Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8443">Milisav Petronijević</a>

Milisav Petronijević

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Vlade, podneo sam amandman u ime poslaničke grupe na član 139. Taj član govori o zahtevu za izdavanje građevinske dozvole.
On predviđa da se uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole prilaže lokacijska dozvola, glavni projekat, dokaz o pravu svojine, dokaz o uređenju odnosa u pogledu plaćanja naknade sa uređivanje građevinskog zemljišta, kada je u pitanju linijska infrastruktura konačno rešenje o eksproprijaciji, kada je u pitanju izgradnja gde je vlasništvo više lica saglasnost lica itd., i kada je u pitanju izgradnja energetskih objekata, uz zahtev se prilaže i energetska dozvola u skladu sa posebnim zakonom.
Smatramo da je potrebno, u skladu sa Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu, uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole dodati još jedan stav.
Smatramo da je to važno pitanje, jer kada se dostavljaju sva ova dokumenta, mora se dostaviti, po našem mišljenju, i sledeće: da se doda stav za izgradnju objekata za koje je obavezna ili je utvrđena potreba procene uticaja na životnu sredinu.
Uz zahtev iz stava 1. ovog člana prilaže se saglasnost nadležnog organa na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, a za izgradnju objekata za koje je utvrđeno da nije potrebna procena uticaja prilaže se odgovarajuće rešenje nadležnog organa izdatog u skladu sa posebnim zakonom.
Šta je priča? Ako već imamo posebne zakone, a imamo poseban zakon u oblasti zaštite životne sredine o proceni uticaja na životnu sredinu, smatramo da, shodno tom zakonu, uz zahtev za izdavanje dozvole treba da se priloži i taj dokaz.
Sada ću kao ovlašćeni predstavnik ove grupe izneti još u okviru vremena kojim raspolažemo nekoliko naših stavova kojima treba da podsetimo ovo ministarstvo, da se ne bih kasnije javljao na sve amandmane koji slede.
Želim još jednom da upozorim Ministarstvo da još jednom pregleda detaljno ono o čemu smo pričali kada je u pitanju rešenje za gradnju, gde se govori o tome, upozoravaju nas stručnjaci, da ne može da se gradi trafostanica 10/04 i 20/04 na osnovu idejnog projekta, već mora glavni projekat.
Upozoravaju nas stručnjaci da takođe ako se traži informacija za te trafostanice, čak i za pomoćne objekte, da se mora tražiti informacija i za bazne stanice mobilne telefonije, jer takođe uredbom koja bliže definiše u odnosu na zakon procenu uticaja na životnu sredinu, oni spadaju u nešto za šta je potrebno obavezno pribaviti saglasnost.
Još jednom da vas upozorim na član 154. i na član 157, i više se nećemo javljati, da bismo što racionalnije ovo vreme iskoristili do kraja, a takođe se odnosi na izgradnju, još jednom upozoravamo da pogledate amandmane koji se odnosi na član 154. i 157, koji govore da svi ravnopravno mogu da učestvuju na tenderu, pa i strana privredna društva, ali kod njih samo onda ako imaju lokalnog partnera ovde.
Na taj način štitimo domaće izvođače, domaća privredna društva, iz prostog razloga da ne dođemo u situaciju da strano privredno društvo dobije posao, a onda samo taj isti posao poveri podizvođaču našem, da naše firme ne budu podizvođači, već da budu lokalni partneri u tom poslu.
To je jedan set tih naših amandmana koje smo podneli i za koje smo smatrali da treba još jednom dodatno da objasnimo, da upozorimo i dalje se više nećemo javljati oko svih ovih ostalih amandmana.
Poštovana predsednice, uvaženi ministri, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, četiri predloga zakona koja se danas nalaze na dnevnom redu spadaju u kategoriju najvažnijih zakona: zakon o uređenju prostora i izgradnji, zakon o državnom premeru i katastru, zakon o socijalnom stanovanju i zakon o Fondu za zaštitu životne sredine. Najvažniji, najosetljiviji zakoni, zakoni koji u stvari pružaju najviše izazova za ovu vladu.
