Dešava se da ne slušaju. Ja sam rekla da koristim vreme poslaničke grupe.

  Vreme poslaničke grupe, ako još ima minuta.

  Zahvaljujem.
Cela diskusija bi bila odlična i pratila bih je jednako pažljivo, tu nema spora. Pratila sam je pažljivije nego bilo koju drugu diskusiju, očekujući da čujem koja je to organizaciona struktura. Ne biva. Pošto, ako se želi zameniti telo koje se zove uprava, i s pravom je uvažena koleginica kazala, ako ljudi, žene ili muškarci koje ste imenovali, Stana Božović i drugi, nisu uradili svoj posao kako treba onda svako ima pravo da na osnovu rezultata traži druge ljude.
Ali, govoriti o organizacionoj strukturi hipotetički a ne podneti amandman kojim se definiše organizaciona struktura za nešto što su preporuke međunarodnih organizacija koje su učestvovale u radu uprave, za nešto što su preporuke stručnih ljudi koji, potpuno ste u pravu, smatraju da zbog ustanog rešenja o politici jednakih mogućnosti, ovo ovakvo telo mora da ima uticaj na sva ministarstva.
Dakle, govoriti o tome da to treba da se desi u danu kada mi donosimo zakon o ministarstvima a nemati amandman kojim se to dešava, daje mi za pravo da izrazim žaljenje što se propušta jedna dobra prilika da takav amandman podnese odbor, ja bih prva glasala za njega povlačeći svoj amandman. U jednom ste u pravu. Mi se zaista duboko ne razumemo. O motivima i o razlozima zbog kojih ja podnosim amandman a poslanička većina odbija amandman. Obe su stvari legitimne. Ja bih zaista volela da se govor završio sa sadržajem amandmana kojim je predstavljena nova organizaciona struktura, jer znam da ni uvažena koleginica Marija Obradović ni ja, ni mnogi od nas ovde nemamo spora, s tim da nekakvo telo koje će voditi računa o politici jednakih mogućnosti, o robnoj ravnopravnosti mora da postoji u Vladi.
Razlika je u rečima i u delima. Ja podnosim amandman jer mi je to mogućnost i obaveza, a od vas čujem obećanje da će već nekada, a možda i u ekspozeu premijera biti govora da će organizacione strukture već nekada biti. Ovakva šansa da je bude sada i danas se ne propušta ako se ozbiljno misli na dela a ne samo na reči. Ali znam i kakav je proces u pitanju. I u okviru ženske parlamentarne mreže, ko god je od vas ili nas vodio, imaćete moju podršku i tražiću podršku i od svojih koleginica da se ipak napravi organizaciona struktura, sa povremenim podsećanjem da ste propustili jednu sjajnu šansu da dokažete da radite ono što mislite i govorite a ona je očigledno propuštena jer amandmana o organizacionoj strukturi nema. Hvala vam.

Izneta je opaska o tome da amandman nije dovoljno precizan, pa da ne bi ostalo nedovoljno jasno i bez preciznosti.
Rod je reč koja u sebi sadrži i reč žena i reč muškarac. Rod nije isto što i pol. Pol je ženski ili muški, a rod obuhvata društvene uloge koje nam daju kad se jednom rodimo kao devojčice ili kao dečaci. Ustav ne poznaje pol. Ustav poznaje politiku jednakih mogućnosti, a ona se odnosi na uklanjanje diskriminacije prema ženama i prema muškarcima u raznim oblastima.
Kada se govori o rodnoj ravnopravnosti samo je uobičajeno da ako premalo čitamo da se misli samo na žene, što je netačno. Menjaju nam se uloge i ženama i muškarcima. U vreme u koje smo se rodile, mi koje imamo 50 ili 40 ili 30 godina, uloga i žene i muškarca je bila potpuno drugačija, da ne govorim o ulogama koje su imale žene i muškarci, a koji su generacija naših očeva i majki, ako imamo 40 ili 50 godina. Tako da bi bilo dobro da pre nego što se zahteva preciznost da pogledamo šta su definicije i termini koji su uneti u amandman.
Ono čime se bavila, recimo, i Uprava za rodnu ravnopravnost upravo je ideja kada je tema nasilje u porodici u pitanju, a nasilje uvek prekida žrtva, dakle, onaj ko je tučen, ko je bijen, koje maltretiran, bez obzira da li je žena ili muškarac. Jako mnogo žena i muškaraca u Srbiji živi nesrećno, jer živi u atmosferi nasilja.
Ono što je novo unela i ideja propisa i rada ljudi koji su vezani za rodnu ravnopravnost, da kako treba pomoći žrtvi koja trpi nasilje, bez obzira da li je žena ili muškarac, tako treba pomoći nasilniku, jer provesti život u volji da se pokazuje nasilje jednako je nesrećno, ali nije trpljenje, kao život osobe, bez obzira na uzrast i pol, koja nasilje trpi samo zato što je neko od nje ili od njega fizički jači.
U zakonima o izborima govorimo o manje zastupljenom polu, ne slabije zastupljenom polu, ali mi je drago da se zahtev da pojasnim i preciziram šta se dešava u amandmanu, da je izazvalo toliku podršku da se govori o potrebi diskriminacije muškaraca, a tim pre je ili trebalo da ostavite Upravu za rodnu ravnopravnost ili da predložite organizacionu strukturu koja će je zameniti, jer je ponašanje koje vidimo u ovoj sali tako očito da i muškarci i žene smatraju da tu ima mnogo problema o kojima treba neko da vodi računa kroz propise, kroz nadzor i kroz primenu propisa. Time ostaje nejasno zašto onda odluka da se ukine i da se ne predloži nešto novo.
Ne želim da nagađam koliko će žena biti u Vladi. Ima 15,6% po novinskim vestima, ali želim da verujem da ćemo tokom izbora Vlade, onda pošto je to politika, kako smo čuli ovde, u izlaganju i ekspozeu premijera, ali i u svakom izlaganju ministra čuti šta će on u okviru svog ministarstva uraditi za politiku rodne ravnopravnosti. Težina javne reči, odgovornost za javnu reč.
Naše diskusije ću smatrati obavezom da svakog ministra pitam pri donošenju izveštaja i pri predlaganju zakona – kako to što predlažete će proizvesti promene na bolje ili na gore, gledajući kroz prizmu rodne ravnopravnosti. Hvala.

Zahvaljujem.
Izmene Zakona o Vladi su u jednom članu koji u osnovnom predloženom tekstu glasi – predsednik Vlade može da osnuje savet za ekonomski razvoj, savet za državne organe i javne službe i druge savete.
Amandman koji podnosim glasi da se doda rečenica – sastav saveta određuje se aktom o njegovom osnivanju tako da u savetu mora biti zastupljeno najmanje 30% članova saveta koji su pripadnici onog pola koji je manje zastupljen u savetu.
Ovaj amandman idealno dolazi na sve što smo čuli i što ima težinu javnog izgovorene reči da se namerava politika celovitog pristupa, ustavnom rešenju politike jednakih mogućnosti, da se namerava da se rodna ravnopravnost radi kroz svako ministarstvo i zadatkom svakog ministra. Tu ponavljam da ću vrlo čvrsto se držati obećanja koje sam čula i svakog ministra pitati šta u njegovom ministarstvu daje kao rezultat primenu rodnih politika. Ovaj amandman koji je pred vama omogućava da se svi zajedno obavežemo, da podržimo sjajne, stručne žene koje inače malo ko vidi kada treba raditi predlaganja imenovanja, predloge za pozicije u jednom ovako važnom telu kao što su saveti koje Vlada može da osnuje.
Ako zaista stojimo iza reči koje delimo, kada govorimo da će biti organizacione strukture umesto Uprave za rodnu ravnopravnost onda je ovaj amandman idealna prilika za sve nas da pokažemo delima da želimo žene Srbije, njihovo znanje, njihovu dobru volju, njihovu stručnost, njihovu odgovornost, da ih želimo obavezno u Vladi.
Želimo da bude i 30% muškaraca, ako onaj ko predlaže savet sam vidi koliko ima na raspolaganju sjajnih žena koje su zaslužile da svoje znanje i sposobnosti stave u službu rada u savetu Vlade.
Zato sam zadovoljna što se dogodilo da ova dva zakona idu jedan za drugim i da omogući svaku šansu da dokaže da je važno šta se radi, a ne šta se priča. Hvala.

Nema više vremena, ali zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, svoje izlaganje o Predlogu zakona o ministarstvima i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, a kao ovlašćena predstavnica DS, podeliću u dva dela.
Prvi deo posvećen opaskama, kao što je i red i skupštinski običaj, svega onoga što je istakao predlagač, narodni poslanik Veroljub Arsić, a drugi naši komentari i predlozi, koji su kroz amandmane podneti u proceduru Narodne skupštine, sa željom da ovaj Predlog zakona o ministarstvima popravimo, a Predlog izmena i dopuna Zakona o Vladi učinimo modernijim i na korist svima.
Dakle, predlagač je, citiraću, rekao da problem prethodnih Zakona o ministarstvima bio preplitanje nadležnosti. Nema većeg zadovoljstva za opoziciju, nego sadržaj ovakvog izlaganja kakvo je imao predlagač. Pošto se u ovom sastavu, u jednom slučaju zagovornikom prethodnih predloga izmena i dopuna Zakona o ministarstvima, nalazio i današnji predlagač, o preplitanju nadležnosti smo u dva maha upozoravali mi iz opozicije. Na Ministarstvo rudarstva i energetike, na ministarstvo zaštite životne sredine i energetike i Ministarstvo poljoprivrede, gde su se preplitale nadležnosti tokom dve godine važenja dva zakona o ministarstvima.
To je dobro i veliko je zadovoljstvo da se prihvata da se u ovom Predlogu zakona briše, ukida, odustaje od preplitanja nadležnosti. Još kada bi bilo tačno, svi bi bili mnogo srećni, ali u drugom delu ću pokazati da je daleko od toga da je ovaj zakon izuzet od preplitanja nadležnosti.
Predlagač je takođe rekao da se ovim zakonom podrazumevaju ozbiljne strukturne reforme. Ne sumnjam ni u dobre namere predlagača, ni u budući, za sada, ne u svim detaljima poznat, program rada Vlade, koji ćemo čuti za nekoliko dana, ali u ovom Predlogu zakona koji je pred nama o ministarstvima i o Vladi nema nikakvih strukturnih reformi. Nije lepo govoriti o zakonu i o strukturnim reformama koje ne postoje.
Da ilustrujem da sam u pravu da se zaista u ovom predlogu zakona ne nalaze strukturne reforme, onda bi bilo jasno definisano ko će se u Vladu, odnosno na koji način će se u ministarstvima i ko baviti restrukturiranjem i reformama javnih preduzeća, jer su javna preduzeća u nadležnosti Vlade Republike Srbije, a ne pojedinačnih ministarstava. Najava ozbiljnih strukturnih reformi bili bi ili u jednom ili u drugom predlogu zakona, a nema ih. Pošto svi ovde dovoljno dugo znamo kako funkcionišu ministarstva i nadležnosti nad javnim preduzećima, onda znamo da ministarstvo daje saglasnost za „svoje javno preduzeće“, sistematizacije, plan itd, ali da Vlada donosi odluku. Nema naznaka ni u jednom ni u drugom zakonu da će se tu išta promeniti.
Dalje, predlagač kaže, a govoreći o Predlogu zakona o ministarstvima i izmenama i dopunama o Vladi, da je poreska politika opteretila realni sektor. Ovaj zakon se ne bavi poreskom politikom, već se bavi nadležnostima Ministarstva finansija. Nemam nikakvih zamerki da predlagač kroz predstavljanje Predloga zakona govori o onome što on zna da je program Vlade, ali onda on ne može da ima zamerki da mu neko iz opozicije kaže da ćemo o tome da razgovaramo onda kada Vlada bude podnosila svoj program, a sada govorimo o nadležnostima Ministarstva finansija.
Kod nadležnosti Ministarstva finansija predlagač je govorio o poboljšanju rada Deviznog inspektorata, što se ne vidi u Zakonu o ministarstvima. Tu nema izmena u odnosu na prethodni zakon, već se govori o neopravdanom iznošenju deviznih sredstava špekulativnog sektora koji time ostvaruje ekstra prihod i o tome da Ministarstvo finansija gradi kreditno-monetarni sistem, citiram. To možete uporediti posle sa stenogramom, em što o tome nema reči u ovom zakonu, em što to nije tačno da Ministarstvo finansija vodi monetarnu politiku, jer je za to nadležna Narodna banka Srbije. Ministarstvo finansija vodi fiskalnu politiku i dobra ekonomija jedne zemlje, dobra atmosfera jedne zemlje ogleda se u saglasju fiskalne i monetarne politike.
To što sam u opoziciji apsolutno ne znači da od sveg srca ne želim dobru, stabilnu, pametnu monetarnu politiku i dobro odmerenu fiskalnu politiku. U opoziciji sam zato da odreknem pravo da mi se pod sadržajem Zakona o ministarstvima podmeću obrazloženja koja ni sa jednim delom sadržaja Zakona o ministarstvima nemaju nikakve veze.
Na kraju, predlagač je govorio o najmanjem broju ministarstava, što je tačno, za jedno je manje od nekih prethodnih Vlada, i to jedno je bilo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Kada se govori o tome da nema preplitanja nadležnosti, govorilo se o tome da je Ministarstvo poljoprivrede sada nadležno da spreči eksploataciju rudnog bogatstva, kao što su: pesak, šljunak i šoder i da zaštiti vodoizvorišta. Osim što verujem da je u pitanju lapsus, jer postoje vodozahvati, a ne vodoizvorišta, ali može i tako, nije problem, to je u direktnoj suprotnosti sa onim što je predlagač zakona rekao na početku, a to je da nema preplitanja nadležnosti.
Sve u svemu, Zakon o ministarstvima nikada nije posebno interesantan narodnim poslanicima, pošto se manje-više rutinski prenose nadležnosti iz jednog u drugo ministarstvo, osim kada neko od nas poslanika, bez obzira da li smo pripadnici vladajuće koalicije ili opozicije, ima konkretan predlog koji se tiče organizacije rada ministarstava, kao što mi, kao poslanička grupa, imamo za ovaj predlog zakona o ministarstvima i Zakona o Vladi.
