Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ivan Bauer

Ivan Bauer

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Zahvaljujem ministru na uvažavanju naših argumenata.
Ovde smo imali dve intervencije - jedna je više tehničkog karaktera, a druga je, čini mi se, malo važnija. Kada sam govorio u načelnoj raspravi o problemu koji se može pojaviti, a to je da će biti vrlo teško dokazati da su određeni pripadnici jevrejske zajednice zaista bili pripadnici te zajednice, s obzirom na to da ne postoje knjige jer su spaljene tokom Drugog svetskog rata, s obzirom na to da neki od njih nisu bili registrovani kao pripadnici jevrejske zajednice, mada su trpeli sve konsekvence te činjenice da su zaista i bili Jevreji.
Dakle, ono što sam intervenisao u stavu 4. jeste da rok koji se propisuje kada se pojavi neko naknadno kao naslednik imovine, rok koji se propisuje jevrejskoj zajednici, odnosno Savezu jevrejskih opština da se ta imovina vrati jeste mesec dana od dana podnošenja zahteva. Može se desiti da taj zahtev bude nepotpun ili da podaci koje je dostavio neko ko traži povraćaj imovine ne budu u potpunosti validni i čini mi se da, s obzirom na to da će se u tom slučaju vrlo verovatno raditi o osobama koje žive u inostranstvu, taj rok koji je propisan, od mesec dana, za rešavanje tog zahteva jednostavno nije dovoljno dug.
Zbog toga smo predložili da se, umesto mesec dana, Savezu jevrejskih opština da rok od 90 dana da reše ove zahteve. Čini mi se da je to razumno. Tih zahteva neće biti toliko mnogo i mislim da produženje roka sa 30 na 90 dana ne bi nešto dramatično promenilo, a mislim da bi dalo mogućnost da se ovakvi slučajevi reše putem ovog zakona, a bez potrebe da dolazi do bilo kakvih sudskih procesa.
Mi smo podneli na ovaj član amandman iz istog razloga kao i Odbor za pravosuđe, doduše, nešto drugačije, jer je ovim članom bilo predviđeno da se na osnovu šestomesečnog izveštaja koji ne može vršiti revizor, s obzirom da on vrši godišnju reviziju poslovanja Saveza jevrejskih opština, vezano za ova sredstva koja im se stavljaju na raspolaganje. Dakle, mi smo predložili nešto drugačije rešenje, ali mislim da je i ovo rešenje koje je predložio Odbor potpuno prihvatljivo, tako da u tom smislu možemo da povučemo ovaj amandman.
Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani ministre i gosti iz ministarstva, VSS i Državnog veća tužilaca, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, iskoristiću priliku u ovih 12 minuta koliko imam na raspolaganju da govorim o Zakonu o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika.
Dve su polazne tačke ovog zakona, prvo svakako želja Republike Srbije da se u članu 2. stav 2. ovog zakona, citiram – izrazi saosećanje, solidarnost i razumevanje Republike Srbije za stradanje evropskog naroda koje je nastalo na njenoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije. Drugo izvorište ovog zakona jeste i tzv. Terezinska deklaracija koja je usvojena 30. juna 2009. godine.
Uz postiđenost zbog one po zlu čuvene izjave da je Beograd prvi grad bez Jevreja, koju je danas spomenuo čini mi se kolega Neđo Jovanović, a onda je bila više puta citirana ili možda upravo baš iz razloga postiđenosti zbog te izjave, mislim da treba makar napomenuti ako ne i naglasiti da Srbija ovaj zakon donosi kao matična država naroda koji je takođe pretrpeo strašne progone i strašna stradanja tokom Drugog svetskog rata.
Isto tako treba reći da je Srbija za vreme Drugog svetskog rata bila pod stalnom okupacijom i to se nalazila u nekoliko okupacionih zona, dakle, čak nije bila ni jedna okupaciona zona, o tome ću nešto više govoriti malo kasnije. Dakle, zakon donosimo rekao bih iz ugla naroda žrtve ili više naroda žrtava, s obzirom da nisu Srbi bili jedini ti koji su trpeli nacistički progon ili ako hoćete da se opet izrazim metaforički, države žrtve, što bih rekao da ovom zakonu daje posebnu težinu.
Pomenuo sam Terezinsku deklaraciju, nju je potpisao veliki broj država, gotovo 50 među kojima se i sve današnje članice EU i to treba naglasiti, ali i Srbija. Ideja koja je bila vodilja prilikom donošenja ove Terezinske deklaracije jeste da se obezbedi dobrobit budućih generacija i pozove na večno sećanje, na jedinstvenu istoriju nasleđa Holokausta koji je bukvalno zbrisao sa lica zemlje tri četvrtine evropskih Jevreja.
Ne treba da podsećam, mada vidim da niko od kolega to danas nije rekao, da je jevrejski narod trpeo nepravde i rekao bih vekovne progone i mnogo pre Drugog svetskog rata. Drugi svetski rat je bio samo kulminacija tog procesa. Zato mislim da ta činjenica dodatno daje na značaju donošenju jednog zakona koji posebno tretira ovu materiju bez obzira na to što mi imamo krovni zakon koji reguliše pitanje vraćanja oduzete imovine i obeštećenje.
Dakle, ovaj zakon predstavlja, nisam pravnik ali se toliko razumem u pravo, neku vrstu leks specijalisa, ali u najpozitivnijem značenju tog izraza. Usvajanje ovog zakona je predviđeno, to smo već danas čuli, nacionalnim planom za usvajanje pravnih tekovina EU u periodu od 2014. do 2018. godine, ali je važno reći da njegovo usvajanje ne predstavlja našu obavezu niti u procesu evropskih integracija ni našu međunarodnu obavezu. Rekao bih da svakako šalje jednu vrlo pozitivnu sliku o Srbiji u svetu i rekao bih da daje Evropskoj komisiji razlog više da na najpozitivniji mogući način oceni naše napore koje činimo da bismo unapredili prava manjinskih i ranjivih grupa, što će se siguran sam odraziti i na vrlo brzo otvaranje poglavlja 23 i 24.
Osim vraćanja oduzete imovine što je predmet ovog zakona, bilo da je do oduzimanja te imovine došlo za vreme Holokausta, bilo da je do njega došlo za vreme tzv. agrarne reforme odnosno nacionalizacije i konfiskacije, jeste i finansijska podrška koja je predviđena ovim zakonom Jevrejskoj zajednici u trajanju od 25 godina, a počev od 1. januara 2017. godine. To je nešto što je svakako u duhu Terezinske deklaracije, odnosno u saglasju sa njenim preporukama, ali ponovo nije naša međunarodna obaveza, već je rekao bih jedan akt dobre volje ili dobre namere, pokušavam da pronađem neki izraz koji neće zvučati pežurativno, jer ovo zaista nije nešto što bi se moglo nazvati kada bi neko bio zlonameran nekakvom milostinjom države Srbije, nego je upravo jedan akt dobre namere kojim želimo da pomognemo Jevrejsku zajednicu u Srbiji, naročito one njene ugrožene pripadnike i da damo svoj doprinos stalnom podsećanju na strašne žrtve Holokausta.
Mislim da je to tema koja ima poseban značaj na Balkanu, jer ne sme nikada da se zaboravi da su žrtve nacističkog progona tokom Drugog svetskog rata bili i drugi narodi, ne samo Jevrejski narod, naročito Srbi i Romi. Na žalost ta spirala zločina se nije završila završetkom Drugog svetskog rata na ovim prostorima, nego se nastavila i tokom 90-tih godina kada su stradali gotovo svi narodi na ovim prostorima. To je razlog zbog koga SDPS smatra da je posebno važno da se sećamo svih žrtava iz kog god naroda da one dolaze, ali isto tako i da osudimo one koji su na bilo koji način učestvovali u izvršenju tih zločina.
U tom smislu mi naravno ovakav zakon zdušno podržavamo, ali isto tako i koristimo priliku da podsetimo naše kolege, narodne poslanike da je naša poslanička grupa podnela Narodnoj skupštini Republike Srbije deklaraciju o osudi saradnika, okupatora koji su vršili zločine ili su učestvovali u vršenju ratnih zločina.
Što se tiče samog zakona, da se vratim ponovo na njega, smatramo da je njegova ideja vodilja za svaku pohvalu. Isto tako i ovo što sam ranije pomenuo, a to je finansijska podrška Evropskoj zajednici, ali bih rekao i da je za pohvalu propisana hitnost u rešavanju svih slučajeva, odnosno svih zahteva koji budu nastali na osnovu ovog zakona, a isto tako i oslobađanje od plaćanja poreza, taksi i ostalih dažbina za zahteve koji budu podneti za one slučajeve koji budu nastali kao posledica njegove primene.
Dakle, zakon je koncipiran tako da oni koji podnesu zahtev, njihovi zahtevi budu zaista rešeni brzo, efikasno i uz minimalne troškove za podnosioce zahteva. Moram da kažem da broj tih zakona neće biti mali. Samo nepokretnih stvari, dakle, bez pokretnih stvari i preduzeće, što je takođe sastavni deo ovog zakona, na teritoriji Nemačke, dakle, samo nemačke okupacione zone, ima negde oko 3.000. Kada na to dodamo zahteve koji će pristići iz mađarske okupacione zone, odnosno Bačke, zatim iz okupacione zone koja je bila sastavni deo Nezavisne Države Hrvatske, odnosno Srema, kada dodamo zahteve koji se mogu pojaviti na Kosovu i Metohiji, ili zahteve iz jednog dela istočne Srbije koji je bio Bugarska okupaciona zona, onda je jasno da broj tih zahteva neće biti baš tako mali.
Jeste tačno da je jedan deo ovih zahteva već rešen individualno, na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ali sam siguran da će priličan broj zahteva biti rešavan i po ovom zakonu koji smo danas doneli, po ovom zakonu, ponavljam, leks specijalisu, ali u najpozitivnijem značenju tog izraza.
Poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije pozdravlja angažman i Ministarstva i ministra, kao i radne grupe koja je radila na izradi ovog zakona, i to moram da naglasim, vrlo tesno sarađujući sa Savezom jevrejskih opština, odnosno sa Jevrejskom zajednicom u Srbiji i iz tog razloga jasno je da će naša poslanička grupa podržati i ovaj zakon, kao uostalom i sve zakone koje je danas obrazlagao ministar Selaković, ali i sve ove predloge koje smo čuli od gospode iz Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca.
Mi smo podneli određeni broj amandmana, ali o tome ćemo razgovarati kada za to bude vreme, neću danas da zloupotrebljavam Poslovnik pa da govorim o amandmanima.
