim zemljama, nisu dovele do brzih i jasnih rešenja, dakle, nije moguće doneti zakon koji bi jednostavno razrešio. Ovde citirani Zoran Đinđić je jednom prilikom rekao da je od akvarijuma lako napraviti riblju čorbu, ali od riblje čorbe nije moguće napraviti akvarijum.
Ovo je pitanje koje treba sa najmanje bola i u okvirima koji su mogući u ovoj zemlji danas, da ispravi nepravde, i vidite kako je velika i teška polemika oko toga i niko ovde ne iznosi nelegitimne pozicije, ali prosto postoje značajne i velike razlike, a Vlada predlaže ono što veruje da je ostvarivo, moguće i najmanje teško i najmanje komplikovano.

Neću, gospodine Šami, sa suštinom onoga što ste govorili da polemišem, pošto se o tome vodi debata dugo.
Treći ili četvrti put oko neiskorišćenog zemljišta poljoprivrednog, prosto moram da kažem. U našoj zemlji ima negde oko 180.000 hektara uparloženog zemljišta. Veći deo tog zemljišta je u privatnoj svojini, nije u državnoj.

Da ne bude zabune, ako pažljivo pogledate ovaj član zakona, onda je jasno da se ne radi o generalnoj odredbi za svu konfiskovanu imovinu, već pravo da po odredbama ovog zakona dobije svoju imovinu nazad imaju lica koja su u postupku rehabilitacije uspela sa svojim zahtevom. Ne ulazim u to da li je zakon potrebno menjati ili ne, to će Skupština odlučiti, ali postoji sada Zakon o rehabilitaciji. On nema imovinske implikacije već se utvrđuje samo da li su postupci vođeni u skladu sa određenim civilizovanim i civilizacijskim pravilima ili ne i taj zakon daje jednu proceduru na osnovu koje se utvrđuje da li su odluke za koje postoji sumnja da su protiv pravila civilizacije, da li treba da ostanu na snazi ili ne.
Na osnovu ovog zakona oni za koje se u tim postupcima utvrdi da su oštećeni, da su nepravično osuđeni, pa da im je kao sporedna kazna, pored drugih kazni, izrečena i kazna konfiskacije, mogu tu imovinu da dobiju nazad, tako da se radi o pojedinačnim slučajevima. Nije ovo opšta mera. Mislim da je tu zakon dosta jasan.
O tome da li će biti izmenjen Zakon o rehabilitaciji ili ne, naravno, vi ćete odlučiti ovde.

Samo kratko. U drugom članu su nabrojani svi zakoni koji imaju uticaj i koji će biti primenjivani kada bude primenjen i ovaj zakon, između ostalog, i zakon o postupanju sa imovinom, koju su vlasnici morali da napuste u toku okupacije i imovina koja im je oduzeta od strane okupatora i njihovih pomagača iz 1945. godine, kao i zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o postupanju sa imovinom itd.
Dakle, ovim zakonima je 1945. godine utvrđen pravni osnov, da svi oni kojima je za vreme trajanja okupacije oduzeta imovina, a to su učinile okupacione vlasti, mogu da se na tu imovinu vrate. Ukoliko se nisu vratili, a poznato je da je mnogo ljudi napustilo zemlju i nisu se pojavili da bi uzeli u državinu svoju imovinu, onda je država preuzela gazdovanje tom imovinom. Dakle, sva ta lica, odnosno njihovi naslednici, po osnovu ovog zakona o restituciji mogu da se jave i mogu da pretenduju ukoliko dokažu u postupku da imaju pravo i pravo sledbeništva je da dobiju svojinu nad tom imovinom.
Što se eventualne razlike tiče u naknadi koja je dobijena u postupcima eksproprijacije posle 1968. godine kada je ovaj novi standard uspostavljen, prema važećim propisima, moguće je da svako traži razliku između toga što je utvrđeno u tim procedurama kao naknada, ukoliko to ne odgovara tržišnoj vrednosti, kako to sad kaže Zakon o eksproprijaciji. Tako da, i za ove slučajeve o kojima ste vi govorili postoji pravno rešenje u Srbiji u ovom trenutku. Tako da su to bili razlozi zbog kojih vlada nije usvojila ove amandmane. Inače je tema o kojoj vi govorite potpuno legitimna i na mestu. Mislim da je bilo važno obratiti pažnju na to.