To je ovaj drugi deo mog obraćanja, kojim ću, nadam se, zaslužiti vašu pažnju. Naime, predložili smo amandmane da se ustanovi ministarstvo zaštite životne sredine, prirodnih resursa i prostornog planiranja. Osim što ću veći deo obrazlaganja ovog amandmana i posledičnih amandmana iz njega iskoristiti u raspravi u pojedinostima, osnovni razlog da ovo predložimo je što postojeći Zakon o ministarstvima daje Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. To je oko 75% ukupnih pregovora koje imamo sa EU. To je delimično iskustvo Hrvatske, i to loše iskustvo.
Šta znači 75% pregovora koje treba da vode pregovarački timovi jednog ministarstva? Znači da se poglavlje 27, koje se tiče zaštite životne sredine, već po zakazanom roku održava u junu ove godine, otvaranje, odnosno skrining poglavlja 27. Iza toga sledi skrining za poljoprivredu.
Kada vodite pregovore u kojima se Srbija nalazi skriningom, otvaranjem i sa dve međuvladine konferencije, onda razgovarate o tome šta će se u poljoprivredi i u zaštiti životne sredine u Srbiji događati za sledećih 10, 20, 30 godina. Razgovarate o tome kako će to da izgleda, koliko će to da košta, ko će to da plati i na koji način ćete dogovorite rokove za svoju sopstvenu zemlju da bi svima bilo lakše, da ispratimo ono što je zadatak pri pregovoru svih, a posebno onih koji su već članovi Evropske unije.
To je proces koji nigde do kraja građanima nije bio jasan i slabo je ko mario da ga objasni. Ja ga smatram ključnim, jer se u pregovorima kada je u pitanju poljoprivreda i zaštita životne sredine radi o najvećem delu pregovora, radi se o najvećoj količini novca i radi se o najvećoj odgovornosti svih nas koji hoćemo da Srbija dobije najpovoljnije rokove iz tranzicije, jer o tome se u stvari radi. Ako hoćete da govorite o poljoprivredi i ako hoćete da vaša poljoprivreda bude ista kao poljoprivreda razvijenih ili srednje razvijenih zemalja Evropske unije, morate da znate s čime ulazite u pregovore. Kako ćete obezbediti što duži tranzicioni rok za uslov koji stoji u pregovorima nakon skrininga? Staviti sve to u jedno ministarstvo na, u suštini jednog pregovarača iz tog ministarstva i na grupu koja unutar ministarstva treba da mu da podršku je neracionalno, loše po ukupan rad Vlade i ne daje dovoljno garancija da će se proces pregovora odvijati dovoljno kvalitetno i dovoljno transparentno. To je jedini razlog zašto predlažemo posebno ministarstvo zaštite životne sredine, prirodnih resursa i prostornog planiranja.
Kada govorimo o drugim aspektima ovog zakona po sadržaju, još jedan amandman koji sam podnela i neke moje koleginice i kolege iz poslaničke grupe se tiče odluke da se ukine Uprava za rodnu ravnopravnost. To je jako zanimljivo. Žao mi je što zbog mojih organizacionih previda i kratkoće vremena nisam uspela zajedno sa koleginicama sa kojima sam razgovarala, koleginicom Nadom Lazić, Biljanom Hasanović Korać, Brankom Karavidić, Stefanom Miladinović i drugim koleginicama i kolegama sa kojima sam pričala da potpisom pokažemo da zahtevamo da se u ministarstvo vrati Uprava za rodnu ravnopravnost.
Ne zato što bi potpis na taj amandman njih obavezivao za glasanje, nego zbog poruke da je potrebno da ako govorite o tome da razumete šta su ljudska prava, šta su ženska ljudska prava i šta su poslovi koji se obavljaju u sektoru unapređenja rodne ravnopravnosti, pri čemu je rod dvostruka reč. Ona sadrži i reč žena i reč muškaraca. Potrebno je o tome govoriti da bi se suprotstavili toj lakoći sa kojom ćemo ukinuti Upravu za rodnu ravnopravnost, koja je osnovana na osnovu propisa i za svo vreme postojanja ima rezultate koji su pozitivni i koji su dali unapređenje u ovoj oblasti.
To je samo jedna od malih stvari na prvi pogled koja je očita iz ovog predloga zakona. Ono što je naša nada jeste da ćemo se razumeti u najmanje dve stvari kada je u pitanju donošenje zakona i kada je u pitanju kritika opozicije.
Prva stvar je da ko god predlaže i ko god smatra pri predlaganju da može sakriti manjkavosti predloga time što će oduzimati pravo opoziciji uopšte da izlaže zato što je jednom bila vlast, o sebi govorim sve. Da sam na mestu bilo koga iz vladajuće koalicije nikada ne bih tako nastupila, što ne znači da neće tako biti, tu nema pomoći.
Naš zajednički posao je da bilo ko iz vladajuće koalicije bolje nego što jeste predstavi svoje predloge, a posao opozicije je da bar malo gore nego što jeste
kritikuje manjkavosti predloga, sa sve zajedničkim ciljem da napravimo najbolji mogući predlog kroz dijalog oko toga što su nadležnosti svakog od ministarstva koji je dat u Predlogu zakona o ministarstvima.
Što se tiče zakona o Vladi, on ima samo jedan član kojim se ustanovljava mogućnosti, volja Vlade da osniva. U ovom slučaju savet i naš amandman kaže da Vlada posebnom odlukom po sadržaju koju donosi je da članstvo u tom savetu bude 30% manje zastupljenog pola. Sa mnogo dobrim razlozima smo podneli taj amandman i nadamo se podršci svih.
Za taj amandman nismo tražili podršku kao što sam tražila od koleginica iz svih poslaničkih grupa za ideju da ne ukidamo Upravu za rodnu ravnopravnost, jer to sem da istražujemo koliko je ličnog tona, uopšte je detinjasto i nedostojno jednog sadržaja zakona. Nema nikakvog efekta, a može da bude mnogo velike štete.
U slučaju Zakona o Vladi naš predlog je strateški. Ako se radi o savetu kojim hoćete da premijer ima savetodavno telo za ekonomski razvoj i ako se radi o tome da bez tog stava, da bude 30% manje zastupljenog pola, nećemo videti sjajne, vredne žene sa sjajnim znanjem, obrazovanjem, iskustvom, veštinama i voljom da svoje žensko znanje ulože u taj savet. Onda najmanje što bi bilo dobro po sve je da se taj amandman na izmene i dopuna Zakona o Vladi prihvati.
Kako god bilo da bilo, zahvalna sam predlagaču što je smatrao da ga opozicija neće pažljivo slušati. Vrlo pažljivo smo slušali i ako postoji sadržaj kojim bi neko u ime predlagača branio predlog zakona, a da opozicija kaže – joj, super je što je ovako, onda je to bio sadržaj koji smo slušali, ko je išao od toga da se ukidaju preplitanja nadležnosti do toga da je dokaz tome da je eksploatacija drugog bogatstva u Ministarstvu poljoprivrede o pesku, šljunku i šoderu predstavlja deo Zakona o ministarstvima. Ne predstavlja, ali to što međusobno razmenjujemo opaske po sadržajima svojih izlaganja, ni nas iz opozicije, ni vas iz vladajuće većine ne treba da spreči da budemo fokusirani na ono što je sadržaj i Zakona o ministarstvima i Zakona o Vladi, a što će biti bolje rešenje nego što je trenutno u predlogu.
Da završim sa jednom anegdotom. Kako to izgleda kada nećemo dijalog u Skupštini. U prethodnom sazivu sam bila članica Odbora za zaštitu životne sredine koji je za ministre koji su mu podnosili izveštaje imao i ministarku energetike i zaštite životne sredine i ministra rudarstva. Postoje stenogrami sa sednica tih odbora. Anegdota je sledeća. Pitala sam ministra o fazi u kojoj se nalazi studija izvodljivosti o kanalu koji je najavljen 2012. godine kao kanal od Beograda do Soluna. Ministar mi je rekao da je to završeno. Pošto sam neko ko insistira na detalju, pitala sam – koja faza studije izvodljivosti je završena, na šta je ministar odgovorio da je to sve završeno.
Niti zameram ministru što je to rekao na odboru, razumem, ponelo je čoveka, niti mislim da je to išta sem anegdote, ali sjajna anegdota koja sve nas treba da podseti da pazimo težinu javno izgovorene reči. Ona ponekad izleti i onda te reči vladaju nama a ne mi rečima. Zato je ova anegdota u prilog tome da svi pažljivo razmislimo pre nego što zaboravimo koliku težinu javne reči ima svako od nas, bez obzira da li brani predlog nekog zakona, da li brani sadržaj nadležnosti nekog ministarstva ili ga komentarima, opaskama i predlozima osporava.
Hvala vam za pažnju kojom ste me saslušali i nadam se da će naš doprinos biti da se neke od stvari u oba zakona promene na bolje.

  Zahvaljujem.
O tome vam pričam. To što vi imate potpuno pravo da sudite o mojim postupcima bez obzira da li obavljam posao potpredsednice Skupštine, članice Saveta, članice međunarodne delegacije ili bilo koji od poslova koji mi poveri predsednica Skupštine ili predsednik poslaničke grupe – imate potpuno pravo da smatrate da je to bez veze. Ali, to nema nikakve veze ni sa čim. To je malo problem sadržaja ovog dijaloga. Pogotovo nema nikakve veze sa opaskama koje sam rekla o sadržaju vašeg izlaganja. Osim što nema veze, nije ni tačno, pošto i vašim glasom, na čemu vam se iskreno zahvaljujem, sam i sada potpredsednica Skupštine. Nadam se da će predsednica Skupštine u mandatu koji je pred nama umeti da proveri da ja znam član zakona koji obavezuje sadržaj rada potpredsednika Skupštine i koji glasi – potpredsednik Skupštine pomaže u radu predsednika Skupštine. Tako glasi i tako sam se ponašala i u prethodnom sazivu i u ovom ću.
Da li ću ili ne biti vama po volji tako da zaboravite da nije kvalitetan dijalog ni pokušaj omalovažavanja i lične diskvalifikacije, tu nemam nikakve nade. Ali, monetarnu politiku vodi Narodna banka Srbije. Fiskalnu politiku vodi Ministarstvo finansija, odnosno Vlada Republike Srbije. Sadržaj koji ste sa nama podelili o tome da to za šta je bio nadležan ministar Lazar Krstić, pa pre njega ministar Mlađan Dinkić, da to ne radi. Sadržaj vašeg izlaganja je da ono za šta je nadležan ministar Glamočić bio i ministar Goran Knežević, da to ne radi. Sadržaj vašeg izlaganja je da direktor Carine ne radi. Ja sam najlepše što sam umela pokušala…
(Predsednik: Vreme.)
… u mom izlaganju da vam kažem…

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, o Danu državnosti Republike Srbije tema kojom se bavimo jeste tema pravne države, slabe, krhke, nedovoljno izgrađene, ali je tema pravne države. Ja ću ilustrovati kroz tri pitanja koja ostaju bez odgovora. Prvo pitanje je iz obrazloženja koje smo dobili uz saziv za ovu sednicu i dopunjeno je usmenim izlaganjem predsednika Administrativnog odbora, da kaže da je u 16,30 časova stigao zahtev Tužilaštva, koji traži skidanje imuniteta za eventualno određivanje pritvora.
Po svemu onome što znamo, u tom trenutku je narodni poslanik Dragan Tomić u pritvoru. Ne znamo da li je još uvek u pritvoru, ne znamo da li je pušten iz pritvora nakon 24 časa, da li je pušten iz pritvora kada je Javno tužilaštvo tražilo odobrenje za eventualno određivanje pritvora, ali ono što je nesporno je da je u trenutku u kojem Javno tužilaštvo traži eventualno odobrenje pritvora, narodni poslanik Dragan Tomić u pritvoru.
Sav politički folklor kojem smo skloni svi u svim političkim strankama ne može izbrisati tu činjenicu, narodnog poslanika ne možete držati u pritvoru osim ako ga niste zatekli u vršenju krivičnog dela za koje je Krivičnim zakonom zaprećeno pet ili više godina zatvorske kazne.
Svaki put kada spominjem pravnu državu, kažu mi – mani, koga to zanima, vidiš da je ovo važnije. Mene zanima. Mene zanima zato što je činjenica da je Dragan Tomić, narodni poslanik u pritvoru juče, a moguće i danas, predstavlja osnov koji će biti velika tegoba za tužioca u njegovom predmetu. Padale su presude i zbog sitnijih stvari, jer procedura je kultura, i padale su razne presude i zbog sitnijih stvari, od činjenice da narodni poslanik ima dokaz da je nezakonito, da je protiv Ustava držan u pritvoru u trenutku kada Javno tužilaštvo od nas svih traži da se izjasnimo o ukidanju njegovog imuniteta i o njegovoj dostupnosti, odnosno omogućavanju pritvora.
Lakoća kojom o tome ne vodimo računa je ista ona lakoća kojom dobijamo pogrešne račune za struju, ista ona lakoća kojom nećemo da uradimo pravilnik za lečenje retkih bolesti u Republičkom fondu, ista ona lakoća kojom nam policajci ponekad traže gotovinu za plaćenu kaznu, ista ona lakoća kojom bilo ko od nas, ko je na javnim poslovima, dozvoli sebi da smatra da pravna država nije važna. Ne postoji ništa važnije od vladavine prava i pravne države.
Meni je sa prilično gorčine, ali ipak drago da na Dan državnosti Republike Srbije imam priliku o tome da podsetim sve nas. Nije ovo sednica hajde da se skupimo, pa da mu ukinemo imunitet. Nije ovo sednica hajde da mu sudimo, pa da ga streljamo, kako se karikaturalno govorilo u nekim vremenima i u crtanim filmovima. Niti je ovo sednica u kojoj je tema zahtev bilo koje političke stranke. Ovo je sednica Narodne skupštine u kojoj se odlučuje o statusu jednog od nas, narodnih poslanika.
Pravna država podrazumeva da mi sami imamo svest o tome kolika nam je uloga, značaj i koliko je važno da ne dopustimo izvršnoj vlasti da bilo koga od nas zbog bilo kojih razloga tretira mimo zakona i mimo Ustava.
Po onome što imamo kao poslanici prilike da čujemo od informacija, jer predmet koji je tužilac poslao nemamo, možda ga imaju članovi Administrativnog odbora, ne sporim, ja imam ovo što je meni dostavljeno za sednicu, a to je da je u 16 i 30 prekjuče traženo da se dozvoli pritvor. Dakle, neko u Ministarstvu unutrašnjih poslova ili u istražnim organima ili u tužilaštvu je prekoračio svoja ovlašćenja toliko da tražim da se utvrdi ko ima hrabrosti da objasni narodnom poslaniku da on nema imunitet i da ga onda zadrži u pritvoru. Potpuno je nebitno da li je taj narodni poslanik učinio kakvo krivično delo ili nije. Radi se o vladavini prava kojoj smo svi privrženi, bar na rečima, a ja ovde ponavljam - ne slušam šta govorite, gledam šta radimo, a ono što smo uradili jeste da je moguće da je narodni poslanik Dragan Tomić još uvek u pritvoru. Po kom osnovu? Šta će uraditi njegov advokat kada mu skinemo imunitet, kada bude dostupan?
Šta je prvi papir koji će predati u istrazi? Zašto to radimo? Šta u stvari radimo? Onemogućavamo da istražni postupak protiv narodnog poslanika Dragana Tomića teče bez proceduralnih smetnji. Zašto to radimo? Da li nam je stalo do pravne države, do dostupnosti istražnim organima bilo koga od nas ko se usudi da zloupotrebi službeni položaj ili počini krivično delo ili se neko negde dogovorio da se ovako odvija današnja sednica Skupštine? To je zajednička šteta.
Nema niko koristi od toga da se na bilo kom drugom mestu, osim u Narodnoj skupštini, dogovara o statusu, o položaju, o pravima i obavezama narodnih poslanika. Ako pristanemo na politički folklor da je to dobro zato što je „njihov“, a ne naš, nismo pristali ni na šta drugo, osim na politički folklor, jer ovde imamo svi jednaka prava, jednake obaveze propisane Zakonom o Narodnoj skupštini, propisane Ustavom Republike Srbije i propisane našim obavezama o ponašanju kada je u pitanju zahtev za skidanje imuniteta.
Nije imunitet bez razloga uspostavljen za predstavnike građana u narodnim skupštinama, u parlamentima. Ako oćutimo da razgovaramo o zahtevu da se odredi pritvor narodnom poslaniku, koji je već u pritvoru, onda ćemo morati da ćutimo kada sledeći put to bude neko drugi ko se ne zove Dragan Tomić. Danas mora da se progovori o tome, bez obzira koliko svi bili saglasni da se moramo podvrgnuti istragama, sumnjama, krivičnim prijavama i sve ono na šta nas obavezuje javni posao, ali se moramo odupreti zloupotrebi moći u izvršnoj vlasti, ne znanju, nesposobnosti, površnosti u izvršnim organima koji se bave istragama, samovolji kada su u pitanju krivične prijave ili kada je u pitanju sprovođenje istraga. Tome se moramo odupreti, jer je to zajednička šteta. Usudimo li se da kažemo da je narodni poslanik Dragan Tomić sam kriv i odgovoran za situaciju u kojoj se nalazimo, onda nas je neko, svih ovih 48 sati, u stvari držao u pritvoru. Samo smo prividno bili na slobodi.
Nema spora o tome da se u svakom slučaju, kada se traži skidanje imuniteta, bez obzira da li to traži nadležni državni organ ili, kao što je slučaj bio ovde, traži sam narodni poslanik da mu se ukine imunitet, kroz raspravu o tom zahtevu Narodna skupština pozitivno izjasni. Imaćemo spor sa ovim slučajem, ako ćemo se za neko vreme od ovog trenutka, a sada je 11 časova i 40 minuta, izjašnjavati o skidanju imuniteta i o mogućnosti pritvaranja narodnog poslanika koji je već pritvoren. To je mnogo ozbiljnija stvar od svog političkog folklora koji možemo prišiti ili pripisati bilo kome od nas ko bi voleo da se predstavi kao borac za institucije, borac za pravnu državu ili borac protiv korupcije i kriminala.
Velika je odgovornost svih nas da razumemo, da danas kada glasamo za skidanje imuniteta nikako ne ostavimo bez odgovora pitanje – a šta je radio u pritvoru poslanik kome je bio uspostavljen imunitet. To je pitanje toliko ozbiljno da je iznad bilo kakvih zloupotreba službenih položaja, finansijskih malverzacija, međusobnih poklanjanja javnog novca i bilo kog drugog opisa krivičnog dela. To je osnovno pitanje koje se tiče sigurnosti, ne svakog od nas koji smo voljom građana u Narodnoj skupštini, nego svakog od nas koji živimo u Srbiji.
Moj prilog današnjem danu je moje pitanje - kako je bilo moguće da narodni poslanik Dragan Tomić bude u pritvoru i jedan minut? Kako je bilo moguće da neko bolje od predsednika Narodne skupštine, od Administrativnog odbora i od Narodne skupštine u celini zna šta se sme, a šta se ne sme sa narodnim poslanikom? Nadam se da ću dobiti odgovor na to pitanje, jer je to pitanje mnogo važnije od procedure koja u budućnosti čeka narodnog poslanika Dragana Tomića ili bilo koga od nas ko bude u sličnoj situaciji. Hvala.

Iskorišćeno je pet minuta i 37 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Marko Milutinović nije tu, pa reč ima narodni poslanik Željko Sušec.

Iskorišćeno je dva minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

Iskorišćeno vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe je šest minuta i 15 sekundi.
Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić.

Iskorišćeno je četiri minuta i 45 sekundi od vremena ovlašćena predstavnica poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo mišljenja sam da je dokument koji je pred nama od izuzetne važnosti. Rekla bih jedan među hiljade onih kod kojih ćemo raspravljati i o kojima ćemo glasati u Narodnoj skupštini.
Ima takvih dokumenata, koji ne zavrede mnogo medijske pažnje, koji ne zavrede mnogo političke strasti unutar odbora Narodne skupštine i na samom plenumu, ali koji proizvedu duboke, nepovratne posledice po političke društvene, kulturološke, ekonomske, državne i svake druge procese u našem društvu.
Predlog rezolucije koja je pred nama u ulozi Narodne skupštine u procesu pristupanja, odnosno pregovaranja sa EU je jedan takav dokument. Imala sam čast i privilegiju da budem učesnica i pri donošenju prvog dokumenta Rezolucije o pridruživanju Srbije EU koji je donet oktobra 2004. godine, i postoji jedna sličnost, takođe, nije proizvodio medijsku pažnju. Takođe, je bio više predmet odmahivanja rukom, nego što smo se zaista i unutar institucije i u društvu bavili detaljima tog dokumenta, a iz tih nekoliko rečenica, iz tih nekoliko tačaka iz Rezolucije iz 2004. godine je proisteklo sve ono što se u Srbiji dogodilo poslednjih devet godina. I zato što smatram to izuzetno važnim, želim da zaslužim vašu pažnju jednim malim spominjanjem raznih ljudi koji su uložili svoje vreme, svoje znanje, svoj rad, svoj entuzijazam, svoju motivaciju, svoje ideje u promene Srbije po principima evropskih integracija koji su bili na raznim mestima počevši od službe Narodne skupštine kojoj treba reći hvala za podršku i rad na dokumentu u kojem smo učestvovali kao radna grupa na predlog predsednice Odbora za evropske integracije, dakle, o dokumentu koji je pred vama, koji bez službe Narodne skupštine iz Odseka za evropske integracije ne bi bio moguć.
