Gospodine Džudževiću, dame i gospodo narodni poslanici, SPS ne može da prihvati ovaj amandman iz više razloga. Mi, naravno, kao i drugi poslanici, želimo da se sredstva za pomoć invalidima, za skrining i za rano otkrivanje teških bolesti udesetostruče, ako je to moguće. Ali, nije moguće ta sredstva uvećati, a uzeti ih odavde odakle se to predlaže amandmanom.
Osim toga, nemoguće je da neko zna koliko je tačno sredstava potrebno za Vojno-obaveštajnu agenciju, pošto se u obrazloženju amandmana, odnosno usmenom obrazloženju kaže da je to mnogo više nego što treba.
Socijalistička partija Srbije podržava da opstanu i "Jugoslovenski pregled", i "Tanjug", i "Filmske novosti" i "Radio Jugoslavija".
Taj stav sam izrekao na Odboru za kulturu i zalagaću se za njega i ovde, zajedno sa kolegama narodnim poslanicima, iz više razloga: "Beta" i "Fonet" su komercijalni servisi, "Tanjug" ima drugo značenje u ovoj zemlji i dok budemo tako procenjivali tako ćemo se i ponašati, zato što nije moguće izbrisati sve što je u nekom vremenu imalo određeni značaj.
Uvažene kolege, "Jugoslovenski pregled" je edicija koju još uvek dobijate. U njemu možete naći podatke koje ne možete dobiti ni na jednom sajtu, ni na jednom drugom mestu u ovoj zemlji. Da ne govorim o drugim, o "Filmskim novostima", "Tanjugu". Nećemo lako preći preko toga što se neko nameračio da otkupi zgradu "Tanjuga" koja se nalazi na najboljoj mogućoj lokaciji, na Kosančićevom vencu u Beogradu. To nema veze sa ovim amandmanom, nego ja polemišem povodom namere da se to desi.
Dakle, u tom smislu ne možemo podržati ovaj amandman.
Osim toga, VBA ima iste zadatke kakve ima takva ili slična agencija u bilo kojoj drugoj državi na svetu i u odnosu na bruto nacionalni proizvod ona je 10 puta manja nego u bilo kojoj drugoj zemlji u okruženju. Onda treba otvoreno reći - ne treba nam vojska, ne trebaju nam te agencije, ne trebaju nam službe bezbednosti, mi smo se potpuno otvorili za svakog ko ovde hoće da dođe da radi šta god mu je volja. U tom smislu, ne osporavajući ni na koji način politički interes predlagača amandmana SPS ne može da podrži ovaj amandman.

Još nekoliko minuta je ostalo po amandmanu gospođe Borke Vučić koji je ona podnela u ime SPS-a i u svoje ime. Gospođa Vučić je ovde u izvesnom smislu polemisala i sa konceptom NIP-a, koji je u dve vlade poslužio kao dobar programski i finansijski osnov da se vodi kampanja na različitim nivoima. Dakle, to što je gospođa Vučić rekla da se od sredstava NIP-a predviđenih za AP Vojvodinu uzme deset miliona, to je zbog toga što je tamo bilo toliko para da se moglo u jednom iznosu, a radilo se o tehničkom nivelisanju amandmana. Inače, sredstva NIP-a su potrošena manje-više uzalud, da se okreče određene prostorije, da se promovišu određeni ministri, da se u izbornoj kampanji obeća štošta, a o tome smo govorili ranije.
Što se tiče same suštine amandmana, on je u osnovi human, ekonomski opravdan, bavi se jednim važnim pitanjem, a to je ruralni razvoj Srbije, bavi se na posredan način demografijom u Srbiji i bavi se time da je u Srbiji moguće dati nadu da neće da umre baš svako selo koje je udaljeno 15 km od sedišta opštine.
Poštovane kolege i uvažene koleginice, kada putujete Srbijom onda vidite da su sela uglavnom manje-više već odavno opustela. Dakle, ovo bi bio pokušaj da se na krajnje jednostavan način visoko kvalitetnim sredstvima pomogne nešto i da se spase ono što se još uvek može spasiti.
To je bila suština amandmana, kao što je suština amandmana da se da nada mladim poljoprivrednicima i da je moguće da opstanu na ognjištu svog oca, svog dede i da uz pomoć države nastave da se bave jednom važnom privrednom oblašću, koja, kao što vidite, zamire. Inače će se dogoditi, ako ovo bude trend u narednih nekoliko godina, da će Srbija kupovati dve trećine hrane, što zbog liberalizacije uvoza svih mogućih stvari, a isto tako i zbog jedne potpuno obrnuto proporcionalne politike u tom smislu da se ovde niko ne stimuliše da se bavi konkretnom proizvodnjom.
U opštini Čačak postoji danas 50 farmi koje su u stanju da istog trenutka počnu da se bave tovom junadi, koje su potpuno prazne zato što ljudi nisu u stanju da taj prvi, nulti turnus obezbede kvalitetnim sredstvima države.
Kada je to tako u Čačku, onda mogu da mislim kako je u istočnoj, u južnoj Srbiji, kako je na Goliji, kako je u brdsko-planinskom području, kako je tamo gde su ova sela udaljenija od centara opština i kako je tamo gde se praktično gase škole itd. Mi gledamo na TV dnevnicima da postoje škole u Srbiji u kojima deca iz plastičnih kofa piju vodu ili se, ne znam, iz sredstava NIP-a, zbog političkih poena, grade toaleti itd.
Dakle, sredstva NIP-a treba da budu ugrađena u supstancu, jer ovo o čemu je ovde reč i što je gospođa Borka Vučić predložila amandmanom jeste supstanca, da se sutra vrati desetostruko. U protivnom, potrošićemo i ovo i privatizacija će biti završena.
Dakle, ovih kvalitetnih sredstava više nikada neće biti, niti će ih biti u ovom obimu i po ovom kvalitetu. Ta priča će biti završena za godinu dana, a onda ćemo lepo kupovati sve iz zapadne Evrope, Holandije, kao što i danas kupujemo jednu polovinu svega, od cveća, povrća, semenske robe itd. Podržite ovaj amandman, to je glas za Srbiju. Hvala.

Gospodine Mrkonjiću, hvala što ste mi dali reč pre roka. Pošto su ovi izbori raspisani pre roka, vi ćete biti izabrani za predsednika Republike Srbije pre roka.

Javno kažem, prvi sam vam čestitao. Dobro. Idemo dalje.

Ne, ta stvar je rešena. Hoću samo da polemišem sa jednim stavom uvaženog kolege.
