Zahvaljujem, koristim vreme poslaničke grupe DS.
Amandman o kome je reč podnosi se na član 4. kojim se utvrđuje šta i kako mogu zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici, kada je u pitanju samostalni rad, pripravnički staž i koliko traje.
Naš amandman se odnosio na stav 4. koji kaže – pripravnički staž za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike sa višom odnosnom srednjom stručnom spremom traje šest meseci. Amandman koji smo podneli glasi da se reč „šest“ zamenjuje sa rečju „devet“.
Ako radimo u skladu sa članom 106. Poslovnika, onda je o tome da li je argument da bude šest ili devet meseci bolji ili nije, trebao da bude tema, ali pošto vidim da se ovde široko razume šta je član 106. i šta je tema dnevnog reda, da onda dam svoj prilog.
Koliko god je svakome volja da bira argumentaciju o lošim rezultatima u zdravstvu, o lošem stanju u zdravstvu, o nedostupnosti zdravstvenih ustanova, ogromnom broju ljudi u Srbiji, to je svačije pravo i svakome je na volju da izabere šta je argument koji će delovati uverljivo.
Ono što mogu da podelim sa svima koji biraju argument da je za to kriva DS, da li 12, da li 15 godina, mogu samo da osporim taj argument da to neće popraviti ni stanje u zdravstvu, niti pristupnost zdravstvenim ustanovama, ljudima koji žive u Srbiji, ali na to svaki narodni poslanik ima pravo, da bira argumentaciju.
Problem sa tom argumentacijom – neko drugi je kriv, nismo mi, je što ona ima ograničen rok trajanja i dešava se u svakom društvu i kod svakih izbora, ograničeno šest meseci do godinu dana, nakon što se formira nova Vlada. Sve dalje od toga služi samo za pokrivanje nedostatka rezultata, što je zajednička šteta.
Ono protiv čega ima zaista protiv u argumentaciji su sloboda da se biraju ad personom argumenti i da se podnosioci amandmana diskvalifikuju na bilo koji način, a u pravima i obavezama koje imaju po Ustavu i po Zakonu o Narodnoj skupštini.
Zašto tražimo devet meseci, zato što smatramo da je vreme koje treba da se provede na pripravničkom stažu od šest meseci nedovoljno. Zašto smatramo da je nedovoljno, zato što znamo šta je to što tokom pripravničkog staža trebaju ljudi sve da savladaju kao praksu i da steknu kao iskustvo da bi bili od poverenja ako i kada, posle pripravničkog staža zaista rade sa ljudima.
Ne sporeći nikome pravo da drugim ljudima da smatraju da je argument kada drugim ljudima osporite pravo da misle i da kažu, moje je pravo da vam kažem da to em neće nikoga ubediti da ima bolji pristup zdravstvu sada nego pre godinu dana, em svi imamo dovoljno podataka o tome šta i kako se tokom reformi zdravstvenog sistema radilo da bi se ustanovila zdravstvena zaštita za koju delimo želju da bude jednako dostupna svima.
Pošto nema volje da se razgovara argumentima, nego je izbor argumentacije diskvalifikacija podnosioca amandmana, to je izbor koji uvek govori sve o onome ko takav izbor pravi, da diskvalifikuje čoveka, a ne ono šta piše ili šta se govori i tu se manje više ništa ne može, to je karakter kojim se takav argument bira. Hvala.

Zahvaljujem.

Koristim vreme poslaničke grupe DS.

(Marijan Rističević, s mesta: Poslovnik.)

Zahvaljujem.

Eto, zajedno vodimo sednicu. Samo što neki umeju, neki ne umeju. Dobro, nije važno.

Dakle, koristim vreme poslaničke grupe DS, u podršci amandmanu koji su podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević. Tekst zakona ukupnog rebalansa budžeta glasi, jednom rečenicom – zaposlenima u ustanovama osnovnog i srednjeg obrazovanja i ustanovama učeničkog standarda može se na osnovu odluke Vlade jednokratno isplatiti neto iznos od šest hiljada dinara, sa pripadajućim porezom i doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Kolege su podnele amandman da se ovaj član briše i vi ste taj amandman prihvatili, dame i gospodo narodni poslanici. Ovaj član ne postoji, niti ima šest hiljada, niti se odnosi na ono što ste hteli pre sedam dana, niti ste izuzeli ono što ste po zakonu morali da izuzmete, a to su zaposleni u predškolskim ustanovama.

