Zahvaljujem.
Član 27. u originalnom tekstu predloga zakona glasi – pre objavljivanja izveštaja na dostavljeni predlog Radne grupe saglasnost daje glavni istražitelj. Mi smo predložili da se taj stav briše. Zbog toga što…
(Aleksandar Martinović, s mesta: Bečiću, tražiću da se glasa o povredi Poslovnika, majke mi.)

Zahvaljujem potpredsedniče.
Potpuno nepotrebno, ali potpuno nepotrebno.

Mislim da sam potrošila od dva minuta jedno vreme, a nastaviću u pokušaju da ne izgubim svo vreme na raspolaganju za obrazlaganje amandmana.
Dakle, radi se o objavljivanju izveštaja i taj izveštaj na dostavljeni predlog Radne grupe, saglasnost daje glavni istražitelj. A ja razumem smisao koji podrazumeva da Radna grupa koju formira rešenjem glavni istražitelj, da pravi izveštaj, a da pre nego što se taj izveštaj objavi, da glavni istražitelj daje saglasnost. Imamo problem sa procedurom i ovlašćenjima, po kom osnovu on daje saglasnost, ako nije učestvovao u izradi izveštaja. Ja ne sumnjam da je to jedan kontrolni mehanizam, dakle nisam protiv ideje uopšte, da glavni istražitelj, s obzirom da ima velika ovlašćenja i nosi odgovornost, da daje prethodno saglasnost za objavljivanje izveštaja, ali osim ako se neće potpuno urediti u kojim slučajevima može glavni istražitelj da ne da saglasnost, u odnosu na predloženi tekst zakona, mi smo smatrali da je bolje da se taj stav 2. briše, jer ako će se to uređivati podzakonskim aktima, onda je i nepotrebno da stoji u zakonu. Hvala.

Član 33. u svom stavu 7. kaže – ministar bliže propisuje sadržinu konačnog izveštaja o istragama nesreća i nezgoda u železničkom saobraćaju. Smatrali smo da ministar ne može da propisuje sadržinu, nego smo predložili da se ovaj stav 7. u članu 33. menja i da glasi – ministar bliže propisuje formu konačnog izveštaja o istragama nesreća i nezgoda u železničkom saobraćaju, pogotovo zato što ministar po svim odredbama zakona nema, osim kontrolne naravno uloge i nadzora za primenu zakona, baš ništa sa sadržinom konačnog izveštaja.
Ako bi ostalo da propisuje sadržinu konačnog izveštaja, pretpostavljam da se mislilo na to da ministar propisuje kako mora da izgleda konačni izveštaj, ali to nije sadržaj. Sadržaj konačnog izveštaja je ono što je uradila i radna grupa centra za istraživanje nesreća ili glavni istražitelj ako je izveštaj o istragama nesreća i nezgoda u železničkom saobraćaju, te vas molimo da razmislimo još jedanput i da prihvatimo promenjenu jezičku formulaciju ovog stava 7. jer nam se čini da on u stvari opisuje ono što će se događati u realnosti kada su u pitanju nezgode u železničkom saobraćaju. Hvala.

Zahvaljujem.
Član 38. govori o pomorskim nesrećama. U stavu 1. kaže – posle vrlo ozbiljne pomorske nesreće i pomorske nesreće mora se sprovesti bezbednosna istraga ako. U tom prvom stavu verovatno nedostaju reči. Prvi stav je za vrlo ozbiljnu pomorsku nesreću…
Naš amandman se odnosi na stav 2. koji definiše šta je bitan interes Republike Srbije i mi smo predložili da tekst ovog stava 2. člana 38. Predloga zakona glasi – Republika Srbija ima bitan interes za sprovođenje bezbednosne istrage kada brodovi koji učestvuju u nesrećama iz stava 1, to su ozbiljne pomorske nesreće i pomorske nesreće, plove pod zastavom Republike Srbije, kad ima informacije korisne za istragu ili ako je iz opravdanih razloga zainteresovana za sprovođenje istrage.
Smatrali smo da kako je predloženo da ako brodovi koji učestvuju u nesrećama iz stava 1. ovog člana imaju zastavu Republike Srbije da je bolje da bude preformulisano - pod zastavom Republike Srbije. U konsultacijama nam je rečno da je to fraza koja može da se koristi za brodove, ali smo smatrali da je bolje da potpuno precizno bude da mislimo na brodove koji plove pod zastavom Srbije i da treba precizno definisati zašto je to bitan interes Republike Srbije za sprovođenje bezbednosne istrage. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Razumem fasciniranost Draganom Šutanovcem, nemate potrebe da vam se priviđa da je on čovek koga se treba bojati. On je jedan zlatan čovek. Možete to proveriti. On je naš kolega, narodni poslanik. A možemo da nastavimo tako da će poslanici većine dobacivati. Nije nikakav problem.
Dakle, nikad nije dobro da se iz svog ličnog, izmišljenog stava i utiska o nekome pokuša graditi argumentacija čitanjem nesreća. Šta se čita dok se želi objasniti da se ima strah od Dragana Šutanovca? Čitaju se izveštaji. Da nisu napravljeni izveštaji i istrage, ne biste danas, potpuno pogrešno, koristili podatke istih istraga, samo da bi naglasili da vam se ne sviđa malko Dragan Šutanovac. Naravno, to je svačije pravo. Ali, nemate razloga ni da vam se sviđa, ni da vam se ne sviđa, niti bilo kome od nas. Ja znam da on jeste zlatan čovek.
Pogotovo što govorite o amandmanu gde se u drugom stavu kaže – Vlada će u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona doneti podzakonska akta iz člana 14. i člana 18. stav 4. ovog zakona. Dakle, još dve godine će svi izveštaji i sve istrage o vojnim i civilnim letelicama biti rađene kao i do sada. Jer, stav o kome će podzakonski akt biti donet tek za dve godine, koji je u amandmanu, na koji je prvi stav podneo narodni poslanik Janko Veselinović, odnosi se na četvrti stav člana 18. koji govori o tome da će Vlada bliže propisati kako će raditi mešovita civilno-vojna komisija.
Uzalud je sva loše prikrivena netrpeljivost prema Draganu Šutanovcu. To neće ućutkati pitanje koje imamo kao Demokratska stranka – ko je ministru odbrane dao informaciju… (isključen mikrofon)

  Repliku, ako smatrate da imam pravo na repliku, u razmeni argumenata sa predsednikom Poslaničke grupe SNS, vaše je pravo da odlučite o tome.

