Zahvaljujem.
Sasvim kratko, pošto je manje-više, čini mi se, u pitanju nesporazum. Dakle, ne može se suprotstavljati pravo svih nas da živimo u društvu u kojem postoji vizna liberalizacija sa pravom jednog ljudskog bića koje falsifikuje pasoš ili ga gubi pet puta ili laže na granici ili radi već šta god hoće. Te dve stvari ne mogu biti u sukobu, jer je naša država odgovorna sa obe jednako. Ja to pokušavam samo da dam kao argumentaciju, ne sumnjajući da će ljudi u MUP koji budu zaduženi za ovo, raditi svoj posao u skladu sa zakonom.
Rekla sam i u prvom delu, ja vrlo retko govorim i čitam zakone, sa željom da tu pročitam zloupotrebu, ali uvek čitam zakone da bih videla kako će se odnositi na jedno ljudsko biće. Mislim da je to zajednički zadatak svih nas. Ne može biti suprotstavljanja ljudskih prava. Mi, koji smatramo potrebnim da živimo u društvu i državi bez viza i u okviru EU, naša prava nisu ugrožena time što će neko da laže o svom pasošu. Naša prava mogu biti ugrožena time što državna uprava, što državni sistem, ko god hoćete, ne primenjuje dovoljno detaljno.
Moja ideja je da pomognem da rade što detaljnije i bolje u primeni svojih zakona, a ne da suprotstavljam ljudska prava. Hvala vam na odgovorima. Biće praćeno šta se radi u MUP sa izdavanjem pasoša, sa nadom da nećemo imati da upratimo ni jedan slučaj, jer je to dobro za Srbiju.

  Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, smatram da ste povredili član 27. i član 26. koji vas obavezuje na vođenje sednice u skladu sa Poslovnikom i na čuvanje dostojanstva Narodne skupštine, jer ni jednom rečju niste upozorili narodnog poslanika da nema prava da proziva druge narodne poslanike za način na koji glasaju, da nema prava da diskvalifikuje političke stavove drugih poslanika, trudeći se da to bude argument u prilog onome što želi da izbegne, da kaže.
Razumem da svaki predsedavajući ima pravo da, u okviru onoga što smatra redom na sednici, dopušta ovakvo vređanje osnovnog ustavnog, Ustavom definisanog nadležnosti svakog narodnog poslanika, te u tom smislu, ako je to praksa, mene bi to čak i radovalo, pošto sam dovoljno godina u ovom parlamentu, onda ću smatrati da, kada sledeći put budem govorila, ko od poslanika koji trenutno imaju mandat nije glasao za zakone, ko od poslanika nije dolazio na sednice i ko od poslanika nikada nije imao integritet koji bi trebalo da ima na osnovu Ustav i Zakona o Narodnoj skupštini.
Smatrajući da je tolerantnost kojom smatrate da treba da se sluša volja jednog narodnog poslanika da grdi ustavne nadležnosti drugih poslanika, ipak ispod Ustava i zakona, čak i u slučaju da smatrate da se to može dozvoliti.
Ja ću ipak poštovati Ustav Republike Srbije i Zakon o Narodnoj skupštini, smatrajući da je po zakonu svakog od nas narodnih poslanika zapisano u oba dokumenta. Ne želim da se izjasnite, ali smatram da je važno da ostane u zapisniku Narodne skupštine.

Zahvaljujem.
Izlaganje, kojim želim da zaslužim vašu pažnju, je podeljeno u dva dela. Prvo je šta mi ovde u stvari radimo, pošto to, čini mi se, nije dovoljno jasno rečeno, da li zbog nedostatka vremena ili zbog toga što smatramo da znamo. Drugo je kontekst u kome razmatramo zaključke na izveštaj gospođe Petrušić, gospodina Šabića i gospodina Saše Jankovića.
Ovde razmatramo zaključke kojima obavezujemo Vladu šta treba da uradi po preporukama izveštaja pomenutih i ne radimo ništa drugo. To je dosta ozbiljan posao. Vlada je po izveštajima sva tri odbora dobila šest meseci da nas izvesti o tome da je sprovela preporuke iz izveštaja, a preporuke su prilično ozbiljne, obimne i srećom, možda, ne zahtevaju novac, nego zahtevaju posvećenost propisima kojima se opisuje kako rad Vlade, tako i rad Zaštitnika građana, Poverenice za ravnopravnost i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Ovde govorimo o Vladi, a ne o izveštajima koji su podneti i o zaključcima koje smo na odboru doneli zajedno zato da pritisnemo Vladu da počne ozbiljno da smatra sva dokumenta iz svoje nadležnosti.
Nije u pitanju Vlada u kojoj sam opozicija. To je jedna svojevrsna sklonost vlada. Četiri godine treba da molimo nešto što sebe zove ministrom da donese podzakonski akt. Jednom sam imala amandman da to bude krivično delo, pa su mi rekli – ne razumeš pravni sistem. Razumem ja pravni sistem, ali ne razumem i objavila sam odavno rat ljudima koji kažu – nije to moj posao. Čiji je?
Dve trećine preporuka u ovim izveštajima postoji zato što neko nije uradio svoj posao, smatrajući da će to neko drugi. Ti neko su ministri koje neko nekritički brani ili su ministri koji ovde moraju da budu odgovorni za posao za koji su plaćeni iz budžeta, kao i svi mi ostali, uključujući predsednika Vlade. Neka vode kampanje za svoje birače kad god hoće i koliko god hoće, legitimno, u medijima, na ulici, šta god hoćete. Zanemarivati obaveze koje proističu iz propisa po kojima Vlada funkcioniše je nedopustivo i za šest meseci ćemo o tome razgovarati. O tome je ova sednica.
Kontekst u kome razmatramo izveštaje je kontekst u kojem je primećeno sužavanje prostora za slobodu javne reči, postojanje cenzure i autocenzure, povećan porast nasilja, porodičnog nasilja, povećan porast nasilja na ulici, gotovo pa promocija nasilja u nekom javnom govoru i javnom životu. To su ozbiljne stvari. Ponovo, kao i u slučaju pisanja podzakonskih akata, koja inače postoje kao obaveza u Rezoluciji o zakonodavnim aktivnostima Narodne skupštine Republike Srbije, za koju smo svi glasali. Ne može sad da si vlast, pa si opozicija, pa nema veze što sam glasao, ne mora da mi piše podzakonski akt. Mora.
Dok jednom ne budemo odlučili da teme ljudskih prava, nadležnosti koje smo odlukama ove Skupštine dali u ruke ljudima koje mi biramo, mi smo njihovi birači, svo troje. Zato što smo njihovi birači, zato slušamo šta su uradili. Zato na osnovu onoga što saslušamo šta su uradili, zahtevamo da Vlada postupa po zakonu.
