Gospodine Albijaniću, to je sve tačno, on je čovek na platnom spisku kod Drakulića i to nije nikakva sramota.
Samo iznosim faktičko stanje. Dakle, on jeste odskoro poslanik, ali mora da zna koji su zakoni doneti u Narodnoj skupštini. Podsećam ga, i javnost Srbije, da su 2004. i 2005. godine doneti zakoni o železnici, o poštanskim uslugama, o telekomunikacijama i o energetici. Ti zakoni, između ostalog, definišu liberalizaciju usluga.
U oblasti poštanskih usluga kaže se da će pošiljke težine, da ne licitiram sada koje, i druge poštanske usluge, ići u potpunu liberalizaciju krajem 2008. godine; da će u oblasti telekomunikacija na potpuno legitiman način, svako ko želi da se bavi tom vrstom posla, to moći da radi od 2009. godine; da će u oblasti železnice biti moguće prodati samo gornji stroj, neće biti, da prevedem, moguće prodati železničku prugu, ali će biti moguće prodati vagone, lokomotive i sve drugo itd; i da će u oblasti energetike biti moguće prodati sve osim prenosnog sistema.
Zaista polemišem sa svakim ko hoće da polemiše sa mnom na ovu temu. Ovde je samo stvar političke volje da li će država da donese odluku da postojeća javna preduzeća u ovoj oblasti privatizuju sa više od 49% i da na taj način kontrolni paket preda u ruke nekom od privatnih lica ili preduzeća, ili grupi preduzeća ili privatnika, sasvim je svejedno, i da na taj način uđe u konkurenciju sa firmama koje već na osnovu ova četiri zakona mogu da se bave ovom delatnošću.
Molim vas da to pratimo. SPS ne podržava ni jedan od ova četiri zakona, da budem precizan. Mislimo da to nije normalno, ali se to dogodilo. Ti zakoni su usvojeni i oni će stvoriti realne ekonomske posledice, socijalne i druge već od naredne godine.
Dakle, ako pri tom dodatom da provajderi u oblasti kablovskog distributivnog sistema, kao što je SBB, Sorošova mreža i druge, već sada nelegalno konkurišu telekomunikacionim sistemima i već sada vrše usluge kao internet provajderi i kao provajderi obične telefonije, da kažem, onda je ova stvar otišla mnogo dalje nego što se ovde misli.
Mi sada imamo nelojalnu konkurenciju, pričali smo o tome ovde, složio se sa mnom o ovome gospodin Đelić, potpredsednik Vlade, kada smo govorili o zakonu o budžetu itd. Ovde se ne radi o tome da će sada prodajom Pošte ili Železnice, ili EPS-a ili drugih firmi o kojima sam govorio neko da stekne ovo što je ovde bilo predmet polemike. Ne, naprotiv, ovde će samo biti naterana država, ako ostane većinski vlasnik da se bori nižom cenom i kvalitetnijom uslugom protiv onih koji to rade privatno, što inače nije rđavo samo po sebi, ili će takve firme odumreti, pa će to prepustiti onima koji se ovim poslom bave na osnovu ova četiri zakona koja sam ovde naveo.
Pri tome, želim ovde da kažem, nije jednostavno, jer jedan broj ljudi ne sagledava celinu problema, nije jednostavno dati u ruke nekom, a podsećam vas, na osnovu Zakona o energetici moguće je prodati Đerdap, a nije samo moguće prodati trafostanicu i dalekovode. Moguće je prodati svaku hidro i termo centralu, ako država ima hrabrosti da donese takvu političku odluku i da to proda.
Prema tome, mi ovde razgovaramo o jednom kompleksnom problemu i mi ovde potpuno znamo da u narednih nekoliko godina Srbija ulazi u jedan delikatan ekonomski, politički i socijalni problem, zato što će se ovde dogoditi štošta. Molim da ljudi na to budu spremni, da se ne desi da za godinu dana, kada neko bude rekao, izvinjavam se, Pošta Srbije ostala je bez usluga, a već inače DHL i ovo drugo već funkcioniše kao ozbiljna konkurencija, ili svaka autobuska stanica Srbije je ozbiljna konkurencija Pošti, zato što se dnevno u Beograd šalje 5.000 paketa studentima tamo i ovamo za elementarnu uslugu, a za tu uslugu se naplaćuje 100 ili 200 dinara.
Dakle, da se ne desi da kaže neko za dve godine, Pošta je ostala bez usluga, zato što to neko drugi radi i zato što to nismo znali. Nije nego, nego su poslanici pre tri godine doneli takve zakone. Prema tome, ovo su važna pitanja koja treba da doprinesu da mi prosto građane Srbije obavestimo šta je moguće da se dogodi.
Još jedno pitanje, veoma važno, postoji supermonopolska firma u Srbiji, to je NIS. Uredbom Vlade iz 2001. godine potpuno je onemogućen uvoz derivata, izuzev onih koje naše rafinerije nisu u stanju da proizvedu, a to je eurodizel i još neke druge frakcije, ne znam tačno o kojima se radi.
Osim toga, ovih dana Vlada je uredbom sve vlasnike benzinskih stanica ili druge, udruženja, kao što je AD Nafta i druge koji se bave uvozom, obavezala da imaju licencirano carinsko skladište, a da pri tom nije jasno šta ko tu tačno treba da uradi, i da je praktično obezbedila NIS-u jednu poziciju, a inače nemam ništa protiv, da neko ne polemiše samnom na ovu temu, ali je obezbedila NIS-u, Jugopetrolu, jednu poziciju o kakvoj niko ne može da sanja onda.
Prema tome, hajde da vidimo za koji se vi koncept zalažete, liberalne ekonomije ili tržišne ekonomije. Ako je liberalna ekonomija, onda skinite ovu uredbu Vlade Republike Srbije ih 2001. godine, pa neka svako uvozi benzin odakle hoće i neka ga prodaje pošto hoće.
Da me neko ne razume pogrešno, za to se ne zalažem zato što znam šta država mora u ovoj fazi posle skrcanih rafinerija od NATO bombardovanja da uradi i da ovo jeste siguran prihod, jer su ovo akcizni proizvod.
Samo da znamo o čemu govorimo i šta je ovde suština. Neke od tih firmi, kao što je NIS, imaju već privatizacione savetnike koji rade taj posao kako rade.
Osim toga, neke od moćnih država već sada imaju politički interes da postanu vlasnici delova ili ovih sistema, a da to neće imati veze sa nekom ekonomskom logikom, nego će imati veze sa političkom logikom, što kao političar razumem. Treba samo da izvagamo šta je manja šteta, a šta je veća korist.
Sada konkretno po amandmanu, i ovo je sve isto bilo po amandmanu. Dakle, gospodin Milisav Petronijević, poslanik SPS je ovim amandmanom tražio da se obezbedi pravna i socijalna sigurnost u subjektima privatizacije sa većinskim državnim kapitalom i da se po osnovu radnog staža to reguliše na način kao što je on predložio. Mi nismo preosetljivi, moram to da kažem, na zaposlene u javnim preduzećima, zato što su oni izvesno imali u prošlosti bolji položaj, ekonomski i socijalni, nego mnogi drugi, ali to ne znači da oni treba da budu kažnjeni zato što su u tim firmama radili. Ovaj amandman ima smisla i on ide u tom pravcu.
Osim toga, sada ovde nema gospodina Dinkića, na Zakonodavnom odboru, biće po drugom zakonu rasprava o tome, izrazio sam sumnju u dve stvari kod zakona koji se kolokvijalno zove o podeli besplatnih akcija. Tamo se kaže da će zaposleni, govorim o ovih šest javnih preduzeća, koji su zaposleni u javnim preduzećima, dobiti 200 evra po godini radnog staža u tom javnom preduzeću ili u drugom javnom preduzeću, ukoliko su u njemu radili prethodno.
Šta to praktično znači? To znači da ako je neko danas počeo da radi u NIS-u on ne može da ostvari nijedan evro, zato što nije u onih četiri miliona građana koji će dobiti do 1.000 evra na osnovu evidentiranja besplatnih akcija, a u svojoj firmi nije proveo godine staža da mu se može obračunati 200 evra po godini staža, ili ako taj isti građanin ima 35 godina staža u zemljoradničkoj zadruzi, pa se zaposli u NIS-u, onda on ne može dobiti 1,000 evra tamo, kao oni koji su nezaposleni, domaćice, penzioneri, vojnici itd, ali ne može dobiti ni 200 evra po godini staža, zato što u toj firmi nije proveo nijednu godinu.
Probao sam juče na Zakonodavnom odboru da objasnim da će da se dogodi 20.000 tužbi da se ovo reši i prosto ću moliti da dobijem odgovor. Žao mi je što nije tu gospodin Dinkić, zato što još uvek ima vremena da odbor nadležni podnese amandman da se ovo ispravi. Dovoljno je samo da kaže da ovakvi građani imaju pravo da biraju povoljniju varijantu, a to znači da mogu ostvariti pravo kao nezaposleni ili da mu se prizna ukupan radni staž u toj firmi puta 200 evra, sasvim je svejedno, nije za radnika, ali za nas kao zakonodavnu vlast je važno da ovo izvagamo i da damo precizno rešenje.
Inače, u protivnom imaćemo zaista veliki problem ovde, bavićemo se jednom posledicom koju nismo očekivali. Dakle, još jednom, amandman gospodina Petronijevića pokušava da reši neke od potencijalnih problema zaposlenih u preduzećima sa većinskim državnim kapitalom. On je pravedniji. Takođe želim da kažem da su pozicije Samostalnog sindikata Srbije u vezi sa ovim amandmanom istovetne kao i politička pozicija SPS.

