Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ivan Bauer

Ivan Bauer

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će, naravno u danu za glasanje podržati Zakon o inspekcijskom nadzoru, jer smatramo da inspekcijski nadzor u ovom trenutku nije prilagođen potrebama moderne javne uprave, privrede i poslovnog ambijenta, što sve uslovljava da praktično to ugrožava konkurentnost Republike Srbije, da utiče negativno na priliv novih investicija i da uslovno rečeno kažem guši privredni ambijent u Srbiji.
Zbog toga je ideja zakonodavca bila upravo da se ujednači i poveže čitav inspekcijski nadzor, odnosno da se stvori jedan novi sistem inspekcijskog nadzora koji će biti u stanju da odgovori svim zahtevima na jedan kvalitetan, profesionalan, delotvoran i efikasan način.
Mislim da je vrlo važno reći da ne možemo sistem inspekcijskog nadzora posmatrati u vakumu, da je on deo jednog šireg konteksta, odnosno deo jedne šire reforme, odnosno reforme javne uprave.
U tom smislu pozdravljam ono što ste vi najavljivali ovih dana da je napravljen jedan kvalitetniji akcioni plan za period između 2015. i 2017. godine usmeren na postizanje upravo boljeg funkcionisanja i države i tržišta, ali nije reforma javne uprave važna samo zbog funkcionisanja države i tržišta. Ona je važna i zbog naših evrointegracija i želeo bih da podsetim sve one koji slušaju ovo da je pre samo nekoliko dana predstavnike EU u Srbiji, ambasador Devenport rekao da je jedna od tri ključne stvari u procesu evrointegracija Srbije, upravo reforma javne uprave.
Kakvo je trenutno stanje u oblasti inspekcijskog nadzora u Srbiji? Mi i dan danas primenjujemo, što zvuči kao naučna fantastika, Zakon iz 1992. godine, mada smo se još 2005. godine, kada smo donosili novi Zakon o državnoj upravi obavezali da ćemo taj zakon, odnosno ovaj zakon o inspekcijskom nadzoru ubrzo doneti. To ubrzo traje već deset godina, to je zaista, rekao bih predugi rok.
Druga stvar je da je ova oblast uređena sa preko 1.000 različitih propisa i tu je, čini mi se rekorder, neslavni rekorder poreska uprava koja primenjuje čak 149 različitih propisa i onda kada se nekad ljutimo na naše inspektore, ne govorim naravno o onima koji su skloni koruptivnim aktivnostima, zbog grešaka koje prave, moramo da uzmemo u obzir i to da primenjuju veliki broj propisa međusobno su neretko u koliziji ili su rešenja dvosmislena ili su konfuzna i onda nije teško i pogrešiti u takvoj situaciji.
Takođe, ovde smo čuli različite podatke, ja više nisam siguran da li 35, 36. ili 37. različitih inspekcija. Anketa koju USAID već godinama radi 1.000 privrednika, je recimo 2012. godine pokazala da je po negativnom uticaju na poslovanje u Srbiji inspekcijski nadzor zauzima vrlo loše peto mesto.
Činjenica je da se 2013, 2014. godine to nešto promenilo, odnosno da su rezultati nešto bolji, odnosno da su se privrednici nešto povoljnije izrazili o oblasti inspekcijskog nadzora, ali u svakom slučaju, ne dovoljno, i dalje stoji generalni stav da se moralo hitno pristupiti izmenama, odnosno temeljnim izmenama ovog zakona.
Kada sam čitao materijale koji su vezani za ovu oblast, ne samo zakon i ove izveštaje, nego i neke primere iz prakse, naišao sam na veliki broj paradoksa koji postoje u našoj inspekcijskoj praksi, a koje upravo ovaj zakon treba da reši.
Jedan od njih je taj što su u prednosti, što je prosto neverovatno u našoj zemlji oni koji se nalaze u sivoj zoni, jer oni vrlo često nisu, a ponekad i ne mogu da budu predmet kontrole.
S druge strane imamo one koji, da kažem legalno posluju, koji su vrlo često preopterećeni opet inspekcijskim kontrolama.
Druga stvar, koja je problematična i koja stvara jednu paradoksalnu situaciju jeste da s jedne strane imamo nepotpuno definisane nadležnosti inspekcija i da ponekad ne znamo kome treba da se obratimo, a da sa druge strane postoji preklapanje u nadležnostima između različitih inspekcija i da se čak dešava u praksi da različite inspekcije na istu temu imaju različita mišljenja, što je prosto neverovatno.
Treća stvar koja je paradoksalna, je shvatanje da je posao inspekcije i da se uspešnost inspekcije meri brojem kontrole, odnosno brojem mera koje su izrečene.
Naprotiv, zadatak inspekcije jeste da uvede sve privredne subjekte u legalno poslovanje. Nekada se naravno to mora uraditi i na način koji se zove primena određenih mera, odnosno kaznena politika, ali se mora dosta toga uraditi i kroz prevenciju.
Dakle, ideja treba da bude da se mi bavimo prevencijom, a ne represijom, odnosno kako kaže naš narod – bolje je sprečiti nego lečiti. Mi smo, nažalost, vrlo često i lečili čini mi se na pogrešan način.
Još jedan paradoks koji postoji jeste da se umesto da imamo određene planove po mogućstvu višegodišnje planove, to je ono što će doneti ovaj zakon.
Mi vrlo često radimo inspekcijski nadzor arbitrarno, odnosno na ad hok bazi.
Rešenje za to je moglo biti samo donošenje jedinstvenog sistemskog zakona, kakav je ovaj koji se nalazi pred nama, koji je proizvod, odnosno koji je usaglašen sa svim međunarodnim dobrim praksama i sa standardima EU.
On nije usaglašen u potpunosti sa EU, zato što jednostavno ne postoji jedna direktiva u EU, ali zato se kroz mnoga poglavlja koja ćemo naravno otvarati u nekom narednom periodu provlači inspekcijski nadzor i u tom smislu on je vrlo važan.
Vrlo je važno i uvođenje mehanizma koordinacije, odnosno stvaranje te takozvane koordinacione komisije koja ima zadatak da prati i analizira stanje i da daje strateške pravce i da, naravno koordinira rad svih inspekcija.
Zatim imamo jednu jedinicu u okviru ministarstva koje je zaduženo za davanje podrške, i imamo takođe i upravnu inspekciju koja je zadužena za monitoring, odnosno za nadgledanje primene svega ovoga.
Vrlo važno je i uvođenje procene rizika koji smo imali i do sada, ali u vrlo malom obimu, na osnovu kojeg se vrši planiranje, kao što su važne i kontrolne liste koje su pri tom, kao što reče ministarka javni dokument, a na osnovu kojih se u stvari i na osnovu procene ekonomske snage, određenog subjekta i veličine prekršaja, određuje koja će se mera prema njemu primeniti.
Kontrolna liste takođe imaju preventivnu ulogu jer one služe kao instrument za samokontrolu i za samoprocenu, odnosno privredni subjekti praktično imaju mogućnost da provere u kojoj meri greše i da koriguju svoje greške pre nego što postanu predmet inspekcijske kontrole.
Vrlo su važne i mere usmerene protiv sive ekonomije koje možda treba na prvo mesto staviti, odnosno redefinisanje iz nadležnosti inspekcijskih službi.
Svakako je važno i uvođenje jedinstvenog informacionog sistema o čemu bih hteo da kažem nekoliko reči, odnosno da dam jedan predlog ministarki.
Prethodno bih pohvalio to što je ovaj zakon prošao zaista vrlo obimnu i najtransparentniju čini mi se proceduru, zbog čega je doživeo pohvalu i Evropske komisije i našeg nevladinog sektora.
Ono što bih hteo da kažem vezano za ovaj jedinstveni informacioni sistem, odnosno da vam dam jedan predlog iz neke svoje lične da kažem pod znacima navoda ekspertize, ja bih predložio da taj neki budući sistem koji će zaživeti za dve godine, koji se zove E-inspektor, umesto jednog informacionog sistema bude u stvari takozvana kompanijska mreža, odnosno interna biznis društvena mreža. Da ne bi bilo nesporazuma interne biznis društvene mreže nemaju apsolutno nikakve veze sa društvenim mrežama kakav je Fejsbuk, nego naprotiv one su osmišljene kao nešto što predstavlja jedan kontejner znanja koji se stalno širi i koji stalno praktično dopunjuje svoja znanja i onda ta znanja širi kroz čitav sistem.
Da biste razumeli koliko je to važno ja ću vam reći da su neke vrlo ozbiljne kompanije u svetu razvijale svoje sopstvene interne biznis društvene mreže, recimo „Diloit“, poznata revizorska kuća, „Majkrosoft“ pa IBM, mnoge druge velike kompanije i neke druge kompanije su, pošto su u međuvremenu počele takve kompanijske mreže da se prave u obliku portala, odnosno u obliku softvera koji se mogu preuzeti, a onda na osnovu njih se praviti sopstvene mreže su implementirale u svom poslovanju i tu bukvalno iz svih mogućih sektora imate kompanije, nisam siguran da li inspekcije su to radile u svetu, ali zašto ne bismo mi bili prvi.
Mogu da vam kažem da su to radili recimo Tim Obajl, „Šel“, „Dženeral elektrik“ i „Filips“, dakle ogromne kompanije.
Koje su to mogućnosti koje bismo na ovaj način mogli da imamo? Uzmimo recimo jedan primer da jedan inspektor se susretne sa nekim problemom za koji nema rešenje, a za koji znamo da postoji jedan inspektor u inspekcijskoj službi koji rešenje za to ima.
U klasičnoj komunikaciji on može putem mejla da mu pošalje poruku da od njega dobije odgovor i u tom slučaju broj onih koji znaju odgovor na to pitanje, odnosno rešenje za taj problem je dva, dakle, povećava se inkrementalno.
Kada vi imate implementiranu društvenu mrežu, odnosno kada su ljudi umreženi, sa svima komuniciraju, odnosno znanje se širi eksponencijalno, odnosno putem geometrijske progresije.
Druga stvar koja je vrlo važna jeste da vi vremenom u stvari stvarate jednu vrstu sveukupnog znanja, jer se to znanje permanentno nadopunjuje. Vi u stvari pravite jednu vrstu koja može biti i ne mora biti tako organizovana inspekcijske Vikipedije, koja pri tom permanentno stiče nova znanja i ta znanja se šire kroz čitav sistem, što će reći, svi novi mladi inspektori, osim što stiču znanja na terenu, mogu da stiču znanje i zahvaljujući toj umreženosti, zahvaljujući tome što se iskustva starijih inspektora na njih prenose tako što su svi oni umreženi i svi koriste taj jedan kontejner znanja koji postoji.
Svaki problem koji neki inspektor ima, on taj problem može, kako se to moderno kaže, postuje na neki zid ili da stavi pitanje na neki forum ili u neko pitanje i odgovor, odnosno „q and a“ sekciju i da taj odgovor tu ostane upisan zauvek.
Ono što je vrlo važno je da svako znanje koje se stvori ostaje zauvek upisano, nikada ne nestaje i stalno se dopunjuje. Ono se stalno širi i stalno postaje sve veće.
Dalje, jedna vrlo važna stvar jeste što imamo širenje znanja i po horizontali i po vertikali, međusektorskom, međuljudskom. Ono što je problem, vi možete da umrežite i policiju i sud i tužilaštvo i oni mogu da imaju pristup tome i da takođe im daju određene impute, ali isto tako imate i topdaun komunikaciju, odnosno više hijerarhijske nivoe, da tako kažem, pod znacima navoda, možete da uključite i da oni imaju priliku da sa ljudima koji se nalaze na prvoj liniji fronta, da tako kažem, komuniciraju direktno, odnosno da od njih dobijaju direktne informacije.
Vi, ministarka, znate, a to nije vezano samo za politiku, vezano je i za biznis, ljudi koji dođu do vrha vrlo često izgube kontakt sa onim što se događa na prvoj liniji fronta. Na ovaj način, vi imate priliku da stalno dobijate informacije iz prve ruke praktično, odnosno da znate stalno koji su problemi sa kojima se susreću oni koji su na prvoj liniji fronta, oni imaju najviše informacija i da zahvaljujući tome imate šansu praktično da stalno taj sistemski okvir, koji se zove sistem inspekcijskog nadzora, nadopunjujete, unapređujete ga i činite ga boljim.
Da ne govorim o tome da možete da u određenoj meri otvorite to prema spolja, pa da dobijate određene impute, da na taj način pomažete onima kojima žele da posluju legalno, da posluju legalno. Da možete da iskoristite jedan resurs u kome se vrlo retko govori i koji se stalno zaboravlja, a to su ljudi koji su, recimo, radili u inspekciji ili bilo kojoj drugoj državnoj službi godinama, decenijama.
Završavam za tridesetak sekundi.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Cenjeni ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS će, naravno, podržati sva četiri zakona koji se danas nalaze pred nama. Fokus u svojoj diskusiji staviću na prva dva predloga zakona. Neću se baviti sporazumima.
Hteo bih da kažem nekoliko reči prvo o Zakonu o ograničavanju raspolaganja imovinom, u cilju sprečavanja terorizma. Ovaj zakon, mada se o tome ne govori u njemu, jeste u stvari deo jednog šireg okvira koji predstavlja Nacionalna strategija za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma i Akcionog plana za njeno sprovođenje koja je doneta samo pre nekoliko meseci. U ovu nacionalnu strategiju za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma su inkorporirane preporuke tzv. jedinice za finansijsku akciju, odnosno Financial Action Task Force, njih 40, tzv. FATF 40 preporuke, ali su u nju uključene i preporuke i primedbe koje je dala Evropska komisija. Ovih 40 preporuka, tih FATF 40 plus devet posebnih preporuka koje se odnose na sprečavanje finansiranja terorizma su vrlo značajne iz razloga jer su one priznate kao međunarodni standard, čak i od MMF i Svetske banke.
Ono što mislim takođe da je vrlo važno reći kada govorimo o Nacionalnoj strategiji, kažem, bez obzira na to što ona nije sastavni deo zakona, ona jeste u stvari jedan krovni dokument, ono što je važno reći vezano za nju jeste da je ona u potpunosti na liniji sa tzv. Četvrtom direktivom EU, koja, doduše, još uvek nije usvojena, ali na kojoj se radi i vrlo je važno da mi praktično idemo unapred sa našim rešenjima, odnosno naravno da smo u skladu sa Trećom direktivom, ali primenjujemo rešenja koja tek treba da budu doneta, odnosno na kojima se radi kada je reč o Četvrtoj direktivi EU.
Fokus u Nacionalnoj strategiji je stavljen na implementaciju, odnosno na efikasnost njene primene, ali i na koordinaciju svih nadležnih organa koji su zaduženi za njenu primenu kroz jedno telo koje se naziva Stalna koordinaciona grupa. Takođe, mislim da je važna komponenta Nacionalne strategije i monitoring njene primene, odnosno monitoring rezultata koje će postići, ali isto tako i njene usklađenosti sa najnovijim međunarodnim rešenjima koja donose sve one relevantne institucije o kojima smo do sada govorili.
Usvajanje ovog zakona naravno da je na prvom mestu potreba, u smislu zaštite države i ustavnog poretka, ali i zaštite imovine i lica, ali je istovremeno i naša međunarodna obaveza. Ministar je pomenuo da je u poslednjih petnaestak godina Savet bezbednosti UN doneo veliki broj rezolucija koje se odnose na sprečavanje pranja novca i sprečavanje finansiranja terorizma. Tu bih na prvom mestu naglasio Rezoluciju 1247 i 1373, koje se upravo odnose na sprečavanje finansiranja terorizma. Te usvojene rezolucije predstavljaju jednu vrstu, hajde da kažemo, implicitne, a možda čak i eksplicitne obaveze za države članice UN da ih primenjuju, odnosno da ih kroz odgovarajuće propise primene u praksi.
Takođe, važno je reći i da Republika Srbija ima obavezu, s obzirom na njeno članstvo u Savetu Evrope, da svoje zakonodavstvo prilagodi i onim merama koje su propisane kroz određene propise koje Savet Evrope donosi. U tom smislu treba reći da je još od 2003. godine Republika Srbija članica jednog tela Saveta Evrope, tzv. Manivala, dok je istovremeno naša Uprava za borbu protiv pranja novca članica tzv. Egmont grupe.
Dakle, mi ovde imamo i, osim obaveza koje su povezane sa rezolucijama koje je usvojio Savet bezbednosti UN, obaveze koje proističu iz članstva u Savetu Evrope, ali imamo i obaveze usklađivanja našeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU. Manival, ovo telo Saveta Evrope, periodično donosi izveštaje u kojima ocenjuje napredak zemalja članica. Moram da kažem, nažalost, da je poslednji izveštaj Manivala iz decembra 2012. godine pokazao da Srbija nije ostvarila gotovo nikakav napredak kada je u pitanju sprečavanje finansiranja terorizma, odnosno dobili smo negativnu ocenu i to je jasan pokazatelj da smo morali najhitnije da donesemo odgovarajuću zakonsku regulativu, odnosno krovni dokument kakav predstavlja nacionalna strategija, a onda potom i ovaj zakon koji će omogućiti njenu primenu u praksi, da bismo popravili svoj položaj međunarodni i da bismo u nekoj perspektivi bili mnogo bolje ocenjeni.
Kao što rekoh, ovaj zakon predstavlja kamen temeljac, praktično, Nacionalne strategije za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma i on, u stvari, treba da donese određene benefite. Prvo je svakako stvaranje pretpostavki za borbu protiv terorizma i borbu protiv finansiranja terorizma. Zatim, treba da donese povećanje pravne sigurnosti za fizička i pravna lica kroz određene instrumente koje je zakon propisao, samim tim i poboljšanje poslovnog okruženja, odnosno stvaranje veće sigurnosti u poslovnom okruženju. Na kraju, rekao bih možda čak i najvažnije, on treba da doprinese poboljšanju međunarodnog ugleda Republike Srbije, naročito u kontekstu ovih loših rezultata koje smo imali u prošlosti, a koje možemo u budućnosti dramatično da povećamo.
Ne treba da zaboravimo koliko je aktuelna tema terorizma i finansiranja terorizma danas u svetu i poslednjih 15 godina, ali svakako i prethodne i ove godine. Verujem da i mnogobrojne kolege i ministar naročito znaju koliko u našim kontaktima sa relevantnim međunarodnim institucijama i sa predstavnicima i Brisela i američke administracije oni insistiraju upravo na tome da naša zemlja bude na liniji sa onim što su neki međunarodni standardi, kada je u pitanju borba protiv terorizma i protiv finansiranja terorizma, i koliko kada se nalaziš na toj liniji doprinosiš u stvari svom međunarodnom ugledu. Taj međunarodni ugled se nakon toga preslikava na svakako jednostavnije rešavanje mnogobrojnih otvorenih pitanja, da tako kažem, od onih koja se odnose na ubrzanje procesa evrointegracija do onih koja se tiču otvorenih pitanja koja imamo sa predstavnicima Prištine.
Ono što zakon propisuje jeste da Vlada Republike Srbije već u roku od 30 dana treba da izađe sa spiskom terorista i svih lica povezanih sa njima, odnosno sa tzv. listom označenih lica i da nakon toga svakih godinu dana tu listu ažurira. Takođe, zakon jasno propisuje i procedure za postizanje željenih efekata, to su one tri stvari o kojima sam govorio pre nekoliko minuta, dakle, na prvom mestu pretpostavke na osnovu kojih se lica mogu staviti na tu tzv. listu označenih lica, to je ministar govorio na koji način neko može doći na tu listu, zatim na kontrolu poslovanja naročito označenih lica ili svih onih koji se mogu dovesti u sumnju da na bilo koji način sa njima posluju.
Zatim, prelazimo na restriktivne mere, odnosno mere ograničavanja raspolaganja tom imovinom, a nakon toga i kontrolu, odnosno upravljanje tom imovinom nad kojom postoji mera ograničavanja raspolaganja. Na kraju krajeva, naravno, nadzor nad primenom zakona zašta je zadužena Uprava za sprečavanje pranja novca.
Kada je reč o izmenama i dopunama Carinskog zakona, on je naravno nastao kao posledica potrebe da usaglasimo našu zakonsku regulativu sa Carinskim zakonom EU u sa pravilima Svetske trgovinske organizacije.
Ono što je drugi razlog, ali rekao bih ne manje važan, jeste želja, i ako hoćete potreba, a ja bih rekao na prvom mestu imperativ da u najhitnijem roku pristupimo tzv. Evropskoj konvenciji o zajedničkom tranzitu, odnosno da počnemo da primenjujemo tzv. novokompjuterski, odnosno novokopjuterizovani tranzitni sistem NCTS. U suprotnom bojim se da bi Srbija došla u opasnost da postane jedan, da tako kažem nekonkurentan tranzitni pravac, da ne kažem da bi mogla da postane crna rupa na saobraćajnoj mapi Evrope.
Primena ovog novogkompjuterizovanog tranzitnog sistema, odnosno NCTS praktično smanjuje carinske procedure i na taj način ubrzava proceduru ocarinjenja na granici i povećava efikasnost transporta, isto tako, naravno, ubrzava protok robe i usluga i smanjuje što je vrlo važno troškove međunarodnog transporta i međunarodne trgovine.
Osim ovoga moj kolega je govorio o tome koja su to još rešenja nova koja ovaj zakon donosi, pa se neću osvrtati na sve ono što je on rekao, ali rekao bih da je vrlo važno ovo što je pomenuto, a to je da se ukida obaveza pribavljanja bankarske garancije za obezbeđenje carinskog druga, to jedna od stvari koja je vrlo važna koja utiče na smanjenje troškova. Druga stvar koja je vrlo važna jeste uvođenje ovog prekršajnog naloga za blaže carinske prekršaje i te dve mere su praktično usmerene na smanjenje troškova kako za privredne subjekte, tako i za carinske organe.
Ovaj novokompjuterizovani tranzitni sistem, opet kao i ono o čemu sam govorio, dok sam diskutovao o prethodnom zakonu nije sastavni deo ovog zakona i ne znam možda ja grešim, ali meni se čini da je on suštinski najvažnija posledica za donošenje ovog zakona, pa bih hteo sa nekoliko reči da se osvrnem na njega, jer mislim da je on vrlo važan i da pristupanje ovim tranzitnim procedurama, odnosno u tranzitnom postupku predstavlja nešto vrlo važno za Srbiju.
Dakle, ovaj novokompjuterizovani tranzitni postupak je usvojilo svih 28 zemalja članica EU, plus četiri zemlje članice tzv. EFTA sporazuma, plus Turska i već iz toga vidimo da se praktično radi o jednom sistemu koji zaokružuje čitav pravac od severne, zapadne Evrope preko centralne i južne Evrope do Male Azije, a onda se račva na Aziju i Afriku. Dakle, ko se ne nađe na tom pravcu mislim da može da bude u ozbiljnom problemu kada govorimo o tranzitu robe i usluga.
