Mogu samo da kažem da će poslanička grupa SDPS, naravno, podržati ovaj zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvažena potpredsednice Vlade, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, u prethodnom skupštinskom sazivu 2013. godine doneli smo dva veoma važna sistemska, krovna, zakona sa idejom da se zaustavi proces propadanja železničke infrastrukture i urušavanja kvaliteta ali i nivoa saobraćaja, bilo da se radi o železničkom saobraćaju, bilo da se radi o prevozu putnika ili prevozu robe. Radi se o Zakonu o železnici i Zakonu o bezbednosti i interoperabilnosti železnice.
Naravno, bilo je i tada onih koji su ukazivali na određene manjkavosti predloženih zakonskih rešenja, ali verujem da danas svi možemo da se složimo da su ova dva zakona u tom trenutku predstavljala veoma važan iskorak unapred i da su ta dva zakona učinila da je zakonodavstvo Republike Srbije u ovoj oblasti došlo u ravan sa evropskim zakonodavstvom.
Međutim, primena je pokazala da postoje određene stvari koje u ovim zakonima mogu da se unaprede, odnosno da postoje određeni nedostaci koji mogu da se otklone i kada na to dodamo i našu želju i obavezu da usklađujemo naše zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, onda vidimo da postoje dovoljno važni razlozi da se danas govori o izmenama i dopunama ova dva zakona.
Za početak, hteo bih da kažem nekoliko reči o političko-ekonomsko-geografskom aspektu značaja donošenja, odnosno, bolje rečeno, danas unapređenja ova dva zakona. Naravno da niko građane ne pokušava da dovede u zabludu da ćemo donošenjem ovih izmena i dopuna sve rešiti, kao što ni donošenjem ta dva zakona pre dve godine nismo mogli da rešimo sve probleme koji postoje u železnici, jer se to ne može rešiti jednim potezom nekakvog čarobnog štapića. Sa druge strane, verujem da je svima jasno da se kvalitetna, postojana, trajna kuća gradi samo na dobrim temeljima. Ja mislim, a verujem da se slaže i većina mojih kolega, da ova dva zakonska rešenja i njihove današnje izmene i dopune predstavljaju dobar osnov za rešavanje problema koji postoje u železničkom saobraćaju svugde u svetu pa i u Srbiji, a, rekao bih čak, naročito u Srbiji.
Železnički saobraćaj se suočava sa brojnim izazovima, nažalost, ne od juče već više od pola veka, iz različitih razloga. Na prvom mestu, zbog toga što su sektor saobraćaja i transporta doživeli ogromne promene, a na drugom mestu i što je moderno doba donelo određene promene.
Pre 60-ak godina, otprilike, u čitavom svetu se sve više ulaže u putnu infrastrukturu, rekao bih, u priličnoj meri i na uštrb železničke infrastrukture, a automobilski i kamionski saobraćaj dobijaju primat. Sa druge strane, imamo, rekao bih, pravi bum avio-saobraćaja, koji je zahvaljujući tom bumu, odnosno zahvaljujući njegovom sve većem obimu, postao takođe sve dostupniji sve većem broju korisnika, bilo da se radi o prevozu putnika, bilo da se radi o prevozu karga, odnosno robe, što sve utiče na železnički saobraćaj.
Kada na to dodamo izvesnu preraspodelu u privrednom razvoju na globalnom nivou, odnosno, sve veći rast usluga koje predstavljaju neproizvodnu delatnost u odnosu na proizvodne grane privrede koje su opet po svojoj prirodi i suštini više oslonjene na železnički saobraćaj, odnosno železnički transport, onda postaje jasno zbog čega je nastala kriza železničkog saobraćaja svugde u svetu, čak i u daleko razvijenijim zemljama od Srbije. Međutim, te zemlje su, za razliku od Srbije, u međuvremenu ulagala ogromna sredstva u razvoj železničke infrastrukture i železnice uopšte i na taj način pokušavale da smanje taj jaz koji je nastao i koji nastavlja i dalje da se razvija.
Sa druge strane, verujem da je svima poznato da je naša država u poslednjih nekoliko decenija ulagala gotovo ništa u železnice i da samim tim je logično da je naš železnički saobraćaj, odnosno železnice u celini spale na tako niske grane.
Osim što je naš železnički saobraćaj u tako ozbiljnom problemu, predstavljam problem za budžet, odnosno za sve građane koji pune taj budžet, jer se iz tog budžeta subvencionišu svi oni troškovi, odnosno svi minusi koji se proizvode iz „Železnice Srbije“ i što da kažem, pod znacima navoda, to predstavalja neprijatnost za građane i privredu koji su prinuđeni da koriste usluge železničkog saobraćaja. Ona je istovremeno i ozbiljan strateški problem za Srbiju upravo zbog tog lošeg kvaliteta železničke infrastrukture.
U Srbiji imamo pojavu da se sve više operatera, bilo da su putnički ili teretni operateri odlučuju za izmeštanje saobraćaja, govorim o međunarodnom saobraćaju iz Srbije, odnosno da se rute koje idu iz zapadne Evrope prema Bliskom Istoku, Turskoj i dalje izmeštaju iz Srbije i da idu preko Bugarske i Rumunije. Dakle, ona čuvena ruta koja postoji već dva milenijuma a koja ide kroz Srbiju danas zbog našeg neodgovornog ponašanja koje traje više decenija se praktično menja i mislim da je to nešto što je nedopustivo.
Naša država i Vlada RS su ovaj problem prepoznali i odlučili da, na prvom mestu, ulaganjem u železničku infrastrukturu, povećaju konkurentnost naših železnica i da na taj način pokušamo da povučemo međunarodni saobraćaj koji želimo da preuzmemo iz nekih drugih pravaca.
Iz tog razloga se pristupilo razgovorima sa Ruskom Federacijom, od koje je dobijen kredit pod veoma povoljnim finansijskim uslovima, upravo za obnovu železničke infrastrukture ali i železnica u celini, i taj program se već realizuje.
S druge strane, imamo plan na kome radimo sa našim partnerima iz Mađarske i Kine na realizaciji brze pruge Beograd – Budimpešta, koji treba da počne da se realizuje ove jeseni. To su dakle ti planovi koji treba da vrate Srbiju na mapu, na ozbiljnu železničku mapu Evrope.
Samo snažnim investiranjem, čini mi se, Srbija u budućem periodu može da prevaziđe taj gep koji ima u odnosu na razvijene zemlje, ali na žalost, i u odnosu na neke zemlje u okruženju, odnosno u regionu. Taj gep je, kao što sam već rekao, stvaran višedecenijskim, neozbiljnim i neodgovornim ponašanjem i neulaganjem u železnice.
Kao što sam rekao na početku, najbolji osnov za nesmetan, ubrzan razvoj železničkog saobraćaja, odnosno sistema železnica u Srbiji, predstavlja upravo donošenje kvalitetnih zakonskih rešenja i u tom smislu će Poslanička grupa SDPS, u Danu za glasanje, podržati ove izmene i dopune zakona, ali naravno i prateći paket zakona koje je predložilo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Osim iz navedenih strateških razloga dugoročnog razvoja železnica u Srbiji, samim tim i međunarodnog saobraćaja, koji može da postane jedan od budućih generatora rasta i razvoja Srbije, razlog zašto želimo da unapredimo ova zakonska rešenja jeste i to što je naš spoljnopolitički prioritet broj jedan, pristupanje zajednici evropskih naroda, odnosno EU, a uslov za to jeste usvajanje pravnih tekovina EU, tzv. kikomoniter, na čemu mi i radimo kroz izmene i dopune ovih zakona, jer dodatno harmonizujemo naše zakonodavstvo sa odgovarajućim direktivama EU, Evropske komisije, Evropskog saveta, sve zavisi ko ih je donosio, ili Evropskog parlamenta.
U tom smislu, pozdravljam to što je Ministarstvo poslalo oba ova zakona Evropskoj komisiji na mišljenje i naravno, pozdravljam što su sve one primedbe koje su dobijene od Evropske komisije bile inkorporirane u ove zakone.
Zahvaljujući tome, mi imamo podršku Evropske komisije za ove izmene i dopune zakona i imamo, na kraju krajeva, i podršku naše Kancelarije za evropske integracije.
Potpuna harmonizacija našeg zakonodavstva iz ove oblasti očekuje se do 2017. godine, do kada je rok da se donesu svi potrebni podzakonski akti.
Hteo bih da kažem još nekoliko reči o nečemu što do sada niko od kolega nije pomenu, a mislim da je vrlo važno jer pokazuje ozbiljnost u pristupu, da kažem, zakonodavne obaveze Ministarstva o kome govorimo.
Dakle, od trenutka kada su ovi zakoni doneti, a to je 2013. godine, krenulo se sa monitoringom, odnosno sa praćenjem primene, odnosno sa eventualnim pronalaženjem nekakvih nedostataka koji u tim zakonima postoje.
Mislim da je to jedan ispravan način na koji treba da se bavimo zakonodavstvom u Republici Srbiji, ukoliko mislimo da imamo makar te temelje kako treba za kuću koju pokušavamo da izgradimo.
Nakon toga, usledilo je formiranje radnih grupa u koje su uključeni eksperti iz svih mogućih oblasti koje tangiraju ovi predlozi zakona.
Konsultovani su i ljudi koji nisu bili članovi radnih grupa, organizovano je po pet javnih rasprava i za jedan i za drugi zakon, dakle, ispoštovana je u potpunosti demokratska procedura i to je način na koji treba zaista da radimo i mislim da mi kao poslanici treba da javno pozdravimo.
Samo još nekoliko reči, vezano za najvažnije izmene, mada je o tome bilo već govora od strane kolega i ciljeva koji treba da se postignu ovim zakonima.
Dakle, osim daljih usaglašavanja sa direktivama EU, rekao bih da je vrlo važno, nije o tome bilo reči, nešto što je takođe urađeno kroz izmene i dopune ova dva zakona koji na izvestan način čine celinu, a to je bolja preraspodela nadležnosti između ova dva zakona, pa je tako bezbednost, da kažem, dislocirana i više stavljena u nadležnost Zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnica, što je i logično.
S druge strane je pitanje ukrštanje pruga i puteva prebačeno, pod znacima navoda, u nadležnost Zakona o železnicama.
Nadalje, ovim izmenama i dopunama zakona izvršili smo usaglašavanje ovih zakona sa zakonima koji su doneti u međuvremenu, od 2013. recimo, Zakon o planiranju i izgradnji, koji ste, takođe vi, ministarka, predlagali ovoj Skupštini, a na koji se opet odnosi ovo pitanje ukrštanja puteva i pruga.
Nadalje, opet jedna vrlo važna stvar, koja do sada nije pomenuta, rekao bih naročito važna, jeste proširenje delokruga, odnosno davanje novih nadležnosti direkciji za železnicu, što je nešto što je u skladu sa najboljim evropskim praksama.
Nadalje, opet jedan, na izgled, banalan problem, a u stvari potencijalno izuzetno ozbiljan problem, a to je pitanje kaznene politike u odnosu na bezbednost saobraćaja na železničkim prugama, gde su takođe izvršene određene intervencije.
Nadalje, nešto što je u prethodnim zakonskim predlozima, čini mi se, propušteno da bude tretirano, a to je pitanje kombinovanog transporta koje je sada uređeno a to je opet nešto što je vrlo važno i što pomaže daljem unapređenju železničkog saobraćaja.
Kombinovani transport je, da uputim građane koji gledaju ovaj prenos, kombinovani transport predstavlja jedan miks transporta železnicom i nekim drugim vidovima saobraćaja i to je nešto što takođe ima potencijal za razvoj kada govorimo o železničkom saobraćaju.
Na kraju krajeva, uvođenje ugovornog odnosa između vlade, odnosno autonomne pokrajine, odnosno lokalnih samouprava, vezano za korišćenje zajedničke infrastrukture, odnosno upravljanje njome, koje podrazumeva određene naknade ili nadoknađivanje troškova ukoliko se radi o neprofitabilnim deonicama.
Ciljevi koji treba da se ostvare jeste možda ne na prvi pogled najvažnije, ali uvek najvažniji cilj povećanje bezbednost železničkog saobraćaja smo imali problem da su određene neodgovorne osobe, rekao bih na prvom mestu, osim što čine krivična dela, krale delove neke vrlo važne, na prugama, koje su predstavljali ozbiljnu opasnost po bezbednost saobraćaja našim prugama.
Mislim da čak, sva sreća te se nikada ništa nije dogodilo. Bojim se kakve bi tragične posledice bile i koliko bismo tek onda bili u stanju da shvatimo šta sve može da se dogodi kada se neko tako neodgovorno ponaša.
Nadalje, naravno, optimalnije korišćenje železničke infrastrukture, što je povezano sa ovim izmenama o kojima sam govorio. Naravno, racionalnije poslovanje preduzeća „Železnice Srbije“ i u krajnjem slučaju povećanje efikasnosti i konkurentnosti celokupnog železničkog sistema u Srbiji i samim tim u budućnosti povećanje konkurencije u njemu.
I na kraju krajeva, ono što je rekao i moj kolega pre mene, potpuno integrisanje našeg železničkog sektora u evropski sistem železnica.
Eto, toliko od mene, hvala vam najlepše.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, želeo bih da zatražim dva obaveštenja od Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine. Nedavno sam razgovarao sa predstavnicima poljoprivrednika i poljoprivrednih preduzeća koji su mi ukazali na probleme sa kojima se oni suočavaju, pa bih hteo da pokušam da razrešim dileme u vezi sa tim.
Važeći Zakon o poljoprivrednom zemljištu jasno propisuje da je nadležni organ lokalne samouprave dužan da završi sve pregovore o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srbije i da donese odluke vezano za te pregovore do 1. juna tekuće godine, dakle do 1. juna one godine u kojoj se to zemljište daje u zakup.
Sasvim je moguće da nije tako direktan krivac za ovaj problem Ministarstvo poljoprivrede, već je moguće da je krivac neki od organa koji funkcionišu u okviru Ministarstva poljoprivrede ili neka od jedinica lokalne samouprave. Ja ću se obratiti pitanjem Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, jer je ono nadležno za uređenje ove oblasti i stvaranje optimalnih uslova za poslovanje u okviru svojih nadležnosti.
U vezi sa tim želim da postavim sledeće pitanje – zašto se u primeni neretko dešava, a to se događa već godinama, da se ovi ugovori, koji treba da se potpišu vezano za zakup poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srbije, potpisuju i sa po šest meseci zakašnjenja, a dešava se i da potpisivanje tih ugovora uđe u narednu kalendarsku godinu?
To stvara velike probleme poljoprivrednicima, i to nekoliko problema. Jedan problem, da kažem, uslovno rečeno, manji, javlja se kada oni koji su obveznici predaje finansijskih izveštaja treba da predaju finansijske izveštaje u kojima, sa jedne strane, moraju da knjiže, naročito ukoliko su izvršili uplatu zakupa za poljoprivredno zemljište, a podsećam da se u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu jasno kaže da se mora uplatiti kompletan novac za zakup, a tek se onda potpisuje ugovor, a da sa druge strane nisu u mogućnosti da knjiže taj ugovor jer on u tom trenutku nije potpisan. Zbog toga se događa da dobijaju negativno mišljenje ili mišljenje za rezervom od ovlašćenih revizora zbog čega potencijalno mogu da imaju problem, ukoliko su u potrazi za investitorima za neki projekat, strateškim partnerima ili ukoliko se radi o poljoprivrednim preduzećima koja su u procesu privatizacije mogu da imaju problem u procesu privatizacije.
Drugi problem koji se javlja jeste u stvari dilema šta oni da čine u trenutku kada stigne vreme predsetveno, kada treba kultivisati tu zemlju. Istekao im je ugovor koji su imali zvaničan sa državnom. Novi ugovor nije potpisan. Da li u tom trenutku oni da uđu praktično „u posed“ što je suprotno zakonu, jer nemaju ugovor da kultivišu tu zemlju, i da na taj način obezbede da imaju visoke prinose na toj zemlji, ali da se time suoče sa dva potencijalna problema, jedan je da snose određenu zakonsku odgovornost, a drugi je da možda kultivišu zemlju za nekog drugog koji će eventualno te godine dobiti tu parcelu?
Drugi problem koji može da se javi jeste da oni praktično ne uđu u posed, odnosno da ne kultivišu zemlju. U tom slučaju ta zemlja neće imati prinose koje bi imala u normalnim uslovima, što će reći da je sasvim moguće da će se dovesti u pitanje opravdanost čitavog ekonomskog poduhvata.
Drugo pitanje koje želim da postavim vezano je isto za Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji u članu 62. jasno propisuje da se zemljište može dati u zakup od jedne do 20 godina, a mene zanima – zašto se onda kod nas vrlo često, ili barem sam ja dobio takve informacije, događa da se u zakup zemlja daje na godinu dana ili na tri godine? Zašto je važno da se zemlja daje u zakup dugoročno, odnosno dugoročnije, odnosno zašto se ne daje na pet, 10 ili 15 godina kada zakon takve mogućnosti daje?
