Dame i gospodo narodni poslanici, samo jedno razjašnjenje. Amandman na član 86. koji smo podneli usvojen je na sednici Odbora za prosvetu i naravno podržan od strane Vlade Republike Srbije. Imajući u vidu da je na sednici Odbora smatrano da treba još detaljnije da se pojasni taj stav koji je predložen, dogovoreno je da taj amandman uloži Odbor za prosvetu, što je i učinjeno, uz saglasnost Vlade, tako da je to postalo sastavni deo zakona, a nas interesuje suština, a ne forma i iz tih razloga mi povlačimo ovaj amandman.
Iz razloga racionalnosti, gospodine predsedavajući, ako je moguće, ista je situacija sa našim amandmanima na član 90. koji govori o ispitnim rokovima, gde smo tražili ispitni rok za oktobar, na član 110. koji govori o proceduri izbora nacionalnog saveta i na član 118. koji govori o osnivačkim pravima fakulteta koje je Srbija osnovala, da nastavljaju sa osnivačkim pravima. Mogu li sada da povučem amandmane i na te članove? Znači, 86, 90, 110. i 118. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, stav poslaničke grupe SPS, odosno SPS prema Predlogu zakona o visokom obrazovanju izneo je dr Žarko Obradović i neću uzimati vaše vreme ponavljanjem tih stavova. Želim da kažem da ću se zadržati u načelu prošavši kroz ovaj zakon na nekoliko konkretnih rešenja, za koja tražimo još da se razjasne, sve u cilju da se donese što kvalitetniji zakon o visokom obrazovanju.
Mislim da je obrazovanje delatnost od najšireg državnog nacionalnog značaja i to ono predškolsko, osnovnoškolsko, srednješkolsko do visokog obrzovanja.
U svakoj državi mora da je važno da ima dobro organizovano, kvalitetno, materijalno potjkovano obrazovanje i integrisano u Evropu, ali i ono koje čuva kulturne, jezičke i nacionalne specifičnosti svoje države i nacije. Ono ne treba da zavisi od toga ko je na vlasti, niti treba da se menja kako se vlast menja.
Mislimo da ovaj zakon o visokom obrazovanju jeste po kakrateru reformski, jer sadržaj i proces studiranja čini efikasnijim nego što je do sada, povećava odgovornost i nastavnika i studenata u procesu obraozovanja, stvara mogućnost za objektivnije ocenjivanje rada studenata, za veće i kvalitetnije angažovanje nastavnika u nastavi, postavlja uslove za osnivanje i rad visokoškolskih ustanova, čime će se nesporno povećati kvalitet tih ustanova i obim znanja onih koji uče u tim ustanova. Ponavljam, precizan stav o tome izneo je dr Žarko Obradović.
Ja ću da prođem načelno kroz pojedine odredbe ovog zakona. Prvo, mislim da je malo smetnja što nema izveštaja koji su amandmani usvojeni, jer je Vlada ovog puta usvojila veoma veliki broj amandmana i ja sam zahvalan, to je samo predlog, nije usvojeno, veoma mnogo amandmana koji bitno menjaju ono što piše u Predlogu zakona.
Recimo, kada bi se razgovaralo o Predlogu zakona i o principima visokog obrazovanja, nema u ovom tekstu, ali ima u amandmanu da je studentima omogućeno ne samo da upravljaju, nego i da odlučuju o visokom obrazovanju. To je kvalitet. Takođe, nema, a ima u amandmanu, ravnopravnost svih visokoškolskih ustanova, bez obzira na svojinska i osnivačka prava. I to je kvalitet, s tim što ova država mora da vodi računa jer će joj predstojati jedan veliki period da se obezbedi ravnopravnost kvaliteta visokog obrazovanja u svim tim ustanovama.
Kod tih visokoškolskih ustanova treba i potrebno je da se obezbedi konkurencija iz koje će proisteći kvalitet, a ne da budu visokoškolske ustanove u kojima će se na najlakši način dobiti diploma. To ne može da bude cilj ove države.
Kada je u pitanju obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja, mislim da je to značajno pitanje u ovom predlogu zakona. Iz Predloga zakona se vidi da vodeću ulogu u procesu obezbeđivanja kvaliteta visokog obrazovanja ima Nacionalni savet za obrazovanje, kao visokostručno telo. Dakle, telo pred kojim stoje veliki zadaci, iz prostog razloga što i ceo zakon, odnosno zakon ima više ciljeva, gde predstoji žestok posao i velika bitka narednih godina da se on sprovede, jer biće potrebno mnogo vremena da se ustanove prilagode svemu ovome, da se nastavnici prilagode da provedu više vremena sa studentima, da svakom posvete pažnju i da se studenti prilagode da moraju redovno da uče i tako dalje.
Kada je u pitanju Nacionalni savet za visoko obrazovanje, mi tražimo još jedno razjašnjenje.
Nema gospodina ministra, izašao je, ali da napomenem. Ne tražim ga zbog sebe, jer on ima običaj, pa kaže, dao sam ti na poslaničkoj grupi. Objašnjenje mora da se da javnosti.
Kada je u pitanju sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, mi smatramo da treba u najmanju ruku dati objašnjenje, a mislimo da treba naći i mesta, jer ako su studenti prihvaćeni kao partner u visokom obrazovanju, a u tom delu formiranja tog tela predviđena je studentska konferencija, mi mislimo ako im je dato pravo da odlučuju, a ne samo da upravljaju, što se govori u principima visokog obrazovanja, ako im je dato pravo odlučivanja u organima visokoškolskih ustanova, mi mislimo da ima mesta da im se da pravo da učestvuju u odlučivanju u Nacionalnom savetu o pitanjima koja su od značaja za njih.
Naravno, imamo u vidu da je to visokostručno telo. Ali, isto toga, imam u vidu da imamo mnogo studenata na doktorskim studijama, veoma kvalitetnih, koji mogu da učestvuju u tome. To je pitanje i tražim da se ono još jednom razjasni.
Jedno upozorenje, iako je kasnije izvršena intervencija u članu 110, moramo dobro proučiti da nam se ne dogodi kao sa Nacionalnim prosvetnim savetom da donesemo zakon, ustanovimo kako se on bira, a onda prođe godinu dana dok ne izaberemo Nacionalni prosvetni savet, jer nije bila do kraja razrađena tehnologija izbora.
Takođe, upozoravam i na još jedno pitanje Komisije za akreditaciju, koja u celoj ovoj priči dobija veliko mesto i gde će oko članstva komisije biti najveća tuča. Dakle, imajući u vidu koje su sve ingerencije komisije za akreditaciju.
Sledeće pitanje za koje smatram da treba da se još jednom razgovara, to je pitanje vezano za visokoškolske ustanove i to, što se mene tiče, iz dva ugla. Prvo, naravno da je ovde predviđeno i daje se, promoviše se koncept integrisanog univerziteta, i to je nešto kao proces, nemam ništa protiv, ali da li je dovoljno sagledano sve, nije li to prenaglašena uloga u odnosu na fakultete.
Da li su i sve ingerencije koje su date univerzitetu takve da neke mogu da se prenesu i fakultetima i obrnuto, a daću vam jedan primer. Da li su fakulteti dovoljno osposobljeni da mogu da vrše izbor uz sva zvanja nastavnika, naravno, uz određenu koordinativnu funkciju univerziteta.
Sa druge strane, dato je pravo fakultetetima, odnosno njihovim organima upravljanja da sami donose odluku o visini školarine i mi imamo jednu praksu da jedan fakultet ima 40.000, drugi 70.000, a treći 100.000. Nije li to pitanje koje bi trebalo da se nađe u ingerenciji univerziteta u smislu utvrđivanja nekih kriterijuma, jasnih, kako i na koji način se to može odrađivati kada je u pitanju školarina.
Dobro je da je Vlada prihvatila amandman kada se osnivaju odeljenja van sedišta visokoškolskih ustanova. Mi ne bolujemo od toga da li je to naš amandman ili Vladin, nas interesuje to rešenje. To znači da se odeljenja mogu osnivati, ali u postupku akreditacije, kao i sve ostale visokoškolske ustanove. Ovo iz razloga što smo imali jednu invaziju osnivanja odeljenja u Srbiji po prostorijama kućnog saveta, večernje škole itd. Nešto što samo može u stvari da degradira visoko obrazovanje. Mislim da se ovim načinom da se odeljenja mogu osnivati, ali u postupku akreditacije, sprečava dalje taj proces koji je bio.
Kada je u pitanju finansiranje, želim da kažem da Vlada mora da vodi računa ako izađe sa Predlogom zakona koji su ciljevi zakona, da će morati da stvori materijalne uslove da se to sprovede, jer bez toga, bez materijalnih uslova za visokoškolske ustanove, bez poboljšanja materijalnog položaja nastavnog osoblja, bez mogućnosti studenata svih da studiraju na najjeftiniji mogući način, sve to neće biti sprovodljivo.
Mi ovde podržavamo opredeljenje Vlade da sve više afirmiše, odnosno da najviše afirmiše koncept besplatnog školovanja, onoliko koliko su u mogućnosti države, ali isto tako insistiramo kod onog dela koji govori o samofinansiranju da samofinansiranje na državnim univerzitetima ne može da bude potpuno isto kao samofinansiranje na BK univerzitetu i nekim drugim univerzitetima, da i tu moraju da postoje kriterijumi kako, do koje visine i na koji način.
Sledeće je pitanje prava i obaveza zaposlenih na visokoškolskim ustanovama. Mislim da je taj deo dobro urađen. Upozoravali smo i još jednom upozoravamo, poštujući i uvažavajući ogroman broj profesora na koje se to ne odnosi, ovaj zakon je imao zadatak i da spreči jedan broj profesora koji su se ponašali kao trgovački putnici, koji su šetali od fakulteta do fakulteta u Srbiji. Mi smo predložili da tome mora da se stane na put. Profesor mora sve vreme da potroši, pre svega, sa svojim studentima, u svojoj ustanovi, da može da obezbedi redovnost i nastave, i prisustva i neposredan rad sa studentima.
Vlada je intervenisala ovde na dva načina. Mi ćemo podržati oba. Jedan je da zbog sukoba interesa oni profesori koji predaju na državnim visokoškolskim ustanovama ne mogu da predaju i na privatnim. Drugi, kroz povećanje procenta broja profesora sa 60% na 70%, koji moraju da budu u punom radnom odnosu u visokoškolskoj ustanovi. Mi znamo da su ti kriterijumi veoma visoki, ali ako im ne postavimo tako visoke ciljeve nećemo učiniti nikakav poseban napredak. Dakle, mi ćemo i dalje tragati za rešenjem koje će obezbediti ovo o čemu pričam.
Pre kraja, nešto vezano za studente. Pozdravili smo formiranje studentskih konferencija, studentskog parlamenta, učešće studenata u upravljanju i odlučivanju.
Tražimo da nađu mesta i u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje i mislimo da je ovde korektan odnos zakon predvideo i za studente, počev od upisa koji daje šansu najboljima da se bez obzira na materijalne mogućnosti mogu upisati besplatno, preko toga da oni koji se upišu kao samofinansirajući mogu ako redovno završe da pređu na budžetsko finansiranje. To su sve neke stvari koje mi podržavamo.