On je donet kao nešto što je trebalo da ubrza drastično carinske procedure, a to se radi na taj način što se kompletna dokumentacija obavlja praktično elektronski i samim tim utrošak vremena na granici se značajno smanjuje i povećava se efikasnost transporta.
Kada uzmemo u obzir geostrateški položaj Republike Srbije, o kome vrlo često govorimo i kada uzmemo u obzir činjenicu da Republika Srbija nije članica EU ona je praktično jedina zemlja na ovoj putanji koja nije članica EU, onda mislim da je potpuno nejasno da uvođenje NCTS sistema jeste nešto što je za Republiku Srbiju, rekao bih, neminovnost.
Između ostalog uvođenje ovog sistema naravno, to nije nešto što moramo da uradimo preko noći jeste i naša obaveza u procesu pristupanja EU, s obzirom da su sve zemlje članice EU ovaj sistem uvelu u upotrebu.
Pošto sam govorio o značaju i o hitnosti uvođenja ovog NCTS sistema, neko bi mogao da postavi pitanje - dobro, zašto onda ovaj zakon skoro šest meseci je u našoj proceduri u Skupštini, zašto ga nismo doneli ranije, možda smo izgubili tih šest meseci. Odgovor je da nismo izgubili vreme, odnosno da se na ovom projektu radi već dugi niz godina i da praktično ovaj zakon koji danas donosimo jeste kraj jednog puta koji traje već osam godina.
Mi smo već od 2007. godine uključeni u implementaciju ovog projekta kroz IPA 2007, IPA 2011 projekte, odnosno Fond predpristupne pomoći kroz koje smo obavili implementaciju prve i druge faze ovog projekta. Mi od, čini mi se, septembra 2014. godine već testiramo ovaj sistem u carinarnici u Subotici, tako da praktično smo prešli čitav put i ostalo je još da donesemo zakone i time stvorimo zakonski okvir i da nadam se u najskorije vreme počnemo u potpunosti primenjujemo novokompijuterizovan tranzitni sistem i da time postanemo još jedna zemlja koja će ga primenjivati, odnosno praktično jedina zemlja koja se nalazi na Koridoru 10, koja ga u ovom trenutku ne primenjuje da ga i mi primenjujemo.
Moramo da imamo na umu da postoji jedan konkurentni koridor koji se zove Koridor 4 na kome su sve zemlje članice EU. Dakle, tamo ne postoji nikakav prekid puta u smislu primene jednog jedinstvenog sistema tranzita. Zbog toga mislim da je vrlo važno da ovaj zakon izglasamo. Naravno, verujem da će se to i dogoditi i da u najskorije vreme, naravno počnemo da primenjujemo novo kompijuterizovani tranzitni sistem. Još jednom ću ponoviti da će SDPS podržati sva četiri predložena zakonska rešenja. Zahvaljujem.
Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Poštovana guvernerko, cenjeni ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće set predloženih zakona koje danas imamo pred sobom iz razloga što smatramo da će oni doprineti većoj finansijskoj stabilnosti u Srbiji, većem poverenju građana u bankarski sistem u Srbiji i svakako ubrzanju procesa prilagođavanja našeg zakonodavstva pravnim tekovinama EU.
U današnjoj diskusiji ću naglasak staviti više na ova dva zakona koja nam je predložila NBS, naročito na Zakon o bankama, mada je potpuno jasno da je o ta dva zakona nemoguće govoriti van konteksta svih zakona, s obzirom da su ti zakoni međusobno povezani, međusobno uslovljeni, odnosno da ne kažem usmereni ka jednom istom cilju.
Nećete mi zameriti što ću na početku napraviti jedan teorijsko-istorijski osvrt, ali verujem da ću uspeti da pokažem da je on i te kako povezan sa onim o čemu danas govorimo, da je vrlo ilustrativan u smislu zbog čega je važno da donesemo ove zakone danas.
Današnje finansijsko poslovanje karakteriše nešto što se naziva simetričnost informacija koja najčešće izaziva probleme kao što je nepovoljna, odnosno inverzna selekcija koju bi najbolje mogli da ilustrujemo primerom slučaja kada banke iz različitih razloga postavljaju vrlo visoke kamatne stope koje deluju destimulišući za preduzeća koja su kvalitetna, a sa druge strane nisu destimulišuća za preduzeća koja nisu kvalitetna ili preduzeća koja imaju problem da se zadužuju na drugim mestima i preduzeća koja se, kao se to kaže, kockaju za spas, odnosno nemaju drugog rešenja nego da posegnu sa za takvom vrstom kredita.
Drugi problem koji je povezan sa simetričnim informacijama je tzv. moralni hazard o kome je govorio i ministar, a koji se najčešće vezuje za poslednje utočište koje u našem slučaju predstavlja NBS i Vlada RS ili krajnja instanca MMF. Poslednje utočište znači da neki ljudi mogu da donese neracionalne odluke zato što znaju da postoji neko ko će na kraju krajeva platiti cenu tih odluka, odnosno ko će spasiti bankarski sistem ukoliko on dođe u problem.
Poslednji problem koji karakteriše prisustvo simetričnih informacija jeste i najgori problem koji zna da se desi na kraju balade, što bi rekli. To je tzv. fenomen stada, odnosno slučaj jedne vrste bega kapitala, odnosno slučaj kada većina igrača na finansijskom tržištu svoje oči uglavnom ima uperene u one koji su za njih i po njihovom mišljenju najjači igrači ili oni koji imaju najsuperiorniju, odnosno superiorne informacije i kada neko od tih igrača, koji imaju superiornu informaciju jer se smatra da ima superiornu informaciju, se naglo povuče sa finansijskog tržišta, vrlo često se dogodi da većina ljudi sa tog tržišta odnosno igrača na finansijskom tržištu naglo povuče sredstva.
Najčešće kada govorimo o krizama govorimo o svetskoj ekonomskoj krizi. Ona je najsvežija i pogodila je nas u priličnoj meri, ali ima i jedna druga kriza koja je vrlo ilustrativna, a to je tzv. azijska kriza iz 1997. godine koja je nastala upravo zbog nedovoljno dobre regulacije u finansijskom sektoru i nedovoljno dobre supervizije, ali i nekih skrivenih slabosti koje su se uglavnom ogledale u tome kakav je bio odnos između kratkoročnog i dugoročnog zaduživanja, ali i kakav je bio odnos između zaduživanja u stranim valutama i zaduživanja u domaćim valutama.
Ta kriza je jednom na izgled bezopasnom platnom bilansu na Tajlandu izrasla u jednu vrlo ozbiljnu regionalnu krizu koja je rezultovala dramitičnim begom kapitala iz jugoistočne Azije. Da bi se rešili problemi te krize, vlade tih država su bile prinuđene da ulože ogromna sredstva za rekapitalizaciju banaka. Koreja 50 milijardi dolara, Indonezija 70 milijardi dolara, Tajland 20 milijardi dolara.
Kada ovaj primer pogledamo čini mi se da će mnogi od nas primetiti da postoje određene sličnosti sa situacijom sa kojom smo se mi nedavno susreli. Najveći teret te krize koja se desila u Aziji su osetili građani. To nisu plaćali oni koji su se kockali i koji su u stvari bili oni koji su izazvali ovu krizu. Naša loša iskustva koja smo imali poslednjih godina, odnosno uglavnom 2012. i 2013. godine su upravo nastala zbog nepovoljne selekcije moralnog hazarda, rekao bih, koji je u određenim situacijama prerastao u kriminalno ponašanje, nedovoljno dobre regulacije i nedovoljno dobre supervizije i naravno svetske krize koja je u tom trenutku bila aktuelna.
U određenoj meri smo imali sreće što nismo platili tako ozbiljnu cenu kakvu su platile zemlje jugoistočne Azije, ali cena koju smo platili je za našu ekonomsku snagu, koja je mnogo manja, nego ekonomska snaga jedne Koreje npr, bila i te kako previsoka i nije apsolutno bila prihvatljiva. Razlog zašto nismo platili, zato što je ipak dovoljno dobro bio regulisan naš finansijski sistem, zato što je ukupna adekvatnost kapitala celokupnog bankarskog sistema bila dovoljno dobra i likvidnost celokupnog bankarskog sistema bila dovoljno dobra da je on mogao da izdrži, a intervencija države je pomogla da se ne suočimo sa onim poslednjim problemom, a to je fenomen stada koji bi bio poguban za našu ekonomiju u tom trenutku.
Ipak, čini mi se da je taj primer iz nedavne prošlosti u svetlu ovoga o čemu sam govorio ukazao da je neizbežno da posegnemo za jednom ozbiljnom reformom regulative koja se tiče finansijskog sistema i da donesemo jednu regulativu koja će na ozbiljan način i u svetlu novih rešenja i novih svetski praksi i direktiva EU, koje su donete, nekoliko njih u međuvremenu, a za nas je važna ova iz maja 2014. godine, koju ću kasnije pomenuti, da praktično na jedan drugačiji način postavimo nadgledanje, superviziju i reagovanje kada je finansijski sistem u pitanju. Dakle, kada smo se suočili sa problemima, odnosno potencijalnom ozbiljnom bankarskom krizom, odnosno sa problemima nekoliko nelikvidnih, da ne kažem potpuno uništenih banaka, mi smo se našli pred dilemom. Mogli smo da prepustimo tržištu da ono reguliše tu bankarsku krizu u nastanku ili smo mogli da reagujemo, odnosno da prenesemo određena sredstva i da pokušamo da spasemo čitav bankarski sistem.
Naravno, doneli smo odluku istu onakvu kakvu je donela i ogromna većina zemalja četiri godine ranije kada je nakon propasti Investicione banke „Leman bradrs“ nastala svetska finansijska kriza i mi smo praktično spasili ovaj naš bankarski sistem, odnosno sprečili ga da uđe u jedan cirkulus siciozus kojim bi se ta spirala verovatno završila pogubno.
Cena ishoda onog prvog koji sam pomenuo, a to je da prepustimo tržištu da reši probleme, na kraju krajeva je verovatno bila daleka veća nego ova koju smo platili i sasvim sam siguran da je odluka koju smo u tom trenutku doneli bila dobra. Ono što je sporno, jeste što cenu nečijeg neznanja ili još gore, nečijih kriminalnih radnji odnosno kriminalnih radnji pojedinaca, nisu platili oni koji su za to bili odgovorni već su, na kraju krajeva, platili građani, odnosno svako od nas, građana Republike Srbije, poreskih obveznika ove zemlje.
U oktobru 2012. godine smo doneli Zakon o preuzimanju imovine i obaveza određenih banaka koje su se našle u finansijskim problemima. Taj Zakon je prestao da važi 31. 12. 2014. godine, što će reći da u ovom trenutku čak ne može da primenjujemo i ono što nam je taj zakon davao kao mogućnosti u slučaju nastanka neke krize. Tim Zakonom smo, pod znacima navoda rešili problem nove „Agrobanke“, ali pod znacima navoda, zato što smo, da bismo ga rešili, preneli 250 miliona evra sa računa Agencije za osiguranje depozita odnosno Fonda za osiguranje depozita i time praktično ga onesposobili za bilo kakvo dalje normalno funkcionisanje.
Ono što je sporno i problematično u celoj priči jeste da su nakon toga nastali problemi sa oduzimanjem dozvola jednog niza banaka – „Razvojne banke Vojvodine“, „Privredne banke Beograd“, „Univerzal banke“. Dakle, mi smo došli u situaciju da država Srbija mora stalno da spašava neke banke ili da daje garancije za njihovo spašavanje.
Mi smo se prilikom sklapanja sporazuma sa MMF obavezali da više nećemo davati nikakve garancije, osim onih koje su projektnog karaktera. U tom smislu može biti čudno to što jedina garancija koja je u budžetu za 2015. godinu, a koja nije projektnog karaktera, jeste upravo garancija vredna 200 miliona evra za Agenciju za osiguranje depozita. To nije nikakva slučajnost niti odstupanje od pravila, nego je upravo posledica jednog dogovora koji podrazumeva jednu vrstu implicitne obaveze, a to je da donesemo ovaj set zakona u najkraćem mogućem roku, odnosno, dogovoreno je da to bude do kraja januara 2015. godine. Otud hitnost da se ovi zakoni što pre donesu.
Naravno, to ne znači da nas je neko naterao na to da donesemo ove zakone. Mislim da su ovi zakoni vrlo važni i vrlo korisni za našu zemlju. U krajnjem slučaju, kao što je ministar i rekao, na ovim zakonima se radi već prilično dugo vremena. Dakle, oni nisu nastali i rad na njima nije počeo u decembru mesecu kada smo razgovarali sa MMF. Nas je MMF, da tako kažem, pod znacima navoda, naterao da malo ubrzamo proceduru i da ih po možda malo ubrzanijoj proceduri donesemo.
Dakle, suočeni sa ozbiljnošću posledica sanacije krize i razmerama krize koja je mogla da nastane, mi smo odlučili da, a s obzirom na to da smo doneli odluku da vodimo odgovornu fiskalnu i monetarnu politiku, na potpuno jedan drugi način postavimo superviziju finansijskog sistema i da u stvari naglasak više stavimo na preventivno i blagovremeno delovanje odnosno na sprečavanje pojave krize, a da kada do krize dođe, na nju reagujemo na način da sprečimo odnosno da minimiziramo troškove za građane a da veći teret eventualnog nastanka krize, makar ona bila partikularna u jednoj od banaka, podnesu oni koji i treba da podnesu taj teret, a to su na prvom mestu akcionari, a potom poverioci te banke.
Jedan tim, sastavljen od Ministarstva finansija, NBS i Agencije za osiguranje depozita, u koordinaciji sa Svetskom bankom, MMF i Evropskom bankom za obnovu i razvoj, je u stvari napravio ovaj predlog zakona koji se danas nalazi pred nama.
Zakonska rešenja iz 2010. godine koja su i dalje važeća, dokle god ne usvojimo ovo, nisu bila u stanju, da budemo iskreni, da se izbore sa problemima i izazovima koje su pred nas postavljale problematične banke. Istini za volju, svetska ekonomska kriza je pokazala da ni mnogo ozbiljnije i uređenije zemlje od nas nisu imale rešenja za neke nove pojave sa kojima smo se suočili u poslednjih pet, šest do 10 godina.
Zato je ideja u ovim predlozima koji se pred nama nalaze, kao što sam već rekao, upravo da se više radi na preventivi i na blagovremenom reagovanju, ali isto tako i na davanju jednog širokog spektra mera instrumenata nadležnim institucijama kojima će oni moći na jedan fleksibilan način da reaguju u svakom pojedinačnom slučaju na poseban način. Dakle, da praktično nemamo jedan uzak skup mera koje onda primenjujemo bez mnogo razmišljanja, nego imamo jednu vrlo veliku disperziju kada su mere i instrumenti u pitanju i vrlo veliku fleksibilnost u njihovom kombinovanju, da bismo u stvari i na taj način postigli da primena tih mera i instrumenata bude i efikasnija i delotvornija.
Na osnovu preporuka Bazelske komisije za superviziju banaka i regulative Evropske unije, uočena je potreba da se napravi jedna vrsta preraspodele nadležnosti između Agencije za osiguranje depozita, Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije, odnosno uočeno je da, to je, doduše, sad već moje tumačenje, da je Agencija za osiguranje depozita imala malo preveliki broj nadležnosti u odnosu na sopstvene kapacitete, a i da je možda preveliki broj nadležnosti bio u rukama jedne institucije, što, naravno, nikad nije dobro. Bolje je da te nadležnosti budu podeljene između više institucija i zbog toga što time možemo da postignemo veći kvalitet primene tih nadležnosti, ali i zbog toga što možemo da postignemo veću nezavisnost u odlučivanju.
Očekivani efekti primene regulative koja se danas nalazi pred nama su, u svakom slučaju na prvom mestu – očuvanje stabilnosti funkcionalnosti održivosti finansijskog sistema. Na drugom mestu je smanjenje cene restrukturiranja banaka. Na trećem mestu je smanjenje troškova za budžet odnosno za građane Republike Srbije. Kao krajnji cilj primene svih ovih mera na srednji i dugi rok jeste u stvari stvaranje jednog uređenog i stabilnog bankarskog sistema i dalji rast, rekao bih, poverenja građana u bankarski odnosno u finansijski sektor.
To bi trebalo da omogući prikupljanje sredstava i, čini mi se, bolju alokaciju sredstava, nego što je to slučaj danas i što je bio slučaj u prošlosti, u produktivnije projekte, a to opet može da obezbedi odnosno da generiše snažniji privredni rast.
Inače, ovi zakoni su, rekao bih, samo deo aktivnosti NBS, ali i Ministarstva finansija, o čemu sam prilično govorio pre mesec dana, kada sam govorio o budžetu za 2015. godinu pa se na to neću vraćati. Dakle, oni su samo deo aktivnosti NBS koje su usmerene na poboljšanje poslovnog okruženja i sigurnosti u finansijskom sektoru. Ja bih u tom smislu dao samo dva primera, koji se u priličnoj meri oslanjaju na ovu moju današnju diskusiju.
Pre nekoliko meseci NBS je donela jednu odluku koja upravo ima, rekao bih da je na istoj liniji sa onim o čemu danas govorimo, a radi se o odluci o objavljivanju podataka i informacije banke, kojom se praktično proširuje broj informacija koje banke moraju da učine javnim. Jedna od njih jeste i informacija o adekvatnosti kapitala. Praktično, mi poslovanje banaka činimo transparentnijim, odnosno približavamo te informacije građanima, na koji način smanjujemo moralni hazard u onom delu o kome je govorio ministar finansija.
Dakle, nisu građani krivi ukoliko, povedeni većom kamatnom stopom, odu i ulože novac u onu banku koja im je ponudila najveću kamatnu stopu. Ali, ukoliko mi nateramo banke, pod znacima navoda, naravno, da daju veću količinu informacija i ako bolje informišemo građane i ako Narodna banka svojom vrlo važnom aktivnošću koju ima, a to jeste upravo komunikacija sa javnošću, iskomunicira sve to sa javnošću, onda time povećavamo odgovornost građana za eventualno investiranje svojih sredstava u banke koje su sklone donošenju pogrešnih odluka ili su na nekom pogrešnom putu. Da ne govorim da imamo sve ove mere koje će od naredne nedelje, nadam se, kada usvojimo ove zakone, na raspolaganju imati NBS da reaguje i da spreči bilo kakvu lošu putanju našeg bankarskog sistema.
Druga odluka o kojoj bih rekao nekoliko reči jeste odluka o smanjenju stope na deviznu obaveznu rezervu i promena strukture devizne obavezne rezerve u smislu povećanja izdvajanja u dinarskim iznosima, koja treba da pospeši naročito dugoročno kreditiranje i smanjenje kamatnih stopa. Dakle, sa jedne strane, donosimo tzv. prudencijalnu regulativu, odnosno, pod znacima navoda, zatežemo finansijski sistem i stvaramo jedan finansijski sistem u kome su praktično igrači na finansijskom tržištu prinuđeni da posluju na jedan mudar način.
S druge strane, koliko god i gde god je to moguće, smanjujemo restriktivnost monetarne politike i na taj način pokušavamo da stvorimo jedan balans u kreiranju monetarne politike, da bismo pospešili ono što je za nas vrlo važno, a to jeste upravo kreditna aktivnost. Ali, nama nije važno samo da kreditna aktivnost raste, nama je važno da kreditna aktivnost bude usmerena na pravi način, odnosno da lokacija kapitala bude adekvatna, tj. da kapital bude usmeren u one aktivnosti koje su produktivne i koje su profitabilne, a ne ka onima koji pokušavaju da spasu svoje kompanije tako što se zadužuju prekomerno i bez ikakvih sredstava obezbeđenja.
Na kraju, imam vrlo malo vremena, ali ću samo u nekoliko reči o predloženim rešenjima, mada ste vi, guvernerko, zaista vrlo ozbiljno i opširno to izložili. Vrlo kratko ću, zaista samo u nekoliko reči, o onim stvarima koje su se meni učinile iz mog ugla najvažnijim od svega onoga što ste rekli. Naravno, ne osporavam važnost drugih stvari.
Dakle, ono što je vrlo važno, jeste prenošenje nadležnosti iz Agencije za osiguranje depozita na Narodnu banku Srebije za proces restrukturiranja banaka.
Ono što je druga stvar koja je vrlo važna, jeste da se praktično unapređuje saradnja svih nadležnih institucija, odnosno Narodne banke Srbije, Ministarstva finansija i Agencije za osiguranje depozita. Kroz taj neki sinergetski zajednički nastup mi možemo da ostvarimo u svakom slučaju bolje efekte.
Treća stvar koja je vrlo važna, jeste ono što sam pomenuo, a to je preventivno delovanje Narodne banke Srbije. Na prvom mestu mislim na zakonom propisanu obavezu izrade plana oporavka za banke, koji će nadgledati Narodna banka Srbije, a koji podrazumeva da banke naprave vrlo ozbiljan plan oporavka, da predvide sve moguće problematične situacije u koje mogu da dođu i da za svaku od njih naprave plan oporavka, s tim što ne može više banaka praviti identične ili vrlo slične planove oporavka, zato što one u te planove oporavka moraju da ugrade sve one elemente koji ih karakterišu, da li je to snaga na tržištu ili je neki drugi element. Dakle, jedan vrlo ozbiljan plan oporavka koji moraju da naprave.
Druga stvar koja je vrlo važna, jeste proširenje supervizorskih ovlašćenja Narodne banke Srbije, koja se ogledaju u merama ranih intervencija. Dakle, ovog puta opet kada primenjujemo mere mi moramo da te mere primenimo već u nekim prvim fazama, odnosno kada postoje prve naznake da bi neka banka možda mogla da donese neku pogrešnu odluku.
Treća stvar koja je vrlo važna, jeste propisivanje mehanizama koji omogućuju da kapital banke apsorbuje gubitke. Dakle, da ne čekamo da banka uđe u ozbiljne probleme.
Ima tu još dosta vrlo važnih rešenja, ali pošto nikako ne bih voleo da me moj dragi kolega Konstantin prekine u mojoj diskusiji, koja je već prešla 20 minuta, ja ću još jednom samo ponoviti da će, naravno, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije podržati ove zakone. Zahvaljujem vam na pažnji.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će u Danu za glasanje podržati Predlog rebalansa budžeta za 2014. godinu, Predlog zakona o budžetu za 2015. godinu i sve prateće zakone.
