Vreme poslaničke grupe DS je isteklo, vreme DS dolazi.

Zahvaljujem i žao mi je što imamo razmenu replika, zbog toga što smatram da je Zakon koji je u pretresu važan, i da je važno da govorimo o temi, a ne o ljudima.
Ali, takođe je važno ne dozvoliti da neko, zato što misli da mu se tako može, naziva ljude jezikom uvreda kad god mu padne napamet i kako god to želi, klevećući oblik ponašanja koje ja imam u Narodnoj skupštini.
Ako i kada, budem bila na bilo koji način mimo pravila Poslovnika, ja sam sigurna da će predsedavajući uočiti to i da će me podsetiti da moram da se vladam pristojno.
Kao, što bih molila predsedavajućeg da podseti i sve narodne poslanike da DS ovde ne služi da se mlati po njoj kako kome padne na pamet, da se kleveće i laže i da se iznose podaci o ljudima, a da na pitanje, a što ne hapsite sve te ljude, dokle provlačenje kroz blato, odgovara da je to, kao što je rekao i šef poslaničke grupe DS, zadatak tužilaštva, ministra policije.
Možete vi da provlačite člana DS kroz blato koliko vam volja, to neće pomoći poboljšanju rešenja ovog zakona, niti će pomoći da se javne nabavke u Srbiji, zaista uvedu u red. Čovek je stil, ako ima neko volju da izmišlja i laže o tome kako se ja ponašam, pa šta ja tu mogu. To baba nauči ili ne nauči. Hvala vam.

Ovaj član morate menjati. Ja ću vam pročitati ponovo, a kolega narodni poslanik je pročitao, da bi bilo jasno zašto ga morate menjati.

Radi se - o licima koja su učestvovala u planiranju javne nabavke, pripremi konkursne dokumentacije ili pojedinih njenih delova i sa njim povezano lice, ne može nastupiti kao ponuđač ili kao podizvođač ponuđača, niti može sarađivati sa ponuđačima ili podizvođačima prilikom pripremanja ponude, ukoliko se na taj način narušava jednakost.

Ko će da odlučuje o tome da li se na taj način narušila jednakost? Nemojte ubacivati, ja treći put čitam ovakve odredbe i do sada dva puta nije prošlo da se ceni da li se narušila jednakost. Ako imate lice koje je učestvovalo u planiranju, u pripremi konkursa itd.

Najiskrenije vas molim zbog toga što je jako važno, da izbacite ovaj deo rečenice, ukoliko se na taj način narušava jednakost ponuđača i konkurencije, jer ćete da imate samo sijaset javnih nabavki, gde će biti utvrđeno da nije narušena jednakost, a šteta će biti zajednička.

Nema to veze da li sam ja opozicija u ovoj Vladi ili šta radi Vlada, nemojte da stavljate tu rečenicu. Treći put je čitam.

Takođe, kraj drugog stava ovog člana nije dobar, kažete – ako je ponuđač, odnosno podnosilac prijave neposredno ili posredno dao, ponudio ili stavio u izgled neku korist ili pokušao da sazna poverljive informacije ili da na bilo koji način utiče na postupanje poručioca u toku postupka javne nabavke, naručilac je dužan da ponudu odbije i da bez odlaganja obavesti nadležne državne organe.

Koju ponudu da odbije?

Amandmanom tražimo drugačije rokove za podnošenje podzakonskih akata. Inače, ponoviću, postoji Rezolucija o zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine Republike Srbije doneta jednoglasno u junu 2013. godine, o tome da se podzakonski akti donose na uvid Skupštini zajedno sa predlogom zakona.

Sve vrste opaski da to ne može, pošto se ne zna kako će zakon izgledati, naravno da se ne zna kako će zakon izgledati, veći je problem što predlagač ne zna kako treba da izgleda podzakonski akt u trenutku kada podnosi predlog zakona. A rezolucija kaže kako izgleda predlog zakona – podnesi i predlog podzakonskog akta, jer inače nema primene zakona.

Ovde imamo drugi problem. Ovde imamo problem da se rokovi za podzakonske akte stavljaju 30 dana za član 4. i član 6. koji govori o aktima lokalne samouprave, nadležnim organima AP, koji su dužni da u tom roku usklade svoje akte sa aktom Vlade, odnosno aktom Vlade za svaku kalendarsku godinu utvrđuje se maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, u sistemu javnih službi, itd. I sada Vlada, po predlogu ovog zakona, kaže da će biti za opšti akt 30 dana, a za naredne kalendarske godine u roku od 60 dana, od dana donošenja propisa o budžetu.