Ono na čemu smo insistirali, što za sada imamo podršku Vlada, a očekujem da će se ona verifikovati večeras na Odboru za prosvetu, a to je prilagođavanje broja rokova za ispite prema svemu tome. Vlada je prihvatila da student može da polaže još dva puta, kada se to matematički izračuna nedostaje jedan ispitni rok, pa onaj ko završi drugi semestar letnji u junu, može da polaže u junu ili septembru, ali nema tog trećeg. Stoga smo mi predložili da to budi i oktobarski rok.
Naravno, imamo u vidu da Zakon omogućava studentu da veoma veliki procenat tih bodova stekne u toku škole. Intencija jeste u tome u toku školske godine, a onaj manji da osvoji na ispitima i verovatno će se nekog dana i taj broj ispitnih rokova smanjivati, ali mislim da u ovom trenutku je ovo dobro rešenje.
Ono što takođe još jednom upozoravamo, mislimo da je za studente veoma važno da ima pravo da se upiše, da ima pravo da jeftino studira, da dobije kvalitetno predavanje i da odgovori svim obavezama koje ima. Još jednom upozoravam da mora da se uvede red kada je u pitanju samofinansiranje, odnosno kada je u pitanju određivanje cene školarine.
Na kraju, mislim da su u prelaznim i završnim odredbama data fer rešenja i za nastavno osoblje, i za studente, i za visokoškolske ustanove, i vremenski periodi kada to sve treba prilagoditi. Posebno ističem dve stvari. Jedno je da je intervenisano kod načina izbora prvog Nacionalnog saveta, da ukoliko oni koji čine Nacionalno-prosvetni savet ne dostave svoje predloge, da ih Skupština može birati iz reda tih struktura, ali na predlog nadležnog odbora, što je nedostajalo. To mislim da omogućuje da ne dođemo u situaciju da Nacionalno-prosvetni savet biramo godinu dana.
Ono što takođe pozdravljamo to je ta osobenost Srbije u odnosu na Evropu, bez obzira koliko su u Evropi poznati univerziteti, a ne fakulteti, a to je što je intervenisano u članu 118. da fakulteti koji su do dana donošenja zakona postojali zadržavaju svojstvo pravnog lica, osim ako ga sami ne prenesu na univerzitet.
Sve to kada se ima u vidu, želim da kažem da je Vlada prihvatila naših 7 amandmana. Usmeno imamo obećanje Vlade za još 4. To pričam, želim da istaknem, imajući u vidu početak ovog mog izlaganja. Mislim da je Vlada ovde učinila da stavi do znanja da nije sujetna, već da jednostavno traga i ona za boljim rešenjima.
To je taj prvi korak koji treba da obezbedi konsenzus kada je u pitanju obrazovanje kao značajna nacionalna i državna delatnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada se na dnevnom redu nađe Zakon o budžetu ili zakon o izmenama i dopunama budžeta, naravno da je to najvažnije pitanje. Logično je, vlast ima onaj ko vlada budžetom.
Imajući u vidu da se na dnevnom redu nalazi i zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, koji je zbog važnosti zakona o izmenama i dopunama budžeta, nekako, čini mi se neopravdano, potcenjen, odnosno nalazi se u senci ovog prethodnog zakona. Držim da je to važan zakon koji je osnova za donošenje zakona o budžetu.
Vašu pažnju ću zadržati na izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, imajući u vidu da je naš predstavnik Jovan Todorović govorio o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu. Predlagač je u obrazloženju zakona naveo razloge za donošenje zakona. Kao razlog - da se na jedinstven i celovit način, kojim je uređen budžetski sistem, posebno sadržaji, planiranje, priprema, donošenje i kontrola budžeta Republike i budžeta lokalnih vlasti, unaprede dosadašnja rešenja na osnovu iskustava o primeni zakona. Naravno, tu je definicija suficita i deficita, precizno određenje direktnih i indirektnih korisnika budžetskih sredstava.
Ono što mislim da je važno i na čemu ću zadržati vašu pažnju je - u cilju obezbeđivanja uslova za kontrolu javnih prihoda precizirane su odredbe koje se odnose na procedure i izradu završnih računa, jer se kroz proces konsolidacije prihoda i rashoda vrši svojevrsna kontrola, u koju su, po vertikali, uključeni svi nivoi korisnika. Na ovom pitanju ja ću zadržati vašu pažnju.
Naime, u Predlogu zakona ponuđena je promena člana 7. osnovnog zakona koji govori o odgovornosti za izvršenje budžeta. Tu je predviđeno da, ukoliko se izvršavanjem sredstava, koja se iz budžeta Republike prenose drugim nivoima vlasti, ugrozi izvršavanje Ustava i posebnim zakonima utvrđenih obaveza Republike, ministar može privremeno da smanji, odnosno obustavi sredstva koja se prenose drugim nivoima vlasti i o tome odmah obaveštava vladu.
Naravno da je, kada je u pitanju ova odredba, potreban oprez. Potreban je zbog moguće zloupotrebe. Potreban je i zbog mogućeg straha u nesigurnost finansiranja javne potrošnje na nivou lokalnih samouprava. Insistiram na obraćanju pažnje na ove odredbe.
Isto tako, s obzirom da je u pitanju budžetski sistem, ta odgovornost mora da doseže do svih nivoa vlasti. Dakle, to važi i za lokalne vlasti - sprečavanje zloupotrebe. One su i te kako prisutne.
Navešću jedan primer, od niza primera, zato što je najnoviji. Gradska vlast u Beogradu, u liku gradonačelnika Bogdanovića, zloupotrebljujući svoj položaj, uskratila je finansiranje opštine Surčin, sa obrazloženjem da se ne zna ko je na vlasti. Predsednik opštinskog odbora njegove stranke obavestio ga je da su sad oni na vlasti, iako ti, koji su ga obavestili, i taj koji je obavešten, znaju da to nije tačno.
Da se razumemo, nova većina je moguća, i ako je ima, nije sporna, ali nije sporno ni da se to realizuje tačnom primenom zakona i poslovnika. On je precizirao veoma jasno, kada se stvori većina, podnese se zahtev za sazivanje sednice skupštine, pa se podnese pismeni zahtev, sa potpisom za smenu predsednika itd. Na taj legalan način dolazi do promene vlasti. Međutim, u ovom slučaju, iako se zna da toga nije bilo, Bogdanović je jednostavno uskratio finansijska sredstva opštini.
To će biti tako sve dok se ne stvore mogućnosti, bilo kupovinom odbornika, što je postala moda u Beogradu, da stvori većinu, kao što je to i u drugim opštinama činio. Ako je nema, on će uskratiti sredstva. To je zloupotreba. Na njih to mora da se odnosi.
Razumem uloge velikih kada je Surčin u pitanju. Tamo je zemljište veoma atraktivno, a to je postala moda da se uzima, otkupljuje, zakupljuje zemljište. U Surčinu je to veoma aktuelno. Ali, gle slučajnosti, oni koji ga zakupljuju su opet "Krmivo produkt", predsednik Opštinskog odbora stranke, skoro slučajno, opet u saradnji sa PKB. Mnogo slučajnosti na jednom mestu.
Dakle, insistiram na tome da se odgovornost za izvršenje provlači od vrha do najnižeg nivoa vlasti. Naravno, mediji prećutkuju ove zloupotrebe. Kada kažem mediji, ne mislim na one koji sebe drže da su nezavisni. Mislim na one koji kažu da su nezavisni. Ne mislim na gradski informativni servis Studio B, jer je on jednostavno privatni bilten Bogdanovića.
Drugo što želim da kažem, da bih malo rasvetlio još neko važno pitanje, opet o kontroli izvršenja sredstava, imajući u vidu da sistem podrazumeva ne samo sadržaj, pripremu, planiranje budžeta, već i kontrolu, kao važan deo sistema. To su završni računi.
Članom 7. osnovnog zakona utvrđena je odgovornost, pa na još nekoliko mesta je utvrđena ta odgovornost. U članu 64. osnovnog zakona je dat precizan kalendar kako se i kada podnose završni računi. Doduše, ponuđena je izmena i dopuna u ovom zakonu, ali krajnji rok nije diran. Tamo stoji: 1. jul tekuće godine je krajnji rok za dostavljanje završnog računa Narodnoj skupštini. Moram da kažem i da podsetim javnost, a i čuli smo danas neke stvari koje su za pohvalu prvi put. Želim da pitam, da li je prvi put da se u zadnje četiri godine nijedan završni račun ne podnese. Da li je i to prvi put?
Podsećam, za 2001, 2002, 2003. godinu i očekujem i ne sumnjam da će redovno za 2004. godinu ova vlast podneti završni račun. Još nešto da podsetim javnost, 2001. godine hit je bio kada je Božidar Đelić odštampao obrazac krivične prijave, menjao imena i prezimena, davao nalog kako da se popuni i da se traga za tim obrazloženjima. To je bio veliki hit, veliki juriš. Nemam nikakvo opterećenje, nemam nikakav problem, nikada nisam bio u strukturi vlasti. Znam da posle četiri godine te krivične prijave su i dalje u fazi istrage. Valjda čekaju da se ponovo ne daj Bože, vrati DOS na vlast, pa će da ih aktiviraju.
Dakle, podsećam na to vreme i napominjem, nikoga ne želim da amnestiram niti mi pada na pamet da amnestiram onoga ko se sukobio sa zakonom, jer i ja sam pre svega kao socijalista imao te štete. Tražim isti aršin za sve. Zašto? DOS-ova vlast, koja sada stvara jednu idiličnu sliku o sebi, pa i za vreme kada je bila na vlasti i sada kada je bivša vlast, prosto vidim, utrkuju se sa svojim savetima. Sadašnja vlast se na vreme setila, pa je rekla, da ne bi došla u takvu situaciju, ona je smislila način bolji, nema završnog računa.
Naravno, sami sebe ne bi da kontrolišu i za svaki slučaj još izmene, pa više nenamensko trošenje sredstava budžeta nije krivično delo, nego prekršaj. Doduše, u izmenama i dopunama zakona taj deo se suštinski ne dira, doduše povećavaju se kazne za prekršaje.
Tako se povećava kazna za prekršaj ko ne napravi završni račun prema članu 65. Zakona. On tamo jasno govori o sadržaju, izveštaj o kapitalnim rashodima finansiranja, kada će građanin imati prilike to da sazna. Izveštaj o izvršenju budžeta, objašnjenje velikih odstupanja između odobrenih sredstava i izvršenja. Izveštaj o primljenim donacijama, da li su građani i kad saznali od tih koji tako lepo i danas pričaju o sopstvenoj vlasti do 2003. godine, da li su i kad dobili izveštaj o donacijama, gde su pare završile, ko se sve tu ogrebao, i ostalo, izveštaj o korišćenju sredstava iz tekuće rezerve, i da ne nabrajam dalje.
Dakle, zakon predviđa kazne, ako nije napravljen završni račun prema takvom sadržaju. Šta biva ako nema uopšte završnog računa. Jednostavno, lakše je da ga nema. Još nešto želim da podsetim i na kraju da postavim pitanje vladi, jer je podržavam. Prvo pitanje, kada je donet Zakon o budžetskom sistemu, tada je još jedna odredba uneta, potrebna je eksterna revizija. To je odličan razlog da ne bude završnog računa, jer nema eksterne revizije.