Toliko nemati poštovanja, uneti u skupštinsku proceduru 5. novembra ovaj predlog, odbiti ovaj amandman da je ovo celishodnije, potpuno ga izmeniti, potpuno odustati od prvobitne namere i ovde pričati da je to celishodnije. Znate, ima nas koji čitamo zakone i čujemo dobacivanja, ako ima da se spomene prezime, pa da onda predsedavajući ne da repliku, ja bih isto to.

(Ninoslav Girić, s mesta: Gde je Borko?)

Kad ima za sve, onda bih i ja, pošto ima prezimena raznih. Ja ću sačekati da predsedavajući počne da vodi sednicu i da upozori narodne poslanike da nema dobacivanja, jer me ometaju u govoru. Ako ne možete da uspostavite red…

Ne čujete dobacivanja?

(Vladimir Pavićević, s mesta: Girić, evo ja sam ga čuo.)

Upozorite ga da me ometa. Zahvaljujem.

Ili vi vodite sednicu, ili mi da vodimo sednicu.

Eto, vidite kako ste razveselili narodne poslanike koalicije. Njihovo dobacivanje se ne čuje, a dobacivanje narodnog poslanika Pavićevića se čuje. Izvanredne uši u ovoj sali, ali izvanredne oči u onih koji gledaju u ovu salu. Pa, da nastavim.

Dakle, danas ste predložili amandmanom Odbora da se posle reči „obrazovanja“, u rečenici koju sam pročitala, dodaje tekst – predškolskim ustanovama. Dakle, glasiće, za sada, član koji ste odbili da brišete jer je ovako najcelishodniji i najbolji mogući – zaposlenima u ustanovama osnovnog, srednjeg obrazovanja, predškolskim ustanovama i ustanovama učeničkog standarda može se na osnovu odluke Vlade, pa dodajete još jedan deo rečenice – odnosno, nadležnog izvršnog organa jedinice lokalne samouprave, što je nedopustivo. Ovo je moja opaska ministru.

Pre šest dana smatrate s pravom da Vlada ne može da odlučuje o novčanim naknadama zaposlenima u predškolskim ustanovama zbog toga što je za to nadležna lokalna samouprava. Sada upućujete ovim zakonom posrednu, indirektnu obavezu jedinicama lokalnih samouprava da isplaćuju i radnicima zaposlenim u predškolsim ustanovama. Najcelishodnije vam je pre šest dana bilo šest hiljada, pa je dva dana kasnije najcelishodnije bilo sedam hiljada.

(Ninoslav Girić, s mesta: Gde je Borko?)

Ko god ima oči da čita, ima uši za političke kukavice koje dobacuju, jer znaju da imaju zaštitu predsedavajućeg, taj može da vidi jednu jednostavnu stvar…

Političke kukavice, legalan termin, to ste vi kazali.

Ja nikada ne bih i uvek bih vas podržala u primeni Poslovnika kada ga primenjujete, tako da kad bude dobacivanja, jako bih vas, lepo, čovečanski zamolila…

Ja se vama iskreno zahvaljujem.

(Dragan Nikolić, s mesta: Ona najviše dobacuje iz njihove grupe.)

Lepo prezime.

Dakle, ukoliko jedinice lokalne samouprave, i ovo je sada zaista pitanje za ministra, ja bih vas molila, ne mene radi, ne vas radi, nego radi ljudi koji su zaposleni u predškolskim ustanovama u raznim lokalnim samoupravama, ovim rebalansom budžeta Vlada obavezuje, odnosno Skupština će na predlog Vlade, ako izglasa ovakav zakon, jedinice lokalne samouprave da urade istu isplatu.

Da li, pod jedan, Vlada obezbeđuje dodatni novac lokalnim samoupravama za to, pod dva, Vlada daje uputstvo lokalnim samoupravama iz kojih sredstava svojih budžeta da izvrše isplatu od sedam hiljada, ako tako ostane do kraja usvajanja ovog zakona, ili, pod tri, Vlada ima neko drugo rešenje?