Imam jednu dilemu iz koje proističu dva pitanja koja bih postavio ministru, zato što mi se čini da smo ono drugo rešili amandmanima, a za ovo nisam siguran da li uopšte može da se reši amandmanskim putem ili je potrebno da eventualno naknadno ministar reaguje nekakvom vrstom podzakonskog akta? Naravno, ukoliko bude bio saglasan sa onim što mu budem rekao.
Ono što je problem, po mom mišljenju, ili po mišljenju poslaničke grupe, kako želite, jeste vezano za član 15. stav 1. tačku 5) Zakona, vezano za vraćanje imovine, odnosno dokazivanje pripadnosti evropskoj zajednici pre Drugog svetskog rata, odnosno tokom Drugog svetskog rata. Sada ću vam reći šta tačno piše u toj tački 5: „Dokaz o činjenici da je prethodni vlasnik bio pripadnik jevrejske zajednice, a ako je bivši vlasnik pravno lice, dokaz da je na bilo koji način bilo u funkciji jevrejske zajednice“. Dakle, treba da se dokaže da je neko bio pripadnik jevrejske zajednice. Ne znam kako to rešiti amandmanom, ali evo šta su potencijalni problemi u primeni.
Dakle, šta činiti u slučajevima kada su knjige koje je vodila jevrejska zajednica uništene tokom Drugog svetskog rata i samim tim postoji problem da neko ko je bio član jevrejske zajednice dokaže da je bio njen član? Moram da vam kažem, to su podaci koje sam dobio u konsultacijama sa pripadnicima jevrejske zajednice u Srbiji, da postoje neke jevrejske opštine, odnosno one više ne postoje, postojale su jevrejske opštine u Srbiji koje danas više uopšte ne postoje, odnosno nemaju nijednog pripadnika, a čak ne postoje ni knjige, jer su spaljene tokom Drugog svetskog rata.
Drugo pitanje – šta raditi u slučajevima Jevreja koji nisu bili članovi jevrejske opštine, a potpuno je jasan njihov status, s obzirom da jesu pripadnici jevrejskog naroda i jesu jevrejske vere? Oni su takođe bili predmet progona i trpeli sve strašne konsekvence kao i svi ostali pripadnici jevrejskog naroda, zato što su, da tako kažem, pod znacima navoda, bili otkriveni od strane nemačkih okupacionih vlasti?
Pošto imam vremena ja bih, ako mi dozvoljavate, dao i predlog na koji način smatramo da bi ovo moglo da se reši. Mislim da je nešto slično pomenuo moj kolega Omerović kada je govorio kao ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, a to je da su nemačke okupacione vlasti vodile vrlo preciznu evidenciju o oduzetoj imovini Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Ja bih rekao, s obzirom da u tim papirima praktično imamo u suštini dokaz da je neko pripadnik jevrejske zajednice, čak ukoliko i ne postoje knjige, ili ukoliko on nije bio registrovani pripadnik jevrejske zajednice, samim tim što mu je imovina oduzeta i što je trpeo progon, verujem da je to sasvim dovoljan dokaz. Rekao bih da ovo može da bude korišćeno, da ti papiri mogu da budu korišćeni kao jedan verodostojan dokaz, ili, ako hoćete, kao legitiman dokaz. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani ministri, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, da bi se govorilo o budžetu za 2016. godinu potrebno je upoznati se da tako kažem, fiskalnom predistorijom, odnosno onim što se događalo u poslednjih desetak godina, naročito u kontekstu rezultata koji je ostvaren u 2015. godini, koja predstavlja početak jednog tro, a sada bih rekao i četvorogodišnjeg programa fiskalne konsolidacije.
Parafraziraću nešto što je ministar Vujović rekao pre otprilike godinu dana, neposredno pred diskusiju o budžetu za 2015. godinu. On je tada rekao da je Srbija od 2005. – 2015. godine, tačnije do kraja 2014. godine na trajektoriji postojanog povećanja rashoda, smanjenja prihoda, povećanja budžetskog deficita i rasta javnog duga.
Posle visokog deficita u 2014. godini, koji je doduše nastao dobrim delom iz opravdanih razloga, odnosno zbog katastrofalnih poplava koji su nas pogodile, mi smo za samo godinu dana u potpunosti preokrenuli fiskalni rezultat i zahvaljujući tome je imao pravo da u 2016. godinu uđemo sa optimizmom, ali ipak smo optimizmom da očekujemo da možemo da u određenoj meri relaksiramo fiskalnu politiku, da možemo da se nadamo da ćemo ostvariti rast bruto domaćeg proizvoda veći nego ove godine i da možemo čak da očekujemo i blagi rast životnog standarda stanovništva što nismo imali, rekao bih, priličan broj godina.
Pre nego što pređem na diskusiju o budžetu za 2016. godinu, hteo bih da kažem nešto o budžetu za 2015. godinu, jer ne možemo posmatrati budžet za 2016. godinu u nekom vakumu kao poseban dokument, s obzirom da je ovo jedan program trogodišnje fiskalne konsolidacije i definitivno ono što radimo ove godine jeste direktno povezano sa onim što je urađeno u 2015. godini.
I prvo pitanje koje se nameće kada se govori o budžetu za 2015. godinu jeste zašto je uopšte moralo da se ide na ovako teške mere, i rekao bih, za građane bolne, zar nije moglo da se nastavi sa politikom fiskalnom kako je vođeno u ranijem periodu ili da se primene neke malo manje bolne mere za građane?
Odgovor na to pitanje je da nije bilo moguće, osim ukoliko nismo želeli da 2018. godine imamo javni dug koji će biti otprilike oko 90% bruto domaćeg proizvoda i koji bi i dalje imao uzlaznu putanju zbog toga što bismo imali visoke fiskalne deficite negde u rangu između 6% i 7% bruto domaćeg proizvoda i zbog, naravno kumulativnih efekata koje proizvodi rast kamate kada dug raste.
Ja mislim da je i jednom prosečno informisanom građaninu potpuno jasno iz nekih naših prijateljskih zemalja iz okruženja, kako izgleda fiskalna politika kada se dovedete u takvu situaciju, odnosno kada imate tako visoke javne dugove u procentima bruto domaćeg proizvoda.
Dakle, tada više, čini mi se, prvo ne vodite samostalnu fiskalnu politiku, nego rekao bih da neko drugi vodi za vas fiskalnu politiku, dakle, on vam određuje koje ćete mere primenjivati. Pri tom, nisam siguran da su efekti tih mera potpuno jasni, jer vidimo na primeru te zemlje da primenjuju prvo daleko teže mere od onih mera koje mi primenjujemo danas, a drugo da se sve više zadužuju, što će reći, imaju, sa jedne strane, neku vrstu fiskalnih poboljšanja, sa druge strane, imaju neku vrstu fiskalnog otežanja u budućnosti.
Ono drugo pitanje koje bih hteo da postavim, a na koje mislim da treba dati odgovor, jer je vrlo važno za diskusiju o budžetu za 2016. godinu, jeste šta je od onog što je obećano pre godinu dana urađeno u međuvremenu?
Prva stvar i najvažnija jeste da smo mi u 2015. godini planirali smanjenje budžetskog deficita za 2%, a da danas govorimo o tome da smo budžetski deficit smanjili za 2,6% i to čak ne računajući ove vanredne rashode za koje smo se odlučili na kraju godine da ih uključimo u budžet zato što smo imali dobar fiskalni rezultat, a ako njih ne bismo uključili u budžet, odnosno bez uključivanja ovih fiskalnih, ovih vanrednih rashoda, odnosno isplaćivanja obaveza prema „Srbijagasa“, prema „NIS“ i starog duga prema vojnim penzionerima, mi bismo imali smanjenje fiskalnog deficita od čak 3,6% u prvoj godini trogodišnjeg fiskalnog programa koji je predviđao smanjenje fiskalnog deficita od 4%.
Dakle, pojednostavljenim jezikom govoreći, naravno to nije tačno zbog toga što to nije strukturno smanjenje od svih 3,6%, negde smo mogli reći da smo ostvarili 90% posla u prvoj godini.
Naravno to nije tačno zato što fiskalno, strukturno smanjenje negde oko 3,4% i 2,5%, ali to je i dalje jako dobar rezultat koji nam omogućuje da u naredne dve godine budžet smanjujemo otprilike strukturno za nekih 0,75% bruto domaćeg proizvoda.
Šta nije bilo previše očekivano ili šta nije bilo uopšte očekivano ostvareno u 2015. godini? Na prvom mestu, svakako najvažnije rast bruto domaćeg proizvoda od 0,8% i to u uslovima, rekao bih, u poslednjih 10-ak bar godina, ako ne i više nezapamćene suše, u uslovima usporenja prehrambenoj industriji i u uslovima negativnih trendova u automobilskoj industriji.
Dakle, govorimo o tri, rekao bih, ključne izvozne grane naše privrede. To je ostvareno na prvom mestu zahvaljujući tome što smo imali izuzetno jak rast industrijske proizvodnje i zahvaljujući tome što smo imali snažan oporavak, pa 7,9% jeste izuzetan rast. I snažan oporavak građevinske industrije što je sve ostvareno zahvaljujući strukturnim reformama koje su urađene na osnovu čega je poboljšan investicioni ambijent i na osnovu koga smo mi u stvari faktično olakšali investicije u građevinski sektor.
Šta je jedino čega se ne pridržavamo iz našeg programa prve godine primene trogodišnjeg fiskalnog programa? Jedino čega se ne pridržavamo jesu fiskalna pravila. Fiskalna pravila vrlo jasno kažu da se plate i penzije ne mogu povećavati, plate dok ne padnu ispod 7% bruto domaćeg proizvoda i penzija dok ne padnu ispod 10% bruto domaćeg proizvoda.
Dakle, zašto je ovo jedina stvar od koje smo odstupili nakon godinu dana? Zato što su primenjene kao što već rekoh vrlo teške, a za građane rekao bih i bolne reforme koje su u prvoj godini davale toliko dobre rezultate da mi možemo sebi da dozvolimo, da tako kažem, taj luksuz da bez obzira na to što nismo mogli da pretpostavimo na početku primene ovog programa, da povećamo plate i penzije, jer u krajnjem slučaju najveći teret fiskalne konsolidacije jesu podneli upravo građani i oni zaslužuju da vam kažem pod znacima navoda za to budu nagrađeni.
