Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ivan Bauer

Ivan Bauer

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će podržati predloženi rebalans budžeta sa pridruženim merama, jer ih smatra iznuđenim odgovorom na nepredvidive distorzije nastale na prihodnoj strani budžeta.
Socijaldemokratska partija Srbije Predlog rebalansa, koji se nalazi pred nama, ocenjuje kao ne baš previše srećno rešenje, kada je o pojedinim budžetskim stavkama reč, ali ukupno gledano kao dosta dobro rešenje. Ipak, moramo da naglasimo da nismo očekivali da ćemo već na polovini puta se suočiti sa time da radimo rebalans budžeta, kada smo ga krajem prošle godine vrlo zdušno podržali.
S druge strane, koliko god nekredibilno delovalo kada se rebalans budžeta radi već polovinom godine, tada još uvek nije kasno da se finansijska kretanja makar skrenu sa loše putanje, ako već ne mogu da se vrate na dobru putanju.
Rebalans koji bi sačekao jesen bi verovatno mogao bolje da se pripremi, ali bi stigao prekasno da bi mogao da da iole ozbiljnije rezultate. Signali koji su nam stigli tokom maja meseca od MMF i Fiskalnog saveta, upućivali su upravo na potrebu najhitnijeg usvajanja rebalansa budžeta, čime bi se, citiram "izveštajem MMF poslao jasan signal spremnosti države da se izbori sa fiskalnom nedisciplinom, odnosno sa fiskalnim slabostima".
Uostalom, gotovo identičnoj poziciji u kojoj se Srbija danas nalazi, nalazi se i skoro sve vlade država članica EU sa izuzetkom Nemačke i nekih manjih zemalja, kao što je Luksemburg i neke nordijske i baltičke zemlje.
Da navedem samo neke primere. U 2012. godini jedna Francuska je imala deficit od 4,8% BDP, Irska 7,6%, Grčka 10%, Španija rekordnih 10,6%. Ni ove godine situacija neće biti značajno bolja, biće nešto bolja, ali značajno bolja neće biti.
Cela Evropa ima problema sa obuzdavanjem budžetskog deficita i svi traže načina da neophodne mere fiskalne konsolidacije učine što manje bolnim. Pritom, mnoge zemlje su za razliku od nas bile čak prinuđene da se koriste i ultimativni krajnje nepopularnim merama, kao što je smanjenje plata i penzija. Da bismo takvu meru primetili ne moramo da idemo daleko od Srbije. Recimo, dva naša, uslovno rečeno, suseda, Hrvatska i Slovenija su bile prinuđene da primene upravo ovu meru koja je krajnje nepopularna.
Situacija u kojoj se država danas nalazi, odnosno njena finansijska pozicija proizvod je, rekao bih, različitih i objektivnih ali i subjektivnih faktora ili kroz drugačiju vizuru posmatrano, više ili manje predvidivih faktora.
U red objektivnih faktora koji su doprineli lošim projekcijama, prevashodno prihodnoj strani budžeta, spada teško predvidiva promena makroekonomskog okruženja, o čemu je govorio i Fiskalni savet i nepredviđena poreska nedisciplina, mada se ovo može uvrstiti u subjektivni faktor, s obzirom da se tako nešto dalo predvideti.
Dodatni doprinos podbačaju budžetskih prihoda pokazalo se previše optimistično prognoziranje prihodne strane budžeta. Da je zaista bilo teško predvideti sve okolnosti koje su dovele do disbalansa u budžetskim kretanjima, govori to što se ispostavilo da Fiskalni savet, čak i u najcrnjim prognozama koje prilikom analize budžeta za 2013. godinu, krajem 2012. godine, dao, nije predvideo ovakav rast budžetskog deficita.
Podsetiću vas da je Fiskalni savet nagoveštavao da bi budžetski deficit mogao porasti na 4,5%, eventualno, kada je najcrnja prognoza u pitanju, na 5% bruto domaćeg proizvoda.
Dakle, činjenica da nezavisno telo, tj. korektivni element nadležnog ministarstva, odnosno Vlade, čiji posao nije da bude naklonjen Vladinim predlozima, naprotiv, već da ukazuje na eventualne propuste i upozorava na njihove posledice, nije uočilo sve potencijalne opasnosti po ostvarivost budžeta, baca malo drugačije svetlo na ovu današnju diskusiju.
Da uopšte projektovanje budžeta nije samo naše ekskluzivno pravo, već nešto što se događa, usudio bi se da kažem, možda ne širom Evrope, ali u mnogim evropskim zemljama, na to nam ukazuje najnoviji izveštaj Evropske komisije za proleće 2013. godine, u kome su izvršene korekcije budžetskog deficita za nekoliko zemalja. Recimo, za Italiju sa 2,1% na 2,9% BDP. Za Francusku sa 3,7 na 3,9%, a za Portugal sa 4,9, na 5,5% BDP.
Činjenica je da postoji priličan broj objektivnih faktora koji su uticali na pobačaj, odnosno na promašaj koji smo napravili priliko projektovanja budžeta, odnosno na budžetski deficit koji je veći od onog što smo projektovali, ali to što ih ima dosta to ne znači da ovo treba da bude opravdanje, naprotiv.
Uočene subjektivne greške nastale prilikom projektovanja budžeta za 2013. godinu, moraju da posluže kao nauk da se sa planiranjem budžeta za narednu godinu krene mnogo ranije, što istini za volju, prošle godine nije bilo moguće i da se prilikom pravljenja budžeta nadležno ministarstvo više vodi pesimističkim, a malo manje optimističkim prognozama njegovog ostvarenja.
U predlogu koji nam je uputila Vlada mogu se izdvojiti tri grupe mera sa različitom ročnošću očekivanih efekata njihove primene. Mere na rashodnoj strani budžeta sa prevashodno kratkoročnim efektima koji su namenjeni uglavnom za gašenje požara koji je nastao i u manjoj meri kratkoročno srednjoročnim efektima, to su one mere koje se odnose na ograničenje rasta plata i penzija u 2014. godini. Zatim, mere na prihodnoj strani budžeta koje treba da daju rezultate na srednji rok, dok efekti ovih mera na kraći rok ne mogu da se ocene kao preterano značajni. Na kraju strukturne reforme usmerene na trajniji oporavak javnih finansija u Srbiji.
Kao što sam već rekao rebalans budžeta za 2013. godinu predstavlja gašenje požara nastalog u fiskalnoj sferi u prvih šest meseci ove godine, a rekao bi možda i malo ranije tokom 2012. godine.
Međutim, za trajniji oporavak srpskog sistema javnih finansija i ekonomije u celini, koji bi bili zamajac održivom srednjoročnom rastu, potrebno je ostvariti ozbiljne strukturne reforme, koje su doduše deo predloga ovih pridruženih mera, ali treba i već sada da najozbiljnije počnemo da radimo na projekciji budžeta za narednu godinu.
Restriktivna budžetska politika moraće da se nastavi i u narednom periodu, s tim što bi fokus trebalo prebaciti na dugoročnije mere. Na to nas opominje primer Slovenije, koja je prošle godine uspela da smanji budžetski deficit na 4% BDP time što je primenila neke mere koje su vrlo slične ovim našim, a rekao bih čak i radikalnije. Oni su osim smanjenja subvencija i kapitalnih investicija išli na smanjenje plata i penzija što sam već ranije pomenuo. Međutim, zbog jednokratnog efekta ovakvih mera, oni ove godine imaju problem da će biti praktično rekorderi po deficitu u odnosu na BDP. Njihov deficit će biti gotovo 10%, hajde da budem precizan 9,4% od koga 4,1% otpada na finansijsku inekciju koja se daje bankama.
Dakle, kratkoročne mere ne mogu da daju rezultate koji će biti ozbiljni, ne mogu da preokrenu putanju, ono o čemu je govorio Fiskalni savet našeg javnog duga, mi moramo da počnemo da se malo više posvećujemo nekim ozbiljnijim, nekim dugoročnijim merama u fiskalnoj sferi.
Najznačajniji efekti ove godine očekuje se od mera usmerenih na smanjenje rashoda. Planirano je da se najveće uštede naprave ograničenjem rasta plata i penzija i smanjenja kapitalnih investicija, subvencija i diskrecionih rashoda budžetskih korisnika. Povećanjem izdvajanja na rashodnoj strani posledica su odluke da se konačno uhvatimo u koštac sa restrukturiranjem, odnosno sa završetkom ovog procesa koji je već, kao što su rekli neki moji prethodnici previše dugo traje. Zatim, su usmerene na neke socijalne transfere, osim ovih pošto je ovo što je povezano sa restrukturiranjem je praktično formiranje tranzicionog fonda, što je jedna vrsta socijalnih transfera. Ne izvršenja nekih ranije preuzetih obaveza, to je ono ranije pomenuto preuzimanje obaveza, odnosno garancija sa "Srbijagas" i preuzimanje obaveza prema reciklerima koji su nasleđeni iz prethodnog perioda i prebacivanje RTS na budžetsko finansiranje.
Mada, su se mogli čuti u jednom delu javnosti neki predlozi da se ide na smanjenje plata i penzija, rekao bih da je Vlada vrlo ispravno odlučila da ne pristane na ovakvu ideju i da ne primeni ovakvu meru, jer bi se time praktično najveći teret krize prebacio na najsiromašnije građane, koji nisam siguran da bi u ovakvim uslovima ekonomske krize i ovakvoj situaciji u kakvoj se danas nalazi Srbija, tako nešto mogli da izdrže.
Jasno je da ovo najavljeno oktobarsko povećanje od 0,5% plata i penzija jeste gotovo simbolično, ali s obzirom na očekivano veoma niske stope inflacija u narednim mesecima, odnosno u ovom periodu do kraja godine, u narednih šest meseci može se reći da će se ovaj standard koliko, toliko održati, odnosno da se neće drastično smanjiti time što će se plate povećati za 0,5%. To povećanje od 0,5% ima naravno i nekakav psihološki efekat, jer povećanje od 0,5% drugačije deluje na agregatnu tražnju, nego, recimo da se plate ostave na istom nivou, zato što kada se plate ostave na istom nivou ili se smanje onda se vrlo lako može doći do toga da se drastično smanji agregatna tražnja što bi se preslikalo na smanjenje rasta BDP, odnosno na smanjenje projektovanog rasta BDP.
Smanjenje diskrecionih rashoda i subvencija su svakako najprirodnije mere kojima se moglo pristupiti u vreme ovako ozbiljne krize, te ih u tom smislu poslanička grupa SDPS pozdravlja. Verujemo da će se napraviti, i da već postoji ozbiljan kredibilan i ostvarljiv plan kresanja subvencija kojim će se smanjiti samo nepotrebne i neefikasne subvencije, odnosno transferi bez ugrožavanja onih kojima su ovakve subvencije preko potrebne. Tu prevashodno mislim na poljoprivrednike i to na one sitnije poljoprivrednike.
Što se smanjenja javnih investicija tiče tu je situacija malo komplikovanija. Mada se potrebi za primenu ove mere ne može mnogo šta prigovoriti uostalom za smanjenje deficita u EU u ovoj i prethodnoj godini su je koristili Češka, Italija, Slovenija i drugi. Ipak treba da nas zabrinu poruke koje nam stižu od pojedinih ekonomista i reprezentativnih sindikata, koji opravdano ukazuju na to da smanjenje kapitalnih investicija ugrožava rast. Mi iz SDPS se zalažemo za izgradnju partnerskih odnosa sa sindikatima, i zato apelujemo da se sve poruke reprezentativnih sindikata vrlo ozbiljno shvate i ugrade u projekcije nekih narednih budžetskih predloga.
Rešenje koje bi se moglo smatrati kompromisnim jeste odustajanje od, u ovom trenutku nepotrebnih investicija i odlaganje onih koje nisu neophodne uz ozbiljnu analizu ekonomske opravdanosti svih investicija koje će biti sprovedene u delo. Činjenica je da se u izmenama Zakona o budžetskom sistemu tako nešto predviđa, međutim te se mere primenjuje tek od naredne godine, a postavlja se pitanje šta ćemo sa ovom godinom u kojoj je takođe predviđeno prilično smanjenje kapitalnih investicija, a nisam siguran da li postoje adekvatni programi za njihovo smanjenje.
Osim korekcije prihoda budžeta na niže, u skladu sa predviđenim podbačajem u naplati, intervencija sa efektima na prihodovnoj strani budžeta usmerene su prevashodno na povećanje poreske discipline, odnosno na delovanje utaje poreza. Pored povećanja stopa na pojedine poreze, ispostavilo se da ta povećanja nisu dala odgovarajuće rezultate, odnosno da praktično, ono što smo projektovali u budžetu za 2013. godinu nije bilo ostvarivo.
Najveći podbačaj u naplati poreza u apsolutnom iznosu je zabeležen kod stavke PDV od preko 30 milijardi dinara, što je već pominjao kolega, prethodni govornik, što je boljka ne samo naša nego i velikog broja evropskih zemalja. Na primer Poljske, Slovačke, Crne Gore i mnogih drugih. Za razliku od nas, u nekim od evropskih zemalja, odnosno zemalja članica EU, situacija je čak i mnogo gora. Recimo Italija, Litvanija i Kipar koje su takođe povećale stopu PDV su ove godine zabeležile čak manje prihode po osnovu ovih poreza što se kod nas nije dogodilo.
Dakle, smanjenje privrednih aktivnosti, kupovne moći i realnog prometa u trgovinama na malo je izazvalo smanjenje neočekivanih poreskih prihoda širom Evrope, ne samo kod nas. Međutim ne mogu se baš sva smanjenja poreska zahvatanja objasniti trendovima. Jedan deo umenjenja na prihodnoj strani budžeta nastao je kao posledica sve raširenije poreske utaje. S obzirom na to da je Srbija jedan od lidera u Evropi po obimu sive ekonomije, sa učešćem u BDP od gotovo 30%, ovo je očigledno problem koji bi možda mogao da bude, a rekao bih i trebao da bude, ukalkulisan u budžet za ovu godinu.