Mi smo jasno rekli naš stav o tome i šta mislimo o načinu da se ovako radi rebalans i šta mislimo o izmenama ovog člana koji više ne postoji, ali to sve zajedno je mnogo manje važno od naše zajedničke obaveze da radnicima u predškolskim ustanovama, u lokalnim samoupravama u Srbiji date jasan odgovor – po kakvom zaključku, po kojim mehanizmima i na koji način će, ukoliko bude prihvaćen amandman Odbora danas, oni takođe imati pravo na isplatu od sedam hiljada, a ne od šest, ako bude prihvaćen neki drugi amandman? To je naša zajednička obaveza, jer smo ovde zbog onih i o čijem standardu i o čijim pravima i slobodama treba zajedno da brinemo. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, neposredno nakon tragedije i stradanja sedam ljudi u spasilačkoj misiji „helikopter“ 13. marta 2015. godine, podneli smo predlog Skupštini da zajedno odlučimo o osnivanju anketnog odbora, imajući procenu da neće baš sve ići kako vladavina prava traži kada je u pitanju utvrđivanje činjenica i utvrđivanje odgovornosti za ovu tragediju.
Pre tri dana je osam meseci od te tragedije, u međuvremenu smo bili svedoci izjava ministra odbrane koji je rekao citiram da je ponosan na tu misiju i da je ponovio što je neprilično da se izgovori ako imate iole osećanja za težinu događaja koja nas sve prati ovih osam meseci. Imali smo disciplinski sud koji je izrekao kazne generalima, odnosno situaciju da je predsednik Vlade zaštitio ministra odbrane, a da generali ne mogu da imaju ni zaštitu vladavine prava.
Svo ovo vreme skupštinska većina odbija da stavi anketni odbor na raspravu i da nađemo konačno odgovore na dva ključna pitanja koja su ostala neodgovorena i u prvom i u drugom izveštaju komisija i na koja nema odgovora ni tokom istrage koja još uvek traje bez ikakvih informacija.
Prvo pitanje – od koga je, na koji način, na osnovu čijih i kojih informacija je ministar odbrane doneo odluku usmenu koju je kršeći subordinaciju usmeno i preneo o pokretanju spasilačke misije „helikopter“ 13. marta 2015. godine?
Drugo pitanje – ko je menjao plan leta kada je helikopter već išao ka Beogradu?
Ova dva pitanja su ključna za utvrđivanje odgovornosti i koliko god puta skupštinska većina bude smatrala da je anketni odbor nevažan i nepotreban, toliko puta ćemo podsećati koliko je važan i koliko je potreban i koliko je neophodan da bi zajedno učestvovali u izgradnji vladavine prava i onemogućili aroganciju kojom je data izjava da bi se sve ponovilo, samo da se može, kojom bi onemogućili bahatost kršenja protokola i ponižavanje pripadnika Vojske Srbije i svakog ministra, i ovog ministra podsetili da odgovara Skupštini. Ne partiji, ne svojim prijateljima i drugovima, ne predsedniku Vlade, nego Narodnoj skupštini. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, naš predlog izmene i dopune Zakona oružju i municiji ima dvostruku nameru i dvostruki sadržaj u odredbama kojima tražimo da se svi oni koji drže, koriste i imaju dozvolu za upotrebu vatrenog oružja podvrgnu lekarskoj kontroli, radi provere psihofizičkih sposobnosti i zdravlja.
Naravno, naš se predlog ne odnosi na lovce i na ljude koji inače znaju da rukuju oružjem i poštuju oružje, i to ne pištolje i revolvere, nego znaju da koriste oružje koje im koristi za lov, za sport i za brigu o divljači. Niti se naš predlog odnosi na profesionalce koji oružje poput revolvera i pištolja imaju u svojoj službenoj upotrebi kao deo svog redovnog posla, kao nadležnost za upotrebu po protokolima koji podrazumevaju nošenje i upotrebu vatrenog oružja. Ono što naš predlog treba da obuhvati, jeste populacija u Srbiji koja ima oružje, da li legalno ili nelegalno, a za koje zaista niko ne zna u kakvom su psihofizičkom stanju i da li zaista imaju sve parametre zrele ličnosti koja zna sve o upotrebi oružja i koja čuva tim oružjem i druge od sebe i sebe od drugih.
Nije tako redak slučaj da čujemo o upotrebi vatrenog oružja, pištolja i revolvera, jer oni ne služe ni za ubijanje divljači, niti služe za službenu upotrebu kada su u pitanju civili, građani u Srbiji. Oni služe za to da ubiješ čoveka, da ubiješ drugo ljudsko biće. Ne ubija oružje, ubijaju ljudi. Zato smo tražili da naša Skupština raspravlja o tome da svi oni koji žele da drže, da poseduju i da imaju pravo korišćenja pištolja i revolvera, da imaju obavezu da prolaze testove i preglede o svojoj psihofizičkoj sposobnosti i svesti šta znači držati oružje.
