Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsedavajuća, gospodo ministri, imajući u vidu da se tri predloga zakona nalaze na dnevnom redu a da su sva tri, na neki način, usmerena, odnosno da dominira tema smanjenja broja zaposlenih, prethodno bih rekao nešto opšte, vezano za ovu temu, zatim i nekoliko konkretnih pitanja u odnosu na predloženi zakon.
Mislim da postoji skoro opšta saglasnost da imamo neracionalan i nefunkcionalan državni aparat, od centralne vlasti, državne uprave, do lokalne samouprave; skup je, ne zadovoljava potrebe građana, privrede, prisutni su brojni propisi, procedure, koji poskupljuju rad, troše vreme, otvaraju mogućnost kršenja propisa itd. Sve to vodi slabljenju poverenja građana u državne institucije, njihovu nepristrasnost, pravednost, do svrsishodnosti postojanja.
Dakle, ako sve to imamo u vidu, očigledno je da je to problem, a ako je tako, onda se s njim moramo suočiti i tražiti rešenje kako da ga rešimo. Vlada je iskazala svoju odlučnost da se suoči s tim problemom, i to je dobro. Naravno, i ne treba bežati od tog priznanja, ekonomska kriza i budžetski deficit kao posledica ekonomske krize su sigurno uticali i pospešili to, ništa tu nije sporno, ali je Vlada, uz iskazivanje odlučnosti da se suoči s ovim problemom, istovremeno, preuzela odgovornost na sebe da celokupan posao reforme javne uprave završi, a da ovo bude samo jedan deo celokupne reforme javne uprave.
Nekako, državna administracija je uvek u prvom planu i obično je u prvom planu licitacija koliko ima zaposlenih, za koliko će se smanjiti i tako dalje.
Mi smo protiv toga i smatramo to pogrešnim. Pridružujem se diskusiji nekih kolega da ne sme državna administracija, službenički sistem da bude na optuženičkoj klupi. On treba da bude funkcionalan, efikasan, racionalan i to je nešto čemu treba da težimo. Sve na šta, idući ka tome, usput nailazimo kao na prepreku treba da otklanjamo. Ovaj broj zaposlenih koji se maksimira mi posmatramo samo kao posledicu tog načina i orijentacije Vlade.
Inače, znamo koliki je broj zaposlenih, ne treba bežati od toga, sve partije na vlasti su poslednjih godina doprinele povećanju tog broja. Teško je izuzeti bilo koju, ali je sada prilika, koja se našla pred ovom vladom, da se jednom zaustavi taj proces, i to je najveća, u stvari, vrednost ovog zakona, a najlošije je što će za posledicu imati otpuštanje jednog broja radnika.
U tom kontekstu, ove zakone posmatramo samo kao jedan u nizu poslova celovite reforme javne uprave. Koliko znam, postoji Savet za reformu državne uprave, ili javne uprave, na čijem čelu je predsednik Vlade, kao jedan u nizu poslova, jedna u nizu ušteda, jer ima ih još na mnogim mestima. Naravno, sve to je zasnovano na jednoj analizi organizacije državne uprave, od ministarstava do svih agencija, posebnih organizacija, direkcija itd., procene opravdanosti postojanja svih tih institucija, jer su oni proizvodili taj broj zaposlenih, a s ciljem da se dođe do manje razuđene, bolje postavljene, efikasne i jeftine organizacije.
Dakle, u tom kontekstu posmatramo i izmenu ovih zakona koji su pred nama. Ovaj broj za koji treba smanjiti državnu administraciju smatramo samo nužnom posledicom toga, a ne golim otpuštanjem radnika, protiv čega bismo bili.
Kada je u pitanju zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji, želim samo nekoliko stvari da kažem.
Uzgred, i kada budem neka zapažanja govorio o zakonu o maksimiranju broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi, istovremeno ću se, gospodine ministre, zadržavati i na izmenama Zakona o državnim službenicima, ali toliko koliko zadire u ovu oblast, a vi ste sami rekli u vašem izlaganju da izmene Zakona podrazumevaju neka rešenja koja će ići paralelno u ova dva zakona, počev od mogućnosti preuzimanja radnika, dakle, viška zaposlenih, zatim, preko novog načina ocenjivanja, s tim što bih imao jedno pitanje za vas, gospodine ministre, polazeći od toga da smatram da ova vlada želi da na ozbiljan i odgovoran način uredi ovaj posao i da ništa ne bude nejasno.