Primera radi, odnosno, radi davanja ilustracije i građanima, najveći procenat odnosno učešće sive ekonomije u BDP ima Bugarska, nešto malo više od nas, iza nas su odmah Rumunija i Hrvatska iz čega se zaključuje da je to nešto što jako dobro uspeva na ovim našim prostorima. Prosek u EU je negde oko 18,5%. Dakle, daleko niži nego što je kod nas. Prema tome, kada se donose neke nove mere sasvim sigurno se mora ukalkulisati i mogućnost da će doći do neostvarena određenih poreskih oblika, upravo zbog poreske utaje, odnosno zbog velikog obima sive ekonomije.
U svakom slučaju, najavljene mere sveobuhvatne koordinisane akcije kontrole naplate poreza predstavljaju korak u pravcu neophodnog smanjenja sive ekonomije. Jedna od mera koja bi mogla dodatno da smanji budžetski deficit je najavljena prodaja licence za 4G mobilnu telefoniju.
Istu meru su za popunu budžeta prošle godine iskoristili Irska, Holandija i Rumunija, a ove godine planira i Slovačka, te rekao bih da nema razloga za preterani skepticizam, koji se, čini mi se, pojavio u delu javnosti povodom ove ideje.
Što se tiče eventualne dileme da li je trebalo intervenisati više na prihodnoj ili na rashodnoj strani budžeta, čini mi se da to i nije bila neka dilema. Socijaldemokratska partija Srbije smatra da bi povećanje izdašnih poreza, kao što su porez na dohodak građana, dobit preduzeća ili PDV, podsetiću vas da je MMF predložio da se i niža stopa poreza na dodatu vrednost, odnosno ona od 8% poveća na 10%, ne bi bilo dobro rešenje ni za građane, a još manje za privredu.
Kao primer daću vam Mađarsku, koja se prethodnih godina vrlo uspešno borila sa deficitom u budžetu upravo tako što je povećavala poreze. Međutim, posle tih nekoliko uspešnih godina, oni su sada dovedeni u situaciju da te poreze ponovo moraju da dižu. To ovako laički posmatrano ne izgleda kao problem. Međutim, postoji jedan drugi problem, a to je da se time uništava predvidljivost poreskog sistema, a kada poreski sistem nije predvidljiv, onda i priliv investicija postaje vrlo upitan.
Ono što bi ovakvo rešenje učinilo jeste da bi bilo direktan udar na standard građana, na priliv investicija, na poslovanje preduzeća koja već postoje i na ono što sam ranije pomenuo, predvidljivost poreskog sistema, što je možda i najozbiljnija posledica, jer ima dugotrajni karakter.
Možda se moglo prilikom projekcije ovog rebalansa budžeta posegnuti i za nekim hrabrijim merama, prevashodno na rashodnoj strani budžeta, ali čini mi se da bi primena takvih mera imala vrlo loše posledice, naročito po one najsiromašnije građane, te rekao bih da je to u ovom trenutku jednostavno bilo nedopustivo.
Na kraju, nekoliko reči o strukturnim reformama koje prate Predlog rebalansa budžeta za 2013. godinu, s obzirom na to da su ove mere dobile pozitivnu ocenu i stručne javnosti i MMF i Fiskalnog saveta, rekao bih da nema mnogo razloga da se previše zadržava na njima. Naravno, ostaje još da vidimo u kojoj meri će ove mere biti sprovedene, odnosno u kojoj će biti realizovane sve najavljene mere, ali kažem, čak je i Fiskalni savet je iskazao relativan optimizam spram ovoga, tako da verujem da je taj optimizam potpuno osnovan.
Samo da nabrojim koje su to mere: stroga kontrola zarada u javnom sektoru i racionalizacija broja zaposlenih, završetak procesa restrukturiranja i uvođenja reda u poslovanje javnih preduzeća i svođenje sive ekonomije na prihvatljiviju meru.
Poslanička grupa SDPS bi imala i nekoliko sugestija za predlagača. Na prvom mestu, smatramo da bi u budućnosti trebalo tragati za pravičnijim rešenjem povećanja plata i penzija, koje bi uvažilo u našem društvu prisutne velike socijalne razlike. Ovaj sistem procentualnog povećanja primanja čini mi se da nije baš previše pravičan, jer povećava plate više onima koji imaju više, a u manjem iznosu povećava plate onima koji imaju niža primanja ili penzije, čime se praktično te socijalne razlike samo povećavaju.
Ideja povećanja svih primanja za isti iznos, dakle u apsolutnom iznosu, ili većeg procentualnog povećanja nižih primanja u odnosu na stope povećanja viših primanja deluju nam kao pravičnije. Takođe, rekao bih da je vredan pažnje i predlog koji je dao Fiskalni savet, koji je izašao sa idejom uvođenja jednokratnog solidarnog poreza, kojim bi se penzije i plate koje su veće od određenog iznosa oporezivale stopom od 10%. Moram da se složim sa nekim kolegama iz nekih poslaničkih grupa, recimo iz poslaničke grupe PUPS, da bi se tu morale izvršiti neke korekcije na gore, u smislu najnižeg nivoa primanja koji se ne oporezuje. Dakle, 25 hiljada penzije, čini mi se da je to malo prenisko i da te penzije ne bi smele da se oporezuju. To bi moralo da se podigne na neki viši nivo, o čemu bi moglo da se razgovara.
Da zaključim, poslanička grupa SDPS će u Danu za glasanje podržati Predlog rebalansa budžeta sa pratećim merama. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, cenjene kolege narodni poslanici i koleginice narodne poslanice, građanke i građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržava predlog seta zakona iz oblasti obrazovanja, jer smatra da je ulaganje u obrazovanje temelj razvoja svakog društva, a da predložena rešenja to i omogućuju.
U našem društvu se vrlo često govori o različitim razvojnim šansama, ali se gotovo nikada ne čuje da je naša najveća razvojna šansa mladost Srbije, ali i generacije đaka i studenata obrazovanih na kvalitetan način, generacije koje poseduju suštinska, praktična i primenljiva znanja, a ne teoretska, reproduktivna, zastarela i potpuno neupotrebljiva. Zato je jako važno stalno unapređenje sistema obrazovanja, zasnovano na strateškim osnovama i ciljevima. Mi smatramo da usvojena Strategija obrazovanja do 2020. godine i set obrazovnih zakona koji se nalaze pred nama predstavljaju dobar korak u tom pravcu.
Mnogobrojni su primeri zemalja koje su ulaganjem u obrazovanje napravile pravi bum u razvoju. Kod nas se najčešće govorilo o primeru Republike Irske i njenog modela rasta i razvoja, zasnovanog između ostalog na velikom ulaganju u obrazovanje. Kao ilustrativan primer irskog modela najbolje mogu da posvedoče sledeći podaci. Negde sredinom 60-ih godina prošlog veka u Irskoj je bilo manje od 20 hiljada studenata, a 1998. godine, na primer, preko 110 hiljada, što je gotovo šest puta više. Da ne bi bilo nekih nejasnoća, istovremeno je broj stanovnika povećan za samo nekih 27,5%. Dakle, kada bismo uporedili povećanje broja studenata i povećanje broja stanovnika, dolazimo do odnosa od 20:1 ili možda čak 25:1. To govori o tome koliko je važno ulaganje u sve nivoe obrazovanja, a naročito u visoko obrazovanje.
Još jedan vrlo, čak mi se čini možda i ilustrativniji i bolji primer značaja ulaganja u obrazovanje za rast BDP, jeste primer zemalja jugoistočne Azije, koje su poznatije pod nazivom "Azijski tigrovi". To su zemlje: Južna Koreja, Tajvan, Hong Kong i Singapur. Ove zemlje su u periodu od 1966. godine do 1990/1991. godine beležile prosečne stope rasta BDP po glavi stanovnika negde između šest i sedam procenata. Da bi vam bilo jasno koliko je to veliki procenat, reći ću vam da su u isto vreme SAD beležile rast od 2%. Kako su došli do toga? Između ostalog ulaganjem u obrazovanje. U istom tom periodu broj svršenih đaka srednjih škola je porastao sa negde u proseku 20%, između 15 i 25% varira od zemlje do zemlje, do 70-ak posto, odnosno između 65 i 75%. Dakle, za nekih 25 godina oni su povećali broj đaka koji su završili srednje škole za 50 procentnih poena. Na taj način su dostigli vrednosti koje su bile približne onim koje karakterišu razvijene zemlje.
Osim ovih podataka, empirijska istraživanja i mnogi noviji modeli rasta i razvoja, recimo poznatog harvardskog profesora i ekonomiste Gregorija Mankjua, pokazuju da postoji pozitivna korelacija između nivoa ulaganja u obrazovanje i dinamike privrednog rasta. Srbija, prema najnovijem izveštaju Svetske banke, ima zadovoljavajući nivo ulaganja u obrazovanje prema procentualnom učešću u BDP, približan korespondirajućim vrednostima u zemljama centralne i istočne Evrope, a nešto niže od zemalja EU. Negde se to kreće između pola i jednog procenta, zavisi od godine za koju merimo.
Međutim, ono što je veliki problem, jeste to što je rezultat tog ulaganja u obrazovni sistem čije su performanse daleko ispod proseka EU, a nažalost i ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope. Na primer, rezultati programa za međunarodnu procenu đaka i studenata, tzv. PISA testovi, pokazuju da petnaestogodišnjaci u Srbiji imaju prosečne rezultate lošije od njihovih parnjaka iz zemalja OECD-a. Ono što je zaista poražavajuće, jeste da naši petnaestogodišnjaci beleže jedan, rekao bih čak tragičan rezultat, a to je da je čak trećina njih funkcionalno nepismeno.
Brojni problemi obrazovnog sistema u Srbiji su nabrojani u ranije pomenutoj Strategiji obrazovanja do 2020. godine, pa ne bih sada taksativno navodio svaki od njih. Verujem da je većina poslanika to pročitala, a građani mogu da nađu Strategiju na sajtu Vlade, pa i oni mogu da pročitaju.
Moram da primetim da moramo u najhitnijem roku da u fokus našeg obrazovanja stavimo sticanje veština i kompetencija, naročito onih neophodnih za rešavanje praktičnih profesionalnih problema. To je još jedna od stvari koje su oni ranije pomenuti PISA testovi na osnovu kojih se može primetiti da naši đaci, u stvari, imaju najveći problem sa praktičnim, odnosno primenjivim znanjima, odnosno da imaju uglavnom reproduktivno znanje.
Poenta obrazovnog sistema nije, kao što je kod nas nažalost, vrlo često bio slučaj, ispunjavanje planova i programa, još je manje učenje dece kako se polažu testovi. Poenta obrazovanja je da se deca nauče da razmišljaju. Samo tako mogu da se stvore generacije inventivnih pronalazača i preduzetnika spremnih na rizik, samo tako se generiše dugoročni rast.
Osim predloženih mera u strategiji obrazovanja i u zakonima koji se nalaze danas pred nama, poslanička grupa Socijaldemokratske partije smatra da bi trebalo razmisliti o još nekim idejama o kojima se govorilo u javnosti prethodnih dana. O tome se govorilo u javnosti, kao odmah uvođenje obaveznog srednjeg obrazovanja, rekao bih da bi to moglo da se uradi fazno, odnosno postupno.
Zašto ovo kažem? Evo juče je ministar rekao da ima vrlo visok procenat upisa u srednje škole, međutim, taj podatak prenebregne neke druge podatke. Dakle, to što se u srednje škole upiše možda između 95 i 100% onih koji su završili osnovnu školu, tu ne vidimo da se nisu svi upisali u osnovnu školu od onih koji imaju sedam godina. Tu ne vidimo da imamo osipanje u osnovnim školama, naročito između četvrtog i petog razreda osnovne škole. Tu ne vidimo da imamo osipanje u srednjim školama. Iz tog podatka ne vidimo da imamo jako nizak procenat, gde smo praktično na začelju u Evropi po procentualnom učešću gimnazijskog školovanja u srednjem obrazovanju, što sve onda rezultira time da imamo relativno nizak procenat upisanih studenata.
Dakle, da bismo sve povećali, nama se čini da bi možda trebalo porazmisliti o nekoj vrsti obaveznosti srednjeg obrazovanja i u nekom načinu insistiranja na tome da se poveća broj onih koji završavaju gimnazije, jer se to direktno preslika na povećanje broja studenata.
Druga stvar, koja mislim da je vrlo važna, jeste da treba uvesti neku vrstu konkurencije između srednjih škola i univerziteta u Srbiji, možda čak razmisliti i o tome da se to preslikava na sredstva koja oni dobijaju.
Juče je moj kolega, koji takođe radi kao profesor na fakultetu, kao i ja, govorio o tome koliki je problem to što smo uveli kao kriterijum prolaznost studenata, čime praktično snižavamo kriterijum studiranja, jer ako je najvažniji kriterijum da što više studenata završi godinu, onda ne pravimo kvalitet u smislu njihovog znanja, rekli smo najvažnije, valjda da naučimo decu da razmišljaju.
Kao jedan primer, dobar, kako se stvara konkurencija među univerzitetima, reći ću vam za jedan fakultet ili univerzitet, zove se Tehnološki institut u Indiji koji ima procentualnu upisnost na prijemnom ispitu od 1,5%, što je niže čak i od čuvenih univerziteta Harvard, Oksvord ili Kembridž. Dakle, nekoliko stotina hiljada dece se prijavi da se upiše na Tehnološki institut u Indiji, a upiše se samo nekoliko hiljada. E, tako se stvara vrhunski kvalitet i to je ono što je nama potrebno i na čemu treba da radimo u nekom budućem vremenu.
Što se tiče preostalih zakona iz ovih paketa hteo bih da se osvrnem samo sa nekoliko reči na Zakon o topografiji integrisanih kola, odnosno kako se po novom zove Zakon o topografiji poluprovodničkih proizvoda. Nije poznato kod nas, s obzirom na iskustvo iz devedesetih godina da je Srbija jedan od pionira zaštite intelektualne svojine u svetu. Mi smo bili jedna od jedanaest zemalja potpisnica tzv. Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine, doduše Kraljevine Srbije 1883. godine i osnivač tzv. Pariske unije.
Poslednjih godina u procesu pristupanja EU i Svetskoj trgovinskoj organizaciji mi ubrzano harmonizujemo naše zakone i uvodimo najviše standarde. Kada je reč o topografijama poluprovodničkih proizvoda naš zakon se uglavnom poziva na direktivu EU iz 1986. godine o pravnoj zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda i na tzv. TRIPS sporazum koji je potpisan u okviru Svetske trgovinske organizacije.
Najvažniji benefit donošenja ovog zakonskog rešenja predstavlja stvaranje uslova za podsticanje razvoja domaćih topografija integrisanih kola, odnosno poluprovodničkih proizvoda kao i transfer stranih tehnologija što je posebno aktuelno s obzirom na najavljenu investiciju iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u fabriku čipova vrednu, prema nekim najavama, četiri milijarde dolara. Ta činjenica predstavlja obavezu više da našu zakonsku regulativu prilagodimo najboljim svetskim praksama i najvišim standardima ne bi li tako stvorili povoljne uslove za privlačenje ovih investicija, za transfer najsavremenijih tehnologija koje bi u nekom budućem trenutku mogli i sami da razvijamo.
Ove izmene i dopune Zakona o topografiji poluprovodničkih proizvoda poslanička grupa SDPS vidi kao još jedan korak u susret privlačenju, kako je nazvano u medijima, jedne od najvećih investicija u Srbiji u poslednjih 30 godina, ali nadam se i nekih drugih sličnih investicija.
Pre nego što zaključim hteo bih da ukažem na jednu potencijalnu nejasnoću koju čini mi se kreira, da to tako nazovemo, proširenje definicije sa topografije integrisanih kola na topografije poluprovodnih proizvoda. Ovom intervencijom kako je navedeno u obrazloženju zakona u sistem pravne zaštite se uključuje osim integrisanih kola i diskretne komponente zasnovane na poluprovodničkoj tehnologiji što je svakako dobro jer time imamo praktično veći dijapazon zaštite kada je reč o električnim kolima, da ih tako nazovem.
Međutim, proširenjem ove definicije kreiramo jedan problem, a to je, postavlja se pitanje šta ćemo sada sa integrisanim kolima koja nisu zasnovana na poluprovodničkim tehnologijama, recimo, sa integrisanim kolima zasnovanim na nanotehnologijama ili na memsovima, odnosno mikroelektromehaničkim senzorima ili nekim drugim integrisanim kolima senzorskog tipa. Dakle, ova kola sada ispadaju iz sistema zaštite intelektualne svojine.
Odmah da vam kažem, naravno, Srbija u ovom trenutku na ovom nivou tehnološkog razvoja nije u stanju da stvara integrisana kola na bazi nanotehnologija ili memsova, ali se na neka integrisana kola senzorska rade u Srbiji, što će reći, bojim se da u ovom trenutku možemo da dođemo u situaciju da imamo problem sa zaštitom intelektualne svojine tih preduzeća, odnosno tih inovatora. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedavajuća.
Zatražio bih dva obaveštenja od Vlade Republike Srbije, mada pretpostavljam da se ona odnose na Ministarstvo finansija i privrede, s obzirom da se promenio raspored snaga u ministarstvima u novoj Vladi, nisam potpuno siguran da su pitanja isključivo namenjena ministru finansija i privrede.
Juče sam bio u poseti opštini Kosjerić i razgovarao sa Kosijerićanima i saznao za mnogobrojne probleme koji tište, a koji verujem tište i mnoge druge građane u Republici Srbiji, ne verujem da će se iko iznenaditi kada budem postavio ova pitanja, odnosno kada budem prethodno obrazložio zašto postavljam ova pitanja.
Opština Kosjerić sa nezaposlenošću od preko 25%, što je zvaničan podatak, sa privredom koja je u potpunosti uništena privatizacijom je, gle čuda, rangirana na osnovu zvanične klasifikacije od strane nadležnog ministarstva kao razvijena opština, u rangu npr. Beograda i Novog Sada. Verujem da je i građanima, koji su potpuni laici, koji se ne razumeju ni u elementarnu ekonomiju im je jasno da je takva klasifikacija potpuni nonsens.
Da ne bih bio pogrešno shvaćen zašto se iznenada brinem za Kosjerićane, moram da vam kažem da su slične pritužbe na ovu klasifikaciju imali i građani Arilja, Odžaka, Bačke Topole i Dimitrovgrada, opština koje se nalaze na svim krajevima naše države.
Radi informisanja građana, treba da se zna zbog čega je to važno. Ta klasifikacija nije samo neka klasifikacija koja nema nikakav poseban značaj, već nešto što utiče na neto priliv sredstava tim opštinama. Takođe utiče i na druge vrste pomoći koje ne moraju biti direktno finansijski, možemo reći nefinansijske pomoći, ali imaju indirektne finansijske konsekvence za te opštine.
Dakle, s obzirom na to da ta metodologija na osnovu koje se klasifikuju opštine ne može biti nikako "Sveto pismo". Ne vidim zašto se ona ne bi mogla s vremena na vreme podvrći nekoj vrsti revizije, odnosno menjati, a čak bih rekao da bi ta klasifikacija morala da se menja kontinuirano, s obzirom da se uslovi menjaju kontinuirano.
Moje pitanje glasi, koju metodologiju nadležno ministarstvo koristi? Koji faktori se prilikom klasifikacije gradova u određenu kategoriju koriste i sa kojim ponderom i da li nadležno ministarstvo ima nameru da vrši reviziju te metodologije i ako ima nameru, kada ima nameru?
Drugo pitanje, odnosno druga informacija se odnosi opet na jedan razgovor koji sam imao juče sa predsednikom Udruženja malinara kosjerićkog kraja, koji ima jedan vrlo živopisan naziv, koji, rekao bih, na najbolji način oslikava značaj maline za poljoprivredu, izvoz Republike Srbije. Naime, njihovo udruženje se zove "Crveno zlato".
Nisam siguran da svi odgovorni, odnosno odgovorna lica u našoj državnoj upravi u potpunosti razumeju značaj maline za poljoprivredu i za izvoz Republike Srbije, osim kada naravno treba da se svodi spoljnotrgovinski bilans i kada treba da se smanji spoljnotrgovinski deficit.
S druge strane, ne radi se gotovo ništa da se pomogne malinarima da se organizuju bolje, da se na strateški način osmisli šta će malinari raditi makar u narednih pet godina, što se vrlo lako da uraditi u sprezi sa naučno-obrazovnim ustanovama u Srbiji.
Predložio sam malinarima da osnuju klaster, ne bi li na taj način uz pomoć naučno-obrazovnih ustanova, uz pomoć finansijske podrške države, uz pomoć finansijske podrške EU koja opredeljuje ta sredstva i koja su na raspolaganju našoj državi da ih usmeri na razvoj klastera, koji bi značajno ojačali poziciju naših malinara, da se tako ojačani, udruženi, pojave na stranom tržištu sami, a ne uvek preko nekih posrednika koji onda naravno uzmu ono, što kaže naš narod "kajmaka", a malinarima ostane manji deo zarade.
Ono što je bilo poražavajuće tokom ovog razgovora koji sam imao sa našim malinarima, ali za šta nisu krivi malinari, nego je kriva država, jeste to što na pitanje – šta je vaš cilj, gde imate nameru da se nađete za pet godina u smislu rasta proizvodnje, u smislu ulaganja u infrastrukturu, a to će ići kupovinom sopstvenih hladnjača, na primer; oni nisu imali odgovor na to pitanje.
Oni nemaju odgovor na to pitanje jer ih država na odgovarajući način ne pomaže.
Na primer, kao ilustracija toga da ih država ne pomaže na odgovarajući način mogu da vam kažem da su, recimo, podaci o klasterima u Srbiji nalaze na sajtu nepostojećeg ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Oni su iz 2012. godine.
Dakle, pitam Vladu Republike Srbije u čijoj smo nadležnosti klasteri sada? Da li se iko i na koji način ovom izuzetno važnom temom za razvoj naše zemlje bavi?
Takođe bih želeo da pitam da li se razmišlja o tome da se srpska malina kao autentičan brend zaštiti na svetskom tržištu ili čekamo da nam neko i to otme, kao što su nam oteli šljivovicu, ajvar i ko zna šta još? Zahvaljujem i izvinite što sam duže govorio.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, cenjene kolege, narodne poslanice i narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržava Predlog zakona o Železnici jer smatra da su predložena rešenja u najvećoj meri dobra, a da se eventualni manji nedostaci na koje neki delovi iz stručne javnosti ukazuju, mogu ukloniti amandmanima.
U svom izlaganju se neću baviti svim mnogobrojnim problemima sa kojima se suočavaju železnice Srbije, samim tim i država koja pokriva njihove gubitke, ali i građani koji su žrtve nekvalitetnog železničkog transporta i koji na kraju krajeva plaćaju ceh svih pogrešnih odluka donetih u prošlosti u sektoru železničkog saobraćaja. Bez obzira na to što se sa ovom tvrdnjom slaže svaki građanin Srbije, samim tim i poslanička grupa SDPS i što je ovaj problem izuzetno ozbiljan, to nije tema današnje rasprave pa ću bavljenje njome ostaviti za neku drugu priliku, na primer kada budu donošeni neki budući budžeti u kojima ćemo moći da vidimo efekte ovog zakonskog rešenja ili nekim kolegama koje nađu za shodno da o tome ipak govore danas, što je njihovo legitimno pravo.
Ne retko se čuju povici na železnicama Srbije, kako ih nazivaju najvećim gubitašima u Srbiji, a da se pritom zanemaruje činjenica da je sistem železničkog saobraćaja sistematskih, nenamerno, ali nemarno uništavan godinama, pa rekao bih čak i decenijama, potpuno ne tržišnim poslovanjem, što ga je dovelo u poziciju nesposobnosti generisanja proste reprodukcije, o novim investicijama da i ne govorim.
Kada se tako jednostrano govori o železnici, a znamo da je mnogo lakše kritikovati nego nešto konkretno ponuditi i raditi, previše često se zaboravljaju komparativne prednosti železničkog transporta u odnosu na druge vidove transporta, pa bih kolege poslanike i građane podsetio na to da železnica ima daleko bolju mogućnost i veću efikasnost masovnog prevoza i robe i putnika od svih ostalih vidova saobraćaja. Jedini koji je uporediv je vodni transport u smislu cene, ali ne i u smislu brzine. Železnica ima daleko manju potrošnju pogonske energije u odnosu na masu prevezenog transporta, odnosno tereta, oko 40% potrošnje u odnosu na putni saobraćaj, a vrlo približnu potrošnju pogonske energije u odnosu na vodni saobraćaj. Ima daleko manje negativne ekološke posledice. Troškovi ekološki štete od saobraćaja u EU iznose oko 4,6% nacionalnog dohotka, od čega je 92% drumskog saobraćaja, 7% je vazdušni saobraćaj, a svega 1,7% na železnički saobraćaj. Ima daleko veću bezbednost u odnosu na druge vidove saobraćaja u odnosu broja poginulih u saobraćajnim nesrećama za isti obim prevoza. Između železničkog i drumskog saobraćaja je 1:100, a povređenih je 1:3.500.
Konačno, mogućnost odvijanja saobraćaja u gotovo svim meteorološkim uslovima, zatim udobnost putovanja. Uporedimo avionski prevoz i železnički prevoz gde avionski prevoz ne postoji između centara gradova, a železnički postoji. U avionskom prevozu je nemoguće koristiti danas nezaobilazne elektronske uređaje kao što su računari ili mobilni telefoni, a u železničkom jeste. Da ne govorimo o odsustvu čekanja na ukrcavanje i iskrcavanje koje kod avionskog saobraćaja je nešto što troši priličnu količinu vremena, a toga u železničkom saobraćaju nema. Kada na to dodamo i današnje velike brzine transporta koje postoje, na žalost ne u svim zemljama ali u nekim zemljama EU onda vidimo koliko mnogo komparativnih prednosti ima železnica odnosu na druge vidove transporta.
Kada se uzme u obzir sve gore navedeno nije teško zaključiti kakvu pažnju železnički transport treba da ima u svakoj zemlji koja strateški razmišlja i koja brine o sebi i svojoj budućnosti. Verujem da dobar broj nabrojanih vrlina železničkog transporta ne važi u potpunosti u našim uslovima, ali to nije dobrim delom i produkt lošeg vođenja politike poslednjih decenija. Greške iz prošlosti se ne mogu ispraviti preko noći, ali da bi se uopšte ispravile potrebno je načiniti prvi korak, a to je stvaranje pretpostavki za unapređenje sistema Železnica Srbije. To je jedino moguće učiniti donošenjem zakona koji bi uvažio realnost u kojoj živimo i u zadatim uslovima pokušao da korišćenjem najboljih primenjivih svetskih praksi, naglasak je na primenjivih, učini da sve prednosti železničkog transporta postanu dostupne i građanima Srbije.
Predlog zakona koji se nalazi pred nama ne treba posmatrati kao neko konačno rešenje svih problema, daleko od toga. On treba da predstavlja dobar osnov za nadgradnju koja bi mogla da, nažalost, najmanje na srednji rok, ne tako brzo, da željene rezultate.
Na nesreću, po našem starom dobrom običaju, sa reformama i donošenjem ovog zakona prilično kasnimo. Na primer, rok za usvajanje reformisanog Zakona o železnici nam je prema SSP sa EU istekao pre otprilike dve godine i prema informacijama koje sam dobio. Da ne bi bilo nesporazuma, kašnjenje u donošenju ovog zakona nije samo pitanje pridruženja EU. Ono je mnogo više pitanje održivosti sistema železničkog saobraćaja u Srbiji i ostanka, da ne kažem, opstanka u evropskom sistemu železnica. Sumnjam da čak i najogorčeniji protivnici EU žele da putovanje železnicom u bilo koju stranu zemlju postane noćna mora za građane Srbije. Dakle, najhitnije donošenje ovog zakona predstavlja imperativ.
