Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice, gospodo iz Vlade, ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, u stvari, Srbija počinje sveobuhvatne pripreme za ulazak u Evropsku uniju. Kažem da je to tek početak priprema, jer očigledno, a videli ste i danas u toku rasprave da Srbiji predstoji jedna velika diplomatska bitka dok se taj cilj ne ostvari.
Ovaj sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nije samo jedan od prioriteta i dela programa Vlade koji čini SPS, to je jedan od prioriteta građana Srbije koji žele u ogromnom broju da Srbija uđe u Evropsku uniju. Naravno, Sporazum je strateški značajan za Republiku Srbiju i važan je za dalji ekonomski, privredni i ukupan društveni napredak naše zemlje. Neću ovde više govoriti o značaju svega toga, toliko se čulo o tome.
Želim da ukažem na dve stvari. Prvo, da podsetim, šef poslaničke grupe SPS-JS, gospodin Branko Ružić, izneo je stav poslaničke grupe o ovom pitanju, odnosno poslanička grupa SPS-JS će glasati za ratifikaciju ovog sporazuma, iako mislimo da imaju dve manjkavosti, od kojih jedna uz dobru volju može da se ispravi. Trudiću se vrlo konkretno da kažem, mislim da je ovo veoma ozbiljno pitanje, a Srbija je umorna od podela, svađa, mitinga i ostalog.
Šta je to na šta želim da ukažem?
Jedna manjkavost na koju ukazujemo, to je ono što zaokuplja pažnju naše javnosti već mesecima, a to je famozni član 135. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Moj utisak je, bez pretenzije da presuđujem, da je ovde najveći problem u tome članu. Oni koji su bili u Vladi, a sada su u opoziciji, očigledno nemaju primedbi na tekst Sporazuma, na sadržaj Sporazuma, jer su ga dve Vlade, uz eksperte, posle dve godine pregovora, utvrdili, usvojili i parafirali. To je tekst, sadržaj Sporazuma. Iz toga izvlačim zaključak da nema primedbi na sadržaj Sporazuma.
Danas sam imao priliku da čujem i od najveće opozicione stranke da bi, kada bi se usvojio amandman, postojao maltene opšti konsenzus.
Želim da upozorim, kao narodni poslanik, da ulazak u Evropsku uniju nije ničija privilegija, nije parče nikoga, to je želja građana Srbije, ko god da je na vlasti mora da ostvari, a veština onih koji su na vlasti je da to urade na najbolji mogući način, poštujući i čuvajući do kraja nacionalne i državne interese Srbije.
Mislim da ima prostora da se o ovom veoma važnom pitanju postigne mnogo veći, da ne kažem veliki, konsenzus.
Srbiji je potrebno sloge, okupljanja. Srbiji je potrebno da se što više ujedinimo oko strateških ciljeva Srbije, pogotovo u nacionalnom i državnom interesu, a nacionalni i državni interes Srbije jeste ulazak u Evropsku uniju i treba svi pomalo da učinimo napora da do toga dođe. Evo, kako to mislim.
Poznato je po međunarodnom pravu, Bečka konvencija, da svaka država prilikom ratifikacije sporazuma može da usvoji, kako se to kaže, interpretativnu izjavu kojom ona stavlja do znanja kako tumači pojedine odredbe sporazuma. Opet podsećam, ne menja se sporazum i ne može da se menja. Srbija samo iskazuje jasan stav kako ona tumači član 135. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Mislimo da je to važno pitanje.
Ovakva izjava koju bi Skupština trebalo da usvoji, i te kako bi dobrodošla onim članicama koje nisu priznale Kosovo, a takva izjava, koja je inače jednostrana, sigurno ne obavezuje one koji su već to uradili, ali obavezuje Srbiju i državne organe Srbije i sve one koji vode Srbiju. Bez pretenzija da to bude neko rešenje, bez određivanja da li ima neko bolje, prosto nudim kao inspiraciju da taj tekst izjave, kako god on da glasi i ko god da ga podnese, a mislim da bi najbolje bilo sesti i zajednički doći do jedne, važno bi bilo da sadrži dve rečenice.
Prva: ''Republika Srbija razume ovaj sporazum kao akt kojim se priznaje suverenitet Srbije na čitavoj njenoj teritoriji i poštuje njen integritet u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244.'' Druga: ''Ukoliko bi uslov za pridruživanje Evropskoj uniji bio odustajanje Srbije od prethodno navedenog stava, Srbija se više ne bi smatrala obaveznom odredbama Sporazuma i on bi za nju prestao da važi.''
Ove dve rečenice, kao inspiracija, ne kao konačno rešenje, za to je potreban dogovor, a treba učiniti šta god još može da se do njega dođe, mislimo da je vrlo važno da Srbija pošalje takvu poruku Zašto mislimo da nije sporno? Pa, nema te političke stranke ovde ili bar ogromne većine koja nije saglasna da je Kosovo sastavni deo Srbije, da nikada ne može biti drugačije.
To je politika. Ako je to tako, onda ne smeta da postoji jedna takva izjava. Ne remetimo ništa Sporazum, jer se ne menja Sporazum, ali se Srbija jasno deklariše kako ona tumači tu odredbu Sporazuma i to ništa nije zabranjeno. Srbija, takođe, vodi, i dobro je da vodi, ne sme da odustane od toga, jednu diplomatsku akciju u Generalnoj skupštini da Međunarodni sud pravde da svoj sud.
Ovo je važno i zbog Srbije i zbog međunarodne zajednice. Kada bismo to prećutali postoji opasnost da ljudi pomisle da Srbija, eto, od toga nečeg odustaje, a siguran sam da svi mislimo da važe sve one rezolucije, sve one svakodnevne izjave, da Srbija od toga ne odustaje.
Dakle, ponavljam, mislim da bi u vidu interpretativne izjave, koja sadrži ove osnovne elemente, bilo još bolje i jasnije, jer imamo priliku ne da ljudi menjaju Sporazum u EU, nego – tumače ga na svoj način.
Dajte da kažemo kako ga mi tumačimo na naš način. Mislim da još ima vremena da se oko toga porazgovara. Ovo je važno pitanje za Srbiju da se sa što većim konsenzusom okrene ka tome. Ne može Srbija ući u Evropu nikada podeljena, pocepana, posvađana i sve ostalo. Treba svi da učinimo pomalo da se do tog jedinstva, koliko je moguće, dođe.
Samo kratko, još jednu manjkavost na koju smo mi upozorili, a koja nije bila mnogo prisutna u javnosti, nekako se na nju nije osvrtalo. Želim zbog javnosti i zbog onih koji su ovakav sporazum radili da tražim da se ipak javnosti detaljnije to objasni.
Naime, članom 53. Sporazuma šta se dogodilo? Naša strana, obe Vlade koje su pregovarale, prihvatila je odredbu Sporazuma koja preduzećima u EU daje pravo sticanja vlasništva nad nepokretnostima, što je, donekle, manje bolno, ali daje pravo sticanja javnih dobara tj. prava korišćenja prirodnih bogatstava jednako kao i srpskim privrednim društvima, što je i bolno i tragično, i to, što je još gore, pre ulaska u EU.
Mislim da je tu moralo da se pozabavi malo više, da se što više sačuva ono što je u ovoj državi, jer imamo situaciju, pratite, ako je tačno objasnite, ako nije ispravite me, sve države koje su postale nove članice EU isključile su pravo preduzeća iz EU da stiču njihova prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište najmanje sedam godina od momenta ulaska u EU. A čak, ako se ne varam, Hrvatska je potpuno isključila to pravo. Koji su razlozi da je Srbija jedina prihvatila, prilikom pregovora obe Vlade, da se to omogući odmah po stupanju na snagu Sporazuma, dakle, pre ulaska u EU?
Mislimo da je ovo pitanje, takođe, veoma važno, bez obzira što nije izazvalo toliko pažnje u javnosti kao ovo prethodno i da će naša država morati da preduzme veoma ozbiljne mere kako da u takvoj situaciji, u tim nastalim okolnostima, sačuva ona prirodna bogatstva koja ima. A znamo samo detalje da su velika poljoprivredna zemljišta pokupovali tajkuni i ako se to omogući ljudima iz EU, odosmo.
Dakle, pred Vladom će stajati, pred državom će stajati obaveza kako da omogući sprovođenje ovoga, a da pri tom svojim zakonodavstvom zaštiti ta sva bogatstva koja ima ova zemlja.
Zaključiću na kraju, mislim da su to dve manjkavosti o kojima sam govorio.
Jedna, podsećam, još može da se ispravi, a ovo drugo u narednom periodu sopstvenim zakonodavstvom država će morati da povede računa kako da zaštiti ta bogatstva.
Vraćam se na početak, iz svih tih razloga o kojima sam govorio, a imajući u vidu da je velika želja građana Srbije, što je normalno, da uđu u EU, da se Srbija razvija, da radi, da se zapošljava, da živi bolje, to što oni žele je obaveza svih nas da im omogućimo na najbolji mogući način, čuvajući pri tom državne i nacionalne interese Srbije. Ponavljam, SPS insistira da se oko toga još razgovara, ali će glasati za ovaj sporazum. Hvala lepo.