Dakle, dok ne počnemo za ozbiljski da shvatamo svoj posao, sva će ljudska prava biti kobajagi. Nema te ljubavi prema svojoj stranci i nema te lojalnosti prema predsedniku svoje stranke i nema te odanosti Vladi koju podržavaš, kao što nema ni te kritike za Vladu koju ne podržavaš, koja će moći sakriti da li smo za ozbiljski ili smo kobajagi za ljudska prava i za poslove koje smo poverili ovim ljudima da ih u naše ime obave.
Imala sam dva predloga za zaključke, nisu prošli, što nije čudo. Manjina sam na tom odboru, ali to što sam manjina ne znači da nisam u pravu. Tražila sam da Vladi naložimo da vrati izmene i dopune zakona koji se tiču delovanja Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, izmene i dopune zakona koji su bili u proceduri do 2012. godine legitimno povučeni, kada dođe Vlada, ali nikad vraćeni. Nažalost, nije uspelo, nisam pisala amandman, ali se nadam da će biti razuma da posao primene zaključaka koje donose odbori ove skupštine, svaka vlada, pa i ova, prihvati ozbiljno i da donese predloge izmene i dopune neophodnih za delovanje i Zaštitnika građana i Poverenika za informacije.
Drugi predlog koji sam dala Odbor je većinom glasova usvojio. Radi se o tome da za tri meseca hoćemo da vidimo na odboru predstavnike MUP koji nam daju izveštaje o sprovođenju protokola u sprečavanju porodičnog nasilja i borbe protiv porodičnog nasilja, jer je to problem. Kao što neko misli – ma daj, sad da pišem zakon, podzakonski akt, nemoj, tako neko drugi misli – ma da, samo napisali protokole, nema veze, i ovako se mlate, pa ni tamo ni ovamo. Dakle, na odboru, ako budemo glasali za ove zaključke, MUP će morati da dođe na Odbor za ljudska i manjinska prava i da nam da izveštaj o sprovođenju sopstvenih protokola.
Ljudska prava nisu lepe reči, zaštita i pravo na slobodnu informaciju nisu lepe reči, a pogotovo sloboda govora i garanti naših prava nisu samo lepe reči. Na nama je da od reči dokažemo da umemo da pravimo dela, pogotovo što pred sobom imamo troje sjajnih znalaca i ljudi koji su se posvetili svom poslu i koji su štošta od svih tih reči zaista pretvorili u dela.
Na nama je da do decembra pritisnemo Vladu da naše zaključke pretvori u dela, inače će sve biti samo licemerje, a moja poruka će biti – nikad ne slušajte šta pričaju, gledajte šta rade. To je način da od onoga sve što hoćemo da prestavimo kao kobajagi napravimo zbilju koja je dobra za građanke i građane Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Povređeni su članovi 107. u 1. stavu koji govori o zabrani da govornik povređuje dostojanstvo Narodne skupštine, što ste vi učinili, jer ste govorniku u trenutku kada ste napravili povredu Poslovnika i član 27. koji vas obavezuje da se starate o redu u Narodnoj skupštini, povezano sa članom 238. stav 2. o učešću predstavnika drugih nezavisnih tela na sednicama Narodne skupštine.
Vaše obrazloženje upućeno zabranom davanja reči povereniku za slobodan pristup informacijama Rodoljubu Šabiću i poverenici za ravnopravnost Neveni Petrušić, glasilo je da se ne razgovara o njihovim izveštajima, pa se morate odlučiti ili su Poslovnik prekršili svi oni koji su učestvovali na sednici i svima treba izricati opomene zbog kršenja dostojanstva Narodne skupštine ili ste vi teško povredili Poslovnik Narodne skupštine i bez ikakve potrebe, sasvim nepotrebno, izbacili iz sale predstavnike nezavisnih tela o kojima razgovaramo, ne formalno, ali stavom. Ne razumem zašto? Da li je nekog jako nerviralo to što govore predstavnici nezavisnih tela, pa je neko nekom telefonirao, pa vi na uštrb ugleda Skupštine izgovarate obrazloženje da se ovde ne razgovara o izveštajima nezavisnih i regulatornih tela, te da njih dvoje ne mogu da dobiju reč pošto je već govorio Saša Janković? Apsolutno nepotrebno.
Razlog zašto smatram da je moja obaveza da govorim o ovome kao povredi Poslovnika pojačan je time što ste prekinuli narodnog poslanika dok je govorio o amandmanima, govoreći da će biti pretres u pojedinostima. Neće. To je takođe uvreda dostojanstva Narodne skupštine.
Ako predsedavate sednicom morate znati da je sada i ovde jedinstveni pretres kada govorimo u načelu i u pojedinostima. Hvala.
Ne želim da se izjasnite pošto nemam nade da smo se razumeli.

  Ne želim izjašnjavanje, a u stenogramu ćete videti šta ste danas u stvari uradili.

Dame i gospodo, u objedinjenoj raspravi i zajedničkom pretresu koji trenutno u razmeni argumenata želimo da nam posluži da bi ljudi koji nas gledaju razumeli o čemu mi to raspravljamo i kakve će to posledice ostaviti na njihove živote, moj ugao gledanja na sve ove tačke biće ljudska prava, jer se u slučaju sporazuma koji Srbija našom odlukom o pozitivnoj ratifikacijom sklapa sa Mongolijom ili sa Laosom omogućava jedno od ljudskih prava, na slobodu kretanja, u jednom slučaju svih građana koji žele, a u drugom slučaju građana sa službenim i diplomatskim pasošima.
Inače, u digresiji, ja važim za velikog protivnika viza bilo koje vrste i smatram krajnje licemernim da mi se govori o slobodnom protoku ljudi, roba i kapitala, a onda stavite vize građanima koje smatrate verovatno opasnostima za svoju zemlju, da bi mogli bez viza da prelaze vaše granice.
Taj stav koji je više pogled na svet nego što ima uporište u dokumentima o kojima se govori kada se sklapaju sporazumi o bezviznom režimu, taj stav je polako pretočen u jednu ideju koja, kada je EU u pitanju, se pretvara u ideju zabrane boravka ili prelaska granica imigrantima ili migrantima, onima koji hoće da se zaposle ili onima koji nemaju uslova da žive na teritoriji zemalja gde su živeli.
Kao posledično, razvija se opet u vezi sa ljudskim pravima jedna atmosfera o tome da migranti, imigranti iz drugih geografskih širina „smetaju“ društvima čiji deo žele da budu, pri čemu se zaboravlja koliki dragoceni doprinos ti imigranti daju kulturama, ekonomiji, finansijama, svemu onome, kako čine bogatijim društvo u koje dolaze. To je kontekst u kojem gledam i ukidanje viza.
