ALEKSANDAR STEVANOVIĆ

Stranka moderne Srbije

Rođen je 1976. godine. Živi u Beogradu.

Po obrazovanju je ekonomista sa dve master diplome iz Tranzicije i rekonstrukcije i Političke teorije i prakse demokratije.

Predsednik je Srpske asocijacije malih i srednjih preduzeća i ekonomski konsultant poslednjih devet godina. Radio je kao savetnik Ministra privrede, Unije poslodavaca Srbije, Udruženja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, Fonda za otvoreno društvo, Međunarodne organizacije rada, NALED-a, GIZ, HELP, USAID, Stalne konferencije gradova i opština, Fondacije Fridrih Nauman, ELDR, Ambasadora Države Izrael, Save the Children itd.

Potpredsednik je partije Dosta je bilo.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:23

Osnovne informacije

Statistika

  • 42
  • 7
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 2 meseca i 14 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 2 godine i 24 dana i 3 sata

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 godine i 2 meseca i 26 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.10.2019.

U poslednja dva dana imali smo prilike u medijima čuti priču o hrabroj baki Stevki, koja se odbranila potencijalnih razbojnika tako što je uzela sekiru i izašla na vrata svoje kuće u selu u okolini Merdara.

Da je baka Stevka u veoma objektivnoj okolnosti kada joj država Srbija ni na koji način nije mogla pomoći da odbrani svoj posed, tu istu sekiru upotrebila, danas baka Stevka ne bi bila junakinja novina, ne bi bila hrabra žena koja je odbranila svoju kuću, nego bi bila žena koja bi bila pod krivičnom istragom zato što je branila svoju kuću od višestruko snažnijih, brojnijih ljudi koji su hteli da joj otmu imovinu i verovatno njoj učine nažao. Svako ko odbrani svoju kuću od razbojnika je heroj, jednak heroj kao neko ko sa oružjem odbrani našu otadžbinu u slučaju napada spolja, jednak heroj kao policajac koji odbrani bilo koju imovinu od bilo kog razbojnika.

Ako je Srbija pravna država, ako je Srbija država slobode i država u kojoj je ljudski život svetinja, heroji ne treba da se muče, heroji ne trebaju da se zlostavljaju. Heroji trebaju da dobiju orden, eventualno podršku psihologa da prebrode strašnu stvar, kao što je npr. ubistvo ili povređivanje razbojnika u vlastitoj kući.

Predlog Stranke moderne Srbije je da se, kada je reč o granicama nužne samoodbrane, smatra da je svako lišavanje života i nanošenje telesnih povreda razbojniku koji naoružan uđe u vašu kuću, nužna samoodbrana i da se ne ulazi u procenu toga da li je primenjena sila bila jednaka sili koju je primenio razbojnik.

Svako ko misli da je u stanju u svojoj kući, da adekvatno proceni koliki je stepen sile upotrebio razbojnik koji vam se pojavio u kući, može slobodno prvi da baci kamen na ovakav predlog. Naš predlog zakona, dakle, još jedanput kažem, afirmiše neprikosnovenost privatne svojine, neprikosnovenost doma, neprikosnovenost zaštite života.

Takođe, shvatili smo upravo na primer u bake Stevke, da možda nismo podneli potpuno adekvatan predlog i u narednom predlogu zakona ćemo takođe imati još jednu stavku kada nužna samoodbrana se ne dokazuje, a to je i kada vam uđe grupa nenaoružanih ljudi u vašu kuću bez vašeg poziva, takođe svaka samoodbrana će se imati, smatrati nužnom. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 04.10.2019.

Hvala, potpredsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo, danas imamo set od tri zakona koji, barem što se tiče struke, su solidno ocenjeni. Ja sam se, kao što se i uvek trudim u Stranci moderne Srbije, raspitao kod onih kojih se zakon najviše tiče, budući da Zakoni o investicionim fondovima, mali je broj ljudi koji u Srbiji može jasno sagledati sve zamke, odnosno prednosti koje se mogu javiti. Kod većine portfolio menadžera nisu postojale neke suštinske zamerke, barem na Zakon o investicionim fondovima.