Mi tražimo da za član 6. bude u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, jer smatramo da je ovo jedan fini mehanizam kojim u suštini neće biti primene zakona. I ako počnete da računate i ako zakon stupi na snagu 1. avgusta, onda ćete videti da do marta sledeće godine nema nikakvog efekta ovog zakona. Ako ga nema do marta, neće ga biti ni u sledeće godine u ovo vreme. Mi ćemo biti svi ovde zajedno sledećeg jula …

… i ja ću pitati šta se dogodilo sa primenom ovog zakona i donošenjem podzakonskih akata.

Zahvaljujem.
Prvo pitanje za ministra zdravlja, Zlatibora Lončara – koliko je ukupno i u kojim opštinama i gradovima Srbije savetovališta za dijabetes? Pitanje postavljam iz dva razloga. Tokom mandata Vlade 2004-2007. je preporukom ministra praktično ostavljeno primarnoj zdravstvenoj zaštiti odnosno direktorima domova zdravlja da odluče o tome da li će savetovališta za dijabetes biti ili ne. Nažalost, tumačeno je, po mojim saznanjima, zbog toga mi je potreban odgovor u kojim opštinama i gradovima savetovališta za dijabetes ima a u kojima ne, da je nepotrebno.
Dijabetes ne samo što je bolest modernog doba, ne samo što ima različite uzroke, nego od nje oboljevaju ljudi različitog uzrasta. Zato smatram da su savetovališta za dijabetes, kad su ustanovljena i dok su radila, imala dobre rezultate, pa je to razlog zašto molim od ministra zdravlja da mi da odgovor na pitanje gde oni sada postoje, da bismo nakon tog odgovora mogli, nadam se zajedno sa Vladom Republike Srbije i Ministarstvom zdravlja, da pokrenemo akciju da savetovalištima za dijabetes budu pokriveni svi gradovi i opštine, kao i proširenje liste preparata koja se dijabetičarima nude, u želji da ogroman broj ljudi koji ima problem sa ovom bolešću ima najbolju moguću dostupnost i lečenju, i savetima, za svoj život sa dijabetesom.
Drugo pitanje je i ministru zdravlja, Zlatiboru Lončaru i ministarki poljoprivrede i zaštite životne sredine, Snežani Bošković Bogosavljević, a tiče se načina određivanja kvaliteta vode za piće u gradovima i opštinama Srbije.
Dakle, pitanje za ministra zdravlja, a on će dobiti odgovor od nadležnih službi, inspekcija, agencija i Zavoda za javno zdravlje, glasi - kakvo je stanje sa kvalitetom vode za piće u Srbiji?
Pitanje za ministarku Bošković Bogosavljević - šta je do sada primenjeno od Nacionalne strategije za održivo korišćenje prirodnih resursa u Srbiji, gde je korišćenje voda, pitkih voda, ali i voda svake vrste jedno od najvažnijih delova? Pitanje postavljam znajući da odgovor mora da bude opisan i opširan, zbog toga što mi se čini da se kvalitetom vode za piće, snabdevanjem vode za piće i akcidentima u izvorištima skoro pa da malo ko bavi.
S tim u vezi i pitanje za ministra Lončara i za ministarku Bošković Bogosavljević o iznosima novca u pozicijama budžeta za neophodne analize pri akcidentima. Danas smo čuli koleginicu Olenu Papugu koja priča o ozbiljnom akcidentu sa uginućem ribe. U konsultacijama i u razgovorima smo razumeli da vodoprivredni inspektor koji hoće da uzorkuje ribu ne može da naplati analizu uginule ribe, ukoliko se ne odredi ko je zagađivač.
Dakle, u kraćem i što je moguće jasnijem za ministarku Bošković Bogosavljević i ministra Lončara – šta je u primeni od Nacionalne strategije za održivo korišćenje prirodnih resursa u Srbiji i gde su i kada izvršene analize kvaliteta vode za piće u Srbiji?
O akcidentima neću da pitam ministarku, ali je moje pitanje povezano sa brojnim akcidentima koji su se dešavali u izvorištima, u ispustima bez obrade otpadnih voda, kao što je slučaju u Dunavu kod Novog Sada, a naravno tiče se i vode za piće koju ljudi u Srbiji koriste iz privatnih izvorišta, iz privatnih bunara.