Današnju diskusiju ću fokusirati uglavnom na Predlog zakona o budžetu i na prateće mere fiskalne konsolidacije, odnosno na, da tako kažem, neki pogled u sutra, a taj pogled u sutra je nemoguće, čini mi se, napraviti a da ne pogledamo malo u prošlost. Kada pogledamo u prošlost, možemo da vidimo da je Srbija još od 2005. godine na jednoj postojanoj trajektoriji konstantnog povećanja rashoda, smanjenja prihoda budžeta, rasta budžetskog deficita i povećanja javnog duga. Tu trajektoriju smo mi, čini mi se, u priličnoj meri uspeli da zaustavimo u ovom poslednjem kvartalu 2014. godine, bez obzira na šok koji smo imali, odnosno na poplave koje smo imali u prvom delu 2014. godine i sada ulazimo u 2015. godinu sa ambicijom da uđemo u jedan proces preokretanja te putanje.
Kada govorimo o tome šta smo uspeli da postignemo već sada, prva stvar koja mislim da je veoma važna a koju treba da kažemo jeste da smo uspeli, čini mi se, već u prvoj godini primene ovog trogodišnjeg plana mera fiskalne konsolidacije da značajno smanjimo ukupan deficit. On je smanjen sa 7,8% bruto-domaćeg proizvoda, barem prema onim podacima koje posedujemo, ne možemo govoriti o uštedama koje će eventualno biti postignute zato što će one biti predmet praktično tek u izveštaju o izvršenju budžeta, dakle, mi u ovom trenutku raspolažemo sa podatkom od 7,8% bruto-domaćeg proizvoda u 2014. godini i projektovanih 5,8% bruto-domaćeg proizvoda u 2015. godini. S obzirom na konzervativne procene, to 5,8% može da bude i manje, kao što će i onih 7,8% najverovatnije biti manje.
U svakom slučaju, mi govorimo o negde oko 2% ušteda u budžetskom deficitu u jednom trogodišnjem planu koji targetira u 2017. godini budžetski deficit od 3,8%. Dakle, planiramo da za tri godine ostvarimo neko smanjenje od nekih 4% bruto-domaćeg proizvoda, a već u prvoj godini ostvarujemo 2%. Dakle, praktično, za 2016. i 2017. godinu nam ostaje, pod znacima navoda, samo po 1% bruto-domaćeg proizvoda za smanjenje, što će biti svakako mnogo lakše ostvariti nego ovih 2%.
Kada govorimo o merama fiskalne konsolidacije, one nisu ništa novo. Mi još od 2012. godine, tačnije rečeno od rebalansa u 2012. godini, primenjujemo mere fiskalne konsolidacije, ali primenjujemo mere fiskalne konsolidacije koje su se prevashodno bavile prihodnom stranom budžeta, odnosno nisu rešavale strukturne probleme koje se u tom budžetu nalaze. Dakle, mere same po sebi nisu ništa novo. Ono što jeste novo, bolje i drugačije, jeste način na koji te mere odnosno kako te mere sprovodimo.
Mislim da je tu vrlo važno reći jednu stvar, a to je da, čini mi se da smo završili sa jednim periodom u kome smo imali običaj u nekim delovima tog perioda da na veštački način stvaramo suficit ili smo imali običaj, izvinićete što koristim jedan kolokvijalan izraz, da u nekim periodima štelujemo deficit. To je prva stvar koja mislim da je veoma važna i da je suštinska stvar.
Drugo što je vrlo važno jeste da prestajemo sa praksom stalnog gašenja požara, odnosno primene jednokratnih ili, ako hoćete, ad hok mera. Ovog puta idemo u mere koje su usmerene na rešavanje strukturnih problema.
Sledeća stvar koja mislim da je izuzetno važna jeste da su po prvi put prilikom izrade budžeta korišćene projekcije koje su bile vrlo konzervativne po svojoj prirodi, ako hoćete, čak, usudio bih se da kažem – po malo pesimistične. To je nešto što je novo i to je nešto što je drugačije. Pokazalo se u prethodnom periodu da smo vrlo često imali običaj da imamo vrlo optimističke procene, naročito prilikom projektovanja prihoda budžeta, koje se potom nisu ostvarivale. Prvo smo trpeli kritike Fiskalnog saveta, potpuno opravdane, a potom smo imali probleme da u rebalansima budžeta treba da objašnjavamo zbog čega su te procene bile pogrešne.
Na kraju krajeva, citiraću ministra Vujovića, po prvi put, kako vi rekoste, ministre – sve ono što je bilo ispod crte, automatski ide iznad crte. Dakle, nema više prikrivenih troškova. Imamo jedan budžet koji je konačno, čini mi se, u priličnoj meri transparentan i samim tim, rekao bih, takođe kredibilan.
Pomenuo sam da smo imali dobre rezultate u poslednjem kvartalu 2014. godine i zaista u 10. i 11. mesecu, odnosno oktobru i novembru 2014. godine, mi beležimo za naše pojmove značajan rast naplate PDV-a, što je posledica dva faktora. Jedan je stabilizacija poreskog sistema, koja je nastala nakon nekih stalnih promena koje unose distorzije u poreski sistem, a druga stvar jeste jedna ozbiljnija kontrola na terenu koja je dovela do, rekao bih, boljeg obuhvata.
Zatim imamo takođe jedan vrlo značajan parametar, odnosno indikator, a to je značajno povećanje naplate akciza na duvanske proizvode. To je vrlo značajno zato što smo u 2013. godini i u prvoj polovini 2014. godine imali vrlo značajne padove u naplati akciza na duvanske prerađevine, negde oko 20%. Sada imamo prvi put, dakle, posle godinu i po dana, rast naplate. Tu bih naročito pohvalio Vladu i nadležno ministarstvo. Mi smo, bez obzira na to, ipak, kada smo pravili projekcije naplate akciza za 2015. godinu, išli sa, opet jednom, rekao bih, pesimističnom procenom, dakle, nije uopšte ukalkulisano to da imamo porast naplate akciza. Naravno, imamo ovaj trend koji se nastavlja, a to je rastući trend naplate akciza na naftne derivate.
Ovo što sam sad rekao nije nešto što treba da nas uljuljka i da to znači da treba da stanemo sa nastavkom primene mera. Ja bih rekao da moramo mnogo ozbiljnije u 2015. godini da primenjujemo mere, odnosno, moramo da nastavimo da radimo na jačanju kapaciteta poreske uprave, moramo da radimo na jačanju, čini mi se, sinergije inspekcijskih službi odnosno njihove međusobne saradnje, da bismo na taj način postigli bolje rezultate.
Treća stvar, koja mislim da je veoma važna, jeste da moramo da radimo na jačanju svesti kod građana, tj. građani moraju da shvate da oni koji ne plaćaju poreze, praktično zavlače ruke u njihove džepove.
Kada govorimo o budžetu za 2015. godinu, odnosno o Predlogu zakona o budžetu za 2015. godinu, ja bih rekao da ga karakterišu tri stvari – odgovornost, racionalnost i transparentnost. Kada govorimo o odgovornosti, mislimo na odgovornost u projektovanju i sprovođenju fiskalne politike. Ja bih tu citirao nešto što je Fiskalni savet u svojoj analizi Predloga budžeta za 2015. godinu rekao – procena javnih rashoda i javnih prihoda u budžetu su u najvećoj meri objektivne, a planirani fiskalni deficit realističan. Dakle, to govori o jednoj odgovornoj fiskalnoj politici.
Kada govorimo o racionalnosti, mislim na racionalnost upravljanja resursima koji se nalaze u rukama države. Naravno, to se odnosi i na Predlog budžeta, ali i na prateće mere fiskalne konsolidacije, naročito na onaj deo koji se odnosi na praktično reorganizaciju javnog sektora.
Kada kažem – transparentnost, tu na prvom mestu mislim na transparentnost u prikazivanju svih troškova koje država ima.
Mere o kojima govorimo, koje se primenjuju a koje su deo ovog paketa mera fiskalne konsolidacije, jesu na prvom mestu jedno trajno rasterećenje rashoda na nivou države i to se postiže upravo ovim strukturnim promenama o kojim govorim, a ne nekim ad hok merama.
Druga stvar koja je vrlo važno jeste transformacija javnog sektora u jedan efikasan, delotvoran i racionalan sistem, čime se stvaraju preduslovi za stvaranje boljeg poslovnog okruženja, a što opet može da ima za posledicu i porast investicija i porast zapošljavanja i bolju produktivnost i bolju konkurentnost srpske privrede.
Jedna od stvari koja se kroz tu reorganizaciju rešava, ilustracije radi, jeste, a to smo oročili za 31.12.2015. godine, rešavanje problema preduzeća u restrukturiranju i disfunkcionalnih preduzeća koja se nalaze u portfelju Agencije za privatizaciju. Dakle, samo rešavanjem tih problema pojaviće se novih 700 miliona evra u našem budžetu jer to je upravo onoliko koliko smo mi na godišnjem nivou, prema procenama Svetske banke, dakle, nezavisne institucije, trošili na ova preduzeća.
Na kraju krajeva, mislim da je nešto što je vrlo važno to da se nastavi borba protiv sive ekonomije i poreske evazije, odnosno izbegavanja plaćanja poreza. Tu bih zahvalio našim prijateljima iz Slovačke koji su tokom prošlonedeljnog sastanka ponudili, i nadam se da će to Vlada prihvatiti, njihovu ekspertsku pomoć upravo u borbi protiv sive ekonomije.
Kada na ovo što sam sve rekao dodamo i proces pristupanja EU, koji svakako takođe daje svoj doprinos popravljanju poslovnog okruženja ili poslovnog imidža, kako god hoćete, Srbije, onda je jasno da smo stvorili solidne pretpostavke za jedan dugoročno održiv rast u Srbiji.
Ono što bih takođe želeo da pohvalim jeste da, za razliku od prethodnih godina kada smo imali vrlo česte izmene zakona iz poreske oblasti, ove godine nemamo praktično uopšte nikakve značajne izmene kada je poreska politika u pitanju. Ovo što imamo danas kao izmene na dnevnom redu, to su u suštini izmene koje su tehničkog karaktera, dakle, to nije izmena poreske politike.
Dakle, idemo u pravcu stvaranja jedne stabilne poreske politike, što je nešto što je vrlo važno, što ima vrlo značajne konsekvence, odnosno treba da ima vrlo značajne konsekvence i verujem da će imati, a to je na prvom mestu bolja naplata i bolji obuhvat naplate poreza, a na drugom mestu veća predvidivost. Ukoliko želimo u nekom narednom periodu da imamo ozbiljan priliv investicija, mi moramo da stvorimo jedan predvidiv sistem. Ozbiljni strani investitori neće doći na tržište koje nije predvidivo. Jedan od elemenata vrlo važnih te predvidivosti jeste upravo stabilna poreska politika.
Ono što bih takođe istakao kao vrlo značajnu stvar jeste da će i javna preduzeća konačno morati da počnu da se ponašaju prema nekim unapred propisanim pravilima. Tu bih posebno pohvalio ministarstvo koje vodi ministar Sertić i njega konkretno. Dakle, nešto za šta su se SDPS i ministar Ljajić zalagali već u jednom dužem periodu jeste da se vezuje za ciljeve ono što radimo, odnosno da pravimo praktično jednu spregu između ciljeva, merila i odgovornosti. To je nešto što uvodimo i ovaj budžet, time što ga pravimo programskim budžetom a ne više linijskim, to je ono što se uvodi u javna preduzeća. Dakle, mora da se zna ko je za šta odgovoran, mora da se zna ko je ciljeve postavio, moraju da se znaju vremenski rokovi, moraju da se znaju prolazna vremena, moraju da se znaju merila i moraju da se znaju pravila ko je odgovoran za slučaj da ti ciljevi nisu ostvareni.
U ovom budžetu smanjujemo neproduktivne subvencije, odnosno one subvencije koje su se pokazale u prethodnom periodu kao neefikasne. Vidim da tu najviše pažnje privlači to što menjamo subvencije poljoprivredi, odnosno što se smanjuju praktično subvencije poljoprivredi, odnosno agrarni budžet. Mislim da tu propuštamo da primetimo, ne mislim, naravno, na vas, ali mislim na jedan deo javnosti, da osim što se smanjuju rashodi, u smislu subvencija poljoprivredi, da se menja struktura tih rashoda, odnosno da praktično vršimo jednu vrstu racionalizacije subvencija.
Subvencije su inače u Srbiji na nivou koji je daleko viši od zemalja u EU. Mi definitivno moramo da idemo na smanjenje subvencija. Kada je reč o subvencijama poljoprivredi, mi ćemo smanjiti, odnosno vaš je predlog da se smanje subvencije, odnosno da se praktično ukinu za poslove koji su veći od 20 ha, to su stvari koje su vrlo logične, da se ukinu subvencije za državno zemljište koje se daje u zakup, ali se sa druge strane radi nešto što je vrlo značajno, a to je da imamo snažniju podršku stočarstvu, što mislim da je jedna od šansi koju smo propuštali u prethodnom periodu. Takođe, imamo ulaganje značajno u sisteme za navodnjavanje i imamo konačno završavanje laboratorije za proveravanje kvaliteta sirovog mleka, što mislim da je vrlo važno.
Takođe treba istaći, to se, na žalost, gotovo nikada ne pominje, da će u 2015. godini biti 175 miliona evra na raspolaganju iz IPA fondova za poljoprivrednike. Mi, naravno, te poljoprivrednike, ali i našu državnu administraciju moramo da obučimo da budu u stanju da koriste te fondove, ali i to je nešto što postoji na raspolaganju i to je nešto što su sredstva koja treba da budu na najbolji mogući način iskorišćena. Ta sredstva sigurno ili neće biti iskorišćena ili će biti iskorišćena na najbolji mogući način.
Ono što mislim da je vrlo važno takođe reći kada govorimo o trošenju budžetskih sredstava, mi najčešće govorimo o tome koliko se troši. Naravno da je vrlo značajno smanjiti budžetski deficit, odnosno smanjiti nivo troškova, ali mnogo manje govorimo o tome, a mislim da je to podjednako važno – način na koji se troši, odnosno kako se troše sredstva. Mi moramo ta sredstva koja trošimo da trošimo na jedan delotvoran način. Opet se vraćamo na onu priču o ciljevima, odnosno nečega što programski budžet može da omogući, da praktično mi, osim što vidimo koliko se novca troši, vidimo i na koji način se taj novac troši.
U tom smislu, ona priča o tome da ćemo smanjiti štednju na diskrecionim rashodima a ne na privlačenju javnih investicija mislim da je vrlo korisna. Zaista, u periodu od 2015. do 2017. godine, po mišljenju svih relevantnih institucija, uključujući Fiskalni savet, će rasti javne investicije, ali i privatne investicije, kao posledica na prvom mestu sporazuma sa MMF, ali svakako i završetka procesa restrukturiranja i rešavanja problema preduzeća koja se nalaze u portfoliju Agencije za privatizaciju. Dakle, tim kvalitetnim merama o kojima sam govorio i sporazumom koji očekujemo da će u februaru biti potpisan, odnosno aranžmanom iz predostrožnosti, sa MMF, mi menjamo položaj naše države na međunarodnim finansijskim tržištima, odnosno menjamo kredibilitet, odnosno menjamo kreditni rejting zemlje. To je nešto što je vrlo važno jer time stvaramo pretpostavke da se zadužujemo na jeftiniji način, odnosno da naša zaduženja budu daleko povoljnija nego što su ovom trenutku.
Video sam na jednom mestu, čini mi se, u analizi Fiskalnog saveta uporednu analizu Nemačke, nismo mi uporedivi, ali je kao konkretan primer ovde vrlo zanimljivo ako ima nešto malo veći deficit u odnosu na BDP, koliko su manja izdvajanja u odnosu na BDP za servisiranje tog deficita zato što se zadužuju po daleko povoljnijim uslovima. Mi, naravno, ne možemo da očekujemo da dostignemo kreditni rejting Nemačke, ali moramo da radimo na poboljšanju kreditnog rejtinga, time ćemo mnogo toga poboljšati. Smanjićemo, npr, izdvajanja za kamate koje su nam ove godine vrlo veliki problem jer mi imamo vrlo malo smanjenje rashoda, bez obzira na to što smo u suštini napravili vrlo ozbiljne rezove na kojima smo uštedeli vrlo ozbiljne količine novca zato što, između ostalog, smo imali vrlo značajno povećanje kamata u 2015. godini.
Kada govorimo o konkretnim uštedama, mi smo, naravno, najveće uštede ostvarili po osnovu smanjenja plata i penzija, po osnovu smanjenja diskrecionih rashoda, po osnovu smanjenja subvencija o kojima sam govorio. Mislim da kada govorimo o uštedama je važno još nešto reći. Čini mi se da ovim Zakonom o budžetu u 2015. godini i Zakonom o budžetskom sistemu uvodimo jedno novo opredeljenje, a to je opredeljenje da se deli samo onoliko koliko realno imamo, a ne da se protežemo preko, kako kaže naš narod, sopstvenog gubera. Dakle, ono što smo se dogovorili i što smo učinili kada su stranke u pitanju, to je da se procentualna davanja vezuju za poreske prihode, dakle, za ono što prihodujemo, a ne za rashode, kao što je bio ranije slučaj. Tako će od sada pa nadalje važiti za sve. Dakle, sva procentualna davanja se vezuju za nešto što je realno, a to je koliko smo prihodovali.
Druga stvar, ukidaju se svi netransparentni bonusi, dodaci i naknade, što mislim da je takođe vrlo važno. Treća stvar, povećanje plata i penzija, koje će, verujem, u jednom trenutku postati tema o kojoj ćemo moći da razgovaramo, se vezuje za jednu agregatnu zaradu koju smo napravili na nivou države, a ne na nekakva pravila koja nisu zasnovana na realnim parametrima. Bez obzira na ovo što zvuči na trenutke pesimistično, mislim da ipak možemo da se nadamo izvesnom oporavku standarda stanovništva u 2016. i 2017. godini, ali na realnim osnovama, a ne kao do sada.
Kao pripadnik SDPS, moram da kažem i nekoliko reči o nečemu što nas vrlo zanima, a to je socijala, odnosno socijalna davanja. U tom smislu, moram da pohvalim Vladu što smo, bez obzira na velike uštede koje treba da budu učinjene u 2015. godini, smogli snage da socijalna davanja u izvesnoj meri povećamo, dakle, u nominalnom iznosu, odnosno da, kako kaže Fiskalni savet, praktično ta davanja budu na odgovarajućem nivou.
Ono što mislim da treba da poslušamo je nešto što je Fiskalni savet rekao, a to je da ta davanja treba da budu bolje targetirana. Dakle, moramo u narednom periodu da se usmerimo, da se fokusiramo na to da davanja socijalna budu što je moguće bolje targetirana. Tu bih pomenuo nekoliko primera koje smo imali, koje imamo, odnosno, u ovom budžetu.
Jedan je, recimo, nešto što mislim da je vrlo važno, to je program za socijalno ugrožene, odnosno tzv. projekat energetski zaštićenog kupca gde će država obezbediti između 120 i 240 kilovat časova za tog zaštićenog kupca.
Druga stvar jeste, to što su omogućeni veći transferi nacionalnih službi za zapošljavanje. Dakle, idemo u susret problemu. Znamo da ćemo u narednoj godini imati porast nezaposlenosti zbog završetka procesa restrukturiranja određenih obaveza koje smo preuzeli, ali mi idemo u susret tome. Mi opredeljujemo 2,2 milijarde dinara za aktivne mere zapošljavanja. Mi opredeljujemo određena sredstva za povećavanje nadoknada za nezaposlene i za prevremeno penzionisanje onih koji žele da dokupe radni staž…
…na teret države. Završiću ovde, zahvaljujem.
…ne, ne, zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, moja koleginica iz poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, Branka Bošnjak je već govorila o ovom zakonu iz ugla struke, pa ću ja pokušati da dam jedan osvrt koji će biti kroz malo drugačiju vizuru.
Kada govorimo o ovom zakonu, odnosno o Zakonu o planiranju i izgradnji, možemo da govorimo o efektima koji se mogu postići, odnosno o onim efektima koje očekujemo da ćemo postići njegovom primenom, ali isto tako možemo da govorimo i o propuštenim efektima zbog njegovog nedonošenja ili zbog njegovog neblagovremenog donošenja.
Prvi zaključak koji nam se nameće kada posmatramo aktuelnu situaciju, koja je u suštini karakterisana nedostatkom adekvatne zakonske regulative, jeste da je naša građevinska industrija unazađena, ali rekao bih i da su unazađene još neke grane koje su, da tako kažem, naslonjene na građevinsku industriju, kao npr. industrija građevinskog materijala. Gubitak koji je time stvoren privredi Srbije, građanima Srbije i bruto domaćem proizvodu Srbije je gotovo nemoguće izmeriti, ali zato postoji niz nekih parametara na osnovu kojih možemo da vidimo kakva je to šteta koju trpi na prvom mestu građevinska industrija, neka direktna šteta. Opet ona indirektna šteta, koja se recimo ogleda u tome što je smanjen priliv investicija, je nešto što je prilično teško izmeriti.
Tako, recimo, imamo rezultate jednog novijeg istraživanja, koje je rađeno na prilično velikom uzorku firmi iz građevinske industrije, koje je pokazalo da je u periodu od 2012. do 2014. godine, dakle u prethodne tri godine, odnosno gotovo tri godine smo imali gubitak u građevinskoj industriji, zbog poslova koji nisu uopšte urađeni ili zbog nekih poslova koji su nedovršeni, od tri milijarde evra i da smo izgubili 65.000 radnih mesta zbog tih propuštenih i nedovršenih poslova.
Ako postoje izvesne sumnje u ovu cifru od tri milijarde evra među stručnom javnošću, koje mogu da razumem, jer ta suma je nekom vrstom interpelacije dobijena od onih rezultata koji su dobijeni na osnovu istraživanja oko ove sume da je izgubljeno 65.000 radnih mesta, sa tim se slažu zaista i nezavisni stručnjaci koji apsolutno nikakve veze nisu imali sa ovim istraživanjem, a mislim da je svakome jasno šta znači za Srbiju u ovom trenutku 65.000 radnih mesta.
Drugi zabrinjavajući podatak je da je vrednost izvedenih građevinskih radova srpske građevinske operative u trećem kvartalu 2014. godine u odnosu na isti period 2013. godine bio manji za 20,7%. Isto tako, mislim da je podatak nad kojim treba da se zamislimo, a koji pokazuje u stvari u kakvom je stanju građevinska industrija u Srbiji danas, podatak da je doprinos građevinske industrije BDP-u samo 4,2%, a da je recimo u zemljama OECD taj procenat negde oko 6,1%. Što je još gore, građevinska industrija Srbije ima potencijal da dostigne nivo od 7% ukoliko budemo, a verujem da ćemo dosledno primenjivati ovaj zakon. Već negde u 2017. godini možemo drastično da povećamo doprinos građevinske industrije BDP-u. Ne treba da zaboravimo da je do pre dvadesetak godina građevinska industrija bila ponos srpske privrede i bila izvor velikog deviznog priliva za našu zemlju.