Doduše, tamo je stajalo, dok se ne odredi vrhovna revizorska kuća. Skupština će to da odredi revizora. Sada prvi put vidim, danas ili za naredni saziv sednice, da se predviđa i određivanje revizora od strane Skupštine za završni račun. Doduše, opet bi malo čudna slučajnost bila i tu predviđeno za revizora, ali to kada bude ta tema na dnevnom redu. Ono što želim da pitam, da pitam ovu vladu, zbog čega nema završnog računa.
Ovo pitam iz dva razloga. Prvi razlog, jer razumem prethodnu vladu, zašto bi ona podnosila završni račun u kome bi se videle sve zloupotrebe sredstava iz tog vremena. To bi jako poremetilo onu lepu sliku koju stvaraju o sebi kako su bili najbolji.
Drugo pitanje, ako je potrebna eksterna revizija posle donošenja Zakona o budžetskom sistemu, zašto nikada Skupština nije usvajala završni račun za 2001. godinu, a za koju nije trebalo. Zato razumem prethodnu vladu, jer mnogo toga bi se videlo. Šta ne razumem? Ne razumem ovu vladu, zbog čega to ne dostavlja Narodnoj skupštini. Neću da verujem da je razlog da želi da sakrije te zloupotrebe.
Vraćam se na početak, svako treba da odgovara za zloupotrebe, ali isti aršin za sve. Umesto toga smo slušali, i gledali i čitali u štampi izjave od strane aktuelnih ministara sada, o zloupotrebama prethodnih ministara, pa za Đelića nešto. Danas smo čuli i za Direkciju za puteve itd.
Jednostavno rečeno, postavljam pitanje i tražim od ove vlade da podnese završne račune sve. Ova vlada nema razloga da krije ničiju, pa ni odgovornost onih koji su pre nje vršili zloupotrebu tih sredstava.
Vratiću se na sam početak, budžetski sistem je važno pitanje i nije sporno, ali nije važno samo planiranje, priprema, donošenje, rasprava, ko će sa koje stavke da se skine i da se stavi na drugu, veoma je važna kontrola izvršenja budžeta. Kontrola izvršenja budžeta na svim nivoima. Verujem da ova vlada to hoće i očekujem od ove vlade da posebnu pažnju posveti tom delu, jer je to najslabija tačka u budžetskom sistemu. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, još nekoliko reči, vezano za ovaj amandman. Podsetiću vas da sam se prilikom načelne rasprave o ovom zakonu izjasnio da je osnovni razlog za donošenje ovog zakona, kako je navedeno u obrazloženju, eliminisanje suprotnosti koje su se nalazile u postojećem zakonu. Mi to podržavamo i to nije sporno.
Izmena člana 158. Zakona, koji se menja ovim izmenama i dopunama, nema nikakve veze sa suprotnostima. Član 158. koji govori o otpremninama prilikom dobijanja otkaza nije u suprotnosti ni sa jednim članom zakona. U članu 158. poslanici su tada izglasali da je pravedno, da je potrebno da radnici dobiju po jednu trećinu zarade za svaku godinu radnog staža. To je već odlučeno u ovoj skupštini i nije u suprotnosti ni sa čim. Nema razloga da se menja član 158, odnosno da se menja način obračuna otpremnine.
Ovo posebno ističem zato što ovakvo ponuđeno rešenje – da do 10 godina radnog staža radnik dobija trećinu, a preko 10 godina četvrtinu – nije dobro i nije pošteno prema radnicima u drugoj polovini radnog i životnog veka.
Takođe vas podsećam da ne mogu reforme da se lome samo na radnicima, samo na tim ljudima. Mi sada imamo jednu apsurdnu situaciju – da se stimuliše otpremnina uz otkaz radnicima mlađim od 10 godina, a da se destimuliše onima koji imaju preko 20 i 30 godina, a da pri tom dobijaju otkaz. Em što dobiju otkaz posle 30 godina staža, em dobijaju manju otpremninu, em neće niko da ih zaposli. Oni su najveća žrtva ovih nazovi reformi.
Još ako se tome doda ova polemika prethodnih dana o izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koje opet, kako je najavljeno, pogađaju ljude iz druge polovine radnog i životnog veka i penzionere, sve se lomi preko njihovih leđa. Mislim da je dobro da se ne prihvati izmena člana 158, odnosno da se prihvati amandman da član 158. ostane i dalje da važi.
Što se tiče zakona o PIO, mi smo bili protiv njega, mi smo i dalje protiv njega i dobro je što ga je ova vlada povukla, jer jednostavno mislim da je doprlo do nje da ne mogu na teret tih ljudi, u starosti, koji su zaradili to, da se prelamaju sve reforme. Ista je priča i za ovaj član i za ovaj amandman po ovom članu. Dakle, član 158. u važećem zakonu treba da ostane kakav je bio, odnosno amandman treba da se prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ako pođemo od razloga za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, a kratko ću se zadržati na tome, u obrazloženju stoji da je usvajanje jednog broja amandmana narodnih poslanika prilikom donošenja zakona imalo za posledicu da su odredbe pojedinih članova zakona međusobno suprotne.
Suprotnost odredaba zakona postoji u delu koji se odnosi na uređivanje drugih primanja po osnovu radnog odnosa, naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, kao i kod ostvarivanja prava kod prestanka radnog odnosa zbog neostvarivanja rezultata rada od strane zaposlenih. Iz navedenih razloga predlažu se izmene ovog zakona.
Prvi razlog zbog čega se predlažu izmene Zakona o radu su navedene suprotnosti. Drugi razlog zbog čega se predlažu izmene Zakona o radu, kako stoji u obrazloženju, jeste: "Vrši se preciziranje pojedinih rešenja u Zakonu o radu, kao što je trajanje porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, u slučajevima kada zaposlena žena u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena koja ima jedno, dvoje ili troje dece, a u narednom porođaju rodi dvoje ili više dece, radi obezbeđivanja prava na navedeno odsustvo u trajanju od dve godine ukupno i za ove žene". To je u obrazloženju dato kao razlog za izmene zakona, ponavljam, da bi se otklonile suprotnosti i precizirala odredba zakona, konkretno člana 94.
Ako bismo posmatrali ovo obrazloženje, razlog koji je naveden u obrazloženju, tu spora nema. Očigledno da suprotnosti koje postoje moraju da se otklone i očigledno da ono što nije dovoljno precizno mora da se precizira. Ovo napominjem iz razloga što se to odnosi na članove 118. i 120, koji su međusobno suprotni, zatim na članove 179. i 190. postojećeg zakona i rekao sam već na član 94. Promene zakona kod ovih članova zaslužuju apsolutnu podršku.
Mi ćemo podržati, uz napomene da tu neka rešenja nisu do kraja dobra, ali ako se pogleda dalje tekst izmena i dopuna Zakona o radu, vidi se da nisu samo te izmene u pitanju. Konkretno, navešću, menjaju se i članovi 62, 77, 94 (dodat je član 94a), 108, 111, 158. i 191.
Treba malo da razgovaramo i da vidimo o čemu se tu radi. Dakle, pored ovih članova koji su suprotni i koji nisu sporni, postavljam pitanje, zbog čega se vrše promene drugih članova, ako je već razlog za promene Zakona o radu ovaj o kome sam govorio, jer ti članovi nisu u suprotnosti. Verujem da ću dobiti odgovor, često sam ga dobijao, radi finansijskog rasterećenja poslodavca.
Ne možemo da prihvatimo više to obrazloženje i da teret reformi, teret tranzicije snose oni koji inače teško i najteže žive. Ne možemo da prihvatimo više da jednostavno sav teret podnose oni koji ili ne mogu da se zaposle ili se zaposle, a onda ih otpuste sa posla, ili ako rade, strepe za svoje radno mesto, ili ako su završili rad, strepe šta će im se dalje događati sa penzijama.
Iz tih razloga, treba detaljno pogledati sledeće, ići ću redom. Dakle, postavljam pitanje Vladi, ako već imamo informaciju da budžet ima suficit, koji je onda to razlog da se pravi vremenska rupa od septembra do kraja godine. Naime, izmenama člana 94. Zakona, a dodavanjem člana 94a, to vam je pojašnjenje i dalje na kraju predviđa se da se primenjuje od 1. januara 2006. godine.
Na prvi pogled nije sporno, ali se ipak pojavljuje jedna dilema. Od marta do avgusta, ako se bude usvojio ovaj zakon, oni koji su počeli porodiljsko bolovanje imaće dve godine. Dakle, od septembra do kraja godine imaće godinu, a od nove godine opet dve godine. Da li je Vladi potrebno da pravi takvu vremensku rupu i koliki je to finansijski efekat, jer mislim da to nije dobro i da to rešenje nije, što se tiče Vlade, prihvatljivo.
Stvarno ne vidim zbog čega oni koji odu na porodiljsko bolovanje u ta četiri meseca ne bi imali to pravo, a onda od 1. januara 2006. godine ponovo imali to pravo. To mi nije jasno.
Drugo pitanje, odnosi se na član 108. Zakona o radu, dakle, prilikom usvajanja amandmana predviđeno je da minuli rad bude isplaćivan u iznosu od 0,5%.
Predlaže se izmena na 0,4% i to na prvi pogled nije sporno, tako je Opštim kolektivnim ugovorom i sada predviđeno, ali su sporne dve stvari. Zbog čega se menja jedna odredba koja je usvojena pre nekoliko meseci, a nije u suprotnosti kao što se navodi u razlozima za obrazloženje zakona? Opet, pretpostavljam, zarad finansijskog rasterećenja poslodavaca. Upozoravam i još jednom iznosim naš stav, reforme su nužne, ali nema uspešne reforme bez socijalnog prava, a ni jednog ni drugog bez socijalne pravde.
Ne može sve da se svali na pleća radnika, jer nema uspešne reforme bez ravnomernog pristupa, a vezano za to, to mora da se sredi.
Dalje, vezano za topli obrok, regres, jedna dilema i postavljam pitanje Vladi. Članom 118. je predviđeno da je obaveza poslodavca da isplaćuje topli obrok i regres. Članom 120. je predviđena mogućnost poslodavcu da to uradi. Očigledno jedno sa drugim ne ide. Ali, šta se nudi? Nudi se rešenje, opet jedno koje pravi neku rupu do 1. januara 2006. godine.
Naime, nudi se da član 118. počne da se primenjuje tek od 1. januara 2006. godine, a član 120. do 1. januara 2006. godine. Dakle, ako pri tome imamo u vidu da Opšti kolektivni ugovor, koji je na snazi i koji važi do kraja septembra, ima predviđenu obavezu isplate toplog obroka i regresa, ostaje onaj deo samo – septembar, oktobar, novembar i decembar, odnosno bez septembra, dakle, tri meseca, i to će biti mogućnost, da bi od 1. januara 2006. godine ponovo bila obaveza.
Zašto to Vlada radi, zar je to toliki trošak, zar je to toliki izdatak i zar je, postavljam pitanje Vladi još jednom, radnik trošak ili je radnik ravnopravni učesnik u procesu stvaranja. Mislim da to nije prihvatljivo. Umesto što se tačke 2) i 3) člana 120. primenjuju do nove godine, a onda brišu, a kod člana 118. tačke 5) i 6) brišu, pa primenjuju od 1. januara, mislim da tu jednostavno ministar ima priliku na odboru preko amandmana da stvarno ovu nelogičnost ispravi.