Privatizacija Telekoma, kao i svaka druga privatizacija, može biti predmet kritike i to nije sporno. Želim da kažem da je, na osnovu Zakona o privatizaciji donetog 2001. godine, najveći deo sredstava dobijenih iz procesa privatizacije iz supstance otišao u potrošnju. Svaki budžet od 2001, odnosno 2002. godine, kao budžetski izvor ima privatizacioni prihod. Tako da kritika te vrste ne stoji.
Osim toga, postignuta cena za Telekom, podsećam vas, poštovane kolege i uvažene koleginice, bila je takva da je jako teško s tim polemisati na taj način.
Znate, kada se jedan od manjinskih vlasnika kasnije povukao iz celog sistema kao naknadu za ustupanje svoje pozicije dobio je mnogo manje para nego što je uložio, pa ne može biti reči ni na koji način o pogrešno sprovedenoj privatizaciji.
Ako neko misli da je deo tih para završio, kako se to kaže, da se kupi socijalni mir, to je tačno. Deo tih para jeste završio da se pomogne građanima da bolje žive, ali ogroman deo tih sredstava, 60%, plasiran je u formi kredita koji su morali biti vraćeni, pre svega u privredne subjekte.
Osim toga, taj ugovor je podrazumevao veoma dobru poziciju za holding JP PTT Srbija, koji je na osnovu tog ugovora imao izvanrednu poziciju. Podsećam vas da je gotovo svako tehničko sredstvo kojim je Pošta raspolagala bilo praktično unajmljeno za potrebe Telekoma i da je visina te najamnine, po tom ugovoru, bila tolika da se za dve godine najamnine jednog automobila mogao kupiti automobil.
Veoma se vodilo računa o svim tim pitanjima. Znam da je ova tema bila politički isplativa, ali prošlo je dosta vremena od tada. Ako je ta privatizacija bila pogrešna i ako je ona bila kao što vi kažete, kako je onda moguće da je potpredsednik Vlade juče u uvodnom izlaganju rekao da je Telekom danas stao na noge, da se može sada regionalno širiti i da ima takve ambicije ubuduće? Dakle, nije moguće da nešto upropašteno preko noći postane tako veliko i moćno.
Nećemo se mi, naravno, složiti oko ovih pitanja, to i ne očekujem, samo hoću da kažem da je privatizacija Telekoma, pošto je prošlo mnogo godina od tada, bio odličan državni potez, da je država Srbija zadržala većinski paket u ovom sistemu, da je obezbedila sve što je neophodno da ova strateška firma danas veoma doprinosi ekonomiji Srbije i ja očekujem to i ubuduće.
Podsećam vas još jednom da je iz privatizacije svih subjekata koji su privatizovani 2001. godine najveći deo sredstava, preko 70%, direktno završio u budžetu i otišao direktno u potrošnju. Ta vrsta kritike ne stoji i mislim da je prošlo dovoljno vremena da ne uzimamo više privatizaciju Telekoma kao loš primer. Naprotiv, mogli bismo govoriti o nekim drugim primerima, ali nisam imao nameru da izazovem nikakvu posebnu tenziju.
Prosto, suprotstavljam svoje mišljenje vašem mišljenju i to ću činiti i ubuduće, zato što privatizacija Telekoma jeste sprovedena na način koji je obezbedio da se ta firma pozicionira na način koji je obezbedio da danas bude ono što jeste i da mi pokažemo da jesmo spremni da privatizaciju velikih sistema sprovedemo tako da država ima kontrolni paket.
Želim da i ova vlast, kada bude privatizovala strateška preduzeća, to učini na isti način i da u svakom od ovih sistema, EPS-u, NIS-u i ostalima, država ima kontrolni paket. Inače, u protivnom, po našem mišljenju, naći ćemo se svi u velikom problemu. Hvala lepo.

Samo vas gledam!
Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću samo o izmeni i dopuni zakona o budžetskom sistemu, samo o dva člana, i imaću jedno pitanje, gospodine ministre, za vas, odmah na početku.
Da li je moja šestogodišnja politička borba urodila plodom, i da li član 17. sada meni garantuje, pod tačkama 7. i 8, govorim o javnim prihodima, dakle, naknada za korišćenje prirodnog lekovitog faktora i naknada za korišćenje mineralnih sirovina?
Dakle, od 2002. godine, kod usvajanja svakog budžeta, uključujući i usvajanje vašeg budžeta za 2007. godinu, govorio sam o tome da država Srbija gubi oko 150 miliona evra godišnje (po proceni Mlađana Dinkića, to nije moja procena) zato što nije u stanju i nema pravnog osnova da naplati, pre svega, cementarama, krečanama, ciglanama, onima koji eksploatišu mineralnu vodu, naknade o kojima je ovde reč.
Molim vas da mi kratko odgovorite, možete i sa mesta, da li to znači da su se stekli formalni uslovi da, konkretno, "Lafarž" u Beočinu sada plaća, po osnovu korišćenja mineralnih sirovina, odgovarajuću naknadu.
U članu 23, kod finansiranja nadležnosti, pod tačkom 11. kaže se ''prihodi od koncesione naknade u skladu sa zakonom'', pretpostavljam u skladu sa Zakonom o koncesijama. Da li to znači da će sada cementare Popovac, Kosjerić i Beočinska cementara, sada ''Lafarž'', krečana ''Jelen do'' i drugi po ovom osnovu dobiti konkretnu obavezu (ako je to tako, molim vas da mi to kažete) da uplaćuju u budžet Republike Srbije odgovarajuća sredstva?
Još jednom podsećam da je ''Lafarž'', kupujući Beočinsku cementaru, između ostalog, stekao pravo na (što se mene tiče, nezakonito) majdan laporca, da ga eksploatiše, a osim toga, to govorim sedmi put za ovih šest godina, majdan laporca se nalazi u okviru Nacionalnog parka Fruška gora. Dakle, po više osnova se ovde postavljaju određena pitanja. Ako je ovo tačka na sve to, što bi rekao gospodin potpredsednik Vlade, ja sebi čestitam. To je on jutros rekao za govornicom. Dakle, ja sebi čestitam što sam se izborio da ovo bude sada tako, a vama se zahvaljujem što ste prihvatili. To je to.
Inače, SPS nije glasala za zakon o budžetskom sistemu kada je donošen. Ako se seća gospodin Vlahović, mi smo tada rekli da je taj zakon dao ministru finansija viši stepen ovlašćenja od onog koji su imali dvorski rizničari, a to znači da u jednom danu može da izvrši imobilizaciju svih finansijskih sredstava svim budžetskim direktnim i indirektnim korisnicima, a da im vrati onda kada proceni da treba ili da može.
Mi razumemo zašto to ovlašćenje postoji, ali je ono veoma delikatno i može biti opasan alat u rukama nerazumnog ministra. Naravno, ne tvrdim da ste vi taj, ali prosto to želimo da vam kažemo.
Imam pitanje. I dalje ostaje na snazi, kod upotrebe i nošenja dobara, čuveni porez za vlasnike vatrenog oružja kratkih i dugih cevi, govorim o puškama malog kalibra i onim drugim, pištoljima i revolverima.
Ja, gospodine ministre, imam pištolj koji mi je poklonio pokojni otac, koji je bio partizan. Na taj poklon ja svake godine plaćam porez.
Da li je, gospodine ministre, normalno da neko na uspomenu plaća porez? Moj otac nije živ 40 godina. Ja, naravno, ne pristajem da odnesem taj pištolj u policiju, da ga oni, kako se to kaže, izvinjavam se, razbuše, da ga onesposobe i da on bude trofej. Ja želim da on bude pištolj, zato što je to pištolj jednog partizana i zato što je to pištolj mog oca.
I nije fer da ja, i sutra moj sin, znači, 100 godina dok bude važila odredba ovog zakona plaćamo porez na jednu dragu uspomenu, pri čemu ćete vi razumeti da ja ovde uopšte ne polemišem sa visinom poreza. Mene to ne zanima. Dakle, mene ne zanima to kao problem, mene zanima jedan odnos koji je, što se mene tiče, krajnje nekorektan. Dakle, ne znam šta je budžetski prihod po ovom osnovu, pretpostavljam da nisu velika finansijska sredstva.
Poslednje pitanje: Da li kablovski operateri imaju bilo kakvu obavezu po zakonu o budžetskom sistemu? To su TV kanali, SBB, cena pretplate u Beogradu je 609 dinara, a u Čačku je 425 dinara. Ne govorim o porezu na usluge kada mi ovo plaćamo, nego da oni plate kao što plati imalac frekvencije, kao što plati neko drugi. To me veoma zanima jer oni operišu velikim finansijskim sredstvima.
Molio bih za taj odgovor, a ako ne može sada, onda kada se steknu uslovi, zato što se radi o velikim finansijskim sredstvima i, meni se čini, o potencijalnim izvorima budžeta koji vama i svima nama nedostaju. Pošto nema puno vremena, to je osvrt. Molio bih, ako može, odgovor, a ako ne, kada bude bilo prilike. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče, samo ću jedan minut, u skladu sa članom 225.
Odbornici Skupštine opštine Kraljevo su na jučerašnjoj sednici imali pred sobom predlog, koji je sačinila odbornička grupa SPS, da se problem Magnohrom-a stavi na dnevni red sednice koja je juče održana. Ostali odbornici to nisu prihvatili. Odbornici SPS-a su zbog toga napustili sednicu.
Ovo što danas predsednik opštine u formi predsedničkog saopštenja javnosti stavlja na znanje jeste priča o onome o čemu juče on i njegova vladajuća većina nisu bili spremni da prihvate raspravu u opštinskoj skupštini.
To sam rekao zato što su me predsednici sindikata iz Kraljeva i odbornici SPS-a molili da saopštim. To je samo zbog toga, evo, minut i pet sekundi. Hvala lepo.

Gospodine Albijaniću, gospodine Đeliću, drugi put danas vi iz Demokratske stranke dezavuišete jedan postupak koji se naziva: podnošenje amandmana. Molim vas da to ne radite. Nemate za to ni jedan razlog.
SPS je podnela na ovaj zakon, kao i na sve druge zakone, brojne amandmane, shodno svojoj političkoj proceni. Između ostalog, i amandmane koji se tiču čl. 23. do 27. koji su ovde spomenuti kao bonus. Vi ste, gospodine potpredsedniče Vlade, u uvodnom izlaganju rekli da je Vlada Republike Srbije podnela amandman i da neće više biti bonusa, a to je rekao i gospodin Vujadinović, da je on upravo hteo i samo što nije, pa kada je obavešten, onda to nije učinio.
A stvari stoje ovako: SPS sve svoje amandmane na ovaj zakon je podnela 12. 12. u 10,10 časova; G 17 plus istovetne amandmane podnela je 12. 12. u 12,05 časova.
A onda, ne lezi vraže, Vlada Republike Srbije podnosi iste amandmane, G 17 povlači amandmane i vi ovde saopštavate političku odluku da ste vi dobri i lepi i da 600 hiljada članova Nezavisnog sindikata s vama jeste postiglo dogovor.
A ja vas obaveštavam da to ništa niste morali da radite. Imali ste sve te amandmane, pažljivo ih pogledajte, preuzmite političku hrabrost pa ih prihvatite, jer ih je podnela SPS i recite – ovo su amandmani koji popravljaju zakon na način kao što odgovara sindikatu. Tuđe perje ne priliči nikome. Dakle, vaša je stvar kako ćete to da radite.
Što se mene tiče, nemoralno je da to Vlada čini kada dve poslaničke grupe imaju takve amandmane. To nije fer. To u političkom smislu nije fer. Naročito nije fer prema poslanicima opozicije.
Gospodine Đeliću, dugo se mi ovde borimo i znamo, i daće bog još ćemo, ali nema potrebe to da radite. Nije nikakva sramota prihvatiti jedan ili pet amandmana jedne opozicione poslaničke grupe. To je potpuno čista pozicija. Nama vaša vlast, vaša većina prihvata amandmane, gotovo po svakom zakonu u proteklih nekoliko meseci, jer su takvi da se prosto ne
mogu odbiti. Neki od amandmana budu prihvaćeni. Evo, pogledajte, po svakom zakonu. Dakle, ovo je trebalo da uradite. To je bilo časno.
Ovo što ste uradili spada u domen niskog političkog udarca. Ovo je niska politička borba i moj je posao da vam kažem da ovde ne sedim zbog toga da podižem dnevnice, moj posao je ovde da sedim, da lovim vaše greške, da vas političkih raskrinkam i da dokažem da radite stvari na neprincipijelan politički način.
Zahvaljujem. Očekujem da se izvinite poslanicima SPS zbog načina na koji izlazite u susret radnicima, odnosno Samostalnom sindikatu. Mi podržavamo to što ćete vi to prihvatiti, ali sam bio dužan da vam kažem na koji način to radite.