Koji su to najvažniji noviteti koje ovaj zakon donosi? Proširenje ingerencija Direkcije za železnice, donošenje petogodišnjeg nacionalnog programa železničke infrastrukture, koji će na predlog Vlade Republike Srbije usvajati Narodna skupština, a čije će godišnje sprovođenje nadgledati Vlada i o tome izveštavati Skupštinu, uklanjanje u praksi uočenih nedostataka prethodnog zakonskog rešenja, osavremenjivanje zakona i njegovo prilagođavanje novim direktivama EU i izmeštanje odredbi koje se odnose na bezbednost železničkog saobraćaja u zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice.
Mada je Direkcija za železnicu osnovana još 2004. godine i od tada obavlja svoje zakonom predviđene nadležnosti, u praksi se pokazalo da njena uloga treba da bude daleko značajnija, a to od nas, istini za volju, očekuje, odnosno zahteva i Brisel, odnosno EU.
Postojanje i proširenje ingerencija Direkcije za železnicu nije nešto što treba da zabrinjava građane, jer to nije nikakva nova politička varka za zapošljavanje stranačkih kadrova, već naša obaveza u procesu pristupanja EU. Podsetiću da je Direkcija za železnicu naslednica Zajednice jugoslovenskih železnica, dakle tela koje je postojalo tridesetak godina pre nje, a zarad nevernih Toma, reći ću i da npr. novopečena članica EU Hrvatska ima dve agencije koje obavljaju isti posao koji je u ovom trenutku, odnosno koji će nakon donošenja ovog zakona biti poveren Direkciji za železnice. Dakle, pre bi se reklo da je ovo rešenje ekonomično, nego da je ono rasipničko.
Zbog nedostatka vremena neću ulaziti u sve nove nadležnosti Direkcije, već ću umesto toga značaj proširenja njenih ingerencija pokušati da pokažem na dva ilustrativna primera. Prvi je taj da će od 1. juna 2013. godine teretni vagoni Železnice Srbije moći da pređu granicu Srbije sa bilo kojom drugom stranom zemljom isključivo ako budu dobili registraciju za koju je ovlašćena Direkcija za železnice i to sa njenim novim ovlašćenjima. Dakle, kada ne bismo po hitnom postupku doneli ovaj zakon, doveli bismo se u situaciju da bismo 1. juna 2013. godine imali naše vagone zaustavljene na granicama.
Druga stvar koja je vrlo važna među mnogim novim ovlašćenjima koje dobija Direkcija za železnicu ovim novim zakonskim rešenjem jeste da usvajanjem svih potrebnih standarda i dobijanjem svih potrebnih sertifikata mi otvaramo nove perspektive za našu industriju vagona, a znamo u kakvom je stanju naša industrija vagona i koje smo sve probleme imali u prethodnom periodu, naročito neke vezane za privatizaciju u ovoj industriji, koja je nekada bila jedna od perjanica naše industrije. Dakle, njoj otvaramo nove perspektive time što će ona moći da proizvodi i remontuje vagone za evropske železnice, što u ovom trenutku nije moguće.
Što se tiče nacionalnog programa železničke infrastrukture, on predstavlja planski akt od nacionalnog značaja u oblasti železnice. Bilo je krajnje vreme, usudio bih se da kažem, da se rešavanje problema srpskih železnica pristupi strateški i da se traže sistemska trajna rešenja, umesto parcijalnih, odnosno da se na rešenjima radi sistematski, a ne ad hok gašenjem požara, a onda guranjem preostalih nerešenih problema pod tepih.
Novim konceptom organizacije železnice u Srbiji, zasnovane na njenoj podeli na dve zasebne celine u železničkom saobraćaju, trebalo bi da se postigne, kako je rekao i ministar, efikasnije upravljanje železničkim sistemom, ali rekao bih i veći stepen transparentnosti u poslovanju Železnice Srbije, što su i jedno i drugo bile ne male boljke u prethodnom periodu. Obaveza razdvajanja infrastrukture od prevoza roba i usluga je, doduše, postojalo i u prethodnom zakonu iz 2005. godine, ali nije bila potpuno jasno definisana, niti je imala imperativni ton. Sada se to preciznije i daleko striktnije definiše, čime se konačno otvara prostor za toliko potrebno uvođenje konkurencije u železnički prevoz.
Očekivani efekti ove mere su smanjenje opterećenja budžeta po osnovu subvencionisanja Železnice Srbije, ali i povećanje kvaliteta železničkog prevoza. Naime, u budućnosti će svi korisnici, a pod tim podrazumevam Železnice Srbije, ali i neke nove operatere, plaćati pristup železničkoj infrastrukturi, s tim što će država subvencionisati poslovanje upravljača infrastrukturom, dakle, razliku između naplate koju su oni ostvarili i troškova koje imaju, a koji će verovatno biti, makar u nekom početnom periodu, koji može da potraje, veći, jer je njegova ekonomska pozicija, dakle, upravljača infrastrukturom, u ovom trenutku neodrživa.
Sa druge strane, javni železnički prevoznik više neće biti u obavezi da zadrži sve nerentabilne linije, osim onih za koje su država ili organ lokalne samouprave posebno zainteresovani, u kom slučaju će oni biti u obavezi da pokriju gubitke u poslovanju na tim linijama. Dakle, imamo jednu ekonomski i tržišno daleko bolje uređenu situaciju. Time će se stvoriti osnov da uz nezaobilaznu i hitnu racionalizaciju poslovanja makar domaći železnički prevoznik, ovde govorim samo o delu Železnica Srbije, koji će se nakon njenog cepanja, da tako kažem, odnosno kako se kaže drukčije – spin ofa, baviti isključivo prevozom putnika i robe, postane rentabilna kompanija u nekom narednom periodu.
Što se tiče ne pokrivenih linija, na njima će šansu dobiti neki novi zainteresovani operateri, koji će možda uz posredovanje boljih modela poslovanja biti u stanju da na njima ostvare pozitivne rezultate. Naravno, njihovo pravo nije ograničeno samo na one linije za koje nije zainteresovana Železnica Srbije, već i za neke druge linije, čime stvaramo praktično jedan sistem u kome će konkurencija jačati, što će opet posledično kreirati uslove za povećanje kvaliteta železničkog saobraćaja u Srbiji.
Kada na to dodamo činjenicu da nam, da tako kažem, na vrata kuca ruski kredit vredan 800 miliona dolara, namenjen unapređenju železničke infrastrukture u najvećem delu, jedan deo je namenjen kupovini, koliko sam razumeo, dvadesetak lokomotiva, ali to je svakako manji deo od tih 800 miliona, a rekao bih da je ovo jedna od prvih, ako ne i prva ozbiljna investicija u železnice u poslednjih nekoliko decenija, onda ima razloga za optimizam, pod uslovom da se ubuduće sistemom železnica, odnosno čitavog železničkog saobraćaja postupa, kako to naš narod kaže, domaćinski.
Što se tiče odredbi koje se odnose na bezbednost železničkog saobraćaja, a koje su izmeštene iz Zakona o železnicama u zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, koji još uvek, nažalost, nije donet, one gotovo da stvaraju, izvinjavam se što ću morati da upotrebim možda prejake reči, ali takve sam informacije dobio od nekih delova stručne javnosti, neku vrstu pravnog vakuuma ili interegnuma. Zakon koji sada reguliše tu oblast, a koji je star tridesetak godina, je zastareo i u delimičnoj koliziji, takve sam informacije dobio, sa rešenjima iz novog Zakona o železnicama, te se najhitnije donošenje zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice nameće kao imperativ.
Da zaključim, ovaj Zakon o železnici se u ovom obliku koji je danas pred nama ne može smatrati idealnim rešenjem, ukoliko takva rešenja uopšte i postoje, čak bih se usudio da kažem ni dugoročnim. Ne želim ovim da sejem paniku kod naroda da će se stalno donositi neki novi zakoni.
Da ne budem pogrešno shvaćen, ne znači da je ovaj predlog zakona loš. Naprotiv, predlog je dobar jer on predstavlja kompromis najboljih evropskih praksi i naših trenutnih realnih mogućnosti i kapaciteta. Najbolju potvrdu tome predstavlja pozitivna kritika koju je dobio od EU, bez obzira na to što ne sadrži sve ono što je od nas u ovom trenutku, rekao bih, nerealno traženo. Puko prepisivanje direktiva EU ili zakona iz nekih od njenih članica bilo bi mrtvo slovo na papiru, jer Železnica Srbije, ovakva kakva jeste u ovom trenutku, nije u stanju da se suoči sa svim izazovima koje bi takva zakonska rešenja pred njega postavila. To ne znači da na unapređenju ovog zakonskog rešenja kroz neke buduće izmene i dopune, kada se steknu uslovi za tako nešto, ne treba u budućnosti raditi.
Prvi korak predstavlja donošenje u najkraćem mogućem roku zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, koje se prema mojim informacijama, a i ministar može da potvrdi da li su tačne, očekuje u narednih nekoliko meseci.
Da ponovim, poslanička grupa SDPS smatra da Predlog zakona o železnici predstavlja poboljšanje ranijih rešenja, te će ga u tom smislu i podržati. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, cenjene kolege narodne poslanice i narodni poslanici, u Srbiji ima, procene se kreću, između 700 i 800.000 ili ako hoćete, procentualno govoreći, 10 ili možda više od 10% osoba sa invaliditetom. Nažalost, bez obzira na ovakvu brojnost, ova lica su gotovo nevidljiva i u priličnoj meri diskriminisana. Ponekad i nama, koji se ne susrećemo sa problemima sa kojima se oni suočavaju svakodnevno, izgleda da ih se setimo samo kada nam naši paraolimpijci osvetlaju obraz.
Da bi se to barem delimično ublažilo i u perspektivi promenilo, potrebno je da svi mi zajedno, a ne samo ministarstvo koje je nadležno za ove poslove, radimo na jačanju svesti o potrebama i pravima osoba sa invaliditetom. Država sa svoje strane mora da radi na stalnom poboljšanju i osavremenjivanju zakonske regulative koja tangira prava ovih osoba, odnosno invalidnih lica. U tom smislu mi danas razgovaramo o predlogu izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, koje su, rekao bih, na tragu upravo onoga što sam rekao u prethodnoj rečenici.
U trenutku kada je ovaj zakon donošen, pre otprilike četiri godine, lica sa invaliditetom su se nalazila u veoma nezavidnom položaju. Među njima bilo je negde oko 75% nezaposlenih, a neki podaci govore čak da ih je bilo i gotovo 90% nezaposlenih. Čak 70% osoba sa invaliditetom mogao se okarakterisati kao siromašno. Kada na to dodamo, tako da kažem, subjektivne probleme, kao što su loša obrazovna struktura osoba sa invaliditetom, a među njima je, barem u tom trenutku, bilo tek negde oko 7% visoko obrazovanih, a čak 50%, kako je rekao jedan kolega, onih koji su imali osnovnu školu ili čak nisu imali ni osnovnu školu, kao i neke druge, recimo, nedostatak samopouzdanja među njima iz raznih razloga koji su, rekao bih, uglavnom objektivni, kao i strah. Onda postaje jasno da se nadležno ministarstvo suočavala sa situacijom koja je bila poprilično kompleksna, rekao bih čak i alarmantna.
Očigledno je da je bila neophodna potpuna redefinicija odnosa osoba sa invaliditetom, kao potencijalno zaposleni, i radnog okruženja, odnosno poslodavaca. S toga su zakonom propisane mere koje su išle u tri pravca – povećanje zaposlenosti osoba sa invaliditetom, obezbeđivanje uslova za njihovu socijalnu integraciju i uređenje sfere zapošljavanja osoba sa invaliditetom u skladu sa najboljim svetskim praksama, uključujući tu i prakse EU.
Aktuelnim zakonskim rešenjem iz 2009. godine otklonjeni su mnogi nedostaci iz prethodnog perioda. Međutim, kako to obično biva, u primeni i u praksi se pokazalo da su neka od rešenja, bilo nedovoljno efikasna, bilo teško primenjiva.
S toga su Vlada i nadležno ministarstvo početkom ove godine doneli odluku da se, u cilju unapređenja postojećeg zakonskog rešenja, započne procedura izmena i dopuna ovog zakona. Analizirani su brojni problemi koji su prepoznati tokom troipogodišnje primene ovog zakona, ali i problemi na koje je ukazano od strane predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom, pa evo, citiraću neke njihove konkretne primedbe na koje sam naišao. "Položaj invalida se donošenjem ovog zakona evidentno poboljšao, ali je najmanji pomak napravljen u oblasti zapošljavanja." Ili: "Za Srbiju kažu da ima najbolje zakone u oblasti zaštite osoba sa invaliditetom, ali najgoru primenu.".
Pošto mi vreme ne dozvoljava da analiziramo svaku promenu predloženu ovim izmenama ili dopunama zakona, ja bih se zadržao samo na onim izmenama koje se dotiču ovih navedenih primedbi predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom.
Analizom je utvrđeno da je dosadašnje zakonsko rešenje u nedovoljnoj meri motivisalo poslodavce da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, odnosno, oni su najčešće koristili alternativne mogućnosti koje su im stajale na raspolaganju, a to je, podsećam vas, već nekoliko govornika o tome reklo nešto. Dakle, to su mogućnosti uplate u budžetski fond određenih sredstava, umesto zapošljavanja propisanog broja osoba sa invaliditetom ili saradnja sa specijalizovanim preduzećima za osobe sa invaliditetom.
Ono što je problem jeste što je u međuvremenu, usled harmonizacije naše statistike, Republički zavod za statistiku promenio statističke podatke vezano za obračun plata, pa se danas plate obračunavaju po zaposlenom, a ne kao ranije u privredi. Iz tog razloga pojavila, se kako to kod nas vrlo često se dešava, rupa u zakonu, da tako kažem, odnosno mogućnost za poslodavce da praktično uplaćuju jedan isti iznos koji se nije menjao već nekoliko godina, umesto da zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Pošto se taj iznos nije menjao, čak ni u nominalnom obliku, onda su oni praktično bili motivisani da, umesto zapošljavanja invalida, uplaćuju određene sume novca, a neretko se dešavalo, nažalost, da čak ne ispunjavaju ni tu obavezu, odnosno da praktično koriste opet neke komplikovanosti u zakonu koje su, usled preklapanja nadležnosti određenih službi koje su bile nadležne za sprovođenje ovog zakona, odnosno nadgledanje njegovog sprovođenja, praktično ne uplaćuju uopšte tu sumu, odnosno onda praktično treba da plaćaju određene penale koje nisu plaćali.