Stoga ću i ja svojoj vladi postaviti desetak pitanja, s ciljem da dam mogućnost da se javnosti svako od tih pitanja do kraja razjasni. Kada je u pitanju kvartalno ocenjivanje – šta se događa sa članom 83, koji je ostao da važi, a govori o ocenjivanju jednom godišnje, u februaru? Potrebno je to građanima do kraja razjasniti.
Zatim, kada se govori o ocenjivanju, molim vas da imamo u vidu sledeće – ocenjivanje je jedan od kriterijuma za rešavanje problema viška zaposlenih. Ono mora da bude pouzdano, pošteno, pravedno, nepolitičko, ili kako god hoćete. Dužni ste da objasnite onu vašu konstataciju o Zakonu o državnim službenicima da ocenjivanje nije dalo dobre rezultate. Kako onda da se oslonimo na tako nešto, a da pri tom ne obezbedimo zaštitu? Dakle, ne dovodimo u pitanje ocenjivanje, ali veoma dovodimo u pitanje to ako unapred polazimo od toga da to ne daje dobre rezultate, da neće biti pouzdano, pošteno, pravedno, nepolitičko, profesionalno, kako god hoćete.
Kada je u pitanju maksimiranje broja zaposlenih u državnoj administraciji, najviša vrednost ovog zakona je u tome što određuje maksimalan broj, i to iz dva razloga. Naravno, pretpostavljam da ste do maksimalnog broja došli, ali niste od njega pošli, da ste do broja koji je višak došli, a niste od njega pošli. Verujem da je Vlada tako radila.
Zašto je bitno određivanje maksimalnog broja? Jedan razlog.
U obrazloženju ste rekli da je višak 2.224, plus 560, otprilike, ljudi. Naravno, ne može biti dobro ako se otpuštaju ljude, ali može da bude ako je nužda, ako će to otpuštanje da bude podstrek za neko novo zapošljavanje na drugom mestu, ako će te uštede koje se ostvare biti uložene u podsticaje privredi, da bi mogla da se otvore druga mesta itd., da ne dužim o tome. Maksimiranje broja zaposlenih, gospodine ministre, ili, svejedno, ko će da odgovori, nije imalo za osnovu broj sistematizovanih radnih mesta, nego broj zatečenih, tako da kažem, radnika. Zašto ovo napominjem? Dakle, cifra od 2.224 i 560 je mnogo veća kada se radi o maksimiranju.
Sama državna uprava na koju se odnosi ovaj zakon, bez fondova itd., ima sistematizovanih 24.244 mesta, a prisutnih 22 hiljade i nešto. Na primer, u Ministarstvu prosvete, sistematizovano je 500, trenutno je zaposleno 380. Dakle, na 380 će se primeniti taj kriterijum. Zašto ovo govorim? Dobro je što će se na veći broj sistematizovanih mesta odnositi nego što broj zaposlenih. Dakle, manje će se otpustiti, ali će broj biti daleko manji od ovog broja. To je potrebno jasno reći.
Drugo, što je važno kada je u pitanju maksimiranje broja zaposlenih, to je da će to usloviti da se dobro otvore oči kada se formiraju nova tela, nove agencije, nove organizacije, nove direkcije itd. Formirajte ih koliko hoćete, ali to je maksimum. Još bolje bi bilo da je to ranije urađeno.
Onda bismo dobro razmišljali o svakom zakonu koji proizvodi formiranje neke agencije, neke organizacije itd., da li da bude baš tako. Tu vidim najveću vrednost ovog zakona, dakle, u maksimiranju tog broja. Ponavljam, hoću da verujem da ste do tog broja došli, a da niste od njega pošli.
Pitam, da li je komotno određivanje 10% zaposlenih na određeno vreme, još ako se ima u vidu da se ne odnosi na pripravnike i na zamene odsutnih radnika? Pitam da li je to komotno, da li je to trebalo biti restriktivnije?
Zatim, još par konkretnih pitanja. Predlog zakona obavezuje Ministarstvo da do 31. decembra donese sistematizaciju. Njoj prethodi odluka Vlade o broju po organima. Kad Vlada obavezuje sebe da to donese? Pretpostavljam, pre sistematizacije. Bio je red da se kaže – Vlada će, odmah po donošenju zakona, u roku od 15 dana, utvrditi maksimalan broj zaposlenih u organima uprave. Onda bismo bili načisto.
