Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu podneo je gospodin Ivica Dačić, u ime poslaničke grupe SPS. On je podneo amandman na prvopredloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu.
Suština amandmana koji je podneo gospodin Ivica Dačić, u ime SPS, upravo je u onome o čemu razgovaramo već malo više od dva sata. Suština amandmana je da državljanima Republike Srbije, u smislu ovog zakona, smatraju se i svi pripadnici srpskog naroda ma gde živeli. To je ono na čemu smo mi insistirali u toku načelne rasprave.
Želim, bez obzira što je ovde bilo već dosta rasprave o tome i da, u suštini, postoji nešto što je zajedničko, a to je da smo složni i da svaki Srbin, ma gde živeo, ima pravo na državljanstvo Srbije. To je ono što nas zadovoljava. Želim da do kraja obrazložim stav SPS.
Vlada, u odgovoru na ovaj amandman, dala je jedno nepotrebno obrazloženje i jedno koje nas dovodi u dilemu.
Naime, Vlada u obrazloženju kaže da ne prihvata amandman, jer Republika Srbija, kao pravni sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gora, ima obavezu da omogući sticanje državljanstva pod olakšanim uslovima za sve građane sa prebivalištem na njenoj teritoriji, koji su, nakon što je Republika Crna Gora istupila iz državne zajednice Srbija i Crna Gora, za nju postali nedržavljani.
Pitam ministra u odsustvu, šta znači ovo obrazloženje? Ovo što je napisano mi nismo dovodili uopšte u pitanje. Ovo što je napisano je bila suština prvopredloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu. Tada je koncept bio samo taj da se omogući onima koji su prošle godine, posle referenduma, ostali da žive, odnosno imali prebivalište u Srbiji, da steknu državljanstvo.
Mi smo u načelnoj raspravi rekli da je to potrebno i da nemamo ništa protiv toga.
Slažemo se, ali nije dovoljno. Smatramo da izmene Zakona o državljanstvu treba da imaju i onaj drugi deo, a to je da svi pripadnici srpskog naroda, ma gde živeli, imaju pravo na državljanstvo Republike Srbije. Da je Vlada ostala kod tog koncepta, kako je ponudila u prvopredloženom zakonu o izmenama zakona, ovo obrazloženje bi bilo razumljivo.
Ali, Vlada je, što je dobro, u međuvremenu promenila i prihvatila celovit koncept, za koji smo se zalagali i mi i upozoravali tokom načelne rasprave. Onda je ovo obrazloženje suvišno.
Ovaj drugi stav je bio sasvim dovoljan da Vlada kaže: "prihvatanjem amandmana na član 23. važećeg zakona, Vlada je obezbedila da pripadnici srpskog naroda u dijaspori stiču državljanstvo Republike Srbije bez prethodnog prestanka stranog državljanstva". To bi već bilo dovoljno da kažete - znate šta, nećemo vaš amandman, nećemo ni amandman SRS, oćemo amandman koji su podneli kolege narodni poslanici DS i mi nemamo ništa protiv.
Mi smo i u načelnoj raspravi rekli - nismo sujetni, prihvatite koji god hoćete amandman, ali koji u suštini ima ovo da svi pripadnici srpskog naroda, ma gde živeli, imaju pravo na državljanstvo.
Ali, Vlada je, osim što je pokazala nešto dobro, a to dobro je da ipak u međuvremenu je shvatila da treba celovito to da reši prihvatanjem tog amandmana, pokazala jedan loš odnos.
Loš odnos je prema svima onima koji su se zalagali za takav koncept koji je i Vlada prihvatila, a nije recimo našla za shodno da sedne i - hajde sada da usaglasimo priču koje je to rešenje, pošto smo svi saglasni u tome da je ovaj koncept dobar, hajde sada da vidimo koje je to rešenje koje je otprilike najbolje. Onda bismo izbegli sve ove rasprave.
Takva poslovnička mogućnost postoji, između načelne rasprave i rasprave u pojedinostima nadležni odbor ima pravo da predloži amandman na tekst zakona. I da je tako urađeno, da je tako usaglašeno, ne bismo sada imali jednu čudnu situaciju da imamo dva zakona, jedan predloženi osnovni tekst izmena i dopuna Zakona, koji čini mi se ima 19 članova, i jedan drugi, koji se u međuvremenu pojavio, sa 21 članom. Kako?
Pa tako što taj od 19 članova je dopunjen sa dva nova člana, koja naravno nisu bila poznata poslanicima da su dopunjeni dok nismo dobili ovaj izveštaj i mi imamo sada situaciju da imamo predložene amandmane, a postali su sastavni deo zakona, pa Predlog izmene i dopune Zakona sadrži 21 član.
Postavlja se pitanje šta sada sa ovim amandmanom koji smo mi podneli kada je on amandman koji se odnosi na član 16, a Vlada je već uvela novi član 7a, koji je već po pravilu prošao pre rasprave o ovom amandmanu i usvajanju.
Mislim da to nije dobar postupak i da Vlada pogotovo, ako je iskazala dobru volju, ako je prihvatila da koncept koji je ponudila nije dovoljan i da je potrebno prihvatiti i ovu formulaciju o kojoj se razgovaralo, a suština je da pripadnici srpskog naroda, ma gde živeli, imaju pravo na državljanstvo, mogla je da to učini kroz jedan korektan dogovor sa onima, amandmane su podneli DS, SRS i SPS, mogla je da to usaglasi i priča bi bila završena, jer suštinskih razlika nema.
No, bez obzira na to, mi smo zadovoljni, mi smo želeli u načelnoj raspravi da ukažemo, nama je cilj, ko god je podneo amandman sasvim je svejedno, koliko god vi da smatrate da treba da prihvatite neki drugi, a ne naš ili ne znam čiji, nama je suština bitna, a suština je da pripadnici srpskog naroda, ma gde živeli, imaju pravo na državljanstvo Republike Srbije. Zato mi smo zadovoljni i sa takvim rešenjem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SPS-a neće glasati za predloženu listu kandidata za članove Saveta državne revizorske institucije iz sledećih razloga.
Prvo, Državna revizorska institucija osnovana je zakonom 2005. godine. Kada se pogleda suština, značaj i kakve su sve nadležnosti te institucije, to je da se čovek smrzne. Institucija je najviši državni organ revizije javnih sredstava, samostalan i nezavisan državni organ.
Dakle, veoma važna antikorupcijska institucija, ali očigledno, kako je počelo sa izborom članova Saveta, proći će kao i sva ona druga antikorupcijska tela koja su osnovana u Srbiji sa ciljem da se javnosti zamažu oči i ništa više.
S druge strane, veoma je potrebno ovakvo telo kao što je Savet Državne revizorske institucije. Ilustrovaću to sa nekoliko činjenica.
U Srbiji već od 2001. godine niko nema mogućnost da sazna kako se troše ogromne pare. Budžet za ovu godinu je 7-8 milijardi evra, samo budžet grada Beograda je skoro milijardu evra, i niko nije imao priliku da sazna kako se troše te pare. Nijedan završni račun od 2001. godine nije podnet.
Još nešto, nekoliko godina od 2001. godine bila je priča da se čeka Državna revizorska institucija, posle toga se čeka savet, a onda će nastaviti da se čeka i neće izaći u javnost, niti na videlo sve ono što se radi sa tim ogromnim parama.
Setimo se onog stampeda 2001. godine kada je Božidar Đelić, tada ministar finansija, štancovao krivične prijave, podnosio ih bez dokaza i obrazloženja, a usput angažovao ljude da što pre nađu nešto da bi se mogla potkrepiti prijava.
I dan-danas još stoje onako na kanapu, pa tako, recimo, imate krivičnu prijavu protiv predsednika upravnog odbora jedne institucije samo zato što je potpisao odluku upravnog odbora, koju je upravni odbor jednoglasno doneo, da se pomogne porodicama palih vojnika u ratnim dejstvima na Kosovu. Tada je politika bila da treba osuđivati sve ono što se tiče odbrane Kosova i zemlje Srbije.
Kada je trebalo, posle pada Vlade 2003. godine, da na dnevni red dođe sam Božidar Đelić kao ministar finansija, više Srbija nije imala prilike da sazna kako se te pare troše.
Doduše, samo kada su izborne kampanje, tada su ministri iz jedne vlade govorili za ministre iz one prethodne kako su oštetili budžet za silne pare, za desetine miliona evra, i ništa više i ništa dalje.
Kako se troše pare? Evo, imali smo skoro primer u Svilajncu kada je organizovan referendum da se smeni predsednik Opštine Svilajnac, pa Dragan Đilas, ministar, vlasnik Nacionalnog investicionog plana, reče: ako smenite predsednika opštine dobićete sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, ako ne smenite - nema. E, tako se troše te pare, javna sredstva. To je bilo zabeleženo u štampi i ja samo prenosim.
Dakle, s jedne strane imamo značajnu instituciju, a s druge strane ogromnu potrebu da Srbija sazna kako se troše ta velika sredstva. Naravno, velike nade se polažu u savet Državne revizorske institucije, da konačno dođe do kontrole tih javnih sredstava. Imamo priliku da vidimo da će taj savet da startuje bez kredibiliteta.
Prvo, ovaj predlog čak ni formalno ne ispunjava uslove da se nađe na dnevnom redu, jer zakon jasno kaže da je odbor, dakle, nadležno telo, kako tamo stoji, dužan da obrazloži predložene kandidate.
Kaže, utvrđuje ispunjenost uslova određenih ovim zakonom. Predlagač, a nema ovde ni predsednika ni zamenika predsednika odbora, nisu prisutni, nisu nam decidno rekli da svi kandidati ispunjavaju uslove predviđene zakonom.
Bilo je malopre govora o tome, i tome se pridružujem, da je dosta tih kandidata koji su sada na državnim jaslama, korisnika budžetskih sredstava i nalaze se ovde u predlogu.
Dakle, odbor, kao predlagač, nije izašao sa jasnim stavom i rekao – da, jesu ispunjeni svi uslovi ili nisu.
Imamo danas onih koji su protiv samo zato što su, kako kažu, neki od predloženih kadar SPS-a. Tvrdim vam, nijedan od predloženih kandidata nije kadar SPS-a.
SPS je imao predložene kandidate, visokostručne i profesionalne ljude. Nisu prošli opet samo zato što su kandidati SPS-a. Mi se ponosimo tim kandidatima i nastavićemo i dalje da podržavamo takve kandidate.
Dakle, imajući u vidu sve to, imajući u vidu da je politika stavljena iznad struke i da su odlučivali partijski, a ne stručni kriterijumi, imajući u vidu da to neće biti nezavisno telo, da je to savet Državne revizorske institucije parlamentarne većine koja će kontrolisati samu sebe, mi nećemo glasati za takvu listu kandidata, ni za jednog od predloženih kandidata.
Nastavićemo da insistiramo da Srbija dobije odgovore na svako od ovih pitanja ko i na koji način troši sredstva. Kao i za sve druge ugovore koji su postali predmet pažnje, ne samo onaj Horgoš-Požega, nego i onaj kojim je država prodala za džabe centralni deo Beograda, Topčider, 4,2 hektara SAD, da se ne znaju ni tačni uslovi, iako je to kulturno-istorijski spomenik, iako je to zeleni kompleks itd. Nastavićemo da insistiramo da Srbija dobije odgovore na ta pitanja. Hvala lepo.