Imajući u vidu značaj ovih zakona, imajući u vidu želju ove vlade da se Srbija prostorno uredi, ako je to ispravan izraz, da Srbija bude planski pokrivena u celini, što jeste takav cilj da ga niko ne može osporiti. Imajući u vidu da zakon o uređenju prostora i izgradnji je u stvari skup od tri takođe veoma važna zakona: zakona o planiranju, zakona o uređenju građevinskog zemljišta i zakona o izgradnji, što govori o veoma kompleksnom pitanju, moram da kažem i jednom hrabrom činu da se na ovako jedan celovit način uđe u rešavanje ove materije.
Kada je u pitanju uređenje prostora, samo ću kroz jednu rečenicu – nema značajnije stvari u ovoj oblasti nego da Srbija bude planski pokrivena u svakom svom parčetu, da tako kažem, prostora.
Kada je u pitanju izgradnja, mislim da treba podršku dati nastojanju da ona bude uređena, da bude pojednostavljena procedura, da budu manji troškovi. Na to pitanje ću se kasnije još jednom javiti da istaknem značaj toga, kada budem govorio o delu koje se zove bespravna gradnja.
Dakle, jedan veoma kompleksan, veoma važan zakon, ali bih ipak izdvojio dva pitanja. Prvo pitanje – deo zakona koji govori o građevinskom zemljištu i drugo pitanje – deo zakona koji govori o izgradnji, odnosno o bespravnoj izgradnji.
Pre toga, opet kada je u pitanju izgradnja, prosto da sugerišem. Imajući u vidu važnost ovih zakona, imajući u vidu da je svima stalo da Srbija bude uređena zemlja, upozoravam da se dobro do kraja, do okončanja rasprave u pojedinostima detaljno sagleda svaki detalj, jer nam je ovde, koliko god je značajno ostvarivanje zakonskog osnova za to, još značajnije sprovodljivost zakona. Ako on bude lep, ako bude predvideo lepa rešenja, a ne bude sprovodiv, džaba nam priča.
Nemam nameru da se vraćam na prošlost, to nije moja osobina, ali i 2003. godine smo slušali zaklinjanja kako će to da bude zakon koji definitivno uređuje zemlju Srbiju, rešava pitanja bespravne gradnje i tako dalje. Izvucimo pouku iz toga i nemojmo dozvoliti da se ponovi ta priča.
Upozoriću na samo nekoliko pitanja. Molim vas još jednom da sagledate sve one rokove, veoma poštujem vašu želju da se skrate, da sagledate još jednom da li su i realni.
Lepo je da budu napisani da budu kratki, ali ako nisu realni, a imajte u vidu da će u primeni zakona na hiljade i desetine hiljada zahteva biti koji će se rešavati u odgovarajućim organima uprave.
Ima tu još jedno pitanje, ne kažem da je i najvažnije, ali za moju stranku je veoma važno pitanje, a to je učešće stranih privrednih društava i prilikom izrade tehničke dokumentacije, i prilikom izgradnje, i kada je u pitanju stručni nadzor, što mi ne dovodimo u pitanje, ali treba jednu praksu koja je veoma loša eliminisati ovim zakonom.
Šta se dogodi? Strano privredno društvo dođe, konkuriše, dobije posao i ništa više ne pipne živo, da našem podizvođaču u Srbiji da radi. Šta u stvari uradi? Samo skine kajmak bez rada. Nemamo ništa protiv, naprotiv, treba da učestvuje u tome, ali da imaju i lokalnog partnera sa kojim će to da rade, a ne samo da skidaju kajmak, a naša privreda da ostaje van toga, jer se ona inače uključuje u posao samo kao podizvođač, a ne kao ravnopravni učesnik.
Kada je u pitanju građevinsko zemljište, mislim da je ovo tema koja će najviše pažnje izazvati u javnosti, jer u ovom delu zakona koji govori o građevinskom zemljištu nije samo pitanje uređenja neuređenog zemljišta, dakle šta je uređeno a šta neuređeno, šta je izgrađeno a šta je neizgrađeno, promet, zakup itd, ovde je u pitanju nešto što, slobodan sam da kažem, predstavlja najveću privatizaciju posle privatizacije stambenog fonda, a to je ogromno bogatstvo.