Nije ta nagrada velika i naravno oni koji kritikuju ovaj budžet će reći da su ta povećanja mala. Ona jesu između dva i 4% kada govorimo o plata u javnom sektoru i 1,25% kada govorimo o penzijama, ali to predstavlja 0,3% BDP. Dakle, mi povećavamo deficit u sledećoj godini za 0.3% BDP.
Ako znamo da nam je cilj u 2016. godini da strukturno prilagodimo budžet za 0,75% BDP sa ovih 0,3% mi već povećavamo ono što moramo da uradimo na 1,05. Dakle, gotovo za 50% povećavamo našu obavezu strukturnog prilagođavanja našeg budžeta za 2016. godinu.
Koje su to mere koje se primenjuju u 2016. godini? Svakako najvažnija mera jeste smanjenje mase plata za 3% što će se postići nečim što nije mnogo popularno, a to je racionalizacija zaposlenih u javnom sektoru i već u januaru moramo da smanjimo broj zaposlenih za nekih 14,5 hiljada. Ja mislim, a ispraviće me ministar ako grešim da je baš ministarka Udovički rekla da već negde oko 12 hiljada ljudi ispunjava uslove za penzionisanje od tih zaposlenih. Dakle, hajde da kažemo recimo da u januaru će taj posao biti nešto lakši. Do kraja godine moramo da otpustimo, odnosno da kroz neke socijalne programe smanjimo broj zaposlenih za 20 hiljada u javnom sektoru. To će ići sigurno mnogo teže i mislim da tu moramo da prihvatimo one sugestije Fiskalnog saveta koji je rekao da u to moramo ući jako dobro pripremljeni sa jako dobrim planovima jer ne sme da nam se desi da šaljemo u penziju ili da pravimo programe za ljude na radnim mestima koja su nam potrebna nego da racionalizaciju moramo raditi tako što ćemo u najvećem broju slučajeva, da ne kažem u ogromnom broju slučajeva oslobađati radna mesta koja u nekoj budućnosti nisu u prevelikoj meri potrebna.
Nadalje, naravno nastavlja da se primenjuje pravilo da se na pet oslobođenih mesta u javnom sektoru može zaposliti samo jedno lice i naravno nastavlja se sa praksom daljeg smanjenja troškova i povećanje efikasnosti na svim nivoima.
U tom smislu, ostaje zabrana zapošljavanja u 2016. godini, ostaje nabrana isplate netransparentnih bonusa, nagrada i sličnih naknada. Ide se i dalje u toj racionalizaciji jer postoji preporuka da se preispitaju naknade za učešće u različitim komisijama i radnim telima u javnom sektoru.
Ono što mislim da je takođe vrlo važno kada je reč o budžetu za 2016. godinu jeste da ni ove godine kao ni 2015. godine nemamo značajnih promena u poreskoj politici, odnosno da nastavljamo da imamo stabilnu poresku politiku i predvidivu poresku politiku, a to je pokazalo se vrlo važna stvar kada se radi o naplati poreza i obuhvatu poreza, ali i o budućem prilivu investicija.
Mi bez obzira na to očekujemo dalji rast prihoda od poreza, naročito od akciza i to prevashodno od akciza na naftne derivate i akciza na struju.
Sa MMF je dogovoreno da se povećaju akcize na naftne derivate u ovom budžetu za 2016. godinu i to je učinjeno iz dva razloga. Prvi razlog je taj što čini mi se da ne postoji ili bar nije postojao bolji trenutak za povećanje akciza na naftne derivate, s obzirom na istorijski minimum cene nafte barem u poslednjih 20 ili 30 godina i verovatno je u ovom trenutku najmanje bolno da se te akcize povećaju.
Drugi razlog je što je alternativno rešenje bilo povećanje PDV, a povećanje PDV je daleko lošija mera zato što prvo narušava stabilnost i predvidivost poreskog sistema koji smo rekli da je vrlo problematična. Drugo, zbog valitilnosti PDV povećanje stope PDV je vrlo teško predvideti kakve bi efekte imalo u prvoj godini.
Moglo bi da se desi da, bez obzira na povećanje stope PDV-a, imamo i dalje istu naplatu, pa čak i lošiju naplatu, što se događalo u prošlosti. Dakle, PDV ne bi bio dobro rešenje, a da ne govorimo o tome da povećanje PDV-a daleko više pogađa siromašne građane od povećanja akciza na naftne derivate.
Ono što je dobro, jeste da i ove godine nastavljamo sa praksom konzervativnog ili opreznog prognoziranja, odnosno projektovanja budžetskih prihoda. To je bila, u krajnjem slučaju, jedna od ključnih determinanti, zahvaljujući kojoj imamo toliku razliku između onoga što smo projektovali da će biti budžetski deficit i ono što ćemo ostvariti kao budžetski deficit.
Da ne bi građani bili u zabludi, nije loše kada imate budžetski deficit koji je mnogo manji od onog koji ste projektovali. Kada je mnogo veći, to je loše. Kada je mnogo manji, to znači da ste jako dobro i jako konzervativno projektovali. Ja verujem da zahvaljujući konzervativnom projektovanju možemo da očekujemo da ćemo i u 2016. godini imati bolji rezultat od onog koji smo projektovali, odnosno da možemo da ostvarimo i budžetski deficit manji od četiri...
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, kada se javne finansije jedne zemlje nalaze u vrlo teškoj situaciji, da ne kažem na ivici kolapsa na kojem smo se mi nalazili, onda jedna država koja želi da bude ozbiljna i odgovorna mora da sprovede oštre mere kojima će pokušati da taj problem reši.
Striktne mere fiskalne konsolidacije koje Vlada Republike Srbije primenjuje su, rekao bih, jedini mogući odgovor u ovom trenutku na tu tešku situaciju u kojoj se nalazimo. Međutim, to je samo prvi korak. Naredni koraci koje moramo da primenimo jesu u stvari usmereni na jačanje privredne aktivnosti, odnosno na donošenje i sprovođenje mera koje će omogućiti privatnom sektoru, koji se u ovakvim situacijama najčešće i sam nalazi u vrlo teškoj situaciji, da stane na noge i da prestane da razmišlja, što se vrlo često događa, o preživljavanju, odnosno da počne da razmišlja o rastu i razvoju. Jedino takav miks mera koje država donosi, a to je miks sa jedne strane restriktivnih mera, a sa druge strane stimulativnih mera, može da stvori uslove da se država nađe na putanji rasta i razvoja koja je ostvariva. Rekao bih da ova tri zakona o kojima danas razgovaramo jesu upravo usmerena na to da se ostvari dugoročni cilj koji imamo pred sobom, a to je cilj rasta i razvoja Republike Srbije.
S obzirom na to da je moja koleginica, profesorka Besarović, govorila o Zakonu o ulaganjima vrlo iscrpno i na ograničeno vreme koje mi stoji na raspolaganju, ja ću govoriti o preostala dva, ništa manje važna zakona, Zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju i izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Kao što sam već rekao, vrlo loša pozicija javnih finansija Srbije preslikala se prethodnih godina i na poslovanje privatnog sektora, koji karakteriše nesigurnost u naplati potraživanja i prilično visoka stopa nelikvidnosti, a u krajnjoj istanci i veliki broj blokiranih računa. Vrlo je zabrinjavajući podatak koji smo dobili od Narodne banke Srbije, prema kome u 2015. godini, kada posmatramo ukupnu masu, dakle, ne broj preduzeća, nego ukupnu masu sredstava koja su blokirana, vidimo da je čak 85% tih sredstava blokirano više od godinu dana, a da je više od trećine, odnosno gotovo 35% sredstava blokirano više od tri godine. Ta finansijska pozicija srpskih preduzeća se preslikavala, naravno i dalje se preslikava, odnosno utiče na njihovu sposobnost, a rekao bih pre na njihovu nesposobnost da servisiraju svoje preuzete kreditne obaveze.
Visoka stopa problematičnih kredita nije, međutim, problem sa kojim se Srbija suočava od juče, to je problem koji traje već dugi niz godina i koji, nažalost, ima vrlo izraženu tendenciju rasta. Zato je zakonodavac 2011. godine, donošenjem Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih subjekata, pokušao da stvori jedan pravni okvir koji će te probleme rešiti. Međutim, trend rasta nenaplativih kredita je nastavio da bude takav kakav je bio i do tog trenutka, te tako imamo u 2012. godini da je učešće problematičnih kredita u ukupnim kreditima 18,6%, 2013. godine 21,4%, a 2014. godine čak 23%. Ako posmatramo samo sektor privrede, ti podaci su još više poražavajući, jer je u sektoru privrede procenat nenaplativih kredita čak 27,3%.
Ako na to dodamo podatak da osim u relativnim vrednostima i u apsolutnim vrednostima imamo rast nenaplativih kredita, a da sa druge strane u tim apsolutnim vrednostima imamo smanjenu kreditnu aktivnost, onda je jasno da zakon iz 2011. godine nije ispunio očekivanja ili, hajde da tako kažemo, da se blaže izrazim, nije doneo očekivane rezultate, odnosno pokazao se nedovoljno primenljivim, rekao bih neefikasnim i, što je najgore od svega, vrlo slabo korišćenim u praksi.
Zato je Privredna komora Srbije 2013. godine, čini mi se da ste baš upravo vi, ministre, bili na čelu Privredne komore Srbije, u saradnji sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, pokrenula jednu sveobuhvatnu analizu pravnog okvira koji reguliše oblast sporazumnog finansijskog restrukturiranja i, naravno, svih onih praksi koje smo do tada imali, odnosno svih iskustava koje smo imali iz dotadašnjih praksi. Rezultat te gotovo dvogodišnje analize je bio da očigledno moramo da menjamo taj zakon, te je stoga ta preporuka koja je otišla od Privredne komore Srbije bila prihvaćena od Ministarstva privrede. Ministarstvo privrede je formiralo radnu grupu koja je u saradnji sa, mislim da je to takođe vrlo važno reći, konsultantima međunarodne finansijske korporacije upravo krenula da radi na izradi izmena i dopuna zakona. Broj izmena i dopuna je praktično zakonodavca naterao da izađe sa novim zakonom, a ne sa izmenama i dopunama, tako da se ne može reći da je onaj prethodni zakon bio toliko loš, odnosno da ništa iz prethodnog zakona nije nasleđeno u ovom zakonu, odnosno da je u potpunosti izmenjen zakon.