Zahvaljujem, neko je zaboravio olovku, ja sam pošteni pronalazač, vratiću.
O ova dva zakona govoriću nekoliko minuta, o detaljima ćemo govoriti po amandmanima.
Vi ste, gospodine potpredsedniče, u uvodnom izlaganju rekli da je 2001. godine usvojen Zakon o privatizaciji i tom prilikom ste rekli ko je kako glasao za zakon. Da vam pomognem, niste precizno rekli - protiv Zakona o privatizaciji glasala je samo SPS, u načelu i u celini. Dakle, to je važno.
Ovo je već nekoliko puta izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, nekoliko puta se prolongira zadati rok. Kada biste vi sada imali vremena, znam da nemate vremena, pa da pogledate amandmane koje je pisala SPS 2001. godine, videli biste da ste kasnije u tri izmene i dopune inkorporirali nekoliko rešenja koja smo davali 2001. godine.
Sada vam dajem besplatan savet - kad napišemo amandmane prihvatite ih odmah zato što to manje košta sve nas, poreske obveznike, a građanima Srbije donosi bolja rešenja. Tako je bilo i kod zakona, vi ste bili ministar finansija i ovlašćeni predstavnik za Zakon o javnim nabavkama, i da ne pričamo o tome, ima još nekoliko drugih.
Dakle, nije muka prihvatiti dobar amandman. Kad to prevaziđete u politici, vi onda postajete odgovoran političar i postajete odgovorna vlast onda kad prihvatite bolje rešenje od onog kojeg ste predložili, bez obzira ko ga potpisao, i onda je to potpuno čista pozicija. Eto, to je onako, s obzirom da ste vi naumili da dugo budete vlast, verujem da ćete naučiti, mi ćemo naravno sve učiniti da vi budete opozicija, i to je legitimno i to ništa nije sporno.
Kod izmena i dopuna Zakona o privatizaciji komentarisaću samo jednu stvar, a to je ovo nastojanje da se tzv. prljavim novcem više ne mogu kupovati preduzeća u postupku privatizacije. Nisam ovde poneo nikakav papir, ali na svom zakonu na margini sam zabeležio – kasno. To je kasno, gospodine potpredsedniče Vlade, zato što je ogroman broj preduzeća u Srbiji kupljen prljavim, krvavim novcem neke od njih, zato što je ogroman broj ljudi koji ne bi ni u jednoj normalnoj zemlji mogao da dokaže kako je zaradio ijedan dinar, dakle neki od tih ljudi postali su vlasnici enormnog društvenog bogatstva. Oni danas upravljaju velikim sistemima, a pri tom je država praktično u potpunosti onemogućena da na bilo koji način kontroliše kako oni to čine.
Da neko ne razume pogrešno, ima časnih ljudi u Srbiji koji su kupili firme i dobro rade. Dakle, mi njima čestitamo i njima se klanjamo do crne zemlje. Svako ko je kupio firmu, ko je svoj kapital stekao zakonito, ko je na osnovu Zakona o privatizaciji i na osnovu ugovora sa Agencijom za privatizaciju ispoštovao sve elemente ugovora, socijalni program, investicije itd, još jednom ću da ponovim - klanjamo se do crne zemlje.
Ali, mi ovde ne govorimo o toj manjini ljudi, već govorimo o onim ljudima koji su kupili ogromne sisteme, ogromne površine zemlje, govorim o poljoprivrednom zemljištu, postali su vlasnici latifundija, koji su kupili mlinove, koji su kupili šećerane, koji su kupili mnoge druge stvari u Srbiji, oni ne mogu da dokažu, gospodine Đeliću, ovom vašom unakrsnom metodom o sintetičkom porezu ako to hoćete da konačno primenite, oni ne mogu da dokažu kako su zaradili nijedan dinar.
Na Odboru za privatizaciju polemisao sam o ovoj temi sa gospodinom Vlahovićem kada je Lukoil kupovao Beopetrol. Gospodin Vlahović je tada rekao - nama je važno da to neko kupi, u ovom trenutku je to važnije od toga kojim parama to kupuje. Ne znam kako je Lukoil zaradio pare i ne bavim se time, ali govorim samo o principu itd.
Ako je ovo pokušaj da se opere nečista savest u vezi sa ovim, nemam ništa protiv, ali ponovo vam kažem - to je kasno. To je kasno zato što vas podsećam ... možete li vi iz Demokratske stranke da malo ne ćakulate dok govori narodni poslanik. Stvarno se izvinjavam, obraćam se potpredsedniku Vlade po pitanjima koja mene veoma zanimaju. Vi možete na sednici izvršnog odbora DS-a na poslaničkom klubu, za ručkom itd, da razgovarate do mile volje. Dakle, prosto vas molim, to nije fer, vi imate svo vreme gospodine Đeliću ovog sveta za DS. Ne slušate me, nemoguće, vi ne možete da radite šest operacija u istom trenutku, to potpuno znam.
Molim vas, ovde je sada veoma važno da mi kažemo šta se ovim postiže. Evo, sačekaću gospodine predsedniče, vi zaustavite vreme, kad oni završe razgovor nastaviću. Dakle, elementarna pristojnost to nalaže.
Dakle, za svaki zakon pripremam se ozbiljno, zastupam ozbiljni politički program i ozbiljne političke ideje, i danas imam čast da između ostalog govorim u ime Samostalnog sindikata Srbije i u ime političkog programa SPS. Dakle, ovde ništa ne govori Rajko Baralić, nego govore svi ti ljudi, jedan milion ljudi u istom trenutku.
Dakle, videćemo šta ćete prihvatiti od amandmana i da li mi možemo da glasamo za ovu izmenu i dopunu. Što se tiče ovog drugog dela koje je da kažem kraće, kolokvijalno već sada u štampi se zove zakon o besplatnim akcijama, osnovni zakon to pravo daje. U zakonu o privatizaciji se kaže da će činovnici, radnici, seljaci i poštena inteligencija koja nema prilike da radi dobiti svoje akcije onda kada se završi proces privatizacije. To nije ekskluzivno pravo koje daje sada izmena i dopuna ovog zakona, ali želim da kažem jeste zakon stavljen na dnevni red Narodne skupštine tačno zbog onoga zbog čega ste vi malopre rekli. Pošto ovde niste bili juče, juče sam o tome govorio, dakle, potpuno se ponavlja u cikličnim, da kažem, razmacima, kad je kampanja, vi imate to.
