Dame i gospodo narodni poslanici, nit manjeg papira, nit većeg problema, sa mogućnošću da bude još veći.
Prvo, dozvolite u nekoliko reči da podsetim šta je u stvari predmet današnje rasprave.
Na današnjoj sednici Narodna skupština treba da potvrdi predloženo autentično tumačenje člana 127. Zakona o visokom obrazovanju, koje je predložio Zakonodavni odbor, ili da ga ne potvrdi.
Šta je suština tog predloga? Suština predloga autentičnog tumačenja, koje je ponudio Zakonodavni odbor, jeste da odredbe člana 127. stav 1. i 2. Zakona o obrazovanju - da lice koje je steklo ili stekne odgovarajući akademski, stručni ili naučni naziv, prema propisima koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona, zadržava pravo na njegovo korišćenje u skladu sa propisima prema kojima ih je steklo - treba razumeti tako da se vremensko dejstvo zadržavanja prava na korišćenje stečenog naziva prostire se ne samo na sadašnjost, već i na budućnost. Svrha prava na korišćenje stečenog naziva je u tome da se zaštite pravna sigurnost i stečena prava.
Već dolazimo do prvog pitanja - pravna sigurnost i stečena prava. Siguran sam da je bar velika, ogromna većina na strani toga da se pravna sigurnost i stečena prava ne mogu dovoditi u pitanje.
Drugi stav tog zakona glasi - da lice iz stava 1. ovog člana može, dakle ono, tražiti od visokoškolske ustanove u kojoj je steklo naziv, da mu u postupku i pod uslovima propisanim opštim aktom visokoškolske ustanove, a u skladu s kriterijumima za usklađivanje stečenih naziva koje propisuje Konferencija univerziteta, odnosno Konferencija akademije strukovnih studija, utvrdi da ranije stečeni naziv koji odgovara nekom od naziva iz člana 95. ovog zakona.
Zakonodavni odbor predlaže Narodnoj skupštini i kaže u predlogu autentičnog tumačenja - odredba stava 2. može se isključivo tumačiti u kontekstu ovakvog tumačenja odredbe stava 1. malopre, dakle zaštita pravne sigurnosti i stečenih prava, što znači da mora biti izjednačen status lica koja su stekla ili će steći naziv po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju sa statusom lica koja budu stekla nazive koje predviđa ovaj zakon.
Drugim rečima, da lica koja su stekla sedmi jedan stepen stručne spreme, diplomirani pravnik, diplomirani inženjer itd, izjednačena su sa licima koja steknu naziv master.
Šta je na ovoj skupštini? Na ovoj skupštini je da ovaj predlog Zakonodavnog odbora potvrdi ili da odbije. Samo želim u narednom delu mog izlaganja upozorim Skupštinu na posledice i ako potvrdi, i na posledice ako odbije.
Kada je u pitanju autentično tumačenje, to su mogućnosti koje nam po Poslovniku daje član 158. Sada želim da otvorim drugo pitanje. Da li će ovo autentično tumačenje, ponavljam nije sporno da se pravna sigurnost i stečena prava moraju zaštititi, rešiti problem? Bojim da će on dati jedan odgovor, a otvoriti 50 pitanja.
Zakonodavni odbor je ovo posmatrao iz pravnog ugla, to njemu i pripada, i pravno je ovo jasan odgovor i on nije sporan. Ali, postavljam drugo pitanje. Šta se događa sa reagovanjem od strane prosvetnih i univerzitetskih vlasti? Molim vas, Zakon o visokom obrazovanju je donet 2005. godine. Ima već više od godinu dana kako traje postupak žalbe, kako traju inicijative, protesti studenata itd. Dakle, u igri je već godinu dana ovaj problem.
Pitam, doduše nije tu, da li je to bio dovoljan razlog za ministra prosvete da, shvativši ovaj problem i težinu ovog problema, izađe sa predlogom za izmene i dopune zakona u smislu da pojasni mnoge odredbe, gde su ljudi uočili da se teško sprovode.
Mislim da je suština u tome, jer je Vlada, odnosno Ministarstvo za prosvetu moglo i moralo da izađe sa predlogom za izmenu i dopunu zakona i da precizira sve stvari, pa i ovu stvar, da ne bi izazivala različita tumačenja. Tu je veliki problem. Ne znam da li je od strane univerzitetskih vlasti postojala takva inicijativa, da se ne bi kasnije suočavali sa još većim problemom.
Dakle, problem je otvoren najmanje godinu dana, a ministarstvo nije izašlo odmah sa izmenama u smislu rešavanja ovih otvorenih pitanja. Ne samo ovih, ima mnogo otvorenih pitanja u primeni Zakona o visokom obrazovanju.
Mi smo po onom principu potrčali u Bolonju i sapleli se već na prvom koraku. Jedino što znamo, to hoćemo Bolonjsku deklaraciju, hoćemo u Evropu itd, a sada šta će to usput da nam se događa, to ćemo videti kada se usput bude događalo.
Ima, recimo, razloga i potrebe da se sagleda kvalitet visokog obrazovanja, da se sagleda delovanje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Komisije za akreditaciju i kvalitet. Sećate se onih silnih priča i rasprava, velikih očekivanja od jedne stručne, nezavisne i da ne nabrajam dalje, jer su to jako popularni izrazi kada se nešto obrazlaže, Komisije za akreditaciju. Istovremeno, setite se samo letos koliko je bilo primedbi na rad tih komisija.
Šta mi imamo tu kao problem? Imamo problem, svi se slažemo u tom delu, ali kada dođe do akreditacije mog fakulteta, onda nastaje problem, onda već više nije to to. Pre verujem da će univerzitet izaći sa predlogom za izmenu i dopunu zakona da umanji ovaj deo koji se odnosi na akreditaciju, nego što će izaći sa inicijativom da raspravlja ova pitanja izjednačavanja naziva i zvanja. To su sve veoma važna pitanja za sprovođenje ovog zakona.
Zatim, studije, studijski program, vrste i nivoi studija. Mi sad ovde polemišemo sa čim će da se uporedi diplomirani pravnik, sa čim da ga izjednačimo, a tamo recimo imamo precizno dva nivoa studija, imamo osnovne, imamo diplomske. Sa osnovnim verovatno nije logično, sa diplomskim očigledno smo se sapleli na prvom koraku.
Zatim obim studija; pogledajte član 29. Zakona o visokom obrazovanju. To je još jedan od razloga i argumenata na koji ljudi s pravom upozoravaju.
Ako sam, a inače nisam, diplomirani pravnik izjednačen sa svim o čemu danas ovde pričamo, ipak ne mogu na doktorske studije, osim ako nisam započeo taj ciklus po starom, onda već nisam izjednačen. Naravno da i tu postoje rešenja, ali svako gleda u tome svoj interes.
Jedino i najviše su oštećeni studenti i oni jedini sa pravom reaguju - ljudi, dajte nam jasna pravila studiranja, jasne propise, gde neće biti nikakvih dilema.
Zatim, recimo, samo kada su u pitanju studije za master, fakultete nije mnogo ovo brinulo. Organizovane su studije za master. Naravno, plati dve, tri, četiri, pet hiljada evra, i to po programu koji bi trebalo da bude tek onda kada stigne ova prva generacija, a ona će stići za nekih ne znam tri-četiri godine. Po tom programu oni organizuju nastavu za one koji su završili nekada po nekom drugom programu.
Naravno, iskoristili su to pravo i tu priliku, i mislim da su studenti u pravu, dok se ne reguliše precizno taj deo, ne mogu samo fakulteti da uzimaju pare od studenata, a da se ne zna šta daju tu. Najmanje što može da se uradi jeste da se studentima vrate pare.
Kako se primenjuje zakon u oblasti finansiranja fakulteta. Zakon je vrlo precizno rekao u članu 58. i obavezao državu šta sve mora da obezbedi jednom fakultetu, sredstva koja obezbeđuje država, osnivač. U članu 59. samo ću dve stavke da navedem, materijalne troškove, tekuće i investiciono održavanje, plate zaposlenih u skladu sa Zakonom o kolektivnom ugovoru itd. Iza toga imate u članu 61. školarine, ljudi, studenti, prvo što pitaju, šta to plaćamo, kome to plaćamo i šta dobijamo za to što plaćamo.
Tada nije prošao, kada je bila rasprava o Zakonu o visokom obrazovanju, jedan amandman gde je traženo da se utvrde kriterijumi i da se utvrdi neka granica. Mi treba da se ozbiljno zapitamo, i mi postavljamo pitanje, mi smo sigurni da je tako, a tražimo odgovor od države kako da to zaustavi.
Danas u Srbiji u vreme kada su enormno velike socijalne razlike, kada je veliko raslojavanje stanovništvo, sa ogromnim brojem siromašnih, danas sve više školovanje na fakultetima postaje privilegija bogatih. Socijalistička partija Srbije je protiv toga. Smatra da niko ne može da bude uskraćen da studira samo zato što nema pare.
Osnovni kriterijum mora da bude znanje, sposobnost itd. Ako neko raspolaže znanjem, a nema pare, država to mora da razreši kada su državni fakulteti u pitanju i da jednostavno omogući svakom, bez obzira na njegovo materijalno stanje, da može da se školuje. U suprotnom sve više idemo ka tome, a već je jasno, ići na fakultet je privilegija bogatih.
Sve se plaća. Na fakultetu traže da platite 1.000 dinara što će da vam upiše ocenu i izda potvrdu. Imamo najnoviji primer na Pravnom fakultetu za deset, čini mi se upisanih, 10.000. Traže da se plati ono što je isfotokopirano, bez prava da iskopiraš negde i sve to ide na štetu studenata. U celoj ovoj stvari jedino su oni u pravu i oni zaslužuju da se ovakav odgovor da kakav je dat.
Vratiću se konkretno na ovo. Ponavljam, odgovor je dat s pravne strane i on je OK. Ali, obrazovne institucije su stajale sa strane i koristile taj zakon onoliko koliko im je to odgovaralo. U jednom i drugom slučaju trošak plaćaju studenti.
Ima recimo ovde i dilema da li treba izjednačavati diplomirani sa sadašnjim novim nazivom diplomirani master.
Sigurno je greška i u tome što jednostavno taj detalj, a ako tada nije, nije razrađen kasnije, a ponavljam imali smo godinu dana da Ministarstvo izađe sa predlogom izmena i dopuna Zakona da reši te probleme.
Sada kada je pogledam ovako, ako član 127. kaže - da ima pravo da dobije odgovarajući naziv, po nomenklaturi iz člana 95, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, na predlog te iste Konferencije univerziteta, 30. marta 2007. godine utvrdio je liste stručnih akademskih naučnih naziva, sa naznakom zvanja odgovarajućeg stepena studija.
Sada pitam, uzmimo pravne nauke, stoji ovde i kaže – akademske studije osnovne, pravnik, skraćenica je prav. Diplomske, diplomirani pravnik-master, skraćenica dipl. prav. Diplomatske specijalističke, diplomirani pravnik-specijalista, skraćenica dipl. prav-spec.
Sada vas pitam, ako je zakonom omogućio da dobije odgovarajući naziv, koji je onda odgovarajući naziv ovde. Ovde ima samo tri: pravnik, to je prvi stepen, pretpostavljam da nije, i ima diplomirani pravnik master i diplomirani pravnik specijalista, pretpostavljam specijalista za neke oblasti. Ono što pitam Zakonodavni odbor, da li ovo tumačenje člana 127. Zakona suspenduje mogućnost da Konferencijom univerziteta utvrdi kriterijume koji će važiti za sve ili ne. Da li je automatsko ili dalje postoji mogućnost da se prave i da se utvrđuju ti kriterijumi. To je jedno od značajnih pitanja koja su ovde bitna.
Inače, ako diplomirani pravnik je završio po jednom programu, pa iza toga posle 10 godina se program promenio i više nije isti, on je i dalje ostao diplomirani pravnik i tu su ljudi u pravu kada kažu mora se zaštititi ta pravna sigurnost i ta stečena prava.
Sada ovaj sistem u koji smo ušli se razlikuje. Mi sada imamo situaciju da diplomirani pravnik može da se pita, gde sam sada ja ovde u ovoj celoj stvari.
Neko je izneo jednu ideju o kojoj bi moglo da se razmišlja, ako se ovo izjednači sa diplomirani pravnik-master, omogućuje diplomiranom pravniku da ide na doktorske studije, ali ne verujem da sprečava univerzitet odnosno fakultete da kažu, jeste kada smo mi izračunali koliko otprilike bodova nosi to što si doneo sa onim koliko treba, to znači 300, i nema druge mogućnosti. U toku doktorskih studija, ti treba da dopolažeš još 20 bodova, 15, 28 itd.
Dakle, ima rešenja, jednostavno nisu se udubili oni koji je trebalo takvo rešenje da nađu kako da predlože Skupštini da pojasni te stvari, da ne bude nikakvih dilema, već jednostavno svak je u svemu tome gledao šta je njegov interes. Fakultetu da organizujem master studije, nije važno po kom programu, daj dve hiljade evra, tri hiljade itd. Ljudi, ne znajući šta će, hajde, plati pa idi i slično tome.
Vraćam se na početak, odgovornost je na Ministarstvu prosvete, ono je moralo da sagledava sprovođenje ovog zakona, stanje u ovoj oblasti i kada se suočilo sa tim problemom, da izađe sa predlogom izmene i dopuna da se sve te nedoumice otklone.
Ovako, bojim se da Zakonodavni odbor nije imao kud i nema šta drugo da kaže, pravno gledano, ali ostaje pitanje za ministra i univerzitetske vlasti zašto oni nisu na vreme upozorili.
A dosta je tu već bilo priče, dosta je bilo razgovora o tome, ljudi su upozoravali, da sada ne oduzimam vreme kakve će sve posledice i ovo imati. Neko je čak rekao možda je ovo najmanje loše rešenje od svih onih loših.
Završiću priču, odgovornost za ovo je Ministarstvo prosvete, onoga ko mora da brine kako to funkcioniše i ko je dužan da izađe sa predlozima zakona kako to da se popravi.
Nije dozvoljeno, kao što je to već uradio, da dogovorom, čak ne i uredbom, promeni jednu odredbu člana Zakona o visokom obrazovanju, vi se svi sećate to je skoro bilo u štampi, a ne ovde gde se zakoni i donose. Hvala vam lepo.