ALEKSANDAR STEVANOVIĆ

Stranka moderne Srbije

Rođen je 1976. godine. Živi u Beogradu.

Po obrazovanju je ekonomista sa dve master diplome iz Tranzicije i rekonstrukcije i Političke teorije i prakse demokratije.

Predsednik je Srpske asocijacije malih i srednjih preduzeća i ekonomski konsultant poslednjih devet godina. Radio je kao savetnik Ministra privrede, Unije poslodavaca Srbije, Udruženja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, Fonda za otvoreno društvo, Međunarodne organizacije rada, NALED-a, GIZ, HELP, USAID, Stalne konferencije gradova i opština, Fondacije Fridrih Nauman, ELDR, Ambasadora Države Izrael, Save the Children itd.

Potpredsednik je partije Dosta je bilo.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:23

Osnovne informacije

Statistika

  • 58
  • 7
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 4 meseca i 19 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 2 godine i 2 meseca i 29 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 godine i 4 meseca i 30 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 18.12.2019.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo set zakona koji su suštinski fiskalna istorija Republike Srbije. To nam pokazuje nekoliko stvari. Prva stvar je da je godinama bilo nebitno podneti završni račun, pa smo tako doživeli da dobijemo u 2019. godini završni račun na primer za 2002. godinu, 2003 godinu, itd. itd. To je bila jedna jako loša praksa da država sama ne polaže račune o tome kako je realizovala ono što je budžetirano na početku godine.

Kao što svaki entitet poslovni u ovoj zemlji polaže račune za ono što je radio na kraju godine kroz obavezna dokumenta, tako je država kao najsuperiorniji entitet, koji postoji, treba svake godine da detaljno položi račune o tome kako je trošila novac, kako investirala novac, šta se dešavalo sa državnom imovinom i uopšte da pokaže da li je radila sa pažnjom dobrog domaćina, koliko god je to moguće, preneti prakse iz privrednog života u prakse kada je reč o upravljanju jednom državom.

Neki od ovih podataka je jednostavno pojeo najveći majstor koji se zove vreme. Kada je reč o vremenu, od vremena ne možete pobeći, oni koji su recimo pravili te budžete u prvim godinama ovog veka, mnogi od njih sada prave budžete na nekim mestima koja nisu dostupna ljudskom razumu, jer nisu više među nama, mnogi uživaju zaslužene penzije, a mnogi od tih ljudi su i zaboravili metodologije po kojima je budžet pravljen u to vreme. Stoga, verovatno i s naše strane postoji određena skepsa, da kada prođe toliko vremena, suštinski dobar deo informacione osnove je izgubljen kao i znanja o tome kakvi su tačno bili propisi pre 15,16 pa čak i pre sedam ili osam godina.

Takođe, i kada bismo videli stvari koje su loše, za mnoge jako loše stvari, nastupila je zastara i za mnoge stvari vi ne možete ispravljati bilo šta što je bilo loše, a još manje bi imalo smisla time se baviti. Jednostavno, neke stvari su desile i tu ispravki više nema.

Letimičan prolaz kroz ove završe dokumente nam govori još o nekim stvarima koje su bitne u životu i u postojanju svake zemlje, a to su stvari koje se tiču istorije fiskalne ekonomije jedne zemlje. To su stvari gde možete videti kako su se neke politike prelamale na budžete, mada većinu tih stvari biste mogli videti da da naporedo analizirate budžete. Ovde biste mogli naporedo pratiti kako su budžeti ispunjavani i videti mnoge delove naše ekonomske istorije, najiskrenije da govorim.

Dakle, suštinski za većinu od ovih završnih računa sam čin usvajanja biće čin povratka jednog legalizma u Srbiji, a to je ako država ima obavezu da nešto uradi nije zgoreg da država to i radi iz prostog razloga - ako država izbegava da uradi ono što jeste njena obaveza, teško je verovati da će građani biti neverovatno motivisani da rade neke stvari bez puke pretnje silom.

S druge strane, svi znamo da puka pretnja silom ne može biti dobar motivator, nego da je dobar motivator upravo ugledanje na one koji bi trebali postaviti primere kako se treba ponašati. Država koja godinama nije polagala račune je država koja je davala signal građanima da ni oni ne moraju baš svaki put poštovati zakon, položiti račune i raditi slične stvari.

Stoga je donošenje završnih računa pred Dom Narodne skupštine i njihovo sigurno usvajanje koje će se desiti, jer ja nisam dobio nijednu indiciju da neće biti tako, govori o tome da smo sa jednom lošom praksom završili.

Zašto toga nije bilo ranije možemo dugo raspravljati, ali u Srbiji imamo jedan problem da kada god je nešto u pitanju mi obožavamo da raspravljamo o tome šta je bilo ranije, ali ne na način da izvučemo baš neke preterano jake pouke, nego na način da u stvari probamo oblikovati neke procese u sadašnjosti tako što ćemo pokazati da su ovi ili oni izuzetno loši u svakom pogledu ili izuzetno dobri u svakom pogledu.

Ono što treba biti nauka kada je reč o posmatranju završih računa budžeta Republike Srbije za sve ove godine je da naučimo gde smo grešili, a grešaka je bilo, da naučimo gde smo pravili dobre odluke, a dobrih odluka je bilo. Jedna od najvećih zabluda koja postoji u Srbiji je govoriti da su bile apsolutno loše i apsolutno dobre godine, s tim što je naravno analizom kako budžeta, tako i završih računa i naravno rebalansa budžeta, koji su bili sastavni delovi svih budžeta u nekim periodima, moguće je videti šta nikako više ne bi trebalo da radimo, a koje dobre praksi bi trebalo ponavljati.

To je, kako da kažem, odlika jednog društva koje želi biti zrelo i koje želi na osnovu grešaka i dobrih poteza iz prošlosti praviti bolje budžetske projekcije u današnjosti i biti u stanju da planira duže od dve ili tri godine unapred, što nam nažalost izvršenja ovih budžeta pokazuju da vrlo često nije bio slučaj i da smo imali nekada zaista velikih promašaja, ali nekada i velikih i hrabrih poteza, ponavljam, u svim godinama ovih budžetskih zakona. Jednostavno, nije baš da smo imali, kako da kažem, mirnu vodu u poslednjih 17 godina, u stvari 16 koje su pokrivene ovim izveštajima.

Ono što bi zrelo društvo uradili i o čemu bih ja malo više govorio, neću iskoristiti celih 20 minuta, jer da uđete u detalje to je posao koji je prevelik i neće doneti neka, kako da kažem, znanja koja nisu poznata, a da biste analizirali tu veliku zbirku o izvršenju budžeta treba vam, kako da kažem, i mnogo analitičkog materijala i troškovi obrade tih podataka u suštini u velikom neće doneti tolike koristi.