Zamislimo situaciju u kojoj poljoprivrednik uzme zemlju na godinu dana. Koja je njegova motivacija da on tu zemlju kultiviše? Apsolutno nikakva jer ne zna šta će se dogoditi sledeće godine. Možda će sledeće godine neko drugi dobiti tu parcelu, što će reći da je on kultivisao zemlju za nekog drugog. Direktna posledica toga jeste da praktično mi demotivišemo poljoprivrednike da kultivišu zemlju, čime smanjujemo kvalitet zemlje koja se obrađuje i smanjujemo buduće prinose na tim parcelama. Da ne govorimo o tome da bi davanjem poljoprivrednog zemljišta u dugoročne zakupe praktično davali podsticaj poljoprivrednicima da investiraju, jer bi bili sigurni, odnosno imali bi određene predvidive, relativno sigurne prihode u narednim periodima, na osnovu kojih bi mogli da kreiraju investicije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice.
Uvaženi ministri, cenjene koleginice i kolege, narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće Predlog zakona iz oblasti finansija kao i Predlog koje je predložila potpredsednica Vlade, Kori Udovički, koji su više iz domena državne uprave, ali i te kako imaju implikacije na finansije, iz razloga što smatramo da će oni doprineti povećanju finansijske discipline, naročito ovi zakoni vezani za finansije, ali i ostvarenju proklamovanog cilja trajne i potpune fiskalne konsolidacije, što mislim da tom cilju doprinose i jedna i druga grupa zakona.
Mi danas imamo pred nama prilično veliki set zakona – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, Predlog zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, Predlog zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama.
Imamo dve izmene i dopune finansijskih ugovora vezano za kredit Evropske investicione banke, imamo kao što rekoh dva predloga zakona vezanih za državnu upravu, odnosno za maksimalan broj zaposlenih i za registar zaposlenih koje je predložila, odnosno koji je kao predlagača ovlastila Vlada, potpredsednik Vlade Kori Udovički.
Više ću se fokusirati na ove finansijske zakone onoliko koliko mi vreme dozvoli.
Imamo nažalost ograničeno vreme, samo 20 minuta pa ću pokušati da o svim zakonima kažem ponešto. U drugom delu rasprave će moj kolega verujem nastaviti tamo gde ja budem stao.
Prvo bih rekao nekoliko reči o Zakonu o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama o kojima je u priličnoj meri govorio i ministar Vujović kao važnom zakonu.
Ja delim to isto mišljenje kao i ministar, da je ovo jedan izuzetno važan zakon, Zakon koji smo doneli u prethodnom sazivu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u decembru 2012. godine, sa početkom važenja od 2013. godine. upravo sa idejom da rešimo problem plaćanja, odnosno da dovedemo plaćanje u red, da rešimo problem rastuće nelikvidnosti u privredi i da, u krajnjem slučaju harmonizujemo naše zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, odnosno sa jednom direktivom koja je doneta 2011. godine, direktiva 2011/7 koja je doneta 16. februara 2011. godine, a u odnosu na koju su imale sve države članice EU, obavezu da se harmonizuju do 16. marta 2013. godine.
Dakle, mi smo u priličnoj meri harmonizovali naše zakonodavstvo sa ovom direktivom u tom trenutku, i očigledno je da sama činjenica da je EU imala potrebu da donese jednu ovakvu direktivu pokazuje da nije Srbija bila jedina koja se u tom trenutku suočavala sa problemom kašnjenja u plaćanjima, odnosno da je to bio jedan, ako ništa drugo, kontinentalni fenomen, ako ne i globalni fenomen.
Jeste zajedničko i EU da su imali problem sa kašnjenjem u plaćanju, ono što nam nije zajedničko, odnosno što Srbiju jeste izdvajalo u tom trenutku, jeste da je ona bila lider u kašnjenju u plaćanju.
Naime, u vreme donošenja ovog zakona 2012. godine, prosečno vreme plaćanja u zemljama EU je bilo 40 dana, a u isto vreme u Srbiji je prosečno vreme plaćanja bilo 134 dana, tri puta više nego u zemljama EU, a ako hoćete, dva puta više od proseka zemalja bivše Jugoslavije, odnosno zemalja regiona gde je to bilo 69 dana.
Ovaj zakon je u prvom trenutku dao dosta dobre rezultate, odnosno došlo je do izvesnih poboljšanja i moram da kažem da osim što smo bili lideri po broju dana kašnjenja u plaćanjima, bili smo, neki rezultati su bili porazniji jer u nekim sektorima plaćanja smo kasnili čak i preko 200 dana.
Dakle, jasno je kao dan da je u tom trenutku donošenja jednog ovakvog zakona bilo jednostavno imperativ.
Zakon je propisao rokove plaćanja, kao što je rekao ministar, između privrednih subjekata, između subjekata iz privatnog sektora, ali između subjekata iz privatnog sektora i subjekata iz javnog sektora i time trebalo bi da se stvore pretpostavke da privreda povrati izgubljenu likvidnost, što je trebalo da doprinese snažnijem ekonomskom rastu.
Međutim, u praksi se pokazalo da stvari nisu funkcionisale tako dobro kao što smo očekivali u prvom trenutku, jer kažem, on je počeo da daje dobre rezultate, ali su nakon toga ti rezultati, otprilike su se vratili na neku početnu poziciju i na to je, nadležno ministarstvo ukazivala celokupna zainteresovana javnost, tzv. „stej holdersi“, pretpostavljam da je to jedan od vrlo važnih razloga, a ima i drugih razloga zbog kojih se odlučilo da se ide na izmene i dopune ovog nama važnog zakona.
Ono što je prvo kao jedan od problema, koji bih ja naglasio, jeste, moram priznati da je meni, a verujem i mnogima drugima nejasno zašto na samom početku kada su zakonom propisani određeni rokovi, dakle, rokovi plaćanja, zašto obuhvat nije bio potpun, odnosno zašto nisu u isto vreme obuhvaćeni i subjekti javnog sektora.
U tom smislu poslanička grupa SDPS pozdravlja ovaj obuhvat javnog sektora ovim zakonom i smatra da je to rešenje i svrsishodno, i ako hoćete kvalitetno i potpuno ispravno.
Da je zakonodavac zaista u pravu, što proširuje obuhvat kada je u pitanju ovaj zakon, verujem da ima priličan broj primera i ja bih izdvojio samo dva koja su meni zapali za oko.
Jedan se tiče rokova plaćanja javnog sektora, a podatak sa sajta Ministarstva finansija, ne smem da tvrdim odgovorno, da li se ovo odnosi, pošto nije na sajtu eksplicitno navedeno, na kašnjenje plaćanja javnog sektora prema privatnom sektoru ili prema javnom sektoru ili prema svima zajedno, ali sam siguran da rezultati nisu dramatično različiti o bilo kome da se radi.
Dakle, ovi zvanični podaci kažu da javni sektor u proseku kasni preko 200 dana, a ima nekih predstavnika javnog sektora koji kasne i preko 600 dana i da je vrednost tih plaćanja koja su u kašnjenjima preko devet milijardi dinara.
Drugi primer na koji bih ukazao i zašta mislim da je vrlo važno, i cenjenim kolegama, narodnim poslanicima, ali i građanima koji gledaju ovaj prenos, jer verujem da se mnogi sećaju, jeste primer državnog preduzeća „Budimka“ iz Požege, koja se pre 10, 15 dana našla pred totalnim kolapsom.
Naime, ovo preduzeće ima neki dug za struju 2010. godine, a gde je u međuvremenu napravljena neka nova dinamika plaćanja, ali je preduzeće u jednom trenutku bilo u nemogućnosti da ispoštuje tu dinamiku plaćanja. Struja je bila isključena i u tom trenutku, ovo preduzeće je na stanju imalo 1400 tona svog kompletnog zamrznutog asortimana, koji je pretio da propadne.
Ovo preduzeće se, zarad informacije građana, nalazi u procesu privatizacije i to sa veoma dobrim šansama da iz tog procesa izađe sa novim vlasnikom, odnosno da nastavi da funkcioniše i da poštuje, nadamo se, pozitivno, u budućnosti, a u jednom trenutku je pretila potpuna propast, odnosno da se radnici nađu na ulici i da njihove porodice postanu socijalni slučajevi.
Dakle, da nije bilo reakcije države pravovremene, koju u tom smislu pozdravljam, to preduzeće bi propalo.
Ono što želim da istaknem, kao poentu, jeste da nije posao države da pronalazi ad hok rešenja za ovakve probleme, mada naravno da, kada do njih dođe, ona mora da reaguje. Posao države jeste upravo da napravi pretpostavke da do takvih problema nikada ne dođe. I u tom smislu mislim da je ovo o čemu sam govorio veoma važno.
Drugi problem, koji sam primetio, a o kojem je govorio i ministar, vezano za, još uvek aktuelno zakonsko rešenje, tiče se praktično nadzora nad sprovođenjem ovog zakona i to je razlog zbog koga je on, čini mi se, u određenom trenutku počeo da prestaje da daje prave rezultate. Dakle, očigledno je jednom ozbiljnom analizom zaključeno da nije dobro opredeljeno ko će vršiti nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i napravljene su izvesne izmene koje mislim da su potpuno ispravne, jer idu u pravcu toga da nadzor, odnosno monitoring nad sprovođenjem ovog zakona rade oni koji imaju najbolje kapacitete, koji su najobučeniji, koji imaju u krajnjem slučaju i tehničko tehnološke sposobnosti da to obavljaju na najkvalitetniji mogući način.
I u tom smislu je potpuno ispravno rešenje da se sa ministarstva koje je ranije bilo zaduženo za nadgledanje privrednih subjekata, kada je reč o ovom zakonu, nadležnost prenese na poresku upravu koja jasno ima daleko bolje kapacitete za tako nešto, a da se sa druge strane za javni sektor, čiji se sada nadzor centralizuje, nadležnost prenese na budžetsku inspekciju koja se inače bavi nadgledanjem javnog sektora, dok će trezori od sada pa na dalje praktično samo prikupljati informacije i prosleđivati ih nadležnom organu odnosno budžetskoj inspekciji. Na taj način i rasterećujemo trezore koji više neće morati da se bave nečim što, da tako kažem, pod znacima navoda, im nije u sklopu posla i nisu imali dovoljne makar ljudske kapacitete, ako ništa drugo.
Ovim dvema intervencijama na zakonu, koje bih izdvojio kao najvažnije, smatramo da će biti učinjen još jedan korak u ispunjenju obećanja koje je Vlada dala, a to je borba protiv sive ekonomije, nelikvidnosti i finansijske nediscipline, što treba da doprinese trajnoj održivosti javnih finansija.
Na kraju, mislim da je važno reći da je donošenje ovih izmena i dopuna zakona u isto vreme i naša međunarodna obaveza, na prvom mestu međunarodna obaveza usklađivanja sa direktivama EU, jer se ovim izmenama, što je rekao i ministar ili možda jedna od vaših koleginica na Odboru, posle konsultacija sa Evropskom komisijom je zaključeno da smo u potpunosti harmonizovani sa odgovarajućom direktivom. Uostalom i neki drugi zakoni o kojima danas govorimo, naročito Zakon o javnim nabavkama se, između ostalog, donosi upravo zbog važnosti harmonizacije sa direktivama EU, ali iz obaveza koje smo preuzeli prilikom potpisivanja trogodišnjeg „stand by“ aranžmana iz predostrožnosti sa MMF-om, zbog koga, odnosno zbog tog aranžmana takođe menjamo i neke druge zakone o kojima danas govorimo, recimo Zakon o javnom dugu.
Nekoliko reči o Predlogu zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost. Kao što ste vi rekli, ovim zakonom se uređuju pitanja koja nisu obuhvaćena Zakonom o platnim uslugama. Zakon o platnim uslugama smo, ako se ne varam, doneli decembra prošle godine i on počinje da se primenjuje od 1. oktobra 2015. odnosno, 1. oktobra ove godine i iz razloga što određena pitanja njime nisu obuhvaćena, mi smo bili praktično u obavezi da donesemo jedno ovakvo zakonsko rešenje, jer u suprotnom bi se dogodilo da postoji izvesni pravni vakuum. Taj pravni vakuum bi nastao u onom delu koji se tiče prestanka važenja Zakona o platnom prometu i tu su nekakve disproporcije viđene, odnosno uočeno je da postoje određene stvari koje se ukidaju prestankom važenja ovog zakona, a koje nisu predviđene Zakonom o platnim uslugama.
Ovaj zakon, dakle, u sadejstvu sa Zakonom o platnim uslugama stvara uslove za jačanje konkurentnosti na tržištu plaćanja usluga, odnosno na tržištu platnih usluga, na taj način što se stvaraju pretpostavke za pojavu novih subjekata davanja platnih usluga, odnosno za razliku od dosadašnjih rešenja koja su na to, da kažem, pod znacima navoda, imali monopol ili duopol, kako god hoćete, banke i pošte, sada novim rešenjem se pojavljuju i nove mogućnosti, odnosno mogućnost za stvaranje novih subjekata pravnih davanja platnih usluga koje do sada to pravo nisu imale.
Propisuje se, kao što su i ministri rekli, zakonska obaveza otvaranja tekućeg računa za pravna lica i preduzetnike, plaćanje preko tih tekućih računa, uplaćivanja gotovinskih pazara na taj račun, dakle potpunog poslovanja preko tih računa, što je u funkciji ostvarenje planirane fiskalne konsolidacije, odnosno, povećanja fiskalne discipline, a s druge strane dajemo mogućnost fizičkim licima koja ne obavljaju delatnost da otvaraju tekuće račune da preko njih obavljaju određene transakcije i, što je vrlo važno, da preko njih obavljaju transakcije elektronskim novcem.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, kao što sam i rekao, kada sam govorio o Zakonu o izmirenju novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, i ovaj zakon je nastao kao posledica određenih obaveza koje smo preuzeli prilikom pregovora sa MMF, ali mislim da je u svakom slučaju i te kako važan i jeste na izvestan način nešto što se nadovezuje na budžet za 2015. godinu koji smo usvojili krajem prošle godine.
Citiraću vaše reči, ministre, rekli ste, sećam se, u raspravi tada – sve ono što je bilo ispod crte, sada je iznad crte. Rekao bih, ispravićete me ako grešim, da je to u stvari ključ onoga o čemu danas govorimo. Dakle, ovim izmenama mi praktično prestajemo sa jednom jako lošom praksom koju smo imali godinama, a to je da imamo ne transparentna zaduženja za koje je garancije davala država, a koje su najčešće bila prikazivana ispod crte i koja su bila na jedan ne produktivan način opredeljena.
Šta je poenta ovog zakona? Suština je izmena načina, odnosno izmena situacije u kojima država može da se pojavi kao garant. Država neće moći više da se pojavljuje kao garant lokalnim samoupravama, javnim preduzećima za njihovo tekuće poslovanje ili poboljšanje tekuće likvidnosti, nego će moći da se pojavljuje samo kao garant za one stvari koje dugotrajno doprinose ekonomskom rastu, a to su kapitalna ulaganja.
Krajnja posledica toga treba da bude, odnosno krajnja posledice, prvo treba da postignemo relaksaciju rashodne strane budžeta, a onda nakon toga treba da kroz sve ove izmene na kratak do srednji rok stabilizujemo, a potom počnemo da smanjujemo procentualno učešće javnog duga u BDP-u.
Kada je reč o Zakonu o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije, govoreći o nepokretnostima, u krajnjem slučaju, imovini Republike Srbije i njihovom upravljanju koje se pokazalo kao loše, da podsetim i kolege narodne poslanike, ali i građane Republike Srbije, da je predsednik naše stranke Rasim Ljajić, ali čitava SDPS godinama ukazivala na nepostojanje popisa državne imovine, na postojanje jednog velikog problema gde možda nismo u potpunosti svesni koje razmere taj problem ima.
Mi smo u kampanji 2014. godine govorili o nekim idejama na koji način da se ta imovina stavi u funkciju, odnosno da prestane da se ovom imovinom posluje, odnosno upravlja na jedan ne domaćinski način. Predlagali smo da se imovina koja nije ni u kakvoj funkciji, odnosno koja je višak, da po izuzetno povoljnim uslovima preduzetnicima, malim poljoprivrednicima ili socijalno ugroženim porodicama, jer jednostavno mislimo da mora da se stane na put jednoj paradoksalnoj situaciji u kojoj danas, ne retko, imamo slučaj da postoji određena državna imovina koja nije ni u kakvoj funkciji, odnosno koja na izvestan način predstavlja trošak za državu, ako ništa drugo, onda zato što gubi vrednost, a da sa druge strane postoje državni organi, naročito agencije, koji iznajmljuju prostor, bez obzira na višak nepokretnosti koji država ima, koji plaćaju po izuzetno visokim cenama.
Dakle, to je jedna vrlo ozbiljna oblast koja mora da se reši na jedan trajan način donošenjem određenih reformskih zakona, na tome smo doduše već i radili, ali i uspostavljanjem jedne ozbiljne baze podataka koja će se baviti ovom problematikom, odnosno koja će ići u rešavanje tog problema.
Moram da pohvalim, u tom smislu, direkciju za E upravu, ali i Direkciju za imovinu Republike Srbije koje rade na implementaciji ovog softvera, odnosno uspostavljanja ove baze podataka koja, koliko sam ja upoznat, treba da bude gotova negde do kraja jula meseca ove godine i nakon toga treba da počnu da se unose podaci u bazu podataka i da na taj način investitori imaju pravu informaciju o tome šta država Srbija ima od imovine, ali da istovremeno i građani na transparentan način mogu da provere na koji način se upravlja imovinom Republike Srbije.
Očekujem da će u neko dogledno vreme doći do toga, odnosno da ćemo imati jedan ozbiljan, jednu ozbiljnu bazu podataka sa svim podacima o imovini u vlasništvu Republike Srbije.