Sami smo dugo vremena bili društvo koje je stajalo u redovima ispred ambasada, očekujući vize za zemlje članice EU i još uvek za neke druge zemlje. Znamo kako to izgleda kada se ovakvim sličnim političkim odlukama, kao što mi danas potvrđujemo za Mongoliju ili za Laos, donese odluka da vam ne trebaju vize za zemlje u koje želite da putujete. Onda sintagma sloboda kretanja dobija svoj pravi smisao.
Saradnja Republike Srbije i Crne Gore je nešto što se može samo pozdraviti, bez obzira da li je u pitanju zajednička konzularna zaštita. Čuli smo argumente da je to dobro zbog nevolja u koje građani upadaju ili radnici koji rade u zemljama itd. Nije, konzularno predstavništvo, to su poslovi rutinske stvari. Oni treba da budu na usluzi građanima nezavisno od toga da građani ne upadaju u nevolje bilo kakve vrste, od nesreća, gubitka dokumenata, pljački, bolesti ili bilo šta.
Kao i u slučaju ukidanja viza, i ovde se radi o nečemu što bi trebalo da olakša tvoje ljudsko pravo da imaš pristup rutinskim uslugama koje pruža konzularno predsedništvo i ako ste građanin Srbije i ako ste građanin Crne Gore.
Dva dokumenta na koja ću fokusirati sadržaj svog izlaganja su: Sporazum o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije i Predlog zakona o potvrđivanju amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.
Ovaj prvi svojom polovinom, članovima od 11. do pred kraj, do 19, odnosi se na dostavljanje podataka ličnosti, obrada podataka o ličnosti, bezbednost podataka o ličnosti, rukovanje podacima o ličnosti. Ako postoji nešto što je definicija naših ljudskih prava, onda je to u ovim članovima.
Zašto imam zabrinutost, bez obzira što treba pozdraviti potpisivanje ratifikacije ovog sporazuma? Zato što ovo nismo uradili kod kuće, zato što godinama nijedna vlada, ni ona koju sam podržavala, ni ove dve koje sam u opoziciji, iz mnogo dobrih i očitih razloga, nije ispunila svoje zakonske obaveze o rukovanju podacima o ličnosti, nije donela obavezujuće podzakonske akte. Niko nije odgovoran, niko nije kažnjen.
Sad vi kažete – evo super akta protiv čega ne mogu da kažem ništa, jer jeste dobro da imam sporazum sa Evropskom policijom. Ovde u ovom sporazumu se obavezujete na čuvanje i na razmenu podataka. Da sam na mestu bilo koga u Evropi, pitala bih – gde su garancije u vašem unutrašnjem zakonodavstvu da će ovo biti poštovano?
Zato su ovakvi sporazumi dobri, zato je uređivati sebe po receptu evropskih integracija dobro. Znam sva opravdanja, izvinjenja i objašnjenja o tome zašto tri vlade do sada ne poštuju sopstvene zakone, zašto ne donose podzakonske akte i zašto misle da na to imaju pravo. To nema veze, nažalost, sa političkom strankom koja bi formirala vladu, pa tu donela izmenu. To ima veze sa našim stavom da to nije važno, to može nekad bilo kada, šta gnjaviš sa primenom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti?
Društvo koje kroz incidente, kroz štete nauči na da je važno primeniti propise za koje neko glasa, pa budu na snazi, društvo koje samo kroz incidente to nauči u sebi nosi matricu neuspešnog društva.
Ako bi ovaj sporazum ubrzao ono na šta su obavezna ministarstva da po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti postupe, onda bi on imao u mojim očima imao kvalitet više. zbog toga je moja podrška ovom dokumentu sa stanovišta gledišta ljudskih prava, jer se kao u slučaju konzularnih predstavništava ne radi o tome da je neko u nevolji, da se neko razboleo, izgubio, opljačkao. Tako se u saradnji sa Evropolom ne radi o tome da je neko kriminalac, nego se radi o sistemu humane bezbednosti zasnovane na principu ljudskih prava, gde je humana bezbednost ključna za normalnu komunikaciju i za normalno odvijanje prometa podataka o ličnosti i informacija o ličnosti.
Taj svetonadzor, koji kod nas postoji, da su zakoni protiv nečega, je duboko pogrešan. Dokle god ne budemo razumeli da su propisi koje donosimo za nešto, da sve ono za čega se zalažemo kao promena, da moramo da objasnimo kako će ta promena da proizvede posledice po jednu osobu u našem društvu, zato da joj bude bolje, sve dotle ćemo imati ogroman problem i u radu ove institucije, gubeći vreme u čitanjima napisanih obrazloženja i ponavljajući reči koje su već negde napisane, pa bi bilo valjano i da se čuju, otaljavajući tako jedan važan posao koji ova institucija ima, a to je da u okviru definisanog zajedničkog interesa zajedno i vladajuća koalicija i opozicija, ko god bio koalicija i opozicija, napravimo pritisak na izvršne organe da rade ono što im piše u zakonima, što nijedni izvršni organi neće, ni u Velikoj Britaniji, ni u Holandiji, ni u Australiji, ni u Mađarskoj ne vole. Oni to sami od sebe ne vole. Zato skupštine postoje.
Ako izgubimo šansu da se na temama poput ove, kao što su ljudska prava, bavimo recitovanjem sastava o tome kako je sve super, izgubićemo šansu da napravimo sami od sebe uspešno društvo. Kao što često kažem ministrima koji ovde dođu da brane neke zakone – bolje vas ja napadam nego što vas ovi brane, a šteta bude zajednička.
Druga velika tema koja je na dnevnom redu je amandman na član 20. Konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije prema ženama. Kroz ovaj mali dokument koji može da zvuči tehnički, ako ga gledate samo sa stanovišta ljudskih prava, onda možete iz njega pročitati istoriju nepravdi u raznim ljudskim društvima.
Do 1948. godine ni u jednom dokumentu nisu postojale žene. Petsto godina ranije sreli su se neki muškarci koji su raspravljali o tome da li žene imaju dušu. Dobile smo za jedan glas neimenovanog lica koji je ipak rekao – hajde da im damo dušu. Žao mi je što ne znam ime čoveku. Bilo bi lepo da ga spomenemo.
Dakle, od 1948. godine u Univerzalnoj deklaraciji se prvi put pominju ženska ljudska prava, a 1979. godine ovaj dokument u osnovnom tekstu ulazi u UN. Sami računajte koliko je to godina. Neke su se žene rodile, živele, umrle a da nisu uopšte osetile u svojoj svakodnevnici da su ljudska bića, jer se u ovom dokumentu o tome radi.
Treba nam kao civilizaciji dokument gde bi bilo propisano da su i žene ljudska bića kao i muškarci, sa jednakim pravima, da se ne smeju diskriminisati. Odakle volja za diskriminacijom žena? Volja za diskriminacijom žena leži u predrasudama da zato što ste različiti po polu, da ste bolji od nekog drugog ko je drugog pola. Ista vrsta predrasude leži u rasizmu, etničkoj netrpeljivosti, religijskoj i verskoj netrpeljivosti, zato što sam hrišćanka, bolja sam od muslimanke, zato što sam bela, bolja sam od nekog ko je crn ili žut, zato što sam Hrvatica, bolja sam od Srpkinje.