Za direktnu posledicu ovako neadekvatnog odnosa prema građevinskoj industriji imamo nešto što ste i vi, gospođo ministarka, pomenuli, kao i neke kolege i koleginice, a ja bih rekao, nećete mi zameriti na izboru reči, katastrofalan plasman u izveštaju „doing business“ za 2015. godinu koji radi Svetska banka. Naime, mi smo plasirani na 186 mesto od 189 zemalja. Na prvom mestu zbog toga što je vreme potrebno za dobijanje građevinskih dozvola, kako se tamo kaže, 264 dana u Srbiji, odnosno potrebno je 16 procedura da se prođe da bi se dobila građevinska dozvola.
Čini mi se još i važnije nešto što nisam čuo da je neko ovde pomenuo ili možda jeste, ali nije se osvrnuo u toj meri na to, a to je doprinos troškova izdavanja građevinske dozvole vrednosti skladišta. Da bi razumeli gledaoci, skladište je nešto što Svetska banka u ovom svom izveštaju koristi kao neku vrstu etalona, odnosno merne jedinice na osnovu koje vrši uporednu analizu. Dakle, 25,7% je doprinos troškova građevinske dozvole izgradnji jednog skladišta.
Da vam kažem, ja sam izvršio jedan pregled te liste za većinu uporedivih zemalja sa Srbijom i nigde nisam video ni približno sličan podatak. Dakle, u većini uporedivih zemalja je taj procenat ispod 1%, eventualno nekoliko procenata, a nigde dvocifreno, naročito ne 25,7%. Uostalom, postoje zvanični podaci koji kažu da je u EU trošak izdavanja građevinske dozvolite pet puta manji kod nas, a da u zemljama OECD ta razlika ide čak i do 20 puta.
Što se tiče zemalja regiona ili zemalja bivše Jugoslavije, moram da vam kažem da su nam na ovoj listi, kada je reč o izdavanju građevinskih dozvola, pričam samo o tom delu doing business liste, najbliži Hrvatska koja je na 188 mestu i Crna Gora na 138 mestu, ali uz jednu opasku. Oni su pre nas krenuli da rade ove ozbiljne reforme, odnosno u Hrvatskoj je već od 1. januara 2014. godine na snazi novi Zakon o planiranju i izgradnji. Dakle, oni mogu da se nadaju već koliko sledeće godine da budu daleko iznad nas kada je u pitanju lista doing business.
Neću uopšte da pominjem druge zemlje regiona koje su daleko ispred nas, na 103 mestu Mađarska, Bugarska na 101, Slovenija 90, Makedonija 89, Grčka na 88, itd. Svi imaju mnogo bolje rezultate od nas, čak i zemlje regiona. Čini mi se da je, bar za mene, bio najviše poražavajući podatak da oni mere, praktično, na osnovu jedne skale od nula do 100, kakav je rezultat u različitim oblastima. Onda imaju neki zbirni rezultat.
Kada je u pitanju izdavanje građevinskih dozvola, naš rezultat je na toj skali od nula do 129. Rezultat Hrvatske, koja je samo osam mesta iznad nas je 45. Dakle, čak i za 60% da popravimo naš rezultat, možemo da se popnemo samo za osam mesta. To pokazuje koliko je naš rezultat strašno loš i koliko moramo ozbiljno da radimo na reformama i na njihovom sprovođenju.
Što se tiče efekata izmena i dopuna ovog zakona koji se nalazi pred nama, o njima je bilo dosta reči, pa neću sada da ponavljam ono što su govorile kolege, više ću se fokusirati na ono što sam u prethodnoj diskusiji pomenuo. Samo izmenama i dopunama zakona, vezano za ove probleme koje imamo kada je u pitanju lista „Duing biznis“ Svetske banke, prvo smanjujemo, ono što smo rekli, broj šaltera na jedan, odnosno broj procedura sa 16 na jedan.
Druga stvar, prema izveštajima i procenama nezavisnih eksperata, nevladinih eksperata, broj dana potrebnih za dobijanje građevinske dozvole, oni to malo posmatraju šire, pa to podrazumeva i dobijanje građevinske dozvole i dobijanje i uknjižbu, prava, to će smanjiti na 54 dana. Zato je to malo više nego ono što ste vi pominjali. Ali, sa 264 na 54, to je 210 dana manje, ili, ako hoćete, 80% manje.
Naravno, smanjiće se i ovaj trošak izdavanja građevinske dozvole, jer ćemo ukinuti parafiskalni namet koji je u ovom trenutku na snazi, a uvešćemo jedan doprinos čiji će iznos biti kontrolisan. Neće moći da ga određuje lokalna samouprava u proizvoljnom iznosu kako oni hoće, niti će moći da sa njim raspolažu na način kako hoće, a to će reći da nekoga favorizuju tako što mu odobre da ne plaća taj namet, a nekom drugom tu uslugu ne učine. Dakle, urediće se na jedan prilično dobar način ova oblast.
Naravno, kad god donosimo neka zakonska rešenja koja zahtevaju od naše javne uprave da ona radi brže i efikasnije, što je normalno uvek i za svaku pohvalu, tu se pojavljuje opasnost da u jednom delu primene zakona se suočimo sa onom našom narodnom – što je brzo, to je i kuso. Zbog toga mislim da je jako važno, ali, vi ste rekli da je već usvojeno osam podzakonskih akata i da će do 15. februara biti 2015. godine usvojeni apsolutno svi podzakonski akti i da se radi i na ovim drugim pratećim aktivnostima koje treba da budu urađene. Dakle, imamo vremena do 1. marta, od kada taj deo zakona stupa na snagu da se u potpunosti pripremimo.
Mislim da je to vrlo važno, jer kada se radi ovako brzo, a mora da se radi tako brzo da bismo bili konkurentni čak i u regionu, da ne govorim ozbiljnije, među zemljama razvijenijim u Evropi, vrlo je važno da ta nemogućnost potpune kontrole, zbog kratkog procesa, da to nadomestimo jednim kvalitetnim podzakonskim aktima i kvalitetnim praćenjem čitavog procesa.
Samo da pogledam koliko još imam vremena, da bih znao, da se ne rasplinjujem previše.
Mislim da je to strašno važno upravo zbog toga da nam se ne bi recimo ponavljali slučajevi. Ovaj koji je, čini mi se prilično aktuelan u ovom trenutku, a to je problem sa kojim se suočava Grad Beograd, a koji je posledica upravo lošeg zakonskog rešenja iz 2009. godine. Grad Beograd ima problem da ne može od investitora da naplati određene troškove koji su u vrednosti 40% gradskog budžeta, godišnjeg. To je nešto što je nedopustivo i to je nešto što moramo sprečiti da se događa u budućnosti, inače ćemo u potpunosti urušiti naše lokalne samouprave.
U javnosti se moglo čuti i da je možda bilo bolje da se radi potpuno novo zakonsko rešenje, a ne da se ide na izmene i dopune zakona, da bi se dobio kvalitetniji zakon i da bi materija bila konzistentnija. Čini mi se da, s obzirom na objektivne okolnosti, a to je da smo prvo previše dugo čekali da donesemo jedan ozbiljan zakon u ovoj materiji, mi smo ga imali, ali, nažalost, nije se pokazao kao dobar.
Druga stvar, da imamo ozbiljan pritisak investitora, ili ako hoćete, još gore, imamo odlazak investitora zbog toga što je zakon loš i u krajnjem slučaju vrlo teška ekonomska situacija. Mislim da su to sasvim dovoljni i opravdani parametri da se ovaj zakon u ovom trenutku donosi kao izmene i dopune zakona. Za slučaj da ministarstvo odluči u nekoj budućnosti da donese potpuno novi zakon, sasvim sam siguran da će imati vrlo veliku podršku u Narodnoj skupštini za tako nešto.
Uostalom mi ćemo naredne godine, već početkom godine imati jedna novi set zakona ili izmene i dopune zakona iz ove oblasti. Imamo uvođenje elektronske građevinske dozvole. Dakle, uvodimo red u potpunosti u oblast građevinarstva i na izvestan način dajemo građevinskom sektoru vetar u leđa ili ako hoćete dajemo im krila.
Dakle, u suštini ovo što danas radimo je početak jednog procesa koji će doduše trajati nekoliko meseci, ali i istovremeno i procesa na koji smo čekali priličan broj godina. Iz svega ovoga što sam rekao, jasno je da će poslanička grupa SDPS podržati Predlog izmene i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji u danu za glasanje. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvažena ministarko, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, verujem da ćemo se svi složiti, bez obzira na naše političke razlike, da poljoprivreda predstavlja jednu od strateških grana privrede Republike Srbije, bilo zato što je Vlada Republike Srbije prepoznala i namenila joj ulogu jednog od generatora budućeg razvoja Republike Srbije, bilo zato što ona beleži u spoljnotrgovinskoj razmeni konstantan i to rastući trend suficita koji se poslednjih godina vrlo pozitivno održava na naš spoljnotrgovinski bilans, bilo iz nekog drugog razloga. Siguran sam da razloga ima mnogo. Iz tog razloga je i određeno da se poljoprivredi, kada se bude pregovaralo o pristupanju EU, prida poseban značaj.
Inače, pregovori o pristupanju EU iz oblasti poljoprivrede spadaju u najzahtevnije i, rekao bih, najvažnije pregovore. Pregovori o poglavlju 11. i o nekim drugim poglavljima koja se direktno ili indirektno odnose na poljoprivredu, recimo poglavlje 12. ili 13. biće svakako najkompleksniji u našem procesu pristupanja EU iz najmanje dva razloga.
Prvi razlog je taj što poljoprivredna politika na nivou EU, odnosno zajednička poljoprivredna politika ima jednu vrlo važnu karakteristiku, a to je da je potrebna potpuna harmonizacija na nacionalnom nivou sa poljoprivrednom politikom EU i primena svih onih pravnih tekovina EU koje se odnose na oblast poljoprivrede. Da bi bilo jasno i nekim poslanicima i građanima koliko je važna poljoprivredna politika za EU, reći ću da oko 40% ukupnog zakonodavnog okvira EU se odnosi upravo na poljoprivredu.
Drugi vrlo važan razlog zašto će ovi pregovori biti kompleksni jeste taj što jedan dobar strateški pregovarački nastup, dobro određena argumentacija, iskren i direktan nastup u razgovorima sa suprotnom stranom, odnosno sa Generalnim direktoratom za poljoprivredu može da omogući produženje rokova za harmonizaciju propisa iz oblasti poljoprivrede, jer bez obzira na to što je obavezno da se 100% harmonizujemo sa svim zakonima koji su aktuelni na nivou EU, postoji mogućnost produženja tih rokova i to nije uopšte beznačajan faktor.
Druga stvar koju možemo da obezbedimo za naše poljoprivrednike jeste, naravno kroz jedan kvalitetan nastup, dobijanje, naravno ne za sve poljoprivrednike, ali za određene kategorije poljoprivrednika, povlaćšenog, odnosno specijalnog statusa, što za njih može da bude veoma značajno. Na ovaj način mogli bismo u najvećoj mogućoj meri da zaštitimo naše poljoprivrednike u trenutku pristupanja EU od surove tržišne utakmice koja vlada na jedinstvenom tržištu EU.
Zašto je to toliko važno, zašto je toliko važno da ove pregovore vrlo kvalitetno obavimo? Zato što su u ovom trenutku naši poljoprivrednici u izuzetno infoeriornom položaju u odnosu na njihove, da tako kažem, kolege u EU. Njihova finansijska moć je daleko slabija, njihova infrastruktura je u daleko lošijem stanju, mehanizacija im je zastarela, znanja i poznavanje noviteta i primena noviteta u oblasti poljoprivredne proizvodnje je na daleko nižem nivou.
Sada se postavlja pitanje na koji način mi možemo da rešimo taj problem, odnosno na koji način možemo da prevaziđemo taj veliki jaz, koji evidentno postoji između naših poljoprivrednika i poljoprivrednika u EU? Ono što možemo da uradimo, na prvom mestu, a ono što sam već rekao, jeste da kroz kvalitetne pregovore obezbedimo što bolju i što dužu zaštitu njihovu od, onoga što sam rekao, surove tržišne utakmice na tržištu EU.
Druga vrlo važna stvar koju moramo da uradimo u ovom prelaznom periodu, dok ne pristupimo EU, jeste da investiramo u poljoprivredu, ali ne da investiramo u poljoprivredu kao neki apstraktan pojam, već da investiramo u naše poljoprivrednike, da investiramo u njihova znanja i da investiramo u nove tehnologije.
U ovom trenutku naši poljoprivrednici, odnosno oči naših poljoprivrednika su najčešće uprte u državu i oni se najviše oslanjaju na sredstva koja dolaze od države, bilo da su to subvencije iz republičkog budžeta, bilo da su to sredstva koja dolaze kao neka vrsta transfera od lokalnih samouprava.
Ono što je problem u toj situaciji jeste što su ta sredstva vrlo ograničena. Mi se svi slažemo, verujem, u ovoj sali da, i vrlo često govorimo o tome, se poveća nivo subvencija za poljoprivredu, odnosno da se povećaju izdvajanja za poljoprivredu, ali, sa druge strane, verovatno smo svesni toga da je to u ovom trenutku nešto što je nerealno, bez obzira koliko je svaki ambiciozni plan ulaganja u poljoprivredu opravdan, on je nerealan, jer u situaciji u kojoj se nalazimo, teške finansijske situacije u državi i svetske ekonomske krize koja traje već dugi niz godina, mislim da nije realno povećavati ulaganja, nego je, na žalost i poljoprivrednika, ali i države, realno jedino da se još više štedi. Zbog toga država mora da pronađe neke druge načine pomoću kojih će obezbediti na prvom mestu, nažalost, jer je njih mnogo više, opstanak onih malih, da tako kažem, igrača u oblasti poljoprivrede, a onda i da obezbedi nesmetan razvoj velikih koji su, opet ću da kažem nažalost, manjina.
Jedna od mogućnosti su pomenute subvencije, a druga stvar, koja mislim da je vrlo važna, o kojoj ćemo govoriti verovatno mnogo više u nekom narednom periodu, su sredstva koja će vrlo skoro biti na raspolaganju, a to su sredstva iz tzv. IPAR fondova, odnosno instrumenata za pristupnu pomoć, a naročito sredstva iz tzv. IPAR 2 komponente ovog programa, koje se odnosi upravo na ruralni razvoj.
Kao što rekoh, s obzirom na taj smanjeni kapacitet države u budućem periodu, a i u sadašnjosti, za subvencionisanje poljoprivrede i s obzirom na to da su ovi IPAR fondovi, koji će nam biti na raspolaganju već sledeće godine, u jednom delu koji se odnosi na finansiranje nabavke mehanizacije, a već početkom 2016. godine za neke kompleksnije programe, ono što karakteriše IPAR fondove jeste da, prvo, procedure za dobijanje ovih sredstava su vrlo kompleksne, a drugo, njihova orijentacija je prevashodno na srednjoročno i dugoročno investiranje.
Analizom ove situacije, kada je reč o pribavljanju finansijskih sredstava od strane poljoprivrednih proizvođača, uočeno je u stvari da najveći problem sa kojim se poljoprivredni proizvođači susreću jeste obezbeđenje kratkoročne likvidnosti, odnosno obezbeđenje kratkoročnih sredstava za finansiranje, najčešće ovog perioda od setve do žetve. U tom smislu, mislim da su uočena dva ozbiljna problema kada govorimo o finansiranju, odnosno kratkoročnom finansiranju poljoprivredne proizvodnje. Jedan problem koji je uočen jeste da iz određenih razloga poljoprivredni proizvođači, odnosno poljoprivredna gazdinstva imaju problem sa pribavljanjem ovih sredstava, prevashodno iz dva razloga. Prvi razlog je taj što ono što bi bilo prihvatljivo kao kolateral za bankarske, odnosno finansijske institucije, a to su osnovna sredstva ili neke vrste hipoteka, jesu prevelika zaloga za obim sredstava koji oni traže, a sa druge strane, nešto što bi u smislu finansijske vrednosti bilo prihvatljiva zaloga, a to je budući rod o kome se govori u Zakonu o finansiranju i obezbeđivanju finansiranja poljoprivredne proizvodnje, ta zaloga nažalost nije prihvatljiva kao obezbeđenje kredita u ovom trenutku ili je bar do sada bilo za naše banke.
Druga stvar koja je vrlo važna kada govorimo o finansiranju poljoprivredne proizvodnje jeste da, naročito primarna, poljoprivredna proizvodnja zavisi od stalnog priliva finansijskih sredstava, jer prvo im je potrebna za njihove pojmove prilična količina novca na početku sezone, odnosno tokom sezone setve, a ta sredstva su potom angažovana jedan prilično dug rok, odnosno taj obrt tih finansijskih sredstava je prilično mali. Zbog toga su naši poljoprivrednici bili u prilično teškoj situaciji, rekao bih, odnosno bili su prinuđeni, da tako kažem, pod znacima navoda, da se dovijaju da dođu do finansijskih sredstava, jer banke su bile prilično nesklone davanju kredita poljoprivrednim proizvođačima za kratkoročno finansiranje poljoprivredne proizvodnje, a to dovijanje se najčešće završavalo tako što su uzimali kredite po netržišnim uslovima, odnosno po nerealnim kamatnim stopama.
S obzirom na to da naši poljoprivrednici inače posluju sa vrlo niskom profitnom marginom i to je razlog zbog koga oni stalno imaju potrebu za tim kratkoročnim finansijskim sredstvima, kada bi oni imali malo više profitne stope oni bi mogli da stvore izvesnu akumulaciju i na osnovu te akumulacije da makar za te potrebe imaju sredstva iz sopstvenih izvora.
Nažalost, kažem, zbog te niske profitne margine oni su prinuđeni da uzimaju sredstva od banaka, odnosno, u ovom slučaju, najčešće od nekih trećih lica. Pošto su te kamatne stope bile daleko više od tržišnih, onda su se praktično te profitne margine, koje su i ovako bile male, još više smanjile. Iz tog razloga pojavila se očigledna potreba, koju je na svu sreću Ministarstvo prepoznalo, da se donese jedna potpuno nova zakonska regulativa koja će na kvalitetan način rešiti ovu oblast i omogućiti našim poljoprivrednicima da kratkoročna sredstva prikupljaju na jedan, da tako kažem, za njih prihvatljiv način.
Ovaj zakon, o kome ću danas govoriti, odnosno o kome već govorim, nije samo mrtvo slovo na papiru, kako se dešavalo, nažalost, u našoj praksi. Ovo je zakon koji je pripreman već dugi niz godina. Kao što je rekla ministarka, on je prošao i dve javne rasprave u kojima su sve zainteresovane strane imale priliku da daju svoje mišljenje. On je rađen u saradnji sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i sa Organizacijom za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija. Taj partnerski odnos između našeg Ministarstva i Evropske banke za obnovu i razvoj i Organizacije Ujedinjenih nacija FAO je nešto što nam daje razloga za optimizam, jer ovo je jedan od ne velikog broja zakona koji nije samo neki papir koji ćemo mi danas izglasati, nego je jedan zakon koji je praktično, da tako kažem, ne želeći da umanjim značaj zakona, jedan projekat, jer u suštini mi u ovom trenutku već znamo šta će biti naredni koraci i praktično gotovo sa sigurnošću možemo da kažemo da će rezultati njegove primene biti vrlo dobri.
Dakle, nakon što ga usvoji Skupština, a nije slučajno zašto se on primenjuje tek od 1. marta 2015. godine, jer mi imamo još mnogo posla da uradimo u narednom periodu, u narednim fazama će se, zahvaljujući sredstvima Evropske banke za obnovu i razvoj, prvo stvoriti registar poljoprivrednih ugovora o finansiranju koji će biti pri Agenciji za privredne registre, odnosno pri APR-u. Zatim, uradiće se nešto što je, čini mi se, još važnije, a to je obuka svih zainteresovanih strana u ovom procesu, gde bih ja naglasio na prvom mestu poljoprivredne proizvođače, da bi uopšte bili u stanju da koriste ova sredstva, a to će potom biti vrlo značajno kada dođe na dnevni red korišćenje sredstava iz IPAR fondova. Jer, iz komunikacije koju sam imao sa nadležnim iz Ministarstva, ali i iz Kancelarije za evropske integracije, najveća briga kada je reč o korišćenju IPAR fondova jeste upravo kako ćemo osposobiti naše poljoprivrednike da budu u stanju da te prilično kompleksne procedure koriste i da dođu do tih sredstava.
Da bi razumeli građani koliko su važni IPAR fondovi, moram da kažem da do 2020. godine mi imamo 210 miliona evra na raspolaganju bespovratnih sredstava u IPAR fondovima, sredstava za finansiranje. Tu postoje i neke vrste sufinansiranja, ali da sada ne skrećem sa teme. Dakle, to su vrlo značajna sredstva i ova obuka koju ćemo raditi iz sredstava Evropske banke za obnovu i razvoj će biti sasvim sigurno korisna i za neke buduće projekte koje ćemo raditi iz oblasti poljoprivrede.
Druga stvar koja će se uraditi nakon toga jeste da će Evropska banka za obnovu i razvoj razgovarati sa akterima na bankarskom tržištu, u smislu obezbeđenja kvalitetnijih kreditnih linija, odnosno kreditnih linija po povoljnim, povlašćenim uslovima za naše poljoprivrednike. Siguran sam da tako nešto ne može biti sporno. Prvo, zato što će garant tih kredita biti Evropska banka za obnovu i razvoj. Drugo, zato što u krajnjem slučaju Evropska banka za obnovu i razvoj je u vlasništvu ili u delimičnom vlasništvu jedne od banaka, pa ako ništa drugo, može kroz tu banku da plasira buduća sredstva za kratkoročno finansiranje poljoprivredne proizvodnje.
Neću ulaziti u tehničke detalje ovog zakona, na koji način se pravi ugovor, na koji način se organizuje registar poljoprivrednih ugovora o finansiranju, šta je zalog, založno pravo, na koji način se može izvršiti vansudska naplata, jer o tome je već nešto govorila ministarka, a verujem da će govoriti i moje kolege. Da ne bih dužio, samo ću za kraj reći šta je to što je očekivani ishod ovog zakona, a rekao bih da je taj očekivani ishod gotovo siguran.
Dakle, krajnji rezultat primene ovog zakona, koji se primenjuje od 1. marta 2015. godine, jeste povećanje kreditnog potencijala, odnosno kreditne sposobnosti naših poljoprivrednih proizvođača, koji treba da rezultuje time da oni dobijaju kredite po vrlo povlašćenim uslovima, po niskim kamatnim stopama. Kada budu dobijali kredite po niskim kamatnim stopama, onda možemo da očekujemo i da se njihovi troškovi, odnosno troškovi poljoprivredne proizvodnje značajno smanje, a ono o čemu sam govorio da je veliki problem, njihove profitne margine povećaju. To je, naravno, i kratkoročno značajno za njih, ali rekao bih i da je srednjoročno značajno za njih i za državu, zato što će time ono konačno moći da stvore nekakvu vrstu akumulacije i da u budućnosti iz sopstvenih izvora finansiraju poljoprivrednu proizvodnju, makar ovaj kratkoročni deo, a ne da moraju da posežu za kreditima.