Gospodine Albijaniću, gospodo iz Vlade, ne znam tačno iz kog ste ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ne čudi me da Vlada nije prihvatila amandman koji sam u ime SPS podneo zato što su to prosto dva različita koncepta, ali ću pokušati da objasnim zaposlenima u preduzećima sa većinskim državnim kapitalom zašto je ovaj amandman bolji za njih. Šta je bolje za Vladu, to mene ne zanima.
Dozvolite da tačno kažem šta je predmet amandmana. Član 13. Predloga zakona treba da se menja i to tako da se postojeći član 25a menja u dosadašnji stav 2. koji postaje stav 3. i glasi: „Preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom može u toku postupka privatizacije da menja odredbe pojedinačnog kolektivnog ugovora koje se odnose na visinu zarada zaposlenih, samo uz prethodnu saglasnost Agencije.“
To je amandman, a evo šta kaže Vlada kao predlagač izmena i dopuna Zakona o privatizaciji: "Amandman se ne prihvata, zato što se postojeće zakonodavno rešenje pokazalo celishodnim u praksi sprovođenja privatizacije. Naime, pre unošenja ove odredbe u Zakon o privatizaciji 2003. godine (tačno je da je ovaj član menjan 2003. godine), uočeno je da su zaposleni u subjektima privatizacije koji posluju većinskim državnim kapitalom neopravdano povećavali zarade, što je imalo za posledicu neatraktivnost preduzeća za potencijalnog kupca. Takođe, u primeni ove norme od 2003. godine do danas, nije bilo problema...''
Dakle, ovako, poštovani zaposleni, u javnim preduzećima, javna preduzeća koja imaju hrabrosti da zajedno sa Vladom Republike Srbije odrede apanaže u upravnim odborima tih javnih preduzeća, recimo, u NIS-u, predsednik upravnog odbora ima 10 prosečnih zarada u NIS-u, to je 470.000 dinara, da prevedem na srpski jezik, koji svi razumeju, a članovi imaju svega osam, a to je oko 370.000 dinara. Dakle, oni meni objašnjavaju zašto zaposleni u tim preduzećima ne mogu da povećaju plate, a da se pri tom s tim ne složi neko.
Što da se slože? Ovi koji su u upravnom i nadzornom odboru javnih preduzeća, dakle, preduzeća sa državnim većinskim kapitalom su toliko dobro plaćeni da rade protiv interesa radnika, da će učiniti sve što je neophodno da to ostane onako kako jeste.
Vi, uvažene dame i gospodo zaposleni u javnim preduzećima, svaki put kada idete na izbore natrpate u kutiju ovih stranaka koje vam sada organizuju upravne i nadzorne odbore sa ovim rešenjem. Neka vam je sa srećom. Dakle, svaka ženidba na brzinu proizvodi kajanje natenane. To vam se sada vraća sa velikom kamatom. Možemo da navodimo nekoliko primera s tim u vezi, ali nije potrebno, ovaj je dovoljan.
Tražio sam u amandmanu da se to reši na bolji, elastičniji način, da se sindikatima reprezentativnim u preduzećima sa većinskim državnim kapitalom da viši značaj i na ovim pozicijama stoji Samostalni sindikat Srbije.
Dakle, sindikalna borba, između ostalog, podrazumeva borbu protiv monopola, na način kao što sam u prethodnom javljanju pokušao da objasnim, ali sindikalna borba između ostalog podrazumeva i to da oni ugrade preticanje i znaju šta će da se dogodi ukoliko jedna ili više političkih stranaka vrše vlast i kakvi će biti zakoni kada te stranke vrše vlast, zato što su one po definiciji dužne da ekonomski program iz svog političkog programa pretoče u zakonska rešenja.
To je sada situacija. Dakle, znam da su neki od sindikata u javnim preduzećima bili gadljivi na usluge SPS, kao prošle godine kada smo ovde jedini glasali za ona čuvena četiri zakona iz peticije pola miliona građana Srbije, ali još jednom ih upozoravam i obaveštavam, kako god hoće, ovo se sve reguliše izborom političkog programa.
Levičarski politički program podrazumeva levičarska rešenja u zakonima. Koncept liberalne ekonomije podrazumeva da jedan gazda bude vlasnik NIS-a, da drugi gazda bude vlasnik EPS, da treći gazda bude vlasnik ne znam čega, a da svi oni imaju nekog gazdu u svetu i da cene usluga ili proizvoda, u zavisnosti čime se ove firme bave, budu takve da to uglavnom građani sa prosečnom zaradom u Srbiji ne mogu da plate.
Pre neki dan sam precizno ovde rekao koliko košta 16 proizvoda u Nemačkoj, a koliko košta u Srbiji. Dakle, otkupna cena mleka u Nemačkoj je niža 2,7 dinara nego u Srbiji, a maloprodajna cena mleka u Nemačkoj je viša za skoro osam dinara.
Dakle, ovo je pitanje koncepta i pitanje izbora. Oni koji o ovome mogu da odlučuju jesu samo građani Srbije. Potpuno sam siguran da će oni to umeti da procene, zato što kada dva ili tri puta uradiš nešto u korist sopstvene štete, onda je to očigledno nastava koja ti pomogne da onda hladne glave izabereš bolje rešenje narednih puta.
Ako se to ipak ne dogodi, nama će biti čast iz SPS da zastupamo stavove sindikata i zaposlenih i u javnim i u drugim preduzećima. Jednog dana naći ćemo se na istom poslu, na istom mestu i preuzeti odgovornost za odgovarajuća zakonska rešenja, koja vidim, veoma uveseljavaju gospodu iz ministarstva.
Inače, ovde postoji manir da nas niko ne obavesti ko prisustvuje sednicama Narodne skupštine, pošto kada predsedavajući kaže ko je podneo amandman, onda javnost, i vi uvaženi poslanici i vi prisutni gosti, znate da se zovem Rajko Baralić, znate u čijoj sam stranci, znate šta mi je politički program.
Ne znam vaša imena, jer me niko ne obavesti. Kada ministar nije tu, ne znam koga zastupate, ne znam koga predstavljate i samo vidim da se smejete. Neka vam je sa srećom. Dakle, to je veoma interesantno ponašanje. U mom selu je to nepristojno ponašanje. To je elementarna nepristojnost.
Ovde se bavim sa ostalim kolegama ozbiljnim poslom, a vi slobodno izađite i popijte kafu, ne morate ovde da provodite vreme, zato što vam Poslovnik ne daje mogućnost da se javite i bilo šta kažete, a oni koji su vas ostavili ovako goluždrave na mrazu, da ne možete ništa da kažete, to s njima raspravite.
Molim vas, nepristojno je na taj način komunicirati sa poslanicima koji govore o ozbiljnim pitanjima, koja se tiču 70.000 zaposlenih u Srbiji.
Dakle, mene vaš smeh ne povređuje, on ne dopire do mene, ne možete da me dekoncentrišete, ali moram da vam kažem da ostavljate rđav utisak Vlade moje države koja je moja, nemam drugu, nemam rezervnu i nemam nameru da je menjam, osim ako vi niste došli iz nekih drugih država i imate drugo državljanstvo, kao što neki imaju od ministara, neki imaju duplo.
U onoj vladi, prvoj DOS-ovoj, osam ministara je imalo dvojno državljanstvo francusko-srpsko, nemačko-srpsko, kanadsko-srpsko, a jedan nije imao uopšte srpsko državljanstvo. Dakle, nadam se da to nije sada slučaj. Molim vas za elementarnu pristojnost. Ne smejem se nikome od vas kada vi govorite i voleo bih da čujem na odboru, gde učestvujem, šta je ono što imate da kažete ovim povodom.
Inače, nemojte, nema potrebe, ovo nije smehoteka, ovo nije kviz, ovo nije cirkus, ovde dolaze ljudi i razgovaraju o ozbiljnim temama, a vi sedite u prvom redu sticajem okolnosti, ali vas molim da to ne činite zato što ne činimo ni mi to vama.
Takođe, pozivam gospodina ministra ili nekoga od tri ovlašćena predstavnika da ovde dođe. Nemojte da nam spočitavate da zbog nas gubite vreme. Vi ste danas dva puta izgubili po jedan sat jer niste bili u stanju da organizujete većinu da glasa o budžetu. Dakle, 9.500 direktnih i indirektnih korisnika budžeta zavisi od toga da li može da se skrpi ova vladajuća većina i dođe ovde i glasa o budžetu.
Ljudi, to je prosto, kažete, ne možemo da vršimo vlast, kako vi to kažete, nemamo više kapacitet za vršenje vlasti. Kažete, u redu, ne možemo, raspišu se izbori, to se rešava u ovim institucijama na način koji je propisan Ustavom i zakonom. A ne, nama kažete da vam trošimo vreme, a vi ovde ne možete da obezbedite elementarne uslove za izglasavanje najvažnijeg zakona u toku jedne godine, a to je budžet jedne države, budžet Republike Srbije u ovom slučaju. Već kasnimo, kasnio je u dolazu, a sada kasni i njegovo usvajanje.
Što se nas tiče, mi ćemo svoj posao raditi do poslednje sekunde u skladu sa Poslovnikom, ali zaista, bez obrazloženja, bez izvinjenja, dva puta smo danas, poslanici SPS i drugih opozicionih stranaka bili su ovde kada je bilo zakazano glasanje o budžetu, samo vas je bilo 117.
Da vas podsetim, to je matematika za drugi razred osnovne škole, računanje, sabiranje, oduzimanje, deljenje i množenje do 1000, to je program za drugi razred osnovne škole.

Vidim da vam deljenje ide najbolje, tako ste se podelili da više ne može da vas sastavi niko u ovoj državi. Dakle, nikakav amalgam, ni ovi iz Evropske unije, ni ovi spolja itd.