Ne samo što bismo time sprečili mnoge i delovali preventivno na mnoge koji ne treba da imaju oružje kod sebe, nego bismo pokazali da smo privrženi vladavini prava i da postoje uslovi koje propisuje društvo da bi smeo da oružje imaš i da oružje koristiš, ako bi uopšte smeo kao civil da koristiš pištolje i revolvere, osim u samoodbrani.
Molim vas da svojim glasanjem podržite ovaj zakon. To je zajednička korist i zajednička briga u društvu u kome je suviše oružja, suviše nestabilnih ličnosti, suviše trauma u postkonfliktnom, posttraumatskom društvu, u kojem mi koji donosimo zakone moramo znati ko je to u Srbiji ko ima oružje i ko ima nameru da ga upotrebi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pre nego što ste dali reč narodnom poslaniku ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe povredili ste Poslovnik član 108. stav 1, član 27. stav 2, dajući sebi za pravo da izražavate stav i komentar o tome ko ima, a ko nema pravo od narodnih poslanika da govori, u ovom slučaju, o poštenju.
To ne može da radi predsedavajući i time ste izazvali reakciju svih narodnih poslanika, koji bi isto reagovali da ste to kao svoju ličnu opasku o tome ko može, a ko ne može da govori o poštenju, uputili bilo kome. To iskreno nerazumevanje šta može, a šta ne može predsedavajući u staranju u primeni Poslovnika je nažalost viđeno i sada i molim vas da ako ikako možemo, da ovu sednicu vodimo svi zajedno u skladu sa Poslovnikom.
Šta će reći narodni poslanici jedan drugome, jedna drugome, to je posao predsedavajućeg naravno da meri da ne prekorače odredbe koje nas sve obavezuju na uviđajno ponašanje, ali predsedavajući ne može da izriče vrednosne stavove o bilo kom narodnom poslaniku. To je nedopustivo i to je kršenje odredbi Poslovnika Narodne skupštine, osim što je nedopustivo i potpuno nepotrebno, zbog toga što narodni poslanici svi imaju i znanje i veštine da međusobno ukrste argumente, a posao predsedavajućeg je da ni jedan pri tome ne prekrši odredbe Poslovnika.
Nije posao predsedavajućeg da određuje da li bilo koji poslanik može ili ne može da priča o poštenju, pa vas molim da do kraja ove sednice to uvažite kao zajednički napor da sednica teče bez incidenata nepotrebno izazvanih. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Interpretacija o tome da li je ovo rebalans ili nije su naravno svakome na volju. Rebalans jeste zbog toga što dopunjavate član, zato što vam brani član 17. da se novac troši mimo onoga kako je u Zakonu o budžetu određeno. To je rebalans.
Osim što sada smatram da je potpuno detinjasto pričati – jao super je godina bez rebalansa. Niko srećniji od svih nas da imate ovde rebalans sa suficitom budžeta, kao što je bilo u Skupštini Srbije 2006. godine. Kratko pamćenje i dosta klevetanja i laganja je odlika našeg folklora i u javnosti i ovde pa nikom ništa. Dakle, imamo rebalans i to nije nikakav minus.
(Zoran Babić, s mesta: „Laganje je deo folklora“. Bečiću, slušate li vi ovo?)
Ono što je minus je da nam je Vlada poslala poruku da ne zna da računa. Petog novembra ste poslali predlog sa iznosom od 6.000, u utorak iz objektivnih razloga nije bilo sednice, juče je taj iznos 7.000. Koliko ozbiljno iko može da shvati ikakve priče o budžetu, ako u roku od četiri dana menjate iznos jednokratne pomoći kojom se ponižavaju prosvetni radnici sa 6.000 na 7.000?
Znam tačno u kakvim teškoćama je ministar finansija. Dakle, ovo ne govorim zato što mislim da on ne zna da računa, naprotiv. Govorim vam o činjenicama o kojima smo svi svedoci.
Pre četiri dana ne znamo kome će sve da bude poklonjena ta jednokratna pomoć, pa onda ne znamo kriterijume. Danas imamo ne priču o jednokratnoj pomoć, nego priču o budžetu za 2016. godinu. I to ja razumem. To se zove kontrola štete, zbog toga što javnost Srbije vrlo sa negodovanjem reaguje na poruku - budite srećni, čestitamo vam što dobijate 6.000 ili 7.000, to se još uvek ne zna.