Zahvaljujem.
Sporazumi koji su pred nama zavređuju glas za pošto osim što se bazično bave ljudskim pravima u suštini u oblastima pravne sigurnosti i zaštite lica pred zakonom, a na nivou sporazuma između država oni su dobri za međusobne odnose Srbije i Turske. Volela bih da su ti odnosi još bolji. Spadam u one koji smatraju da uloga Turske u našem regionu ne samo zapadnog Balkana nego i u jugoistočnoj Evropi je nedovoljno. Zvučaće ružno kada kažem iskorišćena, ali da je prostor za bolje pozicioniranje Turske i za bolju saradnju veliki.
Mislim da je zadatak Srbije, Vlade Srbije, ne samo Ministarstva spoljnih poslova nego svih ministarstava da činimo sve ono što je u interesu Srbije da se ta saradnja unapređuje. U maloj digresiji imala sam priliku i zadovoljstvo da učestvujem u radnoj grupi koja je 2009. godine dobila zadatak da napravi predlog, statut i formu saradnje parlamentarne skupštine jugoistočne Evrope u kojoj je i Turska učesnica.
Sa ne malim zadovoljstvom moram da kažem da je taj posao obavljen i da su reakcije turske strane na naše zalaganje da ima ravnopravan tretman u regionu jugoistočne Evrope zaista bio izvanredan.
Zato smatram da ću glasati za sva tri sporazuma, i onaj koji se tiče izručenja i onaj koji se tiče uzajamne pravne pomoći i, naravno, pomoći u građanskim i krivičnim stvarima.
S obzirom da je ovo jedinstveni pretres i da smo podneli amandmane, ja ili neko od kolega iz poslaničke grupe Demokratske stranke, oni bi se svodili na jezičke stvari i u tom smislu imam nekoliko pitanja za ministra, u želji da objašnjenjem otklonimo svaku sumnju u čitanju pojedinih članova ugovora.
Ugovor između Republike Srbije i Republike Turske o izručenju. U članu 16. rubrum - Privremeno pritvaranje, postoji tačka 4. u kojoj se kaže: „U hitnim slučajevima, nadležni organi strana ugovornica mogu poslati zahtev za privremeno pritvaranje i putem međunarodne organizacije kriminalističke policije (Interpol)“. I to je moje pitanje, jer smatram da je dobro da se tokom ove rasprave razjasni postupak kada bilo koja zemlja koja ima saradnju sa Interpolom upućuje zahtev da se lice, bilo koje, nađe na nekoj od interpolovih poternica ili da se traži privremeno pritvaranje. Kod nas postoji dosta zabune u javnosti, nažalost, na manjka znanja a viška samopouzdanja kod novinara i drugih koji o ovome govore i mislim da bi valjalo da ministar objasni da u slučaju poternica, izdavanja poternica, nadležna je samo zemlja koja izdaje poternicu. Interpol tu izvršava. I da pojasnimo šta znači – zajedno obraćanje dve države Interpolu za privremeno pritvaranje. To je prvo pitanje.
Ne bih tu ni podnosila amandman, ali, s obzirom da je uneto kao član u ugovoru, mislim da zahteva mali napor za dodatno objašnjenje na primeru ili već kako god ministru bude odgovaralo.
Drugo pitanje se odnosi na potvrđivanje Ugovora o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Moja su pitanja tu onoliko, uslovno govoreći, jezičke prirode, koliko se takva pitanja često postavljaju kada su u pitanju sporazumi i ugovori koji se prave na dva jezika, pa se potvrđuju prevodi, pa se radi zajednički, pa se utvrđuje strana koja treba da tumači. Nisam podnela amandman zato što ja otprilike razumem šta se htelo u članovima o kojima ću postaviti pitanje, ali nisam želela da razgovaram o mom amandmanu, nego da nađemo način da se ili u odgovoru otkloni sumnja o tome šta znači član ili da se vrstom tehničke redakcije otkloni nejasnoća.
U članu 12. koji ima rubrum – Privremena predaja lica lišenog slobode, da bi se pojavilo kao svedok pred sudskim organima strane molilje, u poslednjem stavu, a pod tačkom 3. kaže se: „Predato lice će ostati u pritvoru na teritoriji strane molilje i, gde je to potrebno, na teritoriji strane ugovornice kroz koju se traži tranzit, osim ako strana ugovornica od koje se privremena predaja traži zahteva, ne zahteva da ono bude pušteno na slobodu“.
Ja razumem šta se htelo ovim stavom, ali, to što se htelo – ne piše. Možda piše u usaglašenoj verziji na trećem jeziku, ili možda piše na turskom jeziku, ali, kako rekoh na početku, radi se u suštini o ljudskim pravima i ja ne bih volela da zbog neke zapete viška ili zbog nepreciznog prevoda, da naša zemlja kao strana ugovornica ili Turska ima ikakav problem ako se ovakav tekst, u ovom obliku, pojavljuje i u onome što oni ratifikuju kao ugovor o uzajamnoj pravnoj pomoći.
Slična vrsta nedoumica javlja se i u članu 13, koji ima naslov – Garancije za svedoke, veštake i optužene kada se pozivaju pred sudske organe strane molilje u trećem stavu, koji glasi: „Svedok, veštak ili lice protiv koga se vodi krivični postupak gubi zaštitu koja mu je data na osnovu ovog člana ako nije nakon proteka
perioda od 15 uzastopnih dana, od dana kada njegovo prisustvo više nije potrebno pred sudskim organima, ne iskoristi priliku da napusti već ostane na toj teritoriji, ili se na nju vratio pošto ju je napustio“.
Ja razumem smisao, ali to ovde ne piše i trebalo bi da se u dogovoru sa Skupštinom nađe način da jezički ovo bude potpuno jasno i da se potpuno jasno čita, ako bude slučaja da se primeni na bilo koje lice koje je svedok, veštak ili optuženi, da ne bismo zbog sasvim slučajnih ili nenamernih nejasnoća bili u situaciji da imamo veće probleme od primene ugovora nego što je to potrebno.
Saradnja Turske i Srbije u pravnim stvarima ja mislim da će tek imati u budućnosti značajnog uticaja na naše politike i na sektorske politike, razne, a i na deo koji se tiče jedne vrste zakonodavstva koje moguće da ovde u sporazumima koji su pred nama mogu samo da se tumače da su definisani, a to su krivična dela iz sajber kriminala i krivična dela iz povrede slobode prava ličnosti na internetu, krivična dela pretnji i sličnih stvari o kojima trenutno ili u fazama vrlo detaljno raspravlja i Evropski parlament za novu vrstu zakonodavstva koja će se između zemalja članica EU uspostavljati da bi se ujednačili standardi i da bi se utvrdili protokoli o tome šta znači zaštita od kriminala na internetu, šta je dozvoljeno, šta je zabranjeno, na koji način, jer to jeste opet oblast ljudskih prava, da u toj oblasti uspostavimo propise a da ne ugrozimo osnovne slobode i prava.
Razne države su tu, kada pogledate u pokušaju da definišite kako koja država ima legislativu kada je u pitanju internet kriminal, izgledaju potpuno različiti pristupi i, ponavljam – ako bude, a jeste, u raznim zemljama i ova vrsta kriminala definisana krivičnim zakonima, onda će, ja mislim, u budućnosti to biti uz terorizam, trgovinu ljudima i trgovinu narkoticima ključne oblasti u kojima ćemo razvijati saradnju sa Turskom, kako god možda neobično zvučalo da se tu razvija saradnja, ali su u to ime ovakvi ugovori zaista neophodni.
Ja ću glasati za sva tri ugovora i biće mi drago da Vlada Republike Srbije uskoro Skupštini predstavi i sa ministrom pravde ili sa drugim ministrom, ekonomije, finansija, i nove ugovore i sporazume o ekonomskoj saradnji, o saradnji u oblasti odbrane. Mislim da nas tu čeka mnogo dobrih poslova koje možemo u saradnji sa Turskom obaviti. Naravno, drago mi je da je Srbija privržena članstvu u Parlamentarnoj skupštini jugoistočne Evrope, u kojoj je 12 raznorodnih zemalja od zemalja članica EU, do nas, zemalja kandidatkinja, koje su u procesu pridruživanja ili procesu pristupanja, i Turske, koja ima sasvim poseban put pristupanja EU.
Takođe, u tom telu, u toj organizaciji, mislim da i ministar pravde ima prostora u komitetu koji se bavi kontrolom rada pravosuđa u svim našim državama i sigurna sam da će vest o tome da Srbija i Turska uspostavljaju ugovorima ovakve posebne vidove saradnje imati dobar odjek i u toj organizaciji, kao i u svima koji gledaju kako se odnosimo prema vladavini prava mi, koji želimo da budu otvorena Poglavlja 23 i 24, uz Poglavlje 35, i Turska, koja na svoj način ne odustaje od evropskog puta svoje države. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da ima kome da se replicira, ja bih tražila repliku, ali nema, pošto se replicirati može na nešto što ima smisla, a ovde to, nažalost, nije bio slučaj.
Izbor Zagorke Dolovac, iz mnogo dobrih razloga glasaću za izbor Zagorke Dolovac. Jedan od razloga je u činjenici da nam je dostavljen izveštaj komisije o načinu izbora i ako postoje neki prvi putevi kod nas, ovo je jedan od tih prvih puteva, u množini, kada se nešto zaista dešava prvi put.
Sadržaj većine govora se ovde svodio na opis jednog konteksta kojem ću ja dati komentar pre nego što obrazložim svoj glas za Zagorku Dolovac, jer nema teksta bez konteksta.
Ovde se govorilo o tome da se milošću vladara rešilo da se bude privrženo vladavini prava. To je ton poruke. To je potpuno prirodno za ovu fazu temeljenja vladavine prava.
Problem je što mi dok razmenjujemo to da je milost vlasti da svojom voljom bude privržena vladavini prava, kojom je predviđena procedura izbora Republičkog javnog tužioca, i kada ovo govorim, u taj kontekst ne ubrajam ministra, to je prva dobra vest koju ću ponoviti kada budem obrazlagala svoj glas za Zagorku Dolovac.
Dakle, kada još uvek ne razumemo da se vlast ne pita o procedurama i odredbama u vladavini prava, no primenjuje i da nema ni milost da primeni, ni milost da ne primeni. U zemljama sličnim našoj, ali sa manje bremenitom prošlošću i nasleđem je, takođe, bilo faza kada nismo razumeli šta znači biti vlast i vladar, a šta znači biti privržen vladavini prava. Nažalost, i u zemljama koje prođu stepenice pridruživanja i pristupe EU imate takvih slučajeva i razlika među nama koji zaostajemo u potpunoj izgradnji vladavini prava i njih je ukupnom, grubo govoreći, procentu kada svi imaju znanje o tome da se o vladavini prava niko ne pita, da se izbor Republičkog javnog tužioca, kao i bilo šta drugo primenjuje kako je zapisano. To je suština vladavine prava, primenjuješ zakone doslovno kako u njima piše. Zvuči jednostavno, a ostvariti je nemerljivo komplikovano.
Zašto je dobro da podržim izbor Zagorke Dolovac? Imala sam i nadu da će ona biti jedan od republičkih javnih tužilaca koja će imati jednoglasan izbor u Narodnoj skupštini. To je, takođe, kontekst. To je vrlo teško postići. Zbog toga postoje uslovi, posebni, u ustavima ili u zakonima, da se dvotrećinskom većinom biraju lica u koje mora da se ima poverenje da će biti privrženi isključivo vladavini prava, kao što su u nekim državama Ombudsman, odnosno Zaštitnik građana, ili posebna lica koja imaju svoj status garanta vladavine prava u našem društvu.
Mi još uvek smatramo pokazivanjem dobre političke volje da se držimo vladavine prava. To nije ni kritika, niti je pozitivna opaska. To je opis stanja konteksta i mi ćemo zbog toga imati jako mnogo problema.
Dobra vest je da se društva sama od toga mogu odreći, da ne prave cirkus sami sa sobom oko toga šta je primena vladavine prava i da razumemo da se EU, integracije kojima smo privrženi svi, nadam se, u ovoj sali, da se promena našeg sistema odvija izgradnjom vladavine prava tako što smo njoj svi privrženi, a ne milosti ili izostanku milosti vladara koji smatra da je iznad vladavine prava.
Da ne bude nikakve zabune, kad kažem vladar, ja ovde ne mislim ni na koga personalno. Da mislim, ja bih rekla ime i prezime. Nikakvih prepreka nemam za imenovanje. Ne mislim. Mislim na poziciju vladara u raznim sektorima društva, a ako to bude zanimljivo, možemo govoriti čitav spisak lica koja sebe smatraju zbog pozicije društvene i institucionalne moći na kojoj su, da mogu da krše nadležnosti koje su im poverene da bi radili i opštem interesu i vladavini prava.