Smatram ovo jednom od strašno važnih tema i nadam se da će odgovori koje budem dobila takođe poslužiti za naš zajednički dijalog o tome kako da popravljamo na bolje stanje sa kvalitetom vode za piće i čuvanjem vode u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.
Moj glas za i za Predlog zakona o prevozu tereta i Predlog zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju i taj glas - za ne toliko zbog dobrih rešenja, nego zbog toga što su oba ova zakona ilustracija, dokaz, paradigma kako u stvari menjamo sve u našem društvu i državi zato što smo deo evropskih integracija. I retko je koji zakon tako ilustrativan i tako ga lako prikazati kao ove koji se tiču drumskog saobraćaja iz vrlo jednostavnih činjenica, proverljivih. U Srbiji drumski saobraćaj je 75%, 80% prevoza ukupnog u EU nije, naprotiv.
Znači, u EU vam drumski saobraćaj ne predstavlja ono što predstavlja Srbiji i vi hoćete, mi hoćemo da imamo Predlog zakona kojim ćete urediti sve takav da je on usaglašen na nivou zemalja članica, pri čemu imate sasvim drugačiji kontekst nego što imaju zemlje članice. To su evropske integracije, šta god da uzmete. U ovom slučaju to je jasno jer većina nas je videla kako se vrši prevoz tereta i putnika. U razvijenim zemljama EU nema onoga što vidimo na našim drumovima, pogotovo da im spomenemo recimo konjske zaprege. Toga ima po našim drumovima. Nije vezano naravno za drumski saobraćaj, ali govorim kao primer.
To je ključni razlog zašto sam i do sada svaki put glasala za zakon koji treba da menja kontekst u kojem se mi nalazimo. Nije dobro da nam 80% ukupnog prevoza i tereta bude drumski saobraćaj. Da bismo mogli da pravimo odluke o tome kako ćemo razvijati saobraćaj uopšte, železnički, rečni i slično, moramo da imamo propis koji će jasno definisati šta su standardi u drumskom saobraćaju sa željom i nadom da i bude svedeno na ono što je saobraćaj u zemljama EU.
Pojedinačna rešenja, o kojima je ovde bilo govora, ja mogu samo da se nadam da će stvarno uz sva podzakonska akta biti u roku i potpuno neuobičajeno moje insistiranje da podzakonska akta na osnovu Rezolucije o zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine iz juna 2013. godine ulaze zajedno sa Predlogom zakona. Ja na tome insistiram i svaka primedba da ne znamo kako će izgledati podzakonski akt, drage dame i gospodo, ne znate ni kako će izgledati zakon. U ovoj Skupštini samo jedan zakon je iz Skupštine izašao onakav kakav je ušao i taj nije bio dobar. Svaki zakon koji u Skupštinu uđe, izađe promenjen. Dobro je za sve nas da se naučimo da poštujemo rezoluciju i da podzakonska akta ulaze sada. Dobro je za Vladu. Kada vam to kaže neko ko ne podržava Vladu, to kažem zato što podržavam promene koje treba da se dogode u zemlji tako da će biti podzakonskih akata.
U tom smislu, čula sam, ako sam dobro čula, komentar da se rok od dve godine predviđen predlozima zakona, smanjuje na godinu i po, neobično za mene, ostavite dve godine. Ostavite dve godine, nećemo stići. Ja sam vrlo rada kratkim rokovima provociram, stavljam pozitivnu energiju svima onima koji treba da rade, ali je oblast na koju treba da se primeni ovi zakoni takva i tolika da je moja procena da ćemo za godinu i po dana imati samo puno pravo svih onih koji kažu – pa što niste ostavili dve godine nego ste stavili za godinu i po. No, vaš izbor i vaša odluka. Ja se nadam da je procena bila dobra.
Sa željom da bude primene ovih zakona, ja bih volela da od razloga zbog kojih ću glasati za oba predloga zakona, da ostane među nama kao tema za budući dijalog šta u stvari radimo – usvajamo zakone, tako da nam zakoni kreiraju i realnost, ne obrnuto. To su evropske integracije, težak, mukotrpan, zahtevan posao, ali jedini mogući i zato moj glas za uspeh takvog posla. Hvala.