Da bi se to sprečilo, promenjena je ta statistika koja se koristi prilikom obračuna sume koju treba da uplaćuju oni poslodavci koji odluče da ne zapošljavaju invalide. Na koji način smo dobili situaciju da se, u suštini, makar u nominalnom iznosu ta suma menja, svakog meseca, odnosno da se povećava kada se obračuna inflacija i depresijacija dinara, a to obično u realnom iznosu ponovo je negativno, ali je makar u nominalnom iznosu povećanje, čime demotivišemo poslodavce da svoje obaveze prema državi, odnosno prema osobama sa invaliditetom, ispunjavaju na taj način, odnosno, praktično ih motivišemo da se okrenu zapošljavanju invalida, a ne ispunjavanju svojih obaveza na sve druge načine, osim na onaj koji je, čini mi se, najbolji i za invalide, a rekao bih da je i za državu daleko bolje da privatni sektor zapošljava osobe sa invaliditetom, a ne da uplaćuje ta sredstva državi, a da onda država, koja je evidentno lošiji poslodavac, pronalazi rešenja za osobe sa invaliditetom.
Što se tiče ove druge navedene primedbe predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom, a koja se tiče loše primene predmetnog zakonodavstva, kao odgovor na nju izvršena je analiza ispunjavanja obaveza po ovom osnovu od strane poslodavaca, kojom prilikom je ustanovljeno da se mera kažnjavanja neredovnih platiša penalima pokazala kao teško primenjiva. Kao ilustrativan podatak navešću primer da je, recimo, u decembru 2012. godine, u budžetski Fond za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, po osnovu penala se slilo samo 47 uplata. Siguran sam da je svakom građaninu u ovoj zemlji jasno da ima daleko više preduzeća, odnosno poslodavaca koji nisu ispunjavali svoju obavezu koja je pri tom zakonom propisana i da je sasvim jasno svakome da je nemoguće da je samo 47 onih koji tu svoju obavezu nisu ispunjavali na adekvatan način. Ova mera se pokazala neadekvatnom, neprimenjivom i neefikasnom, te je stoga poslodavac odlučio da je ukine, odnosno da je zameni jedinstvenom mesečnom obavezom za sve one koji ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom u iznosu od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Srbiji, s tim što se taj iznos sada, svakog meseca usklađuje sa promenama plata po zaposlenom u Srbiji, što svakako deluje demotivišuće za one koji su se odlučili za ovaj način ispunjavanja svoje zakonske obaveze.
Pre nego što zaključim, dozvolite mi samo da kažem nekoliko reči o još nekim važnim, potrebnim merama koje nisu deo ovog zakonskog predloga, ali i te kako tangiraju invalide i sasvim sigurno ih vrlo interesuje, te se za njih SDPS posebno zalaže.
Naime, praksa je pokazala da lica sa invaliditetom, koja poseduju savremena znanja, se daleko lakše zapošljavaju nego ona koja ih ne poseduju. Kada se podsetimo da oko 50% osoba sa invaliditetom poseduje jedva osnovno obrazovanje, a da samo sedam posto njih su visokoobrazovani, onda je jasno koliko je važno da uradimo sve što je u našoj moći da povećamo broj obrazovanih, a naročito visokoobrazovanih među invalidima, a naročito da radimo na tome da oni stiču najsavremenija znanja i da na taj način postaju konkurentni na tržištu rada.
Ovde, naravno, ne može biti odgovornost samo na strani države i ministarstva. Odgovornost je, na izvestan način i na osobama sa invaliditetom, jer i oni moraju da pokažu interesovanje za ovako nešto, ali opet, kada se setimo onoga o čemu smo već govorili, a to je da kod njih postoji nedostatak samopouzdanja, onda u tom svetlu, rekao bih da ipak i u ovom slučaju uloga države mora da bude primarna, odnosno država mora da učini sve što je u njenoj moći da podstiče osobe sa invaliditetom, da rade više na sebi, ali isto tako treba država da organizuje specifične, invalidnim osobama prilagođene programe obrazovanja, doobuke ili prekvalifikacije.
Ono što je za osobe sa invaliditetom takođe veoma važno, koliko sam ja upoznat, na tom zakonskom predlogu već nadležno ministarstvo radi, jeste da se razvijanjem socijalnog preduzetništva osobama sa invaliditetom pruži još jedna šansa da ostvare svoja prava na pristojan život i ostvarenost u društvu.
Na kraju, da zaključim, poslanička grupa SDPS smatra da su predložene izmene i dopune zakona iskorak napred u odnosu na ranija rešenja, te će ih u tom smislu i podržati. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Ako prekoračim vreme, koristiću vreme poslaničke grupe.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, poslanička grupa SDPS u potpunosti podržava dobru nameru predlagača ovog zakona da reši nagomilane probleme nelikvidnosti u finansijskom sistemu Srbije i da stane na put finansijskoj nedisciplini koja je kod nas prisutna. Međutim, imamo i određene sugestije koje smo pretočili u ovaj amandman koji smo podneli, a za koji smatramo da bi poboljšao Predlog ovog zakona, konkretno član 3. na koji smo podneli amandman.
Dovoljno je da pođemo od premise koju predlagač u obrazloženju razloga za donošenje ovog zakona daje, a u kojoj se kaže da kada se ovaj zakon pisao da se pošlo od Direktive 2011/7 koju je usvojio Evropski parlament, a potom i Evropska komisija. SDPS pozdravlja harmonizaciju zakona Republike Srbije sa zakonskom regulativom u EU. Očekujemo da u toj harmonizaciji bude u potpunosti dosledan.
Naime, bez obzira na to što je predlagač zakona u jednom delu preuzeo osnovnu ideju Direktive 2011/7 EU, a vezano za ograničavanje rokova plaćanja, on je nije u potpunosti primenio. Iz tog razloga SDPS je bila prinuđena da reaguje i to iz nekoliko razloga. Pošto ne mogu da pođem od toga da će biti usvojen amandman koji je podneo Odbor za finansije, prvo ću diskutovati o ovom predloženom rešenju zakona, a potom ću reći zbog čega se protivimo predloženom amandmanu Odbora za finansije.
Što se tiče predloženog rešenja koje imamo u zakonu u ovom trenutku kao predlog, ono što mi vidimo kao problem sa ovim predlogom jeste da se Direktiva 2011/7 Evropske komisije nedosledno primenjuje, što može imati negativne posledice po nas. Prva je da može Evropska komisija da reaguje negativno na naš predlog koji nije u potpunosti harmonizovan sa zakonskom regulativom EU, a to onda opet kao sledeću posledicu može imati da nakon šest meseci, godinu dana ili dve godine budemo prinuđeni da pišemo izmene i dopune ovog zakona, jer pretpostavljam da u našem procesu pristupanja EU imamo nameru da u potpunosti harmonizujemo naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.
Dalji problemi koji su mogući i koji bi mogli biti otklonjeni, ukoliko bude usvojen amandman Odbora za finansije, su ti što je prvobitni predlog moguće u suprotnosti sa Ustavom, s obzirom da član 3. ovog zakona, koji je predmet ove diskusije, Ustavni sud Srbije može teoretski da proglasi neustavnim, jer nisam siguran da je u potpunosti u saglasju sa članom 82. Ustava, a moguće je da nije u saglasju i sa članom 84. Ustava.
Dalji problemi koji se mogu javiti jesu potencijalne negativne posledice po spoljno-trgovinski bilans države i razvoj preduzetništva u Srbiji, ali o ovome neću sada mnogo diskutovati, jer pretpostavljam da će biti usvojen amandman koji je predložio Odbor za finansije, pa će time biti otklonjeni problemi koji su vezani za ovu tačku o kojoj sam sada govorio.
Što se tiče amandmana koji je podnela Socijaldemokratska partija Srbije, hteo bih da kažem samo nekoliko reči zbog čega smo podneli ovaj amandman i zbog čega mislimo da je ovaj amandman bolji kao rešenje od rešenja koje je predložila Vlada, odnosno predlagač ovog zakona.
Ono što se u našem amandmanu čini jeste da se u potpunosti i dosledno primenjuje Direktiva 2011/7, odnosno njen član 3. stav 5, u kome se upravo govori o ograničavanju rokova plaćanja. Podsetiću vas da je ova direktiva inače doneta 16. februara 2011. godine, a počinje da se primenjuje u svim zemljama članicama EU, odnosno sve članice EU su u obavezi da do 16. marta 2013. godine u potpunosti harmonizuju svoje zakonodavstvo sa ovom direktivom.
S obzirom da mi imamo nameru da se pridružimo EU, u jednom trenutku ćemo i mi morati u potpunosti da primenjujemo ovu direktivu, odnosno član 3. stav 5, iz koga je, da budem potpuno iskren, prepisan naš amandman, odnosno prepisan je jer postoji potreba da se u potpunosti harmonizuje naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.
Druga stvar koja je vrlo važna, a koju ovaj naš amandman, mi smatramo, obezbeđuje, jeste da daje potpunu slobodu ugovaranja svim učesnicima na tržištu, odnosno da se zalaže za slobodno tržište. To je ono što sam govorio kada sam govorio o eventualnom problemu koji bi mogao Ustavni sud da prepozna u članu 3, u onom prvobitnom Predlogu zakona koji smo dobili.
Sledeće što je vrlo važno, a što jeste suština Direktive 2011/7 Evropske komisije, jeste da je ona u stvari doneta da bi se zaštitio preduzetnički sektor u EU. Koliko znam, i mi se stalno zalažemo za zaštitu preduzetničkog sektora, odnosno sektora malih i srednjih preduzeća, odnosno, da kažemo, u ovim razgovorima koji postoje, pregovorima i, na kraju krajeva, nekim kupoprodajnim odnosima između manjih i većih, sektor malih i srednjih preduzeća, odnosno preduzetništva, jeste slabija strana. Dakle, ideja direktive je bila da se zaštiti slabija strana. Naš amandman, čini mi se, bolje štiti slabiju stranu od ovog predloga koji je dao predlagač.
Što se tiče amandmana Odbora, koji pretpostavljam da će biti usvojen, pa ću govoriti samo u nekoliko reči o njemu, da ne bih posle morao da se javljam za reč, jer pretpostavljam da će ministar Dinkić replicirati, reći ću samo zašto mislimo da čak ni tim amandmanom ne otklanjamo sve probleme koji postoje u članu 3. Predloga zakona. Dakle, i dalje u ovom amandmanu imamo nedoslednu primenu Direktive 2011/7, jer i dalje se ne koristi onaj drugi deo tog člana, stav 5, u kome se kaže da se može produžiti rok plaćanja i preko 60 dana, pod uslovom da se zaštite prava slabijeg. Toga u ovom predlogu amandmana koji je podneo Odbor nema.
Druga stvar koja je vrlo važna, a to je već pomenuo kolega Đidić, jeste da bankarske garancije i avalirane menice imaju svoju cenu. Prema informacijama koje sam dobio od bankara, cena bankarskih garancija i avaliranih menica je 0,3% i to se obračunava kvartalno. Neko to mora da plati, tu cenu od 0,3%. Najlogičnije rešenje jeste da će oni veliki to prevaliti na slabije, a ti slabiji se zovu ili potrošači, što će reći da će se cene povećati, što će reći – pritisak na inflaciju, koja je ionako zahuktala ili će prevaliti na druge slabije, a to su preduzetnici, odnosno sektor malih i srednjih preduzeća, što je ponovo nešto što pokušavamo da sprečimo ovim zakonom, odnosno što pokušava da spreči Direktiva.
U krajnjem slučaju, možda će ovaj teret na sebe preuzeti veliki trgovci, što je takođe problem, jer prema informacijama koje sam od njih dobio, oni trenutno posluju sa relativno malim maržama i za njih tih 0,3% takođe ne može biti beznačajno.
Takođe, ono što smatramo da je vrlo važno, sa ovim ću završiti, da ne bih dužio, jer vidim da sam već prilično odužio i izvinjavam se zbog toga kolegama, ono što je bio problem u novijoj prošlosti nije bilo samo da su se probijali rokovi plaćanja, već smo imali još jedan problem, koji je možda čak bio i ozbiljniji, a to je da se uopšte nije plaćalo. Dakle, nisu preduzetnici imali problem samo sa tim da im neko kasni, nego su imali problem sa tim da neko nije hteo da im plati, a da se oni nisu usuđivali da tog nekog tuže, jer bi time bili izbačeni iz sistema u kome su morali da budu, jer ako ne budu u sistemu, propašće.
Dakle, zato smatramo da je amandman koji smo mi podneli bolji, iz razloga što on uređuje sistem kroz jačanje kontrole, a na to imamo i jedan dodatni predlog, a to je nešto što je usvojeno u Velikoj Britaniji, koja je unapredila ovu Direktivu time što je usvojila Kodeks tzv. promptnog plaćanja, koji su potpisali svi veliki trgovci i kojim su se obavezali da će plaćati na vreme, čime su pokazali svoju društvenu odgovornost i, pod znacima navoda, sakupili određene poene za sebe, a učinili da se preduzetnički sektor oseća sigurnije.
U tom smislu ću citirati Marka Rajsa, državnog sekretara u Vladi Velike Britanije, koji kaže – sigurnost u plaćanju stimuliše investicije i rast. Toliko, zahvaljujem.
Izvinjavam se, rekao sam da se neću javljati za repliku, ali samo dve rečenice. Dakle, upravo zbog toga što ste rekli da vas kritikuju da nećete da prihvatate amandmane, mada ste prihvatali neke naše amandmane u prethodnom periodu, upravo zbog toga smo išli sa rešenjem kojim bismo ostavili malo veći prostor ministarstvu da definiše ove stvari.
Inače, te stvari su definisane u potpunosti članom 7. ove direktive 2011/7, tako da apsolutno se to moglo prepisati i ubaciti ili u zakon ili ostaviti ministarstvu prostor da donošenjem jednog podzakonskog akta to reguliše. Dakle, to je bio razlog zašto nismo taksativno naveli šta podrazumevamo pod ovim što ste rekli. Hvala najlepše.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, diskusiju o budžetu za 2013. godinu nemoguće je voditi kao potpuno nezavisnu raspravu o nečemu što sledi bez da se ne osvrnemo na ono što mu je prethodilo i na situaciju u kojoj se trenutno nalazimo, a tu prevashodno mislim na stanje finansija Republike Srbije.
Srbija već niz godina vodi politiku budžetskog deficita i to rastućeg, onog koji se povećava svake godine. Podsetiću vas da smo poslednji put budžetski suficit imali još 2005. godine, a da od tada budžetski deficit permanentno raste. Dakle, vodi politiku rastućeg budžetskog deficita što zbog svetske ekonomskre krize i njenih implikacija, što zbog neodgovorne i nedisciplinovane budžetske politike koja je vođena. To je kulminiralo, a koristim reči predstavnika MMF, neodrživo visokim nivoom budžetskog deficita u 2012. godini od 6,8% BDP i to nakon rebalansa budžeta kojim je taj deficit smanjen.
Kontinuirani višegodišnji inkrementalni rast budžetskog deficita doveo je do dupliranja javnog duga Republike Srbije, što takođe ima ozbiljne posledice za budžet Republike Srbije.
Podsetiću vas da je za samo četiri godine, od kraja 20087. godine pa do projekcija za kraj ove godine, javni dug Republike porastao sa nepunih 30% na gotovo 60% BDP.
Kada se na to dodaju visoke stope nezaposlenosti i inflacije, koja premašuje predviđeni okvir već treću godinu za redom, jasno je da je situacija u srpskoj ekonomiji veoma složena.
Ono što nas socijaldemokrate naročite brine jeste kako se svi ovi parametri preslikavaju na najugroženije kategorije stanovništva i na koji način ovaj problem Predlog budžeta za 2013. godinu tretira, kao i da li se radi na pronalaženju trajnih rešenja za nagomilane fiskalne probleme Srbije, kako bi svim građanima Republike Srbije bio omogućen makar pristojan život.
O tome će biti više reči tokom moje kratke analize, koliko vreme dozvoljava, verovatno najvažnijih zakona koji Narodne skupština donosi u jednoj godini, budžeta za narednu godinu i njegovih efekata.
Za sam početak bih želeo da pohvalim Vladu Republike Srbije, sve njene ministre, a naročito ministra finansija i ministra privrede zato što su predlaganjem budžeta za 2013. godinu, u novembru mesecu, iskazali dužno poštovanje prema građanima Republike Srbije i ovom domu.
Građani Srbije i Narodna skupština imaju prava da ovaj dokument dobiju na vreme, da ga dobro prouče i da imaju dovoljno vremena da o njemu kvalitetno raspravljaju. Tu prvenstveno mislim na opoziciju, koja je ovako dobila više nego dovoljno vremena, da kvalitetnom diskusijom, i eventualno, amandmanima Predlog budžeta još popravi.
Mi iz SDPS se nadamo da je ovim činom pravovremeno prezentovanje budžeta svim zainteresovanim javnostima, trajno prekinuta praksa donošenja budžeta u minut do dvanaest. Na taj način se povećava predvidivost i transprentnost finansijskih pozicija države, što povećava poverenje privrednih subjekata na tržištu i potencijalno pozitivno utiče na privredni rast.
Što se tiče Predloga budžeta za 2013. godinu, njegova najšira ocena može biti da on predstavlja hrabar zaokret u odnosu na budžete iz prethodnih godina. Ovim budžetom se, i onako smanjen rebalansom budžeta, deficit budžeta iz 2012. godine od 6,8% BDP, da tako kažem, kreše na prihvatljivijih 3,6% 2013. godini.
Ovako radikalan iskorak, a u tom smislu ću vas podsetiti da je ovo, kao što sam već i rekao, prvi put od 2006. godine da se budžetski deficit smanjuje, pokazuje da je Vlada imala dovoljno hrabrosti da prekine sa praksom stalnog, neumerenog zaduživanja, koje nas je vodilo na rub propasti.
Da se ni građani, ni poslanici, a ponajviše Vlada ne bi previše opustili, moramo da naglasimo da je takav, kako ga neki zovu, apokaliptični scenario još uvek moguć, barem takvi signali dolaze od stručne javnosti, te mi iz SDPS pozivamo sve odlučujuće faktore na dalje vrlo oprezno delanje.
Prvu priliku za to ćemo imati možda već vrlo uskoro. O tome je govorio i ministar Dinkić, s obzirom da projekcije pokazuju da može da se desi da budžetski deficit u 2012. godini bude nešto manji od predviđenih 6,8% BDP. Ta sredstva ne smeju ni u kom slučaju da odu u neracionalnu potrošnju. Ona moraju da se štede, odnosno da se prenesu u narednu godinu, ili ciljano usmere ka onima kojima su ova sredstva najpotrebnija.
Fiskalna prilagođavanja u budžetu su izvršena i na prihodnoj i na rashodnoj strani, te je tako, bez obzira na veoma značajan rast budžetskih izdvajanja za plaćanje kamata o dospelim obavezama, što je, podsetiću, u vezi sa nekontrolisanim rastom javnog duga, deficit budžeta za narednu godinu je osetno manji u odnosu na 2012. godinu.
Najveći doprinos smanjenja deficita na prihodnoj strani je ostvaren reformom poreskog sistema, u kojoj su povećane stope za različite poreske oblike, sa najvećim efektima po budžet ostvarenim povećanjem poreza na dodatu vrednost, odnosno PDV sa 18% na 20%, poreza na dobit pravnih lica sa 10% na 15%, što je takođe predmet ove rasprave, kao i povećanje i promenom načina obračuna akciza, pri čemu se kao najvažnije promene navode promena načina obračunavanja i vrednosti akciza na naftne derivate i akcize na cigarete.
Naravno, SDPS podržava ove mere kao iznuđene i u ovom trenutku jedino moguće, ali uz jednu ozbiljnu ogradu. U nekim budućim fiskalnim prilagođavanjima će morati da se prilikom planiranja budžetskih zahvatanja malo ozbiljnije uzme u obzir socijalna komponenta i na tome ćemo naredne godine insistirati.
Naime, uz neospornu karakteristiku izdašnosti indirektnih poreza, u kakve spadaju PDV i akcize i zbog čega su, naravno, baš ovakvi poreski oblici i bili izabrani za sprovedeno povećanje poreskih prihoda, oni imaju jednu krajnje nepravičnu osobinu, a to je da podjednako pogađaju sve slojeve stanovništva, i one najsiromašnije i one sa najdubljim džepom. To je na duži rok, sa naše tačke gledišta, nedopustivo.
Nama je hitno potrebna reforma poreskog sistema, koja će podrazumevati postepeno preusmeravanje u pravcu većeg oslanjanja na pravičnije i tzv. direktne poreze, kao što su godišnji porez na dohodak građana i porez na imovinu. Siromašni slove stanovništva ne mogu večno da plaćaju cene tuđih grešaka, tako što će kada god se javi neki problem, najveći teret biti prevaljivan na njih. S toga predlažemo da se već nakon usvajanja budžeta za narednu godinu prione na posao, prvo, smanjivanja poreskog opterećenja rada kojim bi se stimulisalo zapošljavanje, zatim, zaustavljanje rasta poreza na potrošnju i, na kraju, izrade sveobuhvatne reforme direktnih poreza, te da se povećanjem prihoda po osnovu ovih poreza, kompenzuje manjak nastao predloženim poreskim rasterećenjem.
Naravno, jasno nam je da to nije posao koji može da se uradi preko noći, ali ipak apelujemo na Vladu i na nadležnog ministra, da ovu preporuku najozbiljnije prime k znanju, ako ništa drugo, makar zarad onih građana Srbije koji verovatno već ovih dana u mesecu, dok mi o ovome raspravljamo, ne znaju kako da prežive do sledeće plate ili penzije.
Što se rashodne strane budžeta tiče, najveće uštede su učinjene na platama u javnom sektoru i penzijama. Ponovo je reč o meri koja linearno pogađa slojeve stanovništva različitog nivoa bogatstva, što će reći da je izrazito nepravedno. Nepravičnost aktuelnog sistema raspodele bogatstva je ublažena u izvesnoj meri ograničavanjem maksimalnih zarada u javnom sektoru, uvođenjem reda u sistem isplate dohodaka i davanjem jednokratne pomoći najsiromašnijim penzionerima, odnosno penzionerima sa penzijama ispod 15 hiljada dinara.
Neosporno je da su sve nabrojane mere dobre i da ih SDPS podržava. Ono što nije dobro je što te mere nisu sistemske, jer one ne rešavaju probleme trajno.
Ponovo se vraćamo na temu o kojoj sam već govorio, Srbija više nema vremena za gubljenje, mora se pod hitno preći sa primene mera koje rešavaju trenutne probleme, na mere koje stvaraju trajan okvir za održivi razvoj Republike i prosperitet njenih građana. Trenutna situacija, u kojoj građani Srbije očigledno imaju razumevanja za nagomilane probleme koje je ova vlada nasledila, neće trajati večno. To vreme mora da se iskoristi da se ozbiljnije pristupi procesu strukturnih reformi sistema javnih finansija, na čemu se, istini za volju, već radi.
Na postojanju ovakve potrebe i njenu hitnost nas opominju mnogi stručnjaci, ali što je još mnogo važnije, to od nas očekuju građani Srbije. Najstariji građani Republike Srbije od nas očekuju da im ponudimo trajno rešenje problema finansiranja sistema PIO, da bi mogli da se osećaju koliko-toliko spokojno, ali i da pristojnim penzijama najugroženijima vratimo dostojanstvo.
Nastavak prakse realnog smanjivanja penzija, na čiju neprihvatljivost nas opominje i Svetska banka, nedopustiv je i dovešće veliki broj penzionera na ivicu gladi. Da bi se tako nešto sprečilo na duži rok, mora se prestati sa principom linearnog povećanja penzija. Oni koji imaju niže penzije, treba da dobiju povećanje u većem procentu od onih sa višim penzijama. Na taj način bi se u budućnosti mogla stvoriti kakva takva ravnoteža u primanjima penzionera i sprečilo dalje ponižavanje najstarijih kategorija stanovništva.
Što se tiče najvećeg potrošača u Srbiji, Fonda za PIO, njegova reforma je tema o kojoj se mnogo govorilo već desetak godina, a na tom planu se, nažalost, jako malo uradilo. Činjenica je da je u godinama krize bilo gotovo nemoguće drugi i treći stub penzijskog osiguranja i ozbiljnije reformisati prvi stub, odnosno pomenuti Fond PIO. Isto tako je činjenica da je bilo nekoliko godina sa vrlo ozbiljnim prihodima od privatizacija, da su postojale vredne akcije od pojedinih profitabilnih državnih kompanija i da se, formiranjem početnog portfolia od tih sredstava, moglo krenuti u transformaciju sistema PIO u jedan ozbiljan investicioni fond, koji bi u perspektivi mogao da funkcioniše daleko samostalnije od države, nego što je to slučaj danas.
Da bi građanima bilo jasnije o čemu i zašto govorim, napomenuću samo da je predloženo budžetsko izdvajanje, drugim rečima dotacija iz budžeta za Fond PIO u 2013. godini koji je 281 milijarda dinara, što predstavlja više od 25% ukupnih rashoda budžeta. Sistem subvencija je ove godine doživeo promene, rekao bih, na bolje. Naročito nas raduje amandman koji je podnela Vlada na subvencije u poljoprivredi, odnosno povećavanje za oko 8 milijardi dinara. Socijal-demokratska partija Srbije zalaže se da se ta sredstva usmere više ka malim poljoprivrednim proizvođačima, da se daju snažniji podsticaji porodičnom biznisu na selu i da se ojača zadrugarstvo. Takođe, smatramo da bi državno poljoprivredno zemljište trebalo pod povoljnim uslovima dodeljivati mladim ljudima koji svoju perspektivu vide na selu. Stvaranjem novih uspešnih proizvođača hrane od tih mladih ljudi odgovarajućim podsticajima učinilo bi da priča koju non-stop ponavljamo o hrani kao izvoznoj šansi Republike Srbije ne ostane samo mrtvo slovo na papiru.
Sa druge strane, subvencije javnim komunalnim preduzećima postaju kamen oko vrata srpskoj ekonomiji i takva njihova pozicija postaje sve neodrživija. Izlaz iz ove situacije mora se tražiti u socijalno pravičnijem pristupu koji bi podrazumevao da se umesto nerealno niskih cena koje proizvode enormne gubitke ovim preduzećima, istovremeno nepotrebno štedeći one naše građane ili grupe građana koji mogu da plate realnu cenu usluga, formiraju cenu usluga, da formiraju umesto ovako nerealno niskih cena ekonomske cene za usluge ovih preduzeća. Za kategorije stanovništva koje ne mogu da izdrže novoformirane cene sistemskim rešenjima, a tu prevashodno mislim na pravljenje socijalne karte, treba u tom slučaju obezbediti adekvatnu pomoć. Na ovaj način bismo ponovo pokazali izvesnu vrstu solidarnosti prema onima koji imaju manje.
Sprovedena fiskalna decentralizacija u 2011. godini i prateći povećani transfer sredstava lokalnim samoupravama koji po mišljenju stručne javnosti nije pratio odgovarajući transfer obaveza na lokal negativno se odražava na budžetsku poziciju Republike. Zato ova vlada ne sme niti verujemo da će da dozvoli da se taj novac troši i koristi za podelu plana među partijama na vlasti u lokalu. Taj novac mora da se troši na dobrobit svih građana lokalne zajednice, a ne samo na korist lokalnih partijskih glavešina i njihovih miljenika. Tome mora jednom za svagda da se stane na put. Veća kontrola trošenja budžetskih sredstava na lokalu koja je propisana predlogom budžeta koji je pred nama, kao i kaznena politika prema onima koji je ne po-štuju, moraju definitivno biti ispoštovani do poslednjeg slova da bi se to sprečilo.