Drugo pitanje. Uplaćivaće se sredstva prema maksimalnom broju zaposlenih. Rok za utvrđivanje je kraj godine. Budžet se donosi ranije. Na koji način će se to u budžetu iskazati? Sve su ovo pitanja koja Vlada mora vrlo jasno da objasni građanima Srbije, da budemo načisto oko toga.
Kada je u pitanju smanjenje, ovde su u pitanju tri kriterijuma. Veoma podržavam prvi kriterijum, a to je opšta neophodnost tog radnog mesta, imajući u vidu kakve su potrebe građana i privrede. To je na tragu onog našeg stava da nam treba funkcionalna, efikasna, racionalna, jeftina uprava, koja će biti u interesu građana i privrede. To nije sporno.
Drugi kriterijum su rezultati rada. On uopšte nije sporan i on mora da bude prioritetan u odnosu na sledeće kriterijume, ako hoćemo da imamo kvalitetnu upravu. Na šta upozoravam, šta može da bude sporno? Taj posao mora s velikom odgovornošću da se uradi. Ne sme ocenjivanje da bude ni na koji način zloupotrebljeno, uslovno da kažem, za ovaj posao koji nam predstoji. Na kraju krajeva, pitanje je da li je to ocenjivanje trebalo uopšte da bude u ovom zakonu, ako se stalno vrše ocenjivanja, pa čim dobije ocenu "ne zadovoljava", ide na popravni i prestaje mu radni odnos. Na ovo upozoravam iz prostog razloga što otkaz po ovom osnovu ne nosi nikakvu zaštitu. Nemojte da to zloupotrebite.
Drugi deo je kada se utvrdi sistematizacija, pa ljudi postanu tehnološki višak. Naravno, tu imaju pravo na otpremninu, na deo sredstava iz tržišta rada itd., da ne dužim više o tome. Uz podršku tome što je o ovom zakonu postignut dogovor sa sindikatom, jer smatram da sva ozbiljna i važna pitanja u državi moraju da budu rezultat socijalnog dijaloga Vlade, poslodavca i sindikata, i da ne može da uspe ništa ako je nešto na račun nečega, još jednom upućujem moju vladu da, do konačne odluke o ovom zakonu, nastavi taj proces socijalnog dijaloga sa sindikatima.
Zašto to kažem? Treći kriterijum, koji je uveden, jeste imovinsko stanje i potpuno je nejasan. Čije imovinsko stanje, pojedinca, porodice? Zato postoje rešenja koja su data u Zakonu o radu, Zakonu o državnim službenicima i u posebnom kolektivnom ugovoru koji je potpisala država sa sindikatima državne uprave, gde se traži zaštita određenih kategorija lica. Samo da nabrojim neke iz posebnog kolektivnog ugovora: trudnice, vreme porodiljskog odsustva, odsustvo radi nege deteta, odsustvo radi posebne nege deteta, zaposleni invalidi itd.
Upozoravam, ovi kriterijumi moraju da budu uzeti u obzir, ali posle kriterijuma – rezultati rada. Za ovakvu oblast, za ovakav sistem, oni moraju biti uzeti u obzir na prvom mestu. Ako su isti rezultati rada, onda moraju da se primene i ovi kriterijumi.
Nije mi jasno zašto je u ovom zakonu, a nije u zakonu o maksimiranju broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, državna uprava oslobođena člana 182. Zakona o radu, koji kaže da tamo gde je utvrđen višak nema pravo da zaposli u roku od šest meseci. Recimo, to nije urađeno u zakonu za lokalnu administraciju. Zašto bi imao pravo da zaposli ako je utvrdio da je to radno mesto višak?
Pošto već ističe vreme, vrlo kratko, povodom zakona o lokalnoj administraciji, o kome će moje kolege detaljnije pričati, želim samo nekoliko konkretnih pitanja. Osnov za primenu tog zakona je broj stanovnika. Popis je vršen 2002. godine, pre sedam godina. Dakle, vrlo je velika verovatnoća velikih promena u tom periodu. Da li je Vlada razmišljala o još nekim mogućnostima, kako da to bude najpravednije, najpoštenije, jer se sve određuje na osnovu tog broja?
Drugo pitanje – da li u ovaj maksimirani broj ulaze i zaposleni u komunalnoj inspekciji, komunalnoj policiji, jer smo sve pohvale nametnuli pre nekoliko meseci, ako se ne varam, na pet hiljada ide jedan?
Sve su to pitanja koja moraju do kraja da se razjasne. Kada budu razjašnjene okolnosti, onda će javnost podržati ovakve mere koje Vlada preduzima.