Zahvaljujem.
Zakon o udžbenicima kao Predlog zakona, kao prvi, je zakon koji u primeni ima, ako zamislimo jedan kvadrat, četiri temena u kojima su oni koji će biti direktno, oni na koje će se zakon primenjivati.
Naravno, jedna tačka, jedno teme tog kvadrata je ministarstvo, zavod, Nacionalno-prosvetni savet, drugo teme su izdavači, privatni, kako god, treće teme su prosvetni radnici i četvrto roditelji i naravno, još oko 600 hiljada dece u osnovnom obrazovanju i oko 300 hiljada u srednjem obrazovanju sa roditeljima kojih je oko milion, prosvetnih radnika 140 hiljada, dakle, između dva miliona i 200 i 2,5 miliona ljudi su oni na koje će se ovaj zakon o udžbenicima odnositi.
Kada će se odnositi? Za dve godine. Ovu školsku godinu udžbenici se nabavljaju po postojećem zakonu. Problem koji imamo zajedno i mi u Skupštini i Vlada je što nema Nacionalnog prosvetnog saveta, pa nema instance koja može da uradi svoje poslove za koje je nadležan po Zakonu o udžbenicima i sada. Zašto ga nema? Ne bih o tome, odgovornost je podeljena. Može Vlada da predloži vanrednu sednicu, možemo mi. Neće niko. Nema Nacionalnog prosvetnog saveta.
Zašto neće sledeća školska godina? Zato što tako piše u zakonu, da se i za 2016. i 2017. godinu udžbenici određuju po postojećim propisima.
Ja ću pokušati da objasnim zašto ću biti protiv ovog zakona kroz odgovore na pitanja koja sam već podelila sa vama. Dakle, na koga se odnosi, šta je u pitanju, kada biti u primeni, koliko vremena imamo na raspolaganju da vidimo da li će biti pripremljeno sve dobro za primenu ovog zakona koji se olako hvali, kao što se izdavači olako napadaju, kao što je sve kod nas ovde olako opisno kada je u pitanju obrazovanje i sa mnogo nota prezira prema znanju. To je vrlo prisutno u našem društvu na moju veliku žalost.
Nisam inače posebno osetljiva na teme koje se raspravljaju u Skupštini. Smatram da nije u redu da narodni poslanik i poslanica budu osetljivi. Na ovo jesam jer količina licemerja i količina pogrešnih informacija i patetike kada je u pitanju rasprava o obrazovanju je u našem društvu nepodnošljiva uz prezir prema znanju preko granice podnošljivosti.
Dakle, zašto je ovaj zakon toliko zanimljiv osim što je očito da mora biti zanimljiv jer direktno se odnosi na dva i po miliona ljudi najmanje? Zato što se radi o tržištu od oko šest milijardi dinara godišnje ili oko 50 miliona evra, što ne izgleda kao velika suma, ali u principu jeste prilično tržište i prilična sigurna zarada.
Nisam sklona lakoći koja se ovde čula kako izdavači zbog zarade puštaju loše udžbenike. To je jako, kako da vam kažem, strašno čuti, kao da nemamo ministarstvo, ništa, ništa, nego samo zli izdavači. Isto tako ne volim da čujem da zli prosvetni radnici, oni su zbog načina odobravanja udžbenika koruptivni. Nisu načini koruptivni. Ljudi su koruptivni i odjedanput imate ko govori zavisi iz kog ugla dolazi pa da kaže ovi su zli i koruptivni i prave nam loše udžbenike, a vidi nas kakvi smo divni. Kao što mislim da je ministar Verbić imao mnogo lakši zadatak nego što je imao ministar Žarko Obradović koji je uveo privatne izdavače.
Dobro je poštovati činjenice, pogotovo kada govorimo o obrazovanju. Dakle, radi se o tržištu na kojem se ostvaruje zarada i ta zarada i treba da se ostvaruje, ko god da je ostvaruje.
Čuli smo i komentar i od strane ministra i od mnogih od nas ovde da nekvalitetan udžbenik ima prednost kod onih koji odobravaju zbog rabata. Zašto kvalitetan udžbenik ne bi imao prednost? Zašto nemamo kvalitetnih udžbenika?
Mogu da dodam jednu potpuno ličnu notu jer sam lično 20 godina skoro snabdevala prosvetni sistem Srbije decom. Nijedan udžbenik koji sam ja uzela u ruke nije ni zašta. Nijedan. I to je tužno meni bilo svaki put kada mi je dete iz bilo kog predmeta pokazalo udžbenik koji je sa moje tačke gledišta, govorim o svom odnosu prema udžbenicima, ni zašta. Zašto? Koleginica Zlata Đerić je malopre nešto pomenula. Zato što naš problem u ovoj Skupštini i u Vladi nisu zli izdavači, nisu koruptivni nastavnici, nisu roditelji koji nemaju novac za udžbenike, nije čak ni činjenica da nemamo Nacionalni prosvetni savet. Naš problem je što nemamo ništa protiv reproduktivnog znanja u našim školama, isključivo reproduktivnog znanja.
Nisam otvorila udžbenik u kome se dete provocira, u kome mu se nudi da misli, u kome ga se uči da misli. Dok ne budemo imali takve udžbenike, žao mi je, mi ćemo se vrteti u krug oko međusobnog optuživanja zašto imamo loše udžbenike i zašto nam onda ne valja ni sistem obrazovanja.