Kada je reč o Zakonu o osiguranju depozita, odnosno koje se tu javljaju, činjenica je da se nastavljamo usklađivati kako sa međunarodnim standardima, tako i sa nekim zahtevima evropskog puta i da su to stvari koje bi trebale uz jedno kontinuirano unapređenje upravljanje rizikom i upravljanje kapitalom, da dovedu do jačanja poverenja daljeg u naš bankarski sektor, koji je usled lošeg menadžmenta, pogotovo državnih banaka u jednom momentu bio, može se reći, na dosta lošem glasu, kako kod naših građana, tako i kod stranih investitora.

Nije mala stvar bila upropastiti nekoliko državnih banaka, a takođe i podići MPL-ove u nekim od njih. Tako da, ova stvar, kada je reč o osiguranju depozita, podiže ukupnu sigurnost i to nije sporno i ulazi se u neke nove oblasti, kao što je restrukturiranje banaka, ako nekada bude bilo potrebe da se to radi. Bankarstvo je malo specifično. Dakle, tu je luksuz da se banka pusti niz vodu, mnogo manje nego kada je reč o realnom sektoru.

Međutim, ako tu nemamo nekih bitnijih neslaganja u suštini i ako je reč o materiji koja je prilično poznata, mene i poslaničku grupu Stranke moderne Srbije jeste zaintrigirao Zakon o alternativnim i investicionim fondovima. Postoji dosta razloga zašto je to tako i zašto je taj zakon, opet kažem, jedna dobra osnova ali u okolini tog zakona postoji određeni poslovni ekosistemi koji zahtevaju da im se zadovolje još neki preduslovi da bi onda moglo da cveta, alternativno, investiciono cveće svih vrsta.

Konkretnije ili ako bismo upotrebili metaforu, taj zakon jeste kupovina jedne onako solidne njive sa agrotehnikom, kada bismo koristili omiljene poljoprivredne metafore u Srbiji. Međutim da bi ta njiva dala prinose, potrebno je da se zadovolje još neke stvari, počevši od znanja, odgovarajućih đubriva, podsticaja i sličnih stvari da bismo došli u poziciju da nešto što jeste objektivan potencijal i dobra osnova počne da daje plodove.

Ono što je godinama bila slabost, upravo kada je reč o alternativnim izvorima finansiranja, koji su dosta potrebni zemlji koja ima veliki broj malih i srednjih preduzeća i gde je dominantno kada je reč o sektoru informacionih tehnologija, ne preovlađuju veliki igrači, gde je sama logika rasta drugačija nego u nekim konvencionalnim delatnostima je bilo to što smo dugo godina imali nedoumice da li to uopšte treba urediti posebnim zakonom. Ja sam neke prve predloge video još pre šest, pre sedam godina skoro, ili je dovoljno da koristimo postojeće Zakone o investicionim fondovima, ali ni to nije baš dobro rešenje jer oni moraju biti kruti po prirodi stvari, jer imati otvoreni investicionim fond nije neko baš kreativno zezanje, nego morate obezbediti sigurnost kada je reč o plasmanima i zadovoljiti mnoge druge stvari.

Kada je reč o alternativnim investicionim fondovima, situacija je takva da je ipak bolje postaviti jednu zakonsku osnovu, da bi smo mogli da se nadamo da će u Srbiji zaživeti npr. fondovi venčer kapitala.

Jedna jako bitna stvar. Oni ne mogu da pomognu u samom startu kada imate npr. brzo rastuću poslovnu ideju u sektoru informacionih tehnologija, ali mogu da pomognu kada ste iz inicijalne faze „kraut fandinga“ tu ću se vratiti kasnije, korišćenje sopstvenog novca ili ako ste imali sreće da naletite na nekog poslovnog anđela, kada treba da privučete neka veća sredstva i uđete u ozbiljnije ulaganje u softver ili ono što će verovatno biti budućnost razvoja informacionih tehnologija i u svetu i u Srbiji, ali kod nas baš nismo još zakoračili, o simulacijama, veštačkoj inteligenciji i svim stvarima koje će nositi razvoj u okruženju PFG mreža i uopšte što će menjati svet u narednoj dekadi.