Suština je da Srbija treba kada posmatramo ove budžete, odnosno dokumenta koja govore o izvršenju da bude zemlja koja je u stanju da gleda u budućnost, zemlja koja može na osnovu prošlosti da gleda u budućnosti i da ima jasnu viziju gde želi biti za pet, za 10, za 15 godina.

Ako smo sada u Skupštini doneli dokumenta koja nam govore o prethodnih 15 godina, bilo bi dobro da naše društvo i ovaj dom i izvršna vlast je u stanju da gleda malo dalje u budućnost i da o tome se vode žestoke rasprave argumentima, umesto stalnog vraćanja u prošlost iako, kažem u prošlosti možemo poentirati i loše stvari i dobre stvari.

Jednostavno, to je ono što bi možda mogla biti osnovna pouka ovih dokumenata i to ću ponoviti svaki put, a to je u kakvoj mi zemlji želimo živeti za pet, 10 i 15 godina, jer smo sada uveli horizont od 15 godina unazad u ovoj Skupštini.

Opet ću ponoviti – nema ništa loše u tome, loše što se godinama nisu podnosili izveštaji ovog tipa. To je pitanje gde želimo videti u svakom segmentu zemlju, a možemo baš na osnovu podataka izvršenja budžeta videti gde smo, je pogrešno videli u pojedinim godinama i videti, pogotovu ako posmatramo šta se dešava u našem okruženju, gde bismo mogli biti i koliko bi ova zemlja mogla biti bolja nego što je bila i mogla biti u godinama koje su bile iza nas.

Da li će naši prioriteti Srbije za 10, 15 godina biti prioriteti zemlje koja se zasniva na znanju informacionim tehnologijama, modernim načinima postavljanja finansijskog tržišta, fleksibilnom tržištu rada gde znanje dominira, maloj i efikasnoj državi koja je u stanju da isprati tokove koji postoje u svetskoj ekonomiji i uopšte u svetskim tokovima. Zemlja koja je u stanju da se nadmeće na svetskom, evropskom i regionalnom tržištu i koja nema problema da prihvati sve ishode takve borbe.

Dakle, neću dužiti, pogotovu trošiti 20 minuta, mada je trošiti izraz koji je jedan pežurativan prizvuk pa bih ga možda povukao, u svakom slučaju. Dakle, poenta cele ove rasprave je da u budućnosti trebamo mnogo detaljnije da raspravljamo o budžetima odnosno izveštajima budžeta za prošlu godinu, da ta rasprava treba biti u razumnom roku i da iz toga, iz te rasprave imamo analitičke materijale kada budemo odlučivali o budžetu, npr. za 2021. godinu, da nam izvršenje budžeta 2019. godine bude jedan dobar dodatni materijal za kvalitetnu raspravu.

Takođe, kao pouka broj dva, opet ću ponoviti – država ne treba da bude ta koja će kršiti svoje sopstvene obaveze i koja će to raditi iz godine u godinu. Jako je to loša pouka, jako je to loša stvar i takve stvari treba da postanu prošlost Srbije.

Konačno, kao pouka broj tri, koju bismo mi iznele je to da Srbija mora biti zemlja koja će biti definitivno okrenuta budućnosti a da prošlost kao takvu mi ispraviti ne možemo, ali ako smo iole pametni iz prošlosti možemo nešto naučiti.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 17.12.2019.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo, poslanička grupa Stranke moderne Srbije je, kao i uvek, pažljivo analizirala pažljivo sve zakonske predloge, odnosno zakone koji se bave potvrđivanjem međunarodnih ugovora Republike Srbije i nekima ćemo posvetiti malo više pažnje, nekima malo manje.

U suštini ovi sporazumi, koji su predmet današnje rasprave, nemaju ništa što bi se moglo nazvati rđavim. Više pitanje je da li su neke stvari morale biti regulisane na takav način, odnosno kada je reč o sporazumima koji vode tome da se određene stvari finansiraju tako što se povećava ili smanjuje dug Republike Srbije. Takođe, moglo je biti rasprave o tome da li su neke infrastrukturni projekti prioritet ili ne.

Međutim, ovde imamo gotove sporazume i cela stvar je da vidimo šta mi iz njih dobijamo, kao Republika Srbija, da li smo nešto mogli uraditi bolje i da li u stvari ono što stoji iza tih sporazuma jeste ono što je najdublji interes građana Republike Srbije nezavisno od toga da li su ti građani ljudi koji su liberali, narodnjaci ili levičari po svojoj prirodi. Kada je reč o investicionim projektima, koriste se neobično slična merila kada se meri jednim investicionim aršinom šta je dobro, a šta je loše.

Krenuo bih od onoga što jeste nešto što je bilo dugo vremena kontraverzno u delu naše javnosti, pa smo uporedo sa idejama da Srbija treba da vrati suverenitet nad svojim određenim delovima u punom kapacitetu, imali ideje da treba na istom tom mestu podići zid i da nipošto ne treba dozvoliti da ljudi sa Kosova i Metohije lagano dolaze na teritoriju Republike Srbije. Naravno, reč je o Predlogu zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora za autoput E80, deonica Niš – Merdare, faza 1, od strane Evropske investicione banke.

Ako smo vrlo često, kada smo pravili neke investicije u Republici Srbiji, kada smo dobijali finansiranje, mogli da govorimo da li je to moglo biti jeftinije, da li smo koristili egzotične investitore koji ne brinu mnogo o nekim stvarima o kojima brinu neki investitori koji su poznatiji, odnosno finansijeri koji su poznatiji u svetu, kao što su evropske institucije, kao što je MMF, kao što je Svetska banka, kao što je IBRD, u ovom slučaju, kada je reč o kreditu za izgradnju deonice autoputa od Niša do administrativne granice sa Kosovom i Metohijom, možemo reći da smo prvi put dobili jedan solidan element poklona, a kada se posmatraju uslovi tog kredita.

To nam i govori da postoji interes relevantnog dela međunarodne zajednice da se jednostavno neke stvari, koje su bile loše u prošlosti, na neki način ispeglaju, tako što ćemo ulagati u infrastrukturu i zbližavati, kako građane Srbije sa Srbima na Kosmetu, tako i građane Srbije i Albance na Kosovu i Metohiji. Autoputevi jesu dobar način da se to uradi. Pojačana ekonomska saradnja jeste jedan od najboljih načina da se ljudi međusobno izmire ili da shvate da kroz trgovinu, da kroz investicije, da kroz slobodan protok ljudi, robe i kapitala možemo mnogo uraditi da ispeglamo neke loše stvari koje su se dešavale u prošlosti, kada je reč o odnosima Srba i Albanaca.

Godinama smo voleli da govorimo o tome kako je Srbija raskršće puteva, ali eto imali smo taj problem da nismo imali puteve. Godinama smo govorili kako treba da se integrišemo sa našim narodom ili sa nama bliskim narodima, ali ta integracija se nije dešavala kada posmatrate kako izgleda infrastruktura.

Iako govorimo da nam je Republika Srpska, kao deo Bosne i Hercegovine, najbliža od svih, mi nismo gradili puteve koji su mogli da tu blizinu učine stvarnom, niti smo se trudili da smanjimo mogućnosti da imamo barijere na graničnim prelazima i da te granice samo postoje na papiru, a da ih pošteni ljudi prelaze vrlo brzo, a pogotovo ljudi koji se bave biznisom, da robe, usluge, kapital idu najbrže moguće, bez nekih prepreka. Ako nismo u stanju da takve odnose imamo sa susedima, ne znam šta bismo uopšte tražili u EU.

Ista se stvar odnosi kada je reč o autoputu ka Kosovu i Metohiji. Jednostavno, puna su nam usta toga da imamo naš narod koji dole živi teško, a onda kada krenete do Prištine treba vam pet sati. Dakle, sada možete brže da stignete u Solun, nego da stignete u Prištinu. Putevi koji nas vode tamo nisu putevi sa kojima se možemo ponositi. Do Niša je u redu, a posle Niša taj put je loš. Da ne pričamo o onoj varijanti da idete od Kruševca, pa da se spuštate na Brus.

Dakle, ako hoćemo da povežemo i naš narod na Kosovu, ali, ponavljam, nama je bitno tržište celog Kosova, autoput može biti dragocen, autoput je i ekonomski instrument. Ono što je dobro u Srbiji, kao raskrsnici puteva, koja ima verovatno najveći broj zemalja sa kojima se graniči, odnosno jedne teritorije koja trenutno ima, koja je pod de jure našim suverenitetom, ali gde, nažalost, naš suverenitet visi na jednom koncu, nema ništa bolje… Kada gradimo puteve prema zemljama koje nas okružuju, mi u stvari gradimo puteve prema oblastima koje ga verovatno ne bi ni dobile. Da je samo u pitanju razvoj Toplice bila bi možda prevelika investicija, magistralni put sa tri trake bi bio dovoljan, a sada ćemo dobiti bolje. Isto i kada je reč o autoputu ka Bugarskoj, jer Pirot nikad ne bi dobio autoput da Srbija nije na međi i da se ne graniči sa toliko zemalja. Ista je stvar i sa Vranjem i sa mnogim delovima Republike Srbije.

Dobra je stvar da konačno krenemo i nastavimo da koristimo tu toliko puta ponavljanu priču da je Srbija u središtu puteva, da se svi interesi prelamaju, pa da vidimo da iz toga nešto izvučemo i da mudro radimo. Verovatno može i bolje od ovoga, verovatno se mogu ispeglati i bolji sporazumi. Dobar razvoj ekonomije bi samim time otklonio i mnoge skepse koje postoje oko obima saobraćaja danas za pet, za deset godina.

Dakle, kada je reč o izgradnji autoputeva, mi ne delimo autoputeve prema tome ka kojoj zemlji idu. Nemamo nikakve predrasude i mislimo da Srbija mora imati najbolje odnose sa svim susedima. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, koje nije naš sused, nego je deo Republike Srbije, mislimo da trebamo da imamo sve uslove da tamo ostvarimo našu najveću moguću mekanu moć, pošto smo tvrdu moć, nažalost, izgubili njenim lošim korišćenjem u 90-tim godinama prošlog veka. Treba da koristimo mekanu moć, koliko god možemo, i da probamo da budemo Srbija koja je privlačna, a ne Srbija koja se trudi da bude Srbija sila, jer silu, nažalost, dovoljnu nemamo, a možda i na sreću, jer novi ratovi, pod znacima navoda, će se voditi pameću i ekonomijom.

Kada je reč o ostalim međunarodnim sporazumima, ja ću odmah krenuti ka ovome što je kod nas vrlo kontraverzno, a to je tačka 19. i širenje straha oko toga da će Srbija postati bazen za migrante, da će sve migrante da stave u Srbiju i da će oni od nas i od naše zemlje da naprave nešto jako ružno.

Nama ksenofobija tog tipa nikada nije bila svojstvena, čak i u vreme Hladnog rata bili smo zemlja široko otvorena da primi izbeglice iz Mađarske, na primer, kada je bilo teško vreme i kada je Mađarska bila napadnuta i bila žrtva agresije Sovjetskog saveza. Primili smo ih kao našu braću i tako treba da se odnosimo prema svima ostalima. Takođe, naravno, sasvim je logično da su Srbi, koji su bili nevoljnici 90-ih, primljeni u Srbiju na adekvatan način.

Ne postoji ni jedan razlog da budemo neljudi prema ljudima koji beže od rata, pogotovo prema ljudima koji apsolutno nikakve želje nemaju da se zadrže u Srbiji, jer nismo je napravili dovoljno dobrom da bi bilo ko zaista želeo da se zadrži u Srbiji pored svih zemalja EU, što ne znači da ne treba da radimo na tome da ta naša zemlja bude svakim danom sve bolja, a bolja će biti ako je razvijamo u razumu, a ne u ludilu.

Takođe treba da se trudimo, ako postoji neko ko bi se uklopio svojim profilom u Republiku Srbiju, da takve osobe zadržimo, jer nisu samo bežali ljudi koji nemaju kvalifikacije, ljudi koji su siromašni, nego su i imućni ljudi prelazili preko Srbije sa odličnim znanjima koji bi, možda, ako bi im bila pružena odgovarajuća podrška, i poželeli da ostanu. Nije to ključno pitanje koje se kod nas lomi. Ključno pitanje je, kažem, što se ne osnovano seju strahovi da će u Srbiji završiti svi migranti i da nam daju novac zbog toga da bismo mi postali neki rezervoar.

To jednostavno nije tačno, a pogotovo imajući u vidu da se geostrateške, neke stvari završavaju, da je rat u Siriji priveden kraju i da teško da možemo očekivati nove talase migracija, nego možemo očekivati da se većina ljudi koji su pobegli iz Sirije polako vraćaju u svoju otadžbinu.

Sa te strane, dobro je da koristimo novac koji smo dobili upravo zbog toga što smo ljudski tretirali ljude koji su prelazili preko Srbije, što smo popisali svakoga ko je došao i prešao preko Srbije i što smo jednostavno bili dobar partner našoj budućoj evropskoj kući.