Ponavljam ponovo javno, hoćete li, govorim vi kao Vlada, sada amnestirati zatvorenike, to je obećanje iz one kampanje, hoćete li preregistrovati crnogorske table, kolokvijalno, to je iz one kampanje, hoćete li vratiti denacionalizovanu imovinu, to je iz one kampanje, hoćete li otvoriti policijska dosije, to je iz one kampanje i hoćete li dati besplatne akcije, to je iz ove kampanje? To je pet stvari. Ako hoćete, pozdravljamo i obaveštavamo vas da je SPS već glasala da se otvore policijski dosijei na Odboru za bezbednost.
Polemišem sa vama, gospodine potpredsedniče, u vezi sa odredbom zakona koja spominje birački spisak. Vi ste žestoko kritikovali 99. godine to što Srbija nema jedinstveni birački spisak. Neki vaši sadašnji koalicioni partneri su ukrali disk koji jeste birački spisak od RIK i obećali da će to, čim oni postanu vlast, da se dogodi u Srbiji. Evo, još se to nije dogodilo, a prošlo je sedam godina. Dakle, koliko godina treba?
Evo, priznajem, mi nismo imali jedinstveni birački spisak, sram nas bilo. Vi ste sedam godina na vlasti i nemate jedinstven birački spisak. Da ga imate, a to je vaše izborno obećanje 1999. godine, vama ne bi trebala odredba u zakonu da svaki građanin koji je upisan u birački spisak ostvari ovo pravo i osim toga to je neustavno. Videćemo kako će Zakonodavni odbor da odreaguje na ovo zato što birački spisak isključivo služi da građani punoletni Republike Srbije, državljanin Republike Srbije ostvari pravo da se kandiduje i da glasa, i nema treće. Osim toga, država snosi odgovornost da formira birački spisak.
Podsećam vas da je država Srbija pre 30 godina uvela jedinstven matični broj kad to nije imao gotovo niko u Evropi.
To jeste sjajna baza da se na osnovu nje može napraviti šta god ko želi a da bude nepogrešivo tačno. Ako je bila ideja da se odredbom ovog zakona pomogne nepismenim građanima kakvih ima, socijalno ugroženim građanima kakvih ima a nisu upisani iz bilo kog razloga u birački spisak, naravno imam razlog da primetim da je to koketiranje sa jednim rezervoarom glasova koji vas zanima, a moje je pravo da vam to saopštim i da vam kažem da to može da se uradi i bez ove odredbe u zakonu a ona nije usaglašena sa Ustavom. Ne može niko na osnovu tog prava ostvariti to pravo, niti niko može izgubiti ovo pravo ako nije upisan u birački spisak, to će dobiti na svakom ozbiljnom sudu ako uđe u odgovarajući sudski proces.
Dakle, razumem šta je bila vaša namera. Mi ćemo možda i glasati za oba ova zakona, za ovaj o besplatnim akcijama svakako zato što vi jeste već sada naše amandmane u formi amandmana Vlade Republike Srbije obećali da prihvatite.
Nije tačno ono što je rekla gospođa Grubješić, da je Vlada već prihvatila. Ne, mi se ne bismo bunili, nego je Vlada napisala amandmane kao naše, a nije prihvatila ni amandmane G17 ni amandmane iz SPS. Ali dobro, videćemo kako će stvari da se razvijaju. Jedva čekam Zakonodavni odbor sutra u 12,00 sati, da vidim kako će to da prođe tamo i onda idemo amandman po amandman i svaki ćemo obrazlagati, daćemo odgovarajuće primere.
Ukoliko budu bili prihvaćeni ključni amandmani mi možemo da glasamo i za jedan i za drugi zakon, ukoliko ne, naravno, onda mi nemamo ni obavezu ni političku potrebu, pri čemu, naravno, ne želimo ni mi da na bilo koji način osporavamo nekome ovo pravo da dobije na osnovu zakona, da ga iskoristi.
Samo još jedna rečenica. Nedavno je jedan broj narodnih poslanika imao prilike da se uveri kako je izgledala češka vaučerska privatizacija. Nemam vremena da to elaboriram, pa onda možete videti, nisam siguran šta je ovde zadata tema, da jedan vešt tajkun može da otkupi u samo tri meseca praktično tri četvrtine društvenog bogatstva jedne zemlje. Pri tome treba da veoma oprezno postupamo sa ovim zato što jeste moguće da se dogode različite stvari.
Na kraju, ako zaista nećete da prodate 51% strateških javnih preduzeća, mi to pozdravljamo, ali ako hoćete, sada obaveštavam građane da ovih 1000 evra koje ćete im sada pokloniti, platiće kroz cenu struje za godinu dana čim bude privatizovan EPS.
Vas, gospodine potpredsedniče, obaveštavam da jedan direktor elektromreže Srbije danas, to je vaše javno preduzeće, kad kažem vaše, dakle, vi ste vlast, ima toliku platu koju ne može da pokrije hiljadu naplaćenih prosečnih potrošnji električne energije u Srbiji.
Njegova je plata, gospodine potpredsedniče, u bruto iznosu tačno toliko koliko sam sada vama rekao, a šef vaše stranke i predsednik države, koji je sada trenutno Boris Tadić, ima platu 120.000 dinara.
Ponovo pitam sve u Srbiji, kako je moguće da u javnim preduzećima, a neka od njih kao što je NIS, proglašavaju svoje plate državnom tajnom i obaveštavaju Administrativni odbor da je to tako, kako je moguće da oni to mogu da rade i kako je moguće da je njihov posao više vrednovan nego posao šefa države? To nikad neću razumeti i nikad neću prihvatiti.
U tom smislu vas molim da vi tu nešto uradite i da te ljude koji imaju samo obavezu da odu na jedan sastanak u tri meseca i primaju, kao u Telekomu, 200.000 mesečno, predsednik, a 160.000 član upravnog odbora ili 140.000 u Pošti i na nekim drugim mestima, da objasnimo građanima Srbije o čemu se ovde radi. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, nama nije problem ko će, na osnovu čega će Vlada da prihvati amandmane o kojima je ovde reč. Nama je važno da ti amandmani budu prihvaćeni. Naravno da nam je bilo važno i da saopštimo sve ovo.
Nisam rekao da mi imamo ekskluzivno u ime Samostalnog sindikata, ali sam rekao da između ostalog govorimo i u ime Samostalnog sindikata. To je potpuno čista formulacija, jer ne želim ni da njima napravim bilo kakvu sindikalnu i političku štetu na taj način. Teška su vremena i veoma pažljivo biram reči, to inače nije nepoznato ovde, kada govorim o stvarima koje treba precizno definisati.