Zašto ću ja glasati protiv ovog zakona? Ne iz ovih razloga koje sam sad navela, dakle, na koga se odnosi, kad će biti primenjen i zašto je u stvari toliko buke proizvedeno oko zakona o udžbenika. Biću protiv zato što Zakon o udžbenicima, recimo, ne daje nikakav odgovor na jedno od ključnih pitanja koje se ovde hvali, a to su udžbenici na jezicima nacionalnih zajednica. Ko prevodi udžbenike? Ko prevodi udžbenike?
U ovoj sali je bilo dramatičnih dijaloga između predsednika Vlade i pripadnika albanske nacionalne zajednice. Pripadnicima albanske nacionalne zajednice u avgustu prošle godine su obećani udžbenici. U ovoj sali je bilo dramatičnih dijaloga o tome da neke nacionalne zajednice imaju udžbenike na svojim jezicima, a neke nemaju, niti će imati ikada.
Ovaj predlog zakona je u tekstu u kojem ga je obrazlagao ministar i u rečima mnogih od nas je – odličan je, biće udžbenika na jezicima manjina. Ko prevodi? Vrlo jednostavno pitanje. Da bi bilo udžbenika, neko mora da ga prevede, to nam je valjda jasno, ako hoćete da taj udžbenik bude udžbenik koji je u skladu sa nastavnim planovima i programima koje odobrava Nacionalni prosvetni savet.
Druga pozitivna slika o Zakonu o udžbenicima, koja je ovde data od strane ministra i mnogih od nas ovde, jeste da će udžbenici biti na četiri godine, pa će moći da se nasleđuju. Ja taj deo uopšte ne razumem. Vrednovati četvorogodišnji period na koji ćete određivati udžbenik u eri 21. veka, ja neću ovde spomenuti, osim sada i malo tiše, tableta i svega što se može staviti na tablet pa komunicirati njime, dakle, time da će jedna knjiga biti četiri godine, to je već, kako da vam kažem, pogled na svet i to pogled na svet koji nije pogled na svet kroz prozor u 21. vek.
S druge strane, ja razumem ministra ili druge koji to hvale, jer mi je jedna beogradska mama, sa dvoje divne dece, devojčice u petom razredu, pokazala račun za komplet udžbenika za peti razred od 9.974,35 dinara. Ne znam, nije mi pokazala za komplet za mlađeg sina koji je u nižim razredima. To jeste ogroman izdatak za porodicu gde je prosečna zarada, ako je uopšte i imaju, 38 ili 43 hiljade dinara.
Sad, ako možemo da shvatimo da ja imam etički problem da glasam za ovaj zakon, da mi ministar u 21. veku kaže – mi ćemo da imamo knjige koje će važiti četiri godine, pa će deca moći da nasleđuju knjige, pa neće roditelji trošiti pare za knjige i imate 21. vek kada vam se inovacije u oblasti obrazovanja dešavaju na polugodišnjem nivou. Kada pogledate oko sebe svet, čak i okruženje, ne morate ići do Amerike, Kanade ili Finske, kada je u našoj Skupštini bilo razgovora o inovacijama u obrazovanju, uopšte o dinamizmu kojim bi mogli da menjamo svoje obrazovanje?
Dok je bio ministar, Žarko Obradović je imao jedan pokušaj da se o tome zametne rasprava i taj pokušaj jednostavno nije naišao na dobar odziv, kao da je to doživljeno kao napad na nekakvu dragocenost koju mi imamo u našem sistemu obrazovanja. Pa, gde su nam rezultati iz tog sistema obrazovanja, ako je već tako dragoceno? Gde su, kada su nam sve ovo patetični opisi o tome kako nam je obrazovanje strašno loše, kako su nam prosvetni radnici koruptivni, kako su izdavači ovo itd? Namerno karikiram ovaj deo, jer kada dobro načuljite uši tačno je to ono što se čuje.
Kada se kaže da će se ovim Zakonom o udžbenicima postići kvalitet za dve godine, znači za školsku 2017/2018. godinu, udžbenika koji će biti sa referencom procenjen, tržišta koje će biti uređeno, smanjene korupcije i, nadamo se, zadovoljnih roditelja, đaka i prosvetnih radnika, ja onda ne vidim u ovom zakonu, ni u jednom članu uporište za takav stav. Razumem i ministra i sve one koji brane zakon da se tako brani zakon. Postoji jedna manje-više anegdota šta radiš sa zakonom kad si Vlada ili kad si poslanik vladajuće većine? Koristiš staru basnu, našu tradicionalnu, „Stočiću postavi se“. Sve će biti super, samo da se to sve ispotpostavlja na svoje mesto. To je legitimno. Dakle, nemojte da se pogrešno razumemo, ja to ne kritikujem. Meni je krivo zbog te atmosfere prezira prema znanju i zatvaranja očiju pred činjenicama kada je znanje kao glavni resurs 21. veka u pitanju.
Takođe ću glasati protiv ova druga dva zakona, iz dva slična razloga. Prvi je, tu ne mogu da odolim, dakle, ušao je zakon koji glasi – briše se. Ovde se često raspravlja o tome da li sme da se briše ili ne sme. Naravno da sme da se briše. Dakle, ceo jedan zakon je jedan član da se briše, član koji se odnosi na uslove za penziju. To nije usklađivanje sa Zakonom o radu. Ko god želi da vam veruje, to je u redu, a ja ću vam dati primer Petra Petrovića, koji je, recimo, 15. oktobra 2015. godine napunio 40 godina radnog staža, a 15. aprila 2016. godine godine života. Sa ovim zakonom može da radi do kraja školske godine, a sa brisanjem ovog zakona ne može. Zašto bi vi brisali taj zakon? Nije tačno da se brisanjem tog člana u postojećem zakonu o sistemu dovodi u jednak položaj. Meni se čini da je ovaj član upao u vremenski tesnac između Zakona o smanjivanju maksimalnog broja zaposlenih i ovog zakona. I zato što mi se čini, a niste me uverili da se time dovode svi u jednak pravni položaj, zato ću i biti protiv.
I najteže protiv zbog izmena Zakona o visokom obrazovanju. Zašto najteže protiv? Zato što su izmene Zakona o visokom obrazovanju jedino bile tema zbog ispitnih rokova. Od kada smo uveli zakon koji bi trebalo da potpuno omogući kretanje naših studenata sa studentima EU, dakle čuvena „Bolonja“, nikad nismo pričali o tome koliki je nizak nivo rada sa studentima. Nikad nismo pričali o tome zašto konsultacije nisu obavezne. Nikad nismo pričali o kvalitetu. Jesmo, ali na ružan, senzacionalistički način. Nikad nismo pričali o istraživačkom radu nastavnika i profesora, o niskom nivou i indeksima kompetencije koje imamo, o nedostacima časopisa za društvene nauke, o mnogim problemima koji postoje u našem visokom obrazovanju. Ne, nikad nismo pričali o tome. Pričali smo isključivo o ispitnim rokovima za studente.
Zašto ovo nije dobro? Zato što se jasno čita kao pokušaj da Ministarstvo sa sebe skine zahtev studenata za ovoliko rokova i onoliko rokova, što je isto legitimno. Svake jeseni evo ih studenti, kažu – hoćemo još jedan rok. Potpuno razumem i studente i Ministarstvo koje kaže – ne može više, hajde neko drugi malo. Ko je to drugi? Sad su to univerziteti. Ovim se unosi nered i u ovako sistem koji nema dovoljno reda. Kada i ako univerziteti budu odlučivali o tome koji je broj ispitnih rokova i kako se i na kom fakultetu polaže, više nema nikakve nade da ćemo ikad pričati o kvalitetu nastave na fakultetima i univerzitetima u Srbiji, nego će se sve svoditi na to na kom univerzitetu je bolje sa koliko rokova. Ta bajka o tome da je samo važno imati veliki broj rokova, pa će se ispiti polagati, to je bajka koja se praktično detaljno zna samo ovde i u još nekim zemljama.
Meni je žao što će očigledno nama svima proći i još priličan broj ispitnih rokova pre nego što sednemo i najozbiljnije svi zajedno počnemo raspravu o tome šta nama svima znači znanje u našem društvu i šta ćemo bez poštovanja znanja u našem društvu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Povređen je član 27. koji u drugom stavu obavezuje predsedavajućeg da se stara o redu, kao i član 108. koji govori o propisima međusobnog obraćanja. Tako da, molila bih predsednicu Narodne skupštine da interveniše, bez obzira koliko delila sa njom sklonost ka žaru diskusije, ali postoje trenuci kada se prekardaši u žaru diskusije u nepristojnosti, u prostakluku i u potrebi da se uvredi neko ko sedi ispred narodnog poslanika Zorana Živkovića.
Šta god bude bilo ko želeo u dijalogu sa mnom, ja sam na raspolaganju, ali takođe uz poštovanje osnovnih pravila komunikacije, jer naša zajednička želja je da dijalog o ovim rešenjima bude takav da ljudi na koje će se odnositi razumeju o čemu se radi. To da se mi ovde bavimo jedni drugima, mislim da to ljudi odavno razumeju i mislim da je to šteta.
Ne očekujem da se kolega narodni poslanik izvini ni predsednici Narodne skupštine ni meni, ali bih zamolila da ako može bude primene Poslovnika kada je u pitanju ophođenje prema narodnim poslanicima koji sede ispred narodnog poslanika Zorana Živkovića. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Ovde mnogo nas nema pojma da amandmani nemaju delove. To je prvi pojam. Drugi pojam je da ne može da se govori o dva amandmana istovremeno, od kojih je jedan u pretresu, a drugi nije. Tako da, bilo bi dobro po sve nas da svi mi koji uzimamo reč da bi pokazali da nešto znamo, prvo pročitamo na koji način se podnosi amandman, kako se amandman prihvata ili ne prihvata, pošto amandman takođe ne može da se odbije. Može da se odbaci na Odboru, a u glasanju se prihvata ili ne prihvata. Pa, kada god budemo sledeći put želeli da vrlo precizno govorimo o tome šta se dešava sa amandmanom u pretresu u pojedinostima, onda su ovo informacije koje ne mogu nikako da škode.