Sve ovo što sam podelila s vama kao svoju sliku konteksta je i razlog zašto ću da glasam za Zagorku Dolovac, jer je svojim radom, a po izveštaju i komisije i u rečima ministra pokazala da razume kontekst u kome će, je bila ili, nadam se, biće na dužnosti Republičkog javnog tužioca i narednih šest godina. I to je jedan od prvih puteva. Retko se dešava da u zemljama koje se menjaju tako korenito kako se Srbija menja poslednjih 15 godina, da jedna takva funkcija da kandidatkinja zavredi predlog za ponovni izbor.
Znam i mogla bih da tvrdim, slušajući njene izveštaje i njen rad u godinama koje su prethodile današnjem izboru, da ona zna da to nije samo njena zasluga, nego čitavog tima ljudi koji su radili i u republičkom tužilaštvu, i u višim tužilaštvima i u pet velikih tužilaštava i u specijalnom. Dakle, postoji jedna velika grupa ljudi koja je posvećena vladavini prava i to sve zajedno treba da bude dobra vest za nas.
Troje kandidata koji su bili predmet bodovanja na listi su Zagorka Dolovac, Ivan Marković i Aleksandar Mladenović i Zagorka Dolovac je predložena i zbog najviše bodova koje je dobila zbog vrednovanja programa organizacije i unapređenja rada javnog tužilaštva i ono što ona želi da unapredi u radu je nama potpuno evidentno kao delimično učesnika u procesu, a delimično samo svedoka, dakle, borba protiv organizovanog kriminala, borba protiv terorizma, borba protiv korupcije, trgovine ljudima, sve ono što su nekakva savremena krivična dela od velikog rizika za bezbednost ljudi u 21. veku. Drugi deo je efikasnost tužilačkih istraga. To je isto onaj jedan od prvih puteva i odluka o tome da se u Srbiji uvede tužilačka istraga je bila kontroverzna, bila je sa mnogo razloga za i protiv, bila je sa mnogo ljudi koji su bili za, pa su sada protiv kada je počelo i još veći broj onih koji su bili protiv, pa su sada privrženi tužilačkoj istrazi.
Nađen je model koji je negde između onoga što su anglosaksonski i evropski modeli i trebaće još mnogo rada da se uloži i od strane Republičkog javnog tužioca da to zaista počne da funkcioniše, kao i nova rešenja koja smo imali, kao što je Sporazum na priznanje krivice ili nekakve vrste novih kazni koji tužilac ima pravo da predloži okrivljenim u posebnim slučajevima.
Naravno, međunarodna saradnja i saradnja sa institucijama EU u procesu evropskih integracija dobra je vest da odatle takođe stižu dobre ocene i radu mnogih u tužilaštvu i radu mnogih u pravosuđu, koje se ne vide u našoj javnosti, pošto smo mi skloni, sa mnogo prava, to ne sporim, da ocenjujemo da je stanje u pravosuđu loše, da to ništa ne valja. Međutim, kada pogledate objektivno izveštaje, ministar pravde to zna, imate i sudova i područja gde su se stvari pokrenule, gde zaista imate onakvo pravosuđe kakvo želimo da vidimo da imamo na celoj teritoriji Republike Srbije, ali nemamo još. To je priroda stvari.
Njeni predlozi o tome da se ulaže u ljudske i tehničke kapacitete tužilaštva, da saradnja sa fondovima EU i sa međunarodnim organizacijama, koje to pomažu i omogućuju, takođe je jedan od razloga za glas „za“. Uvođenje sistema disciplinskih mera, kazni, sistema određivanja, volela bih da smo čuli i o sistemu nagrada. To nije uobičajeno, ali nije ni zabranjeno zakonima. Mislim da je dobro da se u tužilaštvu, kao i u MUP, da se u saradnji sa Ministarstvom pravde prosto uvede jedan proces da imamo posebne nagrade. To nije ni novac, ni medalja, ni ništa, nego da počnemo, zbog toga što neki ljudi imaju rezultate na poslu koji su često takvi da ne mogu dovoljno da se plate, da se njihovo ime čuje, kao i razlozi zašto su najbolji u nekom svom sektoru ili u nečemu što im je direktna nadležnost.
Ono što je sa prvim delom plana Republičkog tužioca dato, vezano za oduzimanje imovine, takođe je jedan kontraverzni institut koji je uveden, kritikovan, osporavan, sa manje ili više uspeha primenjivan, ali neophodan, pokazalo se u zemljama sa kojima smo pokušali da prilagodimo taj model da on daje rezultate. Ako utvrdite da neko ko ima sumnju za pripadnost organizovanom kriminalu, poseduje imovinu, nekretnine, pokretne stvari za koje nema poreski dokaz, tada je ovaj institut na delu i on nema veze sa eventualnom utvrđenom krivicom na kraju.
Ono što je moje posebno interesovanje je njeno zalaganje za borbu protiv diskriminacije sa mesta Republičkog javnog tužioca i zaštitu protiv nasilja svake vrste, a naravno i protiv nasilja u porodici. Volela bih da za sledećih šest godina, nakon drugog mandata Zagorke Dolovac, imamo zajedno zadovoljstvo da u njenom izveštaju pratimo rezultat, zajednički rezultat i onih u Republičkom javnom tužilaštvu i svih nas koji smo učestvovali, bez obzira da li kao Komisija, koja je neposredno radila izbor, kao Vlada, koja je prihvatila predlog Komisije i kao mi, narodni poslanici, koji sa ozbiljnošću i pažnjom prate izbor na ovakva mesta.
Bićemo još u prilici da biramo ljude na izuzetnim pozicijama za naše društvene promene, za ono što treba kao društvo da promenimo u stavu prema onome do čega nam je svima stalo, a to je da budemo jednaki pred zakonom, da se jednako pred zakonom tretiramo i da imamo osećanje pravne sigurnosti.