U međuvremenu, naravno, moramo da uradimo neke korake jer ovaj će proces trajati, da stavimo u funkciju ono što u ovom trenutku znamo da postoji i znamo da se njime ne upravlja na najbolji mogući način.
Državni revizor je rekao da se ova imovina koja dakle znamo da postoji i koja se daje u zakup, vrlo često se daje u zakup po ne tržišnim cenama ili se daje u zakup tako da zakupac praktično tu imovinu i ne plaća. Pa, rekao bih da u tom slučaju je daleko bolje rešenje da tu imovinu na jedan funkcionalniji način stavimo u upotrebu, odnosno da je prodamo i mislim da je to prvi korak u ostvarenju cilja boljeg upravljanja državnom imovinom.
Uostalom, gospodin Mijailović je rekao na odboru da taj neko ko tu imovinu kupi će morati da počne da plaća određene poreze, doprinose, dakle počeće na izvestan način ta imovina koja u ovom trenutku, s kojom se u ovom trenutku ne posluje domaćinski, počeće da daje određene pozitivne finansijske efekte na naš ukupan finansijski sistem.

Samo još jednom da kažem. Dakle, poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije će podržati sve ove zakone. Zahvaljujem predsedavajući.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će, naravno u danu za glasanje podržati Zakon o inspekcijskom nadzoru, jer smatramo da inspekcijski nadzor u ovom trenutku nije prilagođen potrebama moderne javne uprave, privrede i poslovnog ambijenta, što sve uslovljava da praktično to ugrožava konkurentnost Republike Srbije, da utiče negativno na priliv novih investicija i da uslovno rečeno kažem guši privredni ambijent u Srbiji.
Zbog toga je ideja zakonodavca bila upravo da se ujednači i poveže čitav inspekcijski nadzor, odnosno da se stvori jedan novi sistem inspekcijskog nadzora koji će biti u stanju da odgovori svim zahtevima na jedan kvalitetan, profesionalan, delotvoran i efikasan način.
Mislim da je vrlo važno reći da ne možemo sistem inspekcijskog nadzora posmatrati u vakumu, da je on deo jednog šireg konteksta, odnosno deo jedne šire reforme, odnosno reforme javne uprave.
U tom smislu pozdravljam ono što ste vi najavljivali ovih dana da je napravljen jedan kvalitetniji akcioni plan za period između 2015. i 2017. godine usmeren na postizanje upravo boljeg funkcionisanja i države i tržišta, ali nije reforma javne uprave važna samo zbog funkcionisanja države i tržišta. Ona je važna i zbog naših evrointegracija i želeo bih da podsetim sve one koji slušaju ovo da je pre samo nekoliko dana predstavnike EU u Srbiji, ambasador Devenport rekao da je jedna od tri ključne stvari u procesu evrointegracija Srbije, upravo reforma javne uprave.
Kakvo je trenutno stanje u oblasti inspekcijskog nadzora u Srbiji? Mi i dan danas primenjujemo, što zvuči kao naučna fantastika, Zakon iz 1992. godine, mada smo se još 2005. godine, kada smo donosili novi Zakon o državnoj upravi obavezali da ćemo taj zakon, odnosno ovaj zakon o inspekcijskom nadzoru ubrzo doneti. To ubrzo traje već deset godina, to je zaista, rekao bih predugi rok.
Druga stvar je da je ova oblast uređena sa preko 1.000 različitih propisa i tu je, čini mi se rekorder, neslavni rekorder poreska uprava koja primenjuje čak 149 različitih propisa i onda kada se nekad ljutimo na naše inspektore, ne govorim naravno o onima koji su skloni koruptivnim aktivnostima, zbog grešaka koje prave, moramo da uzmemo u obzir i to da primenjuju veliki broj propisa međusobno su neretko u koliziji ili su rešenja dvosmislena ili su konfuzna i onda nije teško i pogrešiti u takvoj situaciji.
Takođe, ovde smo čuli različite podatke, ja više nisam siguran da li 35, 36. ili 37. različitih inspekcija. Anketa koju USAID već godinama radi 1.000 privrednika, je recimo 2012. godine pokazala da je po negativnom uticaju na poslovanje u Srbiji inspekcijski nadzor zauzima vrlo loše peto mesto.
Činjenica je da se 2013, 2014. godine to nešto promenilo, odnosno da su rezultati nešto bolji, odnosno da su se privrednici nešto povoljnije izrazili o oblasti inspekcijskog nadzora, ali u svakom slučaju, ne dovoljno, i dalje stoji generalni stav da se moralo hitno pristupiti izmenama, odnosno temeljnim izmenama ovog zakona.
Kada sam čitao materijale koji su vezani za ovu oblast, ne samo zakon i ove izveštaje, nego i neke primere iz prakse, naišao sam na veliki broj paradoksa koji postoje u našoj inspekcijskoj praksi, a koje upravo ovaj zakon treba da reši.
Jedan od njih je taj što su u prednosti, što je prosto neverovatno u našoj zemlji oni koji se nalaze u sivoj zoni, jer oni vrlo često nisu, a ponekad i ne mogu da budu predmet kontrole.
S druge strane imamo one koji, da kažem legalno posluju, koji su vrlo često preopterećeni opet inspekcijskim kontrolama.
Druga stvar, koja je problematična i koja stvara jednu paradoksalnu situaciju jeste da s jedne strane imamo nepotpuno definisane nadležnosti inspekcija i da ponekad ne znamo kome treba da se obratimo, a da sa druge strane postoji preklapanje u nadležnostima između različitih inspekcija i da se čak dešava u praksi da različite inspekcije na istu temu imaju različita mišljenja, što je prosto neverovatno.
Treća stvar koja je paradoksalna, je shvatanje da je posao inspekcije i da se uspešnost inspekcije meri brojem kontrole, odnosno brojem mera koje su izrečene.
Naprotiv, zadatak inspekcije jeste da uvede sve privredne subjekte u legalno poslovanje. Nekada se naravno to mora uraditi i na način koji se zove primena određenih mera, odnosno kaznena politika, ali se mora dosta toga uraditi i kroz prevenciju.
Dakle, ideja treba da bude da se mi bavimo prevencijom, a ne represijom, odnosno kako kaže naš narod – bolje je sprečiti nego lečiti. Mi smo, nažalost, vrlo često i lečili čini mi se na pogrešan način.
Još jedan paradoks koji postoji jeste da se umesto da imamo određene planove po mogućstvu višegodišnje planove, to je ono što će doneti ovaj zakon.
Mi vrlo često radimo inspekcijski nadzor arbitrarno, odnosno na ad hok bazi.
Rešenje za to je moglo biti samo donošenje jedinstvenog sistemskog zakona, kakav je ovaj koji se nalazi pred nama, koji je proizvod, odnosno koji je usaglašen sa svim međunarodnim dobrim praksama i sa standardima EU.
On nije usaglašen u potpunosti sa EU, zato što jednostavno ne postoji jedna direktiva u EU, ali zato se kroz mnoga poglavlja koja ćemo naravno otvarati u nekom narednom periodu provlači inspekcijski nadzor i u tom smislu on je vrlo važan.
Vrlo je važno i uvođenje mehanizma koordinacije, odnosno stvaranje te takozvane koordinacione komisije koja ima zadatak da prati i analizira stanje i da daje strateške pravce i da, naravno koordinira rad svih inspekcija.
Zatim imamo jednu jedinicu u okviru ministarstva koje je zaduženo za davanje podrške, i imamo takođe i upravnu inspekciju koja je zadužena za monitoring, odnosno za nadgledanje primene svega ovoga.
Vrlo važno je i uvođenje procene rizika koji smo imali i do sada, ali u vrlo malom obimu, na osnovu kojeg se vrši planiranje, kao što su važne i kontrolne liste koje su pri tom, kao što reče ministarka javni dokument, a na osnovu kojih se u stvari i na osnovu procene ekonomske snage, određenog subjekta i veličine prekršaja, određuje koja će se mera prema njemu primeniti.
Kontrolna liste takođe imaju preventivnu ulogu jer one služe kao instrument za samokontrolu i za samoprocenu, odnosno privredni subjekti praktično imaju mogućnost da provere u kojoj meri greše i da koriguju svoje greške pre nego što postanu predmet inspekcijske kontrole.
Vrlo su važne i mere usmerene protiv sive ekonomije koje možda treba na prvo mesto staviti, odnosno redefinisanje iz nadležnosti inspekcijskih službi.
Svakako je važno i uvođenje jedinstvenog informacionog sistema o čemu bih hteo da kažem nekoliko reči, odnosno da dam jedan predlog ministarki.
Prethodno bih pohvalio to što je ovaj zakon prošao zaista vrlo obimnu i najtransparentniju čini mi se proceduru, zbog čega je doživeo pohvalu i Evropske komisije i našeg nevladinog sektora.
Ono što bih hteo da kažem vezano za ovaj jedinstveni informacioni sistem, odnosno da vam dam jedan predlog iz neke svoje lične da kažem pod znacima navoda ekspertize, ja bih predložio da taj neki budući sistem koji će zaživeti za dve godine, koji se zove E-inspektor, umesto jednog informacionog sistema bude u stvari takozvana kompanijska mreža, odnosno interna biznis društvena mreža. Da ne bi bilo nesporazuma interne biznis društvene mreže nemaju apsolutno nikakve veze sa društvenim mrežama kakav je Fejsbuk, nego naprotiv one su osmišljene kao nešto što predstavlja jedan kontejner znanja koji se stalno širi i koji stalno praktično dopunjuje svoja znanja i onda ta znanja širi kroz čitav sistem.
Da biste razumeli koliko je to važno ja ću vam reći da su neke vrlo ozbiljne kompanije u svetu razvijale svoje sopstvene interne biznis društvene mreže, recimo „Diloit“, poznata revizorska kuća, „Majkrosoft“ pa IBM, mnoge druge velike kompanije i neke druge kompanije su, pošto su u međuvremenu počele takve kompanijske mreže da se prave u obliku portala, odnosno u obliku softvera koji se mogu preuzeti, a onda na osnovu njih se praviti sopstvene mreže su implementirale u svom poslovanju i tu bukvalno iz svih mogućih sektora imate kompanije, nisam siguran da li inspekcije su to radile u svetu, ali zašto ne bismo mi bili prvi.
Mogu da vam kažem da su to radili recimo Tim Obajl, „Šel“, „Dženeral elektrik“ i „Filips“, dakle ogromne kompanije.
Koje su to mogućnosti koje bismo na ovaj način mogli da imamo? Uzmimo recimo jedan primer da jedan inspektor se susretne sa nekim problemom za koji nema rešenje, a za koji znamo da postoji jedan inspektor u inspekcijskoj službi koji rešenje za to ima.
U klasičnoj komunikaciji on može putem mejla da mu pošalje poruku da od njega dobije odgovor i u tom slučaju broj onih koji znaju odgovor na to pitanje, odnosno rešenje za taj problem je dva, dakle, povećava se inkrementalno.
Kada vi imate implementiranu društvenu mrežu, odnosno kada su ljudi umreženi, sa svima komuniciraju, odnosno znanje se širi eksponencijalno, odnosno putem geometrijske progresije.
Druga stvar koja je vrlo važna jeste da vi vremenom u stvari stvarate jednu vrstu sveukupnog znanja, jer se to znanje permanentno nadopunjuje. Vi u stvari pravite jednu vrstu koja može biti i ne mora biti tako organizovana inspekcijske Vikipedije, koja pri tom permanentno stiče nova znanja i ta znanja se šire kroz čitav sistem, što će reći, svi novi mladi inspektori, osim što stiču znanja na terenu, mogu da stiču znanje i zahvaljujući toj umreženosti, zahvaljujući tome što se iskustva starijih inspektora na njih prenose tako što su svi oni umreženi i svi koriste taj jedan kontejner znanja koji postoji.
Svaki problem koji neki inspektor ima, on taj problem može, kako se to moderno kaže, postuje na neki zid ili da stavi pitanje na neki forum ili u neko pitanje i odgovor, odnosno „q and a“ sekciju i da taj odgovor tu ostane upisan zauvek.
Ono što je vrlo važno je da svako znanje koje se stvori ostaje zauvek upisano, nikada ne nestaje i stalno se dopunjuje. Ono se stalno širi i stalno postaje sve veće.
Dalje, jedna vrlo važna stvar jeste što imamo širenje znanja i po horizontali i po vertikali, međusektorskom, međuljudskom. Ono što je problem, vi možete da umrežite i policiju i sud i tužilaštvo i oni mogu da imaju pristup tome i da takođe im daju određene impute, ali isto tako imate i topdaun komunikaciju, odnosno više hijerarhijske nivoe, da tako kažem, pod znacima navoda, možete da uključite i da oni imaju priliku da sa ljudima koji se nalaze na prvoj liniji fronta, da tako kažem, komuniciraju direktno, odnosno da od njih dobijaju direktne informacije.
Vi, ministarka, znate, a to nije vezano samo za politiku, vezano je i za biznis, ljudi koji dođu do vrha vrlo često izgube kontakt sa onim što se događa na prvoj liniji fronta. Na ovaj način, vi imate priliku da stalno dobijate informacije iz prve ruke praktično, odnosno da znate stalno koji su problemi sa kojima se susreću oni koji su na prvoj liniji fronta, oni imaju najviše informacija i da zahvaljujući tome imate šansu praktično da stalno taj sistemski okvir, koji se zove sistem inspekcijskog nadzora, nadopunjujete, unapređujete ga i činite ga boljim.
Da ne govorim o tome da možete da u određenoj meri otvorite to prema spolja, pa da dobijate određene impute, da na taj način pomažete onima kojima žele da posluju legalno, da posluju legalno. Da možete da iskoristite jedan resurs u kome se vrlo retko govori i koji se stalno zaboravlja, a to su ljudi koji su, recimo, radili u inspekciji ili bilo kojoj drugoj državnoj službi godinama, decenijama.

Završavam za tridesetak sekundi.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Cenjeni ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS će, naravno, podržati sva četiri zakona koji se danas nalaze pred nama. Fokus u svojoj diskusiji staviću na prva dva predloga zakona. Neću se baviti sporazumima.
Hteo bih da kažem nekoliko reči prvo o Zakonu o ograničavanju raspolaganja imovinom, u cilju sprečavanja terorizma. Ovaj zakon, mada se o tome ne govori u njemu, jeste u stvari deo jednog šireg okvira koji predstavlja Nacionalna strategija za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma i Akcionog plana za njeno sprovođenje koja je doneta samo pre nekoliko meseci. U ovu nacionalnu strategiju za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma su inkorporirane preporuke tzv. jedinice za finansijsku akciju, odnosno Financial Action Task Force, njih 40, tzv. FATF 40 preporuke, ali su u nju uključene i preporuke i primedbe koje je dala Evropska komisija. Ovih 40 preporuka, tih FATF 40 plus devet posebnih preporuka koje se odnose na sprečavanje finansiranja terorizma su vrlo značajne iz razloga jer su one priznate kao međunarodni standard, čak i od MMF i Svetske banke.
Ono što mislim takođe da je vrlo važno reći kada govorimo o Nacionalnoj strategiji, kažem, bez obzira na to što ona nije sastavni deo zakona, ona jeste u stvari jedan krovni dokument, ono što je važno reći vezano za nju jeste da je ona u potpunosti na liniji sa tzv. Četvrtom direktivom EU, koja, doduše, još uvek nije usvojena, ali na kojoj se radi i vrlo je važno da mi praktično idemo unapred sa našim rešenjima, odnosno naravno da smo u skladu sa Trećom direktivom, ali primenjujemo rešenja koja tek treba da budu doneta, odnosno na kojima se radi kada je reč o Četvrtoj direktivi EU.
Fokus u Nacionalnoj strategiji je stavljen na implementaciju, odnosno na efikasnost njene primene, ali i na koordinaciju svih nadležnih organa koji su zaduženi za njenu primenu kroz jedno telo koje se naziva Stalna koordinaciona grupa. Takođe, mislim da je važna komponenta Nacionalne strategije i monitoring njene primene, odnosno monitoring rezultata koje će postići, ali isto tako i njene usklađenosti sa najnovijim međunarodnim rešenjima koja donose sve one relevantne institucije o kojima smo do sada govorili.
Usvajanje ovog zakona naravno da je na prvom mestu potreba, u smislu zaštite države i ustavnog poretka, ali i zaštite imovine i lica, ali je istovremeno i naša međunarodna obaveza. Ministar je pomenuo da je u poslednjih petnaestak godina Savet bezbednosti UN doneo veliki broj rezolucija koje se odnose na sprečavanje pranja novca i sprečavanje finansiranja terorizma. Tu bih na prvom mestu naglasio Rezoluciju 1247 i 1373, koje se upravo odnose na sprečavanje finansiranja terorizma. Te usvojene rezolucije predstavljaju jednu vrstu, hajde da kažemo, implicitne, a možda čak i eksplicitne obaveze za države članice UN da ih primenjuju, odnosno da ih kroz odgovarajuće propise primene u praksi.
Takođe, važno je reći i da Republika Srbija ima obavezu, s obzirom na njeno članstvo u Savetu Evrope, da svoje zakonodavstvo prilagodi i onim merama koje su propisane kroz određene propise koje Savet Evrope donosi. U tom smislu treba reći da je još od 2003. godine Republika Srbija članica jednog tela Saveta Evrope, tzv. Manivala, dok je istovremeno naša Uprava za borbu protiv pranja novca članica tzv. Egmont grupe.