Mnoge zemlje koje su ušle u Evropsku uniju u vreme velikog optimizma pokazale su se kao partneri koji su žurili, kao partneri forme. Mi smo partneri forme u nekim drugim oblastima, ali kada je reč o saradnji u oblasti bezbednosti, kada je reč o saradnji u vezi protoka ljudi pokazali smo se kao bolji partner od mnogih drugih zemalja, a ostali smo ljudi i to je jako bitno. I to nema veze sa time ko će voditi Srbiju danas, ko je vodio juče, ko će je voditi i sutra, jer jednom kada ste neljudi to je trajan pečat, a pogotovo kada ste neljudi, a ne postoji stvarna opasnost za vašu zemlju.

Ono što je takođe bitno, što nije najuže povezano sa ovim, ostaje puno pravo da razlikujemo ekonomske migrante, od nevoljnika koji beže zbog rata i terora i na tome uvek treba da radimo i to nije sporno. Ako nam dolaze ljudi iz Sirije zbog toga što su bili žrtve progona, to ne mora da važi ako nam dolaze ljudi iz Irana ili Avganistana, ako zaista ne postoji objektivan osnov terora u tim zemljama i tada možemo razmišljati o drugačijim mehanizmima.

Međutim, kako da kažem, da se vratimo na to, mi smo odradili naš deo posla. Taj deo posla je koštao. Mi smo zemlja koja je relativno mnogo siromašnija od zemalja koje su bile cilj ljudi i koji su tranzitirali preko Srbije i sa te strane tok novca koji ćemo dobiti zbog usluga koje smo uradili i koje bi trebalo svakako da uradimo i da ne dobijemo taj novac, jer smo ljudi, koliko god da smo siromašniji i od Nemačke i od Holandije i od većine zemalja u Evropskoj uniji, u stvari od svih zemalja koje su u Evropskoj uniji, to ne znači da trebamo da budemo loši ljudi, jer vam to nije potrebno, niti naša država treba da bude takva.

Kada je reč o ovim ostalim sporazumima koji nisu toliko kontraverzni i koji nemaju kako da kažem, takav izrazit potencijal da su u javnosti pogrešno tumače i da se koriste za prizemnu političku kampanju, što je velika šteta, možemo reći da je svaki sporazum kojim se reguliše pitanjem duga, ako je sporazum dobro ispregovaran dobra stvar.

Kada je reč o Sporazumu o regulaciji duga sa Vladom Republike Slovačke, sporazum je mnogo bolje ispregovaran, recimo, nego kada se setimo nekih drugih varijanti koje su se ticale duga, kao što je bio Sporazum sa Pariskim klubom kada blage veze nismo imali kao država, šta smo ispregovarali. Dobro je da godinama napredujemo i da ne ispadamo majmuni koji ne razlikujemo dug, kamatu i ročnosti koje se pojavljuju u celim tim pregovorima i kada nemamo jasnu informacionu osnovu o čemu mi uopšte pregovaramo.

Slovački dug nije nikada, tj. dug Republike Srbije prema Slovačkoj nikada nije bio prevelik, ali suštinski dobro je da napredujemo u celoj stvari oko regulisanja naših dugova kako prema bilateralnim partnerima, tako i prema međunarodnim organizacijama, tako da sa te strane uvek je dobro kada imate čiste račune bez obzira ko je napravio i kada račun, jer država je, što mnogi vrlo često zaboravljaju u svojoj politici, nešto što traje, što je trajalo i što će trajati, što se danas usvoji biće obaveza i za 10 i za 20 godina, ako ga država potpiše bez obzira ko će voditi Srbiju, kao i ono što je uradio i Broz i Milošević i što je uradio DOS i što je uradila Vlada koju vode naprednjaci. To će biti obaveza u budućnosti.

Možda će biti i koristi, ali ima i obaveza, ali jedino što trajno to je država i to nikada ne treba da zaboravimo kada razmatramo te stvari.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD je nešto što je, kako bih rekao, jedno asimetrično pitanje i toga moramo biti svesni kada u međunarodnim odnosima zaključujemo sporazume da mi partner jednake snage i da mnoge stvari moramo prihvatiti kao date.

Najčešće kada sklapamo odgovarajuće sporazume sa SAD ponekad jednostavno neke stvari moramo prihvatiti kao takve. To vam je počevši od toga kada nas u našoj rođenoj banci trkeljišu i pitaju – imate li veze sa SAD. Eto, jednostavno tako je. NJima je jako bitno da naplate sav porez koji imaju, jako im je bitno da zaštite interese svoje nacionalne bezbednosti i očekuju od zemalja koje žele da budu njihovi dobri saveznici, partneri da neke uslove ispune.

Sa te strane sve što ne vodi tome da su naši nacionalni interesi trasirani u trouglu – vladavine prava, ljudskih prava, tržišne privrede i demokratije, ugroženi jesu stvari na koje ćemo mi pristajati u budućnosti zarad toga da bismo bili deo jednog međunarodnog velikog posla koji se bavi pitanjima kojima se definišu Fatfa propisima i sa te strane imaćemo još dosta sporazuma koji će nam stizati i upravo se odnose na bilateralne odnose SAD i takođe odnose sa međunarodnim organizacijama koje pokrivaju slična pitanja.

Sa te strane, suštinski, ovo je nešto što smo jednostavno kao Srbija trebali da uradimo i bolje je što smo uradili i nešto što prihvatamo kao dato u suštini, kao što mnogo toga u međunarodnim odnosima prihvatamo kao dato možemo to da prihvatimo, a možemo i da ne prihvatimo. Samo što je najčešće cena neprihvatanja prilično velika.

Kada je reč o sporazumu Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije na Balkanu živimo, iscepanom Balkanu od kako se raspala bivša Jugoslavija sa jednim zavidnim stepenom međusobnog trkeljisanja, zavidnim stepenom odsustva želje da mala i isparcelisana i nemoćna tržišta sa stanovišta ekonomije i obima, sa stanovišta svega što nam treba da bismo bili konkurentni u 21 veku probamo da polako uklanjamo, da uklanjamo međusobne granice, a pogotovo da uklanjamo međusobno, kako da kažem, ali suštinski zezanje sa time što imamo neusaglašene propise u nekim oblastima ili time što ne želimo priznati odgovarajuća dokumenta drugih zemalja, iako ta dokumenta u svojoj sadržini imaju gotovo identično ono što imaju dokumenta Republike Srbije.