S te strane, da bismo imali venčer fondove, koji bi zaista zaživeli u Srbiji i ostvarili primaran zadatak finansiranja visoko inovativnih kompanija koje ne moraju nužno biti samo IT, ali velika je šansa da će gro biti lociran u IT ili u grane koje svoje kompetetivne prednosti, konkretno preduzeća, upravo razvijaju na sintezi IT i svog konvencionalnog biznisa, vi morate okolo postaviti, što sam rekao, jedan dobar ekosistem u drugim zakonima.

Dakle, da bi mogli privući fondove koji sada, uglavnom, nisu u Srbiji, recimo paradoksa, ima ih u Sofiji, u Budimpešti i u nekim drugim zemljama, koje mi želimo sustići i prestići, potrebno je uraditi izmene koje se tiču fiskalne politike, koje će pratiti jedan zakon koji jeste dobra osnova. U Srbiji, porez na kapitalnu dobit nije bitan porez i kada ga posmatrate u celini budžetskih prihoda, on je neznatan.

Vrlo često imamo prilike videti da je prilično neuhvatljiv i da imamo neke ljude koji su uspešno izbegavali da ga plate i ljude koji su ga na kraju plaćali, a da nisu bili u prvo vreme ni svesni da imaju tu obavezu.

Dakle, ako želimo imati dobar razvoj venčer fondova u prvom prelaznom periodu, ne mora to biti zauvek, ali u barem prvih četiri do pet godina bilo bi poželjno da oni imaju oslobođenje od kapitalne dobiti, jer to jeste nešto što bi moglo privući da se njihove aktivnosti lociraju u Srbiji, a ne da dominantno budu van Srbije.

Zašto je bitno da se venčer fondovi lociraju u Srbiji? Razlog je prilično jednostavan. Najbolje poznavanje domaćeg tržišta imaju upravo ona pravna lica koja jesu na našem tržištu i malo šta može zameniti specifična znanja o lokalnom tržištu, kao samo prisustvo na lokalnom tržištu. S toga bi dodatak koji stvara dobar ekosistem u vidu oslobađanja od kapitalne dobiti bila dobra stvar ako želimo zaista da privučemo venčer fondove u Srbiju.

Takođe, vrlo je bitno u celoj priči imati i poreske kredite za ulaganja, jer to jeste preduslov da imamo značajnije plasmane. Apsorcioni kapacitet srpskog tržišta za venčer kapital, kao i za druge oblike nekonvencionalnog finansiranja koji nisu bankarski je recimo jako skočio poslednjih godina, što možemo videti po stopama rasta izvoza, jer stope rasta izvoz za IT sektor su odličan indikator da se kapacitet apsorpcije sigurno povećao u međuvremenu. To je nešto što je takođe jako bitno, imati mogućnost poreskog kredita za investicije.

Takođe, i mogućnost da se gubitak prizna kao kategorija i da služi kao oslobođenje za neke buduće zarade. Dobitke koje mi možemo dobiti povećanjem leveridža srpske IT industrije, mogućnosti da one uđu u kompleksnije poduhvate ili čak da mi ne budemo samo specifična zemlja za vrlo često, da se cinično izrazim, „loun“ poslove u IT sektoru bi bio višestruko veći od toga što bi se zemlja naša odrekla nečega što sada inače i nema, a želi da ima.

S te strane, zakon i jeste dobra osnova, ali sam zakon bez stvaranja ekosistema koji ga prati i koji može da relativno dobro definisane stvari u zakonu podigne na nivo koji omogućava srpskoj IT industriji da se razvija, ne samo kvantitativno, što se sada dešava, nego i kvalitativno, jeste bitna stvar.

Naravno, uz ono jasno ograničenje da mi možemo napraviti mnoga čudesa ovog sveta, ali da se Srbija nikada recimo neće moći meriti sa Cirihom kada je reč o razvoju veštačke inteligencije i sličnih stvari, ali da se možemo nadati da će ovde kvalitet proizvoda biti viši, sa većim stepenom dodate vrednosti, koji neće uključivati ono što se zove puki rad za druge kompanije, nego mogućnost da se ovde zaista značajnije razvija kada naše firme jesu angažovane od strane velikih stranih IT giganata da rade kompleksnije poslove sa većom dodatom vrednošću koja ostaje ovde.