Dakle, zašto za ta tri meseca? Neka se član 118. primenjuje kao što se primenjuje do kraja, pogotovu što je izvršena korekcija i ispravka i što su ti izdaci već svrstani u zaradu, dakle nisu neoporezovani. Rešenje se traži zato što je član 120. u suprotnosti sa članom 118, a ne obrnuto.
Sledeće pitanje odnosi se na otpremninu i to je član zakona koji se menja, a nije našao mesto u obrazloženju, u razlozima za donošenje zakona. Dakle, nije u suprotnosti ni sa čim. Podsećam, predviđeno je važećim zakonom da se radniku koji dobije otkaz isplaćuje otpremnina u iznosu od jedne trećine zarade za svaku godinu radnog staža u celini. Sada i ta odredba je rezultat usvajanja amandmana na samoj sednici, a u Predlogu zakona nije bilo tako.
Ako je tada već iskazan stav da treba tako, zašto ga sada menjamo, a nije u suprotnosti sa nekim drugim članom? Šta se ovde nudi? Nudi se jedna kombinacija onog prethodnog i ovog, dakle, do 10 godina jedna trećina, a od 10 godina jedna četvrtina. A zašto? Doduše, to je sada malo preciznije nego što je bilo ranije, pa se sada i kaže precizno, zbir jedne trećine do 10 i jedne četvrtine iznad 10 godina, ali zašto se to radi kada ni sa čim u suprotnosti nije, osim u suprotnosti sa željama poslodavaca da ga što manje košta taj najveći trošak - radnik. Efekti nisu baš tako mali u odnosu na radnika.
Molim vas, kada pogledamo sliku socijalnog stanja u Srbiji, u najtežoj situaciji su radnici, a kada to posmatramo, u najtežoj situaciji su radnici koji su u drugoj polovini radnog i životnog veka. Na njima se sve reforme lome, na njihova pleća se sve prevaljuje i sada one koji imaju do 10 godina staža neće ova promena zakačiti, jer će dobijati trećinu plate po godini staža. Oni koji imaju 30, njih će da pogodi, i umesto da dobije 10 plata, on će dobiti daleko manje, konkretno oko osam i nešto plata.
Zbog čega to radimo? Ako je ovde razlog finansijsko rasterećenje poslodavaca, ne prihvatamo više taj razlog. Ne mogu samo radnici da snose teret, a pogotovo kada već imamo toliko primera u javnosti da se u drugim javnim i državnim ustanovama isplaćuje po 200 evra godišnje po godini staža. Zašto bi oni mogli to da imaju, a radnici, oni narodni, obični, kod poslodavca nemaju. Mislim da ta promena nije prihvatljiva.
Kada je u pitanju usaglašavanje članova 179. i 190. radi se o otkazu radniku koji ne ostvaruje rezultate rada. Napravljena je jedna kombinacija ta dva člana i mislim da je prihvatljiva. Šta nije prihvatljivo? Što se ponovo u ovim izmenama, kada se taj član menja, niko nije upustio u obavezu poslodavca da utvrđuje rezultate rada radnika, ali da postoje neki kriterijumi, da postoji neki merljiv način, da postoji vremenski period u kome se prati rad nekog radnika da bi se došlo do pravih rezultata, a to je suština koja je trebalo da se promeni u ovom zakonu.
Nije sporno da onaj ko ne ostvaruje rezultate rada dobije otkaz, ali je veoma sporan način na koji se to utvrđuje. Veoma je sporno ako toj odredbi podležu oni koji ostvaruju rezultate, ali eto nisu na neki drugi način podobni. To je važnija promena koja je trebalo da bude ovde, jasan kriterijum, jasna merila i vremenski period u kome se to prati.
Kod člana 191. u pitanju je novina, koja takođe može da izazove dileme. Naime, članom 191. Zakona predviđeno je da radnik na osnovu pravosnažne presude suda, ako je neopravdano dobio otkaz, ima pravo da zahteva da se vrati na rad. To je jedna kategorija i ona je ostala.
Drugi deo tog člana odnosi se na to da je poslodavac dužan da nadoknadi svu štetu radniku za vreme za koje nije radio, a neopravdano je dobio otkaz. To nije sporno. Šta je u stvari dodato?
Dodato je, doduše kao mogućnost i ostavljeno sudu da ceni, da ako poslodavac to zahteva sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i stava 3. ovog člana u dvostrukom iznosu.
Ta odredba može da izazove takođe mnogo problema i mnogo dilema. Zašto? Zato što poslodavac može da je zloupotrebi i može da kaže - slušaj, mene ništa ne koštaju državne pare da platim, a neću da ga vratim na posao. To je jedna strana i budimo realni. Postoji druga - vratiću ga na posao, ali ću ga šikanirati da će sam pobeći sa posla. Tu je potrebna mera da se nađe, ali iz tih razloga najmanje što treba ovde da se uradi jeste da se ne dvostruko nego višestruko plati.
Konačno, da zaokružim, mislim da ovde ima članova, pokušao sam da ih nabrojim, koji zaslužuju promenu, jer odgovaraju razlozima za donošenje ovog zakona. To su članovi 118. i 120, s tim što treba 120. brisati, a ne praviti gimnastiku, pa 120. da važi do nove godine, 118. da važi od nove godine. Mislim da to nije ozbiljno.
Takođe, kod članova 179. i 190, koji jesu u suprotnosti, mislim da je nađeno rešenje što se tiče isplate naknada. Ono što nije urađeno, to su kriterijumi.
Mislim da najviše dileme može da izazove ova odredba da porodiljsko odsustvo važi dve godine, do avgusta i od nove godine, a od avgusta i od nove godine da ne važi. Mislim da je to neozbiljno, da nema potrebe i da jednostavno ne odgovara razlogu zbog čega je taj amandman uveden, a to je da se pozitivno afirmiše ta oblast.
Konačno, mislim da su ovde, kroz promene članova zakona koji su u suprotnosti, jednostavno predviđene i izmene nekih drugih članova koji nisu u suprotnosti. Stoga mi ćemo svoj stav odrediti tek prilikom glasanja o tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, stav o Predlogu zakona o Vladi i Predlogu zakona o državnoj upravi poslaničke grupe SPS juče u popodnevnom radu izneo je dr Žarko Obradović i ne bih da ga ponavljam.  Kratko, uz podršku donošenju ova dva zakona, izneo je i upozorenja naše poslaničke grupe, strahove, postavio pitanja na koja zahtevamo odgovor od ministra.
Samo bih nekoliko rečenica dodao, posmatrajući i jedan i drugi zakon, samo iz jednog ugla. Kada je u pitanju zakon o Vladi, pošao sam od prvog i osnovnog cilja koji je predlagač naveo u obrazloženju, a to je da se jasnije urede odnosi Narodne skupštine i Vlade, naravno uz onaj drugi koji podržavamo i dajemo podršku da Vlada uredi i organizuje sebe na najbolji mogući način. Iz tog ugla ću govoriti, ugao odnosa Vlade i Skupštine.
Predlogom zakona jasno je definisana predlagačka funkcija Vlade. Dakle, Vlada predlaže zakone, druge opšte akte, Skupština ih usvaja, a zatim ponovo jasno je definisana uloga Vlade u izvršavanju zakona. To su njene osnovne, uz naravno sprovođenje politike, ograničene Ustavom i zakonom, nadležnosti.
Šta nije dovoljno jasno i na šta mi upozoravamo Vladu? Nije dovoljno jasno predviđena Predlogom zakona, da tako upotrebim izraz, izveštačka funkcija, kako se izvršavaju zakoni, kako se sprovodi politika, kakvo je stanje u svim oblastima iz domena odgovornosti Vlade.
Zašto to kažem? U članu 36. Predloga zakona o Vladi stoji da Vlada podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o radu zajedno sa podnošenjem predloga završnog računa budžeta Republike Srbije. Na prvi pogled to je logično i ne bi bilo nikakvih problema, ali šta nije logično i zbog čega ova odredba izaziva veliki strah, podozrenje, a direktno i političke posledice?
Jasno je da se izveštaj podnosi zajedno sa završnim računom, ali nije jasno kada se završni račun podnosi, odnosno Zakonom o budžetskom sistemu takođe je jasno kada se podnosi završni račun. Ali, iza toga sledi da su potrebni revizori, potrebno je čitav niz drugih radnji. Drugim rečima, nema završnog računa. Želim da vas podsetim da prethodna vlada, Dosova vlada, nijedan završni račun Skupštini nije podnela, niti je Skupština razmatrala ijedan završni račun.
Želim da upozorim ovu vladu da ne dozvoli istu situaciju, jer evo već je maj, da ne dođemo u situaciju da nema završnog računa. Za onu prethodnu vladu znam, siguran sam da nije smela da podnese završni račun zbog ogromnog kriminala koji je bio u trošenju sredstava budžeta. To razumem.
Ne razumem ovu vladu zašto ona nije podnela, kada se obavezala, sve te završne račune, da se tačno vidi crta, da Srbija sazna kako su trošena sva ta sredstva, gde su otišla itd. Mislim da je to jedan ogroman minus i ove vlade, što na taj način štiti one koji su na način, kakav je već bio, sva ta sredstva utrošili, ne zna se kuda.
Zato dovodimo u pitanje i ovu odredbu. Mislim da Vlada treba da podnese redovno i uredno izveštaj o radu, stanje u oblastima za koje je odgovorna, u sprovođenju politike, i to treba da bude normalna funkcija i normalan odnos Vlade i Skupštine, da Vlada pred Skupštinom podnosi taj izveštaj, da Skupština i na taj način vrši kontrolu rada Vlade, pored onih predviđenih.
Doduše, i Skupština nosi deo odgovornosti, ona se ne trudi dovoljno da vrši svoju kontrolnu funkciju prema Vladi. Rasprava o izveštaju, razgovori, utvrđivanje odnosa i kritike prema Vladi ne znači rušenje Vlade, ali znači i te kako upozorenje i zahteve šta da se radi.
Pored nedostatka zakona o Narodnoj skupštini, koji bi takođe trebalo, paralelno sa Predlogom zakona o Vladi, da se razmatra, ovo je jedna velika manjkavost i očekujemo da Vlada, prema svojim obećanjima, odradi taj deo posla.
Drugi deo, vrlo kratko, vezano za Predlog zakona o državnoj upravi. Poći ću od osnovnih ciljeva koje je ova vlada, uz našu podršku, usvojila u reformi državne uprave: decentralizacija, depolitizacija, profesionalizacija, racionalizacija i modernizacija. Naravno, nisu to samo ciljevi. Cilj je, što mi i tražimo, da bude efikasna, da bude u službi građana, da bude jeftina za građane, da ne košta puno, da struka i znanje budu prioriteti u odnosu na političku pripadnost i lojalnost.
Kratko da pređem preko toga. Decentralizacija se vidi iz ovog institucionalnog okvira, koji je dat ovim zakonom o državnoj upravi, i dekoncentracija. Tu možemo da se složimo.
Kada je u pitanju depolitizacija, ona se samo nazire, nikakvih garancija, a to je ono što tražimo od Vlade - dodatne garancije, nema u ovom zakonu. Jasno je da političke funkcije ostaju, pored ministra, zamenik ministra, odnosno sada je državni sekretar; ako je to tako moderno i potrebno, nemam ništa protiv, ali je isto. Tu dileme nema. Sve ostalo, pomoćnici, direktori itd - predviđeno je da budu državni službenici.