Takođe, ne bi bilo loše da se još jednom ispita da li je nekim lokalnim vlastima preneta količina sredstava nesrazmerna preuzetim obavezama. Tu bih kao primer koji može da posluži za ugled naveo grad Beograd, kome se sa republičkog nivoa po ovom osnovu ne transferišu nikakva sredstva. Zar je moguće da nijedna druga opština ili grad u Srbiji ne može da se odrekne eventualnog viška sredstava koji dobija od Republike? Ne verujem da samo Beograd ima sredstava da može da se odrekne u potpunosti ovog transfera, a da nijedan drugi grad ne može da se odrekne ili opština u Srbiji ne može da se odrekne makar dela sredstava. Ne mislim na nerazvijene opštine. Mislim na one gradove koji su u Srbiji razvijeniji i koji bi na ovaj način pokazali solidarnost sa Republikom i u krajnjem slučaju sa svim građanima.
Oštriju kontrolu i povećanje discipline na strani budžetskih rashoda, uvođenje reda u isplatu dohodaka i novo zapošljavanje u javnom sektoru, ukidanje stavke – sopstveni prihod u budžetu, ocenjujemo kao dobre i potrebne mere, ali ne i dovoljne na duži rok. Sistemu javnih finansija u Republici Srbiji je potrebna dubinska analiza svih troškova i seča, da tako kažem, najmanje korisnih među njima. Govorim o onim troškovima koje je moguće smanjiti bez plaćanja previsoke cene prema nekoj drugoj strani, npr. na strani socijalne sigurnosti najugroženijih grupacija. Jasno je, međutim, da je u stotinak dana Vlade, uz činjenicu pristizanja budžeta na vreme u Skupštinu, bilo nerealno očekivati da se svi poslovi završe.
Socijal-demokratska partija Srbije i građani Srbije ipak imaju pravo da očekuju da će se tokom 2013. godine tome posvetiti ozbiljnija pažnja, jer su ozbiljna analiza troškova i primena odgovarajućih mera preduslov za dugoročnu fiskalnu konsolidaciju. Jedan od dobrih koraka u tom pravcu koji bih istakao i pohvalio predstavlja i prihvatanje kvartalne kontrole izvršenja budžeta koje je na predlog Fiskalnog saveta prihvatio ministar Dinkić. Ova mera šalje dobar signal svim zainteresovanim, a na prvom mestu mislim na potencijalne investitore, o povećanju discipline predvidivosti i transparentnosti budžeta. Smanjenje izvesne disonance u tonovima koje dolaze iz Fiskalnog saveta Ministarstva finansija i privrede dodatno su ohrabrenje jer postizanje šireg konsenzusa u društvu sa ovako važnim zakonskim predlogom može biti samo dobar znak za sve one koji razmišljaju da investiraju svoj kapital u Republiku Srbiju.
Kao neku vrstu zaključka možemo reći da predloženi budžet za 2013. godinu predstavlja niz nužnih, u velikoj meri iznuđenih kompromisa koji su u uslovima teške finansijske pozicije države bili neophodni. Socijal-demokratska partija Srbije ovaj predlog budžeta doživljava samo kao prvi korak neophodne fiskalne konsolidacije na srednji rok i nadam se da ono što je ministar Dinkić govorio će biti pretočeno u praksu koja treba da rezultuje značajnim smanjenjem javnog duga i održivim ekonomskim razvojem. Zato će Socijal-demokratska partija Srbije podržati predlog budžeta za 2013. godinu. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, želim samo u nekoliko reči da dopunim ono što je govorio moj kolega doktor Marinković, tako da neću mnogo dužiti. Kada rasprava traje ovoliko sati, onda je gotovo sve što je važno, verovatno, već rečeno, pa ću zamoliti kolege da mi ne zamere ukoliko budem ponovio nešto što je već danas neko, od prethodnih govornika, izgovorio.
Socijaldemokratska partija Srbije podržava predlog zakona iz razloga neophodnosti hitne akcije na sprečavanju nastanka krize u bankarskom sektoru. Uostalom zadatak svake ozbiljne države je da spreči pojavu bilo kakve nestabilnosti u finansijskom sektoru. To je na prvom mestu zadatak Centralne banke, odnosno u ovom slučaju Narodne banke Srbije, kojoj je to jedan od osnovnih ciljeva, ali svakako predstavlja odgovornost nadležnog ministra odnosno ministra finansija i privrede.
Ovu meru doživljavamo kao privremenu, dok traje kriza, jer smatramo da država ne treba da igra previše aktivnu ulogu, u smislu preteranog intervencionizma, u bankarskom sektoru. Nastavak primene ove mere nakon razrešenja problematičnih situacija, o kojima je govorio ministar Dinkić, i izlaska zemlje iz ekonomske krize, po našem mišljenju, imao bi negativne implikacije na dalji razvoj bankarskog sektora i mogao bi da pošalje lošu poruku stranim investitorima u ovom i drugim sektorima. Međutim, verujemo, a to se moglo razumeti iz izlaganja nadležnog ministra, da je ovo privremeno rešenje, te ga u tom smislu i pozdravljamo.
Da bi situacija u vezi sa "Agrobankom" bila potpuno jasna građanima, prevashodno mislim na one koji nisu gledali prethodne delove ove rasprave, moram da kažem da ovo nije problem koji je nastao juče, pa ga sada Vlada rešava po hitnom postupku, već da agonija sa "Agrobankom" traje već više od godinu dana. Pre otprilike godinu dana, nakon vanredne kontrole, prepoznata je izuzetno niska vrednost adekvatnosti kapitala tadašnje "Agrobanke" što je bio jasan signal nadolazeće krize u ovoj banci. S obzirom na stanje koje je, u tom trenutku, zatečeno banci, biće da taj problem datira malo dalje u prošlost, s tim što je ili neko propustio da ga ranije, da ne kažem na vreme, prepozna ili je rukovodstvo banke sakrivalo pravo stanje. Ovo je naravno posao nekih drugih nadležnih organa u ovoj državi, pa time Skupština ne treba da se bavi, te ja o tome neću dalje govoriti. Ono što želim da kažem i što mislim da je važno jeste da mi danas, na kraju 2012. godine, razgovaramo o problemu,i to treba da razumeju građani, koji je nastao verovatno u prvoj polovini 2011. godine, ako ne i ranije.
Država je, u međuvremenu, pokušala da privremenim merama ovaj problem sanira, ali je time, realno, njegovo razrešenje samo odloženo i taj slučaj je ova vlada nasledila kao nešto što je morala ona da reši.
Danas se nalazimo u situaciji da "Nova Agrobanka" predstavlja potencijalnu inicijalnu kapislu nastanka ozbiljne krize u bankarskom sektoru i povratka stare boljke ovog sektora, a to je gubljenje poverenja građana Srbije u bankarski sektor. Verovatno svi znate, a verujem da to znaju vrlo dobro i građani Srbije, koliko je energije u poslednjih desetak godina uloženo da bi se povratio kakvo-takvo poverenje u bankarski sektor u Srbiji.
Kao rezultat tog dvanaestogodišnjeg rada, danas imamo vrlo visoke vrednosti štednje građana, nažalost, ne dinarske, uglavnom devizne, ali ipak imamo vrlo značajnu štednju građana. Ukoliko bi se dozvolilo da neka banka ode u stečaj ili da se ugrozi bankarski sektor u Srbiji, ovaj bi se proces preokrenuo sa, verujem, nesagledivim posledicama. To je nešto što svakako ne smemo da dopustimo i to je ono što ova Vlada i ova Skupština, kao ozbiljni servisi građana, sasvim sam siguran, a potvrdiće se verovatno u petak, neće dozvoliti da se dogodi.
Da bih ovaj problem dodatno demistifikovao i pojasnio građanima, podsećam vas da nam predstoji nedelja štednje koju ovako komponovana "Nova Agrobanka", sa osnivačkim kapitalom od samo 25 miliona evra, prema rečima bivšeg premijera, a prema matematici koju je izveo sadašnji ministar finansija i privrede, rekao bih nešto preko sto miliona osnivačkog kapitala, ne bi mogla da, da tako kažem, preživi. Ona ne bi bila u stanju da ponudi ni slučajno, čak i kad bi mogla da opstane, dovoljno atraktivne kamate, te bi za očekivati bio veliki odliv depozita, odnosno beg kapitala iz banke. To bi, sasvim izvesno, izazvalo kolaps ove banke i potencijalni haos u bankarskom sektoru.
Iz svega ovog, a iz definicije bridž banke, kako je osnovana "Nova Agrobanka", čiji rok trajanja je predviđen da bude najviše šest meseci, opet po rečima bivšeg premijera, sledi da je ova hitna intervencija države bila neophodna. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, cenjene kolege narodni poslanici, poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije podržava predloge izmena i dopuna Zakona, kao i Predlog Zakona o budžetu koje je podnela Vlada Republike Srbije, jer smatra da su predložena rešenja, u najvećoj meri, dobra i da se eventualni nedostaci mogu otkloniti amandmanima koje verujem da je predlagač, na osnovu njegovog izlaganja, spreman da podrži, naravno, ukoliko se radi o konstruktivnim predlozima.
Bili smo svedoci prethodnih dana da su ovi predlozi o kojima ćemo govoriti naišli na odijum javnosti, ali isto tako smo i svedoci da se taj odijum postupno smanjivao, odnosno da su kritike jenjavale. Tako da kada danas podvučemo crtu pred ovu sednicu Skupštine, možemo da kažemo da je DRI dala pozitivnu ocenu svih predloga za fiskalnu konsolidaciju, koje je podnela Vlada Republike Srbije. Možemo da kažemo da su čak i MMF, a naročito Fiskalni savet ocenili kao dobre sve mere na prihodnoj strani budžeta u smislu povećanja prihoda, kao i mere koje su se odnosile na smanjenje rashoda.
Jedino što je, čini nam se, ostalo kao potencijalni problem su izgleda mere na rashodnoj strani i to one mere koje su pretežno socijalnog karaktera. SDP kao stranka socijaldemokratske orijentacije apsolutno nema nikakvog izbora nego da podrži sve mere koje su socijalnog karaktera i koje su usmerene na olakšavanje života najugroženijih grupacija stanovništva.
U tom smislu, pozivajući se na onu čuvenu Aristotelovu – volim Platona, ali još više volim istinu, rekao bih da bez obzira na to što mi podržavamo saradnju sa MMF i što smatramo da je sklapanje novog aranžmana sa MMF nešto što je izuzetno značajno za kredibilitet države. Ne možemo, a da ne kažemo da je sada ipak malo važnije brinuti o standardu naših građana, naročito o najugroženijim kategorijama stanovništva. Predložene mere, a naročito one sa najvećim efektima koje su upravo hvalile MMF i Fiskalni savet, najviše pogađaju najsiromašnije kategorije stanovništva.
Ograničavanje rasta plata u javnom sektoru i ograničavanje penzija, koliko god bilo neophodno u ovom trenutku, jeste mera koja je vrlo nepopularna. Sa druge strane, na prihodnoj strani imamo neizbežno povećanje stope PDV i akciza, koje predstavljaju najizdašnije poreske oblike sa značajnim efektima na prihodnoj strani budžeta. DAkle, ovo su mere koje su neophodne da se donesu, ali sa druge strane postoji jedan problem i sa jednim i sa drugim merama, a taj problem je što ove mere upravo pogađaju najsiromašnije. Inflacija će pojesti rast plata i penzija, a viši PDV i akcize će dodatno ograničiti njihovu potrošnju.
U takvoj situaciji mi ne vidimo da je postojala bilo kakva dilema za Vladu. Dakle, ona je morala da pribegne merama koje će smanjiti pritisak na najsiromašnije. To je učinjeno uvođenjem trinaeste penzije za najsiromašnije penzionere, kao i različitim merama koje su usmerene na pospešivanje poljoprivredne proizvodnje, a usudio bih se čak da kažem preživljavanje poljoprivrednika.
Mislim da ne moram da vas podsećam u kojoj situaciji se danas nalaze naši poljoprivrednici koji su se ove godine suočili sa dva šoka. Imali su prvo probleme sa vremenskim uslovima tokom zime, a onda su se nedavno suočili sa, rekao bih nezapamćenom, sušom.
Ono što je važno reći vezano za ove mere koje, kao što rekoh, podržavamo, jeste da smatramo da one treba da budu privremene, da ne bi dugoročno opterećivale javne finansije, s tim što je očigledno da se problem najsiromašnijih penzionera mora rešiti trajno sistemskim merama.
Što se tiče podsticaja koji su pripremljeni za mala i srednja preduzeća i preduzetnike, oni su po našem mišljenju opravdani, mada su kao i neke druge mere o kojima sam već govorio naišli na kritiku jednog dela javnosti. U tom smislu bih hteo da vas podsetim samo na neke činjenice: više od 99% svih preduzeća u Srbiji spadaju u sektor malih i srednjih preduzeća i preduzetništva. Ovaj sektor generiše dve trećine zapošljavanja i prometa, jednu trećinu bruto domaćeg proizvoda i ostvaruje polovinu izvoza Republike Srbije. Poslednjih godina ovaj sektor, pod uticajem svetske ekonom-ske krize, beleži vrlo negativne trendove, odnosno pozitivni trendovi koji su karakterisali ovaj sektor do svetske ekonomske krize su se preokrenuli i postali negativni.
Ako ne pomognemo nečemu što se danas svugde u svetu smatra motorom budućeg ekonomskog razvoja svake države, ja zaista ne vidim na koji način možemo da očekujemo da će Srbija imati bolju budućnost. Dakle, potreba za predloženim merama poreskih rasterećenja, oslobođenja i olakšica, kao i subvencionisanja kredita za preduzetnički sektor se ne može, po našem mišljenju, uopšte dovoditi u pitanje.