Takođe, želim da spomenem imena raznih ljudi sa nadom da neću zaboraviti neko važno i unapred sa izvinjenjem ako nekog zaboravim. Ljudi koji su učestvovali u procesu evropske integracije između ove dve rezolucije, od onih koji su upravljali Kancelarijom za evropske integracije, pa evropske poslove – Radmila Milivojević, Tanja Mišćević, Milica Delević, Milan Pajević, preko predsednica i predsednika Odbora za evropske integracije – Ksenije Milivojević, Suzane Grubješić, Lasla Varge, Milice Delević i sada Nataše Vučković, do ministara u vladi koji su dobivali evropskih integracija i to od Gorana Pitića koji je to radio kao ministar za ekonomske odnose sa ministarstvom u vladi između 2001-2004. godine, preko Božidara Đelića, Branka Ružića, Suzane Grubješić. Sasvim sigurno ću zaboravi neko ime i još jednom se unapred izvinjavam bilo kome ko je svoje vreme uložio bivajući na nekom od zaduženja na javnim poslovima, a baveći se evropskim integracijama.
Želim da ova imena postanu deo kolektivnog pamćenja ove institucije i spominjući ih želim da pokažem jedan duh evropskih integracija koji je sadržan u kontinuitetu. Promene koje sa sobom nose evropske integracije nikada ne prestaju i promene koje se odvijaju, uvek se odvijaju sa najmanjim potrebnim, ali neophodnim dogovorom, konsenzusom svih nas, šta je što u dogovoru sa EU danas, sa Evropskom zajednicom nekad, treba da uradimo da bi popravili stanje ljudskih prava, da bi popravili vladavinu prava, da bi smanjili korupciju i kriminal, da bi podržali nezavisno pravosuđe, da bi izgradili slobodu medija, da bi kontrolisali primenu ljudskih i manjinskih prava, da bi radili na smanjenju diskriminacije i nepravdi u društvu, da bi znali da je naša zemlja deo zajedničkog tržišta i tržišne ekonomije, po pravilima koja su jednaka ili približna za sve, da bi uklonili birokratske, ideološke i svake druge barijere privatnom preduzetništvu i da bi u neko dogledno vreme od danas, mogli sami sebi da kažemo – dosta dobrih stvari smo izgradili u našem društvu, u našoj državi od recepata evropskih integracija, a sa ljudima i za ljude, pošto su evropske integracije pitanje unutrašnje politike. One nikada nisu bile pitanje spoljne politike.
Evropske integracije i način na koji se država organizuje uvek je bilo, biće i ostaće pitanje unutrašnje politike. Zato kratak pregled bar onog dela u kome sam neposredno i učestvovala i onog dela kome sam svedočila.
Između 1990-2000. godina kada je došlo do obnavljanja višestranačja, do dozvole za osnivanje političkih stranaka i do početka obnove što inače demokratske države imaju kao svoje sastavne delove stotinama, ili desetinama godina, u toj prvoj dekadi nismo imali nikakav problem sa dijalog o tome da li ćemo ili nećemo biti deo EU, bar ne neki od nas.
Odabrala sam da pripadam političkoj stranci DS koja to ima u svom programu kao jedan od ciljeva, od obnove rada, pismom o namera, od 11. decembra 1989. godine, odnosno osnivačkom skupštinom februara 1990. godine.
Tih deset godina nismo imali dilema jer nismo bili deo međunarodne zajednice, na našu zajedničku žalost i na zajedničku štetu. Imali smo sankcije, nije bilo brojki o izvozu, deficitu, budžetu, nije bilo problema o tome da li se ili neće trošiti na putovanja, jer nismo bili članovi UN i to je faktički period pune izolacije naše zemlje, nezavisno od toga da li je to bila ičija namera.
Ne verujem da se može imati politika gde vam je namera da budete izolovana država, izolovano društvo, osim ako niste Severna Koreja, ali verujem i vrlo je očigledno da možete imati rezultate politike koja dovodi do zajedničke štete, potpuno je nezavisno ko je tu politiku podržavao, ko nije. Volela bih da smo devedesete svi bili za EU i da smo u nekom od proširenja, zajedno sa Finskom 1995. godine već postali članovi, ali nismo. Zato je to bespredmetno danas za dijalog, govorim samo radi podsećanja, po vremenskoj liniji, o raznim događajima koji su vezani za EU.
Od 2000. godine do 2003. godine Srbija, odnosno Savezna Republika Jugoslavija je bila samo članica UN. Nismo imali nikakve veze sa Evropskom Unijom, niti smo bili deo procesa integracija. Nažalost i članica Saveta Evrope smo postali tek 3. aprila 2003. godine, nakon atentata na Zorana Đinđića, jer do tada su rekli da nismo ispunjavali uslove u elementarnom poštovanju ljudskih prava koje Savet Evrope zahteva od svojih članica. Tek 21. juna 2003. godine na samitu EU u Solunu smo ispostavili naš zahtev da postanemo članica EU i da počnemo proces pridruživanja. To je pravi početak evropskih promena Srbije.
U prethodnom periodu između 2001. i 2003. godine, Vlada Republike Srbije jednostrano je donela odluku da harmonizuje svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU i sve ono što smo činili i u Skupštini, prateći tu odluku Vlade, bilo je da odmaknemo sve ono što je neophodno da se uradi u tom vremenu dovoljno brzo i dovoljno daleko od vremena bez kontrole javnih finansija, što su propisi koji su doneti u tom vremenu, Zakona o radu bez zakona koji su se ticali poreskih reformi itd. Svakom od nas je dostupno da pogleda koji je sve spisak zakona koji smo doneli u to vreme jednostavnom odlukom smatrajući svojom obavezom da uradimo što više da bi bili pripremljeni za trenutak kada će zaista i Evropa početi da sarađuje sa nama. To se dogodilo pozitivnom odlukom o našem zahtevu, tako da je saziv Skupštine između 2004. i 2007. godine praktično udario temelje onome što danas imamo kao instrumente koji se bave EU ili pomažu Narodnoj skupštini da se bavi pitanjima i problemima EU.
Oktobra 2004. godine, takođe su narodni poslanici, kao i ovu rezoluciju, potpisali rezoluciju o pridruživanju i ona je usvojena i iz nje je nastala i kancelarija i obaveze kancelarije da podnose tromesečni izveštaje i monitoring i naravno nastala su tela koja mogu da imaju dijalog sa EU o tome šta se dešava u Srbiji i da li je studija izvodljivosti, kad joj je pravo vreme da bude predstavljena. I to se dogodilo istovremeno ili nešto ranije nego što je jedna od članica u bivšoj SRJ, odnosno državnoj zajednici SCG 21. maja 2006. godine na referendumu odlučila o svom nezavisnom putu. To je defakto ključni momenat i za Srbiju jer smo srećom i voljom naroda u CG na tom referendumu i mi postali nezavisna država.
Godina 2006. inače nije godina dobra za pamćenje kada su upitanju srpske integracije zbog toga što su bili praktično zamrznuti odnosi sa EU jer je to bila posledica nedovoljne, nepotpune saradnje sa Haškim tribunalom, što je bila još jedna od velikih obaveza koje je Srbija imala pred međunarodnom zajednicom i pred EU sve do nedavno, do 2010. ili 2011. godine kada se ta saradnja završila.
Proces koji je bio posebno opterećujući za Srbiju je odnos sa KiM, odnosno situacija tokom koje se najavljivalo jednostrano proglašenje i strategija naše države – kako harmonizovati stav u obavezi da čuvate integritet i jedinstvo države, a da ipak izvedete promene u državi.