Zbog toga da, zakon je u redu i zakon mora da prati, tj. ja bih rekao treba, ne možete kad ste u poziciji manje da kažete baš mora, malo je tupavo, jer trebalo bi da prati jedan set zakona iz fiskalne politike i podzakonskih akata.

Odnos koristi i troškova je prilično dobar, a kako nam je budžet standardno uravnotežen, teži suficitu, mislim da to ne bi bio neki preterani problem.

Ako ovaj zakon otvara prostor za venture fondove, ovaj put pošto raspravljamo u načelu, a načelne rasprave mogu otići u raznim pravcima, od toga da predlažete neke dodatke, do toga da dajete određene sugestije, to je uredu, da možete uraditi dosta toga što ne mora nužno biti povezano, ovaj zakon rešava, kažem, finansiranje firmi koje su postavljene na noge i koje imaju track record da su nešto postigle.

Međutim, ono što ovaj zakon neće rešiti, a opet treba da se radi na stvaranju jednog kompletnog ekosistema finansiranja inovativnih grana, jeste što mi i dalje nemamo rešenja koja bi olakšala krautfunding. Postoji mogućnost da se krautfund-uje u Srbiji, to nije sporno, ali glavni krautfunding se odvija na evropskom tržištu, u ovom trenutku, iako ne bi bilo loše da krautfunding bude opcija za naše kompanije na nekim drugim tržištima.

Sadašnja zakonska rešenja ne sprečavaju to, ali u mnogome nameću nepotrebne transakcione troškove, zbog toga što imamo neke institucije Republike Srbije koje svoj primarni posao rade dobro, i bila bi grehota reći da primarni posao Narodne banke Srbije, a to je stabilnost novca, nije dobro odrađen.

Ali, kada je reč o spoljno-trgovinskom poslovanju, bojim se da svako malo postajemo prilično zastareli i da neke inovativne grane trpe zbog toga. Upravo kada je reč o krautfunding, neki oblici krautfundinga, koji su bazični i mogu da funkcionišu, ali ovi treći, četvrti stepen krautfundinga, ima dosta velike transakcione troškove. To je nešto što bi trebalo otkloniti, jer ako razmišljamo o razvoju inovativnog sektora u Srbiji, koji može ostaviti veliku domaću vrednost, koji može pogurati značajno rast BDP-a, koji može nam pomoći da se uklopimo u svetsku podelu rada, a i da i jeftinije ponude, u krajnjoj liniji, neke softverske proizvode koje danas moramo kupovati i plaćati prilično velike godišnje naknade za održavanje i korišćenje tog softvera, mislim da taj sistem treba biti zaokružen od početka do kraja i da je odgovornost jedne države koja ide u susret rastu da radi na tome, što je više moguće i da to jesu dodaci koji bi bili jako dobri nečemu što je ovde postavljeno.

Još jednu stvar bih pomenuo, a koja se dosta naslanja na ovaj drugi Zakon o klasičnim investicionim fondovima. Mi smo u poslu od 2008. godine doživeli jednu strašnu kontrakciju finansijskog tržišta, pošto bankarsko tržište posmatram kao odvojenu kategoriju, ali je i tu bilo kontrakcije koja je bila velika. Finansijsko tržište pati od nedostatka aktive kojom se može trgovati. Beogradska berza je plitka kao potok i ima jako malo hartija od vrednosti, i sa jako malim obimom trgovanja vi možete uticati na kretanje cena i u velikoj meri izazvati velike oscilacije, što vam govori opet o plitkoći tržišta.