Zbog velikog broja zakonskih predloga koji su danas na dnevnom redu, a da ne bih oduzimao previše vremena poslanicima, a i nema ga dovoljno, ja ću se fokusirati na najvažnije zakone, a verujem da će se moje kolege poslanici, naročito oni iz opozicije, baviti mnogo studioznije svim pojedinačnim zakonima.
Nekoliko reči o predlogu o izmenama i dopunama Zakona o akcizama. Ove predložene izmene i dopune su urađene u skladu sa dobrom poreskom praksom i potrebom za harmonizacijom sa direktivama EU. Najvažnije promene u smislu povećanja prihoda i u smislu dobrih praksa i u smislu harmonizacije i u smislu uvođenja reda u ovu oblast i smanjenja prostora za manipulaciju odnose se na akcize na naftne derivate i akcize na cigarete, pa ću se ja baviti promenama koje su urađene u ovom smislu, jer smatram da su najznačajnije.
Povećanje prihoda od naftnih derivata ostvariće se povećanjem akciza na sve vrste goriva, osim na bezolovno gorivo, što je u skladu sa proklamovanom politikom EU o konvergenciji vrednosti akciza na sve vrste goriva. Reći ću vam da je ove i narednih godina predviđeno da se u EU povećavaju isključivo akcize na sve druge vrste goriva, a da će akciza na bezolovni benzin ostati i ove i narednih godina ista. Dakle, njihova ideja je da te akcize budu iste, s tim što će se promeniti način obračunavanja, neće se obračunavati u odnosu na količinu nego postoji neki drugi sistem, ali, u svakom slučaju, ova mera je u skladu sa direktivama odnosno politikom EU.
Druga stvar za koju smatram da je vrlo značajna jeste objedinjavanje dizel goriva i lož ulja u jednu kategoriju i svih vrsta tečnog naftnog gasa u jednu kategoriju i nametanjem obaveze da se akcize isplaćuju u punom iznosu i za jedno i za drugo, što sprečava manipulacije koje su bile vrlo prisutne u prethodnom periodu i verujem da ste svi vi upoznati sa manipulacijama koje su predmet ovoga što ja govorim.
Naravno, omogućuje se povraćaj, ali određenim kategorijama na koje su i ranije bile usmerene upravo one olakšice koje su samo bile na pogrešan način formulisane. Tu se ponovo javlja nešto što je predmet kritike u jednom delu javnosti. Naime, radi se o proširenju broja subjekata koji imaju pravo na ove olakšice. Do sada je to bio slučaj samo sa poljoprivrednicima i industrijom, sada je to prošireno i na transport.
Kritike koje su se bavile ovom tematikom, odnosno kritičari koji su se bavili ovom tematikom, imam utisak da su zaboravili da pomenu pozitivne efekte ove mere. Moram da vam kažem, mada verujem da većina poslanika to i zna, da jedan od najvažnijih elemenata, odnosno kako se u ekonomskom jeziku kaže – najveći ponder prilikom formiranja ukupnog povećanja cena odnosno inflacije, ima upravo cena goriva, a transmisioni mehanizam kojim se povećanje cene goriva na ukupnu inflaciju kojim se prenosi to povećanje cene goriva je jedan od vrlo važnih karika u tom transmisionom mehanizmu a to je – transport.
Povećanje cene transporta koje bi nastalo kada se ne bi vršio ovaj povraćaj uticalo bi, čini mi se, najviše na socijalne kategorije koje smo upravo pokušali da zaštitimo ovim predlozima zakona, jer bi se povećale cene na osnovne životne namirnice i jer bi se povećala cena gradskog javnog prevoza ili nekog drugog prevoza u okviru naše države.
Što se tiče akcizne politike koja se primenjuje na cigarete, ona je takođe doživela neke promene i one koje su usmerene na uvođenje reda u ovu oblast jer je, čini mi se, prenebregnuta jedna vrlo važna stvar, a to je propisivanje obaveze uvoznicima odnosno proizvođačima da prilikom svake promene akcize potpišu i plate razliku u akcizi na robu koju u tom trenutku imaju na zalihama. Ta mera plus amandman koji smo dobili, koji podržavamo, a koji kaže da se ona primenjuje od 1. januara umesto od 1. jula 2013. i predloženo povećanje minimalne akcize na cigarete u januaru 2013. godine obećava da bi se prihodi po osnovu akciza na cigarete mogli dodatno povećavati u narednom periodu.
Akciza na cigarete je povećana u apsolutnom iznosu i u nju je uvršten i jedan parafiskalni namet kojim se ukida tzv. budžetski dinar. Sa druge strane, smanjena je tzv. specifična akciza, odnosno "ad valorem akciza", koja se određuje u procentnom iznosu. I jedna i druga mera su u skladu sa direktivama EU. To se odnosi na ovu prvu meru povećanja specifične akcize i mera smanjenja proporcionalne akcize je jako dobra mera, zato što su mnoge ankete pokazale da se u zemljama u kojima je ta "ad valorem akciza" visoka beleže niske cene cigareta i vrlo niski prihodi po osnovu ove akcize.
Ne treba da vam objasnim da je ovo vrlo loše i za prihodnu i za rashodnu stranu budžeta. Za prihodnu stranu budžeta jer se smanjuje iznos prihoda po osnovu ove akcize. Za rashodnu stranu budžeta zato što se niskim cenama cigareta pospešuje pušenje, a samim tim kvari zdravstveni bilten stanovništva, što utiče na rashodnu stranu budžeta.
Poslanička grupe SDPS bi imala i nekoliko primedbi vezano za ovaj predlog zakona, ali te primedbe se odnose više na neku srednjoročnu primenu mera akcizne politike. Mi, naime, smatramo da bi u budućnosti veći naglasak trebalo staviti na akcize na cigarete i alkoholna pića, a manje na povećanja akciza na naftne derivate.
Naime, minimalni iznos akciza na cigarete u ovom trenutku je i dalje duplo niži od propisanog u EU i značajno niži od minimalnog iznosa akciza na cigarete u zemljama u okruženju, što cigarete u Srbiji čini previše jeftinim, što smo rekli da ima negativne posledice na budžet, ali zato otvara prostor za inkrimentalno povećavanje ove akcize, čime bismo se približili vrednostima u regionu i onim u EU.
Sa druge strane, akciza na naftne derivate je, rekao bih, prevelika. Ako su naša izračunavanja bila tačna, a verujem da jesu, ona je čak danas viša nego u EU, to će znati verovatno bolje ministarka energetike, što će reći da bi tu akcizu ili trebalo na srednji rok smanjivati, ili usporiti njeno povećavanje.
Kada bismo u budućnosti primenili ovu politiku, prema našim procenama, ovo povećanje akciza na cigarete i alkoholna pića i smanjenje na naftne derivate imalo bi od neutralnih do pozitivnih efekata na budžet.
Što se tiče PDV, ključna izmena ovog zakona je povećanje opšte stope sa 18 na 20%, koje treba da donese značajne efekte na prihodnoj strani budžeta, kako trenutne, tako i srednjoročne.
Ovo je mera koja se SDPS dopada, verujem isto onoliko koliko i građanima Srbije, a to će reći nimalo. Ovaj izraz je nepravičan poreski oblik, srazmerno daleko više pogađa siromašne grupe građana, nego što pogađa one bogate. Mi bismo bili daleko srećniji kada bi se prihodi u budžetu prikupljali više po osnovu direktnih, pravičnijih poreza, onih poreza koji pogađaju više bogatije, odnosno porez na bogatstvo ili, ako hoćete, porez na dohodak i imovinu.
Međutim, ti poreski oblici su, nažalost, u ovom trenutku daleko neizdašniji od poreza na dodatu vrednost. Prema tome, takve mere sigurno ne bi u ovom trenutku mogle imati efekte koji se postižu povećanjem PDV. Dakle, povećanje PDV je bilo u ovom trenutku apsolutno neminovnost.
U smislu ovoga što sam rekao, vezano za našu buduću poresku politiku, odnosno reformu poreskog sistema, hteo bih da pitam ministra Dinkića - da li se razmišlja u vašem ministarstvu o uvođenju progresivnijih stopa poreza na godišnji dohodak građana i da li se razmišlja o uvođenju sintetičkog poreza, koji bi obuhvatio sve poreske oblike, a koji bi praktično bio jedna vrsta poreza na bogatstvo?
Da ne bi ispalo da mi kritikujemo ili da samo kritikujemo, mada ovo do sada, naravno, nije bila kritika, nego je bilo jednostavno lamentiranje nad našom trenutnom sudbinom, hteo bih da kažem i nekoliko reči o pozitivnim efektima promena Zakona o izmenama i dopunama Zakona o PDV.
Dakle, vrlo je važno što je niža stopa PDV od 8% ostavljena na istom nivou, čime se smanjuje pritisak upravo na ugrožene socijalne kategorije, jer se osnovne životne namirnice nalaze u ovoj kategoriji.
Takođe, osvrnuo bih se opet na nešto što je bilo predmet kritika stručne javnosti, a to je da bi trebalo neke stavke izostaviti iz kategorije 8%, pa recimo, s obzirom da direktive EU kažu da kompjuteri ne spadaju u ovu kategoriju, s tim što moram reći da te direktive nisu obavezujuće za Srbiju, naš stav je da kompjuteri nikako ne mogu biti prebačeni u višu stopu, jer u ovom trenutku Srbija, s obzirom na jaz koji ima u odnosu na EU u primeni informaciono-komunikacionih tehnologija i njihovom značaju za dalji rast privrede Srbije, ne vidim kako bismo mogli ostvariti dobre rezultate u budućnosti ukoliko bismo povećali PDV na kompjutere.
Već je ministar rekao o tome da je naš PDV i dalje relativno konkurentan u odnosu na zemlje regiona i EU, pa o tome ne bih govorio, ali bih hteo da kažem još nešto što mislim da je vrlo važno, a to je da građani treba da razumeju da povećanje stope PDV nije hir ove vlade, nego je mera koju primenjuju i mnoge druge evropske zemlje. Tako mogu da vam kažem da je poslednjih nekoliko meseci PDV promenjen u više zemalja u EU, i to zemalja koje su daleko bogatije od Srbije i imaju daleko manje problema sa svetskom ekonomskom krizom. Jedna od tih zemalja jeste Španija, koja ima probleme sa svetskom ekonomskom krizom, ali su neke druge zemlje, kao što su Holandija i Finska, sigurno primeri zemalja koje sigurno daleko bolje finansijski stoje od nas, a ipak su promenili PDV, odnosno povećali su ga. Prema tome, to je nešto što je danas trend i što je najnormalnija stvar, pa joj se moramo i mi prilagoditi.
Što se tiče preostalih mera, usmerenih na lakše administratiranje PDV sistema, relaksiranje preduzetnika odlaganjem plaćanja obaveza i povećanja PDV naknade za poljoprivrednike, njih takođe ocenjujemo kao dobre, s tim što bismo takođe imali jednu primedbu ili sugestiju, kako god želite, da ova mera odlaganja plaćanja po naplati za preduzetnike bude privremena dok traje kriza, a da se nakon toga razmišlja o tome da se ona ukine.
Kažem, bez obzira na to što naša poslanička grupa ne osporava neminovnost svih zahvata urađenih i na prihodnoj i na rashodnoj strani, ipak nas brine to što je očigledno da će te mere imati određenog uticaja na inflaciju, koja se i onako već prilično zahuktava. Sasvim je sigurno da smo inflacioni target za ovu godinu promašili, a prema nekim poslednjim najavama izgleda da će inflacija biti i dvocifrena.
U tom kontekstu, nije iznenađenje ukoliko NBS izađe sa merama veće restriktivnosti monetarne politike, koje bi onda, bojim se, mogle da smanje investicione aktivnosti i da delimično ponište neke dobre mere, podsticajne, koje su sadržane u ovim predlozima zakona. U tom smislu, očekujem da se dobrom saradnjom NBS i nadležnog ministarstva ovakav razvoj situacije predupredi u meri u kojoj je to izvodljivo.
Što se tiče poreza na dohodak građana, ovim predloženim izmenama će se u vrlo značajnoj meri povećati budžetski prihodi i mislim da su te mere dobre, ponovo ne pogađaju socijalno najugroženije kategorije, jer verujem da socijalno najugroženije ne ubiraju prihode od kamata i dividendi ili od kapitalnog dobitka. Prema tome, ta je mera svakako dobra. Ona u isto vreme otvara prostor za stavljanje još jedne olakšice za poljoprivrednike, a to je nastavak one dobre prakse da se ukine porez na katastarski prihod poljoprivrednika.
Imao sam još nekoliko reči o najvažnijim merama i njihovim efektima iz ostalih zakonskih predloga, ali pošto vidim da sam skoro potrošio svoje vreme, a ne bih da vas dalje zadržavam, zahvaljujem vam se na pažnji.
Ne želim, da imam manir da odgovaram i da se uvlačim u ovu vrzino kola replika, ali moram da kažem više za radi istine, neću koristiti rečnik koji je korišćen kada se o meni govorilo.
Dakle, mora da sam bio previše nadahnut, pa je zbog toga predviđeno nešto što sam rekao. Rekao sam, prvo, da je Fiskalni savet podržao mere za povećanje prihoda i mere za smanjenje rashoda i oni to jesu učinili. Oni su kritikovali neke druge mere, kojima su povećani rashodi, ali su u isto vreme podržali mere za smanjenje rashoda.
Dakle, nije tačno to što ste vi rekli. Vi ste samo tumačili kako je vama odgovaralo ono što sam rekao, ili možda nisam bio stoprocentno precizan, jer nisam rekao ovaj deo drugi. Ali, definitivno uzmite pa pročitajte izveštaj Fiskalnog saveta koji sam čitao, oni su podržali mere za povećanje prihoda i podržali mere za smanjenje rashoda, a kritikovali neke novo donete mere koje povećavaju rashode, o kojima sam govorio braneći ih.
Prema tome, nisam sigurno bezočno lagao u najmanju ruku. Hvala.