Međutim, ovaj zakon o kome danas razgovaramo, odnosno koji je danas na dnevnom redu, donosi određena poboljšanja u odnosu na još uvek važeći propis. Među mnogobrojnim poboljšanjima koja postoje, ja bih izdvojio nekoliko. Jedno je da se sva ona nedovoljno precizna rešenja koja su postojala u prethodnom zakonu ovim izmenama koje su unete u novi zakon dodatno preciziraju. Tu bih kao primer izdvojio nedovoljnu razdvojenost, odnosno nejasnu razdvojenost između sporazumnog finansijskog restrukturiranja i stečaja koja je bila prisutna u prethodnom zakonskom rešenju, što je izazivalo određene konfuzije u primeni sporazumnog finansijskog restrukturiranja.
Druga stvar koja mislim da je vrlo važna, jeste da su se određena rešenja u praksi iz prethodnog zakona pokazala previše krutim, te je postojala potreba da se donesu nova rešenja koja će biti daleko fleksibilnija. Jedan od primera za tako nešto bi bio novi ugovor, odnosno nova forma ugovora, odnosno nepostojanje forme ugovora između poverilaca i dužnika, čime praktično želimo da na još jedan način stimulišemo poverioce i dužnike da uđu u taj odnos na vreme, odnosno da se praktično jednim lekom kojim se bolest leči u njenoj najranijoj fazi, kakav je sporazum o finansijskom restrukturiranju, da se tom leku pribegava u što većem broju slučajeva, što ranije nije bilo tako, između ostalog zato što je ta forma bila previše kruta i previše striktna.
Sledeća stvar koja je vrlo važna, jeste da su proširene ingerencije Privredne komore Srbije, koja se i ranije pojavljivala kao medijator u ovom procesu, utoliko što će ona sada kontrolisati sve ove ugovore, na osnovu toga, naravno, davati preporuke za poboljšanje procedura, vršiti statističku obradu podataka, čime ćemo opet dobijati nove informacije, a na osnovu kojih ćemo moći da povećamo kvalitet ovih postupaka.
Dakle, kada saberemo sva ova preuzeta dobra rešenja iz prethodnog zakona, a ne sporimo da ih je bilo, unapređena rešenja iz tog zakona i, naravno, nova rešenja koja donosi ovaj zakon, onda mislim da možemo da kažemo da se stvara jedan okvir na osnovu koga možemo da očekujemo da će on delovati stimulišući na oporavak i konsolidovanje ovih preduzeća koja se očigledno nalaze u ozbiljnim finansijskim teškoćama, kao i, naravno, na smanjenje broja problematičnih kredita.
Dakle, jednom rečju, mi hoćemo da stimulišemo preduzeća, naravno, to je bila intencija i prethodnog zakona, ali on se očigledno nije u praksi pokazao dovoljno dobrim, da ih stimulišemo da tog, pod znacima navoda, bolesnika preduzeća počnemo da lečimo u onoj fazi u kojoj to lečenje ima šanse da ima dobre rezultate, pre nego što budemo prinuđeni da pribegnemo agresivnijim metodama, kakve predstavljaju stečaj i bankrotstvo.
Kada već govorimo o stečaju, moram da kažem da regulativa iz oblasti stečaja nad privrednim subjektima je generisala, čini mi se, jednu vrstu dualizma, odnosno konfuzije u primeni i neefikasnosti u primeni, koja se primetila kod nadležnih subjekata za sprovođenje postupka stečaja. Dakle, dok smo s jedne strane imali Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika kao nekog ko je sprovodio stečaj nad…
Deveti je minut, a imam 12 minuta, izvinite.
Ona je samo minut govorila duže.
Mogu samo da kažem da će poslanička grupa SDPS, naravno, podržati ovaj zakon. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvažena potpredsednice Vlade, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, u prethodnom skupštinskom sazivu 2013. godine doneli smo dva veoma važna sistemska, krovna, zakona sa idejom da se zaustavi proces propadanja železničke infrastrukture i urušavanja kvaliteta ali i nivoa saobraćaja, bilo da se radi o železničkom saobraćaju, bilo da se radi o prevozu putnika ili prevozu robe. Radi se o Zakonu o železnici i Zakonu o bezbednosti i interoperabilnosti železnice.
Naravno, bilo je i tada onih koji su ukazivali na određene manjkavosti predloženih zakonskih rešenja, ali verujem da danas svi možemo da se složimo da su ova dva zakona u tom trenutku predstavljala veoma važan iskorak unapred i da su ta dva zakona učinila da je zakonodavstvo Republike Srbije u ovoj oblasti došlo u ravan sa evropskim zakonodavstvom.
Međutim, primena je pokazala da postoje određene stvari koje u ovim zakonima mogu da se unaprede, odnosno da postoje određeni nedostaci koji mogu da se otklone i kada na to dodamo i našu želju i obavezu da usklađujemo naše zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, onda vidimo da postoje dovoljno važni razlozi da se danas govori o izmenama i dopunama ova dva zakona.
Za početak, hteo bih da kažem nekoliko reči o političko-ekonomsko-geografskom aspektu značaja donošenja, odnosno, bolje rečeno, danas unapređenja ova dva zakona. Naravno da niko građane ne pokušava da dovede u zabludu da ćemo donošenjem ovih izmena i dopuna sve rešiti, kao što ni donošenjem ta dva zakona pre dve godine nismo mogli da rešimo sve probleme koji postoje u železnici, jer se to ne može rešiti jednim potezom nekakvog čarobnog štapića. Sa druge strane, verujem da je svima jasno da se kvalitetna, postojana, trajna kuća gradi samo na dobrim temeljima. Ja mislim, a verujem da se slaže i većina mojih kolega, da ova dva zakonska rešenja i njihove današnje izmene i dopune predstavljaju dobar osnov za rešavanje problema koji postoje u železničkom saobraćaju svugde u svetu pa i u Srbiji, a, rekao bih čak, naročito u Srbiji.
Železnički saobraćaj se suočava sa brojnim izazovima, nažalost, ne od juče već više od pola veka, iz različitih razloga. Na prvom mestu, zbog toga što su sektor saobraćaja i transporta doživeli ogromne promene, a na drugom mestu i što je moderno doba donelo određene promene.
Pre 60-ak godina, otprilike, u čitavom svetu se sve više ulaže u putnu infrastrukturu, rekao bih, u priličnoj meri i na uštrb železničke infrastrukture, a automobilski i kamionski saobraćaj dobijaju primat. Sa druge strane, imamo, rekao bih, pravi bum avio-saobraćaja, koji je zahvaljujući tom bumu, odnosno zahvaljujući njegovom sve većem obimu, postao takođe sve dostupniji sve većem broju korisnika, bilo da se radi o prevozu putnika, bilo da se radi o prevozu karga, odnosno robe, što sve utiče na železnički saobraćaj.
Kada na to dodamo izvesnu preraspodelu u privrednom razvoju na globalnom nivou, odnosno, sve veći rast usluga koje predstavljaju neproizvodnu delatnost u odnosu na proizvodne grane privrede koje su opet po svojoj prirodi i suštini više oslonjene na železnički saobraćaj, odnosno železnički transport, onda postaje jasno zbog čega je nastala kriza železničkog saobraćaja svugde u svetu, čak i u daleko razvijenijim zemljama od Srbije. Međutim, te zemlje su, za razliku od Srbije, u međuvremenu ulagala ogromna sredstva u razvoj železničke infrastrukture i železnice uopšte i na taj način pokušavale da smanje taj jaz koji je nastao i koji nastavlja i dalje da se razvija.
Sa druge strane, verujem da je svima poznato da je naša država u poslednjih nekoliko decenija ulagala gotovo ništa u železnice i da samim tim je logično da je naš železnički saobraćaj, odnosno železnice u celini spale na tako niske grane.
Osim što je naš železnički saobraćaj u tako ozbiljnom problemu, predstavljam problem za budžet, odnosno za sve građane koji pune taj budžet, jer se iz tog budžeta subvencionišu svi oni troškovi, odnosno svi minusi koji se proizvode iz „Železnice Srbije“ i što da kažem, pod znacima navoda, to predstavalja neprijatnost za građane i privredu koji su prinuđeni da koriste usluge železničkog saobraćaja. Ona je istovremeno i ozbiljan strateški problem za Srbiju upravo zbog tog lošeg kvaliteta železničke infrastrukture.
U Srbiji imamo pojavu da se sve više operatera, bilo da su putnički ili teretni operateri odlučuju za izmeštanje saobraćaja, govorim o međunarodnom saobraćaju iz Srbije, odnosno da se rute koje idu iz zapadne Evrope prema Bliskom Istoku, Turskoj i dalje izmeštaju iz Srbije i da idu preko Bugarske i Rumunije. Dakle, ona čuvena ruta koja postoji već dva milenijuma a koja ide kroz Srbiju danas zbog našeg neodgovornog ponašanja koje traje više decenija se praktično menja i mislim da je to nešto što je nedopustivo.
Naša država i Vlada RS su ovaj problem prepoznali i odlučili da, na prvom mestu, ulaganjem u železničku infrastrukturu, povećaju konkurentnost naših železnica i da na taj način pokušamo da povučemo međunarodni saobraćaj koji želimo da preuzmemo iz nekih drugih pravaca.
Iz tog razloga se pristupilo razgovorima sa Ruskom Federacijom, od koje je dobijen kredit pod veoma povoljnim finansijskim uslovima, upravo za obnovu železničke infrastrukture ali i železnica u celini, i taj program se već realizuje.
S druge strane, imamo plan na kome radimo sa našim partnerima iz Mađarske i Kine na realizaciji brze pruge Beograd – Budimpešta, koji treba da počne da se realizuje ove jeseni. To su dakle ti planovi koji treba da vrate Srbiju na mapu, na ozbiljnu železničku mapu Evrope.
Samo snažnim investiranjem, čini mi se, Srbija u budućem periodu može da prevaziđe taj gep koji ima u odnosu na razvijene zemlje, ali na žalost, i u odnosu na neke zemlje u okruženju, odnosno u regionu. Taj gep je, kao što sam već rekao, stvaran višedecenijskim, neozbiljnim i neodgovornim ponašanjem i neulaganjem u železnice.
Kao što sam rekao na početku, najbolji osnov za nesmetan, ubrzan razvoj železničkog saobraćaja, odnosno sistema železnica u Srbiji, predstavlja upravo donošenje kvalitetnih zakonskih rešenja i u tom smislu će Poslanička grupa SDPS, u Danu za glasanje, podržati ove izmene i dopune zakona, ali naravno i prateći paket zakona koje je predložilo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Osim iz navedenih strateških razloga dugoročnog razvoja železnica u Srbiji, samim tim i međunarodnog saobraćaja, koji može da postane jedan od budućih generatora rasta i razvoja Srbije, razlog zašto želimo da unapredimo ova zakonska rešenja jeste i to što je naš spoljnopolitički prioritet broj jedan, pristupanje zajednici evropskih naroda, odnosno EU, a uslov za to jeste usvajanje pravnih tekovina EU, tzv. kikomoniter, na čemu mi i radimo kroz izmene i dopune ovih zakona, jer dodatno harmonizujemo naše zakonodavstvo sa odgovarajućim direktivama EU, Evropske komisije, Evropskog saveta, sve zavisi ko ih je donosio, ili Evropskog parlamenta.
U tom smislu, pozdravljam to što je Ministarstvo poslalo oba ova zakona Evropskoj komisiji na mišljenje i naravno, pozdravljam što su sve one primedbe koje su dobijene od Evropske komisije bile inkorporirane u ove zakone.
Zahvaljujući tome, mi imamo podršku Evropske komisije za ove izmene i dopune zakona i imamo, na kraju krajeva, i podršku naše Kancelarije za evropske integracije.
Potpuna harmonizacija našeg zakonodavstva iz ove oblasti očekuje se do 2017. godine, do kada je rok da se donesu svi potrebni podzakonski akti.
Hteo bih da kažem još nekoliko reči o nečemu što do sada niko od kolega nije pomenu, a mislim da je vrlo važno jer pokazuje ozbiljnost u pristupu, da kažem, zakonodavne obaveze Ministarstva o kome govorimo.
Dakle, od trenutka kada su ovi zakoni doneti, a to je 2013. godine, krenulo se sa monitoringom, odnosno sa praćenjem primene, odnosno sa eventualnim pronalaženjem nekakvih nedostataka koji u tim zakonima postoje.
Mislim da je to jedan ispravan način na koji treba da se bavimo zakonodavstvom u Republici Srbiji, ukoliko mislimo da imamo makar te temelje kako treba za kuću koju pokušavamo da izgradimo.
Nakon toga, usledilo je formiranje radnih grupa u koje su uključeni eksperti iz svih mogućih oblasti koje tangiraju ovi predlozi zakona.
Konsultovani su i ljudi koji nisu bili članovi radnih grupa, organizovano je po pet javnih rasprava i za jedan i za drugi zakon, dakle, ispoštovana je u potpunosti demokratska procedura i to je način na koji treba zaista da radimo i mislim da mi kao poslanici treba da javno pozdravimo.
Samo još nekoliko reči, vezano za najvažnije izmene, mada je o tome bilo već govora od strane kolega i ciljeva koji treba da se postignu ovim zakonima.
Dakle, osim daljih usaglašavanja sa direktivama EU, rekao bih da je vrlo važno, nije o tome bilo reči, nešto što je takođe urađeno kroz izmene i dopune ova dva zakona koji na izvestan način čine celinu, a to je bolja preraspodela nadležnosti između ova dva zakona, pa je tako bezbednost, da kažem, dislocirana i više stavljena u nadležnost Zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnica, što je i logično.
S druge strane je pitanje ukrštanje pruga i puteva prebačeno, pod znacima navoda, u nadležnost Zakona o železnicama.
Nadalje, ovim izmenama i dopunama zakona izvršili smo usaglašavanje ovih zakona sa zakonima koji su doneti u međuvremenu, od 2013. recimo, Zakon o planiranju i izgradnji, koji ste, takođe vi, ministarka, predlagali ovoj Skupštini, a na koji se opet odnosi ovo pitanje ukrštanja puteva i pruga.
Nadalje, opet jedna vrlo važna stvar, koja do sada nije pomenuta, rekao bih naročito važna, jeste proširenje delokruga, odnosno davanje novih nadležnosti direkciji za železnicu, što je nešto što je u skladu sa najboljim evropskim praksama.
Nadalje, opet jedan, na izgled, banalan problem, a u stvari potencijalno izuzetno ozbiljan problem, a to je pitanje kaznene politike u odnosu na bezbednost saobraćaja na železničkim prugama, gde su takođe izvršene određene intervencije.
Nadalje, nešto što je u prethodnim zakonskim predlozima, čini mi se, propušteno da bude tretirano, a to je pitanje kombinovanog transporta koje je sada uređeno a to je opet nešto što je vrlo važno i što pomaže daljem unapređenju železničkog saobraćaja.
Kombinovani transport je, da uputim građane koji gledaju ovaj prenos, kombinovani transport predstavlja jedan miks transporta železnicom i nekim drugim vidovima saobraćaja i to je nešto što takođe ima potencijal za razvoj kada govorimo o železničkom saobraćaju.
Na kraju krajeva, uvođenje ugovornog odnosa između vlade, odnosno autonomne pokrajine, odnosno lokalnih samouprava, vezano za korišćenje zajedničke infrastrukture, odnosno upravljanje njome, koje podrazumeva određene naknade ili nadoknađivanje troškova ukoliko se radi o neprofitabilnim deonicama.
Ciljevi koji treba da se ostvare jeste možda ne na prvi pogled najvažnije, ali uvek najvažniji cilj povećanje bezbednost železničkog saobraćaja smo imali problem da su određene neodgovorne osobe, rekao bih na prvom mestu, osim što čine krivična dela, krale delove neke vrlo važne, na prugama, koje su predstavljali ozbiljnu opasnost po bezbednost saobraćaja našim prugama.
Mislim da čak, sva sreća te se nikada ništa nije dogodilo. Bojim se kakve bi tragične posledice bile i koliko bismo tek onda bili u stanju da shvatimo šta sve može da se dogodi kada se neko tako neodgovorno ponaša.
Nadalje, naravno, optimalnije korišćenje železničke infrastrukture, što je povezano sa ovim izmenama o kojima sam govorio. Naravno, racionalnije poslovanje preduzeća „Železnice Srbije“ i u krajnjem slučaju povećanje efikasnosti i konkurentnosti celokupnog železničkog sistema u Srbiji i samim tim u budućnosti povećanje konkurencije u njemu.
I na kraju krajeva, ono što je rekao i moj kolega pre mene, potpuno integrisanje našeg železničkog sektora u evropski sistem železnica.
Eto, toliko od mene, hvala vam najlepše.
Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, želeo bih da zatražim dva obaveštenja od Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine. Nedavno sam razgovarao sa predstavnicima poljoprivrednika i poljoprivrednih preduzeća koji su mi ukazali na probleme sa kojima se oni suočavaju, pa bih hteo da pokušam da razrešim dileme u vezi sa tim.
Važeći Zakon o poljoprivrednom zemljištu jasno propisuje da je nadležni organ lokalne samouprave dužan da završi sve pregovore o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srbije i da donese odluke vezano za te pregovore do 1. juna tekuće godine, dakle do 1. juna one godine u kojoj se to zemljište daje u zakup.
Sasvim je moguće da nije tako direktan krivac za ovaj problem Ministarstvo poljoprivrede, već je moguće da je krivac neki od organa koji funkcionišu u okviru Ministarstva poljoprivrede ili neka od jedinica lokalne samouprave. Ja ću se obratiti pitanjem Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, jer je ono nadležno za uređenje ove oblasti i stvaranje optimalnih uslova za poslovanje u okviru svojih nadležnosti.
U vezi sa tim želim da postavim sledeće pitanje – zašto se u primeni neretko dešava, a to se događa već godinama, da se ovi ugovori, koji treba da se potpišu vezano za zakup poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srbije, potpisuju i sa po šest meseci zakašnjenja, a dešava se i da potpisivanje tih ugovora uđe u narednu kalendarsku godinu?
To stvara velike probleme poljoprivrednicima, i to nekoliko problema. Jedan problem, da kažem, uslovno rečeno, manji, javlja se kada oni koji su obveznici predaje finansijskih izveštaja treba da predaju finansijske izveštaje u kojima, sa jedne strane, moraju da knjiže, naročito ukoliko su izvršili uplatu zakupa za poljoprivredno zemljište, a podsećam da se u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu jasno kaže da se mora uplatiti kompletan novac za zakup, a tek se onda potpisuje ugovor, a da sa druge strane nisu u mogućnosti da knjiže taj ugovor jer on u tom trenutku nije potpisan. Zbog toga se događa da dobijaju negativno mišljenje ili mišljenje za rezervom od ovlašćenih revizora zbog čega potencijalno mogu da imaju problem, ukoliko su u potrazi za investitorima za neki projekat, strateškim partnerima ili ukoliko se radi o poljoprivrednim preduzećima koja su u procesu privatizacije mogu da imaju problem u procesu privatizacije.
Drugi problem koji se javlja jeste u stvari dilema šta oni da čine u trenutku kada stigne vreme predsetveno, kada treba kultivisati tu zemlju. Istekao im je ugovor koji su imali zvaničan sa državnom. Novi ugovor nije potpisan. Da li u tom trenutku oni da uđu praktično „u posed“ što je suprotno zakonu, jer nemaju ugovor da kultivišu tu zemlju, i da na taj način obezbede da imaju visoke prinose na toj zemlji, ali da se time suoče sa dva potencijalna problema, jedan je da snose određenu zakonsku odgovornost, a drugi je da možda kultivišu zemlju za nekog drugog koji će eventualno te godine dobiti tu parcelu?
Drugi problem koji može da se javi jeste da oni praktično ne uđu u posed, odnosno da ne kultivišu zemlju. U tom slučaju ta zemlja neće imati prinose koje bi imala u normalnim uslovima, što će reći da je sasvim moguće da će se dovesti u pitanje opravdanost čitavog ekonomskog poduhvata.
Drugo pitanje koje želim da postavim vezano je isto za Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji u članu 62. jasno propisuje da se zemljište može dati u zakup od jedne do 20 godina, a mene zanima – zašto se onda kod nas vrlo često, ili barem sam ja dobio takve informacije, događa da se u zakup zemlja daje na godinu dana ili na tri godine? Zašto je važno da se zemlja daje u zakup dugoročno, odnosno dugoročnije, odnosno zašto se ne daje na pet, 10 ili 15 godina kada zakon takve mogućnosti daje?
Zamislimo situaciju u kojoj poljoprivrednik uzme zemlju na godinu dana. Koja je njegova motivacija da on tu zemlju kultiviše? Apsolutno nikakva jer ne zna šta će se dogoditi sledeće godine. Možda će sledeće godine neko drugi dobiti tu parcelu, što će reći da je on kultivisao zemlju za nekog drugog. Direktna posledica toga jeste da praktično mi demotivišemo poljoprivrednike da kultivišu zemlju, čime smanjujemo kvalitet zemlje koja se obrađuje i smanjujemo buduće prinose na tim parcelama. Da ne govorimo o tome da bi davanjem poljoprivrednog zemljišta u dugoročne zakupe praktično davali podsticaj poljoprivrednicima da investiraju, jer bi bili sigurni, odnosno imali bi određene predvidive, relativno sigurne prihode u narednim periodima, na osnovu kojih bi mogli da kreiraju investicije. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsednice.