Bogatstvo jedne opštine, jednog grada se meri, u stvari, po građevinskom zemljištu, i to bez obzira, a verujem da ste morali da imate u vidu još jedno pitanje svojine, u nedostatku zakona o svojini, pogotovo javnoj svojini, verujem da ste imali u vidu, ako niste, još jednom proučite, pitanje restitucije. Sve to prosto traži da se do detalja sagleda, ali želim da upozorim samo na dva pitanja. Neka ta privatizacija građevinskog zemljišta bude pravična, to je obaveza ove vlade, i socijalno pravedna isto.
Kada to kažem, imam u vidu da apsolutno zaslužujete punu podršku što Predlogom ovog zakona u ovom delu sprečavate tajkunizaciju građevinskog zemljišta. Prosto dajem šansu ministru još jednom u obraćanju da taj detalj jasno obrazloži javnosti, jer javnost je već iritirana mnogim privatizacijama gde su ljudi kupovali preduzeća, ali samo zbog zemljišta, za malu cenu, očekujući da jednog dana ostanu ekstra kapitalisti samo na zemljištu.
Imamo veoma mnogo primera u Beogradu da je kupovano poljoprivredno zemljište po izuzetno maloj ceni, uz saznanje da će jednog dana tu prolaziti neka trasa, neka gradnja i tako stvoriti mogućnost za enormno bogaćenje. To ovaj zakon mora da spreči.
Da ne pominjem primer "PKB", "PIK Zemun", "7. juli", voćarske plantaže u Boleču, smederevski put tamo itd. Naš zahtev je izričit. Imate punu podršku našu da sprečite bilu kakvu tajkunizaciju kroz konverziju građevinskog zemljišta, kroz rešavanje ovih pitanja. Imaćete podršku javnosti. Mislim da tu mora da se obrati značajna pažnja i ne sme da se tako dozvoli.
Da ne mislite pogrešno da smo mi, kada su u pitanju poljoprivredni kombinati, protiv. I PKB, i PIK Zemun i ''Dragan Marković'' su poljoprivredni kombinati koji imaju mogućnosti da hrane ne samo Beograd. Nemamo ništa protiv da se privatizuju, ali da taj koji kupuje da pravi tu hranu. OK, ali smo protiv toga da se to prodaje kao poljoprivredno zemljište, a onda jednog dana postane građevinsko zemljište.
Drugo pitanje, koje će takođe izazvati veliku pažnju, to je legalizacija. To je jedan veliki, mogu da kažem, državni problem, da ne nabrajam sve detalje. Opet bih vas molio da pođemo od prošlog zakona. Cilj je bio da se popišu svi bespravni objekti, da se legalizuju oni koji mogu da se legalizuju, a spreči dalja bespravna gradnja.
Osim popisa, za koji pretpostavljam da je urađen, nijedno od ova druga dva nije urađen. Imamo jedan veliki problem kao država, problem bespravne gradnje. Želim da se pridružim ministru u jednoj rečenici koju je rekao: "I sistem je proizvodio bespravnu gradnju". Dakle, ne samo pojedinac.
Sada kada je u pitanju bespravna gradnja, jednom mora da se stane. Da li je to ovo vreme? Gospodine ministre, predlažem vam da još jednom razmotrite da prihvatite zahtev Beograda da se legalizuju bespravni objekti sve do dana donošenja zakona.
Reći ću vam samo jedan praktičan primer. Od 2003. godine, pošto ovo reguliše do 2003. godine, na desetine hiljada bespravnih objekata je izgrađeno. Kažite šta da radimo s tim? Ko je taj ko će da sruši na desetine hiljada objekata? Jeste problem, nema nikakve dileme, ali - šta sve treba da se učini u ovoj državi da se stvore uslovi i da se stane?
S druge strane, potpuno se slažem sa vašom jednom izjavom, OK, neka lokalne samouprave garantuju da je tačka i potpuno podržavam to. Molim vas, još jednom razmotrite taj amandman, taj predlog. U pitanju su desetine hiljada objekata koje treba legalizovati, naravno, pod uslovima ako mogu da se legalizuju u skladu sa zakonom. Želim samo tu da skrenem pažnju na dve stvari.
Prvo, naravno da bude masovno, kao što ste sami rekli, da svi koji imaju pravo i gde nema smetnji, treba bespravni objekat da bude legalizovan.
Drugo, najznačajnije pitanje, gospodine ministre, molim vas da ovaj posao bude jako osetljivo posmatran, socijalno pravedan. Nije svejedno da li je neko pravio kuću da bi stanovao u njoj ili je neