U gradaciji brilijantno, to samo kada su socijalisti u pitanju. Pogodan je trenutak da kažemo nekoliko stvari o ovom zakonu i o zakonu o readmisiji na način kao što je to govorio gospodin Dušan Bajatović.
Da podsetim građane Srbije da se nedavno dogodio jedan incident u Sloveniji. Jedna porodica koja je bila u postupku readmisije, a pre toga je u jednoj evropskoj državi bila u postupku dobijanja azila, zato je ovo važno, radilo se o romskoj porodici koja je htela da se naseli u svoju matičnu opštinu u Sloveniji, čak ni na insistiranje predsednika Vlade Slovenije, čak uz veliki pritisak evropskih medija i evropske javnosti, stanovnici jedne oblasti u Sloveniji fizički nisu dozvolili da se jedna romska porodica naseli tamo gde je inače uvek živela.
Zašto ovo govorim? Slovenija je članica EU i svakako ima i zakon o readmisiji i zakon o azilu, to sada hoću ovde da kažem. Slovenačka javnost nije bila u stanju da "izdrži" prisustvo jedne romske porodice u svom okruženju.
O čemu mi, u stvari, onda ovde govorimo? Dakle, kada ste članica EU, vi drugima propisujete pravila, a da pri tom niste u stanju da ispoštujete sopstvena pravila u sopstvenoj državi. Moram da kažem da živimo u državi u kojoj ovo nije problem. Zbog toga sam srećan. Mi nemamo nikakav odnos, ni oficijelni, ni neslužbeni prema bilo kome na ovaj način.
Azil se traži iz krajnje nužde, kada je nekom ugrožen život, njegovo dostojanstvo, njegova politička uverenja, kada zbog toga može biti predmet različitog šikaniranja, torture u matičnoj državi i verujem da ćemo mi prihvatiti ovaj zakon. Od naše države očekujemo da se sa dužnom pažnjom, sa pažnjom ozbiljnog domaćina posveti svima koji su u našoj zemlji potencijalni azilanti. Ne mislim da država nema mehanizme, i da nema ljude, i da nema ovlašćenja, sve ona to ima da prepozna rđave namere i one koji dolaze ovamo da rade neke druge stvari. Moram da kažem da je pomalo i kasno za to.
U našu zemlju je u ovoj ili onoj formi ušlo već dosta ljudi koji potpuno nesmetano rade one stvari zbog kojih mi izražavamo sumnju da li će to činiti azilanti. Pomalo je to kasno. Da kažem da je naša država dosta obaveštajno ranjiva, da nije potrebno da neko bude azilant, pa da prevari našu državu, da dođe ovde i uživa njeno gostoprimstvo da bi se bavio obaveštajnim radom.
Nažalost, u Srbiji boravi dovoljno lica koja se ovom nedozvoljenom i subverzivnom aktivnošću bavi, a da pri tom nisu azilanti, nego ovamo dolaze sa diplomatskim pasošima, prostire im se crveni tepih, svira im se vojna muzika, predaje im se raport, i orkestar milicije i to ponekad. Dolaze ovamo i čine najgore moguće stvari našoj državi i našem narodu.
Ne bih bio iskren kada ne bih rekao do kraja, hoću da verujem da svi organi države Srbije imaju, kako se to danas moderno kaže, i kapacitet, i da su tehnički i u svakom drugom smislu osposobljeni da ove pojave prepoznaju. Da li imaju snage da ih nazovu pravim imenom i da li zbog konteksta političkih dešavanja one mogu da reaguju, onako kako želim i kako mi želimo, to je drugo pitanje, da ne bude uka na vuka, a da lisice meso jedu.
Kod azila i kod azilanata treba imati krajnji oprez, mada ovi drugi, podsećam vas, učinili su najgore stvari našoj zemlji, bombardovali su našu zemlju, ubijali su decu u Srbiji. Samo u gradu gde živim, a to je Čačak, ostalo je 10.000 ljudi bez radnog mesta u NATO agresiji, a ova država se odrekla ratne štete, odrekla se čitavog niza drugih pitanja.
Pre neki dan smo govorili da je 440 miliona evra šteta kod RTS-a od NATO agresije. Samo kod RTS-a, da ne govorim o poginulim ljudima, to je nenadoknadivo.
Dakle, pozivam svakoga ko je u stanju da se suprotstavlja onima koji nama rade ovo što nam odavno rade, a to čine sa punom odgovornošću, zato što kada vam jednom dekomponuju državu i kada vam jednom uđu u sistem, oni ovde ostaju, postavljaju pravila ponašanja, sastavljaju izborne liste, kandiduju razne visoke funkcionere.
Govorili smo o tome da jedan visoki diplomata naše zemlje Dejan Šahović nema pasoš i državljanstvo naše države. Uvažena gospodo, postoje ljudi koji imaju dvojno državljanstvo. Dejan Šahović ima samo kanadsko.
Pitam ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i nadležne službe - da mu nije neko slučajno javio može li ovaj čovek to da radi, a da pri tom ni na koji način nije državljanin ove zemlje?
On ne glasa u našoj zemlji, on nije državljanin naše zemlje. Podsećam vas, on je visoki funkcioner, visoki diplomata u UN u ime naše države. To ne može da dozvoli nijedna ozbiljna država u svetu.
Izvinjavam se, ovo nije potpuno u kontekstu današnjeg dnevnog reda, ali je važno da se zna, jer je bilo jedno poslaničko pitanje na koje nikada nismo dobili odgovor. Da, Dejan Šahović nema dvojno, on ima samo državljanstvo Kanade.

Gospodine Džudževiću, gospodine ministre, govoreći o ovom zakonu, kao ovlašćeni predstavnik SPS sam ukazao na problem koji može da proistekne iz stava 3. člana 31. Dovodio sam u pitanje ovaj stav. Kaže se: ''Pravo na azil neće se priznati licu za koje postoje ozbiljni razlozi ... da je počinilo težak zločin koji nije političkog karaktera''. Ako se sećate, tada sam rekao da to nije moguće.
Nakon toga je Odbor za bezbednost, kojim predsedava gospodin Dačić, u skladu sa Poslovnikom napravio jedan amandman koji ne odgovara onome što sam ovde govorio. Moram da kažem da to nije lični stav gospodina Dačića, nego Odbora, i da je u skladu sa Poslovnikom podnet takav amandman, koji je sada sporio gospodin Todorović, smatram, s pravom, zato što to nije bila suština onoga za šta smo se mi, kao SPS, ovde zalagali. Samo je koincidencija.
Dakle, gospodin Dačić je morao potpisati amandman koji je usvojio odbor. To je suština, a sve drugo će se rešiti u danu za glasanje.

Gospodine Džudževiću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega Balint Pastor, predlažući amandman koji je sa svojim kolegama podneo, u jednom trenutku je rekao - moguće da Vlada smatra da predstavnici manjina nisu dovoljno stručni, pa da zbog toga...
Ne, gospodine Pastor, Vlada smatra da su predstavnici manjina u Srbiji dovoljno naivni, i to svaki dan pokazuje, da obećanja data u izbornoj kampanji prihvate kao gotova, a kada se konstituiše vlast koju manjine, uglavnom, pomognu, onda to zloupotrebe na najgori mogući način. U više navrata je to tako.
Dakle, ne radi se ovde o tome da li Vlada Srbije ima iskren odnos prema pitanjima koja postavljaju predstavnici manjina, već se radi o tome da li ste vi kao predstavnici manjina sposobni da prepoznate rđavu nameru vladajuće koalicije da manipuliše vašim glasovima, koja to radi sistematski nekoliko godina.
Ja ne sporim pravo vladajućoj koaliciji da se bavi politikom na način za koji misli da je najbolji, kao što ni predstavnicima manjina ne sporim pravo da se za svoja prava zalažu kako misle da je najbolje.