Poštovana gospodo, pre svega nisam Petković, ne tražim da pominjete moje prezime, ali ako ga već pominjete, onda bar recite kako glasi - Petronijević.
Nisam imamo nikakve zle namere, kako reče prvi prethodnik, samo sam citirao šta je štampa prenela i baš zato što su narodne pare i što se traži javno trošenje. Prethodni govornik, pre nego što sam izašao, uputio mi je jasnu poruku da treba da budem zahvalan i što sam živ posle 2000. godine, iako nikad nisam bio u vlasti do 2000. godine. Ta priča šta se sve događalo, to ste istražili milion puta i to nije tema i nećete moći da Srbiju prevarite na taj način što ćete stalno da pričate o tome.
Ovde je tema koliko ste vi takvih zloupotreba uradili. Ovde je tema da Srbija nije dobila odgovor otkud Đeliću 11 miliona evra. Ovde je tema period od 2000. do 2007. godine.
Upravo, poštujući princip, svako neka odgovara ko nije poštovao zakon, bez obzira iz koje stranke bio, gde se nalazio, iz istih razloga mi sad vas pitamo, za ovih sedam godina, i ništa ružno nego samo recite gde su te pare otišle, jer ono prethodno ste mnogo puta istražili. Nemojte samo da i danas optužite režim Slobodana Miloševića što sedam godina nema kontrole javnih sredstava u Srbiji, jer je već izbledelo, to nije više interesantno za javnost. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u okviru raspoloživog vremena koje je ostalo našoj poslaničkoj grupi svoju diskusiju ću da predstavim kroz tri pitanja.
Prethodno, na ovom spisku ljudi koji su se prijavili za diskusiju, valjda po nekoj navici, stoji da ćemo mi glasati protiv.
Želim da javno saopštim: SPS jeste opozicija ovoj vlasti, ovoj vladi, biće žestoka kako vreme odmiče, jer je vlada sve lošija, ali nikada neće biti opozicija državi, opozicija narodu i onim problemima koji tište građane zemlje. Dakle, SPS neće glasati protiv Kjoto protokola.
Ono što želim da saopštim, SPS, kao partija levice, u svom središtu ima čoveka sa svim njegovim problemima, veoma poklanja pažnju baš ovom pitanju, pitanju zdrave okoline u kojoj čovek živi. To je jedan od najvećih problema Srbije.
Ono što želim gospodinu ministru da kažem, mnogo bi bilo dobro da je uz ovaj Kjoto protokol išla jedna detaljna analiza stanja u Srbiji, u svim ovim oblastima koje ne samo tretira Kjoto protokol, nego uopšte u oblastima zaštite životne sredine. Videli biste da nije baš tako, da je Srbija dosta zatrovana, da su je mnogo zatrovali oni koji su već ratifikovali ovaj sporazum, da je to Srbija u kojoj svaki dan u nekoj novoj reci ribe uginu, da je to Srbija u kojoj svaki dan neki novi dimnjaci uguše stanovništvo i da ne nabrajam dalje.
Zato mislim da je potrebno da Vlada, a postoji i obaveza Vlade u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine, jednom godišnje podnese izveštaj i da otvorimo raspravu o tim pitanjima.
Drugo, na čemu mi insistiramo kada o ovome razgovaramo, o tome su moje kolege govorile, da kada se ratifikuju neki sporazumi, da se tome ne prilazi na jedan brz tehnički način, znate, to je ratifikacija, sporazum je već potpisan, po sistemu "uzmi ili ostavi", biće to lepo, evropske vrednosti, implementacija itd. Imali smo iskustva evo skoro sa međunarodnim sporazumom o davanju koncesije za izgradnju autoputa Horgoš-Požega, pa se ispostavilo da ima i te kako posledica potpisivanje takve koncesije po ovu državu.
Skoro smo imali iskustvo da je vlada poklonila SAD zelenu površinu u centru Beograda, 4,2 hektara kulturno-istorijski spomenik, naterala Skupštinu grada ili u dogovoru sa njima da promeni Generalni urbanistički plan Beograda, koji se menja jednom u 20 godina, da kažu da to više nije to, to će sada biti za gradnju.
Očekujem i tražim da Vlada učini dostupnim javnosti ugovor o prodaji zgrade "Maršalata", sa svim uslovima koji tamo stoje i neka narod zna. Navodim to samo kao jedan primer, eto, ne treba nam Kjoto protokol, lako ćemo zelenu površinu, kulturno-istorijski spomenik u Beogradu da uništimo zarad nekih drugih interesa.
Da ne dodajem još i to da su nas naterali i, nažalost, Vlada prihvatila, da još o svom trošku očistimo ono što su oni srušili. Dakle, insistiramo na tome da se javnosti učine dostupnim ne samo taj ugovor Horgoš-Požega, nego svi ugovori i neka javnost vidi pod kakvim uslovima je sve to urađeno, naravno i o Sartidu i o svim drugim.
Treće na čemu insistiramo, kada se objašnjavaju prednosti potpisivanja Kjoto protokola, gospodine ministre, želim da vas uverim da 95 posto građana Srbije ne zna šta je to Kjoto protokol. Ako se još obraćamo tim rečnikom "evropske vrednosti", "implementacija", a narod zna da termoelektrane A i B u Obrenovcu dnevno potroše 90 hiljada tona uglja, a izbace 219 tona čestica na dimnjak, možda one nisu sve u okviru onih šest koje Kjoto protokol kaže, ali ugušiše ljude. Od toga se 17 hiljada tona pepela odlaže na pepelište, pa onda, kao u Velikim Crljenima, te deponije puknu, zagade i unište narod.
Građani hoće da znaju šta će da im bude bolje potpisivanjem ovog protokola, hoće li se ta pitanja rešiti, kako, hoće li Beograd biti manje zagađen, kako, na koji način, ako imamo garažu u centru grada, ako imamo saobraćajni kolaps, preko 400 industrijskih firmi u centru Beograda koje zagađuju grad. Da ne pričam o okolini Pančevo, Smederevo, deponija Vinča itd. Njih to interesuje, šta god da potpisujemo: hoće li to njima da pomogne.
Ili će, nažalost još uvek Beograđani da se više uzdaju u povoljan vetar i jaku košavu nego u bilo koji drugi protokol. Kada se pomene Kjoto protokol, uveravam vas, najviše građana Srbije, u okviru onih malo koji to poznaju, znaju da je to neki sporazum koji, eto, treba da smanji zagađenje, koji se odnosi na sve zemlje osim na najvećeg zagađivača na svetu, na Ameriku, ne znaju sve ovo drugo.
Zbog toga tražimo, kada se obrazlažu ovakve stvari, da se na jedan konkretan, građanima razumljiv, način kaže šta će to biti bolje i kada za njih. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj manir nije da prekidam raspravu o tački dnevnog reda, ali se to dogodilo zbog toga što predsednik Skupštine nije na početku sednice primetio da reklamiram povredu Poslovnika.
To je još jedan manir koji samo stvara loše odnose u ovoj skupštini, a ne doprinosi uspešnom radu Skupštine. Sva pitanja i sve povrede mogu da se završe u 15-20 minuta i da Skupština normalno radi. Ovako izgleda, kada se postavi pitanje povrede Poslovnika kao da je to eksces.
Želim, koristeći član 225. i 226. Poslovnika, da tražim od predsednika Narodne skupštine sledeće objašnjenje.
Gospodine predsedniče, u vašoj izjavi za TANJUG rekli ste: ''Predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić izjavio je danas da će novi Poslovnik o radu Parlamenta, čiji je tekst u potpunosti usaglašen između poslaničkih grupa koje su učestvovale u njegovoj izradi, biti pred poslanicima u najkraćem mogućem roku.
Ostaje samo još da se obave konsultacije sa SRS, koja nije učestvovala u pisanju Poslovnika i sa kojom će pokušati da se nađe kompromis, kako bi Poslovnik bio usaglašen u najvećoj mogućoj meri između svih poslaničkih grupa.''
S obzirom da to što ste izjavili nije tačno, jeste izgleda tečno rečeno, ali nije tačno, tražim objašnjenje od vas šta je razlog da date ovakvu izjavu, imajući u vidu da sam ja ispred svoje poslaničke grupe celo leto proveo u toj radnoj grupi smatrajući da svi treba da učestvujemo u izradi Poslovnika. Jer donošenje Poslovnika nije isto što i donošenje zakona. Zakoni se donose voljom većine, a Poslovnik mora, imajući u vidu da reguliše odnose u Skupštini, da bude usaglašen između svih.
S obzirom na to da sam učestvovao u tom radu, u mnogim stvarima sam se složio, a u ključnim nisam. Složili smo se o svim onim stvarima koje govore o usklađivanju sa Ustavom i zakonom o Narodnoj skupštini, koji treba da bude donet pre Poslovnika, a sva ona pitanja koja ste tamo vi predvideli u restriktivnom smislu za poslanike, kada učestvuju u radu Skupštine, odbili smo da to prihvatimo.
Tražim od vas odgovor, da li je ovo vaše učešće u kampanji koju vode pojedini ministri protiv Narodne skupštine, obmanjujući javnost da je Poslovnik smetnja za donošenje ne znam koliko hiljada zakona, a da, pri tom, nijedan nisu pustili u proceduru.
Umesto da puštaju zakone u proceduru, pre svega one koji će da govore o sprovođenju Ustavnog zakona, oni to pričaju, a vi se pridružujete tome, vaša obaveza je da reforme Skupštine, kako stalno najavljujete, vode u pravcu da ona bude nezavisna, predstavnička i kontrolna, a ne da podležete takvoj kampanji koju vode pojedini vaši ministri.
Molim predsedniče Skupštine da odgovorite – odakle vam ova informacija da je usaglašeno sa svim poslaničkim grupama, kada nije.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu da imam svega dva minuta, pokušaću ukratko, u nekoliko teza, da potvrdim ono što su već moje kolege prethodno govorile.
Izmene Zakona o državljanstvu svode se, u stvari, na davanje mogućnosti da crnogorski državljani koji su stanovali u Srbiji, imali tu prebivalište 3. juna 2006. godine, steknu državljanstvo. To nije sporno. Zakon je ovde ponuđen po hitnom postupku.
Želim samo javnost da upoznam da od 3. juna 2006. do 3. jula 2007. godine ima godinu i mesec dana. Propušteno je godinu i mesec dana. Od 3. jula 2007. godine do današnjeg dana ima tri i po meseca. Eto, kakav je odnos vladajuće većine prema hitnosti.
Inače, dobro je da je vladajuća većina prestala sa opstrukcijom rada Narodne skupštine. Moje kolege su to obrazložile. Neću da trošim vreme na to.
Samo da podsetim, zbog ovih ministara što plaču jer ne radi Narodna skupština, počev od Dinkića, Đelića i ostalih, Vlada nijedno jedino vanredno zasedanje nije tražila, a ovo je osmo od maja meseca. To pokazuje kakav je odnos i da je to samo foliranje i folirantski odnos ministara u odnosu na javnost.
Kada je u pitanju državljanstvo, da bi neko bio državljanin, treba, prvo, da to želi, treba da hoće da bude državljanin, treba da poštuje tu državu.
Sada imamo situaciju, tj. imamo državljane koji ne poštuju državu, ali dolaze na šaltere da uzmu putnu ispravu koja se zove pasoš. Uslov da bi neko imao putnu ispravu, pošto je to javna isprava, jeste da je državljanin.
S druge strane, imamo one Srbe koji žive van Srbije, koji doživljavaju Srbiju kao svoju maticu, koju vole, koju žele, koju hoće. Iz tih razloga je uvažen amandman poslanika Ivice Dačića, predsednika SPS-a, u ime poslaničke grupe, i mi ćemo, ako se taj amandman usvoji, ili radikalski, potpuno nam je svejedno koji će da bude, samo u tom slučaju podržati izmene ovog zakona. U suprotnom, on nije ispunio svoj cilj.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, pozivam se na član 226. kojim tražim obaveštenje od značaja za dalji nastavak ove sednice. Ne znam od koga da ga tražim, je li ovde ovlašćeni predlagač Miroslav Petković ili ministar Dušan Petrović? Svejedno, pozivam vas da zatražite od njih obaveštenje, a tiče se sledećeg.
Ovde imamo Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti na lični zahtev. Kada neko podnese zahtev lično, on navede sa kojim datumom treba da prestane ta funkcija. Ovde imamo dva datuma, pa sad pitam, šta od toga važi.
Naime, obaveštenje od strane Personalnog veća, predsednik sudija Sonja Brkić, da li to ona što je bila u vreme DOS-a predsednik Vrhovnog suda, obaveštava da je sudija Milena Ilić-Drecun podnela zahtev za razrešenje, jedan - 28. 07, verovatno je greška - 28. 06, da joj prestane rad sa 11. avgustom ove godine, a dotle bi koristila odmor. Onda, iza toga, drugo obaveštenje, koje nam, takođe, prosleđuje Sonja Brkić, kaže - ukoliko Narodna skupština bude zasedala pre određivanja vremena korišćenja godišnjih odmora, funkcija sudije treba da prestane 20. septembra 2007. godine.
Koji datum se ovde uzima? Da li 11. avgust, prvi zahtev, ili 20. septembar, dakle, ispravka ličnog zahteva? Ona je sama ispravila svoj zahtev i navela da to bude 20. septembar.
Naravno, predlagač je ovde predložio da to bude 11. avgust, znači, nije uvažio ovu ispravku. Iz toga sledi potreba drugog obaveštenja.
Da li to ima neke veze s obrazloženjem koje je gospođa sudija Milena Ilić-Drecun dala u ispravci svog zahteva.
Citiraću stav: "Ovaj zahtev sam podnela u toku većanja po predmetu KŽ3 OK 1/06, a pre glasanja, zbog iznetih stavova većine članova veća, da nije bitno što u odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima drugostepene presude, o sadržini isprava i samih tih isprava, iako su to apsolutno bitne povrede odredaba krivičnog postupka i da se i pored toga presuda ne mora ukinuti. Pored toga, postoje i druge apsolutno bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povređen je Krivični zakon, a činjenično stanje nije tačno, niti potpuno utvrđeno, na šta sam ukazala u podnetom izveštaju o stanju stvari i spisima."