Sa te strane, to je veliki posao koji ćemo morati da radimo, ali, opet ponavljam, ako nismo u stanju da taj posao odradimo sa Makedonijom, Albanijom, nadam se u budućnosti sa BiH, sa KiM, i sa Crnom Gorom, onda je pitanje – kako ćemo to uraditi sa zemljama EU, ako nismo sposobni da uklonimo granice i sve prepreke ka stvaranju nejedinstvenog tržišta, ali ka stvaranju nečega što liči na carinsku uniju u godinama koje predstoje? To ne treba posmatrati kao zamenu za nešto što je superiorno rešenje, ali treba posmatrati kao način da se neke stvari ubrzaju i da se u praksi pokaže da smo kadri kao zemlja da radimo neke stvari.

Sve stvari, kao što su integrisani granični prelazi, priznavanje dokumentacije, slobodan tok ljudi, robe, kapitala, usluga i znanja jesu stvari koje su u najdubljem interesu Republike Srbije. To su dobre stvari iz prostog razloga što Srbija, koja za sebe može da kaže, a ne kaže danas jasno, i svojim politikama ne pokazuje jasno, Srbija koja za sebe može da kaže da je evropska Srbija i globalna Srbija i Srbija bi bila zemlja koja pokazuje samopouzdanje. To je zemlja koja misli da može da zahvati više, da može dobro da se takmiči na velikom tržištu. Na jednom velikom tržištu male zemlje mogu dobiti mnogi iako zahvate vrlo malo, a zemlje koje žele da se zatvaraju, ako su male, i koje brane svoje malo tržište u strahu da će ih veliki progutati, iako Srbija nije ni u domenu tri statističke greške za EU, pokazuju kukavičluk i u stvari šalju poruku da naši građani nisu sposobni da se takmiče, da naše firme nisu kadre da prave dobre proizvode i usluge.

Zemlja koja se zatvara ili zemlja koja neće da kaže da se zatvara, ali sve čini da ostane zatvorena je zemlja koja šalje poruku da su njeni građani u stvari suštinski nesposobni da se takmiče, a to nije tačno. Pogledajte smo sport, pogledajte oblasti kao što su informacione tehnologije i videćete da se možemo takmičiti. Negde smo prva, negde druga liga, negde treća, ali igramo se. Nekada smo bolji, nekada smo gori.

Sa te strane, sve što nas otvara, sve što trasira put evropske Srbije, a ne govorim tu samo o vrednostima koje jesu bitne, kao što su demokratija, ljudska prava i slobode, nego jednog velikog tržišta koje postaje srpsko nacionalno, sve što trasira put ka globalnoj Srbiji koja se takmiči bilo gde jesu dobre stvari, pa makar bile male stvari sa Makedonijom i da bog da bilo sreće da se u našem parlamentu svaki dan usvaja 10 takvih sporazuma i da stvaramo uslove da imamo zemlju koja zna da se takmiči, koja ima hrabrosti da se takmiči i koja se ne bavi budalastim stvarima iz davne prošlosti koje ne može ispraviti, nego želi da korača u budućnost tako što će biti hrabra, a ne zemlja koja se plaši da iskorači napred. Hvala na pažnji.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.12.2019.

Hvala, potpredsedniče.

Sigurno ćete svi imati priliku da govore, ako žele i pre, nemam ništa protiv, sve je to u redu.

Dakle, poslanička grupa SMS imaće dva pitanja ovog dana. Prvo pitanje je upućeno, što bi se reklo, na svojevrsni „deliviri junit“, pošto se upućuje na adresu Ministarstva informisanja i kulture, MUP i Ministarstva zdravlja Republike Srbije. Naime, država može obavljati različite funkcije i to nije sporno. Ako postoji neko neslaganje u okviru svakog parlamenta jeste šta to tačno država treba da radi. Sada mi koji smo sada malo više moderniji, u centru, slobodarski, bi zamislili da mnoge funkcije, država ne mora da radi. U ekstremnim slučajevima možemo zamisliti čak da se država ne bavi ničim osim krivičnim sudovima, zaštitom privatne svojine, zaštitom od napada s polja, mada to može, recimo kao što je uradio Island.

Mnoge funkcije država ne mora raditi. Sutra možemo da usvojimo tuđi novac, ne moramo imati ni naš, ali jednu funkciju država mora uvek da radi, to je zaštita privatnih vlasničkih prava, a jedno od osnovnih privatnih vlasničkih prava je život. Pravo na život potiče od toga što posedujemo sami sebe. Da bismo mogli da uživamo to pravo država treba da obezbedi jednu ključnu stvar, a to je zaštita od zaraznih bolesti.

U Srbiji je zaživela praksa koju čak prenose i neki nosioci narodnog suvereniteta u javnim medijima da se vakcine i vakcinacija kao osnovni način zaštite od zaraznih bolesti koje ostavljaju teške posledice i mogu ostaviti smrtonosne posledice u nekim slučajevima, svesno širi panika da vakcine koje proizvode najbolje multinacionalne kompanije u svetu, koje bi trpele troškove koji se mere u stotinama milijardi evra kada bi bilo dokazano bilo gde u svetu da te vakcine nisu adekvatne, u Srbiji se širi propaganda da se putem procesa vakcinacije u stvari šire neke druge vrste bolesti, da te vakcine imaju štetne sastojke i uopšte time se potkopava proces imunizacije stanovništva, što ne bi bilo strašno da ne postoji jedna osnovna konstanta, a to je da se svi ljudi ne mogu imunizovati vakcinama i da jedni način da te ljude zaštitimo upravo da obuhvatnost bude bliže 100% ako je ikako moguće.

Stoga je moje pitanje šta osim kažnjavanja roditelja koji ne dovode svoju decu na vakcinaciju namerava da uradi Ministarstvo informisanja, koje ima instrumente da informiše građane o tome da su vakcine multinacionalnih korporacija vrlo pouzdane, da se daju u celom svetu i koje su posledice odbijanja imunizacije kako za njihovu decu, tako i za društvo u celini?

Isto pitanje se odnosi MUP - da li planira pokrenuti istrage, a takođe i za Ministarstvo zdravlja šta misli da uradi da se njihovi napori ne potkopavaju u Republici Srbiji?

Mi ćemo uvek braniti slobodu govora, jer je sloboda govora je jedino ograničena onda kada vašom slobodom govora možete proizvesti objektivno verovatno loše posledice prema grupi koja je žrtva vaše slobode govora.

Drugo pitanje Stranke moderne Srbije upućeno je Ministarstvu za zaštitu životne sredine. U ovom trenutku Srbija je konačno postala svesna onoga što je naša konstanta decenijama, a to je da udišemo vazduh očajnog kvaliteta tokom zimskog perioda. To je problem koji se ne može otkloniti za sedam dana, deset dana, sedam meseci ili deset godina, ali ono što možemo da radimo da počnemo da otklanjamo te probleme.

Jedan od osnovnih načina i osnovnih saveznika u našem otklanjanju problema jeste evropski put Republike Srbije, odnosno otvaranje poglavlja koje se odnosi na zaštitu životne sredine.

Analizirajući relevantna dokumenta koja su dostupna javnosti na veb stranici Ministarstva zaštite životne sredine, odnosno Kancelarije za evropske integracije, odnosno Ministarstva za evropske integracije, došli smo do zaključka da proces u ovoj oblasti kasni u Srbiji, tako da je moje pitanje kada će Srbija dobiti pregovaračku poziciju u ovom poglavlju, kolike prelazne periode planiramo i koji su razlozi kašnjenja? Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 25.07.2019.

Uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, poslanička grupa Stranke moderne Srbije imaće dva pitanja, oba su povezana sa 35 velikih setova pitanja koja se nalaze pred Srbijom.

Prvo pitanje se tiče upravo ispunjenja Poglavlja 30. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi, uz Belorusiju i Bosnu i Hercegovinu, koja nije članica Svetske trgovinske organizacije, pardon, tu su još i Andora i, ako se ne varam, San Marino, ali oni zaista nisu relevantni.

Godine 2004. kada je usvojena politika dva koloseka i kada je Srbija tada kao carinska oblast počela pregovore, od tada je prošlo nekih 15 godina. Mi sa dva stuba međunarodnog finansijskog poretka imamo odlične odnose, i sa MMF-om i sa Svetskom bankom.

Međutim, sa Svetskom trgovinskom organizacijom imamo jedan problem koji je do nas u potpunosti, imamo neku bilateralu koja se vuče godinama i koja verovatno bi mogla da se reši, da nemamo taj jedan problem koji se tiče vrlo čudnog shvatanja prirode napretka u oblasti poljoprivrede, kod nas poznat pod strašnim imenom GMO, gde ćemo imati paradajze koji će verovatno da ujedaju i sve to što će da se pojavi vodiće ka uništenju naše poljoprivrede. To, naravno, nije tačno i to nije ništa sporno. Međutim, naš zakon je takav da mi sa takvim zakonima ne možemo ući u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Da bismo ušli u Evropsku uniju, moramo biti članica Svetske trgovinske organizacije i poželjno je da to ne uradimo u poslednjoj godini. Mislim da ne bismo ni mogli, jer prvo treba zemlje da nas potvrde, svaka pojedinačno, da jesmo ispunili sve uslove. S te strane je pitanje zašto u regularnoj proceduri puta zakona u Srbiji ne otklonimo taj problem. Naime, Evropska unija ima vrlo restriktivne zakone o GMO koji su potpuno u skladu sa principima Svetske trgovinske organizacije i pitanje je do kada ćemo čekati i voleo bih da u našoj zemlji taj problem ne stoji po strani, da ne budemo u društvu Uzbekistana, Iraka, Irana, Sirije, Sudana, Etiopije, jer nama tamo nije mesto. Voleo bih da naša trgovina spoljna ne trpi troškove zbog toga što ne možemo praktikovati multilateralizam.

Pored sve naše diplomatije, mi kroz bilateralu ne možemo rešiti trgovinske odnose sa zemljama sa kojima se ne trguje previše, a opet treba se boriti za svaku firmu, za svako radno mesto i za svaki evro koji ćemo zaraditi na stranom tržištu, jer samo ekspanzija izvoza može voditi brzom rastu, nacionalno tržište nije dovoljno.

Dakle, moje pitanje je - kada ćemo dobiti regularnim putem zakon koji će biti u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, da ga ovde u Skupštini prodiskutujemo i usvojimo? Šta ćemo raditi sa protokolima 5 i 7 CEFTA-e i izgradnjom administrativnih kapaciteta vezanih upravo za Poglavlje 30, što i jesu bile neke primedbe Evropske unije?

Petnaesto vanredno zasedanje , 25.07.2019.

Nije da smo baš hteli da idemo hronološki, ali tako je jednostavno ispalo. Drugo pitanje Stranke moderne Srbije, se odnosi upravo na Poglavlje 31. Poglavlje 31. ima jednu dozu koja unosi jedan osećaj odbojnosti u delu naših građana u Srbiji. To se zove usklađivanje, zajednička, spoljna i bezbedonosna politika.

Mi ćemo to morati uraditi u nekom momentu, a taj momenat se približava, barem se ja nadam da je tako, da nije to momenat koji nam beskonačno ide i da ga nećemo dočekati u nekim poznijim godinama života što ne bi bilo dobro za razvoj ove zemlje.

Dakle, u 2017. godini mi smo imali usklađenost od 53% sa spoljnom politikom EU. Paradoksalno, čak i pre što smo otpočeli pregovore, ta usklađenost je bila na sličnom nivou i to je nešto što nas čeka, da se moramo uskladiti. Mislim da nije poenta da godinama to izbegavamo jer to kasnije može izazvati posledice koje mogu biti neugodne.

Ja mogu razumeti zbog tradicionalnih odnosa i pogotovo zbog nekih savezništava koja su nam koristili da mi imamo različite stavove, recimo kada je u pitanju odnos sa Ruskom Federacijom, ali mi je jako teško razumeti različite odnose po pitanju zemalja koje nama nisu bitne u spoljnopolitičkom smislu, npr. kao što je Venecuela ili kao što je nekoliko puta bilo podržavanje Irana kontra politici EU

Dakle, postoji jedna doza zabrinutosti u stranci Moderne Srbije, da mi težeći da imamo što više oslonaca ne izgubimo onaj oslonac za koga su glasale naše firme i naši građani svojim novčanicima kada smo odabrali da nam 80% trgovinskih tokova, kapitala bude sa zemljama Evropske Unije.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.12.2019.

Hvala, potpredsedniče.

Sigurno ćete svi imati priliku da govore, ako žele i pre, nemam ništa protiv, sve je to u redu.

Dakle, poslanička grupa SMS imaće dva pitanja ovog dana. Prvo pitanje je upućeno, što bi se reklo, na svojevrsni „deliviri junit“, pošto se upućuje na adresu Ministarstva informisanja i kulture, MUP i Ministarstva zdravlja Republike Srbije. Naime, država može obavljati različite funkcije i to nije sporno. Ako postoji neko neslaganje u okviru svakog parlamenta jeste šta to tačno država treba da radi. Sada mi koji smo sada malo više moderniji, u centru, slobodarski, bi zamislili da mnoge funkcije, država ne mora da radi. U ekstremnim slučajevima možemo zamisliti čak da se država ne bavi ničim osim krivičnim sudovima, zaštitom privatne svojine, zaštitom od napada s polja, mada to može, recimo kao što je uradio Island.