Druga stvar koja je vrlo važna, a mislim da je to i ministarka rekla, jeste da se kroz primenu ovog zakona očekuje agregatno povećanje primarne poljoprivredne proizvodnje. Mi vrlo često govorimo o tome da od poljoprivrede, nažalost, ne dobijamo onoliko koliko možemo, a ne dobijamo zato što u nju ne ulažemo, odnosno zato što ne stvaramo pretpostavke da se poljoprivredna proizvodnja unapređuje. Dakle, i to je jedan od benefita koji ovaj zakon treba da donese.
Naravno da je potpuno jasno da će iz svega navedenog poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije podržati ovaj zakon, ali i preostala tri zakona iz oblasti poljoprivrede koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvaženi ministri, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, danas se pred nama nalaze prva dva u nizu reformskih zakona koje Narodna skupština treba da usvoji do kraja leta, a koji bi trebalo da u potpunosti promene privredni ambijent u Srbiji i da Srbiju učine atraktivnom destinacijom za privlačenje investicija, odnosno da kao posledicu imamo povećanje zapošljavanja, imamo rast bruto domaćeg proizvoda i u krajnjoj instanci poboljšanje životnog standarda građana Republike Srbije.
S obzirom da je moj kolega govorio o Zakonu o radu, ja ću se u ovoj kratkoj diskusiji fokusirati na Zakon o PIO. Ovaj zakon spada u red malog broja zakona koji su doživeli najveći broj izmena u poslednjih 15-ak godina i, rekao bih, s razlogom je to bilo tako. Funkcionisanje sistema PIO je od vitalnog značaja za funkcionisanje sistema javnih finansija i to je jedan od glavnih razloga zbog koga smo pokušavali da pronađemo neko rešenje koje će biti finalno rešenje za problem, a definitivno imamo dugi niz godina problem sa funkcionisanjem sistema PIO.
U Srbiji je na snazi jedan sistem PIO koji je zasnovan na principu tzv. pay as you go načina plaćanja, odnosno tzv. generacijske solidarnosti ili međugeneracijske solidarnosti, kako hoćete, u kojoj oni koji su danas zaposleni pune budžet i tako isplaćuju penzije ljudima koji su u ovom trenutku u penziji.
Taj sistem je postao popularan u drugoj polovini 20. veka, a nakon tzv. „bejbi buma“ koji se dogodio posle Drugog svetskog rata kada je u tom periodu, dakle u drugoj polovini 20. veka, bio veliki broj mladih ljudi, uglavnom zbog „bejbi buma“, a bio relativno mali broj onih koji su ispunjavali uslove za penziju, odnosno bili penzioneri, da li zbog toga što je životni vek ljudi u to vreme bio znatno kraći, nego što je to danas ili zbog toga što je Drugi svetski rad doneo veliki broj ljudskih žrtava. Nažalost, situacija se u poslednjih 20 godina 20. veka značajno promenila. Prvo, nažalost, zbog toga što je „bejbi bum“ prošao, odnosno broj rođene dece se u nekom periodu od 70-ih značajno smanjivao, a drugo, ne nažalost, nego na sreću, životni vek građana se produžio.
Onaj sistem koji je tako lepo funkcionisao u prvih 20 godina druge polovine 20. veka i koji je omogućio da se donesu mnogobrojne povlastice za penzionera jednostavno je postao, negde od 80-ih ili 90-ih godina prošlog veka, potpuno neodrživ. Zemlje EU i SAD su taj problem na vreme prepoznale i prepoznale potrebu da se sistem PIO reformiše i da se upodobi sa trenutnom situacijom, onom koja je bila u tom trenutku, a koja je u ovom trenutku još gora, nego je bila tada, odnosno da se čitav taj sistem promeni i da se promeni način na koji će se finansirati isplaćivanje penzija.
Na ove probleme sa kojima se suočava razvijeni svet Srbija ima još nekoliko vrlo značajnih problema koje njenu situaciju dodatno otežavaju. Na prvom mestu bih naveo nešto o čemu često govorimo, ali ga ponekad zaboravimo, a to je da se Srbija suočila sa poslednjih četvrt veka sa jednim od najvećih odliva mozgova, makar u ovom delu sveta, a neki kažu gotovo u čitavom svetu. Tada smo izgubili one mlade ljude koji su trebali da pune budžet za isplatu penzija, a onda ljude, koji su zahvaljujući tome, što su to bili obrazovani ljudi, trebali da najviše pune, jer je bilo za očekivati da će to biti ljudi sa iznad prosečnim primanjima.
Danas imamo situaciju da nam je nezaposlenost među mladima do 30 godina gotovo 40%, a to su opet oni koji bi trebalo da pune fond za penzije.
Imamo problem za koji se nadamo da će u određenoj meri biti rešen, a ukoliko bude primenjen nedavno promenjen Zakon o poreskom sistemu i poreskoj administraciji onako kako je najavljeno, a to je da jedan broj nesavesnih poslodavaca izbegava plaćanje doprinosa, čime se ponovo ugrožava održivost našeg sistema PIO, odnosno PIO fonda.
Na kraju krajeva, imamo nešto je verovatno gotovo nezabeležen slučaj, makar u regionu, a to je da ima podjednak broj zaposlenih i penzionera. Kada se uzmu u obzir zaposleni u privatnom i javnom sektoru.
Ministar je govorio o tome, ja ću se nadovezati na ono što je on rekao, mada moram priznati da istraživanje koje sam pronašao daje nešto drugačije rezultate od onoga što ste vi rekli. Naime, prema jednom istraživanju, da bi sistem PIO, ustrojen ovako kako je ustrojen kod nas, u ovom trenutku mogao da funkcioniše potrebno je da na dva penzionera dođe sedam zaposlenih, odnosno da odnos zaposlenih i penzionera bude tri i po prema jedan, što je čak i malo više od onoga što ste vi rekli.
Da bi građanima bilo jasno, između ostalog i zbog čega moramo da menjamo ovaj zakon, mislim da je vredno pažnje i vredno pamćenja podatak da je Srbija poslednji put ovakve parametre imala 1981. godine. Dakle, pre više od 30 godina, a da je već pre nekih 25 godina Penzijsko-invalidski fond počeo da beleži gubitke u svom poslovanju, a ti gubici koji su kumulirajući, odnosno, samokumulirajući, dakle, oni se permanentno povećavaju.
Kada pogledamo sve te podatke onda je jasno da je sprovođenje neophodnih reformi penzijskog sistema bilo praktično imperativan, a ne nešto što je bio nekakav hir ili nekakva želja ove, ili bilo koje druge Vlade.
Bez obzira na sve ovo što sam rekao i na to što smo imali čini mi se četiri ili pet penzijski reformi od 2000. godine na ovamo, mi u ovom sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja nažalost nismo mnogo toga uradili, ili hajde da ne kaže neko da sam politički nekorektan, nismo dovoljno uradili.
Zbog toga je bilo potrebno da pribegnemo ovim rešenjima koja se danas nalaze pred nama, koja sasvim sigurno neće naići na odobravanje jednog dela građana. Mi ih u tome potpuno razumemo, ali s druge strane moramo da im kažemo da jedinu argumentaciju koju imamo da ponudimo ne ide u prilog onome što bi rekli oni koji se sa ovim ne slažu, jer evo danas je izašla i ocena Fiskalnog saveta veza za ovaj zakon u kojoj se kao još jedine dve opcije koje imamo, kada je u pitanju reforma penzijskog sistema pojavljuje, jedna koja u suštini i nije reforma, a to je da zadržimo ovaj status kvo, odnosno da praktično ništa ne menjamo, što će reći da zadužujemo dalje državu do granice mogućeg, nakon koje nastaje neki grčki scenario. Druga mogućnost je da smanjimo drastično penzije na nivo ispod 40% prosečne plate u Srbiji, što je nešto što takođe ne bi bilo prihvatljivo za penzionere i nešto što moram reći za razliku od ovoga što radimo, nije reformska mera, niti je suštinska mera, niti je nešto što menja stanje trajno. Dakle, mi smo morali da pribegnemo nečemu što će trajno poboljšati stanje u sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji.
Verujem da najveća kontraverza upravo izaziva ovo povećanje starosne granice za žene, za penzionisanje sa 60 godina na 63 godine do 2020. godine, odnosno na 65 godina do 2032. godine. Sasvim sam siguran da zakonodavac, bilo da je to Vlada Republike Srbije ili nadležni ministar ne može biti srećan ovakvim rešenjem, ali isto tako, rekao bih da je to bilo u ovom trenutku jedino moguće rešenje, nažalost.
Realnost kaže da je nama za održavanje sistema penzijsko-invalidskog osiguranja potrebna jedna i po milijarda evra godišnje, koja se transferiše iz budžeta u ovaj Fond, da nam je prirodni priraštaj manji od nule, odnosno da se relativno broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih povećava iz godine u godinu, da i dalje postoji vrlo izražena težnja mladih za odlazak iz Srbije i pri tom, nešto što kada je ovo u pitanju vrlo često zaboravljamo, jeste da za razliku od nekih starijih generacija koje su takođe odlazile, kako se to kaže, trbuhom za kruhom u inostranstvo, ovi današnji mladi koji odlaze, ili oni koji su otišli u poslednjih četvrt veka su otišli da se više nikada ne vrate. To je veliki gubitak za Srbiju.
Isto tako imamo stopu nezaposlenosti koja je visoka, ili možda čak bolje reći previsoka, imamo broj penzionera koji je nerealno visok zbog rekao bih blagonaklonog odnosa države prema prevremenom penzionisanju, što je bio slučaj u poslednjih dvadesetak godina.
Dakle, mi smo mogli da tražimo i neka druga rešenja. Da idemo u Evropsku uniju u potrazi za rešenjima nije dobro, jer oni imaju još restriktivniju politiku od naše. Ako smo, recimo, želeli da pogledamo da tako kažem pod znacima navoda – preko plota, odnosno u naš komšiluk, videli bismo da su sve zemlje regiona, a evo ja ću dati nekoliko primera zemalja koje se nalaze u našem neposrednom okruženju i koje su nekada bile deo Jugoslavije, daleko su ispred nas kada su reforme penzijsko-invalidskog sistema.
Dakle, recimo Republika Srpska, što možda i nije za očekivati je lider u regionu kada je u pitanju reforma sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Tako na primer, Republika Srpska je donela Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju još 2011. godine, kojim se granica za žene povećava na 65 godina do 2019. godine, dakle, za razliku od naše zemlje u kojoj će se to dogoditi tek 2032. godine.
Crna Gora, recimo, krenula je povećanjem granice za penzionisanje i za muškarce i za žene 2013. godine, pri tom se granica povećava na 67 godina za muškarce već do 2025. godine, a za žene do 2041. godine.
Hrvatska je prošle godine donela novi Zakon o mirovinskom osiguranju, kojim se povećava granica na 65 godina za penzionisanje za žene do 2030. godine, ali se odmah sledeće godine počinje sa povećanjem granice za penzionisanje za muškarce i za žene za 67 godina.
Da bismo razumeli koliko je ovo važno što se radi danas i koliko će na tome EU takođe insistirati, moram da vam kažem da je Evropska komisija vrlo oštro kritikovala Hrvatsku vladu zbog sporog sprovođenja reformi sistema penzijsko-invalidskog osiguranja.
Makedonija je prošle godine takođe podigla granicu jednokratno za penzionisanje žena na 62 godine. Dakle, kada pogledamo sve ove primere, očigledno je da ovo predloženo rešenje ne samo da nije previše restriktivno, naročito ne gledano u odnosu na razvijeni svet ili na zemlje regiona, već je naprotiv, čak i uvažilo i zaštitilo potencijalno ugrožene kategorije stanovništva, upravo ovim uvođenjem postepenog povećanja starosne granice za penzionere, naročito od 2020. do 2032. godine.
S obzirom da vremena više nemam, mogu samo da kažem da će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, odnosno poštovana predsednice, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi set od tri zakona, odnosno dve izmene i dopune zakona o elektronskim komunikacijama i poštanskim uslugama i jedan potpuno novi Zakon o zaštiti potrošača.
S obzirom na to da je ovaj Zakona o zaštiti potrošača potpuno nov, da donosi veliki broj novih rešenja i da praktično na novi način, odnosno način da značajno unapređuje ovu oblast menja stvari, ja ću svoj naglasak staviti na ovaj zakon, a prepustiću koleginici Bošnjak da govori o preostala dva zakona.
Kao što rekoh, intencija ovog zakona je da u velikoj meri unapredi ovu oblast, odnosno da unapredi zaštitu potrošačkih prava ili ako hoćete da u potpunosti definiše odnos trgovac-potrošač. Zašto je toliko važno detaljno i precizno regulisati odnos trgovac-potrošač? Odgovor je vrlo jednostavan. Zato što je ovaj odnos u svojoj biti nepravedan.
Trgovac, odnosno prodavac je neko ko je profesionalac, ko je stručnjak u svojoj oblasti, neko ko poseduje znanja, ko raspolaže svim informacijama i neko ko to sve može da potkrepi vrlo značajnom finansijskom podrškom koja stoji iza njega. Sa druge strane, imamo drugu ugovornu stranu, odnosno kupca ili ako hoćete potrošača koji je najčešće pojedinac i to nezaštićeni ili slabo zaštićeni pojedinac koji iz raznih razloga, bilo subjektivnih ili objektivnih, ne raspolaže u potpunosti informacijama i koji je po svojoj finansijskoj snazi inferioran u odnosu na trgovca.
Hteo bih da kažem još jednu vrlo važnu stvar zarad građana koji nisu u obavezi da u potpunosti razumeju ove stvari, moram reći da je svaka prodaja odnosno kupovina po svojoj prirodi jedna vrsta implicitnog ugovornog odnosa zato što se u ovom zakonu vrlo često pojavljuju pojmovi kao što je – ugovor ili ugovorna strana. Svaka kupovina, odnosno prodaja je jedna vrsta implicitnog ugovornog odnosa u kojoj se potrošač, odnosno kupac obavezuje da plati istaknutu ili dogovorenu cenu, a prodavac, odnosno trgovac obavezuje da isporuči robu odnosno uslugu u obećanom kvalitetu i u saglasnosti sa uslovima prodaje.
Nažalost, praksa pokazuje da trgovci vrlo često ovaj svoj specifikum odnosa trgovac-potrošač, odnosno inherentnu nepravedenost, nepravičnost, nejednakost, neravnopravnost, kako god želite, iskoriste tako da sebe dovedu u nadređeni, a potrošače u podređeni položaj i tako se svi mi kao potrošači vrlo često srećemo sa različitim oblicima ugrožavanja naših potrošačkih prava. Recimo, srećemo se sa oblicima tzv. nepoštene poslovne prakse koja se deli na neka dva oblika. Jedna je tzv. obmanjujuća praksa, a druga nasrtljiva poslovna praksa. Srećemo se sa oblicima nepravičnih ugovornih odredbi. Srećemo se sa slučajevima kada ta roba, odnosno usluga koju smo kupili nije isporučena u obećanom kvalitetu.
Što se tiče ovih nepoštenih poslovnih praksi, samo ću nekoliko primera navesti da bi bilo jasno naročito građanima koji gledaju prenos ove sednice. Kada govorimo o obmanjujućim poslovnim praksama, tu na prvom mestu mislimo na primere kada se pojavljuju neki skriveni troškovi, odnosno to je ono o čemu sam govorio, slabija informisanost potrošačke strane kada nas prodavac ne informiše u potpunosti o tome šta sve plaćamo, odnosno šta sve treba da platimo kada kupimo određeni proizvod ili uslugu.
Takođe imamo i tzv. lažna svojstva koja predstavljaju jednu vrstu obmane kada nam prodavac obećava da ćemo postići neke rezultate korišćenjem njegovog proizvoda ili kada se poziva na nekakve analize koje nisu u potpunosti tačne ili kada se poziva na podršku nekih respektabilnih organa, a u stvari tu podršku nema.
Kada je reč o nasrtljivim nepoštenim poslovnim praksama, tu bih na prvom mestu istakao nešto što se zove pritisak i tu se danas vrlo često susrećemo sa situacijom u kojoj se nalazimo pod nekom vrstom implicitnog, odnosno posrednog pritiska da potpišemo nekakav ugovor i da uđemo u neki kupoprodajni odnos. Druga stvar koja je vrlo značajna i koja je u krajnjem slučaju nešto što ne treba samo sankcionisati zakonom nego je i jedna vrsta vrlo ozbiljnog etičkog prekršaja, a to je tzv. zloupotreba dece naročito u marketinške svrhe, a to je u suštini zloupotreba dece u svrhu prodaje određenog proizvoda ili usluge.
Kada govorimo o nepravičnim ugovornim odredbama, to se obično odnosi na one situacije kada potpisujemo neke tipske ugovore i kada praktično prodavac koristi tu svoju superiornu poziciju, odnosno tu svoju moć i nameće nam ugovor koji nas dovodi u neravnopravan položaj, odnosno dovodi nas u podređeni položaj bilo da mu daje mogućnost da tokom trajanja ugovora menja neke odredbe, bilo da mu daje mogućnost da menja vrednost tog ugovora, odnosno cenu usluge koju nam je ponudio, bilo da nas na neki drugi način dovodi u neravnopravan položaj.
Na kraju, ima još primera, a izdvojio sam ove koji su čini mi se najvažniji, jeste problem neodgovarajućeg kvaliteta robe, odnosno usluge koja nam je isporučena, kada roba ili usluga ili ono što su raznorazni prateći elementi, tipa nešto što nam je ponuđeno kao neka vrsta podsticaja da bismo ušli u ovaj kupoprodajni odnos, kada to nije u saglasju sa onim što je u prvom trenutku obećano. Mislim da tu naročito imamo priličan broj vrlo rigoroznih odredbi koje se nalaze u ovom zakonu. Ministar je o tome dosta govorio, pa se ne bih na to ponovo vraćao.
Da bismo ovakve situacije koje sam napomenuo mogli da na jedan adekvatan pravni način regulišemo, odnosno da regulišemo zaštitu prava potrošača i regulišemo sankcionisanje onih koji ta prava ugrožavaju potrebno je da stvorimo zakonski okvir koji će biti jasan, precizan i u praksi u potpunosti primenljiv. Samo tako možemo da očekujemo da će u najvećoj meri prava onih koji su u ovom odnosu neravnopravni biti zaštićeni.
Imamo Zakon o zaštiti potrošača, još uvek važeći, koji je donet oktobra 2010. godine, a u primeni je od 1. januara 2011. godine i ministar je rekao da taj zakon nije bio jako loš i onda verujem da postoje oni koji mogu da postave i sa pravom pitanje – zašto smo onda krenuli u promenu zakonskog okvira, a naročito – zašto sada donosimo potpuno novi zakon a nismo posegli sa institutom izmena i dopuna Zakona? Pokušaću da na jedan sistematičan način, mada to zvuči afirmativno, da govorim o samom sebi, pokušati da argumentujem i objasnim zbog čega je bilo jako važno pristupiti ovom procesu i na kraju zašto je bilo važno doneti potpuno novi zakon.
Dakle, da bi bilo jasnije, podelio sam argumentaciju kojom ću pokazati da je bilo jako važno ući u ove izmene i dopune zakona u neke tri grupe. U prvoj grupi se nalazi ono što je čini mi se i najvažnije, a to su problemi koji su uočeni u ovom zakonu, a naročito u njegovoj primeni.
Kada o tome govorimo, na prvom mestu moram reći da je primećeno da ovaj zakonski okvir nije obezbedio dovoljnu informisanost potrošača, što je u krajnjem slučaju i preduslov da bi oni mogli da se bore za svoja prava. Okvir nije bio dovoljno dobar da bi moglo malo ozbiljnije da se radi na edukaciji potrošača. Okvir nije predviđao nešto što u novom zakonu imamo, a to je da postoji jedna centralizovana baza podataka koja će skupljati podatke o tome koji sve postoje prekršaji zaštite prava potrošača.
Druga stvar koja je vrlo važna jeste da je prepoznato da ne postoji dovoljan kapacitet i da je prilično slaba umreženost potrošačkih udruženja. Kada na to dodamo taj nedovoljni institucionalni okvir, mi smo praktično bili u situaciji da ona nisu bila u stanju da na jedan efikasan i delotvoran način štite prava potrošača.
Sledeća stvar koja se pokazala kao ozbiljna manjkavost prethodnog zakonskog rešenja jeste nešto o čemu su govorili mnogi, uključujući i ministra, a to je da su procedure za zaštitu prava potrošača, bilo da se radi o pojedinačnim ili kolektivnim, bile prilično komplikovane i prilično skupe.
Takođe, ovo aktuelno zakonsko rešenje je pokazalo jednu vrstu nesposobnosti da prepozna sve oblike ugrožavanja prava potrošača. To moram reći i iz subjektivnih i iz objektivnih razloga. Iz subjektivnih u smislu da neki oblici zaista nisu prepoznati, a iz objektivnih zato što se u ovoj eri tehnološke revolucije i stalnog menjanja načina, naročito komuniciranja između ljudi, a samim tim i između prodavaca i potrošača, praktično stalno pojavljuju neki novi oblici mogućih zloupotreba u odnosu prodavac-potrošač. Na kraju krajeva, ovaj pravni okvir kojim se u potpunosti reguliše ova materija pokazuje zaista priličan broj manjkavosti i bilo je zaista potrebno u potpunosti ga reformisati.
Drugi set argumenata, rekao bih, proizilazi iz jedne uporedne analize podataka koje smo dobili na osnovu IPA projekta koji se bavi jačanjem zaštite potrošača u Srbiji, podataka koje smo dobili od Ministarstva i nekih podataka koje smo dobili od Centra za medijaciju, koji od druge polovine 2012. godine ne postoji. Ti podaci nam pokazuju nešto što sam već rekao, a to je da su zaista potrošači nedovoljno informisani o načinima na koje mogu da zaštite svoja prava. S druge strane nam pokazuje nešto što je ohrabrujuće, a to je da postoji svest kod potrošača da oni ta prava poseduju i postoji rastuća zainteresovanost među potrošačima za zaštitu njihovih prava.
Druga stvar koja se može videti iz ove uporedne analize jeste da je zaista jačanje kapaciteta potrošačkih udruženja i jačanje njihove uloge nešto što je apsolutno opravdano i nešto što je ugrađeno u ovaj zakonski predlog. To u svakom slučaju pozdravljamo.