Da li to ima neke veze sa neuvažavanjem njenog ličnog zahteva kada bude razrešena?

Dame i gospodo narodni poslanici, Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi treba ratifikovati, ako ništa drugo iz jednog razloga, što samim tim što je evropska može naterati ovu Vladu da uredi ovaj sistem lokalne samouprave u Srbiji.
Pokazalo se već u prethodna dva meseca da Vlada nije mnogo spremna da poštuje Ustav, ali je spremna da poštuje svaki dokument gde stoji - evropska. Evropska povelja treba da bude ratifikovana i iz razloga što je bolja nego postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi.
Evropska povelja o lokalnoj samoupravi treba da bude ratifikovana jer je istovetna sa sistemskim Zakonom o lokalnoj samoupravi donetim 90-tih godina, koji je bio jedan od najboljih sistemskih zakona.
Ovu povelju treba ratifikovati iz prostog razloga ne bi li naterali ovu vlast da veću pažnju posveti lokalnoj samoupravi, jer u Srbiji imamo brojne probleme u funkcionisanju lokalne samouprave. Ogledaju se u tome da su odbornici marginalizovani građani, inicijativa, u Srbiji je vlast izvršni organ opštine i nikome ne odgovara.
Ukazaću na dva pitanja kao upozorenje ovoj Vladi.
Prvo pitanje je demanti onoga što je ministar juče rekao za govornicom u obrazloženju, a to je da je naše zakonodavstvo usklađeno sa Evropskom poveljom. Gospodine ministre, nije.
Uostalom, pogledajte član 3. stav 2. Povelje.
Lokalna samouprava uređuje, da ne čitam dalje, ovo pravo će vršiti saveti ili skupštine, sastavljeni od članova koji su slobodno izabrani tajnim glasanjem na osnovu neposrednog, ravnopravnog i opšteg prava glasa, koji mogu imati izvršne organe koji su njima odgovorni, njima, savetima ili skupštinama.
Zakon o lokalnoj samoupravi nije takav. Mi imamo izvršni organ, uzeću primer gradonačelnika Beograda, ne govorim o ličnosti, govorim o funkciji, koji je sva vlast u Beogradu, koji je vlasnik Beograda, koji je vlasnik 800 miliona evra sa kojima Beograd raspolaže, ovakav kakav je, Beograd u koji ne može da se uđe, niti iz koga može da se izađe od gužvi u saobraćaju.
Karakteristika u prethodnom periodu je bila upravo ta, veliki sukobi između izvršnog organa i skupština. Srbija je imala u više od pola opština sukoba te vrste, gde su se sukobljavali predsednici opština i skupština.
Dakle, to nije u skladu sa Evropskom poveljom, koja kaže da izvršni organi treba da odgovaraju skupštini ili savetu.
Drugi primer na koji želim da upozorim Vladu, nadam se da će prilikom izrade Zakona o lokalnoj samoupravi biti usklađeno sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi, ali nije sada, drugi primer je karakterističan po tome što upozorava ovu vlast da ako ne poštuje sopstveni ustav, koji je u stvari najviši akt koga svi moraju da poštuju, bar neka poštuje Evropsku povelju zato što je evropska.
Evo, recimo, šta kaže Evropska povelja - ovlašćenja data lokalnoj vlasti će po pravilu biti potpuna i ekskluzivna. Ne smeju biti narušavana ili ograničena drugom centralnom ili regionalnom vlašću, osim u skladu sa zakonom.
Kada govori o administrativnom nadzoru nad aktivnostima lokalnih organa vlasti, kaže - bilo kakav administrativni nadzor nad lokalnim organima vlasti može biti ostvaren samo u skladu sa procedurama i u slučajevima koji su predviđeni ustavom ili statutom; a zatim, svaki administrativni nadzor nad aktivnostima lokalnih organa vlasti po pravilu će imati za cilj samo da obezbedi usaglašenost sa zakonom i ustavnim načelom.
Evo kako to Vlada radi, kako Vlada primenjuje zakon, primenjuje Ustav i kako Vlada uspostavlja neke nove definicije u matematici, kako matematiku primenjuje na svoj način.
Ustav kaže u članu 192 - Vlada može, pod uslovima određenim zakonom, raspustiti skupštinu opštine.
Vlada je primenila zakon, član 112. tačno kaže kada može da raspusti skupštinu opštine.
Zatim kaže - istovremeno sa raspuštanjem skupštine opštine, Vlada imenuje privremeni organ, koji obavlja poslove iz nadležnosti skupštine, vodeći računa o političkom i nacionalnom sastavu raspuštene skupštine opštine, vodeći računa o političkom i nacionalnom sastavu raspuštene skupštine opštine i ne ostavlja mogućnost da zakon drugačije uradi.
Evo, na jednom primeru kako Vlada to radi, kako Vlada ne poštuje ustav, a valjda će poštovati Evropsku povelju zato što se zove evropska. Uzmimo npr. opštinu Veliko Gradište, kako Vlada ne poštuje Ustav i izigrava izbornu volju građana. Na lokalnim izborima 2004. godine SPS je dobila 9 odbornika, SRS 6, DS 3, G17 plus nula, Nova Srbija nula. Vlada uvodi privremene mere u opštini Veliko Gradište i primenjuje sledeću matematiku: pet članova; od toga dva iz DS, a ukupno tri odbornika ima, DSS jedan, Nova Srbija jedan i G17 plus jedan. Nema nigde onih koji imaju mnogo više odbornika od tih. Očigledno sastav je takav koji odgovara sastavu koalicione vlade.
Gospodine ministre, Evropska povelja vas obavezuje da primenjujete ustavna načela. Gospodine ministre, Ustav vas obavezuje da primenite kriterijum kako piše u članu 192, zadnji stav. Vi to ne radite.
Uostalom, tu nema mnogo mudrosti, to se lako da proveriti, matematika je samo jedna, dva i dva je uvek četiri, ne može biti drugačije, izvolite pa proverite.
Dakle, ako ste već postali prepoznatljivi u ova zadnja dva meseca po tome da ne poštujete Ustav, mnogo dugo smo u ovoj skupštini pričali o tome, počev od onoga koje ste sve zakone bili u obavezi da predložite Skupštini da ih razmotri po ustavnom zakonu, koje sve izborne aktivnosti, i ovim primerom pokazujete da ne poštujete Ustav.
Ako će Evropska povelja da vas natera da uskladite zakonodavstvo i da poštujete Ustav, onda nju treba ratifikovati. Hvala lepo.