Ono što jeste zadatak, opet kažem, ako hoćemo imati investicione fondove koji imaju u šta ulagati u Republici Srbiji, dobro se disperzovati i biti motori razvoja Srbije, ulaganje van Srbije nije sporno, tu imate šta god hoćete. Reč je o tome da trebamo raditi na stvaranju zakonskih i podzakonskih preduslova, da se inicijalne ponude akcija učine jednostavnijim, bržim, jeftinijim, da se onima koji se upuste u to pruže potrebne informacije i znanja, u nekim slučajevima jer je to novi instrument, jer samo tako možemo kreirati nove akcije na srpskom tržištu, direktno, bez da su to akcije koje su postale defakto deo našeg tržišta, preko silkroad-a, odnosno preko balkanske mreže i bez da se desi tako što bi naša berza postala deo neke veće berze u svetu.

Dakle, ono što je isto potrebno, u celoj toj priči, ako želimo da nam investicioni fondovi zažive i rastu i da imamo više instrumenata, IPO-vi bi takođe bili dobri za dokapitalizaciju nekih sistema koji solidno štucaju. Tu se nekada nismo saglasili. Ja sam davno o tome pričao, iz nekih prošlih života. I bez nekog dobrog IPO-a sa kvalitetnim hartijama, koje bi, recimo, potekle iz EPS-a ili iz nekih kompanija koje su ostale dobrim delom netaknute restrukturiranjem, a zeznuti su to sistemi, takoreći žive autonomije neefikasnosti u okviru Republike Srbije, gde je vrlo teško udariti i restrukturirati, takav nam je taj sistem, šta da se radi, prilično neefikasan i prilično zatvoren, otporan na promene, iako se i tu menjaju stvari, opet, ne mogu grešiti dušu.

Jednostavno, i dobar Zakon o investicionim fondovima će učiniti da imamo dobar zakon i da je to to.

Dakle, moramo raditi na razvoju hartija od vrednosti koje bi se više emitovale, jer to jesu dobri načini da kompanije dođu i do pozajmljenog kapitala i do sopstvenog kapitala.

Mi smo još zemlja koja ne smatra da je akcionarski kapital, odnosno kapital koji bi ovako došao preskup. Takođe, isto je i sa korporativnim obveznicama. I tu treba raditi na podzakonskim aktima i stimulisati ga, jer to je isto dobar način da se pravi leverage i da imamo hartije kojima se trguje i koje bi mogli imati investicioni fondovi u svom portfelju.

Sve u svemu, ne mogu da kažem, ovo je opet, za razliku od zakona od juče, kada sam rekao da imamo skepsu oko računovodstva, pričaćemo o tome još, i različite su primedbe, nekad potpuno suprotno od različitih grupa koje se time bave. Ovde nemam zaista primedbe kod ova dva zakona, ni kod Zakona o osiguranju depozita. To nije ključno pitanje. Ključno pitanje kojim se ovde bavimo je šta učiniti posle? Naprotiv, mislim da je savršeno što su to uradili strani konsultanti koji imaju iskustva sa tržišta koja imaju investicione fondove, da je to fantastično i da je to dobra stvar što je tako urađeno. Dobro je da ljudi koji su kompetentni i koji imaju iskustvo rade na pisanju zakona.

Mi nemamo dugačko iskustvo sa portfoliom menadžmentom, sa investicionom fondovima. Imamo znanje kakvo je naše tržište i koji su izazovi u razvoju. Ali, sami zakoni, koliko god da su valjano napisani, ako im ne pustite da budu osnova na kojoj će nešto iznići, takoreći, ličiće na zakone koji su stavljeni u fioku i koji će čekati na neko vreme da ih iskoristimo u punoj meri.

To je ono što je ključna stvar, na kojoj bih završio izlaganje. Zakoni su okej, ali ono što je potrebno da bismo izvukli maksimum iz nečega što jeste bitno u našoj zemlji, a to je privlačenje kapitala u domaće firme, korišćenje leverage koliko je god to moguće, da bi porastao prinos na sopstveni kapital i uopšte, da bi firme imale brz rast i razvoj, to je da stvorimo ekosistem podzakonskih akata, pravilnika, znanja i svih drugih stvari, da bismo došli u poziciju da maksimalno iskoristimo jedan valjan rad koji nije trajao kratko.