Zbog toga je dobra vest da je Zagorka Dolovac po svim objektivnim parametrima zaslužila da bude predložena za drugi mandat. Sa zadovoljstvu ću joj i ovaj put dati svoj glas. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Kad i ako budem htela da kažem kritiku ili pohvalu Aleksandru Vučiću, to ću kazati jasno i glasno. Nemate apsolutno nikakvu zabrinutost o tumačenju mojih reči kada kažem da u ovoj zemlji nedostaje vladavina prava i da se vlada milošću vladara. Da smo pažljivije svi slušali, rekla sam da se to ne odnosi ni na jedno ime, jer te vladare nalazimo na šalterima državne uprave, nalazimo ih u institucijama koje treba da služe građanima, nalazimo ih na raznim mestima gde su, tako što su plaćeni iz budžeta, dužni, imaju nadležnost da se vladaju prema onome što im piše, odnosno o vladavini prava, ali se to ne dešava. To je zajednički problem.
Kada i ako Aleksandar Vučić bude pokazao, kada je u pitanju Republički javni tužilac, gest i stav koji ja smatram neprimerenim, to ću reći. Kad i ako Aleksandar Vučić bude po mojoj proceni prešao granicu koja se zove vladavina prava, to ću mu reći i to sam mu rekla.
Bolje mu je kada ga ja kritikujem, nego kada ga razni ovde brane, ali proteći će još dosta vremena dok to svi razumemo. Hvala.

Zahvaljujem.
Volim kad u razmeni argumenata ja kažem – bolje je Aleksandru da ga ja napadam, nego da ga ovde mnogi brane, pa onda dobijemo dokaz zvučni u sali.
I juče sam vam rekla, naš nesporazum je banalan, ali dubok. Ništa u tom nesporazumu nije teško rešivo. Sve oko čega se mi ne razumemo negde piše, samo treba čitati. Kada se čita i kada se želi govoriti, onda treba razmisliti, zato što ste svojim mislima gospodar, a rečima ste sluga. To se ovde često dešava, da ja govorim o nečemu što treba da bude zajednički stav, ako smo za evropske integracije, a to je da se vlada vladavinom prava, a ne milošću vladara, a čuje se ono što ja ne izgovaram.
Nemam ja nikakav problem sa svojim stavovima, ali imaju mnogi koji ne čitaju dovoljno, a govore a da ne promisle dovoljno pre toga. Zahvaljujem na prilici da razjasnimo tako banalne nesporazume, s nadom da ćemo zajedno glasati za Zagorku Dolovac svi. To bi bilo dobro.

Zahvaljujem.
Pitanje u istovetnom tekstu postavljam ministru Željku Sertiću, ministru Dušanu Vujoviću i guvernerki Narodne banke Srbije Jorgovanki Tabaković. Pitanje je jednostavno i nadam se da ću imati vrlo kratak odgovor, a glasi – da li je obavezna upotreba pečata za firme, preduzetnike, pravna lica u platnom prometu i u drugim situacijama kada preduzetnik, firma upotrebljava svoja dokumenta?
Može da se odgovori sa da ili sa ne, a razlog zašto postavljam ovo pitanje je situacija koju preduzetnici raznih struktura imaju pri otvaranju platnog prometa i pri kontaktu sa raznim službama iz administracije, iz državne uprave, gde se nekima tražio pečat neizostavno, nekima ne, u čemu je izgleda problem.
U Zakonu o privrednim društvima, u članu 25. jasno kaže da društvo nije dužno da upotrebljava pečat u poslovnim pismima i drugim dokumentima društva ako zakonom nije drugačije određeno. U Zakonu o platnom prometu Narodna banka kaže da se način na koji se utvrđuju obaveze i procedure za račun za obavljanje platnog prometa utvrđuju odlukom.
Narodna banka je donela odluku koja kaže da u tački 13. odluke Narodne banke Srbije, koja glasi sa rubrumom otvaranja i gašenja računa kod banke, Narodna banka u Zakonu iz 2009. godine, dok je Zakon o privrednim društvima od 2012. godine, kaže – zahtev pravnih i fizičkih lica koja obavljaju delatnost za otvaranje računa kod banke sadrži: naziv podnosioca zahteva, mesto sedišta, adresu, telefon, predmet poslovanja, delatnost, matični broj podnosioca zahteva, pečat i potpis lica ovlašćenog za zastupanje.
Poslednjih dokument zbog kojih je u mom pitanju i ministar Dušan Vujović je – postojanje objašnjenja njegovo, kojim je Ministarstvo finansija obavestilo Poresku upravu da pečat firme nije obavezan. Ja molim ako može da zajedno sednu i da mi odgovore da li je važno šta piše u Odluci, ako u Zakonu o privrednim društvima kaže da se upotreba pečata propisuje zakonom, da li će status preduzetnika, vlasnika firmi malih i srednjih preduzeća, pravni lica pred bankama i pred državom zavisiti od toga da li neka banka tumači odluku Narodne banke, ili neka druga banka tumači zakon. I, da li možemo svi zajedno da jednom za svagda, pogotovo što istovremeno sada i neka, dobro što je tako, u toku proces i plaćanja računa bez otvaranja tekućih računa. Dakle, imamo potpunu jednu nelogičnost u pravilima poslovanja koja se postavljaju pred preduzetnike, s jedne strane ćemo imati plaćanje bez tekućeg računa, a sa druge strane imamo preduzetnike kojima se traži pečat zato što tako piše u Odluci Narodne banke.
Ako smo svi na rečima za pomoć preduzetnicima, za prijateljsku atmosferu, za prijateljsko okruženje za sve one koji hoće da se bave privatnim biznisom, molim ministra Vujovića, ministra Sertića i guvernerku Tabaković da sednu i da se dogovore treba li pečata ili ne treba pečat? Ako treba da se menja odluka, neka je menja Narodna banka, ako treba da se menja zakon, neka se pojave pred Skupštinom, ali da jednom pokažemo da razumemo koju muku ima preduzetnik koji čita jedan propis, a u banci ili u poreskoj upravi doživljava nešto sasvim drugom. Mislim da bi zajednički dogovor troje nadležnih za upotrebu pečata bio od koristi za sve nas. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Tri zakona Predloga zakona koja su u raspravi, Predlog zakona o istraživanja nesreća u vazduhu i vazdušnom, železničkom i vodnom saobraćaju, Predlog zakona o izmenama Zakona o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD su takvi da je najlakše dati svoj glas Sporazumu o vazdušnom saobraćaju između Vlade Srbije i Vlade SAD, uz podsećanje da je sličan sporazum bio na snazi tokom 2003. i 2004. godine i da je dobro da se već prethodni dogovori između Stejt Departmenta i Vlade okončaju i zaokruže da bi se omogućili kako redovni civilni letovi, saradnja sa aviokompanijama, tako nadamo se i dobrih satnica za putnike koji putuju poslovno ili turistički, privatno, kako hoćete, i za preduzetnike koji će naći interese u tome da smo postali potpisnici ovakvog sporazuma.