Na kraju, treća grupa argumenata, za razliku od ovih koji su bili više konkretniji, su opšte i tehničke prirode, ali apsolutno zbog toga nisu ništa manje značajni. Jedno je nešto što je evidentno, a to je da se ova oblast izuzetno brzo menja i izuzetno je dinamična i zbog toga je jednostavno potrebno vrlo često je menjati. Ono što je rekao jedan od kolega, vrlo je verovatno da ćemo se ponovo susresti sa nekim, ali nadam se ovog puta izmenama i dopunama ovog zakona.
Druga stvar koja je vrlo važna jeste da su u međuvremenu donete, dakle, od kada je usvajan prethodni zakon, dve nove direktive EU koje se odnose na oblast zaštite potrošača. Jedna je 2013/11, a druga je 2011/83. Zaista nije samo naša dobra volja da menjamo ovaj zakon, nego je to i naša zakonska obaveza, s obzirom da član 78. Zakona o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju vrlo jasno govori o tome da je naša zakonska obaveza da harmonizujemo legislativu iz oblasti zaštite potrošača.
Činjenično stanje je da se prvobitno razmišljalo o izmenama i dopunama ovog zakona, ali smo morali u jednom trenutku da se odlučimo da idemo na jedan potpuno novi zakon i na to nas obavezuje ponovo jedan član 47. jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa, koje je propisala upravo Narodna skupština, koja kaže da ukoliko se menja više od polovine članova, mora se pisati potpuno novi zakon. Novi zakon koji se nalazi pred nama je otklonio sve ove nedostatke o kojima sam govorio do sada, a čini mi se da ima još neke benefite koje donosi. Naglasio bih samo neka tri koja su po mom mišljenju najvažnija benefita vezano za novitete u odnosu na zakon koji se nalazi pred nama. Dva se odnose na poboljšanje efikasnosti i delotvornosti zaštite potrošača u Srbiji, a treći se odnosi na nešto što poslanička grupa SDPS naročito pozdravlja, a to je uvođenje jedne vrste socijalne komponente u oblast zaštite potrošača.
Što se tiče povećanja efikasnosti zaštite potrošača, tu su dve neke ključne stvari koje se pojavljuju u novom zakonu, a koje utiču na povećanje efikasnosti. Jedna je decentralizacija i zbog toga zaista očekujem da ogromna većina narodnih poslanika podrži ovaj zakon, jer se na ovaj način praktično jedan veliki broj ingerencija prenosi na lokalne samouprave i u suštini daje njima pravo da imaju jedan veći obim aktivnosti, ali i veći obim ingerencija u primeni ovog zakona. Ovo je urađeno zato što je prepoznato da se definitivno problemi ugrožavanja prava potrošača daleko lakše mogu detektovati na lokalnom nivou, nego na nivou Republike Srbije.
Druga stvar koja je vrlo važna, jeste da će se pristupiti značajnom jačanju civilnog sektora. Na prvom mestu ozbiljnijoj regulaciji, u smislu da će biti propisana vrlo konkretna pravila, odnosno kriterijumi na osnovu kojih će moći da se udruženja potrošača upišu u evidenciju, čime ćemo imati vrlo jasnu sliku o tome ko su zaista reprezentativni predstavnici potrošača. Onda će ti koji budu imali to svojstvo reprezentativnosti moći da dobiju sredstva koja im stoje na raspolaganju, moći da se uključe u ozbiljniju edukaciju potrošača, moći da se uključe u posredovanje u rešavanju sporova i moći da se uključe, što je takođe vrlo važno, u rad na poboljšanju regulative iz ove oblasti.
Hteo bih da kažem još nekoliko stvari koje možda nisu u direktnoj vezi sa zakonom o kojem govorimo, a jesu neke koristi koje će usvajanje ovog zakona doneti. Prva stvar koja mislim da je vrlo važna, jeste da usvajanjem ovog zakona mi praktično zaokružujemo set sistemskih zakona iz oblasti trgovine, čime praktično stvaramo uslove za povećanje konkurencije u ovoj oblasti za priliv novih investicija u oblast trgovine, a samim tim i za rast sektora trgovine, što se posledično preslikava i na rast BDP, i na kraju, a nije najmanje važno, i na veće zadovoljstvo potrošača.
Druga stvar koja mislim da je vrlo važna, a koju bi donošenje ovog zakona donelo kao benefit koji je širi od zakonskog okvira, jeste da mi ovim praktično zaokružujemo oblast zaštite potrošača, jer podsetiću vas da je jula 2013. godine doneta Strategija zaštite potrošača i prateći akcioni plan za njeno sprovođenje. Donošenjem, odnosno usvajanjem ovog zakona koji je u sebi inkorporirao najsavremenija rešenja iz svetske prakse i najnovije direktive EU mi praktično zaokružujemo oblast zaštite potrošača i ulazimo u neko buduće otvaranje poglavlja 28, koje se bavi između ostalog i zaštitom potrošača, potpuno pripremljeni.
Rekao bih da ovakav način razmišljanja i ponašanja predstavlja jednu vrstu paradigme kako treba ministarstva da se ponašaju, odnosno da treba da idu u susret nekim budućim obavezama koje će se definitivno pojaviti u procesu pridruživanja EU, odnosno pristupanja EU. Dakle, mi treba da budemo spremni kada se radi skrining, a naročito kada se otvaraju poglavlja u okviru našeg evropskog puta, da ih koliko je god to moguće što brže i zatvorimo, a s obzirom na to da imamo vrlo ambiciozan plan za naš proces evropskog pristupanja.
Samo bih hteo da kažem još jednu stvar, nadovezujući se na nešto što je jedan kolega govorio. Moram da kažem da je procedura kada je u pitanju donošenje ovog zakona više nego u potpunosti ispoštovana, jer je bilo nekih primedbi na to da javne rasprave možda nisu dovoljno dobro vođene. Dakle, ne samo da je vođena javna rasprava po pitanju ovog zakona, nego su vođene dve javne rasprave, jedna u julu prošle godine kada se još uvek razmišljalo o izmenama i dopunama zakona, a druga u oktobru mesecu kada je bilo jasno da se mora ići na pisanje novog zakona. U tim raspravama su učestvovali apsolutno svi relevantni faktori, od predstavnika ministarstava, preko predstavnika relevantnih potrošačkih udruženja, Nacionalnog saveta potrošača, predstavnika privrede, predstavnika naučne i stručne javnosti i uvažene su zaista sve one primedbe koje su bile racionalne.
Na kraju moram da kažem, s obzirom na to da je Evropska komisija imala priličan broj primedbi na prethodni tekst zakona, moram reći, vrlo je važno da to bude pomenuto da su u ovaj zakon inkorporirana apsolutno sve primedbe koje je Evropska komisija dostavila. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, ne pamtim da se Srbija nalazila u težoj finansijskoj situaciji od one u kojoj se nalazi danas. Mi imamo javni dug koji nije u skladu sa opštim fiskalnim pravilom, koji je veći od kriterijuma koje propisuje EU, koji ima putanju koja je takva da je sasvim sigurno dugoročno, a usudio bih se da kažem i srednjoročno neodrživa i, naravno, imamo prateći budžetski deficit koji je vrlo visok i rastući.
U takvoj situaciji kako to već obično biva, a po onoj latinskoj izreci, pošto je u Skupštini postalo moderno da se neke izreke citiraju, koja glasi „abisus abisum invocat“ ili u nekome slobodnijem nemetaforičkom prevodu – nevolja nevolju priziva, dogodila nam se jedna strašna elementarna nepogoda sa, čini mi se, nesagledivim posledicama, na prvom mestu po ljude koji su pogođeni ovom nepogodom, ali sa druge strane i sa vrlo ozbiljnim ekonomskim konsekvencama upravo po elemente koje sam prethodno nabrojao.
Dakle, sasvim je za očekivati da će u narednom periodu se rast našeg javnog duga verovatno ubrzati, s obzirom na to da ćemo morati da se zadužujemo da bismo otklanjali posledice od poplava. Za očekivati je da će vrlo teško odbraniti budžetski deficit, koji je i ovako previsok upravo zato što ćemo morati iz njega da finansiramo otklanjanje posledica, odnosno da pokušavamo da normalizujemo život u devastiranim područjima. Takođe će se to preslikati i na ono što je neka, čini mi se, osnovna tema današnjeg razgovora, odnosno preslikaće se na zaposlenost, jer ćemo sasvim izvesno izgubiti određeni broj, da ne kažem veliki broj radnih mesta zbog toga što su u nekim fabrikama uništene mašine od poplava, zbog toga što su neke radnje ili neki poslovni prostori potpuno uništeni ili zbog toga što su nekim firmama uništene zalihe u magacinima koji su poplavljeni.
Čini mi se da, kako to biva u nevolji, uvek postoji neko dobro, pa čak i u najgorem zlu. U ovom zlu čini mi se da se pokazalo kao dobro da smo videli da i dalje posedujemo nešto što se zove zajedništvo, odnosno solidarnost, a ta solidarnost je ključna reč na kojoj SDPS insistirala već mesecima, jer čini mi se da je to jedan od osnovnih preduslova da u ovoj i u narednoj godini uspemo da preokrenemo putanju naše ekonomske situacije i da pokušamo da ubrzamo ekonomski rast srpske privrede.
Čini mi se da smo propustili mnogo šansi u skorijoj prošlosti kada smo mogli da one najteže mere tranzicionog perioda rešimo na neki bezbolniji način. Usudio bih se da kažem da smo u pojedinim periodima, zaista bez ikakve želje da bilo koga optužim, bili pomalo neodgovorni i da smo se zbog toga doveli u poziciju da sada, kada je najteže, smo prinuđeni da donosimo najteže i najnepopularnije mere i da zbog toga cena tih mera bude mnogo veća nego što bi bila u prošlosti, kao što bi cena tih primena i mera sutra bila mnogo veća nego danas ukoliko danas ne bismo primenili te mere.
Da se vratim ono što je tema današnje diskusije. Evropska komisija je za ovu godinu za Srbiju projektovala rast nezaposlenosti koji će biti prevashodno posledica završetka procesa restrukturiranja, u kome ćemo jasno izgubiti određeni broj radnih mesta.
Gospodine ministre, vi ste u vašoj fiskalnoj strategiji za 2014. godinu sa projekcijama za 2015. i 2016. godinu procenili da ćemo ove godine beležiti pad zaposlenosti. Zaista, prema prvim podacima koji su dostupni iz 2014. godine, mi vidimo da imamo nastavak trenda iz 2012. i 2013. godine, koji je doduše usporen. Dakle, imamo blagi pad zaposlenosti, izgubili smo negde oko 17.000 radnih mesta, čime smo se spustili ispod, glupo je da kažem magične granice, pošto će biti možda i nekih drugih ne daj bože magičnih granica, ali spustili smo se ispod granice od 1.700.000 zaposlenih.
Kada pogledamo te podatke, kada ih stavimo u kontekst toga da ćemo izgubiti određeni kontigent radnih mesta zahvaljujući završetku procesa restrukturiranja, prilikom koje će neka preduzeća otići u likvidaciju, neka u stečaj, a određeni broj zaposlenih će dobrovoljnim odlaskom u penziju, socijalne programe takođe postati … Ne moraju otići u penziju, mogu postati i nezaposleni. Dakle, dobićemo još određeni broj nezaposlenih, što sve govori da apsolutno je bilo potrebno hitno doneti mere koje će podstaći zapošljavanje.
Kada na to dodamo ono o čemu sam govorio, a iz čega se vidi da je bilo važno i to pomenuti, kakve će biti posledice od poplava, jasno je kao dan da su te mere koje moramo da donesemo bile apsolutno hitne i u tom smislu poslanička grupa SDPS podržava mere koje ste predložili i podržava što ste ih predložili po hitnom postupku, jer smatramo da je bilo jako važno, naročito u ovoj situaciji, hitno reagovati na sve ono što nas čeka ili ono što nas je zadesilo.
Vi ste pomenuli već, naravno, ovo nisu jedine mere, niti je ovo jedina mera, predstoji nam niz mera koje moramo doneti da bismo bili u stanju da u određenoj meri kompenzujemo taj broj izgubljenih radnih mesta koji je neminovan. Ova dva zakona doživljavamo kao neku prvu meru u tom pravcu, odnosno u pravcu povećanja ekonomske stabilnosti, poboljšanja poslovnog okruženja i stvaranja višeg nivoa konkurentnosti srpske ekonomije, a sve u cilju privlačenja novih investicija, odnosno zapošljavanja.
Mislim da je važno reći nešto što ste i vi pomenuli, a to je da osim ova dva zakona, Vlada je preduzela i neke druge mere, odnosno donela je dve uredbe koje mislim da nisu ništa manje važne od ova dva zakona. Jedna je usmerena na relaksaciju privrede, naročito na relaksaciju sektora malih i srednjih preduzeća, a druga na poboljšanje uslova za investicije. Dakle, ova prva mera je usmerena na to da damo vremena da uglavnom sektor malih i srednjih preduzeća „uzme malo vazduha“, a druga mera je usmerena na to da se stvori jedan atraktivan okvir za privlačenje investicija. I jedna i druga mera u krajnjoj instanci treba da daju kao rezultat povećanje zaposlenosti.
Poslanička grupa SDPS očekuje da će u narednom periodu u skupštinsku proceduru doći i svi oni drugi zakoni koji su najavljivani u prethodnom periodu, koji će na taj način zaokružiti praktično paket mera koji bi trebalo da stvori jedno vrlo konkurentno i vrlo atraktivno okruženje za privlačenje investicije, makar da budemo, koliko je to moguće, konkurentni i atraktivni u našem regionu u kome će sasvim sigurno biti vrlo velika borba za privlačenje investicija.
Gospodine ministre, podrazumeva se da će poslanici u ovom domu uvažiti činjenicu vrlo teške situacije u kojoj se nalazimo zbog elementarne nepogode koja nas je pogodila i da u tom smislu ne možemo očekivati da će baš biti ispoštovani u potpunosti svi oni najavljeni rokovi do kada će zakoni doći u proceduru. Ukoliko se to pomeri, naravno da će to biti potpuno opravdano.
Sada bih nekoliko reči o nečemu što nije sastavni deo ovog zakona, ali vrlo često se događa da i nešto što nije u zakonu nije ništa manje važno od nečega što jeste u zakonu. Imali smo prilike u poslednjih šest meseci prilično često da slušamo o tome kako je Srbija rekorder po poreskom opterećenju rada, odnosno po visini poreza na zarade i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Moram da kažem u tom smislu, konsultovao sam se sa našom stručnom službom u Skupštini, od njih sam dobio vrlo zanimljive podatke koji govore da to uvreženo mišljenje, odnosno ta predrasuda apsolutno ne stoji.
Reći ću vam samo neke podatke. Prvo, prema podacima koje sam dobio, u Evropi niže stope doprinosa imaju samo dve zemlje. Jedna je Češka koja ima vrlo malo nižu stopu doprinosa manje od 1%, odnosno ukupne stope doprinosa. Druga zemlja je Irska koja ima više od duplo niže stope doprinosa, ali hajde da kažemo, Irska je jedan specifičan slučaj.
Ono što je zanimljivo je da, recimo, jedna Nemačka ima stope doprinosa 41,9% zbirne u odnosu na naših 35,8, ali neko će reći da je Nemačka vrlo razvijena zemlja, pa možda to sebi može da dozvoli u smislu privlačenja investicija i zapošljavanja, ali i neke zemlje u regionu, koje su naši konkurenti u smislu privlačenja investicija, kao što su Bugarska i Hrvatska, imaju više stope od nas.
Isto tako, postoji veliko nezadovoljstvo u Evropi povodom visokih opterećenja rada. Moram da kažem da su i stope poreza na rad vrlo visoke u celoj Evropi. Ono što je naročito indikativno ili interesantno jeste da je objašnjenje vlasti u drugim zemljama u Evropi vrlo slično onom koje imamo i mi, a to je da se iz tih doprinosa i poreza finansiraju penzije.
Mi danas razgovaramo o dve izmene i dopune zakona kojima pokušavamo da uvedemo neke nove povlastice, odnosno da na izvestan način smanjimo doprinose, doduše, isključivo za novo zapošljavanje, ali u svakom slučaju, mera je afirmativna, odnosno pozitivna.
Daću vam primer jedne moćne ekonomije u Evropi kakva je Austrija, koja je u poslednje dve godine povećavala stope i koja je u poslednje dve godine menjala svoje zakonodavstvo u pravcu mnogo veće restriktivnosti, pa su tako, recimo, uveli oporezivanje bonusa za godišnje odmore i božićne praznike, povećali su poreze za socijalno, radi se na ukidanju institucije neoporezivih zarada i ukinuta je privilegija neplaćanja doprinosa za nezaposlene za starije od 59 godina.
Dakle, čak i tako moćne ekonomije, kakva je austrijska, vode politiku koja je vrlo restriktivna, a mi vodimo politiku koja je, da kažemo, ekspenzivna, mada nisam siguran da je ta reč u potpunosti primenjiva u ovom konkretnom slučaju.
Sada bih rekao nekoliko reči o benefitima koji se odnose na novo zapošljavanje, jer mislim da je to nešto što je najvažnije u ova dva zakona. Ono što su eventualne mane, to ću ostaviti kolegama iz opozicije da o tome govore. Ono što sam prepoznao kao neka tri osnovna benefita kod ova dva zakona, kada je reč o novom zapošljavanju, prvo je, rekao bih, veći obuhvat.
Ne mislim da su prethodne mere, odnosno mere koje su i dalje važeće, koje su deo važećeg zakona, bile loše. Jednostavno, čini mi se da su one postale anahrone. Možda smo u prethodnom periodu mogli da na neki način motivišemo zapošljavanje određenih grupacija više nego nekih drugih, odnosno u prethodnom zakonu smo motivisali uglavnom zapošljavanje onih koji se „smatraju ugroženim“ kategorijama nezaposlenih.
Čini mi se, s obzirom na sve ovo što sam nabrojao, na kompletnu našu situaciju, da jednostavno sebi više ne možemo da dozvolimo takav luksuz da neke stavljamo u bolji položaj u odnosu na neke druge, odnosno moramo primeniti mere koje će imati kompletan obuhvat. U tom smislu, pozdravljam ovo vaše rešenje.
Druga stvar koja mislim da je vrlo značajna, možda čak ništa manje značajna, jeste da praktično imamo situaciju da gotovo da nema nikakvih uslovljavanja, odnosno praktično postoji samo jedan uslov, a to je da se poveća broj zaposlenih u odnosu na 31. mart 2014. godine.
Zašto mislim da je to vrlo važno? Zato što je veća rigoroznost aktuelnog rešenja praktično pravila veliki broj kontrolnih tačaka, zbog čega smo naše inspekcijske službe dodatno opterećivali. Onda kada se čudimo zašto nam inspekcijske službe nisu dovoljno efikasne, moramo da uzmemo u obzir i to da ponekad našim zakonskim rešenjima, u kojima pokušavamo da sprečimo ono što se zove neka specifična srpska sklonost ka izbegavanju svih mogućih zakona, mi se trudimo u zakonima da izbegnemo sve te moguće situacije i onda pravimo zakone previše komplikovanim, čime posao inspekcijskim službama činimo jako teškim i vrlo komplikovanim.
Na kraju, lakša sprovodivost u praksi, što upravo ima veze sa ovim prethodnim, a to je da će reći da je ovo rešenje jasno, jednoznačno, manje kontrolnih tačaka, manje penala i jednostavnije za primenu. Mislim da u budućnosti treba da idemo u pravcu simplifikacije propisa, upravo zato da bismo olakšali rad naših inspekcijskih službi.
Nekoliko reči o pojedinačnim rešenjima u zakonima. Što se tiče poreza na dohodak, sami ste rekli da ova mera nema nikakve negativne fiskalne efekte, a treba da ima pozitivne fiskalne efekte, prvo, iz razloga koji ste rekli, a reč je o rastu novog zapošljavanja i prevođenju poslovanja iz sive zone u legalne tokove. Druga stvar je ono što takođe piše u obrazloženju, pa ne bih govorio, jer su mogle sve kolege da pročitaju, a to je da ima direktne efekte i na budžet u slučaju novih zapošljavanja.
Ono što mislim da je vrlo važno reći jeste da ove podsticaje i sve druge podsticaje koje u budućnosti budemo davali zaista mora da prati rigoroznija politika kontrole i u tom smislu očekujemo da ćete u izmenama i dopunama Zakona o poreskom sistemu i poreskoj administraciji zaista pooštriti kontrolu koja će biti na terenu i da ćete uraditi neke od promena koje ste vi i gospodin Ćosović najavljivali, počev od toga nečega što deluje vrlo jednostavno, a to je da će se promeniti, recimo, radno vreme inspekcije. Zaista je nelogično i nerealno da inspekcije kontrolišu od 7 do 15 časova, a da onda neki koji rade popodne i uveče gotovo bez ikakvog straha mogu da krše zakon.
Naravno, takođe je potrebno uspostaviti visok nivo koordinacije između Nacionalne službe za zapošljavanje i poreske uprave, APR-a i svih drugih subjekata koji su važni i stalna razmena podataka između njih upravo zato da bi se ta kontrola mogla na jednostavniji način ostvarivati.
Što se tiče Zakona o doprinosima na obavezno socijalno osiguranje, vi ste rekli, i jeste, to je jasno kao dan, da su ove izmene fiskalno neutralne, mada moram da priznam da sam na nekim forumima, blogovima i komentarima pročitao da mere nisu fiskalno neutralne. Očigledno neko nije umeo dobro da računa.
Ono što je vrlo zanimljivo jeste da prema prvim raspoloživim podacima za ovu godinu, odnosno za prva četiri meseca ove godine, mi imamo u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje suficit od 6,1 milijardu dinara, što kad se pomnoži sa tri, dobijamo malo više od 18 milijardi dinara, upravo onoliko koliko će se smanjiti ovim transferom sa jednog računa na drugi. Taj manjak bi praktično mogao da bude kompenzovan.
Znam, ministre, da je taj suficit više privremenog, nego trajnog karaktera, ali nam on daje razlog da razmišljamo o tome da bismo zaista možda mogli ovu fiskalno neutralnu meru da napravimo da bude fiskalno pozitivna mera, time što ćemo smanjiti troškove u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, a ni slučajno ne mislim da se smanji kvalitet zdravstvenog osiguranja koji je i ovako iz različitih razloga upitan, nego da se smanje raznorazni administrativni troškovi i da pokušamo da ovaj suficit koji imamo održimo do kraja godine, odnosno da praktično to smanjenje transfera Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje ne dovede do nekog minusa na toj poziciji, a da sa druge strane ovaj transfer koji smo napravili u pravcu fonda PIO bude jedna vrsta fiskalno pozitivne mere.
Kada na to dodamo i racionalizaciju na strani fonda PIO, kada na to dodamo mere koje ste najavljivali, a to je da će se povećavati postepeno prag za odlaženje u penziju žena, da će se menjati način na koji se ostvaruje pravo na beneficirani radni staž, kada ste govorili o tome da će se uvesti aktuarski penali za prevremeni odlazak u penziju, onda vidimo da možda imamo šansu da, naravno, ne jako brzo, ali na srednji do dugi rok, napravimo naš sistem penzionog i invalidskog osiguranja da bude održiv.