Ali, ništa više, nikakve garancije više nemamo. Ovo što piše u zakonu, jer i dalje ih bira Vlada na predlog ministra, nije na četiri, nego je na pet godina, nije dovoljna garancija, a mi tražimo garanciju da se taj cilj sprovede do kraja.
Nema čak ni konkursa, iako se najavljuje, nema ga u ovom zakonu. Nema ni da to treba da budu državni službenici, sa odgovarajućim iskustvom, znanjem, itd. Sve su to manjkavosti na koje upozoravamo i tražimo garancije od Vlade da taj svoj cilj sprovede do kraja.
Naravno, vezano sa tim je i pitanje je profesionalizacije, da to budu ljudi koji strukom i znanjem imaju svoju karijeru državnog službenika, da oni budu ti koji su izrasli da mogu da vode odgovarajuće sektore. Opet pitam za garanciju? Pitam iz prostog razloga što je ova Srbija umorna od priča o reformama, racionalizacijama, profesionalizacijama, depolitizacijama itd.
Pitam, znajući sadašnju strukturu pomoćnika ministara. Da li će ti pomoćnici ministara, koji su maltene članovi izvršnih organa jedne stranke, pa su prešli tu, da li će oni sada postati profesionalni državni službenici, sa državnom karijerom, ljudi koji su poznavaoci, ljudi od struke itd.
Prethodna vlada nas je uverila da je radila suprotno od toga, dovoljno je nama da vas upozorimo da ne želimo tako nešto. Zato još jednom upozoravamo da nam odgovorite kako će se sprovesti taj postupak kada su pitanju pomoćnici ministra, što nije u ovom zakonu predviđeno. Manjkavost ovog zakona je što nije išao paralelno sa zakonom o državnim službenicima, gde bi se moglo sve to, na neki način, poklopiti i rešavati.
Kada je u pitanju racionalizacija, još samo jedan detalj kada je u pitanju profesionalizacija i depolitizacija, puna usta su svih, kako to hoće, do momenta dok oni to ne urade. Malopre smo slušali priču kako je ovo partijska država itd. Pričaju oni koji i dalje nastavljaju tamo gde su na vlasti da vrše partijsku državu. Pričaju o tome kako je potrebno da budu stručna, a ne politička lica.
Kako to izgleda na jednom primeru? Evo primer, potpredsednik Demokratske stranke, gospodin Bogdanović, gradonačelnik Beograda, uz priču o profesionalizaciji i depolitizaciji, na konkretnom primeru predloži za direktora Centra dečijih letovališta poljoprivrednog inženjera, uz sva uvažavanja te struke, ali ne za tu ustanovu, suprotno Zakonu o dečijoj zaštiti. Naravno, od svih kvalifikacija, najjača mu je kvalifikacija da je osnivač mesnog odbora Demokratske stranke Jovan Cvijić na staroj Paliluli. To su konkretne priče onih koji i dalje pričaju o depolitizaciji i profesionalizaciji.
Iz tih razloga vas upozoravamo, jer verujemo da nemate ni približno iste namere kao ta vlada, da to ne dozvolite. U takvim slučajevima mi podržavamo i jedan i drugi zakon, i ovu vladu da reformu izvede do kraja.
Na kraju, ponoviću, o racionalizaciji je juče govorio dr Žarko Obradović veoma detaljno. Još jednom vas upozoravamo, ona jeste nužna, jer je posledica ovolikog broja ljudi upravo prethodne vlasti, koja je pre nego što se savezna država raspala, pre nego što su prešli službenici u Srbiju, povećala taj broj sa 8 na 11 hiljada. To je bila reforma za prethodnu vlast. A da ne govorim da su od onih 8 hiljada pola stručnih ljudi oterali, a doveli one bez struke, bez godina radnog staža, bez ijednog dana.
Upozoravamo vas na kriterijume, i one opšte i one posebne, i upozoravamo vas na to da tu važe pravila struke, znanja, a ne političke pripadnosti i lojalnosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kao i ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS gospodin Dragan S. Jovanović, koji je izneo stav naše poslaničke grupe o predloženim dokumentima, zadržaću se više na Strategiji razvoja energetike Srbije do 2015. godine. Da ne bih ponavljao ono što je već ovlašćeni predstavnik naše grupe izneo, želim da nastavim tamo gde je on završio.
Želim da podsetim da mi Strategiju razvoja energetike posmatramo kroz našu politiku i naš program, politiku i program SPS-a. O ovom pitanju on je jasan i mi se zalažemo za tri stvari.
Prvo, da se razvojnom politikom obezbede uslovi da energetski potencijali proizvedu dovoljnu količinu električne energije za potrebe privrede i građana, a u određenim situacijama da se omogući izvoz, dakle, ulaganje u proizvodnju.
Drugo, da se sprovodi program restrukturiranja energetike, uz poštovanje socijalnih programa i kolektivnih ugovora za zaposlene i u tom smislu podržavamo nastojanja sindikata radnika EPS-a. I još nešto, znamo da je restrukturiranje potrebno, nužno, ali isto tako želimo da upozorimo da ga ne treba vršiti na način kako je to počelo u JAT-u, NIS-u itd.
Treće, da energetske kompanije moraju ostati u državnom vlasništvu i da se stoga Vlada odupre očiglednim nastojanjima da se kroz slabljenje ovih moćnih kompanija one dovedu u bezizlaznu situaciju i kao takve rasprodaju na pijaci.
Želim da podsetim da je kontinuitet naših zalaganja u ovoj oblasti još od prošle godine, kada je razmatran Zakon o energetici.
Naši predlozi su tada bili da se proizvodnja uglja posebno tretira u zakonu kao energetska delatnost, drugo, da se zakonom odredi da je energetika većinsko državno vlasništvo, treće, da se zakonom precizira da će se principi restrukturiranja, koji su povereni Vladi, vršiti po vertikalnom ustrojstvu, uz očuvanje delatnosti.
Još tada smo se zalagali da u zakonu nađe mesto organizovanje prema ovim principima, a tada to nije prihvaćeno i dobili smo uveravanja da će Ministarstvo, odnosno Vlada voditi računa o tome, i mi očekujemo da vode računa o ovakvom načinu organizovanja EPS-a.
Sledeće što želim da upozorim, imajući u vidu da je Beograd ne samo najveći potrošač, već i najveći proizvođač električne energije, želim da postavim nekoliko pitanja ministru i Vladi u odnosu na to.
Prvo, s obzirom na to da Strategija obuhvata na jednom mestu i kaže da energetsku privredu u Srbiji čine, da ne nabrajam sve, rudnici uglja. Naravno, Kolubarski basen sa 14% rezervi uglja je, posle Kosova, najveći basen, i to je područje Beograda, i to pitanje nas interesuje.
Imajući u vidu da je predviđeno Strategijom razvoja proširenje zapadnog polja, polja "Tamnava", zatim uvođenje novog površinskog kopa "C", povezivanje sa kopom "B" i otvaranje novog površinskog kopa, to je predviđeno Strategijom razvoja, i to kao prioritet.
Smatramo to logičnim i normalnim, ali želimo da postavimo jedno pitanje, o kome upozoravamo Vladu da mora da vodi računa, a to je pitanje: šta se događa sa stanovništvom koje se nalazi na tom prostoru, koje treba da se raseli, a i ono koje ostaje na tim prostorima. Vratiću se na to pitanje posle.
Drugo pitanje, elektroenergetika; s obzirom da je nejasno u Strategiji, to je završetak termoelektrane Kolubara "B", u Strategiji stoji da nastavak izgradnje, pa čak kaže ili nova, da li je tu jasno šta se događa sa termoelektranom "B" u Kaleniću, a čuli smo malopre da je već 40% izgrađena.
Smatramo da to treba da bude prioritet u skladu sa našim zalaganjem i da se usmeri pažnja na veći razvoj proizvodnje.
Još jedno pitanje sa stanovišta Beograda me interesuje, s obzirom da to ulazi u energetsku privredu, a to je industrijska energetika. S obzirom da se na jednom mestu u Strategiji govori o tome, doduše vrlo kratko, da su to izvori koji se koriste za proizvodnju tehnološke pare i toplotne energije za potrebe proizvodnih procesa i radnog prostora, šta se događa, ima li Ministarstvo, Vlada, strategiju kako da se ta toplotna energija još racionalnije iskoristi?
Znamo da je to dato lokalnoj samoupravi, ali ako država utvrđuje strategiju, mora da obaveže i nju. Uzmimo primer Termoelektrane Obrenovac. Trenutno toplom vodom zagreva Savu. Postojali su projekti toplovoda Obrenovac-Beograd. Uloženo je oko 20 do 30 miliona evra. Nova vlast u Beogradu je to zaustavila i dok je jedna prethodna to otvarala, ova vlast zatrpava te kanale, cevi rasprodaje itd. Kakav je stav Ministarstva? Znamo za primere Praga, koji se takođe na sličan način zagreva; rurska šina, koja ima čak 60 kilometara tog toplovoda. Da li može tom toplom vodom da se zagreva i Beograd?
Sledeće pitanje, mislimo da razvoj energetike ne podrazumeva samo proizvesti više uglja, više struje, već i mnogo veću brigu o stanovništvu, a to sam malopre rekao, koje je živelo na prostorima gde su nicali površinski kopovi uglja, kao i stanovništvu koje je ostalo da živi u nemogućim uslovima u okruženju velikih površinskih kopova i termoelektrana. Navešću primer opštine Lazarevac, Obrenovac, i delimično Lajkovac i Ub, ogromna prostranstva su uzeta tom stanovništvu, plodna zemlja, pošto su na tom lokalitetu značajni energetski potencijali, na kojima su se razvili veliki površinski kopovi za eksploataciju uglja, jedan snažan energetski sistem "Nikola Tesla" A i B i Veliki Crljeni. Kada je to u pitanju, opet dva pitanja. Prvo pitanje šta se događa sa stanovništvom koje je živelo na tim prostorima?
Želim direktno da pitam za naselje Vreoci. Vreoci su okruženi kopovima površinskim, sušarom za preradu uglja, fekalnim vodama, svim mogućim zagađivačima. Ostalo je jedno ostrvo. Da li je moguće razvijati energetiku samo posmatrajući jednu stranu, a sa druge strane ostaviti to stanovništvo da živi u izuzetno teškim uslovima? Mi tražimo da Vreoci kao naselje bude kompletno zbrinuto, a ne samo delovi koje zakačinju površinski kopovi.
Kada se radi o stanovništvu koje je ostalo da živi u nemogućim uslovima uzeću samo nekoliko primera. Malopre sam govorio o velikim površinskim kopovima u termoenergetskom sistemu "Nikola Tesla" A i B i Veliki Crljeni. Oni su postali značajan činilac degradacije životne sredine. Svakodnevno se izlučuju velike količine gasova, pepela, prašine i otpadnih voda koje zagađuju vazduh, zemljište, truju vodu. Plodna zemlja se uzima, a zatim ona koja ostaje je zatrovana. Voda je zatrovana ili je pak površinski kopovi odvuku. Konačno, vazduh je zatrovan jer sagorevanjem uglja u Obrenovcu i Velikim Crljenima stvaraju se ogromne količine pepela, koji delom izlazi kroz dimnjak, dok se preostale količine odlažu na deponije, a deponije se ne tretiraju na najbolji način, tako da se pri nepovoljnom pravcu vetra, a uvek je na tom području za nekog nepovoljan pravac vetra, celo područje zasipa velikim količinama pepela koji sadrži teške metale.
