Nikada ne bih pomislila da vi imate protiv bilo koga u ovoj sali nešto, naprotiv. Radi se o neophodnosti pojašnjenja, jer ako se tiče reda i poštovanja discipline, niko prvi od mene nije za red. Ja sam iz Vojvodine, ja i kada sam sama ja stanem u red.

Ovde nije reč o radnoj disciplini, ona je definisana u drugim tačkama člana. Ovde je reč o krivičnom delu. Samo bih molila za oprez, kada sa takvom lakoćom tvrdimo da poslodavac zna šta je krivično delo koje je počinjeno i da to piše kao osnov da radnik dobija otkaz, ono što je najgore, ova se odredba može odnositi i na poslodavce. Nažalost moraćemo da vidimo primenu kada sa ovakvom lakoćom smatramo da možemo sami da odlučujemo, bez obzira na to što za to postoje drugi propisi u ovoj zemlji ko je u preduzeću počinio krivično delo i na osnovu toga dobio otkaz.

Za poštovanje radne discipline - uvek, za otkaz zbog grubog kršenja – uvek, za lojalnost preduzeću u kojem radite – uvek, ali za samovolju da neko ceni šta je nekome akt koji će da bude procenjen kao krivično delo – nikad. To ugrožava sve nas ako razumemo šta su prava koja poštujemo iz Krivičnog zakona Republike Srbije. Hvala.

Amandman koji sam podnela odnosi se na uslove sticanja starosne penzije za žene, tako da menja ponuđeni predlog i zadržava pravo da žena od 2015. do 2020. godine sa po šest meseci odlazi u starosnu penziju, u punom iznosu sa 63 godine života. S tim što sam dodala stav da žena ima pravo na izbor, da stekne starosnu penziju i sa navršenih 40 godina radnog staža i 65 godina života.

Predloženim izmenama se propisuju promene uslova za sticanje prava na starosnu penziju koje su počele u razvijenijim ekonomijama sveta nakon ekonomskog sloma 2008. godine iz dva razloga. Prvi je bio da je to bio uslovni ključ za buduće finansijske konstrukcije u EU i nešto manje u SAD, a drugi da se time koliko-toliko spasu penzioni fondovi koji su procenjeni da neće izdržati rad samo do 60. ili 62. godine.

Uz punu svest da to znači opterećenje za državu, imala sam predlog i kada smo donosili prve izmene penzijskog-invalidskog osiguranja, odnosno uslova za starosne penzije, da budemo hrabri i da uvedemo porez crkvi i PDV na usluge i imovinu i da budemo još hrabriji i da zaista ili napravimo fondove kao što su RFZO ili PIO ili da nisu fondovi. Mislim da nas taj posao čeka pa nas čeka.

Apelujem na sve nas koji znamo da je ovo pravedno zbog toga što žena koja radi radi dvostruko više nego zaposleni muškarac i zbog toga što je to način da pokažemo da znamo kakva je ekonomija brige i zbog toga što je to način da pokažemo poštovanje prema podeli rada u ekonomiji brige oko porodice. Mislim da je to sasvim prirodno, da ne zadržava nikakvo povećanje u deficitu i molila bih za podršku.

Amandman traži da se precizira odredba koja je u postojećem zakonu. Odnosi se na decu koju je rodila zaposlena žena i koja ima neke godine radnog staža. Pri odlasku u starosnu penziju da joj se računa…

Hvala vam. I da sam sklona cinizmu imala bih opasku o tome koliko vas zanima na rečima, a koliko na delima i na debati nizak natalitet u Republici Srbiji. Srećom nisam.

Poseban staž po ovom osnovu je šest meseci za jedno dete, godinu dana za dva deteta. Moja molba i moj amandman u suštini predstavlja zahtev da poseban staž po ovom osnovu ne može umanjiti iznos penzije, odnosno da se računa jednako kao staž ostvaren tokom radnog odnosa. Pokušala sam da se raspitam kako se obračunava taj staž i dobila sam samo različite odgovore.

Smatrala sam bitnim da ukažem da je ova odredba dobra u ideji predlagača i da bih je pozdravila. Znam tačno šta znači za budžet kada bih predložila da se daje dve godine za ženu koja je rodila troje i više dece i bojim se da bi se to smatralo i ličnim interesom, jer sam rodila četvoro dece, ali ja mislim da je i poruka o jasnoći šest meseci za jedno dete i godinu dana za dvoje je poruka koje tek trebaju da rađaju. Tačno znam sukob i dilemu između pripadnosti političkoj stranci, političkom klubu, između lojalnosti političkom programu i težini borbe koju treba da izneseš kao pripadnica političkog programa kada podržavaš Vladu i znam kako to može da bude u sukobu sa ličnim stavom.

Molim sve muškarce iz poslaničkih klubova vladajuće većine da dozvole da Ženska parlamentarna mreža glasa za ovaj amandman.

Zahvaljujem.

Amandmanom se menja odredba o kaznenim poenima za prevremenu penziju. Kazneni poeni su uobičajeni u evropskom zakonodavstvu. Razlikuju se od Nemačke, gde se oni vraćaju osiguraniku ili osiguranici onda kada dođe do starosne granice normalne starosne penzije, do posebnog rukovanja tim umanjenjima od strane države, kao što je u Francuskoj ili u Danskoj.

Predlažem da kazneni poeni, da kazneni iznosi za onog ko ide u prevremenu penziju budu manji iz razloga što duboko verujem, a volela bih da nisam u pravu, da će sva ova ideja o tome da svi radni ljudi, da ljudi koji rade i muškarci i žene da rade duže pet, sedam ili osam godina, proizvesti dodatne profesionalne bolesti, proizvesti dodatna teška zdravstvena stanja i da ćemo vrlo brzo, nažalost, ne mi, nego i druge razvijene zemlje, morati skraćivati i prava koja imamo trenutno u primarnoj i sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti u zdravstvenim fondovima i zdravstvenoj nezi koju garantuje država, kako naša, tako i druge slične nama.

Usvajanjem ovog amandmana pokazali bi da imamo svest o tome da je nepravedno da se kazneni poeni zadrže i nakon godina koje srećom žena koja odlazi u prevremenu penziju doživi do 63 godine.

Još jednom vas pozivam, sve poslanice Narodne skupštine, sa apelom svim kolegama muškarcima u Narodnoj skupštini, da dogovorite glasanje o bar nekim amandmanima koji se tiču interesa žena. To neće biti dovoljan broj glasova da zaista popravimo, ali će značiti mnogo za mnogo nas koji znamo da su rešenja koja predlažemo ovim amandmanima o ženinom pravu na izbor do 65 da radi ako želi, do 63 da…

Povređen je član 27. u vezi sa članom 85. i obaveza je predsedavajuće da daje obaveštenja potrebna narodnim poslanicima za rad.
Narodni poslanik Zoran Babić je u izlaganju koje smo pomno pratili, govorio o osnivanju anketnog odbora i mislim da je dužnost predsedavajuće da podseti narodnog poslanika da zahtev za osnivanje anketnog odbora može da se podnese, a mora da bude na sednici Skupštine, da ovlašćeni predlagač mora da predloži sastav anketnog odbora, temu rada anketnog odbora, cilj rada anketnog odbora i da se o tome vodi plenarna rasprava.
Nije dobro po jednu tako ozbiljnu temu, koju imamo nadležnost da o njoj raspravljamo, a predsednica Narodne skupštine pravo da predloži da bude tačka dnevnog reda, da jednu tako ozbiljnu poslovničku nadležnost politizujemo, ismevamo i govorimo da bilo ko može da reaguje na predlog koji je već neko podneo, o sastavu anketnog odbora.
Može, ali na sednici na kojoj je to tačka dnevnog reda, na sednici na kojoj se o tome vodi rasprava i na sednici na kojoj se o tome donose odluke.
Ne sumnjam da je samo zbog nesnalaženja i zbunjenosti narodnog poslanika, došlo do ove veoma ozbiljne omaške, za koju mislim da je potrebno da i javnost zna, a i da vas podsetim. Hvala.

Da li to znači da nažalost nije pročitao odredbe Poslovnika?

Ne, ne, ovo je samo iz poštovanja procedure Narodne skupštine.

  Zahvaljujem.
Ukratko o razlozima zašto ću glasati protiv izveštaja. Zato što na od ukupno 310 strana i 114 strana pravog teksta, ovo ostalo priloga, ja ne vidim ono što bih volela da vidim i kod Vlade kojoj sam opozicija i kod Vlade koju sam podržavala, a to je svest o realnosti, kao što to ne vidim ni u raspravama posle.
Znate, velike kiše i poplave padaju jednako i na vlast i na opoziciju, ali je vlast odgovorna da smanji štetu i da sprovodi nadležnosti i prevenciju, a opozicija je odgovorna da obelodani sve ono što vlast želi da sakrije.
Ako pri tome zaboravimo da kiša pada i po vlasti i po opoziciji, imaćemo na jesen ponovo kiše i ako na jesen kiše dočekamo bez podzakonskih akata u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ako na jesen kiše dočekamo sa tim da li je važnije ko je šef štaba, a ne da li je urađeno sve što Direkcije za vode treba da urade, onda će nam se mnogi pridružiti u glasanju protiv ovog izveštaja.
Ukratko zašto ću biti protiv zakona. Tri strašno važne stvari ostaju bez odgovora. Prva je pitanje zašto Kancelarija ima nalog za direktna plaćanja, po kom osnovu? Po kom osnovu će Kancelarija raditi isto što i Ministarstvo, odnosno davati naloge Trezoru?
Drugo, nije tačno da u zakonu piše da su dozvole i da je sva dokumentacija za one pogođene poplavom, da će biti besplatna. Nema razloga da opština ili bilo ko kaže da neće naplatiti, ako treba takse, ako treba da se plati plan. Zašto o tome govorim? Zato što u zakonu piše - rekonstrukcije. Mi svi ovde znamo da za to treba dozvola. Ako vam treba građevinska dozvola, neko će od vas da traži pare za tu građevinsku dozvolu. Tražiće pare za plan. To, ministarska, u zakonu ne piše da će biti besplatno.
Drugo, odnosno poslednje vreme, prijava, to je stvar koja mi najviše smeta vezana sa Kancelarijom i vezana sa idejom da direktor Kancelarije, ko god on bio, ili ona bila, meni je to svejedno, ja gledam šta radi, a ne ko je, da radi direktna plaćanja. Vreme prijava od osam dana, zašto se traži od ljudi osam dana? Kako možete da znate da možete da nađete sve ljude u osam dana da se prijave? Zašto vam treba još jedan registar onih koji će imati zahtev za štetu od poplava? Nemojte to da radite ljudima i odredbom u zakonu da očekujete da mi kažemo – super, sve ćete one obuhvaćene poplavama stići da registrujete u osam dana. Nećete, prosto zato što ljudi nisu na terenu, jer mnogi od njih ne mogu u kuće. Lokalnim samoupravama treba vreme da ih nađe.
Mi smo pokušali da podnesemo amandmane koji su u korist pojašnjenja ovih zakona, kojima treba da bude jasno da li će stradale u poplavama da košta nešto dodatna dokumentacija, koja treba da bude jasna, razlozi otkud Kancelariji nalog za direktna plaćanja i, naravno, molbu za produženje roka. Hvala vam za produženje vremena.

Zahvaljujem.
Upravo zbog rečenice koju ste podelili, argumentacija je – lokalne samouprave će zloupotrebiti, a Kancelarija neće, časna reč. O tome vam govorim u razlozima zašto glasam protiv Izveštaja, kada kažem kiša pada i na vlast i na opoziciju.
Ako nemamo poverenja u ljude koji su na lokalnim izborima dobili obavezu i pravo da upravljaju poslovima na lokalnom nivou, kako onda od njih očekujemo da isto to rade kada su u pitanju vanredne situacije i poplave? Zašto smatramo da osnivanjem ove nove Kancelarije i direktnim plaćanjem odatle sprečavamo zloupotrebe? Zato što je u pitanju Vlada?
Nemam za vas predlog da to bude na lokalnoj samoupravi. Imam apel za sve nas, da počnemo da posmatramo Srbiju takva kakva jeste. Dva puta godišnje se u Srbiji negde nešto plavi. Dva puta godišnje imate erozije i klizišta. Srbija je zemlja, geografija koju volimo, a koja ima na godišnjoj bazi više problema sa poplavama nego druga susedna teritorija. Ja vas molim da time počnemo da se bavimo, da poslušamo stručnjaka o kojem je govorila moja koleginica Nada Lazić i da prestanemo da pokazujemo toliko nepoverenje svima drugima sem nama u Vladi, koji znaju da će Kancelarija da radi plaćanja besprekorno. Pratićemo i nadamo se da će biti besprekorno, zbog i vas zajedno, a ne zbog toga što ćemo uhvatiti nekoga da zloupotrebljava novac iz donacija. Hvala.

Zahvaljujem.
Neposredan povod za ideju o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2005. godine je 2012. godine odluka da se nešto mora učiniti sa 57 hiljada radnika koji su od 2008. godine iz preduzeća u restrukturiranju svi sa platama i doprinosima na budžetu RS, a da ne ostvaruju naravno nikakvu drugu zaradu.
Problem sa postojećim zakonom je bio što njima treba da se isplaćuju visoke otpremnine i što je praktično postao blokiran bilo kakav proces da se preduzeća kojima su, a koja na osnovu zakona ne rade nego se iz budžeta njima isplaćuje plata, ne mogu da se likvidiraju, ne mogu u stečaj.
Podrška Svetske banke, podrška Američke komore, podrška USAID i tom zakonu i pratećim zakonima prvi teret sa budžeta treba da skine, tako da više iz budžeta ne bude plaćeno 57 hiljada radnika, to je neposredan povod.
Ono što je sledilo su dodatne odredbe i kao što vidite, o tom neposrednom povodu niko ovde ne pravi kritike i niko se ne bavi populizmom i demagogijom. Umesto da razumemo da je to zato što smo sazreli kao društvo, nažalost, druge izmene i dopune odredbi Zakona o radu su postale tema političkog folklora, uz nedostatak javnih rasprava, uz nedostatak dijaloga i uz vrlo često čisto laganje.
Odredbe Zakona o radu ću najjednostavnije da objasnim tako što postoji jedna Marija Marić u Vranju, koja ima 46 godina i 24. godine radnog staža u tekstilnoj industriji i četiri godine poslednje je kod istog poslodavca. Pre toga je radila u preduzeću sa različitim osnivačima, imala je prekid, pa joj je Skupština plaćala doprinose posle 2001. godine. Marija Marić, koja ima platu 40 hiljada dinara, sledećeg meseca, kada stupi ovaj zakon na snagu, imaće platu 8% manje, 3200 dinara manje.
Njena koleginica Milica Petrović, koja radi u tekstilnoj industriji u Zrenjaninu i spremna je za penziju i otići će u starosnu penziju pre prvog januara 2015. godine, dobiće, stupanjem na snagu ovog zakona, dve otpremnine, a ne tri otpremnine.
Dakle, stupanje na snagu ovog zakona proizvodi posledice odmah i to skoro pa isključivo za radnike zaposlene u privatnom sektoru. To je ključ moje kritike. Pregovaračka pozicija za pojedinačni prošireni kolektivni ugovor u javnim preduzećima je ostala jaka.
Na radnike državne uprave i na administraciju se skoro ni jedna od ovih odredbi ne odnosi. Sve to što su odredbe koje će menjati položaj radnika u iznosima plaćanja u pravima odnosi se na to da poslodavac može da štedi i to, kako čitam zakon, samo poslodavci koji imaju više od 1.500-2.000 zaposlenih. To je dovoljan razlog da se povede ozbiljan dijalog i ja mu se nadam tokom amandmana. Hvala.

Zahvaljujem.
Dva pitanja, od koji je prvo za ministra unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije, a drugo u vezi s njim za generalnog sekretara Vlade Republike Srbije.
Naime, pitam ministra unutrašnjih poslova - kako će i da li će reagovati na činjenicu da je jedan od službenika ministarstva Rodoljub Milović optužen i da su te optužbe o karakteru njegovog rada već ispunile medije? Dakle, šta će uraditi Uprava da bi dala pravu informaciju o čemu se radi?
Ne bih volela da vidim da i ovaj slučaj još jednom ide kroz medije i da se komentariše izjavama političara ili onih koji predstavljaju institucije, jer mislim da se kao i u dosta prethodnih slučajeva radi o ozbiljnoj stvari, da je jedan čovek optužen vrlo jasno za dela za koje se takođe vrlo jasno podižu krivične prijave.
Ako nije kriv, onda bi trebalo da građani Srbije budu obavešteni šta se radi, da bi se dala jasna poruka da se ne smatra da ima njegove krivice. Ako je kriv, takođe nam treba jasna poruka o tome ko je nadležan za podizanje krivične prijave.
Pitam ovo ministra unutrašnjih poslova zato što jedna kratka i jasna informacija o tome šta zakon ministru nalaže da uradi bi pomogla, da ako je čovek nevine ne prolazi kroz blato, katran i perje, a ako je kriv da znamo da je nekakva istraga u postupku. Nije dobro da se kroz medije vode istrage. Dobro je da svi imamo informacije, ali ovakav slučaj mislim da šteti pre svega ministru unutrašnjih poslova i Vladi Republike Srbije, a onda i svima nama u celini.
Pitanje u vezi sa tim, jeste generalnom sekretaru Vlade Republike Srbije i tražim odgovor o sastavu Biroa za koordinaciju službi bezbednosti? Znamo i kako je Savet za nacionalnu bezbednost i Biro osnovan, kako je menjan i znamo da je trenutni predsednik Vlade to vodio. Nemamo zvaničnu informaciju o sastavu sada, niti imamo informaciju o tome ko sada vodi ovaj Biro, a važno je da znamo pošto postoje pitanja na koja nisam dobila odgovor, a pitala sam šta je sa istragama protiv lica na osnovu čijih postupaka, na osnovu čijih obećanja pod znacima navoda su recimo napravljene bezbednosne procene o otkazivanju nekih manifestacija i javnih skupova, poput okupljanja kao što je parada ponosa. Kada napravite bezbednosnu procenu onda to pravite kao ozbiljna zemlja na osnovu ozbiljnih podataka. Nije logično da nema istrage, da posle o tome šta se dogodilo sa ljudima oko kojih imate podatke i koji ugrožavaju okupljanje, Ustavom garantovano slobodno okupljanje ljudi.
Dakle, kratko i ponovo, ministar unutrašnjih poslova da mi dostavi informaciju šta će i kako na osnovu Zakona o ministarstvu postupati u slučaju da se pojave optužbe kojih smo svedoci ovih dana kada okrivljeni za teška krivična dela optužuje nekog iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Drugo, sastav Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. To je javni podatak i ne bi trebalo da bude dostavljen samo meni kao narodnoj poslanici koja postavlja pitanje, nego svima nama. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pitanje upućujem ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću i ministru pravde Nikoli Selakoviću, a vezano je za tragediju koja se dogodila u Novom Sadu u saobraćajnoj nesreći gde je život izgubilo troje mladih i jedan od učesnika ima to kao pečat u biografiji, bez obzira, što je srećom, bar ostao živ.
Radi se o snimcima sigurnosnih kamera koje su se pojavile na medijskim sajtovima, ali na internet stranicama raznim privatnim te moje pitanje ko je, s kojim ovlašćenjima dostavio snimke sigurnosnih kamera tako da mogu biti deljene na internetu?
Pitanje je i ministru unutrašnjih poslova i ministru pravde, zato što nije prvi put da se snimci sigurnosnih kamera ili snimci kojima treba tokom istrage raspolaže samo MUP ili tužilaštvo pojavljuju u medijima.
Nije prvi put, a mi smo uskraćeni za informaciju kako se postupa u takvim slučajevima i na osnovu kojih propisa je bilo kome ko raspolaže snimcima sigurnosnih kamera dozvoljeno da te snimke prosledi medijima ili kome god oni smatraju da treba.
Ne mogu da komentarišem naravno odluke u medijima da to objave, čak imam i razumevanja za to jer, mediji znaju da je to nešto što iz bilo kojih motiva i razloga ljudi žele da gledaju.
Dakle, oni nisu predmet mog pitanja, nego je predmet mog pitanja put snimka sigurnosne kamere kao u ovom slučaju kada je u pitanju saobraćajna nesreća na našu zajedničku žalost i tragediju, pojavio se još jedan o teškim povredama jedne mlade devojke u Nišu, a ne činjenica da mediji to objavljuju.
Zašto je to važno da se detaljno govori?
Zato što se radi prvo o ljudskim pravima onih koji su učesnici na snimku, a drugo radi se o našoj obavezi kao Narodne skupštine da garantujemo da će se njihova prava poštovati, a da će oni koji su dužni da primenjuju zakon to raditi sasvim striktno i u skladu sa obavezama koje imaju i u MUP ili u Ministarstvu pravde.
Koliko je slučaj nekontrolisanog davanja medijima i podataka sa sigurnosne kamere, ali na žalost i podataka iz službenih istraga ozbiljan govori to da je to tema i u izveštaju koji ćemo svi čitati koji pravi Evropska komisija o situaciji da postoje informacije da se detalji iz istraga neovlašćeno daju medijima.
Ponavljam, važno je zbog mnogih razloga i mnogih posledica koje proističu iz ovakvog postupanja da nas oba ministra odgovorima na isto pitanje uvere da je reč o incidentu, da je reč o izolovanoj situaciji, a nikako nije reč o strategiji dela državne uprave, bez obzira da li je u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u tužilaštvu ili u Ministarstvu pravde.
Ne mogu ni da zamislim koliko je strašno ako je na tim snimcima neko koga poznajete, ko vam je drag ili neko ko je iz vašeg šireg okruženja, ali mogu da zamislim koliko će biti strašno ako oćutimo da nekoga toliko i tako zabavlja da krši propise koji ga obavezuju na postupanje u državnoj upravi ili da ga zabavlja senzacionalizam koji time proizvodi.
Mislim da smo u obavezi da, u ime ljudskih prava svih nas i u ime pravne države, vrlo tvrdoglavo insistiramo na odgovoru na ova pitanja. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Zakon koji je pred nama, Predlog izmena i dopuna Zakona o putnim ispravama je u najvećem broju članova kojima se menjaju ili dopunjuju drugi članovi sasvim usklađen i sa izmenama koje su bile potrebne i u prethodnom zakonu, osim što je usklađen sa onim što su manje više direktive ili pravila običaja EU, on je u tim članovima usaglašen i sa realnošću u Srbiji.
O članovima kojima se omogućava drugačiji, odnosno bolji, efektniji i efikasniji način da se dođe do putne isprave ili da se komunicira sa svojim ministarstvom, ako imate prebivalište i boravište u stranoj zemlji, mogu da imam samo pohvalne reči jer je napisano kako valja, kao i u odredbama kojima se briše institut izlazne vize jer je to nešto što poznaju samo zemlje koje neće da razumeju da im institut izlazne vize je mnogo više nego proceduralna na formularu ili u samoj putnoj ispravi ubeležen iznos novca ili dozvola.
Uključujući primedbe koje je dao narodni poslanik Marko Đurišić, sa kojima sam saglasna, ali mogu da razumem zašto se novi Zakon o prekršajima može smatrati i sa iznosima koji je ubeležen u izmenama i dopunama Zakona umesto od pet do 150 hiljada dinara bude 30 hiljada, nemam problema ni sa jednom drugom odredbom osim sa članom 9. Član 6. Predloga izmena i dopuna govori o tome kada ne možete da dobijete putnu ispravu.
Kao kratki uvod, putna isprava je takođe ljudsko pravo. Radi se o oblasti slobode kretanja i ako i po čemu možete da prepoznate nedemokratska, autokratska od svakih vrsta pravila jednakosti građana pred građanima društva, to su ona društva u kojima nije obično, rutinski, podrazumevajuće da dobijete pasoš i da putujete gde god hoćete.
Takva društva su bila društva bivšeg istočnog bloka do 1989. godine. Takvih društava još uvek ima u Aziji, ima ih i u srednjoj Americi, ima ih u južnoj Americi. To je društvo pred koje dolazite kao građanin i kažete – ja bih da putujem tamo i tamo, a tvoja država kaže, nemam ja poverenja u tebe. Mora se videti da li ti zaslužuješ putnu ispravu i smeš li ti uopšte da putuješ bilo gde.
To je jedna svojevrsna kultura nepoverenja prema sopstvenim građanima, omalovažavanje sopstvenih građana i stava da je putna isprava opasno oružje u rukama slobodnih ljudi. Srećom mi smo daleko od takvog društva. Bili smo uvek prilično udaljeni, čak i u vreme kada smo bili jednopartijsko društvo, osim u periodu kada smo imali institut izlazne vize. Dakle, hoćeš da izađeš iz zemlje pa platiš taksu, što je dosta bilo karikaturalno objašnjavati kome i zašto se to dešava. To podsećam da bih argumentovala koliko je važno pažljivo rukovati ljudskim pravom na putnu ispravu.
Šta je problem sa članom 9. izmena i dopuna? On se odnosi na član 23. koji u postojećem zakonu glasi u dva stava. Prvi stav – pasoš se može izdati i sa kraćim rokom važenja od rokova utvrđenih u članu 19. ovog zakona, ako nadležni sud odnosno javni tužilac to dozvoli u slučajevima utvrđenim ovim zakonom. I u drugom stavu – u slučajevima iz stava 1. ovog člana pasoš se može izdati za jedno ili više putovanja u jednu ili više država.
Ovaj član sa izmenama i dopunama menja sa dva nova stava. Treći stav po Predlogu izmena i dopuna Zakona kaže – licu kome se iz objektivnih razloga privremenog karaktera ne mogu uzeti otisci prstiju pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana, i poslednji stav – licu koje u periodu od pet godina izgubi dva ili više pasoša, novi pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana.
Sa stavom 3. može da se ima pitanje, ali se nema problema pošto postoji čitava jedna grupa ljudi koje je moguće da ne može da pristupi procesu davanja otisaka prstiju. Izdavalac putne isprave tačno zna koja su to lica. Ona obično nisu u zemlji ili su u zemljama, u inostranstvu na mestima gde ne može da se da otisak prstiju i to je vrlo jednostavno utvrditi. Dakle, postoji žena koja se zove Marija Marić, koja je na Tibetu i ne može da otiske prstiju u Ambasadi u Pekingu. O tome se obaveštava i dobija pasoš na godinu dana.
Međutim, poslednji stav proizvodi mnoga pitanja i njega sam spominjala i na Odboru za evropske integracije gde smo razgovarali o ovom zakonu. Čitam ga još jednom – lice koje u periodu od pet godina izgubi dva ili više pasoša novi pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana. Šta je problem sa ovim stavom? Sve, osim motiva i namere koju ne sporim. Želja mi je bila i na Odboru da se nekako dogovorimo sa predstavnicima Vlade da se nađe dobra formulacija koja bi otklonila svaku sumnju i dala sve odgovore na pitanja koja ću ja sada redom postaviti.
Dakle, imate lice koje je u zemlji, nije problem da ne može davati otiske prstiju i izgubilo je pasoš dva puta i po ovom stavu, ko odlučuje o tome da li će to lice dobiti pasoš na godinu dana. Znači, to je prvo ozbiljno pitanje. Vi uvodite jedan stav u članu koji se odnosi na opšte pravo na trajanje važenja putne isprave osim u slučajevima kada o tome odlučuje sud odnosno javni tužilac i tražite od lica da da izjavu o tome da je dva puta izgubilo pasoš. Lice kaže spektar razloga zbog kojeg je izgubilo pasoš je beskonačan, od toga da ne zna gde ga je izgubilo do toga da ga je pokralo, preko elementarnih nepogoda, dugačak je spisak verovatno.
Sada vam onaj ko treba izdaje putnu ispravu kaže – ovo lice može da dobije pasoš samo na godinu dana. Nedostaje postupak. Znači, ako sam ja u pitanju ili ako je u pitanju ona ista hipotetička Marija Marić koja nije sada u Tibetu, nego je u Kruševcu i dva puta je izgubila pasoš, ako se utvrdi da zbog dva puta gubljenja pasoša sleduje pasoš na godinu dana, ona nema kome da se žali. Ona ne zna ko je o tome doneo odluku. To se ceni. U tom smislu je postupak po kojem će se ovaj stav primenjivati na ivici onoga što je predmet sasvim drugih zakona koji se bavi bezbednosnim procenama o građanima koji nešto urade ili ne urade.
Šta je drugi problem? Ako je građanin dao lažnu izjavu o tome gde je izgubio pasoš, kako je izgubio pasoš? Onda one ne može da bude predmet ovog zakona, onda uopšte ne može da mu se izda putna isprava i o tome mora da odlučuje javni tužilac. Davanje lažne izjave o svojoj putnoj ispravi je delo koje podleže krivičnoj prijavi.