Dakle, mi ovde imamo i, osim obaveza koje su povezane sa rezolucijama koje je usvojio Savet bezbednosti UN, obaveze koje proističu iz članstva u Savetu Evrope, ali imamo i obaveze usklađivanja našeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU. Manival, ovo telo Saveta Evrope, periodično donosi izveštaje u kojima ocenjuje napredak zemalja članica. Moram da kažem, nažalost, da je poslednji izveštaj Manivala iz decembra 2012. godine pokazao da Srbija nije ostvarila gotovo nikakav napredak kada je u pitanju sprečavanje finansiranja terorizma, odnosno dobili smo negativnu ocenu i to je jasan pokazatelj da smo morali najhitnije da donesemo odgovarajuću zakonsku regulativu, odnosno krovni dokument kakav predstavlja nacionalna strategija, a onda potom i ovaj zakon koji će omogućiti njenu primenu u praksi, da bismo popravili svoj položaj međunarodni i da bismo u nekoj perspektivi bili mnogo bolje ocenjeni.
Kao što rekoh, ovaj zakon predstavlja kamen temeljac, praktično, Nacionalne strategije za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma i on, u stvari, treba da donese određene benefite. Prvo je svakako stvaranje pretpostavki za borbu protiv terorizma i borbu protiv finansiranja terorizma. Zatim, treba da donese povećanje pravne sigurnosti za fizička i pravna lica kroz određene instrumente koje je zakon propisao, samim tim i poboljšanje poslovnog okruženja, odnosno stvaranje veće sigurnosti u poslovnom okruženju. Na kraju, rekao bih možda čak i najvažnije, on treba da doprinese poboljšanju međunarodnog ugleda Republike Srbije, naročito u kontekstu ovih loših rezultata koje smo imali u prošlosti, a koje možemo u budućnosti dramatično da povećamo.
Ne treba da zaboravimo koliko je aktuelna tema terorizma i finansiranja terorizma danas u svetu i poslednjih 15 godina, ali svakako i prethodne i ove godine. Verujem da i mnogobrojne kolege i ministar naročito znaju koliko u našim kontaktima sa relevantnim međunarodnim institucijama i sa predstavnicima i Brisela i američke administracije oni insistiraju upravo na tome da naša zemlja bude na liniji sa onim što su neki međunarodni standardi, kada je u pitanju borba protiv terorizma i protiv finansiranja terorizma, i koliko kada se nalaziš na toj liniji doprinosiš u stvari svom međunarodnom ugledu. Taj međunarodni ugled se nakon toga preslikava na svakako jednostavnije rešavanje mnogobrojnih otvorenih pitanja, da tako kažem, od onih koja se odnose na ubrzanje procesa evrointegracija do onih koja se tiču otvorenih pitanja koja imamo sa predstavnicima Prištine.
Ono što zakon propisuje jeste da Vlada Republike Srbije već u roku od 30 dana treba da izađe sa spiskom terorista i svih lica povezanih sa njima, odnosno sa tzv. listom označenih lica i da nakon toga svakih godinu dana tu listu ažurira. Takođe, zakon jasno propisuje i procedure za postizanje željenih efekata, to su one tri stvari o kojima sam govorio pre nekoliko minuta, dakle, na prvom mestu pretpostavke na osnovu kojih se lica mogu staviti na tu tzv. listu označenih lica, to je ministar govorio na koji način neko može doći na tu listu, zatim na kontrolu poslovanja naročito označenih lica ili svih onih koji se mogu dovesti u sumnju da na bilo koji način sa njima posluju.
Zatim, prelazimo na restriktivne mere, odnosno mere ograničavanja raspolaganja tom imovinom, a nakon toga i kontrolu, odnosno upravljanje tom imovinom nad kojom postoji mera ograničavanja raspolaganja. Na kraju krajeva, naravno, nadzor nad primenom zakona zašta je zadužena Uprava za sprečavanje pranja novca.
Kada je reč o izmenama i dopunama Carinskog zakona, on je naravno nastao kao posledica potrebe da usaglasimo našu zakonsku regulativu sa Carinskim zakonom EU u sa pravilima Svetske trgovinske organizacije.
Ono što je drugi razlog, ali rekao bih ne manje važan, jeste želja, i ako hoćete potreba, a ja bih rekao na prvom mestu imperativ da u najhitnijem roku pristupimo tzv. Evropskoj konvenciji o zajedničkom tranzitu, odnosno da počnemo da primenjujemo tzv. novokompjuterski, odnosno novokopjuterizovani tranzitni sistem NCTS. U suprotnom bojim se da bi Srbija došla u opasnost da postane jedan, da tako kažem nekonkurentan tranzitni pravac, da ne kažem da bi mogla da postane crna rupa na saobraćajnoj mapi Evrope.
Primena ovog novogkompjuterizovanog tranzitnog sistema, odnosno NCTS praktično smanjuje carinske procedure i na taj način ubrzava proceduru ocarinjenja na granici i povećava efikasnost transporta, isto tako, naravno, ubrzava protok robe i usluga i smanjuje što je vrlo važno troškove međunarodnog transporta i međunarodne trgovine.
Osim ovoga moj kolega je govorio o tome koja su to još rešenja nova koja ovaj zakon donosi, pa se neću osvrtati na sve ono što je on rekao, ali rekao bih da je vrlo važno ovo što je pomenuto, a to je da se ukida obaveza pribavljanja bankarske garancije za obezbeđenje carinskog druga, to jedna od stvari koja je vrlo važna koja utiče na smanjenje troškova. Druga stvar koja je vrlo važna jeste uvođenje ovog prekršajnog naloga za blaže carinske prekršaje i te dve mere su praktično usmerene na smanjenje troškova kako za privredne subjekte, tako i za carinske organe.
Ovaj novokompjuterizovani tranzitni sistem, opet kao i ono o čemu sam govorio, dok sam diskutovao o prethodnom zakonu nije sastavni deo ovog zakona i ne znam možda ja grešim, ali meni se čini da je on suštinski najvažnija posledica za donošenje ovog zakona, pa bih hteo sa nekoliko reči da se osvrnem na njega, jer mislim da je on vrlo važan i da pristupanje ovim tranzitnim procedurama, odnosno u tranzitnom postupku predstavlja nešto vrlo važno za Srbiju.
Dakle, ovaj novokompjuterizovani tranzitni postupak je usvojilo svih 28 zemalja članica EU, plus četiri zemlje članice tzv. EFTA sporazuma, plus Turska i već iz toga vidimo da se praktično radi o jednom sistemu koji zaokružuje čitav pravac od severne, zapadne Evrope preko centralne i južne Evrope do Male Azije, a onda se račva na Aziju i Afriku. Dakle, ko se ne nađe na tom pravcu mislim da može da bude u ozbiljnom problemu kada govorimo o tranzitu robe i usluga.
On je donet kao nešto što je trebalo da ubrza drastično carinske procedure, a to se radi na taj način što se kompletna dokumentacija obavlja praktično elektronski i samim tim utrošak vremena na granici se značajno smanjuje i povećava se efikasnost transporta.
Kada uzmemo u obzir geostrateški položaj Republike Srbije, o kome vrlo često govorimo i kada uzmemo u obzir činjenicu da Republika Srbija nije članica EU ona je praktično jedina zemlja na ovoj putanji koja nije članica EU, onda mislim da je potpuno nejasno da uvođenje NCTS sistema jeste nešto što je za Republiku Srbiju, rekao bih, neminovnost.
Između ostalog uvođenje ovog sistema naravno, to nije nešto što moramo da uradimo preko noći jeste i naša obaveza u procesu pristupanja EU, s obzirom da su sve zemlje članice EU ovaj sistem uvelu u upotrebu.
Pošto sam govorio o značaju i o hitnosti uvođenja ovog NCTS sistema, neko bi mogao da postavi pitanje - dobro, zašto onda ovaj zakon skoro šest meseci je u našoj proceduri u Skupštini, zašto ga nismo doneli ranije, možda smo izgubili tih šest meseci. Odgovor je da nismo izgubili vreme, odnosno da se na ovom projektu radi već dugi niz godina i da praktično ovaj zakon koji danas donosimo jeste kraj jednog puta koji traje već osam godina.
Mi smo već od 2007. godine uključeni u implementaciju ovog projekta kroz IPA 2007, IPA 2011 projekte, odnosno Fond predpristupne pomoći kroz koje smo obavili implementaciju prve i druge faze ovog projekta. Mi od, čini mi se, septembra 2014. godine već testiramo ovaj sistem u carinarnici u Subotici, tako da praktično smo prešli čitav put i ostalo je još da donesemo zakone i time stvorimo zakonski okvir i da nadam se u najskorije vreme počnemo u potpunosti primenjujemo novokompijuterizovan tranzitni sistem i da time postanemo još jedna zemlja koja će ga primenjivati, odnosno praktično jedina zemlja koja se nalazi na Koridoru 10, koja ga u ovom trenutku ne primenjuje da ga i mi primenjujemo.
Moramo da imamo na umu da postoji jedan konkurentni koridor koji se zove Koridor 4 na kome su sve zemlje članice EU. Dakle, tamo ne postoji nikakav prekid puta u smislu primene jednog jedinstvenog sistema tranzita. Zbog toga mislim da je vrlo važno da ovaj zakon izglasamo. Naravno, verujem da će se to i dogoditi i da u najskorije vreme, naravno počnemo da primenjujemo novo kompijuterizovani tranzitni sistem. Još jednom ću ponoviti da će SDPS podržati sva četiri predložena zakonska rešenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Poštovana guvernerko, cenjeni ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće set predloženih zakona koje danas imamo pred sobom iz razloga što smatramo da će oni doprineti većoj finansijskoj stabilnosti u Srbiji, većem poverenju građana u bankarski sistem u Srbiji i svakako ubrzanju procesa prilagođavanja našeg zakonodavstva pravnim tekovinama EU.
U današnjoj diskusiji ću naglasak staviti više na ova dva zakona koja nam je predložila NBS, naročito na Zakon o bankama, mada je potpuno jasno da je o ta dva zakona nemoguće govoriti van konteksta svih zakona, s obzirom da su ti zakoni međusobno povezani, međusobno uslovljeni, odnosno da ne kažem usmereni ka jednom istom cilju.
Nećete mi zameriti što ću na početku napraviti jedan teorijsko-istorijski osvrt, ali verujem da ću uspeti da pokažem da je on i te kako povezan sa onim o čemu danas govorimo, da je vrlo ilustrativan u smislu zbog čega je važno da donesemo ove zakone danas.
Današnje finansijsko poslovanje karakteriše nešto što se naziva simetričnost informacija koja najčešće izaziva probleme kao što je nepovoljna, odnosno inverzna selekcija koju bi najbolje mogli da ilustrujemo primerom slučaja kada banke iz različitih razloga postavljaju vrlo visoke kamatne stope koje deluju destimulišući za preduzeća koja su kvalitetna, a sa druge strane nisu destimulišuća za preduzeća koja nisu kvalitetna ili preduzeća koja imaju problem da se zadužuju na drugim mestima i preduzeća koja se, kao se to kaže, kockaju za spas, odnosno nemaju drugog rešenja nego da posegnu sa za takvom vrstom kredita.
Drugi problem koji je povezan sa simetričnim informacijama je tzv. moralni hazard o kome je govorio i ministar, a koji se najčešće vezuje za poslednje utočište koje u našem slučaju predstavlja NBS i Vlada RS ili krajnja instanca MMF. Poslednje utočište znači da neki ljudi mogu da donese neracionalne odluke zato što znaju da postoji neko ko će na kraju krajeva platiti cenu tih odluka, odnosno ko će spasiti bankarski sistem ukoliko on dođe u problem.
Poslednji problem koji karakteriše prisustvo simetričnih informacija jeste i najgori problem koji zna da se desi na kraju balade, što bi rekli. To je tzv. fenomen stada, odnosno slučaj jedne vrste bega kapitala, odnosno slučaj kada većina igrača na finansijskom tržištu svoje oči uglavnom ima uperene u one koji su za njih i po njihovom mišljenju najjači igrači ili oni koji imaju najsuperiorniju, odnosno superiorne informacije i kada neko od tih igrača, koji imaju superiornu informaciju jer se smatra da ima superiornu informaciju, se naglo povuče sa finansijskog tržišta, vrlo često se dogodi da većina ljudi sa tog tržišta odnosno igrača na finansijskom tržištu naglo povuče sredstva.
Najčešće kada govorimo o krizama govorimo o svetskoj ekonomskoj krizi. Ona je najsvežija i pogodila je nas u priličnoj meri, ali ima i jedna druga kriza koja je vrlo ilustrativna, a to je tzv. azijska kriza iz 1997. godine koja je nastala upravo zbog nedovoljno dobre regulacije u finansijskom sektoru i nedovoljno dobre supervizije, ali i nekih skrivenih slabosti koje su se uglavnom ogledale u tome kakav je bio odnos između kratkoročnog i dugoročnog zaduživanja, ali i kakav je bio odnos između zaduživanja u stranim valutama i zaduživanja u domaćim valutama.
Ta kriza je jednom na izgled bezopasnom platnom bilansu na Tajlandu izrasla u jednu vrlo ozbiljnu regionalnu krizu koja je rezultovala dramitičnim begom kapitala iz jugoistočne Azije. Da bi se rešili problemi te krize, vlade tih država su bile prinuđene da ulože ogromna sredstva za rekapitalizaciju banaka. Koreja 50 milijardi dolara, Indonezija 70 milijardi dolara, Tajland 20 milijardi dolara.
Kada ovaj primer pogledamo čini mi se da će mnogi od nas primetiti da postoje određene sličnosti sa situacijom sa kojom smo se mi nedavno susreli. Najveći teret te krize koja se desila u Aziji su osetili građani. To nisu plaćali oni koji su se kockali i koji su u stvari bili oni koji su izazvali ovu krizu. Naša loša iskustva koja smo imali poslednjih godina, odnosno uglavnom 2012. i 2013. godine su upravo nastala zbog nepovoljne selekcije moralnog hazarda, rekao bih, koji je u određenim situacijama prerastao u kriminalno ponašanje, nedovoljno dobre regulacije i nedovoljno dobre supervizije i naravno svetske krize koja je u tom trenutku bila aktuelna.
U određenoj meri smo imali sreće što nismo platili tako ozbiljnu cenu kakvu su platile zemlje jugoistočne Azije, ali cena koju smo platili je za našu ekonomsku snagu, koja je mnogo manja, nego ekonomska snaga jedne Koreje npr, bila i te kako previsoka i nije apsolutno bila prihvatljiva. Razlog zašto nismo platili, zato što je ipak dovoljno dobro bio regulisan naš finansijski sistem, zato što je ukupna adekvatnost kapitala celokupnog bankarskog sistema bila dovoljno dobra i likvidnost celokupnog bankarskog sistema bila dovoljno dobra da je on mogao da izdrži, a intervencija države je pomogla da se ne suočimo sa onim poslednjim problemom, a to je fenomen stada koji bi bio poguban za našu ekonomiju u tom trenutku.
Ipak, čini mi se da je taj primer iz nedavne prošlosti u svetlu ovoga o čemu sam govorio ukazao da je neizbežno da posegnemo za jednom ozbiljnom reformom regulative koja se tiče finansijskog sistema i da donesemo jednu regulativu koja će na ozbiljan način i u svetlu novih rešenja i novih svetski praksi i direktiva EU, koje su donete, nekoliko njih u međuvremenu, a za nas je važna ova iz maja 2014. godine, koju ću kasnije pomenuti, da praktično na jedan drugačiji način postavimo nadgledanje, superviziju i reagovanje kada je finansijski sistem u pitanju. Dakle, kada smo se suočili sa problemima, odnosno potencijalnom ozbiljnom bankarskom krizom, odnosno sa problemima nekoliko nelikvidnih, da ne kažem potpuno uništenih banaka, mi smo se našli pred dilemom. Mogli smo da prepustimo tržištu da ono reguliše tu bankarsku krizu u nastanku ili smo mogli da reagujemo, odnosno da prenesemo određena sredstva i da pokušamo da spasemo čitav bankarski sistem.
Naravno, doneli smo odluku istu onakvu kakvu je donela i ogromna većina zemalja četiri godine ranije kada je nakon propasti Investicione banke „Leman bradrs“ nastala svetska finansijska kriza i mi smo praktično spasili ovaj naš bankarski sistem, odnosno sprečili ga da uđe u jedan cirkulus siciozus kojim bi se ta spirala verovatno završila pogubno.
Cena ishoda onog prvog koji sam pomenuo, a to je da prepustimo tržištu da reši probleme, na kraju krajeva je verovatno bila daleka veća nego ova koju smo platili i sasvim sam siguran da je odluka koju smo u tom trenutku doneli bila dobra. Ono što je sporno, jeste što cenu nečijeg neznanja ili još gore, nečijih kriminalnih radnji odnosno kriminalnih radnji pojedinaca, nisu platili oni koji su za to bili odgovorni već su, na kraju krajeva, platili građani, odnosno svako od nas, građana Republike Srbije, poreskih obveznika ove zemlje.
U oktobru 2012. godine smo doneli Zakon o preuzimanju imovine i obaveza određenih banaka koje su se našle u finansijskim problemima. Taj Zakon je prestao da važi 31. 12. 2014. godine, što će reći da u ovom trenutku čak ne može da primenjujemo i ono što nam je taj zakon davao kao mogućnosti u slučaju nastanka neke krize. Tim Zakonom smo, pod znacima navoda rešili problem nove „Agrobanke“, ali pod znacima navoda, zato što smo, da bismo ga rešili, preneli 250 miliona evra sa računa Agencije za osiguranje depozita odnosno Fonda za osiguranje depozita i time praktično ga onesposobili za bilo kakvo dalje normalno funkcionisanje.