Mnoge funkcije država ne mora raditi. Sutra možemo da usvojimo tuđi novac, ne moramo imati ni naš, ali jednu funkciju država mora uvek da radi, to je zaštita privatnih vlasničkih prava, a jedno od osnovnih privatnih vlasničkih prava je život. Pravo na život potiče od toga što posedujemo sami sebe. Da bismo mogli da uživamo to pravo država treba da obezbedi jednu ključnu stvar, a to je zaštita od zaraznih bolesti.

U Srbiji je zaživela praksa koju čak prenose i neki nosioci narodnog suvereniteta u javnim medijima da se vakcine i vakcinacija kao osnovni način zaštite od zaraznih bolesti koje ostavljaju teške posledice i mogu ostaviti smrtonosne posledice u nekim slučajevima, svesno širi panika da vakcine koje proizvode najbolje multinacionalne kompanije u svetu, koje bi trpele troškove koji se mere u stotinama milijardi evra kada bi bilo dokazano bilo gde u svetu da te vakcine nisu adekvatne, u Srbiji se širi propaganda da se putem procesa vakcinacije u stvari šire neke druge vrste bolesti, da te vakcine imaju štetne sastojke i uopšte time se potkopava proces imunizacije stanovništva, što ne bi bilo strašno da ne postoji jedna osnovna konstanta, a to je da se svi ljudi ne mogu imunizovati vakcinama i da jedni način da te ljude zaštitimo upravo da obuhvatnost bude bliže 100% ako je ikako moguće.

Stoga je moje pitanje šta osim kažnjavanja roditelja koji ne dovode svoju decu na vakcinaciju namerava da uradi Ministarstvo informisanja, koje ima instrumente da informiše građane o tome da su vakcine multinacionalnih korporacija vrlo pouzdane, da se daju u celom svetu i koje su posledice odbijanja imunizacije kako za njihovu decu, tako i za društvo u celini?

Isto pitanje se odnosi MUP - da li planira pokrenuti istrage, a takođe i za Ministarstvo zdravlja šta misli da uradi da se njihovi napori ne potkopavaju u Republici Srbiji?

Mi ćemo uvek braniti slobodu govora, jer je sloboda govora je jedino ograničena onda kada vašom slobodom govora možete proizvesti objektivno verovatno loše posledice prema grupi koja je žrtva vaše slobode govora.

Drugo pitanje Stranke moderne Srbije upućeno je Ministarstvu za zaštitu životne sredine. U ovom trenutku Srbija je konačno postala svesna onoga što je naša konstanta decenijama, a to je da udišemo vazduh očajnog kvaliteta tokom zimskog perioda. To je problem koji se ne može otkloniti za sedam dana, deset dana, sedam meseci ili deset godina, ali ono što možemo da radimo da počnemo da otklanjamo te probleme.

Jedan od osnovnih načina i osnovnih saveznika u našem otklanjanju problema jeste evropski put Republike Srbije, odnosno otvaranje poglavlja koje se odnosi na zaštitu životne sredine.

Analizirajući relevantna dokumenta koja su dostupna javnosti na veb stranici Ministarstva zaštite životne sredine, odnosno Kancelarije za evropske integracije, odnosno Ministarstva za evropske integracije, došli smo do zaključka da proces u ovoj oblasti kasni u Srbiji, tako da je moje pitanje kada će Srbija dobiti pregovaračku poziciju u ovom poglavlju, kolike prelazne periode planiramo i koji su razlozi kašnjenja? Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 23.07.2019.

Uvažena predsednice, dame i gospodo, poslanička grupa Stranke moderne Srbije imaće dva pitanja upućena ministrima u Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje upućujemo Ministarstvu trgovine, turizma i telekomu-nikacija. Skupština grada Novog Pazara donela je odluku kojom se ograničava prodaja alkoholnih pića u periodu između 20 časova i verovatno šest ili sedam ujutru.

Iako smo imali slične pokušaje širom Srbije, jedan od najpoznatijih je bio u Beogradu i ta odluka je, na svu sreću, ukinuta, više puta je Ustavni sud pokazao da ta odluka pravi jedan veliki problem, iz prostog razloga što se tom odlukom ne zabranjuje samo maloletnicima i nekim drugim grupama koje bi mogle napraviti objektivno probleme konzumacijom alkohola u noćnim satima, nego svim građanima da kupuju alkoholna pića i, takođe, se trgovci teraju u gubitke.

Analize udruženja poslodavaca na nivou Beograda pokazale su koliko je odluka o noćnoj prohibiciji bila štetna za razvoj trgovine, a s druge strane bila je neobično korisna za razvoj ugostiteljskih objekata koji su noću imali veći promet nego što bi ga imali kada ne bi došlo do narušavanja načela slobode trgovine.

Stoga moje pitanje nije da li će Ministarstvo trgovine intervenisati i na pet dana odložiti tu odluku, nego je pitanje zbog čega se u članu 43. Zakona o trgovini zadržava pravo da trgovinski objekti mogu, iako je to suprotno Ustavu Republike Srbije, da odrede određeni period u toku dana kada se ne mogu prodavati određene robe koje mogu bitno da utiču na javni red i mir. Taksativno u zakonu su pobrojana alkoholna pića i pivo, pirotehnička sredstva i slično.

Sama mera ne može na bilo koji način dovesti do toga da se smanje problemi uzrokovani konzumiranjem alkohola, ko želi to da radi može kupiti pre devet sati, može da pije u kućnoj radinosti, može da na bilo koji drugi način dođe do alkohola. Međutim, to otvara dva velika problema. Prvi problem koji se javlja je da se država postavlja kao mama i tata punoletnim osobama i određuje im kakav će životni stil imati i, na neki način, uskraćuje njihovu slobodu da kupuju robe i usluge koje nisu zabranjene za prometovanje, niti zahtevaju neke posebne dozvole. U sadašnjem pravnom sistemu Republike Srbije svaki trgovac može da prodaje alkoholna pića.

Druga stvar, jednom kada se otvori ta mogućnost, moguće je da će se neko sutra setiti pametno, na primer, da zabrani prodaju naftnih derivata jer ljudi mogu brzo da voze kola noću ili da zabrani bilo šta što se lokalnoj samoupravi učini korisnim.

Imali smo iskustva iz nekih mnogo boljih tržišnih demokratija koja su pokazala koliko je bilo koji oblik prohibicije pogrešan i vodi u pogrešna ponašanja, ne postiže efekte koji se žele postići, osim, naravno, efekta povećanja prometa trgovinskih objekata.