Pošto ste pomenuli inicijativu koja je vezana za izmenu i dopunu Zakona o radiodifuziji, kojom bi se onemogućila prodaja elektronskih medija u Srbiji koji obezbeđuju, između ostalog, program na jezicima manjina, da još jednom, zbog javnosti, kažem sledeće, a to vi znate, poštovani kolega. Naime, SPS i njena poslanička grupa otišli su korak dalje u vezi s ovim i mi smo se negde usmeno sporazumeli da je moguće da ovo uradimo zajedno, iako Vlada nema takvu nameru.
Dakle, mi smo podneli izmene i dopune Zakona o radiodifuziji, i to na sledeći način: da se zaustavi prodaja svih elektronskih medija u Srbiji čiji su osnivači lokalne samouprave, pokrajine i gradovi, zato što, ali da ne elaboriram, znamo zašto je to tako.
Pre nekoliko dana, narodni poslanici su ovde odbili da se to razmatra po hitnom postupku, a videćemo, s obzirom na to da teku rokovi, kakva će biti sudbina i jedne i druge inicijative. Nama nije bilo teško ni da glasamo protiv Zakona o privatizaciji, koji jeste proizveo ovu realnu posledicu, ne samo u medijima, nego i u svemu ostalom u Srbiji, dakle, da se proda ili rasproda sve što postoji, pa da onda kritikujemo one što su kupili.
Nažalost, za to je sada kasno. Dakle, postali su neki ljudi, koji nemaju ni obraza ni morala, imaju samo velike novce, vlasnici svega što u Srbiji postoji, i to na način da ugrožavaju politički život u Srbiji, da diktiraju pravila ponašanja političkim strankama u Srbiji i imaju ideju da preuzmu vlast u Srbiji.
Dakle, u Srbiji je na sceni poslednja etapa privatizacije, a to je tajkunizacija politike. To će se dogoditi, ukoliko se neko ne osvesti i ne otrezni u mesecima koji dolaze, pa će dvojica ili trojica gazda onda reći, ovi mogu da budu poslanici, a ovi ne mogu; ove političke stranke mogu da imaju kandidata za predsednika Srbije, a to će biti taj i taj, a ovi ne mogu ni da se kandiduju, itd.
Sva sreća što postoje stranke koje nemaju taj problem, ali postoje neke stranke koje ne mogu da izađu iz ovoga nikako a da budu zadovoljni građani, da ne obrukaju svoj politički program i da se kampanja vodi ravnomerno, demokratski, da kandidati plasiraju svoje političke ideje u Srbiji, pa da onda građani za njih glasaju.
Evo, idu izbori za predsednika Srbije i za lokalne samouprave, za gradove, za pokrajine, pa hajde da se presaberemo još jednom i da vidimo ko koga finansira, ko plasira čije političke ideje, čiji kapital odrađuje čiju političku kampanju, pa da onda kažemo da li je dva i dva u Srbiji četiri, ili je pet, ili je tri, kao što je danas.
Uvaženi gospodine Pastor, sa velikim zadovoljstvom ćemo da glasamo za ono što se tiče blokade, odnosno suspendovanja onog dela Zakona o radiodifuziji koji kaže da se privatizuju ti mediji, kao i svi drugi mediji, zato što je danas u Srbiji na sceni nešto što se ne može više ispraviti.
Medije kupuju ljudi koji s medijima nemaju nikakve veze. Oni će organizovati izbornu kampanju u narednom izbornom krugu onako kako nekima od njih ili nekima za koje oni rade odgovara, i to je šteta koja je nenadoknadiva. Najmanje košta, najjeftinije je kada budžeti finansiraju jedan mali medij.
Postavićemo sebi pitanje, kako će da se neko informiše u Crnoj Travi, jer lako će u Beogradu, kako će u Žitorađi, Blacu, Trgovištu, Bosilegradu, kako će da se informišu građani kada sve ovo bude privatno?
To je realna posledica političke zablude da je moguće živeti u Srbiji gde tržište reguliše sve. Veoma se oštro suprotstavljamo konceptu liberalne ekonomije, gde se kaže da je tržište regulator svega što postoji u Srbiji. To nije tačno. Ako je tržište regulator svega, onda nisu potrebne ni političke stranke, ni demokratija, onda je potrebno da postoje tri tajkuna koji će reći - ovo je Srbija i na ovaj način se upravlja Srbijom.
Dakle, i kod ovog amandmana, i kod drugih, nije u pitanju proklamovana sloboda, u pitanju je način na koji manjine tu slobodu ostvaruju. Moram da kažem, ne dajte da vas prevare ponovo. Tri puta su vas prevarili. Ako hoćete, mogu da vam kažem tačno kada je to bilo, i vas lično, gospodine Pastor, i stranku koju predstavljate, a i druge stranke koje predstavljate ovde. Dakle, tri puta ste prevareni, tri puta vam je rečeno biće to i to, a nije bilo ništa od toga.
Braćo, to se lako reguliše, u biračku kutiju se ubacuje pohvala, pokuda, priznanje i izvinjenje, tamo se to sve reguliše. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine Džudževiću.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime SPS-a, kolega Miletić Mihajlović je napisao amandman kojim se iza člana 85. zakona dodaje novi član 85a, koji je sada gospodin Miletić obrazložio veoma korektno.
Vlada je, kao što ste imali priliku da pročitate, rekla da odbija ovaj amandman, zato što rešenje koje amandman nudi nije celishodno. To je obrazloženje i pod to može da se podvede sve.
Zašto smo mi, uopšte, i zašto je kolega Miletić pisao ovaj amandman? Zato što, kad neko iscrpi sva pravna sredstva, sve pravničke procedure i kad izgubi svaku nadu, kad prethodno proda njivu i livadu, kad proda najbolju kravu i da sve advokatima, kad ostane bez igde ičega i ne nađe pravdu, a u srcu zna da je u pravu, on se žali Ustavnom sudu. Pri tom, on može imati četiri razreda osnovne škole, ili uopšte nema školu, što je moguće, što nije nikakav greh, nego je žalost.
Dakle, samo smo probali, ovim amandmanom, da oni koji zbog neukosti, neupućenosti ili siromaštva ne ulože žalbu na propisan način ne budu iz formalnih razloga odbijeni, već da im se da još jedna šansa.
Što se mene tiče, bilo bi dovoljno samo da kažu - žalim se zato što nemam više kud, pa da onda jedna ozbiljna država kaže da li je Petar Petrović, ili Janko Janković, građanin koji ima takve i takve probleme, koji vodi deset godina spor oko nečega što može biti potpuno čisto za njega, a što se raznim manipulacijama uvek završava tako da on bude na šteti, dakle, da ga država zaštiti i da on izađe iz ovog problema i kaže - dobro je, državo Srbijo, dobro ti jutro Srbijo, ima ovde neko ko se bavi sirotinjom i njihovom mukom.
Ako ovoga nema, onda će jedan stručnjak, kakvi, nadam se, sede u Ustavnom sudu, stručnjak kakav će biti izabran za sudiju Ustavnog suda, reći - ovo je iz formalnih razloga nemoguće prihvatiti, ova žalba nije zasnovana na ovome ili onome itd.
Hoće li ovaj građanin moći da se žali Međunarodnom sudu u Strazburu - neće. Neće imati pare zato što su sudske pare i danas u Srbiji, u redovnim postupcima, tolike da dovode u pitanje jedan od najvažnijih postulata - da su svi građani jednaki pred zakonom. Dakle, onaj ko ima pare da vodi sudske postupke, on je malo ravnopravniji od onog koji, kad proda jednu kravu, više nema šta da proda, ali pravda trpi.
Dakle, ovaj amandman je pisan iz duše, pisan je zbog toga da se objasni da u državi Srbiji postoje ljudi kojima je učinjena nepravda, a ne mogu to iz raznih razloga da dokažu.
Mogu da vas podsetim, već sam jednom govorio, i vas gospodine ministre, razgovaraju sa nama ljudi, razgovara jedna gospođa koja ne može da ostvari pravo na alimentaciju, zato što ne mogu pravosudni organi ni policija da joj pronađu bivšeg muža, a i kad ga pronađu, oni kažu - nema nigde ništa, a ima tri-četiri firme u gradu i zapošljava 200-300 ljudi.
Kad ta dođe pred Ustavni sud, ona treba da ima ovo što piše u amandmanu koji je gospodin Tića Mihajlović definisao kao član 85a, zato što barabe i hohštapleri, oni koji rade krivdu za pare, ovo rade na taj način da obezbede da nekoga ne mogu da nađu pet godina u gradu u kome živi, da ne mogu da dokažu da išta ima, a on svakog meseca 200 ljudi redovno servisira platama. To je država u kojoj mi živimo.
Zbog takvog konteksta je napisan ovaj amandman i zbog toga molimo da ga prihvatite, jer, ako razumete ovo što smo rekli, onda jeste celishodan, a ako biste strogo po pravilima gledali, onda je Vlada potpuno u pravu.
Samo vam kažem, postoje ljudi u Srbiji koji nikada neće ostvariti, neće dostići pravdu, zato što nemaju novac, zato što postoje popreke veze, zato što postoje telefoni koji se okreću, zato što postoje pretnje koje se vrše i zato što postoje ljudi koji u Srbiji sve mogu da kupe za pare, pa i pravdu.
Nadam se da to ovde niko ne želi. U ime onih koji to ne žele je Miletić Mihajlović ovaj amandman napisao i mi molimo da ga prihvatite. Niko u Srbiji neće imati od ovoga štetu osim baraba, korumpiranih sudija i advokata, izvinjavam se, najveći broj među njima nisu takvi, i drugih, pre svega, korumpiranih užasnih veštaka, koji danas u Srbiji mogu da kažu da je crno - belo i da vi to morate da prihvatite kao gotovu stvar.
Zato ovaj amandman postoji i zato molimo da ga prihvatite, jer, u protivnom, činimo lošu uslugu onima o kojima ovde govorim, a to su obespravljeni, siroti, neupućeni i zastrašeni. Hvala lepo.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DOS, onaj od 2001. do 2003. i ovaj, kako volim da kažem, redizajnirani, mora da uspostavi, kako bi rekao gospodin Jovanović, jedinstven sistem vrednosti.
Vi morate da se opredelite kada je ko dobar i podoban, kada je ko neutralan, kada je ko stručan, kada je ko pokvaren, a kada ko ima vrlinu. Sada, kao da učestvujem u nečemu, tj. kao da sam došao od nekud, pa nisam bio deset godina u Srbiji, pa me zatiče jedna priča koja, kao, nema veze s nama u Srbiji. Neće biti.
Prvo, gospodine Batiću, Slobodan Milošević nije izručen. Izručenje podrazumeva vrlo precizne pravne radnje. On je kidnapovan, Vlada Republike Srbije je donela neustavnu uredbu, i dalje posle znamo.
Dakle, on nije izručen, jer se niko ne izručuje tako što hiljadu kriminalaca, među kojima su bili predstavnici ''zemunskog klana'', na konjima, sa psima, s bornim kolima, opkoljava kuću u kojoj živi bivši predsednik. Kao što vidimo, sada, za vašeg predsednika, predlažete da mu gospođa bude 80% plaćena dok je živa, da kada ide u pozorište ima pravo na pratnju itd.
O tome ćemo kada dođe zakon o predsedniku, da kažemo kako se lako sklizne u privilegiju kada ste vi vlast, a kada ste bili opozicija –činilo vam se da je to mnogo za one koji imaju vlast.
Druga stvar. Sa istom žestinom da napadnete Nebojšu Čovića, koji je otišao sa celim košarkaškim klubom FMP-a da spreči istražnog sudiju da sasluša košarkaša Bulatovića, koji je silovao devojčicu od 16 godina i kome Slobodan Milošević, jedinom iz reprezentacije, nije potpisao da je naš ambasador dobre volje, zato što je silovatelj. Nikada to niste spomenuli, a Nebojša Čović vam je bio ministar, prvi do, ne znam, ovoga, bio je dežurni potpredsednik kada je ubijen vaš predsednik Vlade, s obećanjem Amerike da će baš on biti predsednik, koliko ujutru.
Vi morate da se dogovorite šta su kriterijumi i kada je Nebojša Čović bio pravi, onda kada je iz 17 OUP-ova Beograd uzeo 573 automatske puške, kojima su kasnije ubijana neka lica po Novom Beogradu i Zemunu i koje nikada nisu vraćene, ili onda kada je kao predsednik Koordinacionog centra potrošio 500 milijardi, a ne znamo kuda su otišle pare, ili sada, kada trguje ljudskim mesom, kada prodaje i kupuje košarkaše kako mu padne na pamet, ili kada je radio mnoge druge stvari, o kojima ja sada ovde govorim. Kada je neko demokrata i kada je neko ispravan? Onda kada služi DOS-u ili kada služi narodu? Kada je on ispravan, gospodine Batiću?
Ovo su važna pitanja da ih raspravimo. Stalno pominjete silovanja dečaka, izvinjavam se porodicama, a šta je sa silovanim devojčicama, njih je, nažalost, 150 puta više u ovoj zemlji, i šta je sa Čovićem, koji je direktno pomagao da taj čovek, koji ni danas nije uhapšen, može mirno da šeta i igra košarku gde god mu padne na pamet pod ovom kapom nebeskom, jer demokratska vlast Crne Gore neće da ga izruči?
To su teme ovde. On je bio DOS-ova perjanica, on je bio DOS-ov logističar, on je bio DOS-ov puškar i DOS-ov rizničar i on je jedna baraba koja treba da sedi u apsu.

Gospodine Mrkonjiću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  u skladu sa Poslovnikom, koleginica Jerkov i kolega Marton su podneli amandman i tu nema nikakvih problema. Vlada je rekla da amandman nije u skladu sa članom 172. Ustava. Meni je to obrazloženje sasvim prihvatljivo, logično, i nama u SPS-u.
Dozvolite da, ipak, kažem nešto o amandmanu. Dakle, amandman ima jedan feler. Amandmanom se traži da se o kandidatu za sudiju Ustavnog suda iz Vojvodine pribavi prethodno mišljenje Skupštine AP. Ne kaže se, ne objašnjava se, ne daje se obrazloženje, šta bi značilo kada bi amandman bio prihvaćen. Recimo, šta bi značilo ako je to mišljenje negativno ili pozitivno? Na koji način bi se ova oblast uredila? To nije moguće.
Politički stavovi SPS-a suprotni su onome što jeste predmet ovog amandmana. To nije nepoznato. U političkom sistemu naše zemlje, u jednom sistemu koji postoji u najvećem broju država u svetu, postoji osnovni demokratski princip: jedan čovek - jedan glas. Narodni poslanici iz Vojvodine zastupaju svoje biračko telo na način kako misle da je to najbolje, ali ovo je Narodna skupština Republike Srbije.
Republika Srbija je bila, kao što znate, na osnovu Zakona o izboru narodnih poslanika, jedinstvena izborna jedinica. Na proporcionalnoj listi kandidovali su se ljudi, kandidovale su ih političke stranke ili koalicije i, na osnovu ostvarenih rezultata i cenzusa koji su prekoračile, stranke koje sada čine parlamentarnu većinu. Mi ovde jesmo predstavnici građana Srbije. Svako od nas zastupa državu Srbiju sa 0,4 posto njenog suvereniteta. To je, dakle, potpuno jasno.
Što se tiče političkog prizvuka ovog amandmana, on nam, takođe, nije nepoznat, mi se s njim ne slažemo. Ne sporimo kolegama da čine ovo što čine, to je njihov politički projekat. Mi se njemu oštro suprotstavljamo. Juče je Vojvodina postala član grupacije Alpe-Adria-Panonija. Želim da kažem da sam 1984. godine bio potpisnik deklaracije protiv političke inicijative Alpe-Adria, zato što sam i tada mislio da to nije normalno i da to nosi neku drugu ideju, a ne ono što je bilo u proklamaciji onog što jeste bio jedan politički zgodan trenutak za neke faktore, koji se tada nisu zvali - nevladina organizacija u Jugoslaviji, ali su to kasnije postali.
Dakle, naš je posao, između ostalog, da prepoznajemo takvo političko delovanje, da se njemu suprotstavljamo. SPS učinila je najviše što je mogla u jednom trenutku da na potpuno drugačiji način bude donet Ustav Srbije, pa me spore kolege iz ove poslaničke grupe, što je, takođe, njihov politički projekat, a to je legitimno i mi njima ne sporimo pravo da se za to zalažu. Samo kažemo da će za to za šta se zalažu uvek da naiđu na oštru intervenciju SPS-a.
Za nas je Vojvodina, kao i svaki drugi deo Srbije, Srbija. Ima određene pogodnosti koje joj daje Ustav, koji je usvojen na Ustavom propisan način. Dok se te stvari ne promene, a nadam se da neće nikad, o tome ne možemo imati drugačije mišljenje, niti nam je dozvoljeno da donosimo akte u ovoj skupštini koji bi bili suprotni onom što piše u Ustavu.
Dakle, biće ovakvih amandmana još, to razumem, dolazi do različitih pokušaja da se jedan politički program udene u formu amandmana, zakonskih projekata itd. Nadam se da on neće dobiti većinsku podršku u Srbiji. Mogu da kažem da sam potpuno siguran u to. Sve ovo drugo je parlamentarna borba.
Na kraju, samo da kažem još nešto, nije tačno da su svi kandidati koje je predložio predsednik Republike Srbi. Najmanje jedan nije, ali s obzirom na to da sam nije o tome hteo da se izjasni, nema smisla ni da se ja o tome izjašnjavam. Hvala lepo.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dešava se da narodni poslanici podnose amandmane u istovetnom tekstu, a da se o tome nisu dogovarali. Gospodin Krasić i ja imamo takav amandman, ali imamo i gospodin Batić i ja – na član 21. To znači da narodni poslanici čitaju zakon koristeći se nekom logikom koja je njima bliska i svojstvena i političkim programom u pogledima na određena rešenja pišu amandmane da poboljšaju tekst osnovnog zakona, što je dobra vest.
To je loše za Vladu, a nije loše ni za Vladu, u stvari, zato što Vlada i ministar treba da računaju s tim da poslanici opozicije čitaju zakone i pokušavaju da pomognu.
Vi ste, gospodine Petroviću, malopre rekli, niste rđavo mislili, ali ste ipak rekli da se ne očekuje od poslanika opozicije da govore dobro.
Pri tome ste mislili da govore dobro o zakonima, ali pošto to niste rekli, ja ću reći, u ime Poslaničke grupe SPS-a – mi se ne trudimo da govorimo dobro, već da govorimo odlično, i to je naš posao ovde. Dakle, govorićemo tako i ubuduće.
U članu 15, stav 2. se briše, kaže amandman koji sam, kao i gospodin Krasić, on u ime SRS-a, a ja u ime SPS-a, ovde podneo. Zašto?
Evo još nekoliko rečenica da kažem. Bilo je puno reči ovde o tome, ako povežete članove 13. i 14. sa članom 15, videćete da ima smisla ovo što smo uradili.
U članu 13. se kaže: ''Sudija Ustavnog suda podnosi zahtev da mu prestane dužnost pre isteka perioda na koji je izabran, odnosno imenovan, ovlašćenom predlagaču za izbor''. To znači, između ostalih, Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Član 14: ''O ispunjenju uslova za starosnu penziju sudije, predsednik Ustavnog suda obaveštava ovlašćenog predlagača za izbor''. Ovlašćenog predlagača, a ne Ustavni sud.
Znam da postoji jedno shvatanje Parlamenta kao viška u različitim dešavanjima nakon izbora i sa tim se ne slažem.
Narodna skupština Republike Srbije jeste mesto gde niko ne treba da ima nikakav problem, naročito ako svoje nadležnosti crpi iz Ustava i zakona.
Slažem se sa kolegama da bi bilo normalno da se zakletva polaže u Narodnoj skupštini. Nekima od ovih sudija koji će biti izabrani bilo bi milo. Oni su u ovoj sali, inače, boravili pre 20-ak godina. Pošto kolege ne znaju, ovde su se održavale sednice Centralnog komiteta, u istoj ovoj sali.
Jedan od njih je to priznao i njemu svaka čast, ali ostali nisu.
Dakle, jedan je priznao, to je lepo, i mi smo ga podržali, ali ostali nisu, tako da kada bi došli ovde da polažu zakletvu, setili bi se vremena kada je ovde, umesto pravougaonika, stajao jedan grb drugačijeg dizajna, i na ovim vratima, a sada stoje samo pravougaonici. Videćemo, kada dođu, da li će da dođu, kako će da se osećaju.
Umesto Miće, bili su razni predstavnici Centralnog komiteta. Ovde je održana Osma sednica, u ovoj dvorani, i sve druge sednice, sednice omladinskih i Socijalističkog saveza, Sindikata i SUBNOR-a. Nije rđavo da ljudi znaju, da im malo štrecaju kolena kada budu dolazili ovde.
Ja smatram, u ime kolega iz SPS-a, takođe, da vi ništa nećete, gospodine ministre, rđavo da učinite ukoliko prihvatite amandman gospodina Krasića i moj amandman, zato što je potpuno nelogično da se, kako bih rekao, neko sam izjašnjava o sopstvenom pravu.
Dakle, iako postoje neki razlozi koji su potpuno jasni, sada to treba Ustavni sud da ceni, iz razloga o kojima je govorio i gospodin Krasić.
Šta znači da li je neko član političke stranke? To samo on zna u srcu, inače, po definiciji, laže. To pitanje političke neutralnosti mi smo ovde sveli na nivo sprdnje, zato što svako može reći - nisam član političke stranke i tako stekne pravo da bude biran na osnovu odredaba određenog zakona, pa on kasnije i postupa samostalno i nezavisno u okviru jednog samostalnog, nezavisnog organa, ili nezavisnog regulatornog tela, i uvek može reći - nisam član političke stranke. To nije tačno.
Mogu da vas podsetim kako je gospodin Svetozar Čiplić, sudija Ustavnog suda, javno raspravljao o istom pitanju sa gospodinom Vučetićem, koji je bio predsednik Ustavnog suda, čak o prethodnim pitanjima, u medijima su raspravljali i nisu krili da zastupaju, jedan - DS, a jedan - G17 plus.
Zato je dobro da razlozi za prestanak ovog mandata, ili eventualno razrešenje, ustanovi Narodna skupština, a ne Ustavni sud, jer znate, Bog je prvo sebi stvorio bradu. Tamo postoji nešto što je kolegijalnost, postoji jedan interes koji je stečen na osnovu malih, sitnih ustupaka.
I sudije Ustavnog suda biće samo ljudi,sa svim svojim vrlinama, manama, eventualno, sa porocima, nadam se da ih nemaju, tako da je nepotreban strah, bilo čiji, u ovoj zemlji od Narodne skupštine.
To je bila naša ideja kada smo pisali amandman i mi vas molimo da ovaj amandman prihvatite. Neke poslaničke grupe će to takođe da podrže i, koliko ja razumem, mi već sada imamo 124 glasa za ovo, dakle, moguće je da ćemo sami izlobirati do dana za glasanje. Bilo bi dobro da pristanete na to, jer se ništa rđavo neće desiti.
Biće svima bolje, a vi ćete pokazati dobru volju i da ste zaista ministar koji ima sluha za dobre inicijative i dobre amandmane. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo nas je ostalo, blag je dan danas u Srbiji, Đurđic je, onima koji slave - srećna slava, mi moramo da radimo.
Ima smisla amandman o kojem je govorila koleginica Milena Stanković, zato što se odluka o udaljenju sudije Ustavnog suda donosi na predlog predsednika ili najmanje troje sudija. Kada bi bilo ''i'' umesto ''ili'', onda bi se dovodio u pitanje autoritet predsednika Suda i njegova pozicija u ovom sudu.
Na ovaj način se obezbeđuje i sudijama Ustavnog suda da pokrenu predlog, pri čemu usvajanje ovog amandmana ne znači da će biti doneta takva odluka. Ovde se samo radi o pokretanju ovog postupka.
Smatram da nije rđavo da sudije Ustavnog suda imaju takvu mogućnost, pri čemu se ni na koji način ne dovodi u pitanje autoritet predsednika Ustavnog suda, a daje se mogućnost onima koji, eventualno, o ovom delikatnom pitanju imaju drugačije mišljenje da pokrenu inicijativu za udaljenje sudije Ustavnog suda, s obzirom na to da se ne radi o ekskomuniciranju člana delegacije mesne zajednice, iako i to može biti ozbiljan posao, već o Ustavnom sudu jedne države.
Da ne oduzimam vreme, svi žure, možemo da podržimo u danu za glasanje ovo, zato što smatramo da nije upereno ni protiv koga, već, naprotiv, daje pravo i onima za koje mislimo da im to pravo sleduje, na osnovu svega o čemu je ovde bilo reči.

Gospodine potpredsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po članovima 104, 225. i 226. Postoji u ovoj raspravi, koja bi inače mogla biti legitimna, jedan ozbiljan feler. Obe ove stranke, koje su legitimne stranke i predstavnici bošnjačkog naroda, učestvuju u vlasti i čine parlamentarnu većinu koja je izabrala i podržala Vladu Republike Srbije. Ova pitanja su tzv. prethodna politička pitanja i prethodna pitanja parlamentarne većine, koja se raspravljaju pre nego što se ovde dođe sa predlozima o kojima mi razgovaramo na ovaj ili na onaj način.
Nikada nije pao sneg da pokrije breg, već pada vrag da otkrije trag. Ovde su sada na čistinu izašli odnosi između ovih dveju političkih stranaka koje imaju legitimno pravo da se bore za biračko telo u ovoj regiji, ali na način koji je neprincipijelan i, moram da kažem, na momente ispod nivoa dostojanstva ovih ljudi.
Ja znam po imenu i prezimenu nekoliko hiljada Bošnjaka. Zato vas molim, nemojte nanositi štetu tim divnim ljudima.
To oni ne zaslužuju. Sećam se vremena kada je Novi Pazar funkcionisao na sledeći način: na vlasti su bili, kako se to kaže, efendija Salih Prištevac, poznatiji kao Tači. Svako ko ne zna kako se upravlja jednom varoši može njega da pita, njega i Aca Đokića i Alje Beširevića, Koče Fuada i Milenka Kovačevića i druge ljude koji su vodili Novi Pazar i svake godine mu donosili po 78% – to se danas naziva lokalni transferi za lokalne samouprave, a nekada je to bio fond za nerazvijene; svake godine građena je po jedna fabrika: "TK Raška", "Ras", "Vesna" - Sjenica, "Vojin Popović" i druge. Tako se pomaže i tako se obezbeđuje da ovi ljudi normalno funkcionišu, grade im se putevi i škole.
Sada, poštovani Bošnjaci, dragi prijatelji, naplaćuju vam žestoko svaki metar asfalta u Novom Pazaru, na nos će da vam izađe ovo što vam rade. To vi ne zaslužujete i zato vas molim, sve vas, i sve ove ljude gore, da spustite loptu, da ne manipulišu vašim glasovima, da se zarad 50 ili 100.000 glasova ne pokrve ljudi da ne mogu više da se pomire.
Dakle, ovde se ne radi o izboru sudija Ustavnog suda. Ovde se radi o tome da li će jedna verska zajednica biti ili neće biti jedinstvena, da li će to biračko telo biti uz tu islamsku zajednicu ili uz neku drugu, ovde se radi o manipulaciji ljudima koji gore žive. Novi Pazar nije dole, on je gore, po Cvijićevom principu, poštujte slivove reke, Raška izvire gore i uliva se u reku Ibar dole. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Albijaniću. Koristiću prvih deset minuta. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naša država je još 1980. godine potpisala sporazum o azilu i to je svrstava u red onih država koje su poštovale pravo tuđih građana, građana drugih država koji su imali neke od problema koji ljude čine potencijalnim azilantima, da ovde nađu svoje utočište i sigurnost, što nije bilo uobičajeno za neke druge države iz našeg okruženja koje su danas članice EU.
Zakon o azilu upodobljen je i odslikava desetak međunarodnih sporazuma u ovoj oblasti i tu čovek nema šta mnogo da oduzme ili doda. Socijalistička partija Srbije je napisala desetak amandmana na Predlog zakona i cenimo da će Vlada Republike Srbije, odnosno ministar, neke od tih amandmana prihvatiti, što će možda opredeliti i naše postupanje prilikom glasanja za ovaj zakon. Zašto je ranije ovo pitanje bilo delikatno? Zato što se smatralo da kada nekog primite, kad nekom date azil, da se vi mešate u unutrašnje stvari neke druge države. Dakle, to je inače bilo uobičajeno i to se dešavalo i dešava se i dalje, to ovde nije bio slučaj, ali ovo otvara i neka druga pitanja.
Dozvolite da u kontekstu nekoliko zakona govorim i o ovom zakonu. Mi smo već razgovarali o Zakonu o readmisiji, o viznim olakšicama, o nekim drugim zakonima koji imaju sličan karakter i dozvolite da kažem da, ako bi čovek hteo da bude politički pronicljiv ili dobro obavešten, onda bi on mogao reći – s obzirom na to da u zemljama EU vlast drže demohrišćanske i ultradesničarske stranke, imale su oštre zahteve prema nekim drugim državama poput naše da se ovaj postupak readmisije sprovede u najkraćem mogućem roku, a danas jasnim insistiranjem da se donosi novi zakon o azilu oni otvaraju formalni prostor da države koje su u izvesnom smislu njihova predstraža prihvate jedan broj azilanata koji bi izvesno postali azilanti tih država.
Dozvolite, mi se ovde bavimo politikom i dozvolite da to primetimo, iako ne sporim ni težnju, ni pravo, ni potrebu naše zemlje da donese ovakav zakon i obezbedi dostojanstvo, smeštaj, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, sigurnost svim onim licima koja, iz razloga koje definiše zakon, traže azil, utočište, supsidijarnu zaštitu u nekoj od država kao što je naša.
Ovde se postavlja i nekoliko pitanja na koja ćemo, nadam se, dobiti odgovore: ko su, zapravo, potencijalni azilanti, koliko ih je do sada tražilo azil u našoj zemlji, koliko ih je dobilo azil? Da li naša zemlja usvajanjem ovog zakona preuzima izvesne rizike bezbednosnog karaktera? Ukoliko, primera radi, obezbedi utočište, azil ili supsidijarnu zaštitu za Kurde ili neke druge nesretnike koji imaju problem kakav imaju danas u zemljama u kojima žive, da li to može imati izvesne bezbednosne implikacije po naše građane ili u nekim međunarodnim odnosima koji za nas nisu nevažni?
Ovo su pitanja na koja građani Srbije treba da dobiju odgovor, i narodni poslanici, kao njihovi predstavnici u najvišem predstavničkom domu.
Deo ovih poslova do sada je obavljao jedan sektor MUP-a, deo Komesarijat za izbeglice. Za nas bi ovde bilo važno da kad bude usvojen ovaj zakon nekoliko pitanja bude precizno definisano i da praksa bude takva da ne nanosi štetu građanima naše zemlje i ni jednom aspektu bezbednosti i prava koja koriste naši građani, u smislu zdravstvene zaštite, lične i imovinske sigurnosti, prava na smeštaj, prava na školovanje na maternjem jeziku u osnovnim i srednjim školama. To su sve prava koja se ovim zakonom garantuju azilantima i onima koji traže utočište.
Dozvolite da prokomentarišem član 20 – komisija za azil odlučuje u drugom stepenu po žalbama na odluke kancelarije za azil i čine je osam članova komisije koje imenuje Vlada na prve četiri godine itd. Meni bi bilo logičnije da ovu komisiju imenuje Narodna skupština, iz više razloga, ali nije ovo jedini put da Narodna skupština nema ono mesto za koje mislim da joj pripada.
Dozvolite, gospodine ministre, u članu 31. tačka 2 - razlozi za uskraćivanje azila, kaže se ovako: "Pravo na azil neće se priznati licu za koje postoje ozbiljni razlozi da se smatra", pa pod dva kaže, "da je počinilo težak zločin koji nije političkog karaktera". Molim vas, meni ovo nije jasno. Da li ovo znači da ako je neko lice u svojoj zemlji iz političkih razloga ubilo ministra ili nekog drugog visokog funkcionera i kaže da je to iz političkih razloga, znam da se to neće događati, ali zakon je čudo, da li bi to moglo da znači da bi naša zemlja onda mogla da pruži utočište i takvim licima?
Za mene je ovo nedefinisano, nejasno, ima izvesne rizike koji su ovde, po mom mišljenju, nepotrebni jer, dozvolite, ne znam šta je to zločin koji nije političkog karaktera. Zločin je zločin. Kad neko lice izvrši zločin ono može ubiti, ukrasti, prodati drugo lice, švercovati drogu, izvršiti atentat. Ko je taj koji kaže šta je to zločin političkog karaktera?
Nisam čuo da postoji zločin političkog karaktera, odnosno nisam čuo da je neko izvršio zločin, da je probao da ga okarakteriše kao takav i da zbog toga nije odgovarao. Ne znam za takav slučaj.
Mislim da je ovo u našem zakonu... Pa, Gavrilo Princip je hapšen, kao što znate; nije to tačno.
Gospodine ministre, pod V - Privremena zaštita, član 36: "U slučaju masovnog dolaska lica iz države u kojoj se njihov život, bezbednost ili sloboda ugrožava nasiljem opštih razmera, spoljnom agresijom, unutrašnjim oružanim sukobima, masovnim kršenjem ljudskih prava ili drugim okolnostima koje ozbiljno narušavaju javni poredak, kada zbog masovnog dolaska ne postoji mogućnost da se sprovede individualna procedura za dobijanje prava na azil..."
Šta znači masovno? Da li 100, 150, 1.500, 15.000? Ko je taj koji procenjuje da je ovo masovnog karaktera? Za nas je ovo važno i smatram da je ovo nedefinisano i da može da ima negativne posledice i po rad ove komisije i po rad kancelarije za azil zato što je ostavljeno u sferi diskrecionog prava da neko procenjuje šta je to masovno. Jer, za mene je masovno kada dođe 50 ljudi. To nije uobičajeno. Ili kada dođe 10 ljudi.
Poslednje pitanje koje imam za ovo javljanje odnosi se na prava azilanata i drugih, ne znam koji je član, da ne tražim, to je spajanje sa porodicom. Dakle, gospodine ministre, ovo je, što se mene tiče, veoma humano, ali može da bude i veoma problematično, jer vam se može dogoditi formalno da vam jedan čovek postane azilant i da on onda iz razloga koje navodi, i za čije okolnosti se izjasni kancelarija za azil, da dovede još 50 članova porodice, jer postoje porodice iz zemalja koje mogu jednostavno tražiti azil u našoj zemlji, koje imaju 50 članova, da ih ne nabrajam.
Poslednje pitanje, šta je sa decom azilanata koja se rode u našoj zemlji? Da li, u skladu sa našim zakonodavstvom, oni jesu državljani naše države i imaju naše državljanstvo ili spadaju pod ovaj član koji kaže da je to spajanje porodica? Dakle, to je nekoliko pitanja. Iskoristiću sledećih 10 minuta prilikom okončanja rasprave. Hvala vam lepo.

Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po članu 226. Poslovnika o radu Narodne skupštine, i molim da citiram ceo član i molim da se zaustavi vreme: ''Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, i iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalazi, a koja su mu potrebna radi ostvarivanja funkcija za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika.''

Radi se o dva pitanja, oba su urgentna i njihovo odlaganje može da proizvede posledice, dakle to je suština. Gospodine Albijaniću, iz osećanja odgovornosti prema državi i narodu moram da pitam odmah.
Može li na čelu jedne zdravstvene ustanove, koja se zove Specijalna bolnica Ribarska banja, da bude doktor Branislav Katančević, koji je na ovaj način, gospodine potpredsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, unakazio bivšeg radnika, gospodina Miletić Dragomira, koji je odbornik SPS u Kruševcu. Ovaj čovek sutra ima zakazani operacioni dan, on ima veoma teške povrede, ima 78 godina, bivši je radnik Specijalne bolnice u Ribarskoj banji. Katančević dr Branislav je odbornik DS u Kruševcu i potpredsednik Opštinskog odbora DS u Kruševcu. On je nominovani kandidat za predsednika opštine u Kruševcu.
Nisam zlonameran i nisam zlurad. Pokrenut je odgovarajući pravni postupak u vezi sa, kako se to kaže, remećenja javnog reda i mira. Ali vas molim, ne može biti na čelu jedne zdravstvene ustanove, dakle ne može biti po saglasnosti i odobrenju Vlade Republike Srbije i ministra zdravlja, čovek koji se na ovakav način, čak i da je u pravu, obračunava sa starcima. To nije moguće. To nije dozvoljeno.
Očekujemo da ministar zdravlja, gospodin Tomica Milosavljević, i Vlada Republike Srbije preduzmu sve što je neophodno da ovaj čovek ne može da obavlja ovaj posao. To je prva stvar.
Druga stvar, po čijem nalogu i za čiji interes je gospodin Božidar Đelić pokrenuo inicijativu da će biti ukinut moratorijum na izgradnju nuklearnih centrala u Srbiji. Podsećam, 20 godina u ovoj zemlji postoji moratorijum o izgradnji nuklearki. O ovom pitanju ništa ne zna ministar za energetiku gospodin, Aleksandar Popović, koji je pre toga bio ministar za ekologiju.
Takođe, želim da kažem da se slučajno ili ne ova izjava gospodina Đelića poklapa sa stavom Vestinghausa, najvećeg dobavljača nuklearne opreme u svetu ili jednom od najvećih, da je nemoguće da zemlje koje imaju energetsku ugroženost, a to je navodno Republika Srbija, ne mogu više da imaju luksuz da imaju moratorijum na izgradnju nuklearki.
Pitam predsednika Vlade Republike Srbije, dr Vojislava Koštunicu, da li Vlada Republike Srbije u vezi sa ovim ima stav, da li je ovlastila gospodina Đelića da ovo izjavi i da li je ovo moguće bez rasprave u nadležnim odborima Vlade, u nadležnim odborima Republike Srbije i u parlamentu Republike Srbije. Zahvaljujem.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 225. stavovi 2. i 3. Gospodine ministre, u martu ove godine podneo sam izmenu i dopunu Zakona o sedištu organizacija sudova i predložio da Čačak postane sedište apelacionog suda za područje okružnih sudova Užica i Čačka. Vlada se o tome već izjasnila i rekla da ne prihvata inicijativu. Strpljivo čekam da teku ovi rokovi u redovnom zasedanju od 90 dana i da se o tome izjasni Narodna skupština.
Sada vas obaveštavam da u Čačku postoji saglasnost svih političkih stranaka, uključujući i vašu, da postoji saglasnost dva okružna suda s tim u vezi. Tu inicijativu podržava Okružni sud u Kraljevu takođe. Prosto vas molim da se o ovom izjasnite na odgovarajući način.