Kod izmenama Zakona o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa takođe je relativno lako glasati za. Osnovni zakon je donet 2011. godine, predstavljaju potpunu novinu u pravnom sistemu Srbije i bio je predstavljen i trebalo je u primeni da znači garanciju putnicima na sva neposlovna, nepravedna, mimo pravila i zakona ponašanja od strane, pre svega, avioprevoznika. I primena ovog zakona pokazala je da u nekim slučajevima putnici koji su oštećeni time što bez ikakve prethodne najave, avion na nekom od letova za koje je kupljena karta neobjašnjivo kasni, do gubitka konekcije ako putnik sa kartom koji ima transfer na aerodromima do oštećenja imovine nedoličnog ponašanja osoblja avioprevoznika ili zabrane pristupa za pojedina lica. Dakle, to je sve ovaj zakon predvideo da u primeni omogući ljudima da im budu zaštićena prava.
Izmene i dopune su relativno male. Jedno jedino pitanje ja imam, koje je bilo postavljeno na Odboru za evropske integracije, uz nekoliko amandmana koje sam podnela zajedno sa kolegama narodnim poslanicima i na ovaj zakon o obligacionim i svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, kao i na zakon o istraživanju nesreća, a to je da se, na primer, u stavu 8. člana 1. izmena i dopuna Zakona zamenjuju reči „uređuje ugovor o organizaciji putovanja“ zamenjena izrazom ili rečima „uređuju prava i obaveze iz paket aranžmana“. Mi smo sigurni da to treba da ostane u zakonu, ali nije to nešto što je opredeljujuće da li se sa zakon glasa.
Važno je da ovaj zakon bude u primeni, jer ove izmene i dopune koje su predložene pojednostavljuju ili pojašnjuju ili na osnovu iskustava za poslednje tri i po godine, koliko je zakon na snazi, šta se dešava sa pravom putnika kome je neposlovnim pristupom aviokompanije načinjena šteta? Šta se dešava sa vraćanjem troškova? Šta se dešava sa hotelskim smeštajem, izdavanjem nove aviokarte, davanjem druge rute, ako je bez svoje krivice, odnosno odgovornošću aviokompanije putnik, putnica, porodica, grupa, kako god, ostala bez mogućnosti stizanja na krajnju destinaciju u vreme čemu mu je, joj je pričinjena šteta, kao i obaveze avioprevoznika kada se pozove na ove članove zakona da se obezbede i obroci i osveženje u vremenu čekanja, da se obezbedi hotelski smeštaj, ako je neophodno, jedno ili više noćenja, ako je neophodno da se ostane duže nego što je putnik planirao i da se obezbedi prevoz od aerodroma do mesta smeštaja?
Dobro je da gledamo primenu ovih odredbi, da ih menjamo u odnosu na ono šta smo videli u realnosti da ide teško sa primenom i najvažnije od svega, dobro je da svi oni koji koriste aviosaobraćaj, državljani RS da imaju u ovom zakonu garanciju da će sva šteta koja im je naneta neposlovnim postupanjem avioprevoznika biti nadoknađena po unapred poznatoj proceduru.
Zaista se nadam da će ovaj zakon rutinski biti u proceduri, kao što je to slučaj sa zemljama gde postoji već duže i gde su se jedan broj avioprevoznika opametili i ne dozvoljava sebi maltretiranje putnika.
Nažalost, ovaj zakon ne može da utiče da se menjaju mere bezbednosti. To su nam doneli strah od terorizma, od napada na aerodromima, da ljudi kojima terorizam nije ni u primisli prolaze vrlo često besmislene, maltretirajuće, spore procedure bezbednosnih kontrola, ali svi znamo da se od toga ne može pobeći.
Kada me je jednom pitao o tome šta mislim o terorizmu, osim što nema definicije, ja sam rekla da bih ja svake uhapšene i za utvrđeno krivično delo optužene teroriste naterala da svaki dan ceo dan prolaze sigurnosne kontrole na aerodromima beskonačno zbog toga što se to zaista pretvorilo u svojevrsno maltretiranje na raznim aerodromima po sličnim protokolima. Kažem, nije u vezi sa ovim zakonom, ali znam slučajeve da ako i greškom aerodromskih službi, pogrešnom procenom dođe do zadržavanja putnika da po ovom zakonu takođe ima pravo na nadoknadu štete.
I zakon koji je nov u našem pravnom sistemu o istraživanju nesreće u vazdušnom, železničkom i vodnom saobraćaju je prvo zakon za koji bih volela da nijedan od njegovih članova bude nikad primenjen jer to znači da se nesreća velikog obima, bez obzira da li je u pitanju vazdušni, železnički ili vodni saobraćaj, nije ni dogodila što je dobra vest za bilo koju državu, ali znamo da se nesreće događaju bez obzira na to šta im bude uzrok. Iskustvo i istorija i avionskih nesreća i vazdušnih, odnosno u vazdušnom saobraćaju, železničkom, i u vodnom večito kažu da je najčešći uzrok čovek, onaj koji ima pristup samom upravljanju, onaj koji prenosi informacije za upravljanje letelicom, plovilom ili vozom ili onaj ko sa nemarom obavlja dužnost upravljanja ili prenosa informacije o toku puta koji se obavlja u vazdušnom, železničkom ili vodnom saobraćaju.
Predlog ovog zakona nije o tome kako ćemo sprečiti da ljudi greše i da odvedu u smrt veliki broj ljudi ili da naprave štetu po vlasnika letelice, voza, broda ili da naprave štetu po životnu okolinu, što se isto dešava kao ozbiljna nesreća, kao akcident u raznim slučajevima. Dakle, zadatak ovog zakona je prvo da imamo pripremljene sve bezbednosne procene i sve mere za ova tri slučaja saobraćaja i u tom delu je zakon u većini svojih članova potpuno jasan. Zahteva se naravno formiranjem posebne organizacije i izbor direktora na predlog predsednika Vlade, to je malo neobična mera, nije prvi put, to se pojavilo već ranije da predsednik Vlade se stavlja da predlaže, nemam ništa protiv, ne znam zašto je to logično, ali dobro.
Dakle, formiranje posebne organizacije kojom će rukovoditi direktor za kojeg se unapred zna da mora da ima radno iskustvo u istraživanju nesreća i da mora da ima naravno kvalifikacije da bi bio predložen.