Toliko od mene ovaj put. Ja bih se, u skladu sa stavom naše poslaničke grupe, maksimalno držao onoga što zaista jeste tema, a ne prelazio na sve i svašta.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 04.10.2019.

U suštini, više dodatak. Pomenuo bih ja municipalne obveznice, ali tu bi se otvorio jedan set stvari koji ide oko njih koji je baš dosta širok.

U ovom momentu nisam siguran koliko je realno dok ne zaživi sistem interne revizije kako treba, upravljanje finansijama lokalnih samouprava, dok se ne podigne na jedan mnogo viši nivo nego što je danas. Realno nisam siguran da će biti kvalitetnih emisija municipalnih hartija od vrednosti, možda u gradu Beogradu, ali u ostatku zemlje moguće je da će biti mnogo problematično u mnogobrojnim opštinama.

Ima opština koje su jako dobre, koje bi mogle da urade neke stvari, koje su radile na tome. Ima opština koje se trude da ne urade ništa, potpuno je šareno. Dakle, sa te strane, tu će biti sizifovskog posla, mnogi sada već i projekti se time bave i izgleda da će se baviti u mnogim godinama koje slede kada je reč o municipalnim hartijama od vrednosti, ali u svakom slučaju to bi dosta podiglo nivo dubine Beogradske berze i uopšte obima hartija od vrednosti kojima se može trgovati, i to je potpuno tačno, što se toga tiče.

Za kraj, nije da je to sad neka zaključna rasprava, ali suština je, ako se raspravlja o ekonomiji sa sučeljenim mišljenjima, jedna od najnormalnijih stvari je da se raspravlja u razumu i da se raspravlja o konceptima koji imaju mogućnost da opstanu, koji imaju veze sa realnošću, tako da suštinske rasprave i neslaganja koja će slediti, jer neslaganje su fantastična da se ukupan autput podigne i slediće u tome kako da nešto bude bolje, a ne da raspravljamo o tome i pokušavamo da dokažemo da nešto ništa ne valja ili da se nude stvari koje nikako ne mogu voditi boljitku finansijskog sistema ili bilo kog segmenta u našoj privredi.

Petnaesto vanredno zasedanje , 25.07.2019.

Uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, poslanička grupa Stranke moderne Srbije imaće dva pitanja, oba su povezana sa 35 velikih setova pitanja koja se nalaze pred Srbijom.

Prvo pitanje se tiče upravo ispunjenja Poglavlja 30. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi, uz Belorusiju i Bosnu i Hercegovinu, koja nije članica Svetske trgovinske organizacije, pardon, tu su još i Andora i, ako se ne varam, San Marino, ali oni zaista nisu relevantni.

Godine 2004. kada je usvojena politika dva koloseka i kada je Srbija tada kao carinska oblast počela pregovore, od tada je prošlo nekih 15 godina. Mi sa dva stuba međunarodnog finansijskog poretka imamo odlične odnose, i sa MMF-om i sa Svetskom bankom.

Međutim, sa Svetskom trgovinskom organizacijom imamo jedan problem koji je do nas u potpunosti, imamo neku bilateralu koja se vuče godinama i koja verovatno bi mogla da se reši, da nemamo taj jedan problem koji se tiče vrlo čudnog shvatanja prirode napretka u oblasti poljoprivrede, kod nas poznat pod strašnim imenom GMO, gde ćemo imati paradajze koji će verovatno da ujedaju i sve to što će da se pojavi vodiće ka uništenju naše poljoprivrede. To, naravno, nije tačno i to nije ništa sporno. Međutim, naš zakon je takav da mi sa takvim zakonima ne možemo ući u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Da bismo ušli u Evropsku uniju, moramo biti članica Svetske trgovinske organizacije i poželjno je da to ne uradimo u poslednjoj godini. Mislim da ne bismo ni mogli, jer prvo treba zemlje da nas potvrde, svaka pojedinačno, da jesmo ispunili sve uslove. S te strane je pitanje zašto u regularnoj proceduri puta zakona u Srbiji ne otklonimo taj problem. Naime, Evropska unija ima vrlo restriktivne zakone o GMO koji su potpuno u skladu sa principima Svetske trgovinske organizacije i pitanje je do kada ćemo čekati i voleo bih da u našoj zemlji taj problem ne stoji po strani, da ne budemo u društvu Uzbekistana, Iraka, Irana, Sirije, Sudana, Etiopije, jer nama tamo nije mesto. Voleo bih da naša trgovina spoljna ne trpi troškove zbog toga što ne možemo praktikovati multilateralizam.