Ono što je sporno i problematično u celoj priči jeste da su nakon toga nastali problemi sa oduzimanjem dozvola jednog niza banaka – „Razvojne banke Vojvodine“, „Privredne banke Beograd“, „Univerzal banke“. Dakle, mi smo došli u situaciju da država Srbija mora stalno da spašava neke banke ili da daje garancije za njihovo spašavanje.
Mi smo se prilikom sklapanja sporazuma sa MMF obavezali da više nećemo davati nikakve garancije, osim onih koje su projektnog karaktera. U tom smislu može biti čudno to što jedina garancija koja je u budžetu za 2015. godinu, a koja nije projektnog karaktera, jeste upravo garancija vredna 200 miliona evra za Agenciju za osiguranje depozita. To nije nikakva slučajnost niti odstupanje od pravila, nego je upravo posledica jednog dogovora koji podrazumeva jednu vrstu implicitne obaveze, a to je da donesemo ovaj set zakona u najkraćem mogućem roku, odnosno, dogovoreno je da to bude do kraja januara 2015. godine. Otud hitnost da se ovi zakoni što pre donesu.
Naravno, to ne znači da nas je neko naterao na to da donesemo ove zakone. Mislim da su ovi zakoni vrlo važni i vrlo korisni za našu zemlju. U krajnjem slučaju, kao što je ministar i rekao, na ovim zakonima se radi već prilično dugo vremena. Dakle, oni nisu nastali i rad na njima nije počeo u decembru mesecu kada smo razgovarali sa MMF. Nas je MMF, da tako kažem, pod znacima navoda, naterao da malo ubrzamo proceduru i da ih po možda malo ubrzanijoj proceduri donesemo.
Dakle, suočeni sa ozbiljnošću posledica sanacije krize i razmerama krize koja je mogla da nastane, mi smo odlučili da, a s obzirom na to da smo doneli odluku da vodimo odgovornu fiskalnu i monetarnu politiku, na potpuno jedan drugi način postavimo superviziju finansijskog sistema i da u stvari naglasak više stavimo na preventivno i blagovremeno delovanje odnosno na sprečavanje pojave krize, a da kada do krize dođe, na nju reagujemo na način da sprečimo odnosno da minimiziramo troškove za građane a da veći teret eventualnog nastanka krize, makar ona bila partikularna u jednoj od banaka, podnesu oni koji i treba da podnesu taj teret, a to su na prvom mestu akcionari, a potom poverioci te banke.
Jedan tim, sastavljen od Ministarstva finansija, NBS i Agencije za osiguranje depozita, u koordinaciji sa Svetskom bankom, MMF i Evropskom bankom za obnovu i razvoj, je u stvari napravio ovaj predlog zakona koji se danas nalazi pred nama.
Zakonska rešenja iz 2010. godine koja su i dalje važeća, dokle god ne usvojimo ovo, nisu bila u stanju, da budemo iskreni, da se izbore sa problemima i izazovima koje su pred nas postavljale problematične banke. Istini za volju, svetska ekonomska kriza je pokazala da ni mnogo ozbiljnije i uređenije zemlje od nas nisu imale rešenja za neke nove pojave sa kojima smo se suočili u poslednjih pet, šest do 10 godina.
Zato je ideja u ovim predlozima koji se pred nama nalaze, kao što sam već rekao, upravo da se više radi na preventivi i na blagovremenom reagovanju, ali isto tako i na davanju jednog širokog spektra mera instrumenata nadležnim institucijama kojima će oni moći na jedan fleksibilan način da reaguju u svakom pojedinačnom slučaju na poseban način. Dakle, da praktično nemamo jedan uzak skup mera koje onda primenjujemo bez mnogo razmišljanja, nego imamo jednu vrlo veliku disperziju kada su mere i instrumenti u pitanju i vrlo veliku fleksibilnost u njihovom kombinovanju, da bismo u stvari i na taj način postigli da primena tih mera i instrumenata bude i efikasnija i delotvornija.
Na osnovu preporuka Bazelske komisije za superviziju banaka i regulative Evropske unije, uočena je potreba da se napravi jedna vrsta preraspodele nadležnosti između Agencije za osiguranje depozita, Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije, odnosno uočeno je da, to je, doduše, sad već moje tumačenje, da je Agencija za osiguranje depozita imala malo preveliki broj nadležnosti u odnosu na sopstvene kapacitete, a i da je možda preveliki broj nadležnosti bio u rukama jedne institucije, što, naravno, nikad nije dobro. Bolje je da te nadležnosti budu podeljene između više institucija i zbog toga što time možemo da postignemo veći kvalitet primene tih nadležnosti, ali i zbog toga što možemo da postignemo veću nezavisnost u odlučivanju.
Očekivani efekti primene regulative koja se danas nalazi pred nama su, u svakom slučaju na prvom mestu – očuvanje stabilnosti funkcionalnosti održivosti finansijskog sistema. Na drugom mestu je smanjenje cene restrukturiranja banaka. Na trećem mestu je smanjenje troškova za budžet odnosno za građane Republike Srbije. Kao krajnji cilj primene svih ovih mera na srednji i dugi rok jeste u stvari stvaranje jednog uređenog i stabilnog bankarskog sistema i dalji rast, rekao bih, poverenja građana u bankarski odnosno u finansijski sektor.
To bi trebalo da omogući prikupljanje sredstava i, čini mi se, bolju alokaciju sredstava, nego što je to slučaj danas i što je bio slučaj u prošlosti, u produktivnije projekte, a to opet može da obezbedi odnosno da generiše snažniji privredni rast.
Inače, ovi zakoni su, rekao bih, samo deo aktivnosti NBS, ali i Ministarstva finansija, o čemu sam prilično govorio pre mesec dana, kada sam govorio o budžetu za 2015. godinu pa se na to neću vraćati. Dakle, oni su samo deo aktivnosti NBS koje su usmerene na poboljšanje poslovnog okruženja i sigurnosti u finansijskom sektoru. Ja bih u tom smislu dao samo dva primera, koji se u priličnoj meri oslanjaju na ovu moju današnju diskusiju.
Pre nekoliko meseci NBS je donela jednu odluku koja upravo ima, rekao bih da je na istoj liniji sa onim o čemu danas govorimo, a radi se o odluci o objavljivanju podataka i informacije banke, kojom se praktično proširuje broj informacija koje banke moraju da učine javnim. Jedna od njih jeste i informacija o adekvatnosti kapitala. Praktično, mi poslovanje banaka činimo transparentnijim, odnosno približavamo te informacije građanima, na koji način smanjujemo moralni hazard u onom delu o kome je govorio ministar finansija.
Dakle, nisu građani krivi ukoliko, povedeni većom kamatnom stopom, odu i ulože novac u onu banku koja im je ponudila najveću kamatnu stopu. Ali, ukoliko mi nateramo banke, pod znacima navoda, naravno, da daju veću količinu informacija i ako bolje informišemo građane i ako Narodna banka svojom vrlo važnom aktivnošću koju ima, a to jeste upravo komunikacija sa javnošću, iskomunicira sve to sa javnošću, onda time povećavamo odgovornost građana za eventualno investiranje svojih sredstava u banke koje su sklone donošenju pogrešnih odluka ili su na nekom pogrešnom putu. Da ne govorim da imamo sve ove mere koje će od naredne nedelje, nadam se, kada usvojimo ove zakone, na raspolaganju imati NBS da reaguje i da spreči bilo kakvu lošu putanju našeg bankarskog sistema.
Druga odluka o kojoj bih rekao nekoliko reči jeste odluka o smanjenju stope na deviznu obaveznu rezervu i promena strukture devizne obavezne rezerve u smislu povećanja izdvajanja u dinarskim iznosima, koja treba da pospeši naročito dugoročno kreditiranje i smanjenje kamatnih stopa. Dakle, sa jedne strane, donosimo tzv. prudencijalnu regulativu, odnosno, pod znacima navoda, zatežemo finansijski sistem i stvaramo jedan finansijski sistem u kome su praktično igrači na finansijskom tržištu prinuđeni da posluju na jedan mudar način.
S druge strane, koliko god i gde god je to moguće, smanjujemo restriktivnost monetarne politike i na taj način pokušavamo da stvorimo jedan balans u kreiranju monetarne politike, da bismo pospešili ono što je za nas vrlo važno, a to jeste upravo kreditna aktivnost. Ali, nama nije važno samo da kreditna aktivnost raste, nama je važno da kreditna aktivnost bude usmerena na pravi način, odnosno da lokacija kapitala bude adekvatna, tj. da kapital bude usmeren u one aktivnosti koje su produktivne i koje su profitabilne, a ne ka onima koji pokušavaju da spasu svoje kompanije tako što se zadužuju prekomerno i bez ikakvih sredstava obezbeđenja.
Na kraju, imam vrlo malo vremena, ali ću samo u nekoliko reči o predloženim rešenjima, mada ste vi, guvernerko, zaista vrlo ozbiljno i opširno to izložili. Vrlo kratko ću, zaista samo u nekoliko reči, o onim stvarima koje su se meni učinile iz mog ugla najvažnijim od svega onoga što ste rekli. Naravno, ne osporavam važnost drugih stvari.
Dakle, ono što je vrlo važno, jeste prenošenje nadležnosti iz Agencije za osiguranje depozita na Narodnu banku Srebije za proces restrukturiranja banaka.
Ono što je druga stvar koja je vrlo važna, jeste da se praktično unapređuje saradnja svih nadležnih institucija, odnosno Narodne banke Srbije, Ministarstva finansija i Agencije za osiguranje depozita. Kroz taj neki sinergetski zajednički nastup mi možemo da ostvarimo u svakom slučaju bolje efekte.
Treća stvar koja je vrlo važna, jeste ono što sam pomenuo, a to je preventivno delovanje Narodne banke Srbije. Na prvom mestu mislim na zakonom propisanu obavezu izrade plana oporavka za banke, koji će nadgledati Narodna banka Srbije, a koji podrazumeva da banke naprave vrlo ozbiljan plan oporavka, da predvide sve moguće problematične situacije u koje mogu da dođu i da za svaku od njih naprave plan oporavka, s tim što ne može više banaka praviti identične ili vrlo slične planove oporavka, zato što one u te planove oporavka moraju da ugrade sve one elemente koji ih karakterišu, da li je to snaga na tržištu ili je neki drugi element. Dakle, jedan vrlo ozbiljan plan oporavka koji moraju da naprave.
Druga stvar koja je vrlo važna, jeste proširenje supervizorskih ovlašćenja Narodne banke Srbije, koja se ogledaju u merama ranih intervencija. Dakle, ovog puta opet kada primenjujemo mere mi moramo da te mere primenimo već u nekim prvim fazama, odnosno kada postoje prve naznake da bi neka banka možda mogla da donese neku pogrešnu odluku.
Treća stvar koja je vrlo važna, jeste propisivanje mehanizama koji omogućuju da kapital banke apsorbuje gubitke. Dakle, da ne čekamo da banka uđe u ozbiljne probleme.
Ima tu još dosta vrlo važnih rešenja, ali pošto nikako ne bih voleo da me moj dragi kolega Konstantin prekine u mojoj diskusiji, koja je već prešla 20 minuta, ja ću još jednom samo ponoviti da će, naravno, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije podržati ove zakone. Zahvaljujem vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će u Danu za glasanje podržati Predlog rebalansa budžeta za 2014. godinu, Predlog zakona o budžetu za 2015. godinu i sve prateće zakone.
Današnju diskusiju ću fokusirati uglavnom na Predlog zakona o budžetu i na prateće mere fiskalne konsolidacije, odnosno na, da tako kažem, neki pogled u sutra, a taj pogled u sutra je nemoguće, čini mi se, napraviti a da ne pogledamo malo u prošlost. Kada pogledamo u prošlost, možemo da vidimo da je Srbija još od 2005. godine na jednoj postojanoj trajektoriji konstantnog povećanja rashoda, smanjenja prihoda budžeta, rasta budžetskog deficita i povećanja javnog duga. Tu trajektoriju smo mi, čini mi se, u priličnoj meri uspeli da zaustavimo u ovom poslednjem kvartalu 2014. godine, bez obzira na šok koji smo imali, odnosno na poplave koje smo imali u prvom delu 2014. godine i sada ulazimo u 2015. godinu sa ambicijom da uđemo u jedan proces preokretanja te putanje.
Kada govorimo o tome šta smo uspeli da postignemo već sada, prva stvar koja mislim da je veoma važna a koju treba da kažemo jeste da smo uspeli, čini mi se, već u prvoj godini primene ovog trogodišnjeg plana mera fiskalne konsolidacije da značajno smanjimo ukupan deficit. On je smanjen sa 7,8% bruto-domaćeg proizvoda, barem prema onim podacima koje posedujemo, ne možemo govoriti o uštedama koje će eventualno biti postignute zato što će one biti predmet praktično tek u izveštaju o izvršenju budžeta, dakle, mi u ovom trenutku raspolažemo sa podatkom od 7,8% bruto-domaćeg proizvoda u 2014. godini i projektovanih 5,8% bruto-domaćeg proizvoda u 2015. godini. S obzirom na konzervativne procene, to 5,8% može da bude i manje, kao što će i onih 7,8% najverovatnije biti manje.
U svakom slučaju, mi govorimo o negde oko 2% ušteda u budžetskom deficitu u jednom trogodišnjem planu koji targetira u 2017. godini budžetski deficit od 3,8%. Dakle, planiramo da za tri godine ostvarimo neko smanjenje od nekih 4% bruto-domaćeg proizvoda, a već u prvoj godini ostvarujemo 2%. Dakle, praktično, za 2016. i 2017. godinu nam ostaje, pod znacima navoda, samo po 1% bruto-domaćeg proizvoda za smanjenje, što će biti svakako mnogo lakše ostvariti nego ovih 2%.
Kada govorimo o merama fiskalne konsolidacije, one nisu ništa novo. Mi još od 2012. godine, tačnije rečeno od rebalansa u 2012. godini, primenjujemo mere fiskalne konsolidacije, ali primenjujemo mere fiskalne konsolidacije koje su se prevashodno bavile prihodnom stranom budžeta, odnosno nisu rešavale strukturne probleme koje se u tom budžetu nalaze. Dakle, mere same po sebi nisu ništa novo. Ono što jeste novo, bolje i drugačije, jeste način na koji te mere odnosno kako te mere sprovodimo.
Mislim da je tu vrlo važno reći jednu stvar, a to je da, čini mi se da smo završili sa jednim periodom u kome smo imali običaj u nekim delovima tog perioda da na veštački način stvaramo suficit ili smo imali običaj, izvinićete što koristim jedan kolokvijalan izraz, da u nekim periodima štelujemo deficit. To je prva stvar koja mislim da je veoma važna i da je suštinska stvar.
Drugo što je vrlo važno jeste da prestajemo sa praksom stalnog gašenja požara, odnosno primene jednokratnih ili, ako hoćete, ad hok mera. Ovog puta idemo u mere koje su usmerene na rešavanje strukturnih problema.
Sledeća stvar koja mislim da je izuzetno važna jeste da su po prvi put prilikom izrade budžeta korišćene projekcije koje su bile vrlo konzervativne po svojoj prirodi, ako hoćete, čak, usudio bih se da kažem – po malo pesimistične. To je nešto što je novo i to je nešto što je drugačije. Pokazalo se u prethodnom periodu da smo vrlo često imali običaj da imamo vrlo optimističke procene, naročito prilikom projektovanja prihoda budžeta, koje se potom nisu ostvarivale. Prvo smo trpeli kritike Fiskalnog saveta, potpuno opravdane, a potom smo imali probleme da u rebalansima budžeta treba da objašnjavamo zbog čega su te procene bile pogrešne.
Na kraju krajeva, citiraću ministra Vujovića, po prvi put, kako vi rekoste, ministre – sve ono što je bilo ispod crte, automatski ide iznad crte. Dakle, nema više prikrivenih troškova. Imamo jedan budžet koji je konačno, čini mi se, u priličnoj meri transparentan i samim tim, rekao bih, takođe kredibilan.
Pomenuo sam da smo imali dobre rezultate u poslednjem kvartalu 2014. godine i zaista u 10. i 11. mesecu, odnosno oktobru i novembru 2014. godine, mi beležimo za naše pojmove značajan rast naplate PDV-a, što je posledica dva faktora. Jedan je stabilizacija poreskog sistema, koja je nastala nakon nekih stalnih promena koje unose distorzije u poreski sistem, a druga stvar jeste jedna ozbiljnija kontrola na terenu koja je dovela do, rekao bih, boljeg obuhvata.
Zatim imamo takođe jedan vrlo značajan parametar, odnosno indikator, a to je značajno povećanje naplate akciza na duvanske proizvode. To je vrlo značajno zato što smo u 2013. godini i u prvoj polovini 2014. godine imali vrlo značajne padove u naplati akciza na duvanske prerađevine, negde oko 20%. Sada imamo prvi put, dakle, posle godinu i po dana, rast naplate. Tu bih naročito pohvalio Vladu i nadležno ministarstvo. Mi smo, bez obzira na to, ipak, kada smo pravili projekcije naplate akciza za 2015. godinu, išli sa, opet jednom, rekao bih, pesimističnom procenom, dakle, nije uopšte ukalkulisano to da imamo porast naplate akciza. Naravno, imamo ovaj trend koji se nastavlja, a to je rastući trend naplate akciza na naftne derivate.