Ne mogu sa vama da se složim. Zakon o lokalnim izborima, Zakon o lokalnoj samoupravi itd, to treba predvideti. Tu nemamo nesaglasje. Ali vas pitam - da li vas ustavna odredba, ova koju sam malopre citirao, sprečava da to sada činite? Ne sprečava vas, gospodine ministre.
Prema tome, nije vam objašnjenje na mestu da - eto, to smo radili tri-četiri godine, 23 godine, nije bitno, volimo da se vraćamo daleko u prošlost.
Jednostavno vas pitam - da li vas ova odredba Ustava sprečava da to uradite. Da li vam je cilj da Ustav sprovedete ili vam je cilj da još malo odložite, dok još nešto ne vidite kako možete da uradite, odnosno da b(l)etonirate, pa tek onda. Samo toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo već postaje bezobrazluk. Ovo stvarno vređa inteligenciju svih nas ovde. Koristeći se pravom da postavim pitanje po članu 226. Poslovnika, postavljam pitanje predsedavajućem - da li je gospodin Milan Marković ovde poslanik ili ministar?
Već sedam dana traje rasprava, ljudi pričaju veoma kompetentno o veoma lošem Predlogu zakona. Ministar sve vreme priča o Poslovniku, o tome kako treba poslanici da se ponašaju, šta treba da pričaju, da li to što pričaju je lepo ili nije lepo itd. To je već, gospodine ministre, prevaziđeno.
Gospodine predsedavajući ili prenesite gospodinu predsedniku, održite neki sastanak sa ministrima pa ih upozorite. Poslanici ne mogu da se vređaju, a ovo je uvreda poslanika. Njihovo je da brane predložena rešenja i zakone. Ima tu dovoljno, 120-130 poslanika koji mogu i treba da razgovaraju o tome.
Gospodine ministre, ono što vam je bio posao, da nas ubedite u ispravnost ovih promena, niste nas ubedili, niste nikoga ubedili, a imaćete veoma problema sa stručnom javnošću da se razjasnite. Znate vi da nema pred kim da se pokrene postupak za ocenu ustavnosti, jer Ustavnog suda nema.
A vi ne da nam nudite jedan zakon koji ne samo da se primenjuje, gospodin Martinović je to veoma razložno ovde objasnio, ne da nam se nudi primena u kraćem roku, narednog dana, nego nam se nudi primena unazad.
Pitam vas - da li je 1. jula prestao posao onih koji su bili na tom poslu? Drugo pitanje, gospodine Markoviću, ako se sutra ili kad bude bilo glasanje ne izglasa ovaj zakon, kakve su posledice, šta će se dogoditi, hoće li Vlada pasti? Šta će se dogoditi sa tim ljudima?
To su pitanja na koja ste vi trebalo ovde da dajete odgovor, a ne da se upuštate u polemiku iz ugla iz kog se poslanici upuštaju, a to je njihovo pravo. Na kraju, hteli ste da politizujete upravu i sva vaša obrazloženja idu ka tome da branite na pogrešan način totalnu politizaciju uprave, postavljanje vaših ljudi na sve položaje. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici,  što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o državnim službenicima, koji se nalazi pred nama, treba možda građanima objasniti šta je sadržaj tog zakona.