Imamo nekoliko amandmana, koji mogu biti tretirani da su bitni ili nebitni, o godinama iskustva koje ima takvo lice koga će predsednik Vlade predložiti i o delovima teksta u kojima stoji npr. da ministar propisuje sadržaj izveštaja. Mislimo da ne propisuje sadržaj izveštaja o nesreći, nego formu sadržaja, no, o tome u raspravi u pojedinostima.
Šta je moje ključno pitanje bilo i na Odboru za evropske integracije i ovde potpredsednici Vlade i ministarki, mi uvodimo ovim zakonom jedno novo telo, uslovno govoreći telo, znam šta je posebna organizacija, dakle to su ljudi na koje će važiti Zakon o državnim službenicima i postupak imenovanja direktora na pet godina, i u pojedinim članovima se naznači da će biti doneti podzakonski akti koji ključno treba da budu protokoli o saradnji.
Pošto mislim da svaki zakon o kome mi razgovaramo valja razmatrati tako da je primenjen, hipotetički da kažemo – evo, sad je primenjen, da vidimo šta se dešava. Ne volim što je ovde primer, recimo, železnička nesreća, ozbiljna, ali drugačije ne umem da čitam zakone, nego kroz to kakav će uticaj odredba u zakonu tako kako piše izvršiti na pojedinog građanina ili građanku Srbije, na grupu ljudi ili na deo sistema za koji smo svi zajedno odgovorni, u ovom slučaju je to i policija i tužilaštvo i osiguravajuća društva i Zakon o bezbednosti i rad Vlade, i Zakon o Vladi i, konačno, mi.
Dakle, dogodila se, gde god hoćete na lokaciji, neću da imenujem lokaciju, iks ipsilon, da ne baksuziram, jer ne želim da ovaj zakon bude primenjen nikada, u 23.53 časova železnička nesreća na teritoriji Srbije, međunarodna je linija, znači koridor preko Dunava, i to tako da je sedam od 12 vagona iskočilo iz šina i da je došlo do rasipanja opasnog tereta i da je pri tome došlo do eksplozije koja je ugrozila prve kuće u naselju. Dakle, to imamo u 23,53 časa nekog dana, koji, nadam se, nikad neće svanuti.
Ono što mene zanima je - šta radi direktor, ko koga obaveštava, čemu on ima pristup, kad? Znam kako dolazi do obaveštavanja za ovakav akcident i ko je sve uključen, za sada, i znam i manjkavosti zbog nedostatka međusobne saradnje između različitih službi, dela organa ili organizacija koje imaju vrlo sličan posao delovanja. Ovo će biti novo telo.
Dakle, odgovor da će to biti uređeno podzakonskim aktima nije dovoljan, s obzirom da mi, narodni poslanici, nemamo pristup podzakonskim aktima, da imamo iskustva sa raznim vladama da veliki broj zakona nikada ne bude primenjen zato što se ne donese podzakonski akt i imamo problem sa onim što se dešava na terenu zato što se ne primenjuju ili ne postoje podzakonski akti.
Dakle, u zakonu piše – Centar za istraživanje nesreća ne bavi se utvrđivanjem krivične odgovornosti, ne bavi se prekršajem, ne bavi se ličnom odgovornošću, oni su zaduženi da kažu šta se desilo, zašto se desilo i kako se desilo. Da bi oni to mogli da kažu, oni moraju da budu na terenu. Da bi mogli da budu na terenu, neko to mora da im javi. Oni nisu integrisani deo ni Centra za vanredne situacije trenutno, nisu integrisani deo nijednog dela MUP, oni su posebna organizacija.
Kada i postoji protokol kojim će Centru to neko da javi, Centar mora da ima protokl na koji način će da sarađuje sa drugima kojima je posao da utvrde krivičnu odgovornost, da prikupe dokaze, jer je zakonom Centar ovde zadužen da prikuplja i čuva dokaze. To mora da se radi u saradnji. Da ne bude spora, nisam protiv definisanja Centra za istraživanje nesreća, naprotiv, mislim da ih čeka veliki posao i da se ne dogodi nijedna nesreća u merama bezbednosti, ali ako želim da glasam za zakon, želim da čujem od predlagača zakona da su predvideli kako će ovo novo telo da legne, pod znacima navoda, u sistem u kome već postoje kao nova posebna organizacija.
Niz novih nadležnosti koje se daju direktoru Centra za istraživanje, njegovim saradnicima, jesu nadležnosti koje će se ukrštati sa drugim organima, koji takođe izlaze na mesto nesreće. Najjasniji deo je onaj u kojem Centar za istraživanje nesreća obaveštava međunarodnu organizaciju. Taj deo je najjasniji, ali to se dešava već kada on ima čime da ga obavesti.
Jedan član u zakonu kaže da Centar u roku od sedam dana donosi odluku o tome da će sastaviti izveštaj. Pričam o trenutku kada se akcident dogodio, bilo ljudskih žrtava ili ne, dakle, ako nisu uključeni od prvog trenutka kada se akcident dogodio, bez obzira da li je u pitanju železnički, vodni ili vazdušni saobraćaj, kada će biti uključeni? Ako će biti uključeni u nekom drugom trenutku, na osnovu kog podzakonskog akta? Zbog toga u članovima zakona koji opisuju nadležnosti u postupanju Centra, to može da se tumači. Moje je iskustvo da kada god može da se tumači, tumači se na štetu, a ne na korist. Ne znam zašto to tako ide, ali to tako, ko god je vlastan da nešto istumači, istumačiće to pogrešno, na štetu korisnika, odnosno na štetu onoga zbog koga se zakon donosi.
Podrazumevajući da je objašnjeno zašto ovde nema drumskog saobraćaja i da je, naravno, legitimno da u nekim zemljama imate Centar za različite vrste saobraćaja, ono što je meni još važno je što se u zakonu spominju baze podataka, a da nije jasno ko će biti zadužen da se te baze podataka formiraju, kako će biti formirane baze podataka, kojom vrstom podzakonskih akata će biti određena nadležnost za rukovanje u bazi podataka itd?
Ako je u pitanju javna baza podataka, da li je to obaveza Centra za istraživanje ili nije? Bazu za vazdušni vodi Direktorat civilnog vazduhoplovstva, šta će biti sa bazom podataka za železnički i za vodeni saobraćaj?