Sada vam kažem javno, ako ste vi spremni da ovo što je predmet izmena i dopuna Zakona koje sam podneo prihvatite, a eventualno vam smeta zašto što sam to učinio ja ili SPS, sa velikim zadovoljstvom ću da povučem inicijativu, neka vaš poslanik dr Kosta Milošević napiše to isto. Poslanici SPS će da glasaju za to.
Nama je važno da Čačak dobije apelacioni sud i da bude sedište apelacionog suda, potpuno je nevažno da li će to učiniti na inicijativu ili zahtev jednog narodnog poslanika iz jedne političke stranke ili drugih.
Ovo podržava Advokatska komora u Čačku. Ne bih vas više s tim u vezi danas pozivao, prosto vas molim da dobijem odgovarajući odgovor, zato što mislim da je to veoma važno pitanje. Voleo bih da dođemo u situaciju da o ovome razgovaramo ovde, da ponudimo argumente, da vam kažemo koliko je to predmeta, koliki je interes to za tu regiju, zato što je po sadašnjem rešenju to Apelacioni sud Kragujevac.
Ne vidimo da će se na efikasan način sa četiri apelaciona suda od kojih je jedan Kragujevac, koji je bio nadležan za naše područje, ova stvar moći rešiti na zadovoljstvo svih u državi na način kao što mi mislimo da treba. Dakle, narodni poslanici imaju ovo sve, imate i vi, te molim da se o ovome izjasnite, da dođemo u priliku da o ovome razgovaramo, da ponudimo argumente i da onda dobijemo odgovarajuću odluku. Zahvaljujem što ste me pažljivo saslušali, poslednjih 30 sekundi pogotovo.

Začuđen sam kako ništa ne znate o pčelama, ali to ćemo drugi put.
Gospodine Albijaniću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o Ustavnom sudu jeste tema i dozvolite da, pre nego što progovorim nekoliko rečenica o samom zakonu, konstatujem da u Srbiji u jednom kontinuitetu, koji ne služi na čast ni tzv. izvornom ni ovom tzv. redizajniranom DOS-u, postoji vršenje vlasti bez postojanja Ustavnog suda. Podsećam da je to bio slučaj u prvoj DOS-ovoj Vladi, kao i u ovoj.
Podsećam da u državi u kojoj ne postoji ustavni sud ne postoje uslovi da se ta država smatra demokratskom državom. Veoma je važno da u usvojimo ovaj današnji zakon, iako je ovo trebalo da se učini ranije. Molim da se ne spočitava nama da smo bilo šta tu skrivili. Potpuno u skladu sa Poslovnikom i u skladu sa Zakonom o sprovođenju ustavnog zakona upozoravali smo, u okviru prvog redovnog zasedanja posle konstitutivne sednice, mora da se na način kao što predviđa Ustav, izaberu sudije Ustavnog suda i da se konstituiše ustavni sud, i da mi možemo reći da živimo u državi u kojoj građani imaju pravnu sigurnost i u kojoj mogu da ostvare sva prava, zaštitu svojih prava, na način kao što se to čini u svim normalnim i demokratskim zemljama u svetu.
To ovde nije bio slučaj. Rasprava o Predlogu zakona o Ustavnom sudu treba da doprinese da ubedimo gospodina ministra, kao ovlašćenog predlagača Vlade, da prihvati neke od naših amandmana i poboljša tekst osnovnog zakona i da vidimo da li možemo da glasamo ili ne za ovaj zakon.
U svakom slučaju, želim još jednom da kažem pred građanima Srbije i pred svima vama, poštovane koleginice i uvažene kolege, da poslanici opozicionih stranaka ništa ovde nisu skrivili, da poslanici opozicionih stranaka, u skladu sa Poslovnikom, blagovremeno već nekoliko meseci upozoravaju da je ovaj posao trebalo da se obavi ranije. On je, nažalost, bio skopčan sa nekim drugim političkim odnosima u samoj koaliciji. To jeste realan problem koji ćete vi rešavati kao što ste ga rešavali do sada, ali prosto nam dozvolite da primetimo da on postoji.
Takođe, nadam se da će usvajanjem ovog zakona i izborom sudija Ustavnog suda prestati negativna praksa u Srbiji da je Ustavni sud bio instrument izvršne vlasti u Republici Srbiji, kada je bio prinuđen da ćutanjem, neodgovaranjem, nepostupanjem, neblagovremenim postupanjem, održava DOS na vlasti na način koji ne služi na čast nikom ko je u toj vlasti učestvovao.
Govorio je gospodin Ivica Dačić, predsednik SPS, o tri drastična slučaja iz ove negativne prakse. Neću ih pominjati. Želim samo da izrazim nadu da se to više neće dešavati, kao i to da se neće događati da pojedine sudije Ustavnog suda budu spikeri političkih stranaka u pojedinim delikatnim političkim zbivanjima i situacijama, kao što je to radio jedan sudija Ustavnog suda u ime DS, recimo, tri godine. Dakle, prosto vas molim da predložite i izaberete ljude koji ovo neće da rade.
SPS, biće o tome reči kada budemo govorili o personalnom sastavu Ustavnog suda, imala je hrabrost da potpiše obrazloženje i da prihvati kandidaturu dvoje časnih ljudi, profesionalaca i da kaže da iza njih stoji SPS. Oni nisu članovi SPS, a imaju našu punu podršku. Neke druge stranke to nisu učinile.
Moram da kažem da sam pogledao biografije nekih od kandidata. Veoma me zanima koja politička stranka će da preuzme političku odgovornost za stručnost i političku neutralnost gospodina Duška Čelića. Jedva čekam da vidim ko će da kaže - ovo je naš kandidat.
Inače, gospodin Duško Čelić, osim što je napisao da je pripravnik u nekim varijantama i da mu je to referenca da bude biran za sudiju Ustavnog suda, nije napisao da je bio član Predsedništva CK u poslednjem sazivu, da je osnivač SPS, da je bio član IO SPS, da je bio kod Nebojše Čovića, da je bio kod raznih drugih, da ima sedam partijskih knjižica.
Kako je moguće da će onda, u skladu sa određenim članovima Ustava, on biti politički neutralan. Ko iza njega stoji? Kome on garantuje da će Ustavni sud vršiti svoju funkciju na način kao što to predviđa Ustav? Ajte, molim vas, mi smo ozbiljni ljudi i moram da kažem da smo mi ovde i zbog toga zato što dugo pamtimo i zato što znamo šta je sve ko od ovih vaših kandidata radio.
Kada oni budu došli na dnevni red, donećemo vam biografije, da tačno vidite šta su govorili, šta su radili, u čije ime su to radili i kako su to oni posle 10 godina postali politički neutralni. Vrlo interesantna rasprava će se voditi kada to bude na dnevnom redu.
To sam morao da kažem zato što i vas molim, poštovane kolege, da kada nekog predložite iza nekog stanete. Neke stranke nikoga nisu predložile i to je legitimno, ne žele nikoga da predlože, to je njihov politički stav i mi sa tim ne polemišemo.
Takođe, želim ovde da prokomentarišem samo nekoliko članova, već je gospodin Šajn pominjao to ovde. U Ustavu, nažalost, postoji jedna nelogičnost, moram da kažem, koja se tiče ograničenja u pogledu obavljanja ove sudijske funkcije u Ustavnom sudu, odnosno nespojivosti sa nekom drugom, pri čemu se kaže da samo profesori pravnih fakulteta mogu da budu u isto vreme i sudije Ustavnog suda, a da ovi drugi moraju da se opredele da li će to da rade ili neće.
Dozvolite da pročitam spisak predmeta na Pravnom fakultetu koji apsolutno nemaju nikakve veze sa ustavnim pravom, recimo: nacionalna istorija države i prava, osnovi sociologije prava, pravna informatika, autorska prava i prava industrijske svojine, kriminologija sa pedologijom, sociologija prava, saobraćajno pravo, pravo privrednog sistema itd.