Amandman kolega narodnih poslanika Zorana Živkovića i Vladimira Pavićevića u celini ne menja zakon na gore, naprotiv, i sasvim ga je moguće prihvatiti. Ono što je proceduralno tema za ovaj amandman je što je već prihvaćen i postao sastavni deo Predloga zakona amandman druge grupe narodnih poslanika, tako da i to treba imati na umu kada vodimo raspravu u pojedinostima. A, i u ovom amandmanu i u drugima koji se tiču pojmova i definicija, imaćemo prilično rasprave o tome šta koji pojam znači, da li je dobro upotrebljen i da li su dovoljno jasno definisane nadležnosti centra za istraživanje nesreća.

Mi ostali narodni poslanici možda imamo pravo na neznanje, ali ne verujem da oni koji vrlo detaljno rade, kao što je to kolega Nebojša Petrović, u oblasti, mogu sebi da dozvole da kažu da postoje delovi amandmana ili da je jedan deo amandmana takav da strašno šteti zakonu, pošto je to očito netačno. Ako sve služi retorici i da trošimo vreme, onda razumem, ali nije dobro da u okviru zabave i političkog folklora i retorike govorimo o delovima amandmana, jer to ne postoji. Hvala.

Zahvaljujem.

Amandman koji su podnele kolege narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević, kao i amandman koji su podneli kolega Aleksandar Senić, Slobodan Homen, Biljana Hasanović Korać, Blagoje Bradić, je …

Kao i amandman, kažem, pošto se radi o istoj…

Ne, ne, sledeći je moj amandman, i kolega koji su zajedno sa mnom potpisali amandman.

Ovaj koji je sada u pretresu i prethodni ima istu ideju, da se jasno kaže da glavnog istražitelja postavlja Vlada, na period od pet godina, nakon okončanog javnog konkursa, u skladu sa najvišim međunarodnim standardima, umesto stava 2. člana 6. koji kaže da glavnog istražitelja postavlja Vlada na pet godina, na predlog predsednika Vlade.

Objašnjenje da će za glavnog istražitelja biti konkurs je objašnjenje koje je tumačenje, zbog toga što pozivanje na sledeći stav, o tome da se postavlja lice po Zakonu o državnim službenicima, za kojeg će onda, naravno, važiti odredbe, ne može da bude tumačenje za konkurs.

Ovako kako sada stoji u Zakonu, zajedno sa izmenjenim stavom 3, može da bude konkurs, a ne mora. To je isto tako tumačenje ravnopravno, kao i da će za glavnog istražitelja, a i za pomoćnike biti konkursa. Nadam se da će tumačenje koje smo dobili od potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović biti ono što će biti u praksi, da će biti konkursa za glavnog istražitelja i za pomoćnike, za sve one koji će u budućoj posebnoj organizaciji biti zaposleni.