To je sve legitimno, ali nije legitimno pokušavati da ozbiljne manjkavosti koje ovaj Predlog dopuna Zakona ima i našu želju da poboljšamo i da razjasnimo građanima Srbije o čemu se u stvari radi, nije legitimno pokrivati to i zatrpavati čuvenim rečenicama o prethodnoj vlasti.
Nije etički i ja se unapred izvinjavam kolegama iz Socijalističke partije Srbije, ali je neophodno zbog ovakvog načina folklorne komunikacije, pa pitajte ministra prosvete o tome šta je bio problem, pa pitajte ministra saobraćaja šta je bio problem.
Mi nemamo nameru da išta loše i da ikakvu odgovornost tražimo od Socijalističke partije Srbije, ali je neukusno sedeti u Vladi u koaliciji, osim što ja lično smatram da je neukusan način na koji se u koaliciji u javnosti stvari prikazuju kao što samo pola sale aplaudira nekome koga smatra da treba da aplaudira, predsedniku Vlade ili Skupštine, to je sve izbor, nije važno. Neukusno je insistirati na tome da je Demokratska stranka sama bila u Vladi od 2008. do 2012. godine, ali opet vaš izbor. To ništa, apsolutno ne pomaže činjenici da mi imamo rebalans budžeta danas na dnevnom redu sa omalovažavajućom sumom i sa zahtevom političara da prosvetni radnici budu srećni.
Ministar je potpuno u pravu što se tiče predškolskih ustanova, ali mi ministre ne možemo da amandmanom na budžet na bilo koji način omogućimo da i predškolske ustanove dobiju, odnosno zaposleni, dobiju ovu istu pomoć.
Nedostatak poštovanja i uvažavanja pri dijalogu u ovoj instituciji je ono što ljudi vide, nedostatak prihvatanja da svako ima pravo na različito mišljenje ono što ljudi vide, a ono što neće osetiti u svom standardu je bilo kakvo poboljšanje i to neće biti ni do kraja ove godine, ni do kraja 2016. godine. To je naš zajednički problem. Ali, naš zajednički problem ne može da se reši tako što će se umesto razgovora o rebalansu budžeta upotrebljavati jezik diskvalifikacija, tehnike zatrpavanja prave teme i optuživanja drugih za odgovornost koju skoro četiri godine nosi ova Vlada. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Naš predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do helikopterske nesreće u kojoj je život izgubilo sedam osoba 13. marta ove godine, u petak, za dva dana će biti osam meseci, podneti na vreme i sa željom da se uspostavi kako vladavina institucija i vladavina prava nas u Narodnoj skupštini, tako i da se sistem odgovornosti ustanovi za svakog ko se bavi javnim poslovima.
Izveštaji koje su podnele vojne komisije ostali su bez odgovora na dva važna pitanja kada je ova tragedija i smrt sedam ljudi u pitanju. Prvo važno pitanje je – odakle ministru odbrane na osnovu kojih i čijih informacija, kako je do njega došla informacija da je potrebno narediti spasilačku misiju? Vrlo važan odgovor koji nedostaje, uporno i nakon osam meseci.
Drugi važan odgovor koji nedostaje na pitanje – ko je menjao plan leta letelice kada je već krenula ka Beogradu, nakon što je obavila prvi deo spasilačke misije?
Ministar je nedavno u svojoj izjavi kazao da je ponosan na misiju helikopter i da bi to ponovo naredio, mimo subordinacije, što je nepojamna izjava, da neko bude ponosan na smrt sedam ljudi i da smatra da bi to uvek moglo da se ponovi. Tome služi anketni odbor, da spreči svakoga da mu padne na pamet da zbog toga što se beži od istrage, što se beži od dijaloga u Skupštini, što se beži od vladavine institucija, da izjavljuje takve izjave.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da Narodna skupština ne želi da se na dnevni red stavi i sa još većim žaljenjem da od toga imamo svi zajedničku štetu. Kako i da li svi oni koji su bili u lancu usmene subordinacije mogu da žive sa svojim odlukama, to nije stvar institucija, to je stvar lične etike, čovečnosti, ljudskosti. Ali, ministar odbrane je tu da odgovara Narodnoj skupštini, da sluša Narodnu skupštinu i da ni na kakav arogantan način ne izdvaja sebe zato što ima zaštitu predsednika Vlade od ljudi u subordinaciji koji nemaju ni zaštitu vladavine prava, pa su dva generala kažnjena bez zaštite vladavine prava a da mi odgovore o tome ko je odgovoran za smrt sedam ljudi nismo dobili. Ja se nadam da je danas dan kada ćemo ovo uvrstiti u dnevni red. Hvala.