Dakle, 117 je bilo prisutnih, a treba 126. Niste u stanju da obezbedite većinu. Dakle, vi ne postojite. Vi ste vladajuća većina u rasulu ili imajte hrabrost pa recite - više to nismo. Ili dovedite, izvinite - dovode se goveda, ljudi se ovde pozivaju da dođu, izvinjavam se, nisam tako hteo da kažem, nikada to ne govorim na taj način - obezbedite ljude da dođu ovde, da glasaju za budžet i da mi radimo dalje posao, zato što ima još nekoliko stvari ovde da se reši.
Da podsetim šta je sve ovde na dnevnom redu - deset zakona, o njima treba da glasamo, i treba još četiri da dođu u proceduru, da se o njima izjasnimo, a vi još ne znate ni kako treba da izgledaju zakoni o lokalnoj samoupravi. Dakle, niste u stanju.
Još jednom ću reći vašim jezikom - nemate kapacitet da vršite vlast. Oko vlasti ste se pozavađali, ne oko koncepta. Dakle, nisu dovoljne ove apanaže od 200, 300 i 500.000 u upravnim odborima da vam budu amalgam za vršenje vlasti. Vama je očigledno potrebno nešto više, sačekaćemo još nekoliko dana, videćemo kako će da funkcioniše ta stvar i odgovorićemo političkim sredstvima na ono što vi ovde pokušavate da uradite.
Sada u ovoj sali sedi nekoliko poslanika vladajuće većine. Meni to ne smeta, obrazlagaću i sledeći amandman i kolege, takođe, i nateraćemo vas da se o svakom izjašnjavate u danu za glasanje, ako do tog dana dođe, imam utisak da je ovaj današnji do pola "d".

Gospodine Albijaniću, gospodine ministre, jutros sam hteo da vas pohvalim, ali vi ste izašli, ali evo sada hoću. Vi ste kao guverner Narodne banke tačno rekli ovo što je reka sada gospođa Tabaković: da država godišnje gubi 50 miliona evra zbog toga što nije u stanju da naplati sve ovo o čemu je koleginica Tabaković govorila.
Ja sam o tome, gospodine Dinkiću, sedam puta govorio za ovom govornicom do prekjuče, devet sa sadašnjim javljanjem, i tri puta u prisustvu vaših poslanika iz prošlog saziva tokom jednog okruglog stola i edukacije. Dakle, vi ste pravilno uočili problem, kao i svi mi.
Nakon toga ste, podsećam, vi bili ministar finansija, i verujem da se niste izborili sa ovim, zato što, tu polemišem sa gospođom Tabaković, nije ovde država neodgovorna, gospođo Tabaković. Ovde je država po protekcionističkim uslovima privatizovala tri cementare, krečanu Jelen Do i razne druge firme u Srbiji koje eksploatišu vodu, "Knjaz Miloš" i druge, zato što je neko dao reč da ne kažem nešto drugo da se ovo neće izvestan broj godina realno naplaćivati, već da će ta naplata biti simbolična.
Kralj Aleksandar je 1930. godine doneo zakon kojim je definisano da sve što se nalazi 30 santimetara ispod površine zemlje pripada državi, pa je zbog toga svaki seljak ili zadruga koja je imala vinograd, a vinogradarstvo podrazumeva takozvano rigolovanje, dvostruko riljanje, što podrazumeva 40 santimetara, plaćao veći porez od seljaka koji samo seje kukuruz, zato što je država smatrala ispravno, a to treba da čini danas, da sve što se nalazi ispod površine tla je nacionalno bogatstvo, pogotovo kada je to nacionalno bogatstvo neobnovljivo.
To je pitanje koje sa dužnom pažnjom razmatraju sve ozbiljne države i sve ozbiljne vlade, zato što kada vi nekome poklanjate takva mineralna nalazišta, vi onda ugrožavate životnu sredinu, vi onda na dugi rok onemogućavate da se u toj regiji bilo šta normalno dešava, osim eksploatacije tog šljunka ili krečnjaka, ili laporca, ili vode itd, a iza toga po definiciji ostaju šljaka, ruinirane obale reka itd.
Hajde da podvučemo crtu danas ispod svega ovoga. Krajnje vas sada ozbiljno pitam: ima li sada država kapacitet da ovo naplati do nivoa da to bude 100 miliona evra godišnje? Verujem da je to projektovani kapacitet finansijski, da je to projektovani prihod iz ovih nekoliko stvari.
Umesto da se hvalimo kako te cementare efikasno rade, kako one čine sve što čine itd, uvek moram da podsetim da su cene cementa u Srbiji više nego što ih imaju države iz kojih su firme koje su kupile naše cementare.
Nema više jeftine gradnje za sirotinju u Srbiji zato što je cena kubika betona danas u Srbiji 30 posto skuplja nego cena kubika betona u Francuskoj, gde "Lafarž" ima sedište, inače ima 19 cementara, nema nijednu u Parizu.
Dakle, ovo su pitanja koja interesuju svakog građanina Srbije. Možemo li da ovo uradimo da tako više ne bude? Možemo da pričamo o Jelen Dolu. Naš uvaženi kolega Ivan Živadinović, koji je do pre neki dan bio naš kolega, sada je pomoćnik direktora, i koji ima svo moje poštovanje, moram da kažem, bez obzira iz koje je stranke, vrlo dobro zna ovo o čemu govorim.
Krečana Jelen Do je rudnik zlata, a ne kamena, u simboličnom smislu.
To je tamo kupila Mesićeva ćerka i neki drugi itd, takođe su dobili pravo da eksploatišu krečnjak, a da nikom ništa ne plaćaju za to. To što su oni dobili obavezu da vodenom maglom, tako se to kaže, suzbijaju prašinu, to ništa ne znači. Tamo je životna sredina i dalje na istom nivou na kom je bila i pre nekoliko godina.
Oni su nasledili nekoliko hektara potencijalnog majdana, a to nekoliko hektara u vis, nekoliko stotina metara, to je čitavo brdo. Jutros sam govorio o tome da "Lafarž" eksploatiše, sto puta to govorim i hoću 150 puta to da kažem, laporac na prostoru Nacionalnog parka Fruška Gora. Nema koncesiju, ugovorom o privatizaciji nije regulisano kao će to da radi.
Sada pitam kako je to moguće kada država donese zakon da se Golija proglasi zaštićenim prirodnim dobrom. Jedan institut, kao što je Institut za krompir Guča, bude službeno obavešten da ne može više na Goliji da proizvede nijedan krompir zato što je to zaštićeno prirodno dobro, i sada vodimo veliku raspravu da bude obeštećen taj institut, a da usred Nacionalnog parka Fruška Gora "Lafarž" nesmetano eksploatiše laporac.
Podsećam, nije "Lafarž" kupio ništa drugo izuzev rotacionih peći, telefaks aparata, automobila, stola za kojim sedi sekretarica, nekoliko sijalica i ne znam šta sve još. On nije kupio majdan, niti iko može da mu proda majdan laporca, o njemu je reč.
On može na osnovu Zakona o koncesiji da na izvestan broj godina dobije pravo da eksploatiše laporac, pod određenim uslovima koji su vrlo precizni i vrlo strogi. U tom smislu molim za ozbiljnost. Znači, krajnje sam ozbiljan, gospodine ministre. Znači, u ovom pitanju mi vama dajemo podršku. Vama dajem na ovom pitanju podršku sedam godina. Dakle, ja sam vaš podatak koristio sedam puta ovde.
Možemo li, sad da vas pitam, da ovo dovedemo do kraja i da kažemo - u redu, prihodovaćemo to u narednoj godini, u ovoj godini, zato što pogledajte bilo koju reku u Srbiji, kriminalci, hohštapleri, upropastiše vodotokove, uzimaju hiljade kubika šljunka, to su najgori, najcrnji mafijaši u Srbiji. U Čačku su poginuli ljudi zbog toga, čuveni slučaj Prodanović.
Prema tome, molim vas, možemo li da obustavimo ovo divljanje u ovoj oblasti, da oni koji to rade rade sa dozvolom i da oni koji to rade sa dozvolom pošteno plate državi Srbiji, da svi građani od toga imaju korist, zato što je cena jednog stana u Srbiji, u Beogradu, 2.000 evra, između ostalog i zato što je cement skup i zato što ove lopuže kradu šljunak i prodaju ga pošto hoće i pesak u Srbiji, a da pri tome od toga država nema nikakvu korist.
Svi koji se u ovaj posao budu ozbiljno uključili imaće našu apsolutnu podršku i na lokalnim skupštinama i u parlamentu.
Ako treba da se donese zakon, evo javno u ime SPS kažem, glasaćemo za svaki taj zakon i nećemo napisati nijedan amandman, nećemo potrošiti nijedan sekund vremena, samo ga donesite da obezbedimo da država od toga ima korist, da kriminalci budu tamo gde treba da budu.
Još jednom, gospodine ministre, molim vas da ovo isterate do kraja, verujem da se može. Ako se završilo ovo sa ovom privatizacijom protekcionističkom, neka se krene sada iz početka ako je moguće, zato što su mnoge od privatizacije bile takve.
Jednom kad se ukaže prilika objasniću kako je izgledala promena akciza neposredno pred kupovinu duvanske industrije, pa je onaj koji je postao vlasnik duvanskih fabrika u Srbiji preko noći postao proizvođač domaćih cigareta. Mi smo rekli da je akciza na domaće cigarete manja, pa smo jednu milijardu, 2002. godine eliminisali iz budžeta Republike Srbije. Hvala na vašoj pažnji.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, neka bude o amandmanu, a vrlo kratak komentar.