Tumačenje da se ovim zakonom osniva posebna organizacija ne mora nalaziti u Zakonu o ministarstvima je takođe tumačenje. Sve posebne organizacije se navode u Zakonu o ministarstvima, pa i organi i organizacije za koje takođe važi da ih postavlja Vlada, na predlog predsednika Vlade, a ima ih.

Ne tražim ponovo odgovor od potpredsednice jer ako je jednom rečeno u Skupštini da će biti konkursa za glavnog istražitelja, onda nemam razloga da sumnjam da će tako i biti postupano i da će komisija koja bude odlučivala o kandidatima koji se jave, smatrajući da ispunjavaju uslove za glavnog istražitelja, odlučiti i predočiti svoju odluku predsedniku Vlade, koji će onda formalno predložiti Vladi da postavi glavnog istražitelja. Nadam se da će to biti dovoljno da ovaj zakon zaista bude u tom delu primenjen i u saglasnosti sa Zakonom o državnim službenicima, kako je u diskusiji tumačeno.

Sve ostalo što smo čuli i što je prošireno u odnosu na nadležnosti glavnog istražitelja, sa dosta razočarenja slušam sadašnjeg glavnog istražitelja koji ne zna da spasilačka misija 13.3. nije bila vojni let. Toliko bi morali da znate. Hvala vam.

Naša intervencija u članu 6. na stavu 3. i 5. bila  je da se menjaju godine radnog iskustva koje se zahtevaju od glavnog istražitelja i od pomoćnika i to tako da za njega ili nju važi da je potrebno 10 godina radnog iskustva u vazdušnom, železničkom ili vodnom saobraćaju. Pomoćnici glavnog istražitelja moraju pored uslova koji su propisani zakonom kojim se uređuje rad na položaju državnih službenika da imaju najmanje, od kojih najmanje ne tri godine radnog iskustva na poslovima u vezi sa bezbednošću u vazdušnom, železničkom, vodnom saobraćaju, istraživanju nesreća, nego pet.

Nije samo da imamo amandman, mada je naravno legitimno i da se tako komentariše, nego je potreba da dodamo godina koje zahtevaju kao radno iskustvo i za glavnog istražitelja i za pomoćnike glavnog istražitelja sa nadom da će na konkurs javiti zaista ljudi koji će dokazati svojim radnim iskustvom da zaslužuju da budu izabrani kako za glavnog istražitelja, tako i za njegove pomoćnike.

Ostaje dilema gde će oni raditi i tumačenje da ako u ovom zakonu utvrdite da je to posebna organizacija da to može da postoji bez izmena Zakona o ministarstvima. Ponavljam čuli smo da je takvo tumačenje od strane predlagača. Nadamo se da će tako tumačenje ostati na snazi. Moram da izrazim sumnju, jer želim da ovo radi što pre. Dakle, i da stupi na snagu, i da imamo konkurs, i da zaista se jave ljudi, i da temeljito počnemo da se bavimo jednim poslom koji je važan. Da bi se to sve dogodilo mora da postoji pravni okvir koji je nesporan, uloga posebne organizacije kao i tumačenje za konkurs su bili tema ovog i prethodnog amandmana. Hvala vam.

Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS.

Ovaj amandman je postao sastavni deo zakona to je taj stav 3. člana 6. na koji su razni poslanici imali intervencije i sada imamo da će u konačnom, nakon usvajanja teksta zakona u celini on glasiti – da lice koje se postavlja za glavnog istražitelja mora, pored uslova koji su propisani zakonom kojim se uređuje položaj državnih službenika, da ima i najmanje devet godina radnog iskustva u vazdušnom ili železničkom ili vodnom saobraćaju od kojih najmanje tri godine radnog iskustva na poslovima u vezi sa bezbednošću vazdušnom, železničkom ili vodnom saobraćaju i istraživanju nesreća.

Ovo je stav na koji se pozivamo kada tumačimo da će biti konkursa odnosi se na deo teksta koji je postao sastavni deo zakona pored uslova koji su propisani zakonom kojim se uređuje položaj državnih službenika. To je deo teksta koji je tumačen da je obavezan javni konkurs i za javnog istražitelja i za pomoćnike samo zbog naše zajedničke, nadam se, zainteresovanosti da sasvim bez spora bude da će tako i da se desi. Hvala vam.