Uvaženi ministri, cenjene koleginice i kolege, narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće Predlog zakona iz oblasti finansija kao i Predlog koje je predložila potpredsednica Vlade, Kori Udovički, koji su više iz domena državne uprave, ali i te kako imaju implikacije na finansije, iz razloga što smatramo da će oni doprineti povećanju finansijske discipline, naročito ovi zakoni vezani za finansije, ali i ostvarenju proklamovanog cilja trajne i potpune fiskalne konsolidacije, što mislim da tom cilju doprinose i jedna i druga grupa zakona.
Mi danas imamo pred nama prilično veliki set zakona – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, Predlog zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, Predlog zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama.
Imamo dve izmene i dopune finansijskih ugovora vezano za kredit Evropske investicione banke, imamo kao što rekoh dva predloga zakona vezanih za državnu upravu, odnosno za maksimalan broj zaposlenih i za registar zaposlenih koje je predložila, odnosno koji je kao predlagača ovlastila Vlada, potpredsednik Vlade Kori Udovički.
Više ću se fokusirati na ove finansijske zakone onoliko koliko mi vreme dozvoli.
Imamo nažalost ograničeno vreme, samo 20 minuta pa ću pokušati da o svim zakonima kažem ponešto. U drugom delu rasprave će moj kolega verujem nastaviti tamo gde ja budem stao.
Prvo bih rekao nekoliko reči o Zakonu o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama o kojima je u priličnoj meri govorio i ministar Vujović kao važnom zakonu.
Ja delim to isto mišljenje kao i ministar, da je ovo jedan izuzetno važan zakon, Zakon koji smo doneli u prethodnom sazivu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u decembru 2012. godine, sa početkom važenja od 2013. godine. upravo sa idejom da rešimo problem plaćanja, odnosno da dovedemo plaćanje u red, da rešimo problem rastuće nelikvidnosti u privredi i da, u krajnjem slučaju harmonizujemo naše zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, odnosno sa jednom direktivom koja je doneta 2011. godine, direktiva 2011/7 koja je doneta 16. februara 2011. godine, a u odnosu na koju su imale sve države članice EU, obavezu da se harmonizuju do 16. marta 2013. godine.
Dakle, mi smo u priličnoj meri harmonizovali naše zakonodavstvo sa ovom direktivom u tom trenutku, i očigledno je da sama činjenica da je EU imala potrebu da donese jednu ovakvu direktivu pokazuje da nije Srbija bila jedina koja se u tom trenutku suočavala sa problemom kašnjenja u plaćanjima, odnosno da je to bio jedan, ako ništa drugo, kontinentalni fenomen, ako ne i globalni fenomen.
Jeste zajedničko i EU da su imali problem sa kašnjenjem u plaćanju, ono što nam nije zajedničko, odnosno što Srbiju jeste izdvajalo u tom trenutku, jeste da je ona bila lider u kašnjenju u plaćanju.
Naime, u vreme donošenja ovog zakona 2012. godine, prosečno vreme plaćanja u zemljama EU je bilo 40 dana, a u isto vreme u Srbiji je prosečno vreme plaćanja bilo 134 dana, tri puta više nego u zemljama EU, a ako hoćete, dva puta više od proseka zemalja bivše Jugoslavije, odnosno zemalja regiona gde je to bilo 69 dana.
Ovaj zakon je u prvom trenutku dao dosta dobre rezultate, odnosno došlo je do izvesnih poboljšanja i moram da kažem da osim što smo bili lideri po broju dana kašnjenja u plaćanjima, bili smo, neki rezultati su bili porazniji jer u nekim sektorima plaćanja smo kasnili čak i preko 200 dana.
Dakle, jasno je kao dan da je u tom trenutku donošenja jednog ovakvog zakona bilo jednostavno imperativ.
Zakon je propisao rokove plaćanja, kao što je rekao ministar, između privrednih subjekata, između subjekata iz privatnog sektora, ali između subjekata iz privatnog sektora i subjekata iz javnog sektora i time trebalo bi da se stvore pretpostavke da privreda povrati izgubljenu likvidnost, što je trebalo da doprinese snažnijem ekonomskom rastu.
Međutim, u praksi se pokazalo da stvari nisu funkcionisale tako dobro kao što smo očekivali u prvom trenutku, jer kažem, on je počeo da daje dobre rezultate, ali su nakon toga ti rezultati, otprilike su se vratili na neku početnu poziciju i na to je, nadležno ministarstvo ukazivala celokupna zainteresovana javnost, tzv. „stej holdersi“, pretpostavljam da je to jedan od vrlo važnih razloga, a ima i drugih razloga zbog kojih se odlučilo da se ide na izmene i dopune ovog nama važnog zakona.
Ono što je prvo kao jedan od problema, koji bih ja naglasio, jeste, moram priznati da je meni, a verujem i mnogima drugima nejasno zašto na samom početku kada su zakonom propisani određeni rokovi, dakle, rokovi plaćanja, zašto obuhvat nije bio potpun, odnosno zašto nisu u isto vreme obuhvaćeni i subjekti javnog sektora.
U tom smislu poslanička grupa SDPS pozdravlja ovaj obuhvat javnog sektora ovim zakonom i smatra da je to rešenje i svrsishodno, i ako hoćete kvalitetno i potpuno ispravno.
Da je zakonodavac zaista u pravu, što proširuje obuhvat kada je u pitanju ovaj zakon, verujem da ima priličan broj primera i ja bih izdvojio samo dva koja su meni zapali za oko.
Jedan se tiče rokova plaćanja javnog sektora, a podatak sa sajta Ministarstva finansija, ne smem da tvrdim odgovorno, da li se ovo odnosi, pošto nije na sajtu eksplicitno navedeno, na kašnjenje plaćanja javnog sektora prema privatnom sektoru ili prema javnom sektoru ili prema svima zajedno, ali sam siguran da rezultati nisu dramatično različiti o bilo kome da se radi.
Dakle, ovi zvanični podaci kažu da javni sektor u proseku kasni preko 200 dana, a ima nekih predstavnika javnog sektora koji kasne i preko 600 dana i da je vrednost tih plaćanja koja su u kašnjenjima preko devet milijardi dinara.
Drugi primer na koji bih ukazao i zašta mislim da je vrlo važno, i cenjenim kolegama, narodnim poslanicima, ali i građanima koji gledaju ovaj prenos, jer verujem da se mnogi sećaju, jeste primer državnog preduzeća „Budimka“ iz Požege, koja se pre 10, 15 dana našla pred totalnim kolapsom.
Naime, ovo preduzeće ima neki dug za struju 2010. godine, a gde je u međuvremenu napravljena neka nova dinamika plaćanja, ali je preduzeće u jednom trenutku bilo u nemogućnosti da ispoštuje tu dinamiku plaćanja. Struja je bila isključena i u tom trenutku, ovo preduzeće je na stanju imalo 1400 tona svog kompletnog zamrznutog asortimana, koji je pretio da propadne.
Ovo preduzeće se, zarad informacije građana, nalazi u procesu privatizacije i to sa veoma dobrim šansama da iz tog procesa izađe sa novim vlasnikom, odnosno da nastavi da funkcioniše i da poštuje, nadamo se, pozitivno, u budućnosti, a u jednom trenutku je pretila potpuna propast, odnosno da se radnici nađu na ulici i da njihove porodice postanu socijalni slučajevi.
Dakle, da nije bilo reakcije države pravovremene, koju u tom smislu pozdravljam, to preduzeće bi propalo.
Ono što želim da istaknem, kao poentu, jeste da nije posao države da pronalazi ad hok rešenja za ovakve probleme, mada naravno da, kada do njih dođe, ona mora da reaguje. Posao države jeste upravo da napravi pretpostavke da do takvih problema nikada ne dođe. I u tom smislu mislim da je ovo o čemu sam govorio veoma važno.
Drugi problem, koji sam primetio, a o kojem je govorio i ministar, vezano za, još uvek aktuelno zakonsko rešenje, tiče se praktično nadzora nad sprovođenjem ovog zakona i to je razlog zbog koga je on, čini mi se, u određenom trenutku počeo da prestaje da daje prave rezultate. Dakle, očigledno je jednom ozbiljnom analizom zaključeno da nije dobro opredeljeno ko će vršiti nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i napravljene su izvesne izmene koje mislim da su potpuno ispravne, jer idu u pravcu toga da nadzor, odnosno monitoring nad sprovođenjem ovog zakona rade oni koji imaju najbolje kapacitete, koji su najobučeniji, koji imaju u krajnjem slučaju i tehničko tehnološke sposobnosti da to obavljaju na najkvalitetniji mogući način.
I u tom smislu je potpuno ispravno rešenje da se sa ministarstva koje je ranije bilo zaduženo za nadgledanje privrednih subjekata, kada je reč o ovom zakonu, nadležnost prenese na poresku upravu koja jasno ima daleko bolje kapacitete za tako nešto, a da se sa druge strane za javni sektor, čiji se sada nadzor centralizuje, nadležnost prenese na budžetsku inspekciju koja se inače bavi nadgledanjem javnog sektora, dok će trezori od sada pa na dalje praktično samo prikupljati informacije i prosleđivati ih nadležnom organu odnosno budžetskoj inspekciji. Na taj način i rasterećujemo trezore koji više neće morati da se bave nečim što, da tako kažem, pod znacima navoda, im nije u sklopu posla i nisu imali dovoljne makar ljudske kapacitete, ako ništa drugo.
Ovim dvema intervencijama na zakonu, koje bih izdvojio kao najvažnije, smatramo da će biti učinjen još jedan korak u ispunjenju obećanja koje je Vlada dala, a to je borba protiv sive ekonomije, nelikvidnosti i finansijske nediscipline, što treba da doprinese trajnoj održivosti javnih finansija.
