Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želim, pre nego što pređem na jedan kratak prolaz po predloženim zakonima, da podsetim – pre samo par meseci u ovoj skupštini je bio set penzijskih zakona prema kojima je SPS imala različit odnos.
Bio je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO, prema kome smo imali negativan odnos. Intervenisali smo amandmanima, koji su usvojeni i dobro je što su usvojeni. Jedan je bio da se odloži primena zakona u broju godina za odlazak u penziju; drugi je bio u određivanju da penzija ne može da padne ispod 60% proseka zarade.
Tada je bio Zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju, prema kome smo, takođe, imali pozitivan odnos. Bio je zakon, koji smo tražili, a to je o uplati doprinosa za zaposlene, u vremenu od 1991. do 2003. godine. To je odličan potez koji je ova vlada uradila jer je omogućila da nekoliko stotina hiljada ljudi poveže svoj staž u tom periodu.
Bila su i dva zakona o preuzimanju obaveza fondova penzijsko-invalidskog osiguranja zaposlenih i poljoprivrednika, preuzimanju obaveza od strane države, kao javni dug. I ta dva zakona smo podržali.
Prvo što želim da istaknem javno, ne stvaramo mogućnost isplata penzionerima tog duga ovim izmenama zakona. Te mogućnosti su stvorene tada.
Naravno, podržali smo i imali pozitivan odnos, jer smo smatrali da je konačno potrebno da država obaveze koje su neizmirene prema penzionerima prizna kao javni dug. Kada država to uradi, postaje obaveza ne samo ove vlade nego svih vlada i iza toga. Tu smo bili veoma zadovoljni.
Samo nekoliko reči, radi javnosti, kada je u pitanju dug. Gospodin ministar, o kome je reč, pošto sam danas čuo tu formulaciju, prilikom obrazloženja ovog zakona preskočio je bitan momenat, a bio je detaljniji u septembru – dug penzionerima, iz Fonda PIO zaposlenih i penzionerima, iz Fonda PIO poljoprivrednika, u najvećem delu nastao je do 2000. godine.
To je tačno, ali je deo duga nastao i posle 2000. godine, to je ono što ministar nije rekao: pola penzije 2001. za zaposlene i pet penzija za poljoprivrednike 2003. godine. Ali, postoji razlika. Razlika je u tome što do 2000. godine dugovi koji su nastali, nastali su u vremenu blokade, sankcija, građanskih ratova u okruženju, bombardovanja, milion izbeglica, i posebno napominjem da, pri tom, nijedno socijalno pravo nije umanjeno.
Razlika u odnosu na ove koji su nastali posle 2000. godine je u tome što je takođe nastao deo duga, ali u vremenu kada od svega toga ništa nije bilo, ni blokade, ni sankcija, ni svega ostalog, naprotiv, obećanje o ogromnoj pomoći, a da ne samo da su socijalna prava umanjena, nego je počeo sunovrat penzija 2002, odnosno 2003. godine, donošenjem onog katastrofalnog zakona o penzijskom sistemu. O tome je bilo priče u septembru, da ne ponavljam sada. Vrlo je važno da se to zna.
Sada kratak komentar i jednog i drugog predloga zakona o vraćanju penzija kao javnog duga.
Kada je u pitanju vraćanje duga, vezano za Fond PIO zaposlenih, želim da iznesem dve pozitivne i dve negativne strane, neka javnost zna otvoreno.
U principu podržavamo da se prizna i vrati javni dug, ali šta je u ovom slučaju u pitanju. Prethodni zakon, od septembra meseca, predviđao je da se penzionerima iz Fonda PIO zaposlenih penzija isplati u tri jednake rate: januara 2006, 2007. i 2008. godine, sa kamatom od 8,5% i u obveznicama.
Čuo sam obrazloženje od ministra da su udruženja penzionera i neki poslanici tražili da isplata bude novčana, a ne u obveznicama. To poštujem, ali želim da kažem da je to nepovoljnije rešenje, jer kada se isplati u obveznicama, kada dospevaju, to su isto gotova sredstva, gotove pare, kao što je u ovom slučaju, ali i mogućnost da može ranije da ih unovči, o čemu će odlučivati sam penzioner.
Naravno, uvažavam i sigurnu masu sredstava koja je potrebna da se isplati.
Ali da budemo jasni i da kažemo da su pozitivne strane ovoga u tome što će da se isplati jedna šestina penzije odmah, a ne u januaru.
Pozitivna je strana što nije povećan ukupan period za vraćanje penzija, a negativna strana je ta što se isplaćuje u šest, a ne u tri rate i što se isplaćuje u novcu, a ne u obveznicama, samo da budemo jasni.
Kada je u pitanju vraćanje duga Fonda PIO poljoprivrednika, moram da kažem da je ovo rešenje lošije nego ono u septembru. Pozitivno je to što nije pomeren ukupan rok za vraćanje penzija, ali moramo jasno reći javnosti da je negativno što se preskače cela 2006. godina i umesto u pet jednakih rata – 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. godine, preskače se 2006. godina.
Uvažavam kao argument da je sama odluka da se isplata penzija vrši odmah za prethodni mesec bitno uvećala sredstva za isplatu penzija, kada su u pitanju penzioneri i poljoprivrednici, ali se to znalo i onda kada je donošen zakon o priznanju javnog duga za isplatu penzija.
U tom delu nismo zadovoljni, uložili smo amandman tražeći da se vrati rešenje da bude pet godina, odnosno da se uključi i 2006. godina, tj. da bude u pet jednakih rata. Tu sada dolazimo do jednog pitanja, želim javno i otvoreno da pitam, a Vladi da dam šansu da javnosti da pravi odgovor.
Zašto se vrše ove promene zakona, kada sve ono što smo znali tada, znamo i sada, i u vezi sa tim opet dva pitanja. Prvo, ako je to zahtev MMF-a, iz straha da se ne izvrši novčani udar u gomili, molim da se to javno i jasno kaže, da javnost zna.
Drugo, da li može da se sazna šta su konačni zahtevi MMF-a. Slušali smo pre dva-tri meseca da je to Zakon o penzijskom osiguranju, Zakon o budžetu, pa zatim Zakon o zdravstvenom osiguranju, izmene Zakona o javnim preduzećima, izbor privatizacionog savetnika itd, da bi slušali skoro vest da naša vlada traži još dva meseca odlaganja. Zbog čega? Mislim da javnost to zaslužuje.
Znam obaveze naše države, obaveze naše vlade, koje moraju da se poštuju, ali javnost isto tako zaslužuje pravi odgovor i da zna koji su pravi razlozi zbog čega je to tako.
Samo kratko da se osvrnem na ova dva zakona. Kada je u pitanju zakon o izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, posmatram ga kako je u obrazloženju rečeno, da je ovaj zakon u funkciji sprečavanja, preokreta bele kuge u Srbiji.
Slažem se sa mojim kolegom Bušetićem, najveći problem sa kojim se Srbija suočava i sa kojim će se suočavati je taj problem. Doživljavam ga ne samo kao instrument socijalne politike nego i kao instrument populacione politike. Iz tih razloga, opet želim da kažem šta je dobro i šta mislim da nije dobro.
Prvo, što je dobro, jeste što je uveden roditeljski dodatak za prvo dete i tu dajem punu podršku i pohvaljujem. Nema razloga, jer neko da bi imao drugo, treće i četvrto, mora da ima i prvo. Paralelno sa tim, mislim da nije dobro što je 20.000 naknada, mislim da je to malo.
Iako se država ozbiljno bavi ovim pitanjima, ozbiljno ulazi u okršaj sa problemom populacione politike, mora i ozbiljna sredstva za to da nađe. Predložili smo tu amandman, detaljnije ćemo o njemu pričati kada bude bio na redu, ali bar da to bude 30.000.
Drugo, ovde je rečeno da je dosadašnje rešenje u zakonu bilo za drugo, treće i četvrto dete da se isplaćuje jednokratno, po rođenju deteta. Naravno, to nije mala suma. Postoji obrazloženje ovde sa kojim mogu da se delimično složim, ali ne do kraja. To je da je bilo zloupotrebe, da to nije koristilo detetu, da je koristilo u neke druge svrhe. Mogu da prihvatim da toga ima, ali zbog toga se ne menja zakon. Pre mogu to da posmatram kao veliku obavezu države za koju je potrebno obezbediti velika sredstva.
Istovremeno, da budu, odnosno da koriste detetu. Mislim da je veoma dugačak period od 24 rate, kako je predviđeno da se vrši isplata roditeljskog dodatka za drugo, treće i četvrto dete. Neko je to već pominjao, ministar još u uvodnom izlaganju, a kasnije i drugi – za četvrto dete, a mnogo malo je u Srbiji takvih, to je oko sedam hiljada, što je za pohvalu, za 24 meseca, ali za drugo dete – od 76, ili pet, šest hiljada, na 24 rate, to je mnogo malo. Stoga smo predložili amandman da se makar napravi neka vrsta skale, pa da drugo dete bude 12 meseci, treće 18, neka ostane četvrto 24. U suštini, za svakog bi bilo mesečno oko sedam hiljada dinara.
Sledeće, još jedno pitanje koje je takođe ovde bilo prisutno, moram da kažem da se sa tim ne slažem. Verujem da postoje ozbiljne zloupotrebe, a u pitanju je naknada za bolovanje porodilje. Do sada je bilo rešenje da je naknada u visini zarade koju bi ostvarile na radnom mestu. Ovde sam iz obrazloženja shvatio da je to ozbiljan problem, jer su neki privatnici u Srbiji to zloupotrebili. Rado bih, ali nisam u toj moći, pre hapsio, kažnjavao, nego što bih menjao zakon. Zašto?
Mislim da nije dobro rešenje da kaznimo one žene koje su stvarno imale veću zaradu u firmama nego što je prosek zarade. Mnogo je takvih. Naprotiv, čak mislim da je i više takvih. Šta ovo rešenje znači? Da žena koja je legalno imala u firmi veću zarađenu platu nego što je prosek firme biva kažnjena zbog ovih zloupotreba koje su se događale i vraća joj se naknada na nivo prosečne zarade kod poslodavca, dok recimo, obrnuto, nije predloženo.
Mislim da to nije dobro, jer kažnjava one čestite, one koje su stvarno zaradile i uveren sam, a voleo bih da pogrešim, neka me demantuje ministar, da je takvih žena mnogo više, mada verujem opet da postoje ozbiljne zloupotrebe naknada za bolovanja.
Naravno, da sada ne pričam o mesečnom usklađivanju, kao što je do sada bilo, pa dva puta godišnje, nije to toliko veliki problem, govorićemo kada bude bilo priče oko amandmana.
Na kraju želim samo da kažem, da bih ostavio svojim kolegama nekoliko rečenica, vezano za ovaj zakon o obezbeđenju socijalne sigurnosti građana, odnosno socijalnoj zaštiti, da dajemo punu podršku, jer se radi o zakonu gde država daje, u smislu socijalne sigurnosti građana.
Naravno, pre svega se odnosi na invalide 100 posto. Nema razloga da budemo protiv toga i radi se o ograničenju, kada su u pitanju hraniteljske porodice. Želim da saopštim jednu poruku.
Mislim da je vreme da država, odnosno Vlada, sistem socijalne zaštite uzme u celini, sa jasnom strategijom socijalne zaštite, da bi se sistemski uredila socijalna zaštita.
Ponavljam, kada god sam izlazio za govornicu, a bile su ovakve vrste zakona, govorio sam da se zna još jednom naš stav. Jasna, jaka, snažna socijalna politika u vreme tranzicije je nužna, važna. Bez nje nema ničega drugog. Tada sam pričao i sada ponavljam. Reforme su nužne. Nužne su i socijalne, ali bez socijalne pravde i jake, snažne socijalne politike nijedna reforma nam neće uspeti.