Pored sve naše diplomatije, mi kroz bilateralu ne možemo rešiti trgovinske odnose sa zemljama sa kojima se ne trguje previše, a opet treba se boriti za svaku firmu, za svako radno mesto i za svaki evro koji ćemo zaraditi na stranom tržištu, jer samo ekspanzija izvoza može voditi brzom rastu, nacionalno tržište nije dovoljno.

Dakle, moje pitanje je - kada ćemo dobiti regularnim putem zakon koji će biti u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, da ga ovde u Skupštini prodiskutujemo i usvojimo? Šta ćemo raditi sa protokolima 5 i 7 CEFTA-e i izgradnjom administrativnih kapaciteta vezanih upravo za Poglavlje 30, što i jesu bile neke primedbe Evropske unije?

Petnaesto vanredno zasedanje , 25.07.2019.

Nije da smo baš hteli da idemo hronološki, ali tako je jednostavno ispalo. Drugo pitanje Stranke moderne Srbije, se odnosi upravo na Poglavlje 31. Poglavlje 31. ima jednu dozu koja unosi jedan osećaj odbojnosti u delu naših građana u Srbiji. To se zove usklađivanje, zajednička, spoljna i bezbedonosna politika.

Mi ćemo to morati uraditi u nekom momentu, a taj momenat se približava, barem se ja nadam da je tako, da nije to momenat koji nam beskonačno ide i da ga nećemo dočekati u nekim poznijim godinama života što ne bi bilo dobro za razvoj ove zemlje.

Dakle, u 2017. godini mi smo imali usklađenost od 53% sa spoljnom politikom EU. Paradoksalno, čak i pre što smo otpočeli pregovore, ta usklađenost je bila na sličnom nivou i to je nešto što nas čeka, da se moramo uskladiti. Mislim da nije poenta da godinama to izbegavamo jer to kasnije može izazvati posledice koje mogu biti neugodne.

Ja mogu razumeti zbog tradicionalnih odnosa i pogotovo zbog nekih savezništava koja su nam koristili da mi imamo različite stavove, recimo kada je u pitanju odnos sa Ruskom Federacijom, ali mi je jako teško razumeti različite odnose po pitanju zemalja koje nama nisu bitne u spoljnopolitičkom smislu, npr. kao što je Venecuela ili kao što je nekoliko puta bilo podržavanje Irana kontra politici EU

Dakle, postoji jedna doza zabrinutosti u stranci Moderne Srbije, da mi težeći da imamo što više oslonaca ne izgubimo onaj oslonac za koga su glasale naše firme i naši građani svojim novčanicima kada smo odabrali da nam 80% trgovinskih tokova, kapitala bude sa zemljama Evropske Unije.

Petnaesto vanredno zasedanje , 23.07.2019.

Uvažena predsednice, dame i gospodo, poslanička grupa Stranke moderne Srbije imaće dva pitanja upućena ministrima u Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje upućujemo Ministarstvu trgovine, turizma i telekomu-nikacija. Skupština grada Novog Pazara donela je odluku kojom se ograničava prodaja alkoholnih pića u periodu između 20 časova i verovatno šest ili sedam ujutru.

Iako smo imali slične pokušaje širom Srbije, jedan od najpoznatijih je bio u Beogradu i ta odluka je, na svu sreću, ukinuta, više puta je Ustavni sud pokazao da ta odluka pravi jedan veliki problem, iz prostog razloga što se tom odlukom ne zabranjuje samo maloletnicima i nekim drugim grupama koje bi mogle napraviti objektivno probleme konzumacijom alkohola u noćnim satima, nego svim građanima da kupuju alkoholna pića i, takođe, se trgovci teraju u gubitke.

Analize udruženja poslodavaca na nivou Beograda pokazale su koliko je odluka o noćnoj prohibiciji bila štetna za razvoj trgovine, a s druge strane bila je neobično korisna za razvoj ugostiteljskih objekata koji su noću imali veći promet nego što bi ga imali kada ne bi došlo do narušavanja načela slobode trgovine.

Stoga moje pitanje nije da li će Ministarstvo trgovine intervenisati i na pet dana odložiti tu odluku, nego je pitanje zbog čega se u članu 43. Zakona o trgovini zadržava pravo da trgovinski objekti mogu, iako je to suprotno Ustavu Republike Srbije, da odrede određeni period u toku dana kada se ne mogu prodavati određene robe koje mogu bitno da utiču na javni red i mir. Taksativno u zakonu su pobrojana alkoholna pića i pivo, pirotehnička sredstva i slično.

Sama mera ne može na bilo koji način dovesti do toga da se smanje problemi uzrokovani konzumiranjem alkohola, ko želi to da radi može kupiti pre devet sati, može da pije u kućnoj radinosti, može da na bilo koji drugi način dođe do alkohola. Međutim, to otvara dva velika problema. Prvi problem koji se javlja je da se država postavlja kao mama i tata punoletnim osobama i određuje im kakav će životni stil imati i, na neki način, uskraćuje njihovu slobodu da kupuju robe i usluge koje nisu zabranjene za prometovanje, niti zahtevaju neke posebne dozvole. U sadašnjem pravnom sistemu Republike Srbije svaki trgovac može da prodaje alkoholna pića.

Druga stvar, jednom kada se otvori ta mogućnost, moguće je da će se neko sutra setiti pametno, na primer, da zabrani prodaju naftnih derivata jer ljudi mogu brzo da voze kola noću ili da zabrani bilo šta što se lokalnoj samoupravi učini korisnim.

Imali smo iskustva iz nekih mnogo boljih tržišnih demokratija koja su pokazala koliko je bilo koji oblik prohibicije pogrešan i vodi u pogrešna ponašanja, ne postiže efekte koji se žele postići, osim, naravno, efekta povećanja prometa trgovinskih objekata.

Drugo pitanje upućujem ministarki saobraćaja. Naime, raspisan je i u toku je, sada se već i pojavio neočekivani pobednik na tenderu za subvencionisane avio linije iz Niša, neočekivano, to niko nikada ne bi pogodio, na tenderu je jedina uslove ispunila "Er Srbija". Ono što se javlja kao problem u celoj toj priči, linija od javnog značaja, kako se navodi u pozivu i kako se navodi u uslovi na osnovu kojih je "Er Srbija" pobedila na tenderu za 10 linija iz grada Niša, je da se ta odluka Vlade Republike Srbije zasniva na evropskoj direktivi koja govori da postoje linije od javnog značaja, ali koje moraju biti linije koje povezuju centar jedne države sa udaljenim regionima te države, kao što su, na primer, daleka ostrva, regioni do kojih se ne može stići automobilom i slično.

Od svih subvencionisanih linija, na taj način u evropskom saobraćaju, avionskom, gotovo 95% su nacionalne linije, nisu linije za Bolonju, za Malme, za Salzburg i slična mesta, nego bi moglo biti jedino linija Beograd – Niš, koje trenutno možemo imati, ili možda Kraljevo – Niš, drugih trenutno nemamo mogućnosti da imamo, a nikako ne mogu biti linije ka inostranstvu.

Takođe, Niš ni na koji način nije udaljena i nerazvijena oblast Republike Srbije da bi mogla potpasti pod taj režim. Stoga je moje pitanje – da li na taj način promovisanjem linija od javnog značaja mi na mala vrata nastavljamo da subvencionišemo „Er Srbiju“, iako to nije dozvoljeno prema propisima EU? Hvala na pažnji.

Imovinska karta

(Beograd, 24.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 98651.00 RSD 03.06.2016 -
Odbornik Opština Stari grad Opština Paušal po sednici 3980.00 RSD 12.05.2016 -