Sada se može dogoditi da, recimo, jedan profesor, kao što je profesor Vladan Kutlešić, koji je profesor na Megatrend univerzitetu i jeste stručnjak za ustavno pravo, ovo ne može da radi, a može neko ko je, recimo, profesor na Pravnom fakultetu i predaje saobraćajno pravo. To je potpuno bezveze, moram da kažem, ovo je potpuno nedosledno i, nažalost, Ustav je limitirao da mora da bude ovako. Ovo je ustavno ograničenje, a nije ograničenje iz zakona, pa sam prosto bio dužan da kažem da je to loše rešenje u Ustavu, zato što ljude ne dovodi u ravnopravan položaj.
Zašto profesor na političkim naukama ili profesor na nekim drugim univerzitetima, koji imaju veoma veze i koji imaju jaku referencu u oblasti ustavnog prava, ne mogu da budu, a neki drugi mogu, o tome će se, nadam se, voditi rasprava u stručnim krugovima. Mi smo u ime SPS podneli desetak amandmana i o njima ćemo govoriti kada budemo razgovarali u načelu. Trudili smo se da popravimo tekst zakona.
Molim vas, gospodine ministre, da ih razmotrite i da ono što jeste moguće prihvatite, da na osnovu toga odlučimo da li možemo ili ne možemo da glasamo za ovaj zakon. Želimo da Ustavni sud počne da radi, želimo da se usvoji ovaj zakon i želimo da se stavi tačka na nekoliko važnih pitanja, na kršenje Ustava i Ustavnog zakona u proteklih nekoliko meseci, koji proističu ili koja su proisticala iz ovih vaših političkih turbulencija u samoj koaliciji, i moram da kažem da imate odgovornost da se ova stvar završi na jedan način koji odgovara građanima Srbije.
Dakle, biće prilike kada budemo govorili o amandmanima da još kažemo nekoliko stvari.
Za kraj vas molim, još jednom hoću da podsetim, hoću zbog građana, hoću zbog vas, među vama ima kolega koji su bili poslanici ovde od 2000. godine. Dakle, postojao je jedan period kada se Ustavni sud obrukao, kada je obrukao instituciju, kada je obrukao pravo, kada je obrukao sve što postoji u svetu, a vezano je sa ovim, kada je bio instrument jedne vladajuće koalicije, da obezbedi da po cenu života i smrti da vladajuća koalicija mora imati 126 poslanika.
Govorim o mandatima, o tzv. mandatima tzv. političke stranke tzv. lidera Branislava Ivkovića. Kada je Ustavni sud na jedan način, koji je transparentno bezobrazan, tako je tačno, da se koristim tim terminom, ćutanjem obezbedio da se ukradeni mandati računaju u mandate koji pomažu da se održi vlast u Srbiji, koji su smišljeni u Vesićevoj kuhinji, koji su na različite druge načine zloupotrebljavani.
Želim da kažem da je među tim ljudima koji su tamo otišli bilo i nekoliko časnih ljudi, ali su imali nemoguće pritiske. Ti pritisci su se odnosili na njihove porodice, na neučinjena krivična dela, na razne pretnje i zastrašivanja.
Ovih dana čujem da će jedan od Vesića, Zoran Vesić, da vaskrsne. Upozoravam vas, dočekaće vas salva argumenata ako to uradite, zato što su braća Vesić sublimirano zlo čovečanstva. To što su oni radili ljudima ovde, to je kršenje ljudskih prava. Navodićemo vam detalje. Goran i Zoran Vesić su bivši kadrovi DS i vi iz DS učinite sve da ostanu bivši. Inače, sa vama ćemo razgovarati na način koji će za vas biti veoma neprijatan.

Gospodine Albijaniću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPS i poslanici u ovom domu glasaće za jedan od ova tri zakona, a to je ovaj koji se odnosi na vizne olakšice, ali neće glasati za ove druge. Dozvolite da objasnim zašto.
Podsećam da je 2005. u ovom domu održana zajednička sednica Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za Srbe izvan Srbije. Predsedavao je gospodin Proroković, koji je tada bio predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju, a sada je državni sekretar za Kosovo i Metohiju.
Toj sednici su prisustvovali i ljudi iz Komesarijata za izbeglice, gospodin Dabetić i veliki broj narodnih poslanika. Tada je tamo otvorena, između ostalog, ova tema.
To je ono što je gospodin Milisav Petronijević hteo da pita vas, gospodine ministre, a odnosi se na član 21.
Šta precizno znači readmisija u odnosu na lica koja su sa prostora koji su sada pod okriljem Rezolucije 1244? Da li će ta lica biti vraćena na Kosovo i Metohiju ili, kako je 2005. na sednici Odbora bilo naznačeno da će se i Srbi i Albanci sa Kosova i Metohije, po ovom postupku, vraćati na teritoriju Srbije, koju mi danas, nažalost, nazivamo Srbijom, a Srbija jeste i Kosovo i Metohija i sve drugo što je u granicama Republike Srbije?
To je veoma važno pitanje, jer je tada izražena bojazan da bi, po prirodi stvari, Albanci koji su sa Kosova i Metohije trebalo da se nasele u opštine tzv. preševske doline i da će se oni na taj način lakše resocijalizovati i lakše uklopiti.
Vrlo precizno pitam, nisam rekao da su ova dva odbora tako zaključila, već sam rekao šta je bila tema na ovom odboru, uzmite stenograme, dobro se sećam te sednice, trajala je veoma dugo. Nakon toga je gospođa Miščević iz Kancelarije za pridruživanje Srbije EU imala izvesne bojazni u ovom smislu kao što govorim danas. Dakle, tražim precizan odgovor s tim u vezi.
Inače, da kažem, ko su, u stvari, lica koja su sada predmet readmisije. To su lica koja su, praktično, ekonomska emigracija iz Srbije. Neki od njih su iz ovih ili onih razloga otišli iz Srbije, neki su nelegalno izašli iz Srbije, neki su nelegalno išli preko Srbije u druge države, neki su tražili politički azil i dobili su ga.
Lica koja imaju politički azil u jednoj zemlji nisu lica koja nezakonito borave u toj zemlji i nadam se da ta lica neće biti predmet readmisije ili, kada im istekne azil, ne znam kako se te stvari regulišu na osnovu zakona. Dakle, za nas je to veoma važno pitanje. Ovi drugi su se snašli.
Nemam ovde muku da kažem da se radi, nažalost, o osobama iz najtežeg socijalnog miljea, da su to uglavnom lica bez kvalifikacija, da su to lica koja su tamo u formalnim i neformalnim brakovima uvećala svoju porodicu, da država danas ima odgovornost, u smislu da to jesu njeni građani, da ih ovde integriše.
Želim da kažem da su zemlje EU, koje jesu najveći krivci za ekonomske razlike u regionu, proizvodeći sirotinju u Srbiji, ekonomskim sankcijama i blokadom, direktno doprinele da ovaj proces ide tamo, a danas, sa kamatom, taj proces ide ovamo.
Dakle, vraća se više tih lica, koji su potpuno ekonomski, socijalno, dezorijentisani, koji apsolutno nisu u stanju da se sami izbore za svoj položaj i to je pilula, koju Srbija mora da proguta, zato što to prosto jeste tako.
Mi ovde imamo izvesne ograde u pogledu dinamike, u pogledu broja ljudi, u pogledu lica koja su preko naše zemlje ostvarila ovo pravo, a mi ne možemo da iskontrolišemo, recimo, koliko je Albanaca iz Albanije, koristeći se teritorijom Srbije u ono vreme, napustilo našu zemlju, da li će oni biti sada vraćeni u Srbiju ili Albaniju itd. To su veoma veliki brojevi, u toj grupi se nalaze i lica, koja su, nažalost, predmet trgovine ljudima. Nadam se da ćemo sutra biti oprezni u vezi s tim.
Dakle, to su razlozi, koji nas rukovode da ne možemo da glasamo. A vas, gospodine ministre, molimo da pojasnite ovo u vezi sa članom 21. Hvala vam.