Zaista se nadam da ćete u nekoj budućnosti možda početi da razmišljate o tome, naravno, to nije skora budućnost, da se naš fond PIO transformiše u neku vrstu investicionog fonda i da praktično počne, na neki duži rok, da mu damo šansu da makar u jednom delu počne da funkcioniše sam i da „sam privređuje“.
Na kraju, rekao bih samo još nešto, pošto ovo o čemu sam govorio je prilično u mnogim elementima crno, samo da podelim sa vama jedan podatak, mada verujem da ga vi znate, a koji predstavlja šansu i koji predstavlja podsticaj za nas da u budućem periodu radimo još bolje i još jače i još uspešnije. Evropska banka za obnovu i razvoj je u svom izveštaju opomenula da je u našem regionu proces strukturnih reformi u 2013. godini značajno usporen.
Naravno, bez želje da seirim nad tuđom nesrećom, mislim da ovaj podatak u stvari predstavlja veliku šansu za Srbiju, jer ukoliko Srbija u narednom periodu značajno ubrza svoj proces strukturnih reformi, a o tome smo govorili koliko u prethodnim mesecima, i naravno da očekujemo da će do toga doći, onda mislim da imamo jako dobru šansu da postanemo u našem regionu vrlo konkurentni, da postanemo najprivlačnija destinacija za investiranje, samim tim i zapošljavanje u našem regionu, odnosno da se pojavimo kao značajna tačka na investicionoj mapi sveta. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, cenjene kolege, narodne poslanice i narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržava Predlog zakona o Železnici jer smatra da su predložena rešenja u najvećoj meri dobra, a da se eventualni manji nedostaci na koje neki delovi iz stručne javnosti ukazuju, mogu ukloniti amandmanima.
U svom izlaganju se neću baviti svim mnogobrojnim problemima sa kojima se suočavaju železnice Srbije, samim tim i država koja pokriva njihove gubitke, ali i građani koji su žrtve nekvalitetnog železničkog transporta i koji na kraju krajeva plaćaju ceh svih pogrešnih odluka donetih u prošlosti u sektoru železničkog saobraćaja. Bez obzira na to što se sa ovom tvrdnjom slaže svaki građanin Srbije, samim tim i poslanička grupa SDPS i što je ovaj problem izuzetno ozbiljan, to nije tema današnje rasprave pa ću bavljenje njome ostaviti za neku drugu priliku, na primer kada budu donošeni neki budući budžeti u kojima ćemo moći da vidimo efekte ovog zakonskog rešenja ili nekim kolegama koje nađu za shodno da o tome ipak govore danas, što je njihovo legitimno pravo.
Ne retko se čuju povici na železnicama Srbije, kako ih nazivaju najvećim gubitašima u Srbiji, a da se pritom zanemaruje činjenica da je sistem železničkog saobraćaja sistematskih, nenamerno, ali nemarno uništavan godinama, pa rekao bih čak i decenijama, potpuno ne tržišnim poslovanjem, što ga je dovelo u poziciju nesposobnosti generisanja proste reprodukcije, o novim investicijama da i ne govorim.
Kada se tako jednostrano govori o železnici, a znamo da je mnogo lakše kritikovati nego nešto konkretno ponuditi i raditi, previše često se zaboravljaju komparativne prednosti železničkog transporta u odnosu na druge vidove transporta, pa bih kolege poslanike i građane podsetio na to da železnica ima daleko bolju mogućnost i veću efikasnost masovnog prevoza i robe i putnika od svih ostalih vidova saobraćaja. Jedini koji je uporediv je vodni transport u smislu cene, ali ne i u smislu brzine. Železnica ima daleko manju potrošnju pogonske energije u odnosu na masu prevezenog transporta, odnosno tereta, oko 40% potrošnje u odnosu na putni saobraćaj, a vrlo približnu potrošnju pogonske energije u odnosu na vodni saobraćaj. Ima daleko manje negativne ekološke posledice. Troškovi ekološki štete od saobraćaja u EU iznose oko 4,6% nacionalnog dohotka, od čega je 92% drumskog saobraćaja, 7% je vazdušni saobraćaj, a svega 1,7% na železnički saobraćaj. Ima daleko veću bezbednost u odnosu na druge vidove saobraćaja u odnosu broja poginulih u saobraćajnim nesrećama za isti obim prevoza. Između železničkog i drumskog saobraćaja je 1:100, a povređenih je 1:3.500.
Konačno, mogućnost odvijanja saobraćaja u gotovo svim meteorološkim uslovima, zatim udobnost putovanja. Uporedimo avionski prevoz i železnički prevoz gde avionski prevoz ne postoji između centara gradova, a železnički postoji. U avionskom prevozu je nemoguće koristiti danas nezaobilazne elektronske uređaje kao što su računari ili mobilni telefoni, a u železničkom jeste. Da ne govorimo o odsustvu čekanja na ukrcavanje i iskrcavanje koje kod avionskog saobraćaja je nešto što troši priličnu količinu vremena, a toga u železničkom saobraćaju nema. Kada na to dodamo i današnje velike brzine transporta koje postoje, na žalost ne u svim zemljama ali u nekim zemljama EU onda vidimo koliko mnogo komparativnih prednosti ima železnica odnosu na druge vidove transporta.
Kada se uzme u obzir sve gore navedeno nije teško zaključiti kakvu pažnju železnički transport treba da ima u svakoj zemlji koja strateški razmišlja i koja brine o sebi i svojoj budućnosti. Verujem da dobar broj nabrojanih vrlina železničkog transporta ne važi u potpunosti u našim uslovima, ali to nije dobrim delom i produkt lošeg vođenja politike poslednjih decenija. Greške iz prošlosti se ne mogu ispraviti preko noći, ali da bi se uopšte ispravile potrebno je načiniti prvi korak, a to je stvaranje pretpostavki za unapređenje sistema Železnica Srbije. To je jedino moguće učiniti donošenjem zakona koji bi uvažio realnost u kojoj živimo i u zadatim uslovima pokušao da korišćenjem najboljih primenjivih svetskih praksi, naglasak je na primenjivih, učini da sve prednosti železničkog transporta postanu dostupne i građanima Srbije.
Predlog zakona koji se nalazi pred nama ne treba posmatrati kao neko konačno rešenje svih problema, daleko od toga. On treba da predstavlja dobar osnov za nadgradnju koja bi mogla da, nažalost, najmanje na srednji rok, ne tako brzo, da željene rezultate.
Na nesreću, po našem starom dobrom običaju, sa reformama i donošenjem ovog zakona prilično kasnimo. Na primer, rok za usvajanje reformisanog Zakona o železnici nam je prema SSP sa EU istekao pre otprilike dve godine i prema informacijama koje sam dobio. Da ne bi bilo nesporazuma, kašnjenje u donošenju ovog zakona nije samo pitanje pridruženja EU. Ono je mnogo više pitanje održivosti sistema železničkog saobraćaja u Srbiji i ostanka, da ne kažem, opstanka u evropskom sistemu železnica. Sumnjam da čak i najogorčeniji protivnici EU žele da putovanje železnicom u bilo koju stranu zemlju postane noćna mora za građane Srbije. Dakle, najhitnije donošenje ovog zakona predstavlja imperativ.
Koji su to najvažniji noviteti koje ovaj zakon donosi? Proširenje ingerencija Direkcije za železnice, donošenje petogodišnjeg nacionalnog programa železničke infrastrukture, koji će na predlog Vlade Republike Srbije usvajati Narodna skupština, a čije će godišnje sprovođenje nadgledati Vlada i o tome izveštavati Skupštinu, uklanjanje u praksi uočenih nedostataka prethodnog zakonskog rešenja, osavremenjivanje zakona i njegovo prilagođavanje novim direktivama EU i izmeštanje odredbi koje se odnose na bezbednost železničkog saobraćaja u zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice.
Mada je Direkcija za železnicu osnovana još 2004. godine i od tada obavlja svoje zakonom predviđene nadležnosti, u praksi se pokazalo da njena uloga treba da bude daleko značajnija, a to od nas, istini za volju, očekuje, odnosno zahteva i Brisel, odnosno EU.
Postojanje i proširenje ingerencija Direkcije za železnicu nije nešto što treba da zabrinjava građane, jer to nije nikakva nova politička varka za zapošljavanje stranačkih kadrova, već naša obaveza u procesu pristupanja EU. Podsetiću da je Direkcija za železnicu naslednica Zajednice jugoslovenskih železnica, dakle tela koje je postojalo tridesetak godina pre nje, a zarad nevernih Toma, reći ću i da npr. novopečena članica EU Hrvatska ima dve agencije koje obavljaju isti posao koji je u ovom trenutku, odnosno koji će nakon donošenja ovog zakona biti poveren Direkciji za železnice. Dakle, pre bi se reklo da je ovo rešenje ekonomično, nego da je ono rasipničko.
Zbog nedostatka vremena neću ulaziti u sve nove nadležnosti Direkcije, već ću umesto toga značaj proširenja njenih ingerencija pokušati da pokažem na dva ilustrativna primera. Prvi je taj da će od 1. juna 2013. godine teretni vagoni Železnice Srbije moći da pređu granicu Srbije sa bilo kojom drugom stranom zemljom isključivo ako budu dobili registraciju za koju je ovlašćena Direkcija za železnice i to sa njenim novim ovlašćenjima. Dakle, kada ne bismo po hitnom postupku doneli ovaj zakon, doveli bismo se u situaciju da bismo 1. juna 2013. godine imali naše vagone zaustavljene na granicama.
Druga stvar koja je vrlo važna među mnogim novim ovlašćenjima koje dobija Direkcija za železnicu ovim novim zakonskim rešenjem jeste da usvajanjem svih potrebnih standarda i dobijanjem svih potrebnih sertifikata mi otvaramo nove perspektive za našu industriju vagona, a znamo u kakvom je stanju naša industrija vagona i koje smo sve probleme imali u prethodnom periodu, naročito neke vezane za privatizaciju u ovoj industriji, koja je nekada bila jedna od perjanica naše industrije. Dakle, njoj otvaramo nove perspektive time što će ona moći da proizvodi i remontuje vagone za evropske železnice, što u ovom trenutku nije moguće.
Što se tiče nacionalnog programa železničke infrastrukture, on predstavlja planski akt od nacionalnog značaja u oblasti železnice. Bilo je krajnje vreme, usudio bih se da kažem, da se rešavanje problema srpskih železnica pristupi strateški i da se traže sistemska trajna rešenja, umesto parcijalnih, odnosno da se na rešenjima radi sistematski, a ne ad hok gašenjem požara, a onda guranjem preostalih nerešenih problema pod tepih.
Novim konceptom organizacije železnice u Srbiji, zasnovane na njenoj podeli na dve zasebne celine u železničkom saobraćaju, trebalo bi da se postigne, kako je rekao i ministar, efikasnije upravljanje železničkim sistemom, ali rekao bih i veći stepen transparentnosti u poslovanju Železnice Srbije, što su i jedno i drugo bile ne male boljke u prethodnom periodu. Obaveza razdvajanja infrastrukture od prevoza roba i usluga je, doduše, postojalo i u prethodnom zakonu iz 2005. godine, ali nije bila potpuno jasno definisana, niti je imala imperativni ton. Sada se to preciznije i daleko striktnije definiše, čime se konačno otvara prostor za toliko potrebno uvođenje konkurencije u železnički prevoz.
Očekivani efekti ove mere su smanjenje opterećenja budžeta po osnovu subvencionisanja Železnice Srbije, ali i povećanje kvaliteta železničkog prevoza. Naime, u budućnosti će svi korisnici, a pod tim podrazumevam Železnice Srbije, ali i neke nove operatere, plaćati pristup železničkoj infrastrukturi, s tim što će država subvencionisati poslovanje upravljača infrastrukturom, dakle, razliku između naplate koju su oni ostvarili i troškova koje imaju, a koji će verovatno biti, makar u nekom početnom periodu, koji može da potraje, veći, jer je njegova ekonomska pozicija, dakle, upravljača infrastrukturom, u ovom trenutku neodrživa.
Sa druge strane, javni železnički prevoznik više neće biti u obavezi da zadrži sve nerentabilne linije, osim onih za koje su država ili organ lokalne samouprave posebno zainteresovani, u kom slučaju će oni biti u obavezi da pokriju gubitke u poslovanju na tim linijama. Dakle, imamo jednu ekonomski i tržišno daleko bolje uređenu situaciju. Time će se stvoriti osnov da uz nezaobilaznu i hitnu racionalizaciju poslovanja makar domaći železnički prevoznik, ovde govorim samo o delu Železnica Srbije, koji će se nakon njenog cepanja, da tako kažem, odnosno kako se kaže drukčije – spin ofa, baviti isključivo prevozom putnika i robe, postane rentabilna kompanija u nekom narednom periodu.
Što se tiče ne pokrivenih linija, na njima će šansu dobiti neki novi zainteresovani operateri, koji će možda uz posredovanje boljih modela poslovanja biti u stanju da na njima ostvare pozitivne rezultate. Naravno, njihovo pravo nije ograničeno samo na one linije za koje nije zainteresovana Železnica Srbije, već i za neke druge linije, čime stvaramo praktično jedan sistem u kome će konkurencija jačati, što će opet posledično kreirati uslove za povećanje kvaliteta železničkog saobraćaja u Srbiji.
Kada na to dodamo činjenicu da nam, da tako kažem, na vrata kuca ruski kredit vredan 800 miliona dolara, namenjen unapređenju železničke infrastrukture u najvećem delu, jedan deo je namenjen kupovini, koliko sam razumeo, dvadesetak lokomotiva, ali to je svakako manji deo od tih 800 miliona, a rekao bih da je ovo jedna od prvih, ako ne i prva ozbiljna investicija u železnice u poslednjih nekoliko decenija, onda ima razloga za optimizam, pod uslovom da se ubuduće sistemom železnica, odnosno čitavog železničkog saobraćaja postupa, kako to naš narod kaže, domaćinski.
Što se tiče odredbi koje se odnose na bezbednost železničkog saobraćaja, a koje su izmeštene iz Zakona o železnicama u zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, koji još uvek, nažalost, nije donet, one gotovo da stvaraju, izvinjavam se što ću morati da upotrebim možda prejake reči, ali takve sam informacije dobio od nekih delova stručne javnosti, neku vrstu pravnog vakuuma ili interegnuma. Zakon koji sada reguliše tu oblast, a koji je star tridesetak godina, je zastareo i u delimičnoj koliziji, takve sam informacije dobio, sa rešenjima iz novog Zakona o železnicama, te se najhitnije donošenje zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice nameće kao imperativ.
Da zaključim, ovaj Zakon o železnici se u ovom obliku koji je danas pred nama ne može smatrati idealnim rešenjem, ukoliko takva rešenja uopšte i postoje, čak bih se usudio da kažem ni dugoročnim. Ne želim ovim da sejem paniku kod naroda da će se stalno donositi neki novi zakoni.
Da ne budem pogrešno shvaćen, ne znači da je ovaj predlog zakona loš. Naprotiv, predlog je dobar jer on predstavlja kompromis najboljih evropskih praksi i naših trenutnih realnih mogućnosti i kapaciteta. Najbolju potvrdu tome predstavlja pozitivna kritika koju je dobio od EU, bez obzira na to što ne sadrži sve ono što je od nas u ovom trenutku, rekao bih, nerealno traženo. Puko prepisivanje direktiva EU ili zakona iz nekih od njenih članica bilo bi mrtvo slovo na papiru, jer Železnica Srbije, ovakva kakva jeste u ovom trenutku, nije u stanju da se suoči sa svim izazovima koje bi takva zakonska rešenja pred njega postavila. To ne znači da na unapređenju ovog zakonskog rešenja kroz neke buduće izmene i dopune, kada se steknu uslovi za tako nešto, ne treba u budućnosti raditi.
Prvi korak predstavlja donošenje u najkraćem mogućem roku zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, koje se prema mojim informacijama, a i ministar može da potvrdi da li su tačne, očekuje u narednih nekoliko meseci.
Da ponovim, poslanička grupa SDPS smatra da Predlog zakona o železnici predstavlja poboljšanje ranijih rešenja, te će ga u tom smislu i podržati. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, cenjene kolege, narodne poslanice i narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržava Predlog zakona o Železnici jer smatra da su predložena rešenja u najvećoj meri dobra, a da se eventualni manji nedostaci na koje neki delovi iz stručne javnosti ukazuju, mogu ukloniti amandmanima.
U svom izlaganju se neću baviti svim mnogobrojnim problemima sa kojima se suočavaju železnice Srbije, samim tim i država koja pokriva njihove gubitke, ali i građani koji su žrtve nekvalitetnog železničkog transporta i koji na kraju krajeva plaćaju ceh svih pogrešnih odluka donetih u prošlosti u sektoru železničkog saobraćaja. Bez obzira na to što se sa ovom tvrdnjom slaže svaki građanin Srbije, samim tim i poslanička grupa SDPS i što je ovaj problem izuzetno ozbiljan, to nije tema današnje rasprave pa ću bavljenje njome ostaviti za neku drugu priliku, na primer kada budu donošeni neki budući budžeti u kojima ćemo moći da vidimo efekte ovog zakonskog rešenja ili nekim kolegama koje nađu za shodno da o tome ipak govore danas, što je njihovo legitimno pravo.
Ne retko se čuju povici na železnicama Srbije, kako ih nazivaju najvećim gubitašima u Srbiji, a da se pritom zanemaruje činjenica da je sistem železničkog saobraćaja sistematskih, nenamerno, ali nemarno uništavan godinama, pa rekao bih čak i decenijama, potpuno ne tržišnim poslovanjem, što ga je dovelo u poziciju nesposobnosti generisanja proste reprodukcije, o novim investicijama da i ne govorim.
Kada se tako jednostrano govori o železnici, a znamo da je mnogo lakše kritikovati nego nešto konkretno ponuditi i raditi, previše često se zaboravljaju komparativne prednosti železničkog transporta u odnosu na druge vidove transporta, pa bih kolege poslanike i građane podsetio na to da železnica ima daleko bolju mogućnost i veću efikasnost masovnog prevoza i robe i putnika od svih ostalih vidova saobraćaja. Jedini koji je uporediv je vodni transport u smislu cene, ali ne i u smislu brzine. Železnica ima daleko manju potrošnju pogonske energije u odnosu na masu prevezenog transporta, odnosno tereta, oko 40% potrošnje u odnosu na putni saobraćaj, a vrlo približnu potrošnju pogonske energije u odnosu na vodni saobraćaj. Ima daleko manje negativne ekološke posledice. Troškovi ekološki štete od saobraćaja u EU iznose oko 4,6% nacionalnog dohotka, od čega je 92% drumskog saobraćaja, 7% je vazdušni saobraćaj, a svega 1,7% na železnički saobraćaj. Ima daleko veću bezbednost u odnosu na druge vidove saobraćaja u odnosu broja poginulih u saobraćajnim nesrećama za isti obim prevoza. Između železničkog i drumskog saobraćaja je 1:100, a povređenih je 1:3.500.
Konačno, mogućnost odvijanja saobraćaja u gotovo svim meteorološkim uslovima, zatim udobnost putovanja. Uporedimo avionski prevoz i železnički prevoz gde avionski prevoz ne postoji između centara gradova, a železnički postoji. U avionskom prevozu je nemoguće koristiti danas nezaobilazne elektronske uređaje kao što su računari ili mobilni telefoni, a u železničkom jeste. Da ne govorimo o odsustvu čekanja na ukrcavanje i iskrcavanje koje kod avionskog saobraćaja je nešto što troši priličnu količinu vremena, a toga u železničkom saobraćaju nema. Kada na to dodamo i današnje velike brzine transporta koje postoje, na žalost ne u svim zemljama ali u nekim zemljama EU onda vidimo koliko mnogo komparativnih prednosti ima železnica odnosu na druge vidove transporta.
Kada se uzme u obzir sve gore navedeno nije teško zaključiti kakvu pažnju železnički transport treba da ima u svakoj zemlji koja strateški razmišlja i koja brine o sebi i svojoj budućnosti. Verujem da dobar broj nabrojanih vrlina železničkog transporta ne važi u potpunosti u našim uslovima, ali to nije dobrim delom i produkt lošeg vođenja politike poslednjih decenija. Greške iz prošlosti se ne mogu ispraviti preko noći, ali da bi se uopšte ispravile potrebno je načiniti prvi korak, a to je stvaranje pretpostavki za unapređenje sistema Železnica Srbije. To je jedino moguće učiniti donošenjem zakona koji bi uvažio realnost u kojoj živimo i u zadatim uslovima pokušao da korišćenjem najboljih primenjivih svetskih praksi, naglasak je na primenjivih, učini da sve prednosti železničkog transporta postanu dostupne i građanima Srbije.
Predlog zakona koji se nalazi pred nama ne treba posmatrati kao neko konačno rešenje svih problema, daleko od toga. On treba da predstavlja dobar osnov za nadgradnju koja bi mogla da, nažalost, najmanje na srednji rok, ne tako brzo, da željene rezultate.
Na nesreću, po našem starom dobrom običaju, sa reformama i donošenjem ovog zakona prilično kasnimo. Na primer, rok za usvajanje reformisanog Zakona o železnici nam je prema SSP sa EU istekao pre otprilike dve godine i prema informacijama koje sam dobio. Da ne bi bilo nesporazuma, kašnjenje u donošenju ovog zakona nije samo pitanje pridruženja EU. Ono je mnogo više pitanje održivosti sistema železničkog saobraćaja u Srbiji i ostanka, da ne kažem, opstanka u evropskom sistemu železnica. Sumnjam da čak i najogorčeniji protivnici EU žele da putovanje železnicom u bilo koju stranu zemlju postane noćna mora za građane Srbije. Dakle, najhitnije donošenje ovog zakona predstavlja imperativ.
Koji su to najvažniji noviteti koje ovaj zakon donosi? Proširenje ingerencija Direkcije za železnice, donošenje petogodišnjeg nacionalnog programa železničke infrastrukture, koji će na predlog Vlade Republike Srbije usvajati Narodna skupština, a čije će godišnje sprovođenje nadgledati Vlada i o tome izveštavati Skupštinu, uklanjanje u praksi uočenih nedostataka prethodnog zakonskog rešenja, osavremenjivanje zakona i njegovo prilagođavanje novim direktivama EU i izmeštanje odredbi koje se odnose na bezbednost železničkog saobraćaja u zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice.
Mada je Direkcija za železnicu osnovana još 2004. godine i od tada obavlja svoje zakonom predviđene nadležnosti, u praksi se pokazalo da njena uloga treba da bude daleko značajnija, a to od nas, istini za volju, očekuje, odnosno zahteva i Brisel, odnosno EU.