Ovo što sam sad rekao nije nešto što treba da nas uljuljka i da to znači da treba da stanemo sa nastavkom primene mera. Ja bih rekao da moramo mnogo ozbiljnije u 2015. godini da primenjujemo mere, odnosno, moramo da nastavimo da radimo na jačanju kapaciteta poreske uprave, moramo da radimo na jačanju, čini mi se, sinergije inspekcijskih službi odnosno njihove međusobne saradnje, da bismo na taj način postigli bolje rezultate.
Treća stvar, koja mislim da je veoma važna, jeste da moramo da radimo na jačanju svesti kod građana, tj. građani moraju da shvate da oni koji ne plaćaju poreze, praktično zavlače ruke u njihove džepove.
Kada govorimo o budžetu za 2015. godinu, odnosno o Predlogu zakona o budžetu za 2015. godinu, ja bih rekao da ga karakterišu tri stvari – odgovornost, racionalnost i transparentnost. Kada govorimo o odgovornosti, mislimo na odgovornost u projektovanju i sprovođenju fiskalne politike. Ja bih tu citirao nešto što je Fiskalni savet u svojoj analizi Predloga budžeta za 2015. godinu rekao – procena javnih rashoda i javnih prihoda u budžetu su u najvećoj meri objektivne, a planirani fiskalni deficit realističan. Dakle, to govori o jednoj odgovornoj fiskalnoj politici.
Kada govorimo o racionalnosti, mislim na racionalnost upravljanja resursima koji se nalaze u rukama države. Naravno, to se odnosi i na Predlog budžeta, ali i na prateće mere fiskalne konsolidacije, naročito na onaj deo koji se odnosi na praktično reorganizaciju javnog sektora.
Kada kažem – transparentnost, tu na prvom mestu mislim na transparentnost u prikazivanju svih troškova koje država ima.
Mere o kojima govorimo, koje se primenjuju a koje su deo ovog paketa mera fiskalne konsolidacije, jesu na prvom mestu jedno trajno rasterećenje rashoda na nivou države i to se postiže upravo ovim strukturnim promenama o kojim govorim, a ne nekim ad hok merama.
Druga stvar koja je vrlo važno jeste transformacija javnog sektora u jedan efikasan, delotvoran i racionalan sistem, čime se stvaraju preduslovi za stvaranje boljeg poslovnog okruženja, a što opet može da ima za posledicu i porast investicija i porast zapošljavanja i bolju produktivnost i bolju konkurentnost srpske privrede.
Jedna od stvari koja se kroz tu reorganizaciju rešava, ilustracije radi, jeste, a to smo oročili za 31.12.2015. godine, rešavanje problema preduzeća u restrukturiranju i disfunkcionalnih preduzeća koja se nalaze u portfelju Agencije za privatizaciju. Dakle, samo rešavanjem tih problema pojaviće se novih 700 miliona evra u našem budžetu jer to je upravo onoliko koliko smo mi na godišnjem nivou, prema procenama Svetske banke, dakle, nezavisne institucije, trošili na ova preduzeća.
Na kraju krajeva, mislim da je nešto što je vrlo važno to da se nastavi borba protiv sive ekonomije i poreske evazije, odnosno izbegavanja plaćanja poreza. Tu bih zahvalio našim prijateljima iz Slovačke koji su tokom prošlonedeljnog sastanka ponudili, i nadam se da će to Vlada prihvatiti, njihovu ekspertsku pomoć upravo u borbi protiv sive ekonomije.
Kada na ovo što sam sve rekao dodamo i proces pristupanja EU, koji svakako takođe daje svoj doprinos popravljanju poslovnog okruženja ili poslovnog imidža, kako god hoćete, Srbije, onda je jasno da smo stvorili solidne pretpostavke za jedan dugoročno održiv rast u Srbiji.
Ono što bih takođe želeo da pohvalim jeste da, za razliku od prethodnih godina kada smo imali vrlo česte izmene zakona iz poreske oblasti, ove godine nemamo praktično uopšte nikakve značajne izmene kada je poreska politika u pitanju. Ovo što imamo danas kao izmene na dnevnom redu, to su u suštini izmene koje su tehničkog karaktera, dakle, to nije izmena poreske politike.
Dakle, idemo u pravcu stvaranja jedne stabilne poreske politike, što je nešto što je vrlo važno, što ima vrlo značajne konsekvence, odnosno treba da ima vrlo značajne konsekvence i verujem da će imati, a to je na prvom mestu bolja naplata i bolji obuhvat naplate poreza, a na drugom mestu veća predvidivost. Ukoliko želimo u nekom narednom periodu da imamo ozbiljan priliv investicija, mi moramo da stvorimo jedan predvidiv sistem. Ozbiljni strani investitori neće doći na tržište koje nije predvidivo. Jedan od elemenata vrlo važnih te predvidivosti jeste upravo stabilna poreska politika.
Ono što bih takođe istakao kao vrlo značajnu stvar jeste da će i javna preduzeća konačno morati da počnu da se ponašaju prema nekim unapred propisanim pravilima. Tu bih posebno pohvalio ministarstvo koje vodi ministar Sertić i njega konkretno. Dakle, nešto za šta su se SDPS i ministar Ljajić zalagali već u jednom dužem periodu jeste da se vezuje za ciljeve ono što radimo, odnosno da pravimo praktično jednu spregu između ciljeva, merila i odgovornosti. To je nešto što uvodimo i ovaj budžet, time što ga pravimo programskim budžetom a ne više linijskim, to je ono što se uvodi u javna preduzeća. Dakle, mora da se zna ko je za šta odgovoran, mora da se zna ko je ciljeve postavio, moraju da se znaju vremenski rokovi, moraju da se znaju prolazna vremena, moraju da se znaju merila i moraju da se znaju pravila ko je odgovoran za slučaj da ti ciljevi nisu ostvareni.
U ovom budžetu smanjujemo neproduktivne subvencije, odnosno one subvencije koje su se pokazale u prethodnom periodu kao neefikasne. Vidim da tu najviše pažnje privlači to što menjamo subvencije poljoprivredi, odnosno što se smanjuju praktično subvencije poljoprivredi, odnosno agrarni budžet. Mislim da tu propuštamo da primetimo, ne mislim, naravno, na vas, ali mislim na jedan deo javnosti, da osim što se smanjuju rashodi, u smislu subvencija poljoprivredi, da se menja struktura tih rashoda, odnosno da praktično vršimo jednu vrstu racionalizacije subvencija.
Subvencije su inače u Srbiji na nivou koji je daleko viši od zemalja u EU. Mi definitivno moramo da idemo na smanjenje subvencija. Kada je reč o subvencijama poljoprivredi, mi ćemo smanjiti, odnosno vaš je predlog da se smanje subvencije, odnosno da se praktično ukinu za poslove koji su veći od 20 ha, to su stvari koje su vrlo logične, da se ukinu subvencije za državno zemljište koje se daje u zakup, ali se sa druge strane radi nešto što je vrlo značajno, a to je da imamo snažniju podršku stočarstvu, što mislim da je jedna od šansi koju smo propuštali u prethodnom periodu. Takođe, imamo ulaganje značajno u sisteme za navodnjavanje i imamo konačno završavanje laboratorije za proveravanje kvaliteta sirovog mleka, što mislim da je vrlo važno.
Takođe treba istaći, to se, na žalost, gotovo nikada ne pominje, da će u 2015. godini biti 175 miliona evra na raspolaganju iz IPA fondova za poljoprivrednike. Mi, naravno, te poljoprivrednike, ali i našu državnu administraciju moramo da obučimo da budu u stanju da koriste te fondove, ali i to je nešto što postoji na raspolaganju i to je nešto što su sredstva koja treba da budu na najbolji mogući način iskorišćena. Ta sredstva sigurno ili neće biti iskorišćena ili će biti iskorišćena na najbolji mogući način.
Ono što mislim da je vrlo važno takođe reći kada govorimo o trošenju budžetskih sredstava, mi najčešće govorimo o tome koliko se troši. Naravno da je vrlo značajno smanjiti budžetski deficit, odnosno smanjiti nivo troškova, ali mnogo manje govorimo o tome, a mislim da je to podjednako važno – način na koji se troši, odnosno kako se troše sredstva. Mi moramo ta sredstva koja trošimo da trošimo na jedan delotvoran način. Opet se vraćamo na onu priču o ciljevima, odnosno nečega što programski budžet može da omogući, da praktično mi, osim što vidimo koliko se novca troši, vidimo i na koji način se taj novac troši.
U tom smislu, ona priča o tome da ćemo smanjiti štednju na diskrecionim rashodima a ne na privlačenju javnih investicija mislim da je vrlo korisna. Zaista, u periodu od 2015. do 2017. godine, po mišljenju svih relevantnih institucija, uključujući Fiskalni savet, će rasti javne investicije, ali i privatne investicije, kao posledica na prvom mestu sporazuma sa MMF, ali svakako i završetka procesa restrukturiranja i rešavanja problema preduzeća koja se nalaze u portfoliju Agencije za privatizaciju. Dakle, tim kvalitetnim merama o kojima sam govorio i sporazumom koji očekujemo da će u februaru biti potpisan, odnosno aranžmanom iz predostrožnosti, sa MMF, mi menjamo položaj naše države na međunarodnim finansijskim tržištima, odnosno menjamo kredibilitet, odnosno menjamo kreditni rejting zemlje. To je nešto što je vrlo važno jer time stvaramo pretpostavke da se zadužujemo na jeftiniji način, odnosno da naša zaduženja budu daleko povoljnija nego što su ovom trenutku.
Video sam na jednom mestu, čini mi se, u analizi Fiskalnog saveta uporednu analizu Nemačke, nismo mi uporedivi, ali je kao konkretan primer ovde vrlo zanimljivo ako ima nešto malo veći deficit u odnosu na BDP, koliko su manja izdvajanja u odnosu na BDP za servisiranje tog deficita zato što se zadužuju po daleko povoljnijim uslovima. Mi, naravno, ne možemo da očekujemo da dostignemo kreditni rejting Nemačke, ali moramo da radimo na poboljšanju kreditnog rejtinga, time ćemo mnogo toga poboljšati. Smanjićemo, npr, izdvajanja za kamate koje su nam ove godine vrlo veliki problem jer mi imamo vrlo malo smanjenje rashoda, bez obzira na to što smo u suštini napravili vrlo ozbiljne rezove na kojima smo uštedeli vrlo ozbiljne količine novca zato što, između ostalog, smo imali vrlo značajno povećanje kamata u 2015. godini.
Kada govorimo o konkretnim uštedama, mi smo, naravno, najveće uštede ostvarili po osnovu smanjenja plata i penzija, po osnovu smanjenja diskrecionih rashoda, po osnovu smanjenja subvencija o kojima sam govorio. Mislim da kada govorimo o uštedama je važno još nešto reći. Čini mi se da ovim Zakonom o budžetu u 2015. godini i Zakonom o budžetskom sistemu uvodimo jedno novo opredeljenje, a to je opredeljenje da se deli samo onoliko koliko realno imamo, a ne da se protežemo preko, kako kaže naš narod, sopstvenog gubera. Dakle, ono što smo se dogovorili i što smo učinili kada su stranke u pitanju, to je da se procentualna davanja vezuju za poreske prihode, dakle, za ono što prihodujemo, a ne za rashode, kao što je bio ranije slučaj. Tako će od sada pa nadalje važiti za sve. Dakle, sva procentualna davanja se vezuju za nešto što je realno, a to je koliko smo prihodovali.
Druga stvar, ukidaju se svi netransparentni bonusi, dodaci i naknade, što mislim da je takođe vrlo važno. Treća stvar, povećanje plata i penzija, koje će, verujem, u jednom trenutku postati tema o kojoj ćemo moći da razgovaramo, se vezuje za jednu agregatnu zaradu koju smo napravili na nivou države, a ne na nekakva pravila koja nisu zasnovana na realnim parametrima. Bez obzira na ovo što zvuči na trenutke pesimistično, mislim da ipak možemo da se nadamo izvesnom oporavku standarda stanovništva u 2016. i 2017. godini, ali na realnim osnovama, a ne kao do sada.
Kao pripadnik SDPS, moram da kažem i nekoliko reči o nečemu što nas vrlo zanima, a to je socijala, odnosno socijalna davanja. U tom smislu, moram da pohvalim Vladu što smo, bez obzira na velike uštede koje treba da budu učinjene u 2015. godini, smogli snage da socijalna davanja u izvesnoj meri povećamo, dakle, u nominalnom iznosu, odnosno da, kako kaže Fiskalni savet, praktično ta davanja budu na odgovarajućem nivou.
Ono što mislim da treba da poslušamo je nešto što je Fiskalni savet rekao, a to je da ta davanja treba da budu bolje targetirana. Dakle, moramo u narednom periodu da se usmerimo, da se fokusiramo na to da davanja socijalna budu što je moguće bolje targetirana. Tu bih pomenuo nekoliko primera koje smo imali, koje imamo, odnosno, u ovom budžetu.
Jedan je, recimo, nešto što mislim da je vrlo važno, to je program za socijalno ugrožene, odnosno tzv. projekat energetski zaštićenog kupca gde će država obezbediti između 120 i 240 kilovat časova za tog zaštićenog kupca.
Druga stvar jeste, to što su omogućeni veći transferi nacionalnih službi za zapošljavanje. Dakle, idemo u susret problemu. Znamo da ćemo u narednoj godini imati porast nezaposlenosti zbog završetka procesa restrukturiranja određenih obaveza koje smo preuzeli, ali mi idemo u susret tome. Mi opredeljujemo 2,2 milijarde dinara za aktivne mere zapošljavanja. Mi opredeljujemo određena sredstva za povećavanje nadoknada za nezaposlene i za prevremeno penzionisanje onih koji žele da dokupe radni staž…

…na teret države. Završiću ovde, zahvaljujem.

…ne, ne, zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, moja koleginica iz poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, Branka Bošnjak je već govorila o ovom zakonu iz ugla struke, pa ću ja pokušati da dam jedan osvrt koji će biti kroz malo drugačiju vizuru.
Kada govorimo o ovom zakonu, odnosno o Zakonu o planiranju i izgradnji, možemo da govorimo o efektima koji se mogu postići, odnosno o onim efektima koje očekujemo da ćemo postići njegovom primenom, ali isto tako možemo da govorimo i o propuštenim efektima zbog njegovog nedonošenja ili zbog njegovog neblagovremenog donošenja.
Prvi zaključak koji nam se nameće kada posmatramo aktuelnu situaciju, koja je u suštini karakterisana nedostatkom adekvatne zakonske regulative, jeste da je naša građevinska industrija unazađena, ali rekao bih i da su unazađene još neke grane koje su, da tako kažem, naslonjene na građevinsku industriju, kao npr. industrija građevinskog materijala. Gubitak koji je time stvoren privredi Srbije, građanima Srbije i bruto domaćem proizvodu Srbije je gotovo nemoguće izmeriti, ali zato postoji niz nekih parametara na osnovu kojih možemo da vidimo kakva je to šteta koju trpi na prvom mestu građevinska industrija, neka direktna šteta. Opet ona indirektna šteta, koja se recimo ogleda u tome što je smanjen priliv investicija, je nešto što je prilično teško izmeriti.
Tako, recimo, imamo rezultate jednog novijeg istraživanja, koje je rađeno na prilično velikom uzorku firmi iz građevinske industrije, koje je pokazalo da je u periodu od 2012. do 2014. godine, dakle u prethodne tri godine, odnosno gotovo tri godine smo imali gubitak u građevinskoj industriji, zbog poslova koji nisu uopšte urađeni ili zbog nekih poslova koji su nedovršeni, od tri milijarde evra i da smo izgubili 65.000 radnih mesta zbog tih propuštenih i nedovršenih poslova.
Ako postoje izvesne sumnje u ovu cifru od tri milijarde evra među stručnom javnošću, koje mogu da razumem, jer ta suma je nekom vrstom interpelacije dobijena od onih rezultata koji su dobijeni na osnovu istraživanja oko ove sume da je izgubljeno 65.000 radnih mesta, sa tim se slažu zaista i nezavisni stručnjaci koji apsolutno nikakve veze nisu imali sa ovim istraživanjem, a mislim da je svakome jasno šta znači za Srbiju u ovom trenutku 65.000 radnih mesta.
Drugi zabrinjavajući podatak je da je vrednost izvedenih građevinskih radova srpske građevinske operative u trećem kvartalu 2014. godine u odnosu na isti period 2013. godine bio manji za 20,7%. Isto tako, mislim da je podatak nad kojim treba da se zamislimo, a koji pokazuje u stvari u kakvom je stanju građevinska industrija u Srbiji danas, podatak da je doprinos građevinske industrije BDP-u samo 4,2%, a da je recimo u zemljama OECD taj procenat negde oko 6,1%. Što je još gore, građevinska industrija Srbije ima potencijal da dostigne nivo od 7% ukoliko budemo, a verujem da ćemo dosledno primenjivati ovaj zakon. Već negde u 2017. godini možemo drastično da povećamo doprinos građevinske industrije BDP-u. Ne treba da zaboravimo da je do pre dvadesetak godina građevinska industrija bila ponos srpske privrede i bila izvor velikog deviznog priliva za našu zemlju.