Na kraju, mislim da je važno reći da je donošenje ovih izmena i dopuna zakona u isto vreme i naša međunarodna obaveza, na prvom mestu međunarodna obaveza usklađivanja sa direktivama EU, jer se ovim izmenama, što je rekao i ministar ili možda jedna od vaših koleginica na Odboru, posle konsultacija sa Evropskom komisijom je zaključeno da smo u potpunosti harmonizovani sa odgovarajućom direktivom. Uostalom i neki drugi zakoni o kojima danas govorimo, naročito Zakon o javnim nabavkama se, između ostalog, donosi upravo zbog važnosti harmonizacije sa direktivama EU, ali iz obaveza koje smo preuzeli prilikom potpisivanja trogodišnjeg „stand by“ aranžmana iz predostrožnosti sa MMF-om, zbog koga, odnosno zbog tog aranžmana takođe menjamo i neke druge zakone o kojima danas govorimo, recimo Zakon o javnom dugu.
Nekoliko reči o Predlogu zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost. Kao što ste vi rekli, ovim zakonom se uređuju pitanja koja nisu obuhvaćena Zakonom o platnim uslugama. Zakon o platnim uslugama smo, ako se ne varam, doneli decembra prošle godine i on počinje da se primenjuje od 1. oktobra 2015. odnosno, 1. oktobra ove godine i iz razloga što određena pitanja njime nisu obuhvaćena, mi smo bili praktično u obavezi da donesemo jedno ovakvo zakonsko rešenje, jer u suprotnom bi se dogodilo da postoji izvesni pravni vakuum. Taj pravni vakuum bi nastao u onom delu koji se tiče prestanka važenja Zakona o platnom prometu i tu su nekakve disproporcije viđene, odnosno uočeno je da postoje određene stvari koje se ukidaju prestankom važenja ovog zakona, a koje nisu predviđene Zakonom o platnim uslugama.
Ovaj zakon, dakle, u sadejstvu sa Zakonom o platnim uslugama stvara uslove za jačanje konkurentnosti na tržištu plaćanja usluga, odnosno na tržištu platnih usluga, na taj način što se stvaraju pretpostavke za pojavu novih subjekata davanja platnih usluga, odnosno za razliku od dosadašnjih rešenja koja su na to, da kažem, pod znacima navoda, imali monopol ili duopol, kako god hoćete, banke i pošte, sada novim rešenjem se pojavljuju i nove mogućnosti, odnosno mogućnost za stvaranje novih subjekata pravnih davanja platnih usluga koje do sada to pravo nisu imale.
Propisuje se, kao što su i ministri rekli, zakonska obaveza otvaranja tekućeg računa za pravna lica i preduzetnike, plaćanje preko tih tekućih računa, uplaćivanja gotovinskih pazara na taj račun, dakle potpunog poslovanja preko tih računa, što je u funkciji ostvarenje planirane fiskalne konsolidacije, odnosno, povećanja fiskalne discipline, a s druge strane dajemo mogućnost fizičkim licima koja ne obavljaju delatnost da otvaraju tekuće račune da preko njih obavljaju određene transakcije i, što je vrlo važno, da preko njih obavljaju transakcije elektronskim novcem.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, kao što sam i rekao, kada sam govorio o Zakonu o izmirenju novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, i ovaj zakon je nastao kao posledica određenih obaveza koje smo preuzeli prilikom pregovora sa MMF, ali mislim da je u svakom slučaju i te kako važan i jeste na izvestan način nešto što se nadovezuje na budžet za 2015. godinu koji smo usvojili krajem prošle godine.
Citiraću vaše reči, ministre, rekli ste, sećam se, u raspravi tada – sve ono što je bilo ispod crte, sada je iznad crte. Rekao bih, ispravićete me ako grešim, da je to u stvari ključ onoga o čemu danas govorimo. Dakle, ovim izmenama mi praktično prestajemo sa jednom jako lošom praksom koju smo imali godinama, a to je da imamo ne transparentna zaduženja za koje je garancije davala država, a koje su najčešće bila prikazivana ispod crte i koja su bila na jedan ne produktivan način opredeljena.
Šta je poenta ovog zakona? Suština je izmena načina, odnosno izmena situacije u kojima država može da se pojavi kao garant. Država neće moći više da se pojavljuje kao garant lokalnim samoupravama, javnim preduzećima za njihovo tekuće poslovanje ili poboljšanje tekuće likvidnosti, nego će moći da se pojavljuje samo kao garant za one stvari koje dugotrajno doprinose ekonomskom rastu, a to su kapitalna ulaganja.
Krajnja posledica toga treba da bude, odnosno krajnja posledice, prvo treba da postignemo relaksaciju rashodne strane budžeta, a onda nakon toga treba da kroz sve ove izmene na kratak do srednji rok stabilizujemo, a potom počnemo da smanjujemo procentualno učešće javnog duga u BDP-u.
Kada je reč o Zakonu o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije, govoreći o nepokretnostima, u krajnjem slučaju, imovini Republike Srbije i njihovom upravljanju koje se pokazalo kao loše, da podsetim i kolege narodne poslanike, ali i građane Republike Srbije, da je predsednik naše stranke Rasim Ljajić, ali čitava SDPS godinama ukazivala na nepostojanje popisa državne imovine, na postojanje jednog velikog problema gde možda nismo u potpunosti svesni koje razmere taj problem ima.
Mi smo u kampanji 2014. godine govorili o nekim idejama na koji način da se ta imovina stavi u funkciju, odnosno da prestane da se ovom imovinom posluje, odnosno upravlja na jedan ne domaćinski način. Predlagali smo da se imovina koja nije ni u kakvoj funkciji, odnosno koja je višak, da po izuzetno povoljnim uslovima preduzetnicima, malim poljoprivrednicima ili socijalno ugroženim porodicama, jer jednostavno mislimo da mora da se stane na put jednoj paradoksalnoj situaciji u kojoj danas, ne retko, imamo slučaj da postoji određena državna imovina koja nije ni u kakvoj funkciji, odnosno koja na izvestan način predstavlja trošak za državu, ako ništa drugo, onda zato što gubi vrednost, a da sa druge strane postoje državni organi, naročito agencije, koji iznajmljuju prostor, bez obzira na višak nepokretnosti koji država ima, koji plaćaju po izuzetno visokim cenama.
Dakle, to je jedna vrlo ozbiljna oblast koja mora da se reši na jedan trajan način donošenjem određenih reformskih zakona, na tome smo doduše već i radili, ali i uspostavljanjem jedne ozbiljne baze podataka koja će se baviti ovom problematikom, odnosno koja će ići u rešavanje tog problema.
Moram da pohvalim, u tom smislu, direkciju za E upravu, ali i Direkciju za imovinu Republike Srbije koje rade na implementaciji ovog softvera, odnosno uspostavljanja ove baze podataka koja, koliko sam ja upoznat, treba da bude gotova negde do kraja jula meseca ove godine i nakon toga treba da počnu da se unose podaci u bazu podataka i da na taj način investitori imaju pravu informaciju o tome šta država Srbija ima od imovine, ali da istovremeno i građani na transparentan način mogu da provere na koji način se upravlja imovinom Republike Srbije.
Očekujem da će u neko dogledno vreme doći do toga, odnosno da ćemo imati jedan ozbiljan, jednu ozbiljnu bazu podataka sa svim podacima o imovini u vlasništvu Republike Srbije.
U međuvremenu, naravno, moramo da uradimo neke korake jer ovaj će proces trajati, da stavimo u funkciju ono što u ovom trenutku znamo da postoji i znamo da se njime ne upravlja na najbolji mogući način.
Državni revizor je rekao da se ova imovina koja dakle znamo da postoji i koja se daje u zakup, vrlo često se daje u zakup po ne tržišnim cenama ili se daje u zakup tako da zakupac praktično tu imovinu i ne plaća. Pa, rekao bih da u tom slučaju je daleko bolje rešenje da tu imovinu na jedan funkcionalniji način stavimo u upotrebu, odnosno da je prodamo i mislim da je to prvi korak u ostvarenju cilja boljeg upravljanja državnom imovinom.
Uostalom, gospodin Mijailović je rekao na odboru da taj neko ko tu imovinu kupi će morati da počne da plaća određene poreze, doprinose, dakle počeće na izvestan način ta imovina koja u ovom trenutku, s kojom se u ovom trenutku ne posluje domaćinski, počeće da daje određene pozitivne finansijske efekte na naš ukupan finansijski sistem.
Samo još jednom da kažem. Dakle, poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije će podržati sve ove zakone. Zahvaljujem predsedavajući.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će, naravno u danu za glasanje podržati Zakon o inspekcijskom nadzoru, jer smatramo da inspekcijski nadzor u ovom trenutku nije prilagođen potrebama moderne javne uprave, privrede i poslovnog ambijenta, što sve uslovljava da praktično to ugrožava konkurentnost Republike Srbije, da utiče negativno na priliv novih investicija i da uslovno rečeno kažem guši privredni ambijent u Srbiji.
Zbog toga je ideja zakonodavca bila upravo da se ujednači i poveže čitav inspekcijski nadzor, odnosno da se stvori jedan novi sistem inspekcijskog nadzora koji će biti u stanju da odgovori svim zahtevima na jedan kvalitetan, profesionalan, delotvoran i efikasan način.
Mislim da je vrlo važno reći da ne možemo sistem inspekcijskog nadzora posmatrati u vakumu, da je on deo jednog šireg konteksta, odnosno deo jedne šire reforme, odnosno reforme javne uprave.
U tom smislu pozdravljam ono što ste vi najavljivali ovih dana da je napravljen jedan kvalitetniji akcioni plan za period između 2015. i 2017. godine usmeren na postizanje upravo boljeg funkcionisanja i države i tržišta, ali nije reforma javne uprave važna samo zbog funkcionisanja države i tržišta. Ona je važna i zbog naših evrointegracija i želeo bih da podsetim sve one koji slušaju ovo da je pre samo nekoliko dana predstavnike EU u Srbiji, ambasador Devenport rekao da je jedna od tri ključne stvari u procesu evrointegracija Srbije, upravo reforma javne uprave.
Kakvo je trenutno stanje u oblasti inspekcijskog nadzora u Srbiji? Mi i dan danas primenjujemo, što zvuči kao naučna fantastika, Zakon iz 1992. godine, mada smo se još 2005. godine, kada smo donosili novi Zakon o državnoj upravi obavezali da ćemo taj zakon, odnosno ovaj zakon o inspekcijskom nadzoru ubrzo doneti. To ubrzo traje već deset godina, to je zaista, rekao bih predugi rok.