Suština ovoga što vi predlažete data u članu 38. zakona gde kaže – da sticanje imovine i ostvarivanje obeštećenja po ovom zakonu ne podleže plaćanju ni jedne vreste poreza, administrativnih i sudskih taksi. To je prvi deo ovoga o čemu ste govorili.
Drugi, mislim da po opštim pravilima imovinskog prava, ukoliko bilo čijim činjenjem ili nečinjenjem, uključujući naravno i činjenje i nečinjenje države da radi ono na šta je obavezna za nekoga proizađe šteta, da on ima pravo na naknadu štete.
Tako da mislim da smo ovim članom i generalnim pravilima koja važe u imovinskom pravu, tu imamo rešenje koje ste vi predložili svojim amandmanom.

Naravno da su svi koji su učestvovali u pisanju ovog zakona, ovo o čemu govorite sada razmatrali pažljivo. Ono što mogu da kažem, jeste da 1968. godine sve naknade koje su isplaćivane su ustvari bile u suštini neadekvatne u odnosu na visinu imovine koja je na ovaj ili onaj način, po ovom ili onom propisu menjala vlasnika.
Sa druge strane postoji još jedna stvar, suštinski važna, a to je da, kada se dođe do pozicije da je restitucija legitimna, mislim da je za najveći broj i poslanika ovde situacija i pozicija i postavlja se pitanje korišćenja stvari koje su oduzimane od strane države sve ovo vreme, i tu svakako se pronađe kompenzacija koja nije beznačajna u izradi ovog člana.
Treća stvar je naravno, dosta složen proces izračunavanja novčanih vrednosti iz vremena koje je jako dugo u jednom sasvim drugačijem finansijskom sistemu koji je na jedan poseban način kada utvrđivao vrednost novca i način na koji bi se to preračunavalo u sadašnju valutu u koju mi obračunavamo cene i koja je ovde platežno sredstvo.
Dakle, sve te tri stvari su opredelile zakonodavca da izađe na ovu poziciju da se ono što je dato ne obračunava.
Generalno govoreći, sada ću izaći van ovoga o čemu ste vi pričali, potpuno je prirodno da u ovako složenoj stvari postoje i poprečna mišljenja i dijametralno suprotna stanovništva i to ovde mi možemo danas da čujemo svih ovih dana i razumem da se zastupaju pozicije da u ovom trenutku restitucija nije opravdana i da je ne treba sprovesti. Tu se razlozi iznose, kao i da je potrebno izdvojiti u suštini više novca nego što je ovde opredeljeno i o tome slušamo vrlo značajne razloge, tako da je Vlada, stojeći na stanovištu da je ovakav zakon potrebno doneti, da je važno da se napravi jedan ne samo moralni nego koliko je to u realnim okolnostima moguće i materijalni čin obeštećenja i povraćaj imovine, izradila ovakav jedan predlog.
Mislim da je dragoceno da čujemo sve ovo o čemu govorimo nekoliko dana i na kraju većina narodnih poslanika odluči o tome kako će definitivno izgledati ovaj tekst zakona.

Dosta je, priznajem, složeno napisan ovaj propis, ali nije besmislen. Dakle, da ne ulazimo sada u tumačenje teksta, ali sve što je napisano u ovom 15. članu je potpuno utemeljeno i ono predstavlja pravilo kako će se vraćati imovina.
Dakle, vi ste u pravu, u ovom trenutku ne postoji javna svojina, dok ne bude stupio na snagu zakon o javnoj svojini, ali kako je taj zakon u proceduri ovde u Skupštini zajedno sa ovim zakonom o restituciji, zakonopisci su u prelaznim i završnim odredbama napravili rešenja da oba ova zakona, ukoliko naravno budu usvojena u parlamentu, stupe na snagu u isto vreme.
Kada dođe do transformacije sadašnje državne svojine u javnu svojinu, onda ovo sve što ovde piše ima smisla i ne bih previše opterećivao ni poslanike, a ni javnost sa tim. Ostaće određena imovina u društvenoj svojini, ostaće određena imovina u zadružnoj svojini, ona će takođe biti predmet restitucije, kao što će zbog prelaska određenih oblika, odnosno određene imovine iz državne svojine u svojinu lokalne samouprave i autonomne pokrajine, u jednom periodu se pojaviti i državna svojina kao takva, pa će i ona biti predmet vraćanja u restituciji, ako budu ispunjeni drugi uslovi, izuzev, u slučajevima koji su predviđeni u ovom prvom stavu, kada je to prešlo u svojinu zadrugara ili, ukoliko su društvena preduzeća sticala to teretnim putem, onda je to predmet privatizacije, a ne restitucije.
Što se tiče pokretne imovine, naravno da je bila dilema da li pokretna imovina uopšte treba da bude predmet restitucije ili ne, pa je pozicija da treba da bude vraćeno i pokretna imovina. Naravno, ono što je u postupku može da bude dokazano da je bilo predmet oduzimanja po različitim propisima. Zbog toga ovi javni registri nisu javni registri koji su postojali u doba kada je imovina uzimana, nego javni registri koji postoje danas. To su razlozi i obrazloženja.
O ovim drugim stvarima, to su naravno politička stanovišta, i ne sporim da imate i stanovišta da treba nacionalizovati strane banke, ali to mislim da nije stvar koja će se desiti i nije većina ovog parlamenta sigurana u to, a siguran sam da nije ni većina građana za to.
Držim da je pravna sigurnost vrlo važna i želim da pošaljem i odavde poruku da, svaki građanin ove zemlje i svako pravno lice koje ovde posluje, može se pouzdati dok je ove vlade Republike Srbije da ne mora da brine za svoju imovinu.

Verovatno niste bili tu, jer sam na to pitanje odgovorio, gospodin Krasić je sličnu stvar otvorio. Istina je, u ovom trenutku nije stupio na snagu zakon o javnoj svojini, a naravno, ne može da stupi na snagu dok ne bude usvojen u parlamentu i posle toga objavljen u "Službenom glasniku", da mi nemamo javnu svojinu kao kategoriju i institut u našem pravnom poretku.
Ovaj zakon je napisan, poslat ovde u proceduru, u istom paketu kada i zakon o javnoj svojini. Pretpostavka je zakonopisca i Vlade, koja je predlagač ovog zakona, da ukoliko budu usvojeni ova dva zakona, da će oni biti u svojini u isto vreme će biti objavljeni u "Službenom glasniku". Takođe, stupiće na snagu u isto vreme. Onda će sve ovo o čemu ste vi govorili, dobiti potpuno jasan pravni smisao.
To je jedna vrsta tehnike i procedure koja je ovde u skupštini morala biti razrešena, jer ulazimo u jedan sasvim, i to je potpuna istina, nov sistem što se tiče javne svojine. Mislim da se polako zaokružuje svojinska reforma u zemlji, koja će biti, nadam se, završena kada ova skupština usvoji zakonik o svojini i stvarnim pravima. Nadam se da će se to uskoro naći na dnevnom redu.
Kada iz tog ugla pogledate ovaj član, onda on dobija smisao, jer postoji određeno vreme koje je potrebno da se izvrši preraspodela sadašnje državne svojine, čiji su korisnici Republika Srbija, AP, lokalne samouprave, pa da oni postanu i da budu upisani u zemljišne knjige kao titulari javne svojine. U tom vremenu će postojati državna svojina, jer to ne može da se uradi za jedan dan.
Takođe, zakon o javnoj svojini neće sam po sebi dovesti do iščeznuća društvene i zadružne svojine. Društvena svojina će nestati kada bude završen proces privatizacije, na ovaj ili onaj način, ili kada u stečajnim postupcima preduzeća koja su titulari društvene svojine budu pronašli nove vlasnike. Slična stvar je i sa zadružnom svojinom. Nadam se da će ova skupština vrlo brzo postupati u proceduri po Zakonu o zadrugama, pa će i taj segment svojine dobiti takođe obrazloženje.
Oko stava 2. ovog člana, očigledno je da on definiše da se u stvari radi o neizgrađenom građevinskom zemljištu i to će biti predmet vraćanja. Što se tiče izgrađenog građevinskog zemljišta, ono je uređeno u Zakonu o planiranju i izgradnji. O tom zakonu ste vi više puta ovde odlučivali u poslednjih nekoliko godina i tu se nalazi jedan vrlo složen sistem odredaba koje uređuju status, režim, promenu režimu izgrađenog građevinskog zemljišta i zbog toga je na ovakav način koncipiran član 22.

Neću da ulazim u ovu vrstu polemike koja je vođena ovde proteklih nekoliko dana, jer ste te sve ove stvari prodiskutovali u Zakonu u raspravi u načelu i, kao što rekoh, različiti pogledi na ovu stvar su prirodni i bilo bi potpuno van svakog očekivanja da nema, jer ovo je zakon koji je u svojoj suštini politički i pokazuje ideološku poziciju svakoga i meni je to potpuno jasno i razumljivo i nemam nikakvih primedaba na to.
Ono što mislim da nije dobro da se iznose kvalifikacije koje mislim da ne stoje. Vlada nije bila ni zlonamerna niti pritvorna kada je utvrdila predlog ovog zakona. Verujem da su numerički argumenti izneti ovde oko proračuni onoliko koliko je bilo sagledivo kada se pogledaju mogućnosti zemlje finansijske u ovom trenutku, opredeljeno je da se utvrdi kao okvirni iznos novca koji bi iz jednog fonda trebalo da služi kao obeštećenje za sve one sluačajeve za koje ne bude bilo fizičko moguće izvršiti povraćaj.
Kontradiktorno je kada se sa jedne strane tvrdi da će biti vraćeno malo novca pa se predlažu drugačija rešenja za stanove, da se umesto postojećih stanova izgrade novi stanovi. Država ima onoliko novca koliko vi svi znate da ga ima zato što svako od vas učestvuje ovde u donošenju odluke o budžetu svake godine. I prošle i pretprošle i ove godine ćete učestvovati u toj raspravi i odlučivati.
Bilo bi za svakoga od nas ovde i za svakog građanina ove zemlje mnogo dobro da su višestruki iznosi koji u budžetu stoje na raspolaganju ali nisu. Uz uvažavanje svih primedaba, ono što hoću da kažem jeste da ljudi koji su učestvovali u izradi ovog zakona su potpuno savesno sa potpunom posvešćenosti poslu pokušali da pronađu rešenje koje je u ovom trenutku moguće, rešenje koje treba da nađe odgovore na pitanje kako da bude otklonjena nepravda koja je naneta pre mnogo decenija a da otklanjanje te nepravde ne ugrozi budućnost zemlje. Naravno je onda prirodno da postoji stanovište da ovaj zakon uopšte ne treba da bude donet jer ugrožava budućnost i stanovišta koja kažu da je malo ovo što će da bude vraćeno, jer to nije otklanjanje nepravde.
Negde kada ta generalna sagledavanja se stave na jednu i na drugu stranu terazija, ovaj zakon i ide negde po sredini, ali sa punim pravom zastupate vrednosne pozicije i te vrednosne pozicije sa stanovišta, naročito kada niste odgovorni za izvršnu vlast, mogu da ispoljavaju i želje. Vlada je odgovorna da stvari budu realne. Da li će zakon imati teškoće u primeni i kako će te teškoće biti rešene, videćemo kada to dođe na dnevni red i kada oni koji budu nadležni ga budu primenjivali, ali svi koji su radili ovaj predlog zakona su bili potpuno dobronamerni i imali želju da na osnovu raspoloživih činjenica i mogućeg sagledavanje donesu najpravičnije a održivo rešenje.
(Zoran Šami, sa mesta: Replika.)

Hvala lepo. Čini mi se da se dosta slobodno brojevi ovde interpretiraju, da li je nešto što je nekoliko miliona, prelazi u nekoliko desetina ili ne, ali neću ni u to da ulazim.
Mislim da je važna ova stvar koju ste rekli oko toga da li država ima poverenja ili nema poverenje. Za državu je važno pre svega da ima poverenje svojih građana, ali isto tako je dragoceno važno da ima poverenje i u različitim inostranim tačkama, jer onda dobijate odgovor na pitanje da li postoji spremnost da se investira novac, da li postoji spremnost da se otvore nova radna mesta i tu ja delim vašu brigu u potpunosti.
Ono što mogu i imam zadovoljstvo sa vama to da podelim, a to svi juče mogli da vidimo, da iako je ovakav predlog zakona u Skupštini, još jednom ću ponoviti da je on urađen u najboljoj verziji, da je uradio ispravnu i održivu stvar. Svi strani predstavnici ovde su, koliko mi se čini, dosta upućeni u ovo što se dešava u Skupštini i ove predloge zakona i zbog toga što različite mreže za restituciju kontaktiraju sa stranim predstavnicima itd.
Pre dva dana mislim da se desilo jedna, za finansijsku istoriju ove zemlje, veoma dobra stvar. Prvi put je država izašla sa svojim obveznicama na međunarodno finansijsko tržište i dva puta veća tražnja je bila za obveznice Republike Srbije nego što je bilo u ponudi. Dakle, milijardu dolara obveznica je prodato. Neke komšijske zemlje koje imaju mnogo veći bruto društveni proizvod nego mi, ne bi u ovom trenutku mogli da sanjaju o tome da imaju takvo poverenje međunarodnih finansijskih investitora kao Srbija.
Dakle, da prosto imamo jednu stvar koja može da otvori jednu optimističnu notu i u ovoj našoj raspravi. U ovom trenutku Republika Srbija, imajući u vidu sve nevolje u kojima se ceo svet nalazi pa i mi naravno, ima vrlo visok stepen poverenja međunarodnih finansijskih institucija. Mislim da je to dobro i da ovaj zakon i sa tog stanovišta nije nikakav uštrb na ovakve naše pozicije.