Imao sam priliku u nedelju da prolazim krajem Junkovci, Sokolovo, Veliki Crljeni, Stepojevac. Dan je bio, a svetla na kolima nisu mogla da pomognu da se prođe kroz ogroman oblak koji se nadvio na tim krajem. Država mora da zaštiti te ljude i to mora da bude sastavni deo razvoja energetike. Mora da obezbedi zdravu zemlju, zdravu pijaću vodu tom stanovništvu i zdrav vazduh. Dakle, to su sve naši primeri, naša viđenja, kako mi posmatramo strategiju razvoja energetike, za koja pitanja tražimo odgovore i naravno na kraju ćemo svoj sud dati prilikom glasanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je izmena i dopuna zakona o privatizaciji, o Akcijskom fondu i tržištu hartija od vrednosti, jedan paket izmena zakona koji treba da privatizaciju učine efikasnijom, pravednijom, boljom. Inače, reč privatizacija je najčešće pominjana reč zadnjih nekoliko godina i uvek u negativnom kontekstu, imajući u vidu iskustva privatizacije od 2001. do 2003. godine.
Samo da podsetim, pre nego što kažem kakav nam je stav oko izmena zakona, prilikom izbora ove vlade mandatar za premijera Vojislav Koštunica, sada premijer, podnoseći ekspoze o programu Vlade veoma važno mesto u programu je dao privatizaciji.
Citiraću kratko: "Kada je reč o privatizaciji, neophodno je razmotriti na koji način se postojeći postupak privatizacije može unaprediti i kako se mogu otkloniti evidentne manjkavosti. Promena vlasništva mora da bude poštena, brza i u opštem interesu. Odgovarajućom zakonskom regulativom moraju se zaštititi interesi države i manjinskih akcionara. Sporne privatizacije, kod kojih postoji sumnja da je oštećen javni interes, da nije poštovan zakon ili sklopljeni ugovori, biće preispitane.
Buduće procene vrednosti preduzeća biće realnije i bliže tržišnim, a pristup utvrđenoj minimalnoj ceni na aukcijama promenjen. Interesi države u preduzećima koja još nisu privatizovana, ili su privatizovana tako da država u njima ima deo vlasništva, moraju biti adekvatno zaštićeni; država će aktivnije uticati na njihovo upravljanje i, gde god je to moguće, polagati prava na dividende."
Ovo je deo programa Vlade prilikom izbora. Između ostalog, i zbog ovog dela programa SPS je pružila podršku ovoj vladi. Želim da kažem da će Vlada svoju uspešnost meriti i na odgovoru na ova pitanja koja su postavili tada. Upozoravam ih sada, jer s pravom su ta pitanja tada postavljena, javnost Srbije još uvek nema odgovore na sva ta pitanja.
Ponavljam da je to bio period koji su ljudi s pravom nazvali katastrofalnom, pljačkaškom, nepravednom privatizacijom, kada se mali broj ljudi obogatio kupujući budzašto ono što su stvarale generacije decenijama. Tada smo tražili, i sada, da se preispita ta privatizacija, jer Srbija ima pravo da zna koje su to familije na putu da kupe celu Srbiju.
Tada i sada tražimo da se izvrši revizija svih postupaka privatizacije i ponište sve nezakonite i nepravilno sprovedene prodaje preduzeća.
Vlada je počela to da radi, pritisci su na nju bili stravični, uplašila se kad se suočila sa takvim preduzećima iza kojih je stajala DOS-ovska vlast, kumovi i ostalo, da ne pominjem, pominjano je mnogo puta – "Hempro", "Autoprevoz" i ne znam šta već, to svi ljudi napamet znaju. Tada su ubacili jednu rečenicu – da se zaustavlja privatizacija. Niko nije tražio da se zaustavi privatizacija. Niko nije tražio da se poništi privatizacija, ali tražili smo i tražimo sada da se poništi nezakonito sprovedena privatizacija. Ovo napominjem iz razloga što treba proveriti da li ove izmene i dopune daju odgovore na ova pitanja.
Tražili smo i tražimo da se proveri koliko novi vlasnici poštuju ugovorne obaveze, šta je sa proizvodnjom, sa obavezama prema radnicima i novom investiranju. Vlada duguje odgovore na ta pitanja, jer ona prethodna nije davala željene efekte, niti je poboljšala kvalitet upravljanja preduzećima, investicije, privredni razvoj, rast izvoza. Naprotiv, taj proces je praćen otpuštanjem radnika koji nisu imali ni alternativno zaposlenje, a ni adekvatnu socijalnu zaštitu.
Prihodi od privatizacije uglavnom su završili u tekućoj potrošnji, pri čemu ne postoji jasna evidencija kako su ova sredstva potrošena. Ova vlada nije smogla snage da podnese javnosti tada traženi izveštaj o tome kako su ta sredstva utrošena. Bilo bi dobro za ovu vladu da sama na početku godine utvrdi program i na kraju da izveštaj kako se troše sredstva privatizacije, u kom pravcu to ide.
Takođe, ono što je bilo veoma karakteristično, sve ovo govorim da bih došao do one rečenice – da li vredi podržati ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji. Nedostatak kontrole je nešto što je bilo veoma prisutno i u predprivatizacionom postupku i u postprivatizacionom postupku.
Kada je u pitanju predprivatizacioni postupak, bez obzira što možda u samom procesu privatizacije ti tenderi i aukcije mogu ponekad da izgledaju zakonski ispravni, svi mi znamo, kako ta iskustva pokazuju, kako se najveće zloupotrebe dešavaju baš u fazi pripreme privatizacije. Država tu mora da stane i brani sopstvene interese.
Navešću samo dva primera: primer gde mali akcionari koji imaju većinski kapital u firmi, recimo, primer "C marketa", nemaju nikakva upravljačka prava, nemaju dividende, ne mogu ni da prodaju svoje akcije na berzi. Zašto? Zato što menadžment ne daje prospekt. U tom delu treba podržati ove promene, jer teraju da se prospekt da u određenom vremenskom periodu. Ili, drugi primer, gde je država vlasnik 97% – "Centrotekstil". Ako se stoji sa strane i posmatra, vrednost kapitala enormno pada, uništava se i doći će dotle da će da ode, kao i mnoge firme, budzašto.
Drugi, takođe karakterističan, detalj jeste da priprema te privatizacije u većini slučajeva predugo traje. Uzmimo primer šećerane, primer prve srpske fabrike šećera. Od 2001. godine traje postupak privatizacije. Nekome je očigledno stalo, nadam se da Vladi nije i da Vlada želi da to istera na čistinu, jer se radi o državnom kapitalu, da se to oduži, da se obezvredi i da se dovede do stečaja. Osim ako nekom nije u interesu da vodi politiku nekadašnje vlade i da šećer u Srbiji može da proizvodi samo Kostić i niko više, da sve iza toga mora da stane i da stoji po strani.
Konačno, kontrola procesa koja sledi nakon obavljanja privatizacije preduzeća. Uzmimo primer "Putnika" – svi su plakali od sreće kada je privatizovan, a došli smo sada, javnost uveliko o tome bruji, dotle da je očigledno neko izvršio prevaru. Mislim da izmene i dopune Zakona o privatizaciji ide u pravcu da ta pitanja reše kroz raskid ugovora sa onim ko je napravio tako nešto.
Dobro je da je Vlada uočila ova pitanja i što ide u susret tome da predupredi, ali isto tako štetu moraju da nadoknade i oni koji su to uradili, da se ne bi izvukli i stajali po strani. Dakle, kada se ima u vidu u kakvom stanju je ova vlada zatekla privatizaciju, kakva je već ona bila, o čemu smo svi govorili, ovo je pokušaj, doduše sa godinu dana zakašnjenja, da predupredite probleme.
Na kraju, mislim da izmene i dopune ovih zakona treba podržati iz jednog razloga – zato što su bolje nego Zakon o privatizaciji koji važi, ali imajte u vidu da su bolje od loših zakona. Treba ih podržati, jer kad ne bi bilo tako, ostao bi da važi loš zakon, i dalje bi se stvorile mogućnosti za sve ovo što sam pričao.
U tom smislu, ima i amandmana koje treba prihvatiti, ali mislim da o tome treba govoriti kad dođe vreme za amandmane. Dakle, podržaćemo, iako mislimo da izmene i dopune zakona ubrzavaju, ali ne rešavaju probleme privatizacije do kraja, iz prostog razloga da ne bi ostalo ono staro rešenje.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što je već rečeno, podneli smo amandman na član 255. Predloga zakona o radu, koji predviđa da se opšti i posebni kolektivni ugovor neposredno primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora, poslodavce koji naknadno postanu članovi udruženja i one koji iz njega izađu nakon šest meseci. Predložili smo neposrednu primenu i obaveznost za sve poslodavce, odnosno zaposlene.
Usvajanjem ovog amandmana, što i mi predlažemo, a ovakva rešenja su prihvaćena i u mnogim zemljama Evrope, smatramo da bi se reafirmisao sistem kolektivnih ugovora, zainteresovali bi sve za pregovore da bi se što bolje došlo do boljeg kolektivnog ugovora, podstakli poslodavce na udruživanje i učešće u kolektivnom ugovoru, doveli ih sve u ravnopravan položaj, obezbedili zaštitu svih zaposlenih, a ne samo jednog i to veoma malog broja.
Pogledajte Predlog zakona o radu: intencija Predloga zakona o radu je, da kolektivni ugovori dobijaju prioritet u uređivanju prava i obaveza iz rada u odnosu na pravilnik o radu, što je svakako za pohvalu. Čak veliki broj članova Predloga zakona utvrđuje minimum, a kaže se da se kolektivnim ugovorom mogu utvrditi veća prava.
Međutim, problem je u tome što kolektivni ugovori postaju obavezni samo za "reprezentativna udruženja poslodavaca i sindikata" i upravo ta odredba o obaveznosti samo za "reprezentativno udruženje poslodavaca i sindikata" predstavlja najveću manu u ovom predlogu.
Kada bi ostalo tako, veliki broj radnika bi ostao bez zaštite. U velikom broju kolektiva nema sindikata ili je samo 10% poslodavaca uključeno u udruženja koja treba da pregovaraju o kolektivnom ugovoru. Znači da će 90% radnika ostati van kolektivnog ugovora.
Poslodavci se do današnjeg dana nisu legitimisali, niti dokazali svoju reprezentativnost. Pitanje je da li će to ikada i uraditi, da li su uopšte zainteresovani to da urade, baš zato da ne bi bili obavezni na kolektivni ugovor. Nije logično da radnici zavise od toga i da zbog toga ostanu van zaštite.
Kada govorim o zaštiti radnika ne mislim samo na mala preduzeća nego i na velika, jer u njima ili su sindikati posvađani i podeljeni ili pak, ako imaju "jak" sindikat poslodavac kaže da nije reprezentativan. Prema tome, nije obavezan da zaključuje kolektivni ugovor i prema tome nije obavezan ni da ga primenjuje.
Dakle, iz tih razloga SPS se zalaže da zakon o radu mora da sadrži rešenje kojim se obaveznost kolektivnih ugovora odnosi na sve zaposlene, a ne samo na one koji rade kod reprezentativnih poslodavaca.