Ponavljam, u članu koji definiše kada Centar obaveštava Ministarstvo, kaže – mora u roku od sedam dana od dana donošenja odluke da obavesti Ministarstvo i nadležne međunarodne organizacije. Nedostaje i taj kanal protokola i komunikacije između Ministarstva u celini, znam šta to znači, ali i posebne organizacije. Nažalost, svedočila sam mnogim nepotrebnim problemima, zato što se ne zna ko kome telefonira i zašto i šta posle biva.
Ono što je više po slutnji jasno nego što piše u zakonu je način finansiranja Centra, način finansiranja preventive. Pretpostavljam da će takav Centar morati da ima angažovane stručnjake iz raznih oblasti, a za to da bi oni bili plaćeni, to mora biti predviđeno u budžetu, ali pretpostavljam da nećemo to smesti s uma u budžetu za 2016. godinu.
Naravno, kako je rekao jedan od najgorih diktatora tokom 20. veka kada je govorio o tome kako se rešavaju problemi, rekao je rečenicu – kadrovi rešavaju sve. Ne volim da citiram diktatore. Dobacuju razna imena, kao kanda je takmičenje za diktatora u toku, odnosno prezimena. Radi se o davno pokojnom Džugašviliju, dakle, kadrovi rešavaju sve. Znam da Srbija raspolaže kadrovima koji znaju ovaj posao. Ne vidim da će oni po prirodi stvari biti angažovani u Centru, a volela bih da vidim i da znamo da su i mere bezbednosti u sva tri vida saobraćaja, u vazdušnom, železničkom, vodnom, u sigurnim rukama.
Nemam razloga da sumnjam da je drugačije. Ali, imam razloga da vas pitam za pojašnjenja kada su u pitanju podzakonski akti, kada su u pitanju protokoli unutar ministarstva, i posebne organizacije, koja će biti formirana, i direktora koji će biti izabran od predsednika Vlade, ali i protokoli i podzakonski akti, sa svim drugima koji u okviru svojih nadležnosti učestvuju ili u prevenciji nesreća ovakve vrste, ili učestvuju u saniranju kada se, dakle, nikad ne svanuo taj dan, dogodi nekakva nesreća koju sam dala kao primer, železnička, na međunarodnoj pruzi, sa akcidentom, sa eksplozijom, sa ljudskim žrtvama. Dakle, šta se onda dešava? Kako centar za istraživanje nesreća radi i na osnovu kojih akata? Hvala vam.

Zahvaljujem.
Žar reči je veći, što su argumenti slabiji, tako to obično biva i replika kojom je okarakterisano izlaganje narodnog poslanika Gorana Ćirića je upravo to.
Narodni poslanik Goran Ćirić je rekao da se nada da će institucija glavnog istražitelja biti nezavisna i da ni jedan predsednik Vlade neće moći da kaže – ne dam ministre. I to je sve što je rekao.
Ali kada se nema argumenata, kada je strah velik, ona se izmisli i što je još gore dozvoli se sebi da se etički poredi neuporedivo. Jednostavno je čak je i legitimno bilo koga iz Demokratske stranke optuživati za bilo šta. Neetično je i sa one ivice dobrog ukusa stavljati u isti ravan ravnoteže nesreća praviti zbog dva jednostavna pitanja koje je Demokratska stranka imala i imaće - na osnovu kojih i čijih informacija je ministar odbrane doneo odluku o pokretanju spasilačke misije „Helikopter“? Koga je obavestio da je potrebno?
I drugo pitanje koje nema ni u jednom od izveštaja koje su radile vojne komisije, a nije predmet istraga i Tužilaštva, nego je predmet odgovornosti - ko je menjao plan leta? I to je ono što pitamo, što smo pitali i što ćemo pitati, jer se odbija da se da odgovor.
Kad god neko pobrka želju da se naruži politički protivnik sa iskrenim stavom odbrane i vladavine prava, onda imamo žar reči, umesto argumenata. No, pred nama svima, odnosno mi smo svi pred onima koji su nas poslali ovde da u njihovo ime budemo njihov glas i zbog toga tražimo odgovore na ta dva pitanja, kao što mogu samo da citiram kolegu narodnog poslanika Gorana Ćirića – nadamo se da nijedan predsednik Vlade nikada više, nigde, neće sebi dozvoliti da kaže rečenicu „ne dam ministre“ pošto njemu ministri nisu poklonjeni i on to ne može da kaže. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Opšta mesta koja ovde već godinama služe kao dobar izgovor o svim grehovima DS neću da komentarišem i neću da repliciram, tri godine, ovo je četvrta kalendarska godina koju slušamo politiku dobrih izgovora.
Dobar izgovor je dobar u politici, ali ako je kratkotrajan. Već odavno ima vrlo negativne efekte po korisnike strategije – optuži demokrate za sve; i zbog toga nema tu posebne replike, ali ima u odnosu ma to što je rečeno o našim pitanjima.
Dakle, ako se pokuša to pitanje o tome kako je ministar došao do informacija na osnovu kojih je doneo odluku o spasilačkoj misiji, pa se to preokrene u to – zar ne bi ste pomogli? Onda ja vas još jednom pitam, kako je dobio informaciju da je potrebno pokrenuti spasilačku misiju? Ko ga je obavestio? Predsednik Vlade? Ministar zdravstva? Direktor doma zdravlja? Ko ga je obavestio? Privatnim kanalima? Ko mu je rekao da je situacija takva da treba da pokrene spasilačku misiju? To je podatak koji nedostaje u oba izveštaja, to je podatak od ključne važnosti za oba izveštaja i izostavljen je ko je informisao ministra odbrane. U to da on donese odluku ja ne ulazim.
Ja vidim čuđenje sa druge strane, što znači da neko ovde zna informaciju o tome na osnovu čega je ministar doneo informaciju, ko mu je saopštio da su se stekli uslovi da se pokrene spasilačka misija.
(Aleksandar Martinović, s mesta: A ko je vama saopštio da opljačkate Razvojnu banku Vojvodine?)
Narodni poslanik uzvraća pitanjem, dobacivanjem - ko je vama saopštio da opljačkate bilo šta. Osim što krši Poslovnik narodni poslanik, to pokazuje i slabost argumenta i pokazuje da je dobro što smo uporni u traženju odgovora na pitanje - ko i na osnovu kojih i čijih informacija je ministar doneo odluku o spasilačkoj misiji?
Kad bi se malo slušalo, onda bi se to čulo, kao i pitanje ko je menjao plan leta, jer to takođe nedostaje u odgovorima u izveštaju. Hvala vam.