Postojanje i proširenje ingerencija Direkcije za železnicu nije nešto što treba da zabrinjava građane, jer to nije nikakva nova politička varka za zapošljavanje stranačkih kadrova, već naša obaveza u procesu pristupanja EU. Podsetiću da je Direkcija za železnicu naslednica Zajednice jugoslovenskih železnica, dakle tela koje je postojalo tridesetak godina pre nje, a zarad nevernih Toma, reći ću i da npr. novopečena članica EU Hrvatska ima dve agencije koje obavljaju isti posao koji je u ovom trenutku, odnosno koji će nakon donošenja ovog zakona biti poveren Direkciji za železnice. Dakle, pre bi se reklo da je ovo rešenje ekonomično, nego da je ono rasipničko.
Zbog nedostatka vremena neću ulaziti u sve nove nadležnosti Direkcije, već ću umesto toga značaj proširenja njenih ingerencija pokušati da pokažem na dva ilustrativna primera. Prvi je taj da će od 1. juna 2013. godine teretni vagoni Železnice Srbije moći da pređu granicu Srbije sa bilo kojom drugom stranom zemljom isključivo ako budu dobili registraciju za koju je ovlašćena Direkcija za železnice i to sa njenim novim ovlašćenjima. Dakle, kada ne bismo po hitnom postupku doneli ovaj zakon, doveli bismo se u situaciju da bismo 1. juna 2013. godine imali naše vagone zaustavljene na granicama.
Druga stvar koja je vrlo važna među mnogim novim ovlašćenjima koje dobija Direkcija za železnicu ovim novim zakonskim rešenjem jeste da usvajanjem svih potrebnih standarda i dobijanjem svih potrebnih sertifikata mi otvaramo nove perspektive za našu industriju vagona, a znamo u kakvom je stanju naša industrija vagona i koje smo sve probleme imali u prethodnom periodu, naročito neke vezane za privatizaciju u ovoj industriji, koja je nekada bila jedna od perjanica naše industrije. Dakle, njoj otvaramo nove perspektive time što će ona moći da proizvodi i remontuje vagone za evropske železnice, što u ovom trenutku nije moguće.
Što se tiče nacionalnog programa železničke infrastrukture, on predstavlja planski akt od nacionalnog značaja u oblasti železnice. Bilo je krajnje vreme, usudio bih se da kažem, da se rešavanje problema srpskih železnica pristupi strateški i da se traže sistemska trajna rešenja, umesto parcijalnih, odnosno da se na rešenjima radi sistematski, a ne ad hok gašenjem požara, a onda guranjem preostalih nerešenih problema pod tepih.
Novim konceptom organizacije železnice u Srbiji, zasnovane na njenoj podeli na dve zasebne celine u železničkom saobraćaju, trebalo bi da se postigne, kako je rekao i ministar, efikasnije upravljanje železničkim sistemom, ali rekao bih i veći stepen transparentnosti u poslovanju Železnice Srbije, što su i jedno i drugo bile ne male boljke u prethodnom periodu. Obaveza razdvajanja infrastrukture od prevoza roba i usluga je, doduše, postojalo i u prethodnom zakonu iz 2005. godine, ali nije bila potpuno jasno definisana, niti je imala imperativni ton. Sada se to preciznije i daleko striktnije definiše, čime se konačno otvara prostor za toliko potrebno uvođenje konkurencije u železnički prevoz.
Očekivani efekti ove mere su smanjenje opterećenja budžeta po osnovu subvencionisanja Železnice Srbije, ali i povećanje kvaliteta železničkog prevoza. Naime, u budućnosti će svi korisnici, a pod tim podrazumevam Železnice Srbije, ali i neke nove operatere, plaćati pristup železničkoj infrastrukturi, s tim što će država subvencionisati poslovanje upravljača infrastrukturom, dakle, razliku između naplate koju su oni ostvarili i troškova koje imaju, a koji će verovatno biti, makar u nekom početnom periodu, koji može da potraje, veći, jer je njegova ekonomska pozicija, dakle, upravljača infrastrukturom, u ovom trenutku neodrživa.
Sa druge strane, javni železnički prevoznik više neće biti u obavezi da zadrži sve nerentabilne linije, osim onih za koje su država ili organ lokalne samouprave posebno zainteresovani, u kom slučaju će oni biti u obavezi da pokriju gubitke u poslovanju na tim linijama. Dakle, imamo jednu ekonomski i tržišno daleko bolje uređenu situaciju. Time će se stvoriti osnov da uz nezaobilaznu i hitnu racionalizaciju poslovanja makar domaći železnički prevoznik, ovde govorim samo o delu Železnica Srbije, koji će se nakon njenog cepanja, da tako kažem, odnosno kako se kaže drukčije – spin ofa, baviti isključivo prevozom putnika i robe, postane rentabilna kompanija u nekom narednom periodu.
Što se tiče ne pokrivenih linija, na njima će šansu dobiti neki novi zainteresovani operateri, koji će možda uz posredovanje boljih modela poslovanja biti u stanju da na njima ostvare pozitivne rezultate. Naravno, njihovo pravo nije ograničeno samo na one linije za koje nije zainteresovana Železnica Srbije, već i za neke druge linije, čime stvaramo praktično jedan sistem u kome će konkurencija jačati, što će opet posledično kreirati uslove za povećanje kvaliteta železničkog saobraćaja u Srbiji.
Kada na to dodamo činjenicu da nam, da tako kažem, na vrata kuca ruski kredit vredan 800 miliona dolara, namenjen unapređenju železničke infrastrukture u najvećem delu, jedan deo je namenjen kupovini, koliko sam razumeo, dvadesetak lokomotiva, ali to je svakako manji deo od tih 800 miliona, a rekao bih da je ovo jedna od prvih, ako ne i prva ozbiljna investicija u železnice u poslednjih nekoliko decenija, onda ima razloga za optimizam, pod uslovom da se ubuduće sistemom železnica, odnosno čitavog železničkog saobraćaja postupa, kako to naš narod kaže, domaćinski.
Što se tiče odredbi koje se odnose na bezbednost železničkog saobraćaja, a koje su izmeštene iz Zakona o železnicama u zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, koji još uvek, nažalost, nije donet, one gotovo da stvaraju, izvinjavam se što ću morati da upotrebim možda prejake reči, ali takve sam informacije dobio od nekih delova stručne javnosti, neku vrstu pravnog vakuuma ili interegnuma. Zakon koji sada reguliše tu oblast, a koji je star tridesetak godina, je zastareo i u delimičnoj koliziji, takve sam informacije dobio, sa rešenjima iz novog Zakona o železnicama, te se najhitnije donošenje zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice nameće kao imperativ.
Da zaključim, ovaj Zakon o železnici se u ovom obliku koji je danas pred nama ne može smatrati idealnim rešenjem, ukoliko takva rešenja uopšte i postoje, čak bih se usudio da kažem ni dugoročnim. Ne želim ovim da sejem paniku kod naroda da će se stalno donositi neki novi zakoni.
Da ne budem pogrešno shvaćen, ne znači da je ovaj predlog zakona loš. Naprotiv, predlog je dobar jer on predstavlja kompromis najboljih evropskih praksi i naših trenutnih realnih mogućnosti i kapaciteta. Najbolju potvrdu tome predstavlja pozitivna kritika koju je dobio od EU, bez obzira na to što ne sadrži sve ono što je od nas u ovom trenutku, rekao bih, nerealno traženo. Puko prepisivanje direktiva EU ili zakona iz nekih od njenih članica bilo bi mrtvo slovo na papiru, jer Železnica Srbije, ovakva kakva jeste u ovom trenutku, nije u stanju da se suoči sa svim izazovima koje bi takva zakonska rešenja pred njega postavila. To ne znači da na unapređenju ovog zakonskog rešenja kroz neke buduće izmene i dopune, kada se steknu uslovi za tako nešto, ne treba u budućnosti raditi.
Prvi korak predstavlja donošenje u najkraćem mogućem roku zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, koje se prema mojim informacijama, a i ministar može da potvrdi da li su tačne, očekuje u narednih nekoliko meseci.
Da ponovim, poslanička grupa SDPS smatra da Predlog zakona o železnici predstavlja poboljšanje ranijih rešenja, te će ga u tom smislu i podržati. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, cenjene kolege, narodne poslanice i narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržava Predlog zakona o Železnici jer smatra da su predložena rešenja u najvećoj meri dobra, a da se eventualni manji nedostaci na koje neki delovi iz stručne javnosti ukazuju, mogu ukloniti amandmanima.
U svom izlaganju se neću baviti svim mnogobrojnim problemima sa kojima se suočavaju železnice Srbije, samim tim i država koja pokriva njihove gubitke, ali i građani koji su žrtve nekvalitetnog železničkog transporta i koji na kraju krajeva plaćaju ceh svih pogrešnih odluka donetih u prošlosti u sektoru železničkog saobraćaja. Bez obzira na to što se sa ovom tvrdnjom slaže svaki građanin Srbije, samim tim i poslanička grupa SDPS i što je ovaj problem izuzetno ozbiljan, to nije tema današnje rasprave pa ću bavljenje njome ostaviti za neku drugu priliku, na primer kada budu donošeni neki budući budžeti u kojima ćemo moći da vidimo efekte ovog zakonskog rešenja ili nekim kolegama koje nađu za shodno da o tome ipak govore danas, što je njihovo legitimno pravo.
Ne retko se čuju povici na železnicama Srbije, kako ih nazivaju najvećim gubitašima u Srbiji, a da se pritom zanemaruje činjenica da je sistem železničkog saobraćaja sistematskih, nenamerno, ali nemarno uništavan godinama, pa rekao bih čak i decenijama, potpuno ne tržišnim poslovanjem, što ga je dovelo u poziciju nesposobnosti generisanja proste reprodukcije, o novim investicijama da i ne govorim.
Kada se tako jednostrano govori o železnici, a znamo da je mnogo lakše kritikovati nego nešto konkretno ponuditi i raditi, previše često se zaboravljaju komparativne prednosti železničkog transporta u odnosu na druge vidove transporta, pa bih kolege poslanike i građane podsetio na to da železnica ima daleko bolju mogućnost i veću efikasnost masovnog prevoza i robe i putnika od svih ostalih vidova saobraćaja. Jedini koji je uporediv je vodni transport u smislu cene, ali ne i u smislu brzine. Železnica ima daleko manju potrošnju pogonske energije u odnosu na masu prevezenog transporta, odnosno tereta, oko 40% potrošnje u odnosu na putni saobraćaj, a vrlo približnu potrošnju pogonske energije u odnosu na vodni saobraćaj. Ima daleko manje negativne ekološke posledice. Troškovi ekološki štete od saobraćaja u EU iznose oko 4,6% nacionalnog dohotka, od čega je 92% drumskog saobraćaja, 7% je vazdušni saobraćaj, a svega 1,7% na železnički saobraćaj. Ima daleko veću bezbednost u odnosu na druge vidove saobraćaja u odnosu broja poginulih u saobraćajnim nesrećama za isti obim prevoza. Između železničkog i drumskog saobraćaja je 1:100, a povređenih je 1:3.500.
Konačno, mogućnost odvijanja saobraćaja u gotovo svim meteorološkim uslovima, zatim udobnost putovanja. Uporedimo avionski prevoz i železnički prevoz gde avionski prevoz ne postoji između centara gradova, a železnički postoji. U avionskom prevozu je nemoguće koristiti danas nezaobilazne elektronske uređaje kao što su računari ili mobilni telefoni, a u železničkom jeste. Da ne govorimo o odsustvu čekanja na ukrcavanje i iskrcavanje koje kod avionskog saobraćaja je nešto što troši priličnu količinu vremena, a toga u železničkom saobraćaju nema. Kada na to dodamo i današnje velike brzine transporta koje postoje, na žalost ne u svim zemljama ali u nekim zemljama EU onda vidimo koliko mnogo komparativnih prednosti ima železnica odnosu na druge vidove transporta.
Kada se uzme u obzir sve gore navedeno nije teško zaključiti kakvu pažnju železnički transport treba da ima u svakoj zemlji koja strateški razmišlja i koja brine o sebi i svojoj budućnosti. Verujem da dobar broj nabrojanih vrlina železničkog transporta ne važi u potpunosti u našim uslovima, ali to nije dobrim delom i produkt lošeg vođenja politike poslednjih decenija. Greške iz prošlosti se ne mogu ispraviti preko noći, ali da bi se uopšte ispravile potrebno je načiniti prvi korak, a to je stvaranje pretpostavki za unapređenje sistema Železnica Srbije. To je jedino moguće učiniti donošenjem zakona koji bi uvažio realnost u kojoj živimo i u zadatim uslovima pokušao da korišćenjem najboljih primenjivih svetskih praksi, naglasak je na primenjivih, učini da sve prednosti železničkog transporta postanu dostupne i građanima Srbije.
Predlog zakona koji se nalazi pred nama ne treba posmatrati kao neko konačno rešenje svih problema, daleko od toga. On treba da predstavlja dobar osnov za nadgradnju koja bi mogla da, nažalost, najmanje na srednji rok, ne tako brzo, da željene rezultate.
Na nesreću, po našem starom dobrom običaju, sa reformama i donošenjem ovog zakona prilično kasnimo. Na primer, rok za usvajanje reformisanog Zakona o železnici nam je prema SSP sa EU istekao pre otprilike dve godine i prema informacijama koje sam dobio. Da ne bi bilo nesporazuma, kašnjenje u donošenju ovog zakona nije samo pitanje pridruženja EU. Ono je mnogo više pitanje održivosti sistema železničkog saobraćaja u Srbiji i ostanka, da ne kažem, opstanka u evropskom sistemu železnica. Sumnjam da čak i najogorčeniji protivnici EU žele da putovanje železnicom u bilo koju stranu zemlju postane noćna mora za građane Srbije. Dakle, najhitnije donošenje ovog zakona predstavlja imperativ.
Koji su to najvažniji noviteti koje ovaj zakon donosi? Proširenje ingerencija Direkcije za železnice, donošenje petogodišnjeg nacionalnog programa železničke infrastrukture, koji će na predlog Vlade Republike Srbije usvajati Narodna skupština, a čije će godišnje sprovođenje nadgledati Vlada i o tome izveštavati Skupštinu, uklanjanje u praksi uočenih nedostataka prethodnog zakonskog rešenja, osavremenjivanje zakona i njegovo prilagođavanje novim direktivama EU i izmeštanje odredbi koje se odnose na bezbednost železničkog saobraćaja u zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice.
Mada je Direkcija za železnicu osnovana još 2004. godine i od tada obavlja svoje zakonom predviđene nadležnosti, u praksi se pokazalo da njena uloga treba da bude daleko značajnija, a to od nas, istini za volju, očekuje, odnosno zahteva i Brisel, odnosno EU.
Postojanje i proširenje ingerencija Direkcije za železnicu nije nešto što treba da zabrinjava građane, jer to nije nikakva nova politička varka za zapošljavanje stranačkih kadrova, već naša obaveza u procesu pristupanja EU. Podsetiću da je Direkcija za železnicu naslednica Zajednice jugoslovenskih železnica, dakle tela koje je postojalo tridesetak godina pre nje, a zarad nevernih Toma, reći ću i da npr. novopečena članica EU Hrvatska ima dve agencije koje obavljaju isti posao koji je u ovom trenutku, odnosno koji će nakon donošenja ovog zakona biti poveren Direkciji za železnice. Dakle, pre bi se reklo da je ovo rešenje ekonomično, nego da je ono rasipničko.
Zbog nedostatka vremena neću ulaziti u sve nove nadležnosti Direkcije, već ću umesto toga značaj proširenja njenih ingerencija pokušati da pokažem na dva ilustrativna primera. Prvi je taj da će od 1. juna 2013. godine teretni vagoni Železnice Srbije moći da pređu granicu Srbije sa bilo kojom drugom stranom zemljom isključivo ako budu dobili registraciju za koju je ovlašćena Direkcija za železnice i to sa njenim novim ovlašćenjima. Dakle, kada ne bismo po hitnom postupku doneli ovaj zakon, doveli bismo se u situaciju da bismo 1. juna 2013. godine imali naše vagone zaustavljene na granicama.
Druga stvar koja je vrlo važna među mnogim novim ovlašćenjima koje dobija Direkcija za železnicu ovim novim zakonskim rešenjem jeste da usvajanjem svih potrebnih standarda i dobijanjem svih potrebnih sertifikata mi otvaramo nove perspektive za našu industriju vagona, a znamo u kakvom je stanju naša industrija vagona i koje smo sve probleme imali u prethodnom periodu, naročito neke vezane za privatizaciju u ovoj industriji, koja je nekada bila jedna od perjanica naše industrije. Dakle, njoj otvaramo nove perspektive time što će ona moći da proizvodi i remontuje vagone za evropske železnice, što u ovom trenutku nije moguće.
Što se tiče nacionalnog programa železničke infrastrukture, on predstavlja planski akt od nacionalnog značaja u oblasti železnice. Bilo je krajnje vreme, usudio bih se da kažem, da se rešavanje problema srpskih železnica pristupi strateški i da se traže sistemska trajna rešenja, umesto parcijalnih, odnosno da se na rešenjima radi sistematski, a ne ad hok gašenjem požara, a onda guranjem preostalih nerešenih problema pod tepih.
Novim konceptom organizacije železnice u Srbiji, zasnovane na njenoj podeli na dve zasebne celine u železničkom saobraćaju, trebalo bi da se postigne, kako je rekao i ministar, efikasnije upravljanje železničkim sistemom, ali rekao bih i veći stepen transparentnosti u poslovanju Železnice Srbije, što su i jedno i drugo bile ne male boljke u prethodnom periodu. Obaveza razdvajanja infrastrukture od prevoza roba i usluga je, doduše, postojalo i u prethodnom zakonu iz 2005. godine, ali nije bila potpuno jasno definisana, niti je imala imperativni ton. Sada se to preciznije i daleko striktnije definiše, čime se konačno otvara prostor za toliko potrebno uvođenje konkurencije u železnički prevoz.
Očekivani efekti ove mere su smanjenje opterećenja budžeta po osnovu subvencionisanja Železnice Srbije, ali i povećanje kvaliteta železničkog prevoza. Naime, u budućnosti će svi korisnici, a pod tim podrazumevam Železnice Srbije, ali i neke nove operatere, plaćati pristup železničkoj infrastrukturi, s tim što će država subvencionisati poslovanje upravljača infrastrukturom, dakle, razliku između naplate koju su oni ostvarili i troškova koje imaju, a koji će verovatno biti, makar u nekom početnom periodu, koji može da potraje, veći, jer je njegova ekonomska pozicija, dakle, upravljača infrastrukturom, u ovom trenutku neodrživa.
Sa druge strane, javni železnički prevoznik više neće biti u obavezi da zadrži sve nerentabilne linije, osim onih za koje su država ili organ lokalne samouprave posebno zainteresovani, u kom slučaju će oni biti u obavezi da pokriju gubitke u poslovanju na tim linijama. Dakle, imamo jednu ekonomski i tržišno daleko bolje uređenu situaciju. Time će se stvoriti osnov da uz nezaobilaznu i hitnu racionalizaciju poslovanja makar domaći železnički prevoznik, ovde govorim samo o delu Železnica Srbije, koji će se nakon njenog cepanja, da tako kažem, odnosno kako se kaže drukčije – spin ofa, baviti isključivo prevozom putnika i robe, postane rentabilna kompanija u nekom narednom periodu.
Što se tiče ne pokrivenih linija, na njima će šansu dobiti neki novi zainteresovani operateri, koji će možda uz posredovanje boljih modela poslovanja biti u stanju da na njima ostvare pozitivne rezultate. Naravno, njihovo pravo nije ograničeno samo na one linije za koje nije zainteresovana Železnica Srbije, već i za neke druge linije, čime stvaramo praktično jedan sistem u kome će konkurencija jačati, što će opet posledično kreirati uslove za povećanje kvaliteta železničkog saobraćaja u Srbiji.
Kada na to dodamo činjenicu da nam, da tako kažem, na vrata kuca ruski kredit vredan 800 miliona dolara, namenjen unapređenju železničke infrastrukture u najvećem delu, jedan deo je namenjen kupovini, koliko sam razumeo, dvadesetak lokomotiva, ali to je svakako manji deo od tih 800 miliona, a rekao bih da je ovo jedna od prvih, ako ne i prva ozbiljna investicija u železnice u poslednjih nekoliko decenija, onda ima razloga za optimizam, pod uslovom da se ubuduće sistemom železnica, odnosno čitavog železničkog saobraćaja postupa, kako to naš narod kaže, domaćinski.
Što se tiče odredbi koje se odnose na bezbednost železničkog saobraćaja, a koje su izmeštene iz Zakona o železnicama u zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, koji još uvek, nažalost, nije donet, one gotovo da stvaraju, izvinjavam se što ću morati da upotrebim možda prejake reči, ali takve sam informacije dobio od nekih delova stručne javnosti, neku vrstu pravnog vakuuma ili interegnuma. Zakon koji sada reguliše tu oblast, a koji je star tridesetak godina, je zastareo i u delimičnoj koliziji, takve sam informacije dobio, sa rešenjima iz novog Zakona o železnicama, te se najhitnije donošenje zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice nameće kao imperativ.
Da zaključim, ovaj Zakon o železnici se u ovom obliku koji je danas pred nama ne može smatrati idealnim rešenjem, ukoliko takva rešenja uopšte i postoje, čak bih se usudio da kažem ni dugoročnim. Ne želim ovim da sejem paniku kod naroda da će se stalno donositi neki novi zakoni.
Da ne budem pogrešno shvaćen, ne znači da je ovaj predlog zakona loš. Naprotiv, predlog je dobar jer on predstavlja kompromis najboljih evropskih praksi i naših trenutnih realnih mogućnosti i kapaciteta. Najbolju potvrdu tome predstavlja pozitivna kritika koju je dobio od EU, bez obzira na to što ne sadrži sve ono što je od nas u ovom trenutku, rekao bih, nerealno traženo. Puko prepisivanje direktiva EU ili zakona iz nekih od njenih članica bilo bi mrtvo slovo na papiru, jer Železnica Srbije, ovakva kakva jeste u ovom trenutku, nije u stanju da se suoči sa svim izazovima koje bi takva zakonska rešenja pred njega postavila. To ne znači da na unapređenju ovog zakonskog rešenja kroz neke buduće izmene i dopune, kada se steknu uslovi za tako nešto, ne treba u budućnosti raditi.
Prvi korak predstavlja donošenje u najkraćem mogućem roku zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, koje se prema mojim informacijama, a i ministar može da potvrdi da li su tačne, očekuje u narednih nekoliko meseci.
Da ponovim, poslanička grupa SDPS smatra da Predlog zakona o železnici predstavlja poboljšanje ranijih rešenja, te će ga u tom smislu i podržati. Zahvaljujem.