Za direktnu posledicu ovako neadekvatnog odnosa prema građevinskoj industriji imamo nešto što ste i vi, gospođo ministarka, pomenuli, kao i neke kolege i koleginice, a ja bih rekao, nećete mi zameriti na izboru reči, katastrofalan plasman u izveštaju „doing business“ za 2015. godinu koji radi Svetska banka. Naime, mi smo plasirani na 186 mesto od 189 zemalja. Na prvom mestu zbog toga što je vreme potrebno za dobijanje građevinskih dozvola, kako se tamo kaže, 264 dana u Srbiji, odnosno potrebno je 16 procedura da se prođe da bi se dobila građevinska dozvola.
Čini mi se još i važnije nešto što nisam čuo da je neko ovde pomenuo ili možda jeste, ali nije se osvrnuo u toj meri na to, a to je doprinos troškova izdavanja građevinske dozvole vrednosti skladišta. Da bi razumeli gledaoci, skladište je nešto što Svetska banka u ovom svom izveštaju koristi kao neku vrstu etalona, odnosno merne jedinice na osnovu koje vrši uporednu analizu. Dakle, 25,7% je doprinos troškova građevinske dozvole izgradnji jednog skladišta.
Da vam kažem, ja sam izvršio jedan pregled te liste za većinu uporedivih zemalja sa Srbijom i nigde nisam video ni približno sličan podatak. Dakle, u većini uporedivih zemalja je taj procenat ispod 1%, eventualno nekoliko procenata, a nigde dvocifreno, naročito ne 25,7%. Uostalom, postoje zvanični podaci koji kažu da je u EU trošak izdavanja građevinske dozvolite pet puta manji kod nas, a da u zemljama OECD ta razlika ide čak i do 20 puta.
Što se tiče zemalja regiona ili zemalja bivše Jugoslavije, moram da vam kažem da su nam na ovoj listi, kada je reč o izdavanju građevinskih dozvola, pričam samo o tom delu doing business liste, najbliži Hrvatska koja je na 188 mestu i Crna Gora na 138 mestu, ali uz jednu opasku. Oni su pre nas krenuli da rade ove ozbiljne reforme, odnosno u Hrvatskoj je već od 1. januara 2014. godine na snazi novi Zakon o planiranju i izgradnji. Dakle, oni mogu da se nadaju već koliko sledeće godine da budu daleko iznad nas kada je u pitanju lista doing business.
Neću uopšte da pominjem druge zemlje regiona koje su daleko ispred nas, na 103 mestu Mađarska, Bugarska na 101, Slovenija 90, Makedonija 89, Grčka na 88, itd. Svi imaju mnogo bolje rezultate od nas, čak i zemlje regiona. Čini mi se da je, bar za mene, bio najviše poražavajući podatak da oni mere, praktično, na osnovu jedne skale od nula do 100, kakav je rezultat u različitim oblastima. Onda imaju neki zbirni rezultat.
Kada je u pitanju izdavanje građevinskih dozvola, naš rezultat je na toj skali od nula do 129. Rezultat Hrvatske, koja je samo osam mesta iznad nas je 45. Dakle, čak i za 60% da popravimo naš rezultat, možemo da se popnemo samo za osam mesta. To pokazuje koliko je naš rezultat strašno loš i koliko moramo ozbiljno da radimo na reformama i na njihovom sprovođenju.
Što se tiče efekata izmena i dopuna ovog zakona koji se nalazi pred nama, o njima je bilo dosta reči, pa neću sada da ponavljam ono što su govorile kolege, više ću se fokusirati na ono što sam u prethodnoj diskusiji pomenuo. Samo izmenama i dopunama zakona, vezano za ove probleme koje imamo kada je u pitanju lista „Duing biznis“ Svetske banke, prvo smanjujemo, ono što smo rekli, broj šaltera na jedan, odnosno broj procedura sa 16 na jedan.
Druga stvar, prema izveštajima i procenama nezavisnih eksperata, nevladinih eksperata, broj dana potrebnih za dobijanje građevinske dozvole, oni to malo posmatraju šire, pa to podrazumeva i dobijanje građevinske dozvole i dobijanje i uknjižbu, prava, to će smanjiti na 54 dana. Zato je to malo više nego ono što ste vi pominjali. Ali, sa 264 na 54, to je 210 dana manje, ili, ako hoćete, 80% manje.
Naravno, smanjiće se i ovaj trošak izdavanja građevinske dozvole, jer ćemo ukinuti parafiskalni namet koji je u ovom trenutku na snazi, a uvešćemo jedan doprinos čiji će iznos biti kontrolisan. Neće moći da ga određuje lokalna samouprava u proizvoljnom iznosu kako oni hoće, niti će moći da sa njim raspolažu na način kako hoće, a to će reći da nekoga favorizuju tako što mu odobre da ne plaća taj namet, a nekom drugom tu uslugu ne učine. Dakle, urediće se na jedan prilično dobar način ova oblast.
Naravno, kad god donosimo neka zakonska rešenja koja zahtevaju od naše javne uprave da ona radi brže i efikasnije, što je normalno uvek i za svaku pohvalu, tu se pojavljuje opasnost da u jednom delu primene zakona se suočimo sa onom našom narodnom – što je brzo, to je i kuso. Zbog toga mislim da je jako važno, ali, vi ste rekli da je već usvojeno osam podzakonskih akata i da će do 15. februara biti 2015. godine usvojeni apsolutno svi podzakonski akti i da se radi i na ovim drugim pratećim aktivnostima koje treba da budu urađene. Dakle, imamo vremena do 1. marta, od kada taj deo zakona stupa na snagu da se u potpunosti pripremimo.
Mislim da je to vrlo važno, jer kada se radi ovako brzo, a mora da se radi tako brzo da bismo bili konkurentni čak i u regionu, da ne govorim ozbiljnije, među zemljama razvijenijim u Evropi, vrlo je važno da ta nemogućnost potpune kontrole, zbog kratkog procesa, da to nadomestimo jednim kvalitetnim podzakonskim aktima i kvalitetnim praćenjem čitavog procesa.
Samo da pogledam koliko još imam vremena, da bih znao, da se ne rasplinjujem previše.
Mislim da je to strašno važno upravo zbog toga da nam se ne bi recimo ponavljali slučajevi. Ovaj koji je, čini mi se prilično aktuelan u ovom trenutku, a to je problem sa kojim se suočava Grad Beograd, a koji je posledica upravo lošeg zakonskog rešenja iz 2009. godine. Grad Beograd ima problem da ne može od investitora da naplati određene troškove koji su u vrednosti 40% gradskog budžeta, godišnjeg. To je nešto što je nedopustivo i to je nešto što moramo sprečiti da se događa u budućnosti, inače ćemo u potpunosti urušiti naše lokalne samouprave.
U javnosti se moglo čuti i da je možda bilo bolje da se radi potpuno novo zakonsko rešenje, a ne da se ide na izmene i dopune zakona, da bi se dobio kvalitetniji zakon i da bi materija bila konzistentnija. Čini mi se da, s obzirom na objektivne okolnosti, a to je da smo prvo previše dugo čekali da donesemo jedan ozbiljan zakon u ovoj materiji, mi smo ga imali, ali, nažalost, nije se pokazao kao dobar.
Druga stvar, da imamo ozbiljan pritisak investitora, ili ako hoćete, još gore, imamo odlazak investitora zbog toga što je zakon loš i u krajnjem slučaju vrlo teška ekonomska situacija. Mislim da su to sasvim dovoljni i opravdani parametri da se ovaj zakon u ovom trenutku donosi kao izmene i dopune zakona. Za slučaj da ministarstvo odluči u nekoj budućnosti da donese potpuno novi zakon, sasvim sam siguran da će imati vrlo veliku podršku u Narodnoj skupštini za tako nešto.
Uostalom mi ćemo naredne godine, već početkom godine imati jedna novi set zakona ili izmene i dopune zakona iz ove oblasti. Imamo uvođenje elektronske građevinske dozvole. Dakle, uvodimo red u potpunosti u oblast građevinarstva i na izvestan način dajemo građevinskom sektoru vetar u leđa ili ako hoćete dajemo im krila.
Dakle, u suštini ovo što danas radimo je početak jednog procesa koji će doduše trajati nekoliko meseci, ali i istovremeno i procesa na koji smo čekali priličan broj godina. Iz svega ovoga što sam rekao, jasno je da će poslanička grupa SDPS podržati Predlog izmene i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvažena ministarko, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, verujem da ćemo se svi složiti, bez obzira na naše političke razlike, da poljoprivreda predstavlja jednu od strateških grana privrede Republike Srbije, bilo zato što je Vlada Republike Srbije prepoznala i namenila joj ulogu jednog od generatora budućeg razvoja Republike Srbije, bilo zato što ona beleži u spoljnotrgovinskoj razmeni konstantan i to rastući trend suficita koji se poslednjih godina vrlo pozitivno održava na naš spoljnotrgovinski bilans, bilo iz nekog drugog razloga. Siguran sam da razloga ima mnogo. Iz tog razloga je i određeno da se poljoprivredi, kada se bude pregovaralo o pristupanju EU, prida poseban značaj.
Inače, pregovori o pristupanju EU iz oblasti poljoprivrede spadaju u najzahtevnije i, rekao bih, najvažnije pregovore. Pregovori o poglavlju 11. i o nekim drugim poglavljima koja se direktno ili indirektno odnose na poljoprivredu, recimo poglavlje 12. ili 13. biće svakako najkompleksniji u našem procesu pristupanja EU iz najmanje dva razloga.
Prvi razlog je taj što poljoprivredna politika na nivou EU, odnosno zajednička poljoprivredna politika ima jednu vrlo važnu karakteristiku, a to je da je potrebna potpuna harmonizacija na nacionalnom nivou sa poljoprivrednom politikom EU i primena svih onih pravnih tekovina EU koje se odnose na oblast poljoprivrede. Da bi bilo jasno i nekim poslanicima i građanima koliko je važna poljoprivredna politika za EU, reći ću da oko 40% ukupnog zakonodavnog okvira EU se odnosi upravo na poljoprivredu.
Drugi vrlo važan razlog zašto će ovi pregovori biti kompleksni jeste taj što jedan dobar strateški pregovarački nastup, dobro određena argumentacija, iskren i direktan nastup u razgovorima sa suprotnom stranom, odnosno sa Generalnim direktoratom za poljoprivredu može da omogući produženje rokova za harmonizaciju propisa iz oblasti poljoprivrede, jer bez obzira na to što je obavezno da se 100% harmonizujemo sa svim zakonima koji su aktuelni na nivou EU, postoji mogućnost produženja tih rokova i to nije uopšte beznačajan faktor.
Druga stvar koju možemo da obezbedimo za naše poljoprivrednike jeste, naravno kroz jedan kvalitetan nastup, dobijanje, naravno ne za sve poljoprivrednike, ali za određene kategorije poljoprivrednika, povlaćšenog, odnosno specijalnog statusa, što za njih može da bude veoma značajno. Na ovaj način mogli bismo u najvećoj mogućoj meri da zaštitimo naše poljoprivrednike u trenutku pristupanja EU od surove tržišne utakmice koja vlada na jedinstvenom tržištu EU.
Zašto je to toliko važno, zašto je toliko važno da ove pregovore vrlo kvalitetno obavimo? Zato što su u ovom trenutku naši poljoprivrednici u izuzetno infoeriornom položaju u odnosu na njihove, da tako kažem, kolege u EU. Njihova finansijska moć je daleko slabija, njihova infrastruktura je u daleko lošijem stanju, mehanizacija im je zastarela, znanja i poznavanje noviteta i primena noviteta u oblasti poljoprivredne proizvodnje je na daleko nižem nivou.
Sada se postavlja pitanje na koji način mi možemo da rešimo taj problem, odnosno na koji način možemo da prevaziđemo taj veliki jaz, koji evidentno postoji između naših poljoprivrednika i poljoprivrednika u EU? Ono što možemo da uradimo, na prvom mestu, a ono što sam već rekao, jeste da kroz kvalitetne pregovore obezbedimo što bolju i što dužu zaštitu njihovu od, onoga što sam rekao, surove tržišne utakmice na tržištu EU.
Druga vrlo važna stvar koju moramo da uradimo u ovom prelaznom periodu, dok ne pristupimo EU, jeste da investiramo u poljoprivredu, ali ne da investiramo u poljoprivredu kao neki apstraktan pojam, već da investiramo u naše poljoprivrednike, da investiramo u njihova znanja i da investiramo u nove tehnologije.
U ovom trenutku naši poljoprivrednici, odnosno oči naših poljoprivrednika su najčešće uprte u državu i oni se najviše oslanjaju na sredstva koja dolaze od države, bilo da su to subvencije iz republičkog budžeta, bilo da su to sredstva koja dolaze kao neka vrsta transfera od lokalnih samouprava.
Ono što je problem u toj situaciji jeste što su ta sredstva vrlo ograničena. Mi se svi slažemo, verujem, u ovoj sali da, i vrlo često govorimo o tome, se poveća nivo subvencija za poljoprivredu, odnosno da se povećaju izdvajanja za poljoprivredu, ali, sa druge strane, verovatno smo svesni toga da je to u ovom trenutku nešto što je nerealno, bez obzira koliko je svaki ambiciozni plan ulaganja u poljoprivredu opravdan, on je nerealan, jer u situaciji u kojoj se nalazimo, teške finansijske situacije u državi i svetske ekonomske krize koja traje već dugi niz godina, mislim da nije realno povećavati ulaganja, nego je, na žalost i poljoprivrednika, ali i države, realno jedino da se još više štedi. Zbog toga država mora da pronađe neke druge načine pomoću kojih će obezbediti na prvom mestu, nažalost, jer je njih mnogo više, opstanak onih malih, da tako kažem, igrača u oblasti poljoprivrede, a onda i da obezbedi nesmetan razvoj velikih koji su, opet ću da kažem nažalost, manjina.
Jedna od mogućnosti su pomenute subvencije, a druga stvar, koja mislim da je vrlo važna, o kojoj ćemo govoriti verovatno mnogo više u nekom narednom periodu, su sredstva koja će vrlo skoro biti na raspolaganju, a to su sredstva iz tzv. IPAR fondova, odnosno instrumenata za pristupnu pomoć, a naročito sredstva iz tzv. IPAR 2 komponente ovog programa, koje se odnosi upravo na ruralni razvoj.
Kao što rekoh, s obzirom na taj smanjeni kapacitet države u budućem periodu, a i u sadašnjosti, za subvencionisanje poljoprivrede i s obzirom na to da su ovi IPAR fondovi, koji će nam biti na raspolaganju već sledeće godine, u jednom delu koji se odnosi na finansiranje nabavke mehanizacije, a već početkom 2016. godine za neke kompleksnije programe, ono što karakteriše IPAR fondove jeste da, prvo, procedure za dobijanje ovih sredstava su vrlo kompleksne, a drugo, njihova orijentacija je prevashodno na srednjoročno i dugoročno investiranje.
Analizom ove situacije, kada je reč o pribavljanju finansijskih sredstava od strane poljoprivrednih proizvođača, uočeno je u stvari da najveći problem sa kojim se poljoprivredni proizvođači susreću jeste obezbeđenje kratkoročne likvidnosti, odnosno obezbeđenje kratkoročnih sredstava za finansiranje, najčešće ovog perioda od setve do žetve. U tom smislu, mislim da su uočena dva ozbiljna problema kada govorimo o finansiranju, odnosno kratkoročnom finansiranju poljoprivredne proizvodnje. Jedan problem koji je uočen jeste da iz određenih razloga poljoprivredni proizvođači, odnosno poljoprivredna gazdinstva imaju problem sa pribavljanjem ovih sredstava, prevashodno iz dva razloga. Prvi razlog je taj što ono što bi bilo prihvatljivo kao kolateral za bankarske, odnosno finansijske institucije, a to su osnovna sredstva ili neke vrste hipoteka, jesu prevelika zaloga za obim sredstava koji oni traže, a sa druge strane, nešto što bi u smislu finansijske vrednosti bilo prihvatljiva zaloga, a to je budući rod o kome se govori u Zakonu o finansiranju i obezbeđivanju finansiranja poljoprivredne proizvodnje, ta zaloga nažalost nije prihvatljiva kao obezbeđenje kredita u ovom trenutku ili je bar do sada bilo za naše banke.
Druga stvar koja je vrlo važna kada govorimo o finansiranju poljoprivredne proizvodnje jeste da, naročito primarna, poljoprivredna proizvodnja zavisi od stalnog priliva finansijskih sredstava, jer prvo im je potrebna za njihove pojmove prilična količina novca na početku sezone, odnosno tokom sezone setve, a ta sredstva su potom angažovana jedan prilično dug rok, odnosno taj obrt tih finansijskih sredstava je prilično mali. Zbog toga su naši poljoprivrednici bili u prilično teškoj situaciji, rekao bih, odnosno bili su prinuđeni, da tako kažem, pod znacima navoda, da se dovijaju da dođu do finansijskih sredstava, jer banke su bile prilično nesklone davanju kredita poljoprivrednim proizvođačima za kratkoročno finansiranje poljoprivredne proizvodnje, a to dovijanje se najčešće završavalo tako što su uzimali kredite po netržišnim uslovima, odnosno po nerealnim kamatnim stopama.
S obzirom na to da naši poljoprivrednici inače posluju sa vrlo niskom profitnom marginom i to je razlog zbog koga oni stalno imaju potrebu za tim kratkoročnim finansijskim sredstvima, kada bi oni imali malo više profitne stope oni bi mogli da stvore izvesnu akumulaciju i na osnovu te akumulacije da makar za te potrebe imaju sredstva iz sopstvenih izvora.