Jedna rečenica samo, da se ne primeni zakon 1. jula 2007, kao što je to bilo predviđeno, već da se odloži primena u delu tog zakona do maja 2008. godine. To je ceo sadržaj zakona.

Dakle, kao što se vidi, mali tekst ali velika poruka, a suština te poruke u stvari razobličava politiku Vlade tzv. demokratskog bloka, jer iz ovoga se da videti, a reći ću vam posle na nekoliko primera, da jedno priča, a drugo radi.

Dve ključne reči i kada je Zakon o državnim službenicima donošen, i kada je trebalo da bude primenjen, i sada kada se menja je i u izbornim kampanjama depolitizacija uprave i profesionalizacija uprave. Zatim, kada je zakon donošen i kada se kažu te dve ključne reči, pa još evropski, ko to ne bi podržao, pa smo i mi tako podržali.

U stvari, ispostavilo se da je Vlada te dve reči pobrkala, pa promenila redosled. Izmenama ovog zakona stavlja do znanja da upravu politizuje i deprofesionalizuje, dakle pogrešan je redosled tih reči. I, naravno, enormno povećava.

Obrazloženje ministra da Vlada nije mogla da postavi na položaje državne službenike, bez uvrede, gospodine ministre, nije tačno. Vlada, prema Zakonu o Vladi, nije mogla da postavlja funkcionere u vreme kada je prestao mandat. Zakon o državnim službenicima je rekao da državni službenici na položaju nisu funkcioneri. Dakle, šta je smetnja?

Ako je stvarno ideja depolitizacija, profesionalizacija, ako su objavljeni konkursi, ako su konkursi sprovedeni, ako su stvarno kvalitetni ljudi učestvovali na konkursu, kakve veze onda ima ko će da ih postavi, ako je to depolitizovano.

Nije tačno. Ili Vlada ne priznaje Zakon o državnim službenicima, pa kaže - znate šta, mi smo nekada mislili da su to funkcioneri, pa pošto nisu, eto, mi smo mislili da treba da primenimo ono naše mišljenje da su oni i dalje funkcioneri.

Još nešto, 2005. je donet zakon, 1. jula 2006. godine je stupio na snagu. Dakle, godinu dana, da ne govorim o onom periodu prethodnom od osam meseci, bilo je dovoljno vremena da se izvrše sve pripreme, da se organizuju sve komisije, sve što je potrebno, raspišu konkursi, sprovedu konkursi i postave.

To nije urađeno. Iz kojih razloga? Iz političkih razloga, jer onda bi stvarno bilo depolitizovano i profesionalizovano, a to je već nešto što nam služi samo da pričamo u javnosti, a da u suštini radimo obrnuto.

Vladi je prestao mandat 14. februara 2007. godine, postala je, kako kaže, tehnička vlada. Pa čak i za taj period od tri meseca, kada su trajale agonije ko će, kako i na koji način da formira vladu, nije bilo zakonskih smetnji da se konkursi koji su sprovedeni izvedu do kraja, nije bilo zakonskih smetnji jer nisu funkcioneri već po Zakonu državni službenici. Ali, hajde i taj period. Od 15. maja do 1. jula je 45 dana.

Ako je postojala želja da se stvarno taj posao uradi kako treba, onda je ministar nam ostao dužan ovde nekoliko odgovora.

Prvo, koliko je po konkursu postavljeno. Drugo, koliko je završenih konkursa i predloga stiglo do Vlade. Treće, koliko je završenih konkursa koji su bili pred konkursnom komisijom. Četvrto, ako nisu postavljeni, a postavljeno je, koliko smo malopre videli, 59 pomoćnika, gospodine ministre na reagovanje dr Žarka Obradovića za 59 pomoćnika, dakle državnih službenika na položaju, vi ste odgovorili da državne sekretare Vlada treba da postavlja itd.

Dakle, da li među tih 59 pomoćnika ministara ima takvih koji su za to mesto konkurisali, prošli proceduru, ispunjavaju sve uslove, nisu izabrani, već su izabrani druge?

Sledeće pitanje, koje je takođe vrlo važno, znači veoma važno pitanje da se kaže zbog čega nisu izabrani? Pa, bar tad vlada nije bila tehnička.

Naravno, još jedno pitanje, za vas gospodine ministre, da biste stvarno potvrdili da je to profesionalizacija, baš bi bilo interesantno navesti sva ta imena, ne govorim o onom nepotizmu dobro poznatom, muž ministar, supruga pomoćnik ministra itd, već sam govorio, smešno je da pričam stalno, to je postalo normalno.

Ali, da li ti pomoćnici ministara stvarno ispunjavaju uslove prema Zakonu o državnim službenicima, a to je devet godina radnog iskustva u struci? I, naravno, šta je to u struci, da li to znači ako je hirurg devet godina bio vrstan hirurg da li ispunjava uslove, jer, eto, u toj struci je imao toliko radnog staža?

Dakle, kada se sve to pogleda, šta je suština cele priče? Suština je priče da se nastavi sa politizacijom uprave, da se nastavi sa neprofesionalizacijom i enormnim povećanjem. Molim vas, pre samo nekoliko dana imali smo budžet na dnevnom redu. Ko se od vas seća, kad je gledao onaj kadrovski plan, kako to sada zovu, mogli su da primete da je od decembra, ne govorim o nekom ne znam kom vremenu, do maja, odnosno juna, kada je budžet bio, povećano za oko dve hiljade ljudi, ali samo govorim o ministarstvima i posebnim organizacijama, ne govorim o vojsci, policiji, prosveti itd, njima se zabranjuje povećanje.