Dakle, ne može oba, ne mogu i da hoću da sprečim manipulacije sa izdavanjem putnih isprava i da u to ne uključim institucije koje po prirodi stvari moraju biti uključene u izdavanje putne isprave. Uz nedostatak postupka i eventualno usvajanje podzakonskog akta kojim bi se to regulisalo što je takođe krajnje sumnjivo sa tačke gledišta procedure, ne mislim ja tu ništa sumnjivo nešto strašno, nego sa tačke gledišta postupka koji vam se nekim podzakonskim aktom uređuje način na koji ćete vi biti osoba koja neće dobiti svoj pasoš na, inače za sve druge osim one koji su odlukama suda i tužioca u drugačijoj grupi, nego ćete dobiti pasoš na godinu dana.
Ako podzakonski akt stavi ministra u rešenje, tek onda bih bila protiv ovog zakona. Znači, da stavljate u nekoj formi diskrecionih ovlašćenja bilo kome da odlučuje da taj i taj zato što je dva puta izgubio pasoš, e o njemu će na kraju da odluči ministar. Ne zato što podržavam ili ne podržavam ministra, nego zato što mislim da nijedan ministar to ne bi trebalo da radi. Ko će onda to da radi? Ko će da reši da će ovih 12 građana imati na godinu dana zato i zato, a svi ostali će imati na deset godina.
Drugi problem sa ovim stavom, šta kada mu istekne ta godina dana? Da li on ili ona, sada nije izgubio celu godinu, ništa se nije desilo, da li on ili ona sada ulaze u proceduru za izdavanje pasoša na zakonom propisano trajanje putne isprave ili ostaje neka posebna, nigde vidljiva procedura za građane koji su opet nevidljivom procedurom ušli u odluku da njihova putna isprava može da važi samo godinu dana.
Vrlo retko u članovima zakona čitam mogućnost zloupotreba. Duboko verujem da članovi zakona treba da budu poboljšanje ponašanja onih na koje se zakon odnosi, a ne obrnuto. Mislim da zakoni služe boljem uređivanju sektora na koji se odnosi i promeni ponašanja nas u tom sektoru, a ne da treba da služe isključivo pretnjama za kazne. Međutim, u ovom članu, ja vidim nažalost mogućnost za zloupotrebe zato što ne vidim čist postupak za onog koji će da ceni kako je neko lice izgubilo pasoš više od dva puta, a ostalo mimo procedure davanje lažnog iskaza. Ako je dao tačne iskaze zašto mu se onda ne daje pasoš na zakonom propisan rok, odnosno putna isprava na godine koliko i za sve druge.
Ovo je posebno problematično za ljude koji mogu biti predmet i prethodnog stava, dakle, nisu u mogućnosti iz raznih razloga da daju otiske prstiju. Dakle, na naše građane koji žive i rade u inostranstvu i to tek otvara mogućnost da se ceni da li nekome treba ili ne treba dati putnu ispravu na rok važenja od godinu dana.
Sa željom da pokušam da pomognem, imala sam dilemu da li da uopšte podnosim amandman, jer želim da se uredi prostor u kome je primećeno da imate loše rukovanje putnim ispravama od strane građana. Ne želim da se Srbija bilo gde vidi kao zemlja u kojoj postoji veći broj ljudi nego u drugim zemljama koji, pod znacima navoda, zloupotrebljavaju svoje pravo na putnu ispravu ili loše rukuju, nezakonito rukuju putnim ispravama.
U tom smislu sam imala dilemu da li da podnosim amandman ili ne. Na kraju sam podnela amandman. Nemam nade da ću imati razumevanja od predstavnika Vlade za amandman, ali ima nade će bar ovo moje pitanje stava koji se odnosi na izostanak postupaka o tome kako će se izdati pasoš na godinu dana doprineti da se na najkreativniji mogući način dođe do svima jasnog postupka, kojim će neko biti uskraćen za svoje, inače važeće pravo, da svoju putnu ispravu dobija na zakonom propisan vremenski rok.
Ne želim da komentarišem šta sve može da se smatra dodatnim podatkom, osim gubljenja pasoša, pa da se licu ne izda pasoš. Imamo razna iskustva. Mi koji smo želeli da putujemo nismo putovali, bili smo putovali, tražili vize, plaćali izlazne vize. Imamo razna iskustva sa nadležnima koji su deo pravne države, a koji treba da obave uslugu, sa nama kao sa građanima, izdavanja putne isprave.
Ne bih volela da se dve stvari čitaju iz ovog stava. Prva je, na mala vrata proces bezbednosnih procena o tome da li će se nekom građaninu dati ili ne pasoš na godinu dana, a drugo, na mala vrata uskraćivanje građaninu da ulaže žalbu na ono što je odluka predstavnika državne uprave, tj. da ne može da dobije pasoš na duže od godinu dana.
Ono što mi je potpuno nejasno je šta se dešava sa pravima tih lica nakon isteka ove godine dana? Da li ulazi u normalno pravo ili ne, ko će to da mu objasni i na koji način?
Deo koji se odnosi na prestanak važenja putnih isprava diplomatskih i službenih pasoša je potreban. Vrlo se često kod nas u javnosti pravi zabuna oko toga ko donosi odluku o tome ko može imati diplomatski pasoš, pri čemu se ne uviđa da MUP samo izdaje putnu ispravu na to kada neki od ovlašćenih predlagača da neko lice dobije diplomatski pasoš zaista i prođe proceduru, ali dobro je da država tom porukom ovo prestaje da važi koliko god dana.
Ako vam je do političkog folklora, moglo je da se daje amandmana da ne važi 40 dana, 30 dana, 15 dana i ostalo.
Nije nam to cilj, nego je važno da država time pošalje poruku da poštuje sopstvene diplomatske pasoše, jer je to dragocena putna isprava, kao što je dragocena svojevrsna legitimacija ova naša, poslanička legitimacija.
Ja to stavljam u ravan onoga da li imate samopoštovanje za sebe kao za vlasnika takve jedne putne isprave, ako je u pitanju diplomatski ili službeni pasoš, ili za vlasnika poslaničke legitimacije, ako ste voljom građana Srbije odabrani da budete njihov glas u Narodnoj skupštini.
Baš zato što želim da budem glas, nadam se da će ministar imati odgovore, bar na neka od pitanja koja se tiču nedostatka postupka, kada vam neko prijavi i da izjavu da je izgubio pasoš, šta se dešava sa tim licem posle godinu dana, kako će se to sve odvijati, na kom mestu u MUP i kako mi da budemo sigurni da nema prostora za zloupotrebe, za korupcije i da nema prostora za kršenje i smanjivanje ljudskih prava i svih nas kojima je putna isprava jedno od ljudskih prava, kao legitimacija za to da Srbija smatra slobodu kretanja nepovredivim ljudskim pravom. Hvala.

Zahvaljujem.
Doprinos raznih nas koji smo učestvovali do sada u raspravi je član 9. i namere i motive i predlog za rešenje, nego što sam ja u uvodnom izlaganju, ali nezavisno od toga, pažljivo prateći sve što su kolege narodni poslanici kazali, ministre čini se, da je mnogo bolje po vas, kad vas ja napadam, nego kada vas drugi brane, ali dobro to je folklor naše institucije.
Dakle, manje više radi se o azilantima kada je u pitanju drugi stav člana 9. u izmenama i dopunama. Kako god da postavite proceduru kojom ćete rešiti taj problem ovako kao je napisan u zakonu je manjkavo. Vaš odgovor da će to biti predmet upravnog postupka, pa će se oni žaliti, pa u drugostepenom rešenju, pa tako dalje, ne otklanja manjkavost, jer ne obezbeđuje jednakost pred zakonom na osnovu osnovane od strane suda ili tužilaštva opaske, analize da je lice izgubilo više od dva puta, te da zato ne može da dobije pasoš na rok duži od godinu dana.
Potpuno sam saglasna sa vama da imamo obavezu kada smo već izborili to pravo da dobijemo putne isprave da imamo obavezu da je čuvamo i da je to pitanje i naše sopstvene savesti, o tome sam govorila, i da je pitanje obaveze da smo dužni da s pažnjom se odnosimo prema svojoj putnoj ispravi. Ali, ne može to što nismo savesni ljudi da bude predmet zakona, bar ne ovog ovde.
To je suštinski problem. Čini mi se, nisam sigurna da li smem da tvrdim skroz da čak ovako kako je postavljeno neće nam pomoći ni u nameri koja je dobra zato što morate da pokažete kredibilitet pred EU, a to je da onemogućimo ljude da zloupotrebljavaju jedno takođe dragoceno ljudsko prava. Pravo na azil je dragoceno ljudsko pravo koje moramo štititi, čuvati, unapređivati i kod nas, i za sve slučajeve kada u međunarodnim institucijama učestvujemo u razgovoru o tome da je lice bez putnih isprava došlo na neku teritoriju.
Zašto insistiram na ovom članu? Zato što ćemo u godinama pred nama u kojima ćete takođe biti Ministar unutrašnjih poslova, mi biti zemlja sa povećanim prilivom azilanata. Raskršća, konfliktna društvenih događaja su se pomerile na istok, mi smo unutra, unutar EU bez obzira na status koji nije punopravno članstvo, on će doći pa će doći kada zaista promenimo sve kod nas, tako da je sve jedno koji je datum formalnog učlanjenja. Ali, bićemo zemlja u koju će dolaziti ljudi od Kavkaza, preko centralne Azije do dalekog istoka.
Ako smatramo da je način da uputimo poruku onima koji odlaze iz naše zemlje u druge zemlje EU predstavljajući se da su ovde politički ugroženi, da nemaju političke slobode i prava, tražeći zato politički azil, jer samo takav postoji. Meni je jako žao što u medijima imamo foskule koje se usvoje, pa se govori o ekonomskom azilu, to ne postoji. Postoje migracije, postoje migranti i postoje propisi protiv punog kapaciteta prava migranata ili za pun kapacitet prava migranata, ali to je potpuno drugi sektor. Azil može biti samo politički. To znači da je meni život ugrožen zato što imam neki politički stav, ugrožena mi je porodica, sve mi je ugroženo zato što imam politički stav, jer država u kojoj živim ne dozvoljava slobode ili prava, ili ne dozvoljava svima jednako, ili ne dozvoljava samo nekima. Ne postoji ekonomski azili. Uzalud je pričati o tome da ljudi pokušavaju da zamene te dve stvari, jer politički azil je politički azil.
Kako ćemo mi ovako smanjiti broj azilanata. Znači, odredba ima smisla samo ako u nastavku saradnje sa EU koju ja pozdravljam postoji informacija o tome da onaj koji dolazi na granicu sa rokom važenja pasoša od godinu dana, da službe koje se inače bave prilivom azilanata obrate posebnu pažnju na njega ili nju. Onda u tu grupu stavljate i ljude koji u upravnom postupku nisu uspeli da objasne da su jednom bili pokradeni, što možda jeste, a možda i nije pitanje njihove savesnosti, a drugi put im je poplava odnela pasoš, a treći put je, ne znam ni ja već, zaturen u selidbi. Ne govorim ovo zato što poznajem ljude kojima se to desilo ili zato što ne poznajem ljude kojima se to desilo.
Kada se analizira odredba člana onda gledate kako će se ona odnositi na ljude kojima ta odredba treba da se desi. Što znači, da bez pojašnjenja vi imate situaciju da će neko ko je iz ova tri razloga u upravnom postupku, a vi ste kazali, nije dala ili nije dao lažni iskaz, ali tri puta je tri puta i može da dobije pasoš na godinu dana. Ona ili on neće da traže politički azil, ali će da uđe u proceduru svih onih sa kojima je uspostavljena saradnja uneli smo ovo u odredbe i hoćemo da smanjimo ukupan broj ljudi koji, zbog nedovoljno dobre primene zakona zloupotrebljavaju jedno dragoceno ljudsko pravo kao što je politički azil. Hoćemo da ostanemo kredibilni pred EU, da budemo sigurna zemlja i hoćemo da partnerskom odnosu sa zemljama u kojima odlaze naši građani, da se zna ko su ti ljudi i šta se dešava.
Problem sa ljudskim pravima je dvostruk, a u našem društvu je trostruk. Mi nemamo kulturu ljudskih prava. Mi se ne zalažemo za kulturu ljudskih prava, jer ne razumemo koliko je to važno. Drugi je problem što ljudska prava nemaju hijerarhiju. Sva su ljudska prava takva, da ili ih poštujete i primenjujete, ili se neka od njih krše.
Treće je, što su ljudska prava prekršena. Ako imate samo jedan slučaj nekoga ko će na osnovu stava 4. ovog novog zakona biti vlasnik putne isprave sa rokom važenja od godinu dana, zato što mu se tri puta, ili joj se tri puta i kada vi odgovorite, pa u tom slučaju se neće dozvoliti da mu se ili joj se ne izda isprava, onda govorite u prilog moje argumentacije. Nema u stvari postupka. Ovaj stav je na ivici onoga što se zove bezbednosna procena o licu, koji se inače radi kada se lice zapošljava, pa je to uslov da se uradi bezbednosna procena, da bi moglo da radi neki posao u državnoj upravi, u institucijama, organizacijama, gde god hoćete, jer vi morate da skupite podatke o tom licu.
Ako je u pitanju lice koje je tri puta, četiri puta izgubilo putnu ispravu, ne tražite ga ili je, na osnovu lažnog iskaza, procenjujete da bi moglo da bude u grupi lica koje će tražiti politički azili i time stvoriti problem i nama kao državi i zemlji u kojoj putuje, jer ne iznosi tačne opaske o tome da ima politički azil, ali će problem biti, pa će biti i cenite da li bi mogao da pripada toj grupi.
To ne može da bude upravni postupak. Ako se radi samo o jednom licu, oko koga će se ovaj stav ogrešiti, onda je naš problem ogroman.
Nikako ne zagovaram da se ne napravi mehanizam kojim bi rekli, pa dobro, kod nas je slaba primena zakona o putnim ispravama, slaba je kontrola, jer ima jako puno ljudi koji kažu, nije to moj posao, pa nam se zato pojavljuje jako puno ljudi u zemljama EU koji kažu da su iz Srbije i da traže politički azil.
Daleko od toga da zagovaram da takvo stanje ostane, ali je moja obaveza dužnost, pre svega, moja želja da upozorim da se u primeni ovakvog člana zakona mogu javiti nepotrebni problemi kojima ćete problem koji već imamo, uvećavati, a ne smanjivati.
Poseban problem su nosioci i imaoci putnih isprava, razvedeni roditelji, gde jedno od roditelja sa detetom živi ili u inostranstvu ili ovde. Ukoliko se ova odredba primeni na jedno od njih, onda vam se problem udvostručava višestruko.
Kada gledam bilo koji član zakona, ponovila sam, ja vrlo retko govorim o zloupotrebama, smatram da zakon može zloupotrebiti samo onaj ko je dužan da zakon primenjuje. Ja zakon mogu prekršiti kao građanka, bez obzira da li je u pitanju prekršaj, ili je u pitanju krivično delo i onda podležem sankcijama jednim ili drugim, ali i zloupotrebu može da učini samo onaj ko sedi u upravi, ko sedi u ministarstvu, u Narodnoj skupštini.
Zbog toga napominjem važnost da se vrlo detaljno ovakva ideja kontrole ukupnih brojnih isprava za koje se ne zna gde su, uspostavi.
Poseban problem je što, ako usvojimo ovo u postojećem tekstu i ako svi oni koji su već koristili mehanizam namernog gubljenja pasoša, a da nisu bili sankcionisani bilo kojim propisom koji se odnosi na to, ako se to sve usvoji tako, dobićete kao što kod nas, u zemlji dolaze, ljudi bez ikakvih putnih isprava i to će problem, ako ne održati na nivou na kojem je, onda ga može uvećati.
Nisam sigurna da li može podzakonskim aktom, kao što bih volela da smo u ovom slučaju poštovali rezoluciju o zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine, za koju smo svi glasali, a koja obavezuje svakog podnosioca predloga, da podnese i predlog podzakonskog akta, uz predlog zakona ili da da obrazloženje zašto nije u mogućnosti da podnese predlog podzakonskog akta. U junu prošle godine smo je usvojili zajedničkim glasovima svih nas, smatrajući da je to dobro po kontrolu i po mogućnost za sve nas da objasnimo ljudima kako će zakon da se primenjuje.
Ako se razjašnjenje ovog stava završi na tome da bude podnet, odnosno usvojen, podzakonski akt, onda će biti nužno da i na Odboru za evropske integracije, bar tamo gde sam članica i na odboru koji neposredno nadzire i kontroliše rad MUP, da bude objašnjeno kako će se taj podzakonski akt primenjivati.
Imam još uvek dileme oko toga da li da glasam za ovaj zakon ili ne.
Nemam dileme oko toga da li ćete prihvatiti moj amandman zbog toga što moj amandman podrazumeva da u izmenama i dopunama ovaj poslednji stav bude izostavljen, da ostaje stav o licima koja zbog privremenih okolnosti ne mogu da daju otisak prsta, ali kao i u svakom drugom slučaju kada su u pitanju ljudska prava, kada se govori o tome da ovo nije protiv građana nego za građane, da postanu savesni kada su u pitanju njihove putne isprave i da je ovo jedan od mehanizama da uspostavimo kredibilnu međusobnu kontrolu sa zemljama EU kada su pitanju azilanti koji ponavljaju taj nesavesni greh, gubljenja putnih isprava.
Dakle, možemo da budemo sigurni da ćemo vrlo pažljivo pratiti primenu ovog zakona sa velikom nadom da se neće pojaviti ni jedan jedini slučaj koji bi sasvim očigledno, kao što ima slučajeva prilično u drugim sektorima, ukazivao na volju državnih organa da krše ljudska prava, zato što sam ja sigurna da će se u našem društvu izgraditi kultura ljudskih prava, da ćemo razumeti koliko je to dragocen mehanizam, da zaista imamo dobro osećanje podeljeno među nama u društvu da smo jednaki pred zakonom i da se poštuju sva naša prava zapisana u Ustavu i u zakonima.
U Ustavu i u zakonima koji propisuju način dobijanja držanja i korišćenja putne isprave stoji zakonski rok na koliko se izdaje. Svako smanjenje zakonskog roka mora biti obrazloženo ili odlukom suda ili odlukom tužilaštva ili toliko nedvojbeno jasno u bilo kom podzakonskom aktu da otkloni svaku sumnju da će baš onaj ko treba da primenjuje zakon biti prvi koji će ga i zloupotrebljavati.
Ne želim da imamo i jedan takav dokaz da svedočimo, jer je šteta zajednička. Tada se ne vidi da li je u pitanju osoba kojoj su ljudska prava prekršena, osoba ovakvih ili onakvih političkih ubeđenja, opozicija ili vlast, muškarac ili žena, Rom, Albanac, Srbin, Hrvat, Rusin, ko god, nego se vidi ono što je u suštini ljudskih prava, da su mu prekršena ljudska prava odredbom u zakonu koji ta ista ljudska prava treba da štiti. Hvala vam.