Druga stvar je da je ova oblast uređena sa preko 1.000 različitih propisa i tu je, čini mi se rekorder, neslavni rekorder poreska uprava koja primenjuje čak 149 različitih propisa i onda kada se nekad ljutimo na naše inspektore, ne govorim naravno o onima koji su skloni koruptivnim aktivnostima, zbog grešaka koje prave, moramo da uzmemo u obzir i to da primenjuju veliki broj propisa međusobno su neretko u koliziji ili su rešenja dvosmislena ili su konfuzna i onda nije teško i pogrešiti u takvoj situaciji.
Takođe, ovde smo čuli različite podatke, ja više nisam siguran da li 35, 36. ili 37. različitih inspekcija. Anketa koju USAID već godinama radi 1.000 privrednika, je recimo 2012. godine pokazala da je po negativnom uticaju na poslovanje u Srbiji inspekcijski nadzor zauzima vrlo loše peto mesto.
Činjenica je da se 2013, 2014. godine to nešto promenilo, odnosno da su rezultati nešto bolji, odnosno da su se privrednici nešto povoljnije izrazili o oblasti inspekcijskog nadzora, ali u svakom slučaju, ne dovoljno, i dalje stoji generalni stav da se moralo hitno pristupiti izmenama, odnosno temeljnim izmenama ovog zakona.
Kada sam čitao materijale koji su vezani za ovu oblast, ne samo zakon i ove izveštaje, nego i neke primere iz prakse, naišao sam na veliki broj paradoksa koji postoje u našoj inspekcijskoj praksi, a koje upravo ovaj zakon treba da reši.
Jedan od njih je taj što su u prednosti, što je prosto neverovatno u našoj zemlji oni koji se nalaze u sivoj zoni, jer oni vrlo često nisu, a ponekad i ne mogu da budu predmet kontrole.
S druge strane imamo one koji, da kažem legalno posluju, koji su vrlo često preopterećeni opet inspekcijskim kontrolama.
Druga stvar, koja je problematična i koja stvara jednu paradoksalnu situaciju jeste da s jedne strane imamo nepotpuno definisane nadležnosti inspekcija i da ponekad ne znamo kome treba da se obratimo, a da sa druge strane postoji preklapanje u nadležnostima između različitih inspekcija i da se čak dešava u praksi da različite inspekcije na istu temu imaju različita mišljenja, što je prosto neverovatno.
Treća stvar koja je paradoksalna, je shvatanje da je posao inspekcije i da se uspešnost inspekcije meri brojem kontrole, odnosno brojem mera koje su izrečene.
Naprotiv, zadatak inspekcije jeste da uvede sve privredne subjekte u legalno poslovanje. Nekada se naravno to mora uraditi i na način koji se zove primena određenih mera, odnosno kaznena politika, ali se mora dosta toga uraditi i kroz prevenciju.
Dakle, ideja treba da bude da se mi bavimo prevencijom, a ne represijom, odnosno kako kaže naš narod – bolje je sprečiti nego lečiti. Mi smo, nažalost, vrlo često i lečili čini mi se na pogrešan način.
Još jedan paradoks koji postoji jeste da se umesto da imamo određene planove po mogućstvu višegodišnje planove, to je ono što će doneti ovaj zakon.
Mi vrlo često radimo inspekcijski nadzor arbitrarno, odnosno na ad hok bazi.
Rešenje za to je moglo biti samo donošenje jedinstvenog sistemskog zakona, kakav je ovaj koji se nalazi pred nama, koji je proizvod, odnosno koji je usaglašen sa svim međunarodnim dobrim praksama i sa standardima EU.
On nije usaglašen u potpunosti sa EU, zato što jednostavno ne postoji jedna direktiva u EU, ali zato se kroz mnoga poglavlja koja ćemo naravno otvarati u nekom narednom periodu provlači inspekcijski nadzor i u tom smislu on je vrlo važan.
Vrlo je važno i uvođenje mehanizma koordinacije, odnosno stvaranje te takozvane koordinacione komisije koja ima zadatak da prati i analizira stanje i da daje strateške pravce i da, naravno koordinira rad svih inspekcija.
Zatim imamo jednu jedinicu u okviru ministarstva koje je zaduženo za davanje podrške, i imamo takođe i upravnu inspekciju koja je zadužena za monitoring, odnosno za nadgledanje primene svega ovoga.
Vrlo važno je i uvođenje procene rizika koji smo imali i do sada, ali u vrlo malom obimu, na osnovu kojeg se vrši planiranje, kao što su važne i kontrolne liste koje su pri tom, kao što reče ministarka javni dokument, a na osnovu kojih se u stvari i na osnovu procene ekonomske snage, određenog subjekta i veličine prekršaja, određuje koja će se mera prema njemu primeniti.
Kontrolna liste takođe imaju preventivnu ulogu jer one služe kao instrument za samokontrolu i za samoprocenu, odnosno privredni subjekti praktično imaju mogućnost da provere u kojoj meri greše i da koriguju svoje greške pre nego što postanu predmet inspekcijske kontrole.
Vrlo su važne i mere usmerene protiv sive ekonomije koje možda treba na prvo mesto staviti, odnosno redefinisanje iz nadležnosti inspekcijskih službi.
Svakako je važno i uvođenje jedinstvenog informacionog sistema o čemu bih hteo da kažem nekoliko reči, odnosno da dam jedan predlog ministarki.
Prethodno bih pohvalio to što je ovaj zakon prošao zaista vrlo obimnu i najtransparentniju čini mi se proceduru, zbog čega je doživeo pohvalu i Evropske komisije i našeg nevladinog sektora.
Ono što bih hteo da kažem vezano za ovaj jedinstveni informacioni sistem, odnosno da vam dam jedan predlog iz neke svoje lične da kažem pod znacima navoda ekspertize, ja bih predložio da taj neki budući sistem koji će zaživeti za dve godine, koji se zove E-inspektor, umesto jednog informacionog sistema bude u stvari takozvana kompanijska mreža, odnosno interna biznis društvena mreža. Da ne bi bilo nesporazuma interne biznis društvene mreže nemaju apsolutno nikakve veze sa društvenim mrežama kakav je Fejsbuk, nego naprotiv one su osmišljene kao nešto što predstavlja jedan kontejner znanja koji se stalno širi i koji stalno praktično dopunjuje svoja znanja i onda ta znanja širi kroz čitav sistem.
Da biste razumeli koliko je to važno ja ću vam reći da su neke vrlo ozbiljne kompanije u svetu razvijale svoje sopstvene interne biznis društvene mreže, recimo „Diloit“, poznata revizorska kuća, „Majkrosoft“ pa IBM, mnoge druge velike kompanije i neke druge kompanije su, pošto su u međuvremenu počele takve kompanijske mreže da se prave u obliku portala, odnosno u obliku softvera koji se mogu preuzeti, a onda na osnovu njih se praviti sopstvene mreže su implementirale u svom poslovanju i tu bukvalno iz svih mogućih sektora imate kompanije, nisam siguran da li inspekcije su to radile u svetu, ali zašto ne bismo mi bili prvi.
Mogu da vam kažem da su to radili recimo Tim Obajl, „Šel“, „Dženeral elektrik“ i „Filips“, dakle ogromne kompanije.
Koje su to mogućnosti koje bismo na ovaj način mogli da imamo? Uzmimo recimo jedan primer da jedan inspektor se susretne sa nekim problemom za koji nema rešenje, a za koji znamo da postoji jedan inspektor u inspekcijskoj službi koji rešenje za to ima.
U klasičnoj komunikaciji on može putem mejla da mu pošalje poruku da od njega dobije odgovor i u tom slučaju broj onih koji znaju odgovor na to pitanje, odnosno rešenje za taj problem je dva, dakle, povećava se inkrementalno.
Kada vi imate implementiranu društvenu mrežu, odnosno kada su ljudi umreženi, sa svima komuniciraju, odnosno znanje se širi eksponencijalno, odnosno putem geometrijske progresije.
Druga stvar koja je vrlo važna jeste da vi vremenom u stvari stvarate jednu vrstu sveukupnog znanja, jer se to znanje permanentno nadopunjuje. Vi u stvari pravite jednu vrstu koja može biti i ne mora biti tako organizovana inspekcijske Vikipedije, koja pri tom permanentno stiče nova znanja i ta znanja se šire kroz čitav sistem, što će reći, svi novi mladi inspektori, osim što stiču znanja na terenu, mogu da stiču znanje i zahvaljujući toj umreženosti, zahvaljujući tome što se iskustva starijih inspektora na njih prenose tako što su svi oni umreženi i svi koriste taj jedan kontejner znanja koji postoji.
Svaki problem koji neki inspektor ima, on taj problem može, kako se to moderno kaže, postuje na neki zid ili da stavi pitanje na neki forum ili u neko pitanje i odgovor, odnosno „q and a“ sekciju i da taj odgovor tu ostane upisan zauvek.
Ono što je vrlo važno je da svako znanje koje se stvori ostaje zauvek upisano, nikada ne nestaje i stalno se dopunjuje. Ono se stalno širi i stalno postaje sve veće.
Dalje, jedna vrlo važna stvar jeste što imamo širenje znanja i po horizontali i po vertikali, međusektorskom, međuljudskom. Ono što je problem, vi možete da umrežite i policiju i sud i tužilaštvo i oni mogu da imaju pristup tome i da takođe im daju određene impute, ali isto tako imate i topdaun komunikaciju, odnosno više hijerarhijske nivoe, da tako kažem, pod znacima navoda, možete da uključite i da oni imaju priliku da sa ljudima koji se nalaze na prvoj liniji fronta, da tako kažem, komuniciraju direktno, odnosno da od njih dobijaju direktne informacije.
Vi, ministarka, znate, a to nije vezano samo za politiku, vezano je i za biznis, ljudi koji dođu do vrha vrlo često izgube kontakt sa onim što se događa na prvoj liniji fronta. Na ovaj način, vi imate priliku da stalno dobijate informacije iz prve ruke praktično, odnosno da znate stalno koji su problemi sa kojima se susreću oni koji su na prvoj liniji fronta, oni imaju najviše informacija i da zahvaljujući tome imate šansu praktično da stalno taj sistemski okvir, koji se zove sistem inspekcijskog nadzora, nadopunjujete, unapređujete ga i činite ga boljim.
Da ne govorim o tome da možete da u određenoj meri otvorite to prema spolja, pa da dobijate određene impute, da na taj način pomažete onima kojima žele da posluju legalno, da posluju legalno. Da možete da iskoristite jedan resurs u kome se vrlo retko govori i koji se stalno zaboravlja, a to su ljudi koji su, recimo, radili u inspekciji ili bilo kojoj drugoj državnoj službi godinama, decenijama.
Završavam za tridesetak sekundi.