Nažalost, kažem, zbog te niske profitne margine oni su prinuđeni da uzimaju sredstva od banaka, odnosno, u ovom slučaju, najčešće od nekih trećih lica. Pošto su te kamatne stope bile daleko više od tržišnih, onda su se praktično te profitne margine, koje su i ovako bile male, još više smanjile. Iz tog razloga pojavila se očigledna potreba, koju je na svu sreću Ministarstvo prepoznalo, da se donese jedna potpuno nova zakonska regulativa koja će na kvalitetan način rešiti ovu oblast i omogućiti našim poljoprivrednicima da kratkoročna sredstva prikupljaju na jedan, da tako kažem, za njih prihvatljiv način.
Ovaj zakon, o kome ću danas govoriti, odnosno o kome već govorim, nije samo mrtvo slovo na papiru, kako se dešavalo, nažalost, u našoj praksi. Ovo je zakon koji je pripreman već dugi niz godina. Kao što je rekla ministarka, on je prošao i dve javne rasprave u kojima su sve zainteresovane strane imale priliku da daju svoje mišljenje. On je rađen u saradnji sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i sa Organizacijom za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija. Taj partnerski odnos između našeg Ministarstva i Evropske banke za obnovu i razvoj i Organizacije Ujedinjenih nacija FAO je nešto što nam daje razloga za optimizam, jer ovo je jedan od ne velikog broja zakona koji nije samo neki papir koji ćemo mi danas izglasati, nego je jedan zakon koji je praktično, da tako kažem, ne želeći da umanjim značaj zakona, jedan projekat, jer u suštini mi u ovom trenutku već znamo šta će biti naredni koraci i praktično gotovo sa sigurnošću možemo da kažemo da će rezultati njegove primene biti vrlo dobri.
Dakle, nakon što ga usvoji Skupština, a nije slučajno zašto se on primenjuje tek od 1. marta 2015. godine, jer mi imamo još mnogo posla da uradimo u narednom periodu, u narednim fazama će se, zahvaljujući sredstvima Evropske banke za obnovu i razvoj, prvo stvoriti registar poljoprivrednih ugovora o finansiranju koji će biti pri Agenciji za privredne registre, odnosno pri APR-u. Zatim, uradiće se nešto što je, čini mi se, još važnije, a to je obuka svih zainteresovanih strana u ovom procesu, gde bih ja naglasio na prvom mestu poljoprivredne proizvođače, da bi uopšte bili u stanju da koriste ova sredstva, a to će potom biti vrlo značajno kada dođe na dnevni red korišćenje sredstava iz IPAR fondova. Jer, iz komunikacije koju sam imao sa nadležnim iz Ministarstva, ali i iz Kancelarije za evropske integracije, najveća briga kada je reč o korišćenju IPAR fondova jeste upravo kako ćemo osposobiti naše poljoprivrednike da budu u stanju da te prilično kompleksne procedure koriste i da dođu do tih sredstava.
Da bi razumeli građani koliko su važni IPAR fondovi, moram da kažem da do 2020. godine mi imamo 210 miliona evra na raspolaganju bespovratnih sredstava u IPAR fondovima, sredstava za finansiranje. Tu postoje i neke vrste sufinansiranja, ali da sada ne skrećem sa teme. Dakle, to su vrlo značajna sredstva i ova obuka koju ćemo raditi iz sredstava Evropske banke za obnovu i razvoj će biti sasvim sigurno korisna i za neke buduće projekte koje ćemo raditi iz oblasti poljoprivrede.
Druga stvar koja će se uraditi nakon toga jeste da će Evropska banka za obnovu i razvoj razgovarati sa akterima na bankarskom tržištu, u smislu obezbeđenja kvalitetnijih kreditnih linija, odnosno kreditnih linija po povoljnim, povlašćenim uslovima za naše poljoprivrednike. Siguran sam da tako nešto ne može biti sporno. Prvo, zato što će garant tih kredita biti Evropska banka za obnovu i razvoj. Drugo, zato što u krajnjem slučaju Evropska banka za obnovu i razvoj je u vlasništvu ili u delimičnom vlasništvu jedne od banaka, pa ako ništa drugo, može kroz tu banku da plasira buduća sredstva za kratkoročno finansiranje poljoprivredne proizvodnje.
Neću ulaziti u tehničke detalje ovog zakona, na koji način se pravi ugovor, na koji način se organizuje registar poljoprivrednih ugovora o finansiranju, šta je zalog, založno pravo, na koji način se može izvršiti vansudska naplata, jer o tome je već nešto govorila ministarka, a verujem da će govoriti i moje kolege. Da ne bih dužio, samo ću za kraj reći šta je to što je očekivani ishod ovog zakona, a rekao bih da je taj očekivani ishod gotovo siguran.
Dakle, krajnji rezultat primene ovog zakona, koji se primenjuje od 1. marta 2015. godine, jeste povećanje kreditnog potencijala, odnosno kreditne sposobnosti naših poljoprivrednih proizvođača, koji treba da rezultuje time da oni dobijaju kredite po vrlo povlašćenim uslovima, po niskim kamatnim stopama. Kada budu dobijali kredite po niskim kamatnim stopama, onda možemo da očekujemo i da se njihovi troškovi, odnosno troškovi poljoprivredne proizvodnje značajno smanje, a ono o čemu sam govorio da je veliki problem, njihove profitne margine povećaju. To je, naravno, i kratkoročno značajno za njih, ali rekao bih i da je srednjoročno značajno za njih i za državu, zato što će time ono konačno moći da stvore nekakvu vrstu akumulacije i da u budućnosti iz sopstvenih izvora finansiraju poljoprivrednu proizvodnju, makar ovaj kratkoročni deo, a ne da moraju da posežu za kreditima.
Druga stvar koja je vrlo važna, a mislim da je to i ministarka rekla, jeste da se kroz primenu ovog zakona očekuje agregatno povećanje primarne poljoprivredne proizvodnje. Mi vrlo često govorimo o tome da od poljoprivrede, nažalost, ne dobijamo onoliko koliko možemo, a ne dobijamo zato što u nju ne ulažemo, odnosno zato što ne stvaramo pretpostavke da se poljoprivredna proizvodnja unapređuje. Dakle, i to je jedan od benefita koji ovaj zakon treba da donese.
Naravno da je potpuno jasno da će iz svega navedenog poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije podržati ovaj zakon, ali i preostala tri zakona iz oblasti poljoprivrede koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, danas se pred nama nalaze prva dva u nizu reformskih zakona koje Narodna skupština treba da usvoji do kraja leta, a koji bi trebalo da u potpunosti promene privredni ambijent u Srbiji i da Srbiju učine atraktivnom destinacijom za privlačenje investicija, odnosno da kao posledicu imamo povećanje zapošljavanja, imamo rast bruto domaćeg proizvoda i u krajnjoj instanci poboljšanje životnog standarda građana Republike Srbije.
S obzirom da je moj kolega govorio o Zakonu o radu, ja ću se u ovoj kratkoj diskusiji fokusirati na Zakon o PIO. Ovaj zakon spada u red malog broja zakona koji su doživeli najveći broj izmena u poslednjih 15-ak godina i, rekao bih, s razlogom je to bilo tako. Funkcionisanje sistema PIO je od vitalnog značaja za funkcionisanje sistema javnih finansija i to je jedan od glavnih razloga zbog koga smo pokušavali da pronađemo neko rešenje koje će biti finalno rešenje za problem, a definitivno imamo dugi niz godina problem sa funkcionisanjem sistema PIO.
U Srbiji je na snazi jedan sistem PIO koji je zasnovan na principu tzv. pay as you go načina plaćanja, odnosno tzv. generacijske solidarnosti ili međugeneracijske solidarnosti, kako hoćete, u kojoj oni koji su danas zaposleni pune budžet i tako isplaćuju penzije ljudima koji su u ovom trenutku u penziji.
Taj sistem je postao popularan u drugoj polovini 20. veka, a nakon tzv. „bejbi buma“ koji se dogodio posle Drugog svetskog rata kada je u tom periodu, dakle u drugoj polovini 20. veka, bio veliki broj mladih ljudi, uglavnom zbog „bejbi buma“, a bio relativno mali broj onih koji su ispunjavali uslove za penziju, odnosno bili penzioneri, da li zbog toga što je životni vek ljudi u to vreme bio znatno kraći, nego što je to danas ili zbog toga što je Drugi svetski rad doneo veliki broj ljudskih žrtava. Nažalost, situacija se u poslednjih 20 godina 20. veka značajno promenila. Prvo, nažalost, zbog toga što je „bejbi bum“ prošao, odnosno broj rođene dece se u nekom periodu od 70-ih značajno smanjivao, a drugo, ne nažalost, nego na sreću, životni vek građana se produžio.
Onaj sistem koji je tako lepo funkcionisao u prvih 20 godina druge polovine 20. veka i koji je omogućio da se donesu mnogobrojne povlastice za penzionera jednostavno je postao, negde od 80-ih ili 90-ih godina prošlog veka, potpuno neodrživ. Zemlje EU i SAD su taj problem na vreme prepoznale i prepoznale potrebu da se sistem PIO reformiše i da se upodobi sa trenutnom situacijom, onom koja je bila u tom trenutku, a koja je u ovom trenutku još gora, nego je bila tada, odnosno da se čitav taj sistem promeni i da se promeni način na koji će se finansirati isplaćivanje penzija.
Na ove probleme sa kojima se suočava razvijeni svet Srbija ima još nekoliko vrlo značajnih problema koje njenu situaciju dodatno otežavaju. Na prvom mestu bih naveo nešto o čemu često govorimo, ali ga ponekad zaboravimo, a to je da se Srbija suočila sa poslednjih četvrt veka sa jednim od najvećih odliva mozgova, makar u ovom delu sveta, a neki kažu gotovo u čitavom svetu. Tada smo izgubili one mlade ljude koji su trebali da pune budžet za isplatu penzija, a onda ljude, koji su zahvaljujući tome, što su to bili obrazovani ljudi, trebali da najviše pune, jer je bilo za očekivati da će to biti ljudi sa iznad prosečnim primanjima.
Danas imamo situaciju da nam je nezaposlenost među mladima do 30 godina gotovo 40%, a to su opet oni koji bi trebalo da pune fond za penzije.
Imamo problem za koji se nadamo da će u određenoj meri biti rešen, a ukoliko bude primenjen nedavno promenjen Zakon o poreskom sistemu i poreskoj administraciji onako kako je najavljeno, a to je da jedan broj nesavesnih poslodavaca izbegava plaćanje doprinosa, čime se ponovo ugrožava održivost našeg sistema PIO, odnosno PIO fonda.
Na kraju krajeva, imamo nešto je verovatno gotovo nezabeležen slučaj, makar u regionu, a to je da ima podjednak broj zaposlenih i penzionera. Kada se uzmu u obzir zaposleni u privatnom i javnom sektoru.
Ministar je govorio o tome, ja ću se nadovezati na ono što je on rekao, mada moram priznati da istraživanje koje sam pronašao daje nešto drugačije rezultate od onoga što ste vi rekli. Naime, prema jednom istraživanju, da bi sistem PIO, ustrojen ovako kako je ustrojen kod nas, u ovom trenutku mogao da funkcioniše potrebno je da na dva penzionera dođe sedam zaposlenih, odnosno da odnos zaposlenih i penzionera bude tri i po prema jedan, što je čak i malo više od onoga što ste vi rekli.
Da bi građanima bilo jasno, između ostalog i zbog čega moramo da menjamo ovaj zakon, mislim da je vredno pažnje i vredno pamćenja podatak da je Srbija poslednji put ovakve parametre imala 1981. godine. Dakle, pre više od 30 godina, a da je već pre nekih 25 godina Penzijsko-invalidski fond počeo da beleži gubitke u svom poslovanju, a ti gubici koji su kumulirajući, odnosno, samokumulirajući, dakle, oni se permanentno povećavaju.
Kada pogledamo sve te podatke onda je jasno da je sprovođenje neophodnih reformi penzijskog sistema bilo praktično imperativan, a ne nešto što je bio nekakav hir ili nekakva želja ove, ili bilo koje druge Vlade.
Bez obzira na sve ovo što sam rekao i na to što smo imali čini mi se četiri ili pet penzijski reformi od 2000. godine na ovamo, mi u ovom sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja nažalost nismo mnogo toga uradili, ili hajde da ne kaže neko da sam politički nekorektan, nismo dovoljno uradili.
Zbog toga je bilo potrebno da pribegnemo ovim rešenjima koja se danas nalaze pred nama, koja sasvim sigurno neće naići na odobravanje jednog dela građana. Mi ih u tome potpuno razumemo, ali s druge strane moramo da im kažemo da jedinu argumentaciju koju imamo da ponudimo ne ide u prilog onome što bi rekli oni koji se sa ovim ne slažu, jer evo danas je izašla i ocena Fiskalnog saveta veza za ovaj zakon u kojoj se kao još jedine dve opcije koje imamo, kada je u pitanju reforma penzijskog sistema pojavljuje, jedna koja u suštini i nije reforma, a to je da zadržimo ovaj status kvo, odnosno da praktično ništa ne menjamo, što će reći da zadužujemo dalje državu do granice mogućeg, nakon koje nastaje neki grčki scenario. Druga mogućnost je da smanjimo drastično penzije na nivo ispod 40% prosečne plate u Srbiji, što je nešto što takođe ne bi bilo prihvatljivo za penzionere i nešto što moram reći za razliku od ovoga što radimo, nije reformska mera, niti je suštinska mera, niti je nešto što menja stanje trajno. Dakle, mi smo morali da pribegnemo nečemu što će trajno poboljšati stanje u sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji.
Verujem da najveća kontraverza upravo izaziva ovo povećanje starosne granice za žene, za penzionisanje sa 60 godina na 63 godine do 2020. godine, odnosno na 65 godina do 2032. godine. Sasvim sam siguran da zakonodavac, bilo da je to Vlada Republike Srbije ili nadležni ministar ne može biti srećan ovakvim rešenjem, ali isto tako, rekao bih da je to bilo u ovom trenutku jedino moguće rešenje, nažalost.
Realnost kaže da je nama za održavanje sistema penzijsko-invalidskog osiguranja potrebna jedna i po milijarda evra godišnje, koja se transferiše iz budžeta u ovaj Fond, da nam je prirodni priraštaj manji od nule, odnosno da se relativno broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih povećava iz godine u godinu, da i dalje postoji vrlo izražena težnja mladih za odlazak iz Srbije i pri tom, nešto što kada je ovo u pitanju vrlo često zaboravljamo, jeste da za razliku od nekih starijih generacija koje su takođe odlazile, kako se to kaže, trbuhom za kruhom u inostranstvo, ovi današnji mladi koji odlaze, ili oni koji su otišli u poslednjih četvrt veka su otišli da se više nikada ne vrate. To je veliki gubitak za Srbiju.
Isto tako imamo stopu nezaposlenosti koja je visoka, ili možda čak bolje reći previsoka, imamo broj penzionera koji je nerealno visok zbog rekao bih blagonaklonog odnosa države prema prevremenom penzionisanju, što je bio slučaj u poslednjih dvadesetak godina.
Dakle, mi smo mogli da tražimo i neka druga rešenja. Da idemo u Evropsku uniju u potrazi za rešenjima nije dobro, jer oni imaju još restriktivniju politiku od naše. Ako smo, recimo, želeli da pogledamo da tako kažem pod znacima navoda – preko plota, odnosno u naš komšiluk, videli bismo da su sve zemlje regiona, a evo ja ću dati nekoliko primera zemalja koje se nalaze u našem neposrednom okruženju i koje su nekada bile deo Jugoslavije, daleko su ispred nas kada su reforme penzijsko-invalidskog sistema.
Dakle, recimo Republika Srpska, što možda i nije za očekivati je lider u regionu kada je u pitanju reforma sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Tako na primer, Republika Srpska je donela Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju još 2011. godine, kojim se granica za žene povećava na 65 godina do 2019. godine, dakle, za razliku od naše zemlje u kojoj će se to dogoditi tek 2032. godine.
Crna Gora, recimo, krenula je povećanjem granice za penzionisanje i za muškarce i za žene 2013. godine, pri tom se granica povećava na 67 godina za muškarce već do 2025. godine, a za žene do 2041. godine.
Hrvatska je prošle godine donela novi Zakon o mirovinskom osiguranju, kojim se povećava granica na 65 godina za penzionisanje za žene do 2030. godine, ali se odmah sledeće godine počinje sa povećanjem granice za penzionisanje za muškarce i za žene za 67 godina.
Da bismo razumeli koliko je ovo važno što se radi danas i koliko će na tome EU takođe insistirati, moram da vam kažem da je Evropska komisija vrlo oštro kritikovala Hrvatsku vladu zbog sporog sprovođenja reformi sistema penzijsko-invalidskog osiguranja.
Makedonija je prošle godine takođe podigla granicu jednokratno za penzionisanje žena na 62 godine. Dakle, kada pogledamo sve ove primere, očigledno je da ovo predloženo rešenje ne samo da nije previše restriktivno, naročito ne gledano u odnosu na razvijeni svet ili na zemlje regiona, već je naprotiv, čak i uvažilo i zaštitilo potencijalno ugrožene kategorije stanovništva, upravo ovim uvođenjem postepenog povećanja starosne granice za penzionere, naročito od 2020. do 2032. godine.
S obzirom da vremena više nemam, mogu samo da kažem da će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona. Zahvaljujem.