Ukoliko, ovo je sada konkretan odgovor, narodni poslanici prihvate ili vaše amandmane, govorim o amandmanima Vlade Republike Srbije, ili naše, mi ćemo za zakona da glasamo.
A što se tiče ovog o čemu je govorio gospodin Buha i vi sada, samo vas molim da interno raseljena lica na bilo koji način ne ostanu ovde obespravljena i onda bismo i mi na odboru, naši članovi odbora, glasali za ovo i onda bismo mogli glasati za zakon. Hvala.

Poštovani gospodine Albijaniću, nema razloga da žurite, sve vreme ovog sveta je naše, u skladu sa Poslovnikom. To je čista pozicija. Nema gospodina ministra.  Javio sam se na osnovu članova 225. i 226. Izašao je gospodin Cvetković.
Spajanje tri fonda penzijskog osiguranja je nacionalizacija Fonda samostalnih preduzetnika. To je nacionalizacija. Sada pitam gospodina ministra - hoće li tako nacionalizovati i kompletan treći stub osiguranja - privatno penzijsko osiguranje. Jer, može nekome pasti na pamet da je to takođe interesantno i da, kroz protočni bojler za budžet, to može eventualno da posluži kao izvor budžetskog finansiranja u određenom trenutku. To su važna pitanja.
Koliko znam i koliko se sećam iz četiri izborne kampanje vladajućih stranaka, nije pominjana nacionalizacija, nego denacionalizacija, restitucija. Evo, danas vidim dvojicu uvaženih kolega iz vladajućih stranaka pominjali su ovo - potrebu da se preregistruju automobili koji su registrovani na crnogorske papire itd. – tačno znam da će da budu izbori za tri nedelje. Svaki put kada ova tema postane aktuelna, odmah znam da će da budu izbori. Ujutru očekujem da neko pomene da će zatvorenicima biti skraćeno izdržavanje kazne, očekujem koliko sutra da se neko javi da to inicira. Takođe, očekujem da neko još kaže da će se svi oni koji nisu dobili stanove, a uplaćivali su stambeni doprinos, koliko sutra naći na ovom spisku da dobiju stanove itd.
Naš posao je da prepoznajemo to što radite u kampanji. Dakle, pitamo sada, da čuju svi ljudi u Srbiji - hoće li zatvorenici dobiti obećanu amnestiju? Hoće li vlasnici automobila koji voze vozila koja su registrovana na crnogorske papire i table dobiti pravo da ih registruju kao ostali građani Srbije, kao što ste obećali? Dakle, pitamo da kažete javno, a kolege iz vladajuće koalicije molim, mogu da im uputim besplatan koristan savet - ovo se rešava tako što ministar iz te stranke kaže to na sednici Vlade, i donese Vlada uredbu i kaže - ovo se reguliše na takav način.
Poslednje pitanje - hoće li stranke vladajuće koalicije glasati da se otvore tajni policijski dosijei? SPS vam baca kosku. Glasaćemo da vidimo vaš glas da se otvore dosijea tajne policije. Već smo to uradili na Odboru za bezbednost. Ko se plaši tajnih dosijea jedne, druge, treće, pete, sedamnaeste službe, pošto je kampanja, da i ja kažem to u kampanji,
A što se tiče ovog, gospodine ministre, korektno bi bilo da znamo tačno da li vi možete jedan poseban fond, kakav jeste fond samostalnih umetnika, preduzetnika koji su to plaćali na osnovu zakona i na osnovu, da kažem, nečeg što je negde neko odlučio, na taj način; to je isto kao da ste jedno akcionarsko društvo udružili s drugima a da ove prve niste pitali, oni neće da budu sa ovim drugima, oni imaju svoj sistem i imaju svoje organe i oni hoće da u tom fondu funkcionišu onako kako oni misle da treba, a država neka propiše opšta pravila kojih se oni moraju držati i moraju poštovati.
Završavam, da se ne javljam ponovo. Vama, gospodine Albijaniću, da kažem noćas sam dugo u noć gledao jedan ce-de koji govori o vašem boravku u Kostolcu. Da vas naučim, i vas takođe - ne mogu narodni poslanici da proglase Kostolac opštinom, a ne bih imao ništa protiv, nego građani Požarevca na referendumu ako žele, pa ako ih je većina, onda će Kostolac biti opština, a ne kao kad vi stanete za govornicu pa kažete...
(Predsedavajući: Gospodine Baraliću, govorite već četiri minuta.)
... biće opština Kostolac. Govorim zato što je to bila vaša promocija, gospodine Albijaniću.

I ja se zalažem, samo ste rekli ljudima da je to moguće ostvariti na nezakonit način. Upućujem vas, gospodine Albijaniću, da to nije moguće ostvariti na način kao što ste ljudima lažno obećali. Nemam ništa protiv, izrecite mi opomenu, taman da uravnotežim oba revera. Jednu sam dobio pre neki dan, veoma sam srećan zbog toga.

Vreme je za izbornu kampanju, gospodine Albijaniću. Izbacite kandidata, kandidujte ga da vidimo o čemu će tu da se radi. Inače sam podneo jedan amandman da svi moraju da glasaju za G17, ali to će doći kad budemo razgovarali u pojedinostima.        

Gospodine predsedniče, poštovana gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam, zajedno sa kolegama iz SPS, u čije ime sam i podneo amandman na član 7, da je rešenje koje nudim bolje.
Naime, Vrsta diplomatsko-konzularnih predstavništava, član 7: ''Diplomatsko-konzularna predstavništva jesu stalne diplomatske misije i konzularna predstavništva. Stalne diplomatske misije jesu ambasade, koje se osnivaju u drugim državama, i stalne misije, koje se osnivaju pri međunarodnim organizacijama. Konzularna predstavništva mogu biti osnovana u rangu generalnih konzulata, konzulata, vicekonzulata i konzularnih agencija, u zavisnosti od obima bilateralnih odnosa, obima ekonomske saradnje i brojnosti dijaspore''.
Predložio sam da se u članu 7. stav 3. reči "vicekonzulata i konzularnih agencija" brišu. Dozvolite da kažem zašto mislim da to treba da se uradi. Prvo, u zakonu nema mesto poslednji deo ove rečenice - u zavisnosti od obima bilateralnih odnosa, obima ekonomske saradnje i brojnosti dijaspore. Ovome ovde nije mesto. Ovo može da piše u obrazloženju zakona, zato što ovo ovde ne znači ništa.