Taj narcizam malih razlika proizvode zla i nesreća u ljudskim životima, a narcizam malih razlika je i da li ste muškarac ili žena, da li ste Albanac, Albanka, Srbin, Hrvat, Crnogorka, Englez, Britanac, da li ste hrišćanin, musliman, hindu, šiit, koji god hoćete. Sve je to narcizam malih razlika od kojeg su ljudi napravili velike nepravde.
Trebalo joj je od 1948. do 1979. godine da uopšte uđe nekim tekstom u UN, pa je trebalo još pet godina da je ratifikujemo, pa smo je ratifikovali, pa je trebalo još 20 godina da zaista počnemo da primenjujemo ono što piše u Konvenciji o eliminisanju svih oblika diskriminacije. Predrasude o tome, ako si muškarac, da misliš da imaš pravo da me biješ, omalovažavaš, da mi se rugaš, da smatraš da sam manje vredna, ja ovom Konvencijom ne mogu ukloniti iz tvog sveta, ali mogu zabraniti da ispoljavaš ponašanje koje je zasnovano na tvojoj predrasudi da sam ja manje vredna zato što sam žena, da može da mi se manje plati, da može da mi se huška, ćuška, da mogu da budem nezaposlena, da može da me se bije, da može da mi se kaže – ti si žensko, ima da ćutiš i da slušaš, pazi da nije.
Ono što je vrlo važno za nas je da pratimo šta u stvari piše u Konvenciji i da se setimo, kao što nas niko nije sprečavao da donesemo podzakonske akte koji se tiču obrade podataka, zaštite podataka o ličnosti, prometa podataka o ličnosti, tako nas niko ne sprečava da u ovoj istoj Skupštini jednom mesečno razgovaramo o tome koje sve društvene grupe u Srbiji su diskriminisane protivno odredbama Konvencije koju smo potpisali, da vidimo koliko je veća diskriminacija prema ženama u nekoj starosnoj grupi, da vidimo koja društvena grupa starosna muškaraca počinje da trpi veću diskriminaciju. Niko vas ne sprečava, osim sopstvene lenjosti i navike da recitujemo i da kopiramo ono što je ispisano negde, ono što je neko napisao. Konvencija vam to omogućava. Konvencija nam omogućava da raspravljamo o tome kako žive ljudi u Srbiji, i muškarci i žene.
Ako Konvencija propisuje dostupnost obrazovanja i dostupnost zdravstvenoj zaštiti, onda nam ona takođe omogućava da proverimo podatke o tome za Srbiju.
Završiću sa primerom o dostupnosti obrazovanju. Ovde smo slušali da žene rade u obrazovanju, da su jedno vreme bile brojne i u sudstvu, da su brojne bile u medijima. Žene ćete uvek naći tamo gde nema para i gde nema moći. Kako krene da se iz nekog sektora izvlači moć, tamo će početi da zapošljavaju žene, pusti nju, ona može, nema veze. Tamo gde je moć i tamo gde se donose odluke, moramo da se dogovorimo, opet oslanjajući se na Konvenciju o kojoj je reč, i da tražimo, npr, kvote, da tražimo period u kome ćemo kazati muška ubeđenost da su samo oni isključivo sposobni za politiku je u potpunoj suprotnosti sa hiljadama godina podataka o politici. Ta suprotnost sa rezultatima zahteva pomoć. Pošto nema niko treći, onda su žene tu da pruže pomoć u usmeravanju muške slike o sebi u politici i rezultata politike u prethodnih stotina hiljada godina. Otuda kvote. Privremeno dok ne razumemo da nećemo moći, nego da hoćemo podelu odgovornosti, da hoćemo da menjamo na bolje položaj muškaraca i žena. Slično je sa obrazovanjem.
Ovde se jako lepo priča o tome, kako kaže, žene su u obrazovanju, žene su ovde, žene su onde i sve je super, s tim što žena nigde nije bilo u obrazovanju u prvoj polovini 20. veka, a to je pre samo 60 godina, to su tri generacije, s tim što niko neće da spomene Kseniju Atanasijević koja je prošla muke zato što je htela da odbrani doktorat, zato što je htela da bude docent na Beogradskom univerzitetu. Niko neće da spomene žene za koje se pravila kampanja, otkud će ženskinje u škole, to će njih da pokvari. Naravno da će da nas pokvari, nauči ćemo šta su nam prava. To kvari volju za predrasudama. Ako ja znam šta je moje pravo, onda ne možeš da me biješ kad ti padne na pamet. Ako znam šta je moje pravo, onda ću ja da se zaposlim, pa ću sebe da izdržavam.
U tom smislu, potpuno razumem taj pogled, ako žene krenu da se obrazuju i bude im obrazovanje dostupno, svet će se promeniti. Hoće, na bolje će se promeniti. O tome se upravo radi. Ta veza između obrazovanja i ženskih života je merljiva celom planetom.
Konvencija o kojoj je reč, odnosno amandman Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena je imala podršku u ovom parlamentu, a o kojoj sam ja svedočila otkad sam u parlamentu. Zato hoću da spomenem narodne poslanice koje su dale svoj doprinos u primeni određenih oblika prava koje Konvencija pruža i u izradi izveštaja: narodna poslanica Tamara Tripić, narodne poslanice Donka Banović, Milica Vojić Marković, narodna poslanica Jelena Travar Miljević, narodna poslanica Snežana Stojanović Plavšić. Zaboraviću neku koja više nije u parlamentu, koje su vredno radile zato što smo imale dostupnost obrazovanju, zato što čitamo ono što se piše u članovima Konvencije i zato što tamo piše da smo u obavezi da tu Konvenciju primenjujemo.
Amandman koji je pred nama će omogućiti da stručnjaci koji učestvuju, a poslednji izveštaj koji je radila, moram sa žaljenjem da kažem, jako veliki deo, ukinuta Uprava za rodnu ravnopravnost, gospođa Stana Božović zajedno sa narodnom poslanicom Tamarom Tripić. To je bio dobar izveštaj. Mi smo tamo bili predstavljeni kao zemlja koja je razumela kako se menja jedno društvo, tako što ume da podnese izveštaj o CEDAW konvenciji.