Drugo pitanje upućujem ministarki saobraćaja. Naime, raspisan je i u toku je, sada se već i pojavio neočekivani pobednik na tenderu za subvencionisane avio linije iz Niša, neočekivano, to niko nikada ne bi pogodio, na tenderu je jedina uslove ispunila "Er Srbija". Ono što se javlja kao problem u celoj toj priči, linija od javnog značaja, kako se navodi u pozivu i kako se navodi u uslovi na osnovu kojih je "Er Srbija" pobedila na tenderu za 10 linija iz grada Niša, je da se ta odluka Vlade Republike Srbije zasniva na evropskoj direktivi koja govori da postoje linije od javnog značaja, ali koje moraju biti linije koje povezuju centar jedne države sa udaljenim regionima te države, kao što su, na primer, daleka ostrva, regioni do kojih se ne može stići automobilom i slično.

Od svih subvencionisanih linija, na taj način u evropskom saobraćaju, avionskom, gotovo 95% su nacionalne linije, nisu linije za Bolonju, za Malme, za Salzburg i slična mesta, nego bi moglo biti jedino linija Beograd – Niš, koje trenutno možemo imati, ili možda Kraljevo – Niš, drugih trenutno nemamo mogućnosti da imamo, a nikako ne mogu biti linije ka inostranstvu.

Takođe, Niš ni na koji način nije udaljena i nerazvijena oblast Republike Srbije da bi mogla potpasti pod taj režim. Stoga je moje pitanje – da li na taj način promovisanjem linija od javnog značaja mi na mala vrata nastavljamo da subvencionišemo „Er Srbiju“, iako to nije dozvoljeno prema propisima EU? Hvala na pažnji.

Dvanaesto vanredno zasedanje , 04.07.2019.

Poslanička grupa Stranke moderne Srbije ima dva pitanja koja ću uputiti na ovoj sednici.

Prvo pitanje, koje je dosta kraće, usmereno je na ministra finansija. Pre nekih petnaestak dana čuli smo izuzetno dobru vest, a to je da se Srbija zadužila na 10 godina po kamatnoj stopi od 1,6% evro obveznicama na Londonskoj brezi. To jeste dobra vest, međutim, nakon što smo malo duže razmatrali celo pitanje, ostala nam je jedna doza, kako da kažem, straha da li je tih 1,6% indikator toga da će Srbiji biti podignut kreditni rejting u narednom periodu ili investiciona zajednica ceni da će u evro zoni u nekom skorijem periodu doći do deflacije.

Ako je prvi slučaj, nema nekog razloga za brigu. To bi onda bio kontinuum rasta kreditnog rejtinga. Međutim, ako je to indikator deflacije, pošto je 1,6 izuzetno dobra kamatna stopa za trenutni kreditni rejting Srbije, pitanje koje ja postavljam je koja je strategija Ministarstva finansija da se nosi sa deflacijom u evro zoni?

Drugo pitanje je malo duže i kompleksnije, pa ga s toga upućujemo predsednici Vlade Republike Srbije. U ovom momentu, na osnovu pokazatelja koji se odnose na broj traženih radnih dozvola u zemljama EU i imajući u vidu činjenicu da će od 1. januara za većinu poslova u zemljama EU biti moguće tražiti taj posao i bez radne dozvole, uz prezentovanje, naravno, odgovarajućih finansijskih sredstava, ono što je izvesno je da će se pred Srbijom pojaviti jedan veliki rizik, a to je rizik masovnog iseljavanja iz Srbije.

U ovom momentu već sada imamo neke grane gde je nemoguće naći ljude za prilično dobro plaćene poslove. Imamo probleme da se popune radna mesta kod složenijih poslova, a u nekim manjim mestima u Srbiji, koja su i ranije bila podložna iseljavanju, imamo problem da se nađu poslovi najjednostavnije vrste, pa je stoga moje pitanje kada će Vlada Republike Srbije predložiti izradu jedne nacionalne strategije koja će se odnositi ne na sprečavanje iseljavanja, nego na to kako ćemo delovati, pošto ne verujem da iko može da ga spreči i kako ćemo privući neke od ljudi da se vrate u Srbiji nakon određenog perioda?

Takođe, moje pitanje predsednici Vlade Republike Srbije je kada ćemo utvrditi koji su tačno uzroci iseljavanje, jer nisu uvek u pitanju plate i kako delovati na one uzroke na koje možemo delovati danas?

Takođe, pitanje je kada ćemo dobiti odgovore kako delovati u smislu gde podizati plate, pošto u nekim oblastima apsolutno je nemoguće da ćemo zadržati skoro bilo koga ako ne bude bilo jačeg podizanja plata, posebno u oblastima kao što su zdravstvo i kao neka vrlo bitna mesta u javnom sektoru gde je nemoguće zadržati ljude sa sadašnjim nivoom plata?

Takođe, pitanje je gde seći troškove, pošto će iseljavanje imati za posledicu da ćemo imati smanjeni broj aktivnog stanovništva uz nesmanjeni broj ljudi koji su u penziji na „pay as you go“ sistemu? Dakle, pitanje je gde ćemo seći troškove?

Da li će opredeljenje Srbije biti da se uvoze ljudi i kako ćemo to uraditi budući da tradicionalni priliv ljudi iz BiH i Crne Gore se više neće dešavati? Kako ćemo reagovati, pošto znamo koliko je bilo osetljivosti kada su se samo na kratko zadržavali ljudi koji nisu južni Sloveni u Srbiji?

Takođe, naša poslanička grupa smatra da bi to trebala biti tema posebne sednice, ali ostavićemo većini koja je ta koja bi trebala da zakaže jednu takvu sednicu u neko određeno vreme da to uradi.

Specifično pitanje je usmereno i ka ministru obrazovanja, a to je kako ćemo promeniti profile i broj ljudi koje upisujemo, upravo imajući u vidu odliv koji se dešava iz Srbije?

Za ministra privrede - ovaj koncept i subvencija će se susresti sa velikim problemom, jer neće biti jeftine radne snage koja je bila osnov privlačenja stranih investicija, na koji način ćemo promeniti koncept privlačenja stranih direktnih investicija i kako ćemo doći do onih investicija koju daju veću dodatu vrednost po radnom mestu?

Takođe, pitanje je kako ćemo smanjiti opterećenje na plate, imajući u vidu da će zbog porasta cene radne snage mnoga mala i srednja preduzeća biti u velikom problemu. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 24.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 98651.00 RSD 03.06.2016 -
Odbornik Opština Stari grad Opština Paušal po sednici 3980.00 RSD 12.05.2016 -