Samo još nekoliko reči o veoma važnom kolektivnom ugovoru, posebni kolektivni ugovor i, recimo, granski. Za najveći broj delatnosti ne postoji udruženje reprezentativnih poslodavaca.
Dakle, ne postoje ni uslovi za zaključivanje posebnog kolektivnog ugovora, ni za primenu tog kolektivnog ugovora jer nisu zaključeni, ni za proširivanje dejstva koje je predviđeno članom 256.
Ako se prihvati da ima reprezentativnih udruženja određenih grupacija pri Uniji poslodavaca, najveći broj zaposlenih u grani i delatnosti opet će ostati van zaštite, jer u tom udruženju poslodavaca veoma je mali broj zaposlenih, a recimo poslodavci sa velikim brojem zaposlenih nisu tu uključeni.
Naravno, kada pogledamo proceduru koja je dosta komplikovana, "proširivanje dejstva", gde treba zahtev jednog učesnika kolektivnog ugovora, ministar da hoće to da uradi i treba mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta. Ne sumnjam da bi ovaj ministar to uradio, ali ne daj bože da se vrati Dragan Milovanović koji je doneo onaj nakaradni zakon 2001. godine. Njega to ne interesuje, on bi to ukinuo, a kamoli da proširi dejstvo kolektivnog ugovora.
Iz navedenih razloga u dužem vremenskom periodu iz sistema kolektivnog ugovaranja bio bi eliminisan posebni kolektivni ugovor kao nezamenjiv pravni akt u ujednačavanju uslova rada, a samim tim i socijalno-ekonomskog položaja zaposlenih u određenoj grani ili delatnosti na nivou Srbije.
Iz svih tih razloga i značaja i podrške Predlogu zakona o radu – da se prioritet da kolektivnim ugovorima, smatramo da to treba i zakonskim rešenjem da im omogućimo, odnosno da se kolektivni ugovori neposredno primenjuju i da obavezuju sve poslodavce, a ne samo veoma mali broj zaposlenih. Zato predlažemo da se ovaj amandman prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 158. Predloga zakona o radu je jedan od ključnih članova ovog zakona, a govori o otpremnini koju je poslodavac dužan da isplati radniku prilikom otkaza ugovora o radu po članu 179. ovog zakona. Nije ni čudo što je na taj član uloženo tri amandmana.
Želim ovom prilikom da dam još nekoliko interesantnih podataka, čime bih uverio poslanike da koji god amandman prihvate od ova tri predložena, svaki je bolji od rešenja Predloga zakona o radu. Evo zašto.
U obrazloženju koje je Vlada dala, koje ima dva dela, stoji: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se ovim članom predviđa minimum prava na otpremninu. (To je onaj minimum koji se provlači svuda u zakonu.) Poslodavac koji ima mogućnosti može isplatiti veću otpremninu koju utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu.) To je intencija celog zakona.
Poznavajući logiku poslodavaca, da mu taj čuveni trošak koji se zove radnik bude najmanji mogući i poznavajući koncept ministra, ovo će ostati tako i u svim drugim aktima. Inače, ponoviću i kada bude bio ministar, tačno je da se razlikujemo u konceptu i tu nema spora.
Njega interesuje svet kapitala, nas interesuje svet rada. Nama ne pada na pamet da ubeđujemo građane Srbije kako će svi biti kapitalisti, a niko neće biti radnik u Srbiji.
Drugi deo obrazloženja stoji doslovce ovako: "Rešenje u Predlogu zakona u odnosu na važeći zakon daje veća prava zaposlenom, odnosno utvrđuje otpremninu u većem iznosu." Najkraće rečeno, to nije tačno. Evo zašto nije tačno, ili samo na prvi pogled je tačno. Ovo namerno apostrofiram jer se vrlo često u javnosti i u štampi pominje ta priča kako je ovo bolje i veće nego što je bilo u prethodnom Zakonu o radu, ako uopšte treba da se poredimo sa onim najgorim zakonom o radu.
Nije iz najmanje dva razloga. Prvo, do 10 godina je predvideo 1/3 prosečne zarade, a ¼ preko deset godina. To nije pravedno, nadam se da je ministar mislio, kada je ovo predlagao, da radnik koji ima više od 10 godina za prvih 10 će dobiti trećinu, a preko 10 ostalih četvrtinu, ali tako ne piše u zakonu. Tačno je ovo da ispada po računici da ako uzmemo bruto zaradu, jer ministar voli da upotrebljava taj izraz, 20.000, radnik sa devet godina staža imaće naknadu od 60.000, a radnik sa 11 godina staža od 55.000. U najmanju ruku, nije pravedno.
Drugi problem koji se ovde javlja i zbog čega ovo obrazloženje nije tačno, govori se o tome da se staž računa samo kod tog poslodavca. Dakle, ako su samo kod tog poslodavca radili, onda je računica tačna. Ali zato, ako su radili kod drugog, onda nije tačna. Evo primer. Opet 20.000. Ako su radili samo kod tog poslodavca 8, 18, 28, 32 godine, primiće naknadu od 53.000, 90.000, 140.000 i 160.000, ali ako su radili pola kod drugog poslodavca primiće naknadu od 26.000, 60.000, 70.000 i 80.000. Dakle, bitno velika razlika. Tada nije bolje od najgoreg zakona koji je donet 2001. godine.
(Predsednik: Vreme.)
Zbog toga, iz tih razloga, a iz zbog velikih zloupotreba i logike poslodavca, nama će se dogoditi da poslodavac zaposlenog koji mu je višak prebaci u drugu firmu, u kojoj je možda isto tako on vlasnik i automatski njemu se broj godina zaposlenog kod istog poslodavca smanjuje, da ne kažem, na nulu. Iz tih razloga, koji god se amandman prihvati od ova tri, bolji je od osnovnog rešenja.

Dame i gospodo narodni poslanici, dr Žarko Obradović i ja smo podneli amandman na član 243. Predloga zakona o radu. Da podsetim, član 243. predviđa da opšti kolektivni ugovor zaključuju reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikat osnovan za teritoriju Republike Srbije.
Amandmanom predlažemo da i treći učesnik u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora bude Vlada Srbije. Dakle, da član glasi: "Opšti kolektivni ugovor zaključuju Vlada Republike Srbije, reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikat osnovan za teritoriju Republike Srbije."
Prvo, Vlada ima nadležnost, ali mora da preuzme i odgovornost za obezbeđivanje ekonomskih, socijalnih, monetarnih i drugih pretpostavki iz njene nadležnosti, kako bi ukupan sistem kolektivnog pregovaranja u Srbiji nesmetano funkcionisao u interesu i kapitala i zaposlenih. Tripartitni socijalni dijalog, koji je institucionalizovan Zakonom o socijalno-ekonomskom savetu, u stvari, bio bi zaokružen zaključivanjem i tripartitnog opšteg kolektivnog ugovora, kao svojevrsne socijalne konvencije sva tri socijalna partnera, Vlade, poslodavca i sindikata, naravno, sve radi obezbeđenja razvoja zemlje, s jedne strane, i socijalne pravde, sa druge strane.
Drugo, bez obzira što u obrazloženju stoji da Vlada nije poslodavac i nije član udruženja poslodavaca, mislimo da je Vlada bar na specifičan način poslodavac za nekoliko stotina hiljada radnika društvenih delatnosti, javnih preduzeća i javnih službi. Dakle, na ogroman broj zaposlenih se ne bi primenjivao opšti kolektivni ugovor, što mislimo da nije dobro, i smatramo da treba da se primenjuje.
Treće, daje se veća garancija zaključivanju i primeni kolektivnih ugovora, kao i zaštiti radnika, pogotovo imajući u vidu konfuziju koja sledi kod zaključivanja i primene kolektivnih ugovora. Naime, opšti kolektivni ugovor zaključuje reprezentativno udruženje poslodavaca.
Pitam – da li može gospodin ministar da nam kaže argumentovano koje je danas reprezentativno udruženje poslodavaca? Zatim, i reprezentativni sindikat. I tu vidimo u štampi ovih dana da ima osporavanja.
Poseban kolektivni ugovor zaključuju neki drugi, naravno, tu se uključuje i Vlada, ali koji nisu obuhvaćeni onim prvim, odnosno opštim kolektivnim ugovorom, i tako redom, sve skupa može da izazove konfuziju. Mislim da bi učešće Vlade u tome bila garancija i afirmacija kolektivnih ugovora, i zaštita svih radnika na teritoriji Republike Srbije.
Iz tih razloga predlažemo da se usvoji navedeni amandman i da opšti kolektivni ugovor zaključuju Vlada, poslodavci i sindikat, dakle, sva tri socijalna partnera.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi 118, 119. i 120. su deo zakona koji govore o naknadi troškova. Socijalisti su podneli amandmane na sva tri člana ovog zakona. Konkretno, kada se radi o članu 118, moje kolege Toma Bušetić, Rajko Baralić i Živodarka Dacin dali su čitav niz argumenata zašto treba prihvatiti taj amandman.
Predlagač je predvideo da se troškovi prevoza na posao i sa posla priznaju najmanje 50%. Amandmanom se predlaže da to bude u celini, 100%. Zašto? S pravom su to tretirani ovde kao troškovi. Iako je to trošak, ako je to trošak poslovanja, zašto ne bi bio priznat ceo trošak?
Zašto bi struju, kao trošak poslovanja, plaćali 100%? Zašto to ne bi plaćali 50%? Zašto službena putovanja, koja su takođe trošak, ne bi plaćali 50%, a ne 100%? Jednostavno rečeno, to je trošak i on mora da se prizna u celini.
Naravno, problem je u nečemu drugom, što mi radnika doživljavamo kao trošak. Prevoz jeste trošak, radnik nije. Radnik je čovek koji ima svoje dostojanstvo, pravo na rad, obavezu i odgovornost da radi čestito i pošteno i pravo da bude plaćen i da mu se priznaju troškovi.
U ovom slučaju, ovde se štiti poslodavac, a ne štiti se radnik. Još nekoliko reči, nisu svi u mogućnosti, radnici, da stanuju u okolini preduzeća. Ima ih koji mogu i koji ne mogu. Iz tih razloga treba sve njih dovesti u jednak položaj, tako što bi onima koji ne mogu da stanuju u blizini, koji koriste prevoz s posla i na posao, priznali taj trošak. Tu nikakve dileme nema.
Drugo, navešću na jednom primeru zašto se socijalisti zalažu za ovaj amandman. Zato što radnik i u ovom slučaju nije zaštićen, zaštićen je poslodavac. Na primeru Beograda, u Beogradu ogroman broj radnika ujutru kreće na posao, naravno ako u špicevima i malo pogoršanim vremenskim uslovima uopšte stigne na posao, gradonačelnik Beograda povećava cene komunalnih usluga i prevoza, Vlada se naljuti žestoko, pa grdi, pa prihvati.
Odborničke grupe SPS i SRS zatražile su sednicu Skupštine grada, na to imaju pravo po poslovniku, koja se ne održava, uz obrazloženje da za to nije nadležna Skupština grada. Usput, Skupština grada jeste nadležna da imenuje direktora ustanove koji ne ispunjava uslove po zakonu. Za to je nadležna.