Moj apel, jer za sada ne mogu ništa drugo, je da i druga dokumenta i akta o kojima govorimo posmatramo sa aspekta ljudskih prava, da koristimo kapacitete koji su pred nama kada je u pitanju i Konvencija o zabrani svih oblika diskriminacije i ova saradnja sa Europolom, da radimo ono što inače rade uspešna društva, da koristimo sva raspoloživa sredstva koja su nam na raspolaganju. Naša prava, naše slobode i sve muškarce i žene koje hoće svoj rad, energiju i volju da ulože u to da se naše društvo stvarno promeni i da ponašanje zasnovano na predrasudama, bez obzira o kom sektoru je reč, bude znatno manje praveći mnogo manje nevolja i nesreća ženama i muškarcima u Srbiji.
Poslanici DS odluči će kako hoće da glasaju. Duboko sam privržena čitanju Ustava i zakona. Glasa poslanik, ne glasaju političke stranke, ne glasaju političke grupe. Ja ću glasati za ove sporazume, jer su dobri za Srbiju. Opozicija sam Vladi sa mnogo dobrih razloga, nisam opozicija Srbiji. Podržaću sve ono što će poboljšati njen položaj u svetu. Hvala.

Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe sa željom da argumentima podržim amandman koji je obrazlagala koleginica Branka Karavidić i da dodam pitanje na koje ona nije dobila odgovor.
Ponekad u ovoj sali i poslanici i predstavnici Vlade daju odgovore na nepostavljena pitanja, misleći da se tako može izbeći odgovorno postavljeno pitanje. Može samo ako smo mi dobre volje ili ako shvatamo da nema nade da nam neko da odgovor.
Amandman je imao vrlo jasnu nameru i vrlo je jasno napisan. Pažljivo sam slušala i odgovor o tome kako smo sigurni da neće biti zloupotreba sa ovom merom.
Na žalost moju, vaši odgovori nisu ubedljivi, pogotovo što moram da vas citiram. Kažete - ko je na ugovoru, može da pređe na stalno. To baš tako ne biva.
Još je manje ubedljivo da kažete da zbog toga što radnik radi duže od šest meseci, ali nije prijavljen, da sada poslodavac kaže – jao, super, do sada nisam davao ništa, a sada ću da dam pare.
Realan svet u kojem mi svi živimo je drugačiji od ovoga što se čuje kao pitanja i odgovori u ovoj sali. Znam da je vrlo velikom delu nas u ovoj sali zadatak da odslika realan svet onakav kakav je dobar po utisku i percepciji, a da je drugom delu nas zadatak da osporimo ono što je očigledno samo percepcija.
Čuli smo i da ne treba da pitamo ova pitanja zato što će biti drugih još boljih mera. Znate, koleginica Vesna Martinović me je podsetila šta treba da se odgovori na to. Toga se i bojimo da će biti još ovakvih mera, a ja ću vam kazati i zašto.
Kada izostane odgovor na jasno pitanje šta ćete sa realnim situacijama, da ne možete da kontrolišete da je neko šest meseci, pa zaposlen da bi koristio ovu meru od našeg zajedničkog novca, de fakto, i kada ne možete da objasnite kakvih će to jako dobrih mera biti, onda mene lično vratite na to da vas podsetim da je ovde postavljeno pitanje kakva je analiza korisnosti efekta povećanja PDV-a iz jula 2013. godine, pa septembra 2013. godine, kakva je pozitivna analiza efekta Zakona o porezu na neto prihod, kakva je pozitivna analiza zakona koji je bio sličan i odnosio se samo na određene kategorije zaposlenih. Odgovori na ta pitanja učinili bi mnogo više koristi, nego obećanja na časnu reč da će biti još mnogo boljih mera nego što je ova i da to bude argumentacija da se mi ne raspitujemo kako će ova mera uticati ili na porast zaposlenosti ili na to da se izbegnu sve moguće zloupotrebe.
Moje je pravo da u slučaju izbegavanja jasnog odgovora izrazim sumnju da se ovaj zakon sa povraćajem poreza prvi za određeni krug ljudi. Dovoljno znam o načinu na koji radi ministar Lazar Krstić da sam daleko od takve sumnje. Prosto, to je pitanje karaktera, on ne bi sebi dozvolio, ali ako ne dobijemo jasan odgovor i imamo već nedostatak odgovora od dva puta povećanja PDV-a, o Zakonu o porezu na neto prihod, onda znate ne pomaže da ponovite onoliko puta koliko vam padne na pamet da će biti super sa nekim drugim merama, jer ne razgovaramo o nekim drugim merama, razgovaramo o pitanju kako ćete sprečiti zloupotrebu vraćanja dela poreza i na koji način smatrate da igde, pa i u Srbiji, je stupanje na snagu ovog zakona poziv svim poslodavcima, koji imaju zaposlene radnike, koji ne plaćaju, da u petak stupi zakon, a on u ponedeljak kaže – e, sad ću da plaćam za tebe, ovo je super. Radi se o živim ljudima za koje smo jednako odgovorni, bez obzira da li navijamo za ministra i za Vladu ili smatramo da ne rade dovoljno dobro, dovoljno jasno i dovoljno transparentno.
Svaki drugi pokuašj da se ućutka jasno pitanje, da se ućutka opozicija koja postavlja vrlo jasno pitanje, pravi zajedničku štetu, a ne pravi korist za one o kojima ovde svi kao vodimo računa, a to su ljudi koji nemaju pune iznose plate, niti imaju pune iznose plata, niti imaju plaćen radni staž.
Ne želim da za dve godine u ovoj istoj sali slušam obrazlaganje zakona o tome da Narodna skupština odluči o plaćanju doprinosa zaposlenima. Ja sam dva puta glasala za takve zakone uz velike otpore i uz velike etičke dileme, jer je neko drugi napravio dug za 375.000 radnika, o kojem smo mi poslanici morali da odlučimo da se iz budžeta tokom 2001, 2002, 2003, 2004. i 2005. godine izdvoji novac svih nas zato da bi ljudima mogao biti upisan radni staž i još uvek ih je 67.000 bez toga.
Zakon koji je prethodno važio obavezivao je Nacionalnu službu za zapošljavanje na uplaćivanje. Ja mislim da dugujemo svima nama jasan odgovor – kako ćete sprečiti zloupotrebe, kako se to sa ugovora prelazi na stalno i čime garantujete ne da ćete doneti neke bolje zakone i propise, nego da se nećete pojaviti da iz budžeta plaćamo doprinose da bi ljudi na koje će se ovaj zakon odnositi, imali zaista pravo na upisivanje radnog staža. Hvala vam.

Amandman koji je podneo kolega narodni poslanik Zoran Živković je amandman koji je on dobro obrazložio, ali niko drugi sem njega i to je dosta zgodno da uzmete pa da pričate o bilo čemu, govoreći o tome da prihvatate ili ne prihvatate amandman. Dozvoljeno je i legitimno, ali ni na koji način ne smanjuje argumentaciju koju je amandman dao.
Amandman koji je kolega Zoran Živković podneo kaže – poslodavac, pravno lice odnosno preduzetnik koji zaposli novo lice, ima pravo na povraćaj dela plaćenog poreza na zaradu za novozaposleno lice, isplaćenu zaključno sa 31. decembrom 2019. godine.
Razumem da ministar neće da prihvati ovakav amandman, ali onda ne vidim kakva mu je argumentacija da će doneti neke druge mere koje će pomoći poslodavcima, kada ovim amandmanom ima jednu konkretnu meru iz ovog zakona, koji takođe pomaže poslodavcima.
Ovaj amandman apsolutno nema veze ni sa čim drugim, nego sa pokušajem da se poveruje da ideja o tome da se vrši povraćaj sredstava možda može da zaživi i da se da duži rok. Sve ostalo je politički folklor.
Predlagač ima pravo da ne prihvati amandman, naravno, ali dosta je nezgodno ne prihvatati amandman, koji nije podnet, argumentacijom koja je vezana za svoju sopstvenu ideju o tome kakav bi amandman mogao da bude podnet, pa da ne bude prihvaćen, pošto se u diskusiji, osim kolege narodnog poslanika Zorana Živkovića i mene, niko drugi nije bavio ovim amandmanom.
Mogu da razmislim da podržim ovaj amandman u danu za glasanje, sa razgovorom o temi vraćanja sredstava. Uopšte govoreći, vrlo sam nesklona zakonskim odredbama koje govore o tome da se novac vraća između poslodavca i bilo koje državne organizacije ili organa, jer to ne radi. Meni je žao što to ne radi, zbog toga što ljudi na koje ta odredba treba da se odnosi imaju problema zbog toga. Ja ću vam dati odmah ilustraciju odredbe koja u suštini govori o jednoj drugoj vrsti vraćanja sredstava, protiv koje sam bila kada je donošena, protiv koje sam podnela amandman i ostala sam u manjini. To što sam u manjini, ne znači da nisam u pravu.
U Zakonu o radu, s obzirom da vi ovde govorite o merama koje će biti donete, to je meni podsticaj da i ja govorim o merama koje bi mogle biti donete, poslodavac je u obavezi da plaća mesec dana ženama koje održavaju trudnoću, ili idu na porodiljsko odsustvo. Moj amandman je bio najduže tri do sedam dana i da ne stavljamo na poslodavca obavezu, jer u realnom životu, od ponedeljka do petka, on pare ne da. Žena koja je otišla na porodiljsko, te pare ne dobija. On se dogovara sa Republičkim fondom za zdravstvo kada će biti, kako će biti tih novaca i u zakonu, kao i u ovom vašem zakonu, sve lepo piše, da bez kašnjenja RZZO uzima na sebe isplate porodiljskog, posle tog mesec dana, ali taj prvi mesec je problem. Vama će svaki mesec ovde biti problem i za obračun i za naplatu.
Ono što je u skladu sa mojom kritikom i mojim amandmanom na Zakon o radu, da ne stavljamo obavezu na poslodavca. Ako je država rekla – ja plaćam porodiljsko odsustvo zaposlenim ženama jer je to dobro, jer je to način na koji ovo društvo treba da bude organizovano, onda neka država preuzme na sebe od prvog dana. Manimo se refundacije između poslodavca i da li je ona stvarno otišla, da li nije, pa da on plati mesec dana, pa ćemo mi posle. Isto to radite ovim zakonom. To je duh zakonopisca protiv kojeg sam ja bila, kao narodna poslanica, bez obzira na to da li vas podržavam ili sam protivnik kao opozicija.
Ideja ovog amandmana je da uputiti poruku i jednima i drugima da ukoliko ova mera bude važila dugoročno da će morati da menjaju ponašanje. To je sve o čemu ovaj amandman govori. Videćemo do dana za glasanje kako ću se opredeliti prema amandmanu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč je o amandmanu koji je prihvaćen koji je podneo narodni poslanik Zoran Babić gde su dodatno navedene organizacije koje su izuzete ovog zakona, kao što su Zaštitnik građana, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, DRI, Poverenik za informacije od javnog značaja itd.
O ovome vam govorim kada postavljam pitanje. Nije dovoljno da se kaže – na sve smo mislili. Mora da se učestvuje u dijalogu i da se stvarno odgovara na pitanja. Ovaj amandman je dokaz da se nije mislilo na strašno puno organa i organizacija. Nije u pitanju ko će biti neporecivo u pravu, u pitanju je da razumemo kada postavljamo pitanje, da nam je zajednički interes da propuste, omaške, nedovoljno promišljene stvari koje primete jedni ili drugi ispravimo pre nego što se napravi šteta. Ovim je izbegnuta jedna šteta da se ovaj zakon primenjuje.
Upozoravamo vas da skoro pa tvrdoglavosti radi nećete ni da čujemo ni da razumemo kakve sve štete mogu biti izbegnute amandmanima koje smo podneli. Može jedan ili drugi način, da opet dočekamo štetu, pa da se podsetimo ovog amandmana, ili da se reaguje kao što se reagovalo sa amandmanom koji je postao sastavni deo Predloga zakona. Ljudi uvek imaju izbor i moraju svoje izbore poštovati, odnosno snositi posledice svojih izbora. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.
Moja želja je da vas podsetim na potrebu da svi učesnici sednice poštuju član 106. koji ih obavezuje da govore o tački dnevnog reda. Zbog načina na koji smo se saglasili da dođu u pretres tačke od 24. do 31. nema ni zajedničkog načelnog pretresa ni jedinstvenog pretresa pa je predlagač u obavezi da govori samo o tački dnevnog reda koja je otvorena.
Potpuno razumem da je potreba da se imenuju ljudi, odnosno da se odlukama Narodne skupštine saglasimo o imenovanjima za predsednike viših sudova Apelacionog suda u Novom Sadu, za izbor sudija koji se biraju prvi put, ali hitnost tog postupka ne može da nas ometa u poštovanju poslovničkog pravila. Da je bilo dogovora mislim da ne bi bilo spora da se saglasimo da se i mimo poslovnika glasa i o jedinstvenom pretresu o svim ovim tačkama dnevnog reda, ali to se nije dogodilo. Tako da je ovlašćeni predlagač praktično ispričao sve što je njegova obaveza o svim tačkama dnevnog reda, a otvorena je samo tačka 24. Predlog odluke o izboru predsednika prekršajnih sudova. Hvala vam.

  Ne, nije mi to namera, nego da poštujemo poslovnik.

Zahvaljujem. Uz dva minuta na raspolaganju za amandman, koristiću i vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS.
Amandman suštinski traži uklanjanje odredbe i rešenja o brisanju iz registra nacionalnih saveta. Vlada je odgovorila sledećim obrazloženjem o razlozima neprihvatanja mog amandmana. Citiram: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je uvođenje instituta brisanja nacionalnog saveta iz registra logična posledica konstrukcije u kojoj formiranje nacionalnog saveta predstavlja izraz slobodne volje pripadnika nacionalne manjine, što dosledno sprovedeno podrazumeva da odsustvo takve volje, izraženo kroz nezainteresovanost za obrazovanje nacionalnog saveta nacionalnih manjina, utiče na postojanje samog nacionalnog saveta“.
Dakle, ako postoji nezainteresovanost za obrazovanje nacionalnog saveta, kako to može da utiče na njegovo postojanje? Ako on ne postoji, kako može da se briše iz registra?
Nije ovo prvi put i nije reč o Vladi kojoj sam ja opozicija. To je sklonost izvršne vlasti, bez obzira da li je ja podržavam ili ne podržavam. Ja smatram da je posao narodnih poslanika da ne ćute, ni kad se radi o informacijama i obrazloženjima koje podnosi Vlada koju podržavam ili kojoj sam u opoziciji, jer je to zajednička šteta. Dakle, ovo ovako ne može da bude napisano.
Da bude potpuno jasno, vi kažete da nezainteresovanost za obrazovanje nacionalnog saveta utiče na postojanje samog nacionalnog saveta. Dakle, ili je nacionalni savet obrazovan ili nije? Ako smatrate da se radi o nezainteresovanosti pripadnika nacionalnih zajednica da učestvuju na izborima, to opet ne bi moglo uz ovo i ovakvo obrazloženje, jer postoji i predlog rešenja obustave izbora i slično, a ako se radi o tome da hoćete da kažete da će postojati nadzor nad radom nacionalnih saveta i da rezultat tog nadzora može da bude brisanje iz registra, onda nam nedostaje jedan ogroman deo dijaloga o tome kako će ministarstvo da ceni da li je nacionalni savet zainteresovan ili nije, da li se oni bave svojim ustavnim ovlašćenjima, sa kulturom, obrazovanjem, informisanjem i upotrebom službenog jezika?
Daću vam samo jedan primer. Da li je nezainteresovanost Nacionalnog saveta ukoliko je očito da se na teritoriji na kojoj postoji nacionalna zajednica koja koristi službeni jezik i pismo ne sprovodi odredba o upotrebi službenog jezika i pisma i nacionalne zajednice na putokazima i na tablama sa informisanjem.
Ako nacionalni savet ćuti, da li je to razlog da se briše iz registra? Ako ne ćuti, kakvi sve događaji mogu iz toga da proisteknu?
Namerno ću dati primere koji su na ivici karikature zato što je ovo obrazloženje sa donje ivice karikature i zato što se ne razume da se volja da se reše problemi, koji postoje u primeni postojećeg zakona, pretvorila praktično u volju da se ne razmisli dovoljno o tome kakvo će ovo rešenje proizvesti u obrazovanju nacionalnih saveta.
Ako se istovremeno kod drugih članova pozivamo na paralelu, jer se radi o izborima, sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, sada opet karikaturan primer, ako na neke nacionalne izbore izađe ukupno 700 birača, da li će ikom pasti na pamet da briše iz registra, iz Ustava Narodnu skupštinu Republike Srbije? Ako Narodna skupština ne zaseda godinu dana, što je inače bio slučaj tokom 2006. godine kada smo imali zamrznutu saradnju sa EU, skoro godinu dana nismo zasedali, da li će se to ocenjivati kao nezainteresovanost nas poslanika za rad i nadležnosti iz ustavnih i zakonom propisanih nadležnosti Narodne skupštine? Oba primera namerno karikiram, zato što se kao odgovor na temu kojoj ja nudim argumentaciju obrazloženja kaže - da nezainteresovanost za obrazovanje nacionalnog saveta utiče na postojanje samog nacionalnog saveta.
Način na koji ćemo imati prvi slučaj brisanja iz registra će nažalost dati za pravo nama koji smatramo da ovu odredbu i ideju o brisanju iz registra treba brisati iz Predloga zakona, ali to će biti opet kasno. Moje zalaganje za ovakvo rešenje i podrška amandmanima koleginice Olene Papuge ide upravo u pravcu toga da jednom uradimo na vreme ono što će sasvim sigurno vreme pokazati da je pogrešna odredba.
Za kraj pokušaja odbrane ovog amandmana o potrebi brisanja odredbe o brisanju iz registra, moram da vam najavim i ustavnu žalbu, odnosno žalbu kojom ću tražiti ocenu ustavnosti ove odredbe, jednom kada bude usvojena, jer nemam sumnje da će biti usvojena. Ne bih volela, možda će vam zvučati paradoksalno, ali ne bih volela da mi Ustavni sud da za pravo, jer će to biti drugi put, da Ustavni sud ocenjuje neke odredbe u Zakonu o nacionalnim savetima neustavnim. To je prosto moja obaveza, jer duboko verujem da smo u pravu kada smatramo da je odredba kojim se nacionalni saveti brišu iz registra nedovoljno promišljena, neće dati dobar rezultat, nikome neće biti od koristi.
Sa punim razumevanjem motiva da se jedna ovakva odredba unese, ali i sa molbom da kada krene rasprava na Ustavnom sudu o oceni ustavnosti, kao što sam podnela ocenu ustavnosti odredbi koje traže od žena koje ili prekinu trudnoću ili izgube trudnoću, da joj se svi podaci objavljuju, javno i šalju u RZZO, takođe smatram povredom prava. Iz istih razloga smatram da je ovo povreda prava koje nacionalnim zajednicama garantovano Ustavom, i inače garantovana drugim odredbama istog zakona.
Ne verujem da postoji Ustavni sud koji bi rekao da može da postoji neko koji bi cenio da li su pripadnici nacionalne zajednice zainteresovani ili nisu za ostvarivanje svojih prava, da onda donese ocenu da nisu zainteresovani, i da ih onda briše iz registra uz poruku - možete ponovo na izbore kada dođu redovni izbori za nacionalne savete, pa da vidimo da li ćete onda pokazati zainteresovanost. Tako ova odredba izgleda u realnosti i tako će se pokazati da je nepotrebna. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe.
Kolega Dušan Milisavljević je već obrazložio da se koleginica Aida Ćorović i Vesna Martinović bave rokovima koji su propisani u zakonu od pet ili deset dana i amandmane su podnele iz dva razloga. Prvo je relativno neuobičajeno da se uobičajeni rok od 15 dana za podnosioce zahteva skraćuje na pet ili deset, osim u posebnim slučajevima za koje mi znamo, što je manje važno i verovatno ne bi bio razlog za podnošenje amandmana.
Ono što jeste razlog za podnošenje amandmana i što nije čak ni pitanje čitanja namere predlagača nego je očitost, ako hoćemo efikasan proces onda ne propisujemo skraćivanje vremena podnosiocu zahteva nego onom ko na zahtev daje odgovor odnosno administraciji, to je ključno pravilo dobre administracije. Ovo nije tema za nacionalne savete ovo je tema za onog ko će postupiti po sadržini podnosioca zahteva.
Međutim, kada ovako čitate osnovnu odredbu onda jasno vidite da izmene i dopune zakona se odnose na podnosioce zahteva, odnosno na nacionalne savete tražeći od njih brže ili kraće rokove, što je u suprotnosti sa principom bez obzira da li smo u pitanju podnosioci zahteva mi kao članovi nacionalnih saveta ili je neko od nas koji ima neki rok da podnese zahtev za bilo šta što mu treba od administracije kao odgovor. Kako ćemo se zajedno dogovoriti da administracija ima strog i kratak rok na koji će odgovoriti po zakonskom podnetom zahtevu podnosioca zahteva to je naravno drugo pitanje, ali ovde bez ikakve logike, bez ikakve analogije, pogotovo ne analogije sa Zakonom o izborima narodnih poslanika na koje se poziva, propisujemo pet odnosno 10 dana umesto uobičajenih 15 dana.
Dakle, ne radi se o tome da mi insistiramo da se prihvati zakon, ali smatramo veoma važnim da se razlozi zbog kojih smo bili vođeni da podržimo amandman naših koleginica čuju i ostanu u zapisnicima ove Skupštine.

Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe Demokratska stranke.
Oko rešenja iz javne rasprave, ja imam puno razumevanje da se to smatra obavezujućim, ali to malo je u sukobu sa onim što su poslovi Narodne skupštine. Znate, kada bi stajalo tako - prošlo je javnu raspravu, mi smo dobili od svih sva mišljenja, i šta sad tu neki poslanici da podnose amandmane? Onda bi se dogodilo da u ovu Skupštinu zakoni ulaze i izlaze u istovetnom tekstu, što se za 14 godina, koliko sam ja posvećena radu u ovom domu, sa mnogo mojih kolega, nije desilo ni jednom jedinom zakonu, osim onih na koje ne možete da podnosite amandmane.
Dakle, cela ideja rasprave Predloga zakona je da ostavite prostor da možda ono što je nedovoljno detaljno pogledano u javnoj raspravi ili je prenebregnuto, to se sve dešava, da postoji prostor u kome će poslanici podneti amandmane i tako zaokružiti proces javne rasprave. Ukoliko to ne uvedemo kao praksu, da zato postoje amandmani, imaćemo mnogo više teškoća nego sa dokazivim činjenicama da neka od ovih odredbi, na koje sad upozoravamo, daje lošu praksu. S tim što mi podnosimo amandmane, ne zato što ne znamo šta je bilo u javnoj raspravi, nego znamo i kako je donošen zakon 2009. i kakvih je sve problema bilo u praksi i šta je sve razlog da se pokuša odredbama o izborima rešiti i probleme koji su postojali u praksi.
Zbog toga skroz uvažavam da je javna rasprava dala dovoljno argumentacije i stručnim ljudima u ministarstvu i vama kao ministarki, ali vas molim da uvažite da je zajednička korist to što se u toku rasprave u samoj Narodnoj skupštini podnosi amandman koji kaže – čekajte, ovo ipak nije dobro rešeno, bez obzira koliko se saglasili tokom javne rasprave.
Imali smo iskustvo sa raznim dokumentima koji su prolazili javnu raspravu i u kojima je bilo očitih grešaka. Ljudi smo, ko radi, taj i greši. Ne govorim za moj amandman. Ja znam kako se glasa, kao što znam vrlo često koliko ljudi se slaže sa onim što govorim, a neće glasati za ili protiv. To je skupštinski život, uključujući i izvršnu vlast. Ali, kažem vam da je bilo mnogo primera gde su banalne stvari propuštene tokom javne rasprave, koje su srećom popravljane amandmanima ovde. Tako da, molim vas da i to uvažite kada se razgovara o amandmanima bilo koga od narodnih poslanika u Narodnoj skupštini. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe DS. Želim da dam podršku i amandmanu koje su podneli Marko Đurišić, Biljana Hasanović-Korać, Janko Veselinović, kao i koleginica Olena Papuga, koja daje oba amandmana na svoj način, daje bolja rešenja nego što je u predlogu teksta zakona o tome ko može biti član izvršnog odbora.
Naime, Predlog zakona, to mogu biti samo članovi nacionalnog saveta. To je toliko loše rešenje koliko će proizvesti praktičnih problema na terenu.Daću vam samo jedan primer.
S obzirom da govorim dva jezika nacionalnih zajednica u Vojvodini, vi mene sprečavate da jednu od te dve nacionalne zajednice konkurišem za članicu izvršnog odbora, baveći se pitanjima za koje ja smatram da imam znanja, veština i iskustva, zato što se ne izjašnjavam kao pripadnica nacionalne zajednice, a da ne govorim o pripadnicima nacionalnih zajednica koji ne žele da se kandiduju ili na bilo koji drugi način i da učestvuju kao članovi nacionalnog saveta.
Dakle, osim što je idejno ovo, u suprotnosti sa stavom da ćete, kažete, raspustiti nacionalni savet, ako pripadnici nacionalnih zajednica i manjina ne pokažu zainteresovanost.
Ovde imate, garantujem vam, imam čast i privilegiju da poznajem pripadnike nacionalnih zajednica koji žele da rade u telima kao što su izvršni odbori i koji rade i sada, bez obzira što formalno to tako nije formulisano, ali ne žele da se kandiduju, da budu na listama i da budu članovi nacionalnih saveta.
Zašto propisujete da članovi izvršnog odbora moraju biti članovi nacionalnog saveta? Ovo nije jedina takva odredba. Ja ću onoliko diskretno, a jasno kazati zašto podnosim amandmane ili zašto ću podržati i glasati za amandmane kolega.
Zato što se ove odredbe donose zbog problema koje u proteklom vremenu imaju samo neki nacionalni saveti? Šta će biti posledica?
Nećete rešiti probleme u tim nacionalnim savetima, a stvorićete probleme na drugim mestima i to je ono što će proizvesti ukupnu štetu o celoj ideji funkcionisanja nacionalnih saveta.
Ostavite ljudima koji se takmiče u okviru izbora za nacionalne savete da pri formiranju izvršnih odbora nude prema kompetencijama, znanjima, iskustvima, bilo kome, mesto i zaduženja i angažman u izvršnim odborima, pa čak, što se mene tiče, mi smo imali takav amandman, pa smo odustali, da ne bi pravili šum oko onoga što jasno čitamo u odredbama zakona koji s menjaju, čak i da ne mora formalno da bude pripadnik nacionalne manjine i nacionalnog saveta, odnosno nacionalne zajednice o kojoj je reč.
To je efikasnije, logičnije, elegantnije, bolje rešenje nego da propisujete nacionalnim savetima da samo članovi nacionalnih saveta mogu biti članovi izvršnog odbora.
Hvala.