Mi smo pre nekoliko dana usvojili Zakon o predsedniku Republike. Podsećam vas da je predsednik Republike, praktično, vrhovni komandant Vojske Srbije i prvi čovek odbrane u Srbiji. Ovo što je sada uradio uvaženi gospodin, general Delić ovde, narodni poslanik, na čemu mu čestitam, to je da on izdvaja dokument koji je pre dva dana došao u Ministarstvo odbrane, a nije ga dobio po postupku koji je predviđen procedurom, nego po postupku koji je njemu poznat, i ja mu i na tome čestitam.
Hoću da vam kažem da nivo kontraobaveštajne službe u tom ministarstvu ne postoji, da je to šuplje potpuno. To što je narodni poslanik dobio ovakav podatak nije ništa rđavo, ali ga tako može dobiti i svako drugi ko je zainteresovan za bilo šta, a nema dobru nameru kao general Delić. To je prvo.
Drugo, objekti posebne namene, između ostalog, služe da zaštite vrhovnog komandanta u uslovima, koji su mogući u državama, kao što je rat, bombardovanje i tako dalje.
Govorio sam ovde, kada je bio na dnevnom redu Zakon o predsedniku Republike, da kada je ugrožen život vrhovnog komandanta, ugrožena je borbena gotovost jedne zemlje do 50%. Objekti posebne namene služe, između ostalog, i za to da se vrhovna komanda, vrhovni komandant, bezbedno usredsredi na problem koji je zadesio njegovu zemlju i da organizuje odbranu.
S tim u vezi, u potpunosti podržavam sve što je rekao general Delić.
Dakle, nije normalno i nije moguće da se, kao na tacni, svakom ko to želi pokazuju objekti koji imaju, kao što se i kaže, sasvim posebnu namenu i koji su koštali jednu četvrtinu sadašnjeg budžeta Republike Srbije, ako neko razume o čemu mi ovde pričamo.
Ja bih molio da se ova tema nađe na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, kao i da se donese zakon o klasifikaciji tajnih podataka u Srbiji, pošto više ne znamo o čemu se ovde radi, šta je tajna, a šta nije i čemu tajne služe.
Ne služe tajne da neko trenira strogoću, već da kontraobaveštajno i na drugi način štiti podatke ličnosti, bezbednost ove zemlje od obaveštajnih službi drugih država, koje, kao što vidimo, svaki dan nesmetano rade šta im je volja u našoj zemlji.

Vrlo kratko. Kao član Odbora za kulturu i medije Narodne skupštine Republike Srbije, prvo, hoću da kažem da je dobro da je država smogla snage da 258, čini mi se da je toliko, zaslužnih umetnika iz različitih oblasti dobije ovu, ne bih rekao penziju, to je, prosto, jedna podrška za doprinos razvoju umetnosti Republike Srbije.
Takođe, mislim da nije lako izmeriti šta je tu čiji doprinos i da će uvek biti nepravde kad se to radi itd. Lično, imam elementarno poverenje u komisiju koja je to radila, ali bih voleo, kao član Odbora za kulturu, da bude organizovana jedna sednica na kojoj ćemo dobiti informaciju o tome, zato što ovo o čemu je gospođa Lidija Vukićević ovde govorila, naša uvažena koleginica, prosto, nije moguće, naime, da u tih 258 ljudi nije Dubravka Nešović. To nije moguće. Dakle, moguće su razne kombinacije, ali to nije moguće. Dobićemo o tome informaciju.
Što se tiče toga da li država može da izdrži da ovo radi, to je pitanje koncepta države. Podsećam da je posle 1948. godine gradski sekretar za kulturu u Beogradu bila, kako se onda govorilo, drugarica Slavka Veselinov, koja je za tri godine podelila 58 ateljea različitim umetnicima, od kojih nisu bili svi slikari i vajari, već su bili iz drugih oblasti, ili stanova itd., da je među onima koji su dobili ove prostore bio i jedan denuncijant, koji je danas uvaženi srpski akademik, koji je to naplatio jednim trosobnim stanom u ono vreme. O tome postoji jedna teška TV drama, koja je snimljena pre nekoliko godina.
Dakle, država se opredeljuje u odnosu na ono čime raspolaže i u odnosu na ono šta joj je koncepcija za budućnost.
Među ovih 258 ljudi sa spiska nalazi se i nekoliko, i to želim da kažem, koji su proteklih nekoliko godina bili manekeni različitih proizvoda, na najudarnijim televizijskim i drugim medijima, pri čemu, ne znam tačno koliko se tu zaradi i koliko se na to plati porez. Ali, to ne remeti ovaj ceo koncept.
Da li će neko ići ili neće ići u zadužbinarstvo, to je pitanje njegovog shvatanja i njegovog odnosa prema javnim, kulturnim, i ostalim društvenim potrebama, a ako država treba da stimuliše zadužbinarstvo tako da smanjuje porez, ja sam protiv, zato što je bolje da država ubere porez, pa da onda nadležne institucije taj prihod, javni prihod, rasporede na osam miliona punoletnih građana ove zemlje itd.
Mi živimo u čudnom vremenu. Nekoliko naših ministara javno prikazuju prihod koji je vredan desetine miliona evra, a pri tom ne znamo kako su to zaradili i koliki su porez platili. Neki od tih ministara su ovde pre nekoliko godina došli kao potpuno anonimni građani, danas raspolažu enormnim finansijskim sredstvima.
Nekoliko puta se pokušalo da se, takozvanim sintetičkim porezom, ukrštanjem, da kažem žargonom, dođe do informacija o tome koliko je ko zaradio para u Srbiji i na koji način. Tu se stalo.
Stalo se kad se došlo do prvog važnog političara koji ne može to da dokaže, jer mu je godišnji prihod dva miliona dinara, a konto u raznim bankama nekoliko miliona evra, ili mu je imovina nekoliko miliona. Ovo je kompleksan problem.
Grad Beograd ima svoj odnos prema ovom problemu, pri čemu želim da polemišem s ovlašćenjima koje ima drugarica Gorica Mojović u ovoj oblasti, zato što je drugarica Gorica Mojović više od 40 godina neprikosnoveni čovek u oblasti budžeta za kulturu. Dakle, ona je u vremenu Socijalističkog saveza, u vremenu Gradskog komiteta, u vremenu Centralnog komiteta, uvek bila u rangu gradskog ministra, kao izvršni sekretar za kulturu itd. Ona je to i danas.
Ona ne može biti zamena za ministra kulture Republike Srbije, niti je normalno da taj uticaj, znači, te persone, na kulturna zbivanja, na kulturnu politiku i na ova rešavanja, bude takav da je na višem rangu od onoga koji ima država Srbija.
Molio bih da o ovom pitanju dobiju priliku da se izjasne članovi Odbora za kulturu Narodne skupštine Republike Srbije.
Hoću još jednom da kažem da je dobro što se u ovo krenulo, da je pogrešio uvek onaj koji je želeo nešto da napravi, ali nadam se da greške nisu bile zlonamerne, da nije bilo nekakvih nepodobnih ličnosti. Veoma me zanima, ne samo gospođa Dubravka Nešović, već još nekoliko ljudi koji imaju nekoliko decenija života, da ne kažem koliko, jer i to vaspitanje nalaže, a govorim o damama, koji se nisu našli na ovom spisku, a našla su se lica koja imaju 60 godina. Dakle, da izvagamo ovo.
Narodna skupština nema tu nadležnosti, ali ima pravo na javnu reč, ima pravo na javni uticaj. Mislim da je moguće da se ove stvari regulišu na bolji način i da je ovde napravljena još jedna nepravda, pošto je ovo bilo limitirano prosečnom penzijom do nekog nivoa, pa oni koji su imali jedan dinar ispod te penzije nisu mogli da konkurišu. Tako je moguće da je neko, primera radi, ko je imao 20 hiljada, ostao ispod crte, a onaj ko je imao 19 hiljada, sada ima ukupno 70 hiljada mesečno.
Veoma je to delikatno. Nadam se da ćemo to raspraviti na odgovarajući način. Ta stvar treba da se reši sistemski. Protiv sam toga da to radi ad hok komisija. Zalažem se da se to uradi na drugačiji način i da se ustanovi zvanje "zaslužni umetnik", koje će onda značiti ono što treba.
Izvinjavam se za poređenje, možda nekima smeta, ali, nekada je Sovjetski Savez, ili neke druge države, imao to zvanje za sportiste, za umetnike, za druge eksponirane ljude u javnom životu, gde se tačno znalo, kad ste vi ''zaslužni sportista'' ili ''zaslužni umetnik'', šta to znači dok ste živi.
Dakle, ako se promeni vlast, može da se dogodi da neka nova komisija kaže – Janko Janković više to pravo nema. To nije dobro, ne možemo na taj način da se poigravamo sa ljudima.
U svakom slučaju, raduje me da je jedan broj umetnika ovo pitanje rešio na ovaj način, to uozbiljuje odnos prema kulturi, prema javnim delatnostima. Voleli bismo da taj fond bude drugačije napravljen, ovo o čemu je govorila uvažena koleginica Vesna Pešić, ali to, prosto, nije moguće. Znači, moguće je kad to neko želi sam, ali ako država treba da se odrekne poreza da bi neko pravio zadužbinu, to onda znači da je neko s državnim parama dobar. To nije dobro.
Znači, država treba da ubere javni prihod i da ga rasporedi, onda će to biti pravednije, država vodi računa o celini problema. U protivnom, ovo će rešavati svaka vlast onako kako misli da joj je politički isplativo, a to nije dobro.
Pozivam sve narodne poslanike da učestvuju u radu sednice Odbora za kulturu kad ovo bude bila tema, da razgovaramo o kriterijumima, da razgovaramo o ličnostima.
Znam da je ovaj postupak evidentiranja bio veoma mučan. Ja sam se nalazio u Ministarstvu kulture kad je dvoje ljudi, za koje sam mislio da nikad u životu neću biti u stanju da ih pozdravim, došlo na šalter kod portira, da se prijave za nacionalnu penziju. To nije dobro. To treba da se rešava na drugi način i nadam se da to hoćemo i da u tome imamo saglasnost svih političkih stranaka, ali i da imamo kriterijume koji su potpuno jasni.
U protivnom, moglo bi da se razume, ne želim da kažem da je tako, da je ovo, takođe, deo jedne promotivne kampanje, koja ima neke druge zadatke, a onda to izlazi iz sfere časti.
Hvala lepo.

Dobar dan svima. Gospodine ministre, gospodine Albijaniću, dobar dan, druže Tomo, ovo nije ideološka odrednica.
Amandman gospodina Milana Nikolića, koji je, u ime SPS-a, ovde obrazlagao, ima smisla, zato što likvidacija, osim što strašno zvuči, ima i strašne posledice. Znači, likvidacija je ponekad, nažalost, samo ponekad, način da ozdravi neka firma koja je bila u teškom stanju. Ali, to malo ko dočeka. Najčešće je to ono što bi narod rekao – doboš. Jedna od najgorih posledica likvidacije jeste što, praktično, bivši zaposleni iz tog procesa izađu potpuno obespravljeni, kratkih rukava, da kažem u žargonu, u svakom pogledu.
Ovaj amandman je, u stvari, pokušaj da se, koliko-toliko, obezbede oni koje bi mogla snaći sudbina brojnih preduzeća, kojima se to, inače, dogodilo u Srbiji. Znam da ovde ima različitih mišljenja, različite ekonomske škole će reći da to, prosto, nije moguće, da je likvidacija postupak koji je najefikasniji mogući, da je to instrument tržišta.
Možemo o tome da pričamo na ''okruglom stolu''. Ali, kada ste vi radnik jedne ovakve firme i kada vas zadesi ova nesreća koja se zove likvidacija, onda akademska rasprava na ovu temu nikome ne daje nikakav pozitivan rezultat, već, naprotiv, ljude u skladu sa zakonom šalje na biro za zapošljavanje, koji tamo ostvaruju neka prava, koja su minimalna i koja ne mogu da obezbede minimalnu egzistenciju.
Mi smo, inače, poslanička grupa koja nije glasala za Zakon o privatizaciji, tako da ima malo mesta našem divljenju za bilo koje od rešenja u ovom zakonu. Smatramo da je privatizacija najviše pogodila, upravo, zaposlene u najlošijim preduzećima.
Dozvolite da, kao ilustraciju, kažem da i oni koji su imali sreću da se privatizuju u normalnom postupku, ne u postupku gde je došlo do likvidacije, gde je bilo drastičnog otpuštanja radnika, tu privatizaciju nije recipročno pratio podstrek otvaranju malih i srednjih preduzeća, privredna inicijativa nije zaživela na način koji bi dao nadu ovim ljudima koji su ostali bez posla, itd.
Dozvolite mi da kažem, gospodine ministre, pretpostavljam da to znate, ovo su privatizovane firme u okrugu u kome ja živim, to je Moravički okrug.
Preduzeće "Takovo", koje je privatizovao "Svislajn" iz Gornjeg Milanovca, imalo je nekada 4.000 zaposlenih, danas je tamo nešto oko 1.370 ljudi. Dakle, bez obzira na sve ovo o čemu govorimo, oni, praktično, nisu ostvarili nikakva prava.
Zatim, u Čačku, berberska zadruga "29. novembar". Zašto je važna? To je mala firma, važna je kao i beogradsko berbersko preduzeće "29. novembar", i to se tako zvalo, zato što su svi lokali bili u glavnim ulicama. Dakle, svaka berbernica je bila u dve ili tri glavne ulice; kao što je bila ovde na Terazijama, tako je bilo i u Čačku. Tamo je nekada bilo 42 zaposlenih, a sada ih je 11. Dakle, ovi ljudi ništa iz ovoga nisu regulisali.
Zatim, preduzeće ''Autoservis'', sa 73, na 33 zaposlena. Fabrika hartije "Boža Tomić", to je najstarija fabrika u Čačku, napravljena je pre 90 godina, najstarije preduzeće u Čačku, nekada je tamo bilo zaposlenih 492, a sada 262. "Duvan" je imao 138, a sada ima 12 zaposlenih. "Litopapir" je nekada imao 438, a sada ima 210, itd., da ne nabrajam dalje.
Realna posledica privatizacije je, upravo, otpuštanje radnika, ili, ako nam se ne sviđa takav termin, smanjenje broja zaposlenih, bez ikakve šanse da se zaposle na nekom drugom mestu, pri čemu će u Moravičkom okrugu ovaj proces likvidacije dočekati oko 30 preduzeća.
To je nešto što ne može da izdrži nijedna država, ali to što ne može država, što bi narod rekao – đene, đene, oni ne mogu da prežive. To je užasan problem.
Amandman gospodina Milana Nikolića, koji je podneo u ime SPS-a, pokušaj je da se u predlikvidacionom postupku, na bilo koji način, da nada nekome ko je tamo radio da dobije nešto iz ovoga. Biće i drugih primera. To je užasna slika stanja zaposlenosti.
Vi znate, gospodine ministre, čačanska "Sloboda" je nekada imala 7.000 radnika, a sada ima nešto malo više od 1.000. Fabrika reznog alata u Čačku, koja je to prodavala "Daglasu" za ''boing'', vi to svakako znate, 1978, 1979. godine – 35 miliona dolara godišnje, a "Petoljetka" još jedno 70, koja je radila trap za ''boinga'', sada ima oko 380 zaposlenih.
To je bila firma koja je imala sledeći status: svaki njihov radnik je imao u svako doba dana topli obrok, koji je izgledao – supa, do kolača, 20 dana letovanja na bilo kojoj tački bivše države, stipendiju za svakog učenika čiji je roditelj radio u Fabrici reznog alata.
Da podsetim, ona je i u ono vreme uvozila 92 do 95% svega što je propuštala, dakle, skupog čelika, a vi znate koji je to bio program. Uspevala je da proda na teška tržišta, kao što je američko, ali i na druga, kao što je arapsko. To je sada, praktično, spomenik jednom vremenu, radnici tamo ne primaju plate, ojadili su ih kojekakvi advokati, koji su tamo, na primer, od naplaćenih 25 miliona dinara realizacije, sebi uzeli 21, pa sada vode sudski postupak da se pokaže da su prevarili ljude. Nisam optimista kako će sve ovo da se dovede do kraja.
Čačak je, gospodine ministre, na sedmom mestu u Srbiji po prosečnoj zaradi. Iako vaš kolega ministar stalno govori da je on tamo napravio čudo, ja vam kažem da u Moravičkom okrugu, praktično, ništa više što je važno ne funkcioniše, izuzev onoga što je naraslo iz Zanatske zadruge "Univerzal Čačak", kao najozbiljnije zanatske zadruge u Srbiji pre 25 godina. To su ove firme koje danas zapošljavaju 200, 300, 500 ljudi.
Ponovo kažem ovde, neki to pre nisu čuli, klanjam se do crne zemlje svakome ko danas organizuje posao da uposli jednog čoveka, da neko ne misli da je SPS protiv bilo koga ko časno radi posao, ali kad ovi sistemi ne funkcionišu, onda je veoma teško i mali nemaju nikakvu šansu. Nema kooperanata. Vi sve to znate.
Dakle, prihvatite ovaj amandman, zato što je od ovoga što sam slikao sada, u Čačku, teže na jugu i istoku zemlje.
Sve ovo je mnogo teže u nekim opštinama Banata, mnogo je teže u našem neposrednom okruženju, ovde u Beogradu, to znate i sami. Uostalom, vas su ovde pratili, što bi rekli u mom selu, vaš resor je drugi, ali ste bili ministar u onoj vladi za ova pitanja, a ovde je vaš posao trgovina i turizam.
Znači, bolje bi bilo da su došli neki drugi, da još nešto konkretnije pitamo, jer, što ako se ovo ne pomeri s mrtve tačke, džaba je sve ovo što mi pričamo.
Jednu trećinu našeg sadašnjeg budžeta, praktično, čine sredstva privatizacije. Mi trošimo supstancu u potrošnji. Kad prođe i ovo, ne znam kako će se projektovati budžet za, na primer, 2011, ili 2012. godinu. Prihvatite ovaj amandman, nećete se nikome zameriti, a daćete nadu za 150 hiljada ljudi u Srbiji.

Zahvaljujem, gospodine Mrkonjiću, što  ste mi dali reč pre roka.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji banke jesu oligopoliji, a to građani mogu da pronađu na raznim sajtovima. Evo, za početak, poređenje cena 16 proizvoda u Srbiji i Nemačkoj. Molim za trenutak vaše pažnje. Zato što je ovde skup novac, skupa je kamata i na osnovu toga su formirane cene.
Dakle, jedan litar mleka u Nemačkoj košta 63, a u Srbiji 72,9 dinara; jedan litar ulja u Nemačkoj košta 60, a u Srbiji 93,90 dinara; dve litre koka-kole u Nemačkoj košta 62 dinara, a u Srbiji 89 dinara; 1,5 litra švepsa u Nemačkoj košta 81, a u Srbiji 83,90; 100 g čokolade ''Milka'' u Nemačkoj je 61,6, a u Srbiji 87,90; 100 g čokolade ''Kinder'' u Nemačkoj košta 66,3, a u Srbiji 97,90; sok od jabuke, jedan litar, u Nemačkoj košta 68,6, a u Srbiji 77,90; čaj od nane - 20 kesica, u Nemačkoj košta 30 dinara, a u Srbiji 32,50.
Videli ste kako je skupa srpska hrana. Sad, pasta za zube ''Kolgejt'' od 75 ml u Nemačkoj košta 116 dinara, a u Srbiji 122,9; sapun u Nemačkoj košta 23, a 43 u Srbiji; deterdžent ''Persil'', 2 kg, u Nemačkoj košta 376, a 452,9 u Srbiji; deterdžent ''Arijel'' od 2 kg košta 389 u Nemačkoj, a 465 u Srbiji; šampon ''Nivea'' od 250 ml u Nemačkoj košta 194, a 209,90 u Srbiji; mleko za telo ''Nivea'' od 250 ml u Nemačkoj košta 256, a 314,20 u Srbiji; dezodorans ''Fa'' košta 77 u Nemačkoj, a 178,9 u Srbiji, itd.
Uvažene dame i poštovana gospodo, ovo je cena novca u Srbiji. Dakle, u svaki od ovih proizvoda ugrađena je enormna bankarska kamata onih koji posluju. Ovo jeste istina. Dakle, najskuplji novac u jugoistočnoj Evropi danas je u Srbiji.
Nijedna od banaka u Srbiji koja posluje kao strana banka to, u stvari, nije. Ona je srpska banka, odnosno banka Srbije sa stranim imenom. Pokušajte, sto puta smo navodili taj primer, otvorite račun kod bilo koje banke u Srbiji – ''Rajfajzen'', bilo koje, pa otiđite u Austriju, ili ''Sosijete ženeral'', pa otiđite u Francusku i probajte da s tog računa nešto platite, reći će vam da ste nepostojeći klijent. To je istina.
Ja ovde samo polemišem s onima koji tvrde nešto što ne stoji. Zahvaljujem gospođi Tabaković koja mi je dala dobar šlagvort za ovu temu. Da se ne javljam po Poslovniku, dozvolite da se obratim javnosti, na osnovu pisma koje je ''Studio B'' uputio svim šefovima poslaničkih grupa: ''Ovim putem želimo da vas obavestimo da je gotovo 90% zaposlenih ''Studija B'' podržalo inicijativu da ''Studio B'' bude izuzet iz privatizacije, tj. da u budućnosti ostane gradski javni servis, čiji bi osnivač bila Skupština grada ...''.
Obaveštavam zaposlene i menadžment ''Studija B'', u ime SPS, da se u skupštinskoj proceduri nalazi i danas izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji kojom SPS traži da se svi elektronski mediji izuzmu iz privatizacije. U skupštinskoj proceduri se nalazi još jedan sličan akt, koji su podnele manjinske stranke, da se izuzmu iz privatizacije elektronski mediji u opštinama i gradovima gde postoje nacionalni saveti, odnosno nacionalne manjine. Dakle, i pored toga što nas ''Studio B'' ne podržava, mi podržavamo ''Studio B'' i zalažemo se da se on i svi elektronski mediji u Srbiji izuzmu iz privatizacije, a da se privatizovani elektronski mediji, čiji su osnivači bili opštine, gradovi, pokrajine, Republika Srbija, vrate u prvobitno stanje.
Dakle, mi nismo zavredili čak ni da ''Studio B'' objavi vest kada smo u Skupštini Srbije ovim povodom organizovali konferenciju za novinare, a mi smo, promovišući četiri zakona koja smo pustili u proceduru, rekli, između ostalog, i to da se zalažemo za to da se elektronski mediji izuzmu iz privatizacije, jer to piše u našem političkom programu.
Dakle, pozivam gospodina Timofejeva i Sindikat zaposlenih u ''Studiju B'' da pogledaju ovo što smo pustili u proceduru. Danas ćemo ih o tome službeno obavestiti, poslaćemo im kopiju predloga izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, odnosno radiodifuziji, gde mogu da se uvere da je ovo što govorim potpuno tačno.
Želim i ovo da im poručim, kasno su se setili. Zdušno su podržavali kompletan projekat privatizacije, a kada je red došao na njih, učinilo im se da to i nije baš najbolje rešenje. Nažalost, krivo, što bi rekla ona čuvena reklama od pre deset godina.

Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, evo, već nekoliko godina razgovaramo o lustraciji. Razumem zašto vladajuća većina drži ovu budžetsku poziciju aktivnom stalno, iako nema snagu i nema hrabrost da sprovede Zakon u život.
Dakle, ovo je nemušti zakon, koji je donet na inicijativu tadašnjih poslanika Građanskog saveza Srbije, koji su tada bili samostalna parlamentarna stranka. Znali smo i onog trenutka kada je Zakon usvojen, za taj zakon, između ostalih, nije glasala SPS, da on neće služiti ničemu osim kao dobro obrazloženje za izvesne političke poteze i ustupke, koji jesu učinjeni prema GSS-u, samo što stranka nije opstala kao takva.
Ovo govorim zbog građana koji ovo prate, pre svega. U Srbiji je, ipak, izvršena neformalna lustracija.
Znači, od 2000. godine do sada, praktično, promenjeni su skoro svi predsednici sudova, ljudi u opštinskim i okružnim tužilaštvima, penzionisani su, manje-više, nezakonito gotovo svi visoki zvaničnici policije i Vojske do 60. godišta. Dakle, to je jedan oblik lustracije koji egzistira.
Zajedno s kolegama sam imao prilike da nedavno u Pragu, na jednom međunarodnom skupu, govorim o ovome i da dokažem da je to sve tako. Želim da vam kažem da je u Srbiji lustrirano na ovaj način oko 60 hiljada ljudi. Dakle, to je prosto fakat.
Srbija nije bila država iz tzv. Istočnog bloka i u Srbiji, pošto je tema – kršenje ljudskih prava od strane režima, tajne službe jugoslovenske i srpske države nisu bile nikakva produžena ruka neke tuđe strane službe, kao što je to bilo u Istočnom bloku, recimo.
Ja vas podsećam da je u Istočnoj Nemačkoj, posle političkih promena, ostalo šest miliona i 800.000 dosijea Štazija, da je u Rumuniji, iza Sekuritatea, jedne od najcrnjih tajnih policija u novijoj istoriji, ostalo skoro 7,5 miliona, da je u Bugarskoj, u Poljskoj i Češkoj, takođe, ostalo na milion dosijea. Podsećam vas na čuveno pismo učenika trećeg dva razreda Krakovske gimnazije, kojim su molili ministra pravde poljske da obustavi postupak lustracije, zato što u njihovom odeljenju nijedno deto nije više živelo sa oba roditelja, jer su se svi roditelji razveli, zato što su ustanovili da je jedan drugog denuncirao.
Srbija nije bila takva država. Jugoslavija nije bila takva država. Dakle, kada se govori o ovoj stvari, treba da se govori s merom.
Podsećam vas da je u Češkoj, i do današnjeg dana, lustrirano 320.000 ljudi, ali da je, po njihovom priznanju, uglavnom ta stvar završena tako da od toga nema gotovo nikakve političke koristi. Oni sami govore da je najveći broj tih ljudi, koji su, pre svega, bili u tajnoj policiji i na drugim visokim dužnostima u Češkoj, tj. Čehoslovačkoj, da su postali najbogatiji biznismeni danas u Češkoj. O tome me je, takođe, informisao jedan narodni poslanik koji je tamo bio sa mnom.
Uvaženi kolega koji je podneo ovaj amandman je u jednoj stvari potpuno u pravu – ne postoje uslovi te vrste da se u Srbiji sprovodi lustracija, zato što to objektivno nisu sistemi koji se mogu komparirati. Sve drugo treba da bude, odnosno ako je neko kršio ljudska prava bilo koga na svetu, u našoj zemlji, pre svega, pošto je o tome ovde reč, to treba da se dokaže u odgovarajućem sudskom postupku. Taj treba da odgovara krivično.
Dakle, ovde se ne radi ni o kakvoj potrebi da neko bude, zaboga, lustriran, pa da onda, na taj način, bude eliminisan iz javnog političkog života – pa, to mu je nagrada. Ako je neko kršio nečija ljudska prava, treba krivično da odgovara, ako je činio nešto suprotno zakonu i opštim principima koji važe u ovoj oblasti.
Zaista je krajnje vreme da se stranke vladajuće koalicije dogovore – ili će da sprovedu Zakon u život, čemu ćemo se mi, naravno, žestoko protiviti, ili će da prestane da egzistira ova komisija i ova budžetska pozicija. Jer, sa ovo malo sredstava koja se daju Komisiji ništa ne može da se uradi.
Osim toga, uvažena gospodo i poštovane dame, SPS je na pretposlednjoj sednici Odbora za bezbednost jedina glasala da se otvore tajni i politički dosijei. Oni koji se elementarno razumeju u lustraciju, znaju da lustraciju nije moguće sprovesti ako se ne otvore tajne policijske arhive. Evo, mi smo to učinili u vaše ime – glasamo da se otvore, jedva čekamo, kao što glasamo i da se okonča restitucija.
Dakle, nema priče o lustraciji a da pri tome u ''krugu dvojke'' i dalje držite ono što ste kritikovali 50 godina unazad, sve ono što je nekada nacionalizovano. Dakle, izvršite denacionalizaciju, okončajte restituciju, otvorite policijske dosijee i aplaudiraće vam svi oni koji očekuju od vas da to uradite, a vi ste to obećali u kampanji.
Mi vam pomažemo utoliko što glasamo i za jedan i za drugi zakon, iako je nama teško da glasamo za tzv. istorijske zakone. Ali, to ćemo ovog puta učiniti, to vam obećavamo, zato što je dugo vremena prošlo od momenta kad ste doneli ovaj zakon. Od vaše prve ozbiljne izborne kampanje 1999. godine tri vlade su se promenile. Ili ovo dovedite do kraja, ili recite – nismo sposobni ovo da uradimo, obmanjivali smo građane u izbornim kampanjama.
Dakle, nema tu mnogo filozofije – ili možeš, ili ne možeš. Kad ideš u kampanju, obećaš, kad dođeš na vlast, izvršiš. To je stvar koja je potpuno čista. Inače, sve drugo, pričali smo ovde o tome ranije.
Godine 1946. godine, u Beogradu je bilo 78 sirotišta. U 78 sirotišta bilo je 12.500 dece bez oba roditelja, koji su poginuli u Drugom svetskom ratu. Kako misli neko da je bilo moguće da se njima, invalidima i drugima koji su izašli unesrećeni iz rata, nešto da, a da se pri tome ne uzme onome ko je imao? Pri tome, ja ne aplaudiram onome ko je uzimao tamo gde nije trebalo, ko je kršio ljudska prava onoga ko nije ničim, ni na koji način, doprineo da se prema njemu neko tako odnosi.
Morate razumeti, time završavam, da su ljudi koji su učestvovali u tom ratu imali obećanje da će, kada se rat završi, da bude kao što je bilo. Dakle, u tom smislu, posle mnogo godina, istorija ne može da se vrati unazad. Ali, evo, sada su se stekli uslovi, oni koji su imali to kao politički projekat neka ga jednom ostvare u Srbiji, da vidimo kako je moguće vratiti nešto što je uzeto na taj način, a da država to izdrži ekonomski, politički itd.
Dakle, neću više govoriti o lustraciji. To je bio samo jedan politički projekat jedne male stranke, koja više nije parlamentarna. Neki od vas su za to glasali zato što nisu imali kud.
Međutim, ja vam kažem da ste vi lustraciju sproveli, penzionisan je svaki general, penzionisan je svaki komandir čete koji je operativno komandovao, odnosno koji je bio komandir čete i trupni oficir, u policiji nema više nijednog koji je na bilo koji način bio angažovan u onome nad čim se vi zgražavate.
To je vaš odnos prema tome. Ja sa vama ne polemišem na taj način.
Dakle, sudije, tužioci u javnim preduzećima su se potpuno promenili. Vi ste doveli svoj politički establišment da u vaše ime vrši vlast, i to je kompletna lustracija.
Ako neko misli da nije tako, neka navede neke. E, ima nekih koji su opstali. Ovde je uvaženi kolega nabrajao sve. Nije samo jednu, jer se nije setio.
Molim vas, Latinka Perović je bila predsednik CK SK Srbije. Sada je Latinka Perović jedan od važnijih ljudi u LDP-u. Kako to, samo kad neki od vas kažu, onda vi niste gadljivi na njihove usluge?
Živorad Kovačević, predstavnik Evropskog saveta. Gospodo, on je bio šef Krcunovog kabineta. On je danas najveći ''demokrator'' u Srbiji.
Znate li šta znači biti šef Krcunovog kabineta? To znači biti gospodar života i smrti. Ali je on sada dobar.
Jelica Minić, gospodo, pa njen otac je bio ministar spoljnih poslova. Njen ujak je Bata Janković, narodni heroj. Ona se udala za češkog diplomatu kada joj je otac bio ministar spoljnih poslova i izazvala diplomatskih skandal.
Kako mislite sada da je ona demokrata? Zato što je prišla vama. Nije tačno, nego vi nemate iste aršine prema istim pitanjima, to je problem. Da ne nabrajamo druge, jer bismo mogli da pričamo o tome do ujutru.
Molim? Volim i ja, ''i tata bi sine'', samo, nažalost, ne može.

Ja samo hoću da kažem, završavam time, nemoguće je da su demokrate oni koji su bili visoki funkcioneri, pa prešli kod vas, a da nisu demokrate oni koji su ostali tamo gde su bili – to nije moguće.
Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine Mrkonjiću. Umalo da Vladan Batić dobije reč pre roka. To „pre roka“ možemo samo mi.
Gospodine ministre, podneo sam ozbiljan amandman. Pošto je budžet jedan komplikovan zakon, onda član 5. reguliše sve, pa je zato ovaj amandman glomazan na prvi pogled. Prvi deo odnosi se na to da se povećavaju sredstva za humanitarne organizacije, a da se ta sredstva oduzmu od predsednika Republike, gde je potpuno maglovito iskazan trošak za Narodnu kancelariju. Vi ste dali odgovor da to nije moguće i da čak nije isti izvor.
Naravno, ovaj deo amandmana sam podneo iz dva razloga: jedan je politički, jedan je humanitarni. Socijalistička partija Srbije protestuje zbog toga što postoji paradržavni organ koji vi nazivate Narodnom kancelarijom, koji ima 32 zaposlenih i koji troši enormna finansijska sredstva, a potpuno je, na osnovu Zakona o Vladi, svaki od tih poslova poveren Vladi Republike Srbije.
Smatram da ova država ne sme više to da toleriše, ali vi imate o tome drugačiji stav, rekli ste da to nije moguće. Nadam se da će kolege koje o ovome misle isto kao i ja glasati u danu za glasanje o ovom amandmanu, zato što nema više nikakvog smisla.
Predsednik Republike je ranije bio u kohabitaciji sa Vladom i napravio je Narodnu kancelariju. Šaper i ostali ljudi koji se bave marketingom smislili su da je to važno. Napravili su Narodnu kancelariju koja je radila paradržavne poslove i vršila promociju predsednika Republike i DS-a budžetskim sredstvima građana Republike Srbije. Sada ste vi jedinstvena koalicija, ili niste, ne znam, imate vlast i potpuno je nepotrebno da ovo ovde stoji.
Dakle, to je moj stav o tome. Vi ste rekli svoj i videćemo u danu za glasanje.
Drugi deo amandmana odnosi se na to da se povećaju sredstva za Hidrometeorološki zavod. Da ne pominjem cifre, to ovde nije važno.
Molim vas da se izjasnite o ovome, ako je moguće danas. Podsećam vas da je sednica Odbora za poljoprivredu bila u junu ili julu prošle godine, da su narodni poslanici koji učestvuju u radu konstatovali da u prošloj poljoprivrednoj sezoni HMZ, između ostalog, nije bio efikasan zato što nije raspolagao neophodnim brojem protivgradnih raketa i da je iz tog razloga veći broj mesta u Srbiji, odnosno veći deo teritorije Srbije bio zahvaćen ovom elementarnom nepogodom.
Takođe vas podsećam da je budžetom Republike Srbije za 2006. godinu bilo predviđeno više finansijskih sredstava za poljoprivredu nego što je ovo ministarstvo bilo u stanju da potroši i da je u budžetu za 2007. godinu, po tom osnovu, deo budžeta Republike Srbije koji se odnosi na poljoprivredu bio manji zato što prethodna ministarka nije bila u stanju da ta sredstva potroši.
Takođe, gospodine ministre, podsećam vas da sam pre nekoliko meseci u skupštinsku proceduru pustio izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama, gde tražim od Vlade Republike Srbije da nabavku protivgradnih raketa izuzme iz postupka javnih nabavki, jer je takođe jedna od konstatacija bila da je u prošloj godini bila otežana nabavka protivgradnih raketa zbog toga što nije bilo dovoljno finansijskih sredstava, sada predlažem da se ona malo povećaju, i zbog toga što je komplikovana procedura javnih nabavki takva da i kad imate sredstva mora da protekne šest meseci da biste mogli da nabavite rakete.
Dakle, ovo o čemu govorim interesuje svakog seljaka u Srbiji, a samim tim i svakog građanina Srbije.
Da li se u međuvremenu dogodilo nešto drugo, o čemu mi nismo obavešteni, pa je RHMZ, sa druge strane, relaksiran i on može da izvrši ovu nabavku iz nekih drugih sredstava ili vi ste vi to prosto prevideli, ne znam, ali vas molim da na ovo odgovorite. Ovo je veoma ozbiljno pitanje.
Procenjena šteta od grada u prošloj godini je mnogo veća nego što je budžet za ovu poziciju. Dakle, da li je moguće da mi ovde obezbedimo da država bude sigurna, da građani i privrednici koji se bave poljoprivredom budu sigurni da će, u meri u kojoj je moguće, protivgradna zaštita funkcionisati kako bi šteta bila smanjena, ili ćemo ponovo ući u rizik?
Takođe vas podsećam da kategorija protivgradni strelci jeste kategorija koja je iz budžeta Republike Srbije finansirana sa 3000 dinara mesečno i da neke opštine još na to dodaju 3000 dinara mesečno i eventualno troškove za gorivo od 1000 dinara mesečno. To je, u najboljem slučaju, 6 - 7 hiljada mesečno.
Uveravam vas da u brojnim selima Srbije to rade ljudi koji imaju blizu 80 godina života, da niko nije motivisan da se bavi ovim odgovornim poslom, da građanin koji pristane ovo da radi mora da bude stalno dostupan, dakle, kao što u medicinskim ustanovama postoji pripravnost, on mora da bude stalno dostupan, mora da bude na radio-vezi 24 sata dnevno šest meseci u toku godine, mora da stigne u najkraćem mogućem roku do stanice sa koje se dejstvuje na gradobitne oblake i mora da ostavi svaki drugi posao koji mu je poveren iz bilo kog drugog razloga, ukoliko dobije poziv nadležnog centra HMZ da dejstvuje na gradobitne oblake.
Dakle, ovo je jedna veoma kompleksna oblast. Za nju su zainteresovani svi građani Srbije. Veoma je važno da znamo da li je ono što ste vi predvideli u budžetu dovoljno da se nabavi dovoljan broj protivgradnih raketa. Hteo sam da vas podsetim, pretpostavljam da to radi vaš kolega Milosavljević, da je u prošloj godini prosečna opremljenost protivgradnim raketama po stanici bila 3 - 5, a da je neophodno 8 - 10 da bi oni mogli da urade onaj posao koji im je država poverila i koji oni rade, pre svega, iz osećanja lične odgovornosti prema svojoj letini i letini svojih komšija, a ne zbog toga da bi zaradili ove tri hiljade koje im država plaća iz budžeta Republike Srbije.
Dakle, ovo je jedna potpuno neuređena oblast. Postojalo je obećanje da će država izučiti druge modele protivgradne zaštite u Srbiji, da se razvije sistem osiguranja, dejstvovanje i delovanje iz aviona i neki drugi, ali dok se to ne reši ovo pitanje mora da se pokrije finansijama na taj način da ima dovoljno raketa.
Takođe, želim da vas upoznam da proizvođači raketa hoće da proizvode samo za sigurnog kupca. Oni ne proizvode salamu, pa kad ne prodaju HMZ, prodaće nekom drugom. Ta sredstva treba da se, praktično, avansiraju, te rakete treba da se preuzimaju sukcesivno ili je ovde, molim vas da nam to kažete, RHMZ avansirao rakete koje nisu isporučene, pa je zbog toga manje para. Ukoliko je tako, moj amandman je nepotreban. Verujem da nije, zato što svake godine imamo ovaj problem i svake godine imamo istu posledicu, a posledica je velika šteta.
Dakle, da ne ulazim u detalje, možemo da pričamo o tome dugo, mislim da je i gospodin Mašić podneo sličan amandman, razlikuju se samo cifre, veoma je važno da ovo izučimo na način koji će da smanji na najmanju moguću meru rizik od ove elementarne nepogode. U protivnom, ljudi će da oru, seju, kopaju, a neće moći da žanju, neće moći da ubiraju letinu, biće demotivisani.
Osim toga, postoje kulture, gospodine ministre, kao što su voće i neke druge, kada u jednoj godini grad uništi zasad mladog voćnjaka ili zasad maline, on je za četiri ili pet godina, praktično, na samom početku i mora sve ispočetka da uradi.
Dakle, ne radi se samo o jednoj letini, radi se o kompletnom uništenju jedne kulture, odnosno jedne parcele koju je nemoguće na drugi način iskoristiti, dovesti na isti nivo na kom je bila pre četiri ili pet godina.
Ovo je veoma važno pitanje, ovo nije političko pitanje, ovo je pitanje koje interesuje svakog poljoprivrednika, svako poljoprivredno dobro u Srbiji, samim tim i državu.
Dakle, molio bih vas, ako je moguće, da se danas izjasnite o ovom delu, da li je, eventualno, HMZ... A usput da kažem, on se veoma brani, što bi rekli seljaci u mom selu, da on više radi, on smatra da više nije državni organ kojem treba da se poverava ovaj posao i traži da to radi neko drugi. Dakle, država ima veliku odgovornost da u ovoj godini izvaga kako će ova oblast da bude regulisana i ko će ova sredstva da potroši.
Još vas jednom molim, da li je eventualno Republički hidrometeorološki zavod avansirao ova sredstva potencijalnim dobavljačima raketa, a njih ima samo tri u ovoj zemlji, "Trajal", "Krušik" i neki drugi, ili je u pitanju previd? Ako ostane kao što ste vi naveli u budžetu, ponovo će biti od dve do četiri granate, da kažem kolokvijalno, po jednoj protivgradnoj stanici. Podsećam vas, tih stanica ima puno u Srbiji. U Čačku ih ima 37. Ogroman je broj protivgradnih stanica. Ako je po svakoj osam protivgradnih raketa, potrebna su velika finansijska sredstva, a ta stavka nije dovoljna da pokrije da to bude na optimalnom nivou.
Dakle, molim kolege u danu za glasanje, sada kada krene ova kampanja odlaze kod seljaka, probaju hleb i so, uznemiravaju životinje po farmama kod seljaka i razne druge stvari rade zarad promocije svojih kandidata, da se sete ovog amandmana, da se sete ovih ljudi onda kada bude tmurno nebo i onda kada posle 10 minuta mogu da izgube sve što su radili mukotrpno čitavu godinu.
Dakle, ovde se radi o jednom ozbiljnom pitanju. Tražim ozbiljan odgovor i ozbiljnu odluku političkih stranaka u danu za glasanje, ili kod mog amandmana ili kod amandmana gospodina doktora Mašića. Dakle, potpuno je svejedno koji amandman će biti prihvaćen, i jedan i drugi tretiraju istu problematiku. Hvala.

Gospodine Albijaniću, dame i gospodo, gospodine ministre, SPS smatra da jesu visoki troškovi na poziciji Avio-služba Vlade Republike Srbije, ali mi takođe smatramo da ona treba da postoji zato što je u prethodnom periodu, konkretno za novu 2001. godinu, tadašnji premijer Vlade Republike Srbije putovao u Abu Dabi privatnim avionom Stanka Subotića Caneta. Avionom su pilotirali sinovi Zečevića, funkcionera "Partizana", i Jovice Stanišića.
Ja smatram da ozbiljna vlada mora da ima ozbiljnu tehničku pomoć. Da li je ova vlada ozbiljna o tome možemo da govorimo, ali nikada više ne sme da se dogodi da predsednik Vlade taj servis koristi od bilo kog drugog, izuzev od nadležne tehničke službe svoje države i svoje vlade. Cena tih usluga obično dođe kasnije i sa kamatom. Dakle, nedopušteno je, iz tehničkih, finansijskih, moralnih, kontraobaveštajnih i mnogih drugih razloga, da ministri, predsednik Vlade, bilo koji visoki državni nameštenik, predsednik Republike, načelnik Generalštaba ili bilo ko drugi koristi bilo koje i bilo čije drugo tehničko pomagalo i tehničko sredstvo, izuzev ono koje je ustanovila Vlada kao svoju službu, kao svoju tehničku podršku.
Zato građani Srbije treba da izdvajaju finansijska sredstva. Mi samo polemišemo sa iznosom te stavke. Inače, ona treba da postoji. Kao što nikada više ne treba da postoji privatni servis za predsednika Vlade od problematičnog biznismena i problematičnih pilota, zato što tamo gde su oni nije moguće voditi nikakav razgovor a da to pri tom ne okačite na neku oglasnu tablu. Iz tog detalja je moguće razumeti zašto Vlada treba da ima Avio-službu.
Kada bi predsednik Vlade Republike Srbije koji je tu uslugu koristio danas bio živ ja bih o toj stvari govorio žešće i na drugi način, ali me to limitira da kažem samo ovo što sam rekao. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Albijaniću. Uvek je i bilo u granicama pristojnosti. Svako ozbiljan zna da sam ja na ozbiljnom mestu edukovan i da se nikada ne edukujem čitajući tabloide u Srbiji.
Dakle, usput postavljam poslaničko pitanje – koliko puta je pokojni premijer Zoran Đinđić bio u Dubaiju?
Osim toga, ne delim vrednosti pomenute gospode, kako ste to rekli, ovih, zemunskog klana i tako dalje, oni mene nisu na vlast donosili i dovodili, već su me sa vlasti odneli, odnosno skinuli, da kažem kolokvijalno. Dakle, nemam nikakve veze sa tim.
Prema tome, moje obraćanje nije bilo zlonamerno, sve što sam rekao je tačno, apsolutno, ko ne veruje neka proveri. Nadam se da u protokolu Vlade tačno piše koliko je puta i gde ko putovao. Ako to ne zna Vlada, znaju najmanje tri službe u Srbiji. Dakle, tamo sve piše, ko je gde išao, s kim je išao, koliko se tamo bavio i kojim poslom je išao.
Prema tome, nema nikakvog razloga, ne polemišem na taj način sa vama, samo vam saopštavam, ne znam šta je pisalo u "Identitetu", to me ne zanima. Nisam čitao takve novine. Reći ću vam, bez da budem shvaćen kao maneken, ja čitam "Politiku" od kad sam naučio da čitam i ove druge novine zato što imam potrebu da budem informisan. Dakle, apsolutno to nije bila rđava namera, samo sam rekao da je to što se polemiše sa budžetskom pozicijom za Avio-službu Vlade, što se mene tiče, pogrešno i dao sam vrlo konkretan argument za to. U ovoj raspravi neću više da učestvujem.
Tražim odgovor na poslaničko pitanje koje sam sada ovde postavio. Žao mi je ako je na bilo koji način bilo ko s tim u vezi povređen, vrlo sam birao reči kada sam o ovome govorio. Pogledajte stenogram, nijednu ružnu stvar nisam rekao i rekao sam zašto sam prestao da o tome govorim na način kao što bih inače mogao da govorim.

Zašto nije pristojno pitanje ako se kaže meni da ja ovde iznosim neistinu? Ja tražim službeni podatak.

Gospodine Albijaniću, ništa nisam učinio da na bilo koga ostavim rđav utisak, samo polemišem o nečemu što je ovde rečeno. Dakle, možda će sutra gospodin Batić ponovo biti ministar, pa će njemu možda ponovo biti potreban avion. Prema tome, ozbiljna vlada mora da ima to što ima ova vlada i svaka druga vlada, a ne sme nikad da koristi privatne avione biznismena, kao što ne sme da koristi ni privatne jahte, a neki ih koriste i danas i koristili su ih u prošlom vremenu, zato što to onda košta državu. To je moja polemika, nije polemika... Hajde da se vratimo na ono što je tema. Dakle, rekao sam nešto što je tačno, ko ne veruje, molim vas, neka mi donese odgovor na poslaničko pitanje koje sam postavio. Ja tu završavam ovu raspravu.