Tokom 2007. i 2008. godine, mandata Vlade 2007/2008 godine i mandata Vlade 2008/2012 godine urađeno je još nekoliko koraka u evropskim integracijama. Napravljen je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Popunili smo Upitnik koji je EU stavljala pred zemlje koje se pridružuju. Dobili smo status kandidata, odnosno status pridružene članice, da bi Vlada u mandatu 2012. godine, koja upravo teče, sada bila Vlada koja počinje pregovore.
To je evropski duh onoga što radite kada hoćete da uredite svoju zemlju, kontinuitet, saglasnost, ali ono najvažnije – dijalog. Ako hoćete da pogledate po čemu se najznačajnije razlikuju uspešne i razvijene zemlje u današnjem svetu, one koje ekonomski vode, one koje vode idejama, one koje se pitaju šta će se desiti u svetu za deset ili dvadeset ili pedeset godina, to su zemlje EU, SAD, zemlje koje čine Rusija, Brazil, Kina, Australija, pri čemu je ova poslednja grupa koja se zove Brikte od nedavno uvela dijalog kao sredstvo. Dijalog je najmoćnije sredstvo koje je istovremeno i strategija demokratije. Samo ako ste dijaloško društvo možete u 21. veku zaista da budete i uspešno razvijeno društvo.
Kao društvo imamo problem sa tim da se definišemo kao dijaloško društvo. Skloniji smo mitovima, skloniji smo ne slušanju onog drugog i skloniji smo stavu – sve to znam, šta imam da slušam bilo koga drugog o bilo čemu.
Evropske integracije će naterati sve one koji još uvek nisu skloni tome da učestvuju u dijalogu da u tom dijalogu budu deo i da daju svoj doprinos kao ovi ljudi, žene i muškarci koje sam spomenula, koji su tokom proteklih deset odnosno 13 godina uložili deo svoga rada, svoje volje, svog političkog i društvenog bića u promene Srbije po receptu evropskih integracija.
Šta je tema i sadržaj rezolucije koja je pred nama? Ona definiše šta će da nam se desi kada ispregovaramo za deset, 15 ili 20 godina od sada. To se vrlo retko sluša jer ljudi obično kažu da je to dosadno. Dajte nešto zanimljivo, ko je kome šta rekao i šta je bilo u Briselu, a kao i što ova naša rasprava ne izaziva medijsku pažnju, tako verovatno nažalost neće ni pregovori i daću vam samo jedan primer kako to izgleda kada loše ispregovarate, čuveni primer koji se uvek provlači kroz dijalog o pregovorima – zato što nije dobro pregovarala i zato što nije dobro procenila obaveze iz Poglavlja 27 – pravne tekovine, koje se tiču zaštite životne sredine i energetske efikasnosti, Slovenija je morala da zatvori jedinu rafineriju koju je imala. Mogu takvih primera da navodim i za proširenje kada je Hrvatska upitanju, poslednje, i za Bugarsku i Rumuniju i za deset zemalja koje su se učlanile 2004. godine.
Zato je važno pažljivo pročitati šta smo mi kao radna grupa predložili u rezoluciji koja je pred nama. Zašto je važno da Narodna skupština ima konsultativnu ulogu? Zašto ću ja glasati i za amandman koji podrazumeva prisustvo člana i na utvrđivanju pozicije za pregovore? Zato što pregovori, tih 35 poglavlja podeljenih po svim delovima društva podrazumeva u najvećem delu, skoro 40% zaštitu životne sredine i skoro 20% poljoprivredu, zato što ćemo tu odlučiti koliko čega ćemo imati za deset, 20 ili 30 godina unapred od danas kada se tiče broj stabala, površina pod vinovom lozom, načini na koji će raditi rafinerije, načini na koji će biti u obavezi da se poštuje energetska efikasnost, šta god hoćete iz svakodnevnog života da znate kako će izgledati, to će biti ispregovarano.
Smatramo da je važno da imamo informaciju, ne sporeći podršku pregovaraču, i tehničkom i političkom da će uvek imati podršku Skupštine za to da ostvari najbolju moguću poziciju. Zašto je to važno? Zato što je znanje ono što se računa u EU i zato što njihovo iskustvo i njihovo znanje, nisam srećna što to moram da kažem, je mnogo veće nego naše i zato što će vam uvek to jasno staviti do znanja ako se budemo usudili da budemo jako ponosni na sopstveno neznanje i na mestima gde neznanju mesta nema, iskazujemo svoje mišljenje i stavove o procesu u kome treba da budemo direktni učesnici, kao što su to pregovori.
Potpuno sam sigurna da je Srbija na tački sa koje nema povratka. Vrlo ću rado učestvovati u svakoj vrsti dijaloga, u svakoj vrsti tematske debate o tome da li je Srbija odlučila najbolje što je mogla sa svoje tačke uverenja i idejnih i ideoloških i ličnih i političkih, kako god hoćete, da je Srbija odlučivši se 2003. godine za zahtev prema EU uradila najbolju moguću stvar koju smo uopšte mogli da smislimo kao društvo.
Da li nam nedostaje dijaloga? Onoliko. Da li smo spremni svi da u tom dijalogu učestvujemo? Nema nikoga da nas na to natera, osim nas samih. Možemo potpuno slobodnom voljom da, kao do sada kada su bila razna važna pitanja, pa i ova rezolucija, kažemo – mi to znamo, to je nevažno, nema veze, daj da čujem šta je rekao ovaj predsednik, onaj predsednik, šta je bilo u novinama, to kao kažeš par rečenica, nema veze, to će da prođe. Neće da prođe i to je ključ procesa kojim evropske integracije uozbiljavaju nedijaloška društva, jer je strašno skupa cena ukoliko propustite da budete ozbiljni, temeljiti, da se odreknete površnosti, da se odreknete navike da će nešto lako samo da prođe i da zaista učestvujemo svi zajedno u jednom procesu koji je od izuzetnog značaja za sve nas.
Spominjući imena, ako sam zaslužila vašu pažnju da me slušate, čuli ste verovatno priličan broj ženskih imena. To je još jedna od osobina evropskih integracija. Treba jako puno da se radi, a nema tu ni puno slave, ni puno novca. Zato je to obično ženski posao. Onog trenutka kada se uđe u punopravno članstvo, kada se završi proces pregovaranja, odjedanputa se smanjuje broj žena. Volela bih da se i za to potrudimo, da nam se ni to ne dogodi i da sve vredne žene iz srpske politike, srpskih ekonomija, srpskih finansija, kulture, sporta, poljoprivrede, zaštite životne sredine i Srpske akademske zajednice ostanu privržene učešću u dijalogu koji će teži uz pregovore i učešću u onome što će na kraju biti definitivna odluka o datumu za članstvo.
Nebitno je kada će biti određen datum članstva, bitno je koliko ćemo se i gde promeniti po pravilima EU. To je ključna stvar kada je Evropa u pitanju i zato je EU pitanje unutrašnje politike, a nikada spoljašnje politike, čak i kada je u pitanju bezbednost i zajednička spoljna politika. To je takođe tema za dijalog u našoj državi, u našem društvu.
Šta je ono što nam je glavna poruka evropskih integracija, odnosno dijaloga između nacionalnih parlamenata EU i države koja pristupa? Ona poruka koja vam menja pogled na svet. Jako dugo vremena smo mi u Srbiji i u ovom regionu proveli i još uvek provodimo u raspravama o tome šta je ko kome učinio u istoriji i ko je kome naudio, a poruka EU je kako će živeti naša deca i unuci i šta će oni i kakvog dobra jedni drugima učiniti.