Recimo, Ministarstvo zdravlja koje vodi izuzetnu kampanju smanjivanja broja zaposlenih u zdravstvu, povećava se broj zaposlenih u Ministarstvu za zdravlje.

Da ne pričam primer ovog čuda od Ministarstva Dinkićevog za ekonomiju, gde je 200 novih ljudi više, pored onih preuzetih. Da ne pričam primere Ministarstva rada i socijalne politike, iako je deo zaposlenih otišao, plus još 36, da ne pričam Ministarstvo prosvete, omladine i sporta plus 74, pa plus Ministarstvo za sport 79 i da ne nabrajam više, dve hiljade ljudi je više od decembra do jula.

To su karakteristike i ova izmena zakona ima cilj da jednostavno to verifikuje. Nije to samo primer u Srbiji, evo primer u Beogradu, gde je takođe tzv. demokratski blok na vlasti. Pre mesec dana bila je velika rasprava u javnosti oko imenovanja 27 direktora zdravstvenih ustanova u Beogradu, suprotno i stavovima sindikata, i stručnoj javnosti i zaposlenima. Samo po političkoj podobnosti je to urađeno.

Dakle, priča Vlada jedno - kako je za depolitizaciju i profesionalizaciju, a ovo je suštinski obrnuto. Ovo je politizacija, ovo je deprofesionalizacija i enormno povećanje, i to je suština čitave stvari.

Suština je da se izmenama ovog zakona postave na položaje državni službenici, na položaje kao političke ličnosti, da bi za narednih godinu dana stvarali uslove da ih tada ta ista vlada proglasi depolitizovanim, odnosno profesionalizovanim. Iz tih razloga mi to nećemo podržati. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na Poslovnik, član 104, zato što je ministar odgovarao na pitanja koja mu nisu postavljena, a nije na ona koja su mu postavljena i tu je već u pitanju dostojanstvo Skupštine.

Gospodine ministre, glasao sam za Zakon o državnim službenicima zato što je trebalo da bude depolitizacija, profesionalizacija, evropski kriterijumi itd. I sada se borim za takav zakon, a vi nam nudite obrnuto. U tome je razlika.

Vi nam nudite politizaciju, deprofesionalizaciju, enormno povećanje, čak ako hoćete i obesmisli ste Zakon o državnim službenicima pričom kako će tada da budu samo ministar i državni sekretar funkcioneri, a ostalo će da budu profesionalci par ekselans itd.

Pogledajte šta ste uradili. Evo ovo čuveno ministarstvo što obuhvata celu Vladu za ekonomiju: šest državnih sekretara. Kome mislite da objasnite tu priču?

Koliko će tek pomoćnika imati? Svih šest pokrivaju te sektore, one koji treba da pokrivaju pomoćnici, a da ne pričam o posebnim savetnicima, o kabinetima ministra, kojih inače nema u Zakonu o Vladi, ima samo kabinet predsednika i potpredsednika, da ne pričamo o brojkama, o enormnom povećanju broja ljudi.

Ali, šta niste odgovorili, gospodine ministre: ako tvrdite da Vlada nije mogla od 14. februara da postavlja do 14. maja, imaćete potrebe stručnoj javnosti da objasnite, kako Vlada nije primenila Zakon o državnim službenicima zato što oni smatraju da to jesu funkcioneri, iako Zakon o državnim službenicima kaže da nisu.

Dakle, Vlada ne priznaje Zakon o državnim službenicima. To ćete morati da objasnite stručnoj javnosti, ne insistiram više na tome, ali insistiram da li je u tom periodu postavljen nekih od tih državnih službenika na položaj. Onda biste mogli da kažete ono što ste rekli.

Mi znamo, imamo u "Službenom glasniku" objavljeno sve, ali od vas očekujemo da nam odgovorite, jer vi branite ove promene. Znam da je vama posle lustracije Balinovca to zapalo da uradite, ali to što vi ne znate to vas ne pravda. Vi ste morali da dođete sa obrazloženjem ovde zašto se predlažu ovakve izmene i dopune zakona.

Da ste vi nama rekli - od 14. maja do 1. jula mi smo učinili sve da primimo ljude po konkursima koji su završeni, koji su ispunjavali sve uslove, koji su profesionalci, ali eto nismo uspeli da stignemo, mi molimo da se produži rok za još neko vreme da bismo to završili.

Vi niste izašli sa tim obrazloženjem i nemojte da nam pričate šta je alternativa. Ako nam pričate šta je alternativa 3. jula naravno da je to tako, ali vas pitam zašto 14. maja niste uradili taj posao.

Dakle, ključna su pitanja na koja vi niste dali odgovor i zato se mi razlikujemo. Inače, i dalje podržavam zakon koji će uvesti depolitizaciju, profesionalizaciju, kompetentnost itd.

Hvala lepo. Dovoljno je četiri minuta. Samo dve rečenice da kažem. Naš kolega, zamenik šefa poslaničke grupe, dr Žarko Obradović već nekoliko godina, ako mogu tako da kažem, bije bitku po ovom pitanju. Stalno dobija odgovor – sledećim budžetom ćemo videti postoji li mogućnost da se to uradi. Onda padaju apsolutno i svi oni drugi razlozi koji se ovde napominju. Drugo, ako postoji ta bojazan da se prelije u cenu, kako te bojazni nema kada su u pitanju računari i računarska oprema. Veoma poštujem i jako podržavam smanjenje stope na uvoz računara i komponenti za računare. Pitam vas, ko će raditi na tim računarima?
Zar nije interes države da stimuliše pre svega rađanje dece? Naravno, uz sve one druge stimulativne mere, to je i jedna od tih mera kojom se šalje jasna poruka građanima Srbije, kakvom orijentacijom i u kom pravcu Vlada Srbije, odnosno vlast ide.
Druga rečenica i drugo pitanje, mi smo svedoci ovih dana da se prosto vodi jedna kampanja da se prihvati ovako jedno rešenje u kome bi se ukinuo porez na dodatu vrednost za opremu za bebe i odeću i obuću. Mislim da je prilika da to u stvari i uradimo. Inače bi bilo sve smešno i evo, ja sada javno sa ove govornice pozivam i Vladu i predsednika Narodne skupštine. Njima je sada prilika da podrže ovaj amandman i na taj način upute jasnu poruku javnosti. Zašto? Predsednik Skupštine je u izjavi za štampu rekao da on kao roditelj i kao čovek to podržava i da će se zalagati za tako nešto, da će se čak, ako se ne varam, organizovati sastanak sa ministrom itd. Mislim da je to apsolutno za podršku.
Ministar u Vladi Srbije, Slobodan Milosavljević, valjda se tako zove, sinoć je rekao da jako podržava ovaj amandman. Ljudi, evo prilike da se sada svi zajedno okupimo oko toga i da svi zajedno u stvari podržimo taj amandman, a dr Žarko Obradović je ponudio dve mogućnosti. Jedna je da se potpuno ukine, što mislim da bi bilo najbolje, da izvini dr Žarko Obradović. Drugo, to je mogućnost da se smanji stopa vrednosti kao kod računara. Evo i prilika za ministra u Vladi i za predsednika Skupštine i evo prilike za sve one koji nam pričaju kako to jeste dobro i kako to treba usvojiti, ali videćemo u nekom sledećem budžetu.
Ako to jeste dobro, a jeste, nema razloga da čekamo sledeći budžet. Možemo da uradimo odmah. Pozivam sve narodne poslanike da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se da još sa nekoliko rečenica objasnim suštinu ovog amandmana i da postavim neka pitanja Vladi u odnosu na pitanje koje se tretira ovim amandmanom. Naš kolega Milan Nikolić, poslanik SPS-a, podneo je amandman čija je suština da se obezbedi veći nivo sredstava za opštine Medveđa, Bujanovac i Preševo, pre svega u cilju ekonomskog razvoja, u cilju povećanja kvaliteta života na tom području.
Druže Rizo, Milan Nikolić jeste ugledni privrednik iz tog kraja, jedan od najuglednijih, odličan poznavalac prilika u tom kraju i to je nesporno, to mu svi priznaju, pa i vi. Drug Milan Nikolić je i ugledni član Socijalističke partije Srbije i sprovodi politiku Socijalističke partije Srbije i rezultat toga je ovaj amandman.
Znam da je vama teško da prevalite to kada morate da se složite sa Socijalističkom partijom Srbije, ali šta da vam radim. Nije to njegovo lično, na osnovu ovoga što ste vi rekli, već politika Socijalističke partije Srbije koja se zalaže za ravnomerni regionalni rast, za ravnopravno korišćenje sredstava na tom području, za nova radna mesta, zapošljavanje itd.
Suštinu amandmana je gospodin Milan Nikolić, naš drug, objasnio. Želim da postavim Vladi pitanje u vezi sa ovom problematikom. Naime, Vlada je za ovu godinu predvidela iz budžeta 366.381.000. Vlada je u obrazloženju rekla: "Težište delovanja Koordinacionog tela, pored stabilizacije političko-bezbednosnih prilika, usmereno je na program socijalno-ekonomskog oporavka i privrednog oživljavanja, sa ciljem da se na najneposredniji način zadovolje osnovne potrebe i reše egzistencijalni problemi građana Republike Srbije koji žive na području opština Preševo, Bujanovac i Medveđa." Naravno, tu se pre svega misli na stvaranje uslova za bolji i kvalitetniji život stanovništva (izgradnja puteva, vodosnabdevanje, elektrosnabdevanje, izgradnja i rekonstrukcija škola itd).
Ali, pitam da li je Vlada promenila svoju politiku. Zašto to pitam? Zato što je prepolovila sredstva u odnosu na sredstva predviđena za 2006. godinu. Ili je stanje na jugu Srbije toliko dobro da nema više potrebe da se ulažu sredstva? Pošto u ovo drugo ne verujem, vraćam se na prvo pitanje.
Godine 2006. bilo je predviđeno u budžetu za 2006. godinu za Koordinaciono telo za Preševo, Bujanovac i Medveđu 713.020.000. Molim vas, baratam sa predviđenim ciframa, tako je budžet predvideo. Koliko je utrošeno, to ne znam ni ja, ne zna ova skupština, ne zna ni narod Srbije, za sve godine od 2001. godine. Govorim koliko je bilo predviđeno.
Dakle, 713.000.000 je bilo predviđeno 2006. godine.
Gospodin ministar je u završnoj reči na kraju načelne rasprave o Predlogu budžeta javno saopštio da je za 2006. godinu utrošeno 284.000.000. Ja ne znam, ponavljam, koliko je utrošeno, ne znate ni vi, ne zna ni Srbija, za sve te godine ni za tu godinu.
Gospodine ministre, vi ste to javnosti saopštili vrlo tečno, ali to mora da bude i tačno. Nije dovoljno da bude samo tečno.
Bilo je predviđeno 713.000.000, doduše, tada je služba Koordinacionog tela bila na nivou državne zajednice, pa je to išlo u razdeo 7, funkcija 180, u okviru Ministarstva finansija.
Juna meseca prošle godine Republika Srbija je preuzela sve nadležnosti i sve organe sa nivoa državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa je tako preuzela i službu Koordinacionog tela za Preševo, Bujanovac i Medveđu.
Sećate se tog vremena kada je preuzeto i Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo odbrane i da ne nabrajam dalje. Naravno, sećate se kako je to urađeno na jedinstven način u svetu – da je Srbija imala ministra inostranih poslova a da ga Skupština nije birala, ministra odbrane, a da ga Skupština nije birala itd.
Ali, rebalansom budžeta za prošlu godinu sredstva od 713.000.000 su podeljena, pa je tako služba koja je formirana za drugu polovinu godine dobila 341.000.000, ali je ostalo i na razdelu 7, funkciji 180, dakle u okviru Ministarstva finansija, još 372.395.000. Kada se sve to sabere, opet je to preko 700.000.000 dinara.
Dakle, suština amandmana gospodina Nikolića je: dajte bar onoliko koliko ste predvideli za 2006. godinu ili neka nam Vlada odgovori da li je promenila politiku u odnosu na jug Srbije.
Naravno, to nema nikakve veze sa tim da li će to biti služba ili će se zvati nekako drugačije. To nema veze. Ja se potpuno slažem da mora da bude precizan izveštaj o utrošenim sredstvima, ne samo za to telo, već za sva tela.
Ovde se govori o politici planiranja sredstava za jug Srbije, pre svega za ekonomski razvoj. Potpuno sam saglasan da treba dobro obratiti pažnju na kriterijume. Ne može niko da dobije više samo zato što je jedne nacionalnosti. Svi moraju da dobiju ravnopravno, jednako.
Opet Riza, u skladu sa politikom Socijalističke partije Srbije, kaže da nikom u ovoj Srbiji ne može da fali dlaka sa glave zato što nije Srbin, ali nikome u ovoj Srbiji ne može da fali dlaka sa glave zato što jeste Srbin.
Predlažem da poslanici Narodne skupštine podrže ovaj amandman jer ovaj amandman nije samo stranački, ovaj amandman veoma znači za taj kraj, za ekonomski razvoj čitavog područja.
Mislimo da je to važno pitanje. Ja se ograđujem, ministar to bolje zna, ako ima negde skrivenih sredstava u okviru budžeta, a da ja to nisam video, a budžet je veoma prepoznatljiv po tome što ima mnogo skrivenih stavki, naravno najveća skrivena, ali kad dođe vreme o tome ćemo pričati, jeste Nacionalni investicioni plan. Hvala.