Dakle, s jedne strane, cene komunalnih uslova, odnosno prevoza se povećavaju. S druge strane, radniku se ne priznaje taj trošak i u svemu tome, kada se pogleda ko je tu zaštićen, zaštićen je Bogdanović i poslodavac, a ko je stradao - radnik. Iz tih razloga, da bi radnici bili do kraja zaštićeni, da se trošak koji imaju prizna u celini, SPS je predložila da se prihvati ovaj amandman i pozivamo poslanike u danu za glasanje da glasaju za amandman. Hvala.

Dame i gospodo, gospodin Žarko Obradović i ja podneli smo zajedno amandman na član 119. Predloga zakona o radu. Da podsetim, u članu 119. Predloga zakona o radu predviđeno je da je poslodavac dužan da isplati 1) zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne zarade, i da ne nabrajam dalje.
Podneli smo amandman kojim se u tom stavu u tački 1) reč "dve" zamenjuje rečju "tri". Pojednostavljeno rečeno da se zaposlenom za otpremninu pri odlasku u penziju određuju najmanje tri prosečne zarade. Zatim, predložili smo da se doda nov stav po kome poslodavac može plaćati premije za dobrovoljno dodatno invalidsko i penzijsko osiguranje, kolektivno osiguranje od posledica nezgode i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija.
Pre nego što dam obrazloženje za ovaj amandman, želim da kažem da je predlagač ovde otišao dalje nego što je to bilo u zakonu iz 2001. godine. Tada je to bila mogućnost, a ovde je već data obaveza da je poslodavac dužan da isplati. Mi to podržavamo i pozdravljamo, ali predlažemo i tražimo da umesto dve budu tri. Zašto?
Jednostavno rečeno, radnik je najveća žrtva tranzicije u ovom proteklom periodu. To je dokazano stotinama hiljada otpuštenih radnika, rasprodatih preduzeća, pa i zakonom iz 2001. godine poslodavac ozvaničen kao svemoćni, a radnik kao obespravljen, pretvoren na nivo brojke.
Mislimo da poslodavcu, koga ovim predlogom opet štitimo, sigurno odgovara to stanje niskih zarada, malih otpremnina, nepriznavanja troškova koji su stvarni troškovi, bez ikakvih mogućnosti da se zloupotrebe, lako otpuštanje itd. To razumem, ali mi smo u obavezi da u takvoj situaciji pružimo zaštitu radniku.
Sada konkretno, kada je u pitanju brojka. Da li je dilema kod nekoga da je radniku, koji je ceo radni vek radio, mnogo da dobije tri prosečne zarade. Napominjem tri prosečne zarade, da ne bi bilo reagovanja bruto, neto, jer se time nisam bavio. Koristio sam istu terminologiju koja se nalazi u zakonu, samo sam umesto dve predložio tri.
Mislim da je radnik zaslužio da posle provedenog radnog veka ima pravo na tri. Naravno, i dalje važi ona mogućnost koja je data u zakonu da se opštim aktom može predvideti i više, i mi to ne dovodimo u pitanje.
A sada, još pogotovu kada radnik koji odlazi u penziju mesecima čeka da primi tu prvu penziju. Mislimo da ako to poslodavcu ne odgovara, državi mora odgovarati, mora zbrinuti radnika do kraja, do penzije.
Što se tiče drugog stava, odnosno ovog stava koji smo predložili u nastavku, mislim da nema potrebe da ga obrazlažem jer ga je Vlada već prihvatila kroz amandman gospodina Veroljuba Arsića, pa nema potrebe da obrazlažem značaj tog stava. Dakle, na kraju, pozivam sve poslanike da prihvate umesto dve tri prosečne zarade kao otpremninu za penziju.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS, dr Žarko Obradović i ja podneli smo amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica.
Predlažemo da se član 1. zakona briše iz više razloga. Prvo, u osnovnom tekstu zakona čije se promene traže, član 1. glasi: "Ovim zakonom uređuju se uslovi za ostvarivanje prava boraca NOR-a, učesnika ranijih ratova za oslobođenje zemlje, članova njihovih porodica, vojnih invalida i korisnika porodične invalidnine". To je član 1. osnovnog zakona. Dakle, tim članom se kaže šta zakon uređuje, a uređuje uslove za ostvarivanje prava boraca NOR-a.
Predlagač taj član dopunjava sledećim, dakle, u članu koji uređuje samo predmet zakon, sada daje uslove: "Status borca NOR-a imaju i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, počev od 17. aprila 1941. godine do 15. maja 1945. godine, pod istim uslovima propisanim u članu 2. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida" i da ne nabrajam dalje.
Dakle, poziva se na Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica donet na nivou savezne države 1998. godine. U njemu je tačno navedeno šta je borac. "Borac je jugoslovenski državljanin koji je učestvovao u odbrani suverenosti teritorije i nezavisnosti, ustavnog poretka Savezne Republike Jugoslavije, učestvovao u oslobodilačkim ratovima 1912. i 1918. godine, učestvovao u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, kao pripadnik Kraljevine vojske Jugoslavije od 6. do 17. aprila, u sastavu savezničkih armija, učestvovao u NOR-u" i da ne nabrajam dalje. Izostavljeno je u ovom predlogu za izmene, a nalazi se u osnovnom zakonu ključno – a to je, borac je onaj koji je učestvovao u borbi protiv okupatora i njegovih saradnika.
Dakle, iz ovog člana 2. osnovnog zakona o pravima boraca, u kome se inače utvrđuje status borca, jasno je da se radi o onima koji su učestvovali u borbi protiv okupatora.
Treće, dolazimo do ključnog pitanja – ko je učestvovao u borbi protiv okupatora? Navedeno je u članu 2. osnovnog zakona. Mi smo naš stav jasno rekli – svako ko je učestvovao u borbi protiv okupatora, pod bilo kakvom kapom, zaslužuje svaku čast i pravo. Svako ko je stradao, poginuo u borbi protiv okupatora, zaslužuje sva prava i sve počasti. Svako ko je nevin stradao od bilo koga, zaslužuje poštovanje. Ali, predlog izmene i dopune ovog zakona to nije zahvatio.
Što se nas socijalista tiče, istorijska istina je utvrđena i o tome postoji toliko podataka u Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Francuskoj, Rusiji, Americi, Ujedinjenim nacijama, toliko dovoljno da je to poznato u svetu kao istorijska istina.
Obrazloženju koje ide uz ovaj predlog ne zatvara, kako se to u javnosti predstavlja, već otvara vrata novih mržnji i podela, a mi sa tim nikakve veze nemamo. Mi poštujemo Deklaraciju Skupštine Srbije iz 1998. godine, koja je rekla da deobe ostavlja istoriji, a okrećemo se jedinstvu i budućnosti svih građana Srbije.
Tu stoji da je zakon utemeljen na istorijskoj istini, pa kaže: "Istorijska je istina da je od 1941. do 1944. godine protiv snaga generala Mihailovića pokretano osam velikih okupatorskih ofanziva". Nije navedeno koje su to ofanzive? Gde su te borbe vođene? Ko je to utvrdio? Koje su borbe vođene protiv Nemaca itd.
Kako sam predlagač reče, istorija se ne može menjati. Tačno, ona je zasnovana na istini i ona se ne može menjati u Skupštini. To nije posao Skupštine, već jednostavno ako neko ozbiljno misli da dovede te istine u pitanje, postoje istorijski instituti, istorijska odeljenja, Akademija nauka i ozbiljna vlast bi dala u zadatak njima da istraže šta nije istina, šta je istina, da li je bilo nepravdi i one koje su bile, da se isprave.
Dakle, ovo je zadnje kao socijalni zakon što treba da se promeni. Iz tih razloga predlažemo da se briše ovaj član.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS, dr Žarko Obradović i ja podneli smo amandman na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica. Predlažemo da se član 2. briše iz sledećih razloga.
Prvo, u osnovnom tekstu zakona, čije se promene traže, čiji se član briše, član 2. govori o pravima vojnih invalida, korisnicima porodične invalidnine u smislu ovog zakona o kome sam malopre govorio, a koji samo uređuje prava po osnovu statusa borca, ne uređuje status borca.
Izmenama koje predlagač traži ovaj član se briše. "U članu 2. Predloga zakona predlaže se da se član 3. zakona menja tako da vojnim invalidima i korisnicima porodične invalidnine, pored lica kojima je to svojstvo priznato po važećem saveznom propisu kojim su uređena osnovna prava vojnih invalida i porodica palih boraca (dakle po tom propisu po kome treba da se uređuje), ovim zakonom se smatraju i invalidi i porodice palih pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta".
Dolazimo do ključne stvari u celom ovom zakonu, do stava 2. u tom članu u kome govori o pravima vojnih invalida i članova njihovih porodica – ustanovljava se “Ravnogorska spomenica 1941”. Dakle, u tom članu zakona se ustanovljava “Ravnogorska spomenica 1941” i dalji tekst vama je poznat, pa čak kažem, njeni nosioci se u svemu izjednačavaju sa nosiocima Partizanske spomenice 1941. godine, iako se u tom članu ona nigde ne pominje.
Dakle, suština jednog i drugog zakona, i ovog srpskog koji govori o uslovima i onog koji je na saveznom nivou govorio o osnovnim pravima boraca, da se govori o borbi za oslobođenje, o borbi protiv okupatora. Tačno je precizirano u članu 2. osnovnog saveznog zakona ko su borci, i mi ne provociramo nikoga, niti govorim jezikom mržnje, jer nisam takvog sklopa niti partija kojoj pripadam. Jednostavno, što se socijalista tiče istina je istorijska poznata, a tražimo od predlagača da dokaže šta nije istina.
Malopre sam pomenuo, navedeno je osam velikih okupatorskih ofanziva. Recite koje su te ofanzive, ko je to utvrdio itd. To su već neki dokazi, a rekli smo, svako ko se borio protiv okupatora bilo pod kojom kapom, čast i prava. Toga nema ovde. Suština jeste u stvari utome, preko jednog socijalnog zakona želi se revidirati istorija.
Ako neko ozbiljno misli da dovede u pitanje istorijske činjenice, onda se to ne radi tako, onda izvolite, preinačite i poništite sve odluke sudova, rehabilitujte, pa tek onda donosite zakone o svim pravima koja su potrebna. Ne želim da pričam šta je sa onim osnovnim opredeljenjima ove skupštine da se zakonodavna ne meša u sudsku vlast. Suština je u tome.
Navodili smo izvore juče i ovih dana, pominjali Čerčila, Ruzvelta, kralja Petra, samog Vuka Draškovića, mada nam reče predsednik Skupštine da ne citiramo iz "Ekspres Politike", već iz "Politikinog zabavnika", ali Vuk nije pisao u "Politikinom zabavniku", pisao je u "Ekspres Politici" 1974. godine, dokazujući da se taj pokret nije borio protiv okupatora. To je istorijska istina, ako želi neko da je dovede u pitanje zna se način kako treba.
Inače, suština ovde jeste da se na silu izjednače ta prava. Neće se u Srbiji na ovaj način ljudi pomiriti. Pomiriće se onda kada se sazna, ako nije, šta je istorijska istina. Neće se deobe zaustaviti na ovakav način. Na ovakav način će se samo produbiti. Skupština može da izjednači, ali to će biti na silu. Iz tih razloga predlažemo da se briše ovaj član. Hvala lepo.