Molim vas da zajedno glasamo za Predlog ove rezolucije. Hvala vam.

Zahvaljujem.
U ovom delu rasprave počeću sa rečenicama kojima sam završila prethodno izlaganje u svojstvu ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS, rekavši da je uvek moguća promena perspektive i za Srbiju kao društvo samostalno kao nezavisnu državu, ali i za ceo naš region, promena perspektive od monologa u kojima svako od nas priča šta je ko kome uradio u prethodnim decenijama i šta je nekada bilo i šta bi bilo kad bi bilo, do dijaloga u kome govorimo o tome kako će živeti naša deca i naši unuci.
Razlog zašto počinjem ovom rečenicom raspravu o rezoluciji je činjenica da sam imala čast da razgovaram sa mladim ljudima organizacije Evropskog pokreta u Novom Sadu o EU o tome šta ona znači za život mladih ljudi. Jedan od njih me je pitao – šta će meni da se desi ako mi nastavimo i ako budemo članovi EU? Moj odgovor je bio – tvoja deca će se roditi kao građani EU i o tome je ova rezolucija.
Ova rezolucija govori o našoj ulozi u procesu pregovaranja. Od nas isključivo zavisi koliko će naša uloga biti jaka, jer prostor koji daju tačke rezolucije od 13. do poslednje daju mogućnost Skupštini da zaista utiče na jedinstvenu pregovaračku poziciju. Nadam se da ćemo unutar poslaničkog kluba DS postići dogovor o mom predlogu da podržimo i amandman kolege Lasla Varga o prisustvu od nekoga iz Skupštine i na Savetu, odnosno na koordinacionom telu, zato što je to važno zbog dece koja još nisu rođena, kojima će očevi i majke biti današnji dvadesetogodišnjaci, dvadesetvogodišnjaci, i da je to generacija zbog koje se bavimo poslom pregovaranja.
Šta je ključna osobina procesa pregovora u kojima će Skupština Srbije učestvovati kontrolišući Vladu i uz saglasnost da ta pregovaračka pozicija Srbije bude jedinstvena? Ključna osobina je da mi pregovaramo sa 28 nacionalnih parlamenata. Evropska unija koordinira proces, Evropski savet sad donosi odluke, ali Srbija pregovara sa 28 članica. Naše pregovaračke pozicije, odluke o tome koja će se poglavlja pregovora otvoriti, koja će zatvoriti, prolaze kroz nacionalne parlamente 28 država koje su već članice. Izgovoriće se 70 puta u 28 zemalja ime Srbije.
O sadržaju tih 70 puta mi ovde moramo otvoriti dijalog o značaju toga koliko je važno da imamo najbolju moguću procenu o pregovaračkoj poziciji govore nam iskustva drugih koji tek sada nakon što su se učlanili 2013. ili 2007. godine, ili 2004. godine, kažu čuvenu rečenicu – eh da smo, ali nismo. Od rečenice – eh da smo; nema niko nikakve koristi, kao što niko nema koristi od – šta bi bilo kad bi bilo politike. Ono od čega imamo koristi je da razumemo da jedna od ključnih pobeda, uslovno govoreći, u tim pregovorima koje imamo sa nacionalnim parlamentima država EU, koliko ćemo sebi obezbediti vreme za ono što mi kolokvijalno kažemo – pauzu; da se prilagodimo onda kada zatvorimo poglavlje koliko ćemo vazduha dobiti u najtežim mogućim poglavljima u kojima je zaštita životne sredine i poljoprivreda.
Koliko ćemo dobiti vremena za prilagođavanje i u poglavljima koja ćemo prva otvarati najverovatnije, poglavlja 23. i 24. koja se tiču vladavine prava, pravosuđa, zaštite ljudskih i manjinskih prava, slobode medija i opšteg poštovanja ljudskih prava u jednom društvu? Šta je to što treba da uradimo, koje greške sve treba da popravimo da bi znali da u pregovorima možemo da kažemo da ćemo imati potpuno nezavisno pravosuđe, ceo komplet propisa završen i praksu i primenu proverljivu, da li će to biti 2021, 2023. godine ili 2019. godine? O tome su pregovori i ako sebi ne umete da obezbedite poziciju u kojoj dozvoljavate unutrašnjim dijalogom svih nas da realno procenimo kada je nešto moguće, svi ćemo imati problem i svi ćemo se kajati zašto smo olako sa prezirom i sa cinizmom govorili o tome šta je EU i šta nije EU.
Tih 35 poglavlja jesu poglavlja koja definišu svakodnevnicu našeg života, jesu poglavlja koja će definisati način na koji će živeti deca, koju će tek roditi deca koju smo mi rodili. Dakle, generacija koja je rođena početkom i u drugoj polovini 20. veka imaće unuke koji su rođeni kao državljani EU. Nije to samo recept niti je način da tek onako rutinski u jednoj raspravi govorite o rezoluciji koja govori o ulozi Skupštine u pregovorima.
Ono što danas odlučimo, to će proizvesti posledice za decu koja se još nisu rodila i to je mnogo važna stvar, i to ozbiljne posledice. Zbog toga što su te posledice tako ozbiljne, mi smatramo da uloga Skupštine treba da bude još ozbiljnija nego što nam se trenutno čini, misleći da ima neko u Vladi ko će o svemu da vodi računa. Naravno da ima, šefica pregovaračkog tima koja vodi tehničke pregovore, ministar zadužen za evropske integracije koji vodi političke pregovore, svi predsednici pregovaračkih grupa, Kancelarija za evropske poslove, akademska zajednica, nevladin sektor, jako veliki broj ljudi će učestvovati u dijalogu o tome šta je najbolja pregovaračka pozicija za Srbiju.
Ono što je moja molba je da svi mi primimo k znanju da se radi o realnim životnim okolnostima u Srbiji 2019, 2020, 2021. i 2022. godine. Možda nam se čini da je šest godina dug period. Dok dlanom od dlan udarite i dok pucnete prstima, to će proći i doći će 2019. godina, kada će biti opet održani izbori za evropski parlament, koji se održavaju u maju sledeće godine i nakon pet godina.
Moja želja je da ovaj parlament bude stecište znanja, da ovaj parlament bude mesto gde će se skupljati volja za veštinama pregovaranja, da ovaj parlament bude mesto dijaloga u Srbiji, da bismo u onom periodu u kojem su i druge zemlje završile proces pregovaranja, od četiri do šest godina 2019. godine, učestvovali na izborima za evropski parlament, jer ćemo imati određen datum članstva.
To je toliko veliki cilj da je vredan svakog truda i da je vredan svakog napora svakog od nas ko želi da zajedno sa onima koji se zovu proevropejci, zajedno sa evroskepticima i zajedno sa protivnicima EU, ipak kroz dijalog zajedno sanja bolji život u Srbiji, sanja vladavinu prava, pravnu državu, dobro organizovanu ekonomiju i bolje šanse za sve nas koji živimo u Srbiji, zato što smo tu rođeni i zato što hoćemo da je menjamo na bolje, zato što hoćemo da bude jedna od najboljih država i društava u regionu jugoistočne Evrope.
Unapred zahvalna svima koji su za ovu rezoluciju, unapred zahvalna svima koji će zajedno sa mnom glasati za amandman Lasla Varge. Hvala vam na pažnji.