Ako bi ovo sada bilo analitički raščlanjeno, pa da se kaže - ako ima 50.000 građana Srbije u nekoj zemlji, biće konzulat, ako ima 200.000, biće generalni konzulat. Pričam da bih navodio primere. Ovako, ova rečenica u ovom tekstu ništa ne znači. To je isto kao kada biste rekli - u zavisnosti od boje očiju onih koji tamo žive ili od vrste muzike koju slušaju. Ovo ne znači ništa u zakonu.
Mi jesmo mala zemlja i teško izdvajamo sredstva za diplomatiju, ali je bolje da, ako već imamo diplomatska predstavništva, ona budu do ranga konzulata. Bez obzira koliko da smo siromašna država, smatram da bi ovo trebalo da se završi tamo gde piše generalnih konzulata i konzulata, a da se briše ovo što se odnosi na vicekonzulate i konzularne agencije.
Za to postoji drugačije mišljenje. Vi ste to u zakonu napisali, jer ste mislili da tako treba, ali sam u ime SPS napravio amandman zato što je ovo što govorim razumljivo svima.
Dakle, postoje ljudi koji se ne snalaze najbolje. U inostranstvu nema nikoga ko nije čuo šta je konzulat, ali neko ko ima neku veliku potrebu da reši neki lični problem u svom diplomatskom predstavništvu, teško da će razumeti, kada mu kažu da se tamo nalazi neka diplomatsko-konzularna agencija, šta on tamo treba da uradi.
Sada, kada sam već ovde, koristim priliku i vas, gospodine predsedniče, da obavestim, i vas, gospodine predsedniče Odbora za spoljne poslove, profesore Mićunoviću, i vas, gospodo iz Ministarstva. Mene zanima da li postoji uređen protokol kad narodni poslanici u bilo kom poslu, po bilo kom poslu, i ako su članovi parlamentarne delegacije, i ako su članovi državne delegacije, i ako su članovi neke druge delegacije kakve inače putuju i sastavljene su i iz reda narodnih poslanika, da li neko ima protokolarnu obavezu da obavesti naša DKP da u jednom glavnom gradu jedne evropske države bude sedam ili 10 narodnih poslanika 10 dana, a da oni pri tom nisu u prilici da popiju kafu u svojoj ambasadi ili svom konzulatu.
Smatram da to nije normalno i nije normalno da naše diplomate s tim u vezi ništa ne čine, zato što smo nedavno imali priliku da vidimo u Pragu kako to članovi svih drugih delegacija, a bilo ih je iz nekoliko država, uglavnom su iz jugoistočne Evrope, ili iz BiH, iz Makedonije, Crne Gore, imaju svakodnevni kontakt sa svojim ambasadorom.
A mi nismo u prilici čak ni da ih dobijemo na telefonski poziv. Za mene je to nedopustivo. Voleo bih da se ta stvar uredi jednim protokolom, da to bude posebna tema na sednici Odbora za spoljne poslove i voleo bih da znam šta je ko tu pogrešio. Dakle, ne verujem da mi imamo takvu vrstu slobode i komocije da možemo na ovaj način da bagatelišemo jednu te istu politiku.
Kada odlazimo u inostranstvo, bez obzira da li smo vlast ili opozicija, mi na način koji odgovara interesima ove države i ovog naroda zastupamo tamo interese ove države i ovog naroda. Bilo bi normalno da neko ko je tamo ambasador ili ko je u nižem rangu od ambasadora ima s nama kontakt, da nam da osnovne informacije o zemlji u koju smo došli i ne bi bilo rđavo da ponekad te informacije dobijemo i pre nego što putujemo u zemlju u koju putujemo.
Ja ne putujem često, ali ima kolega koji su jednom nedeljno negde u inostranstvu, i potpuno je normalno da se spoljna politika ove države usaglasi sa jednog mesta i da se vodi onako kako bi najbolje odgovaralo interesima naše države i naših građana.
Ovo sam imao potrebu da kažem, da se ne javljam po Poslovniku. Odavno sam kivan na ovakvo ponašanje, zato što smatram da to nije normalno i smatram da ti ljudi tamo nisu privatno, i smatram da ovde mora da postoji protokol koji će da uskladi i da obavesti diplomatsko-konzularna predstavništva da se u nekoj državi nalaze dva, pet, jedanaest poslanika Narodne skupštine Republike Srbije. Inače raspustite Skupštinu, inače nam ne treba ni za šta onda.
Nedavno nisam imao priliku da obavestim našeg ambasadora o službenom protestu koji sam učinio jer tamo gde sam bio nije bilo zastave samo naše zemlje a bilo je zastava svih drugih država.
Dakle, ovo su ozbiljna pitanja i molim da ovim pitanjima ozbiljno pristupimo. Ovo nije za ovu priliku, ali jeste za sednicu Odbora i jeste da dobijemo konačno odgovor na koji način narodni poslanici putuju i na koji način oni uopšte komuniciraju. A ako vi kažete da ne treba, onda da znamo. Ne verujem da će iko reći da ne treba. I pre neki dan mislim da je i gospođa Kolundžija, ako sam dobro zapamtio, na sličnu temu govorila.
(Nada Kolundžija, sa mesta: Odbor je podneo amandman koji je Vlada prihvatila.)
Zahvaljujem onda. Izvinjavam se, nisam znao da je Vlada prihvatila taj amandman. Onda je ovo što govorim takođe imalo smisla. Dakle, veoma je važno da znamo šta radimo tamo kada idemo i svaka ozbiljna država to radi.
Što se tiče ovog amandmana, molim vas da ga prihvatite, a ako ne možete, voleo bih da dobijem obrazloženje, pošto ovo koje sam dobio meni ne daje jasnu argumentaciju.
Dakle, naš stav, stav SPS-a je da država treba da ima, kao svoje spoljno diplomatsko-konzularno predstavništvo, najmanje konzulat, i da je to kraj, da ne pravimo eksperimente.
Inače, što se tiče broja dijaspore, to nije nikakav kriterijum. Znači li to da u onim zemljama u kojima mi uopšte nemamo dijasporu, a takvih država ima, ne treba da imamo ambasadora ili konzula? To ne znači to. Dakle, imamo neke druge, ekonomske i druge, da ih ne nabrajam, interese koji se ostvaruju putem ovih...
Na kraju imam još jedno pitanje. Video sam u Predlogu budžeta za 2008. godinu da Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj planira da 32 lica, novih nameštenika, pošalje u diplomatsku službu. Mene veoma zanima na koji način se to uređuje.
Dakle, da li naša diplomatsko-konzularna predstavništva imaju jedinstvenu politiku ili svaki ministar vodi spoljnu politiku, vojni preko vojnih atašea, za ekonomiju i regionalni razvoj preko svojih predstavnika, za kulturu preko kulturnih atašea? Šta objedinjuje tu politiku, ko je taj amalgam koji rešava na koji način se svi oni tamo ponašaju? Dakle, o tome ćemo kada bude budžet.
Zanima me da li je Ministarstvo spoljnih poslova upoznato s tim. Lepo piše u budžetu da će 32 ljudi iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj biti uposleno u 2008. godini u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Tražim odgovor na to pitanje. Ono je za mene važno i iz drugih razloga i o tome ćemo govoriti kada bude budžet.
Pošto nema gospodina Markovića, vi drugi nemate pravo da se izjasnite, molim vas da u Danu za glasanje prihvatite amandman na član 7, koji nije samo tehničkog karaktera, on sadrži ono što sam pokušao u obrazloženju da ovde objasnim.
Smatram da država treba da ima najmanje konzulat, to je moj stav, to je stav SPS, da bismo ozbiljno delovali tamo gde šaljemo diplomatsko-konzularne predstavnike i da oni mogu u najboljem interesu da zastupaju našu zemlju, zato što pretpostavljam da je i nivo ovlašćenja ovih u nižim predstavništvima niži, a to onda svodi našu diplomatiju na tehnički servis, što mi svakako ne želimo. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče, gospodine ministre. Da se podsetimo još jednom šta piše u članu 2. Predloga zakona:
"Službe bezbednosti deluju u okviru i na osnovu Ustava, zakona, drugih propisa i ostalih akata, strategije nacionalne bezbednosti, nacionalne odbrane i utvrđene bezbednosno-obaveštajne politike Republike Srbije.
Pripadnici Službe bezbednosti su dužni da postupaju u skladu sa Ustavom, zakonom, drugim propisima i opštim aktima, prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno.
Pripadnici službi bezbednosti ne mogu biti članovi političkih stranaka."
Moglo bi se reći da su ovaj član pisali amateri, a ne verujem. Zato što je služba učlanila neke u vaše stranke i to je odavno. Sada oni naravno rade svoj posao. Doduše, neki su promenili poslodavca u međuvremenu, a neki nisu.
Ukoliko bi se ovaj član doslovno primenio, ili bi služba ostala bez onih koji je informišu, ili bi neki od vas ostali bez važnih članova i aktivista.
Dakle, jedna je stvar šta piše u zakonu, a druga je stvar kako služba suptilno funkcioniše - da li je neko za jednu ili drugu stranku, to zna samo on u srcu. Nikakva članska karta nije garant da će on biti politički neutralan ili da će biti politički angažovan za jednu ili više političkih stranaka u isto vreme, kao što se to inače dešava, to smo imali prilike da vidimo.
Ovde se u pretposlednjem stavu precizno kaže - pripadnici službe bezbednosti su dužni da postupaju u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i opštim aktima prema pravilima struke nepristrasno i politički neutralno.
To bi bilo dobro kada bi bilo moguće, ali, nažalost, nije. Osnovna pretpostavka da neko vrši vlast jeste da ima ekskluzivne informacije po obimu i strukturi drugačijoj u odnosu na ono što može da se pročita u dnevnoj štampi.
Ako jedna vlast nema takve informacije, ona nije ozbiljna vlast. Tako funkcioniše svaka vlast u svetu i pretpostavljam da tako funkcioniše i vlast u Republici Srbiji. Zato je ovaj član imao zadatak samo da bude dimna zavesa za suptilno postupanje službi bezbednosti u našoj zemlji, a to inače važi i za sve službe bezbednosti u svetu.
Dakle, možemo mi ovo da obrišemo. Možemo da dodamo nove članove, služba, to je jedan zanat, koji se usavršava u skladu sa tehnološkim i drugim razvojem, u skladu sa saznanjima koje pripadnici službe imaju iz obrazovanja i drugih edukacija, ali objektivno, sve službe imaju jedan sistem rada koji je potpuno izvan ovoga što piše u zakonu.
Zakon je jedan okvir koji treba u izvesnom smislu da spreči zloupotrebe, da da ovlašćenja skupštinskom odboru, da na neki način uredi neka pitanja. Inače, nemam dilemu s tim u vezi kako se prikupljaju podaci, nemam ni dilemu s tim u vezi da će oni to reći na skupštinskom odboru, bio on otvoren ili zatvoren, nažalost, već imam potpuno uverenje da će služba raditi u skladu sa zadacima vlasti koje vlast ispostavlja pred službu.
Pri čemu se često, kada se kaže službe bezbednosti, misli isključivo na onaj deo poslova koji ima veze sa navodnim praćenjem političkih neistomišljenika, njihovim prisluškivanjem ili sličnim poslovima. Nije to tako. Služba može i to da radi, i verovatno radi, nadam se, po ovlašćenju nadležnih organa. Ali, službe se bave i drugim pitanjima, pre svega u oblasti trgovine ljudima, u oblasti trgovine drogom, narkotika, u oblasti najtežih krivičnih dela, terorizma itd.
Dakle, ovo govorim zato što bi se nekad mogao steći utisak da mi u stvari ne razumemo šta ove službe rade. Naravno da je nama, kao narodnim poslanicima, najvažniji ovaj deo o kojem sam govorio i naravno da bi bilo najvažnije, ako jeste moguće, da se obezbedi nepristrasnost i politička neutralnost zaposlenih u službama bezbednosti.
To će, moguće je, vremenom biti podignuto na viši nivo. Danas, moram da kažem, i u našoj zemlji, kao i u drugim državama, služba uglavnom jeste servis vlasti. To ne mora da bude niše loše, ali bi bilo loše kada mi to ne bismo znali.
Dakle, mogli bismo da uvažimo amandman kolege Zorana Antića i da prihvatimo da se član 2. obriše. Ali se ništa značajno ne bi dogodilo. Službe bi i dalje funkcionisale kao što funkcionišu i sada. Oni koji su formalno članovi jedne stranke, to bi nastavili da rade na neformalan način. U principu, hajde da kada budemo doneli novi zakon o političkim strankama... izvinjavam se, gospodine predsedniče, da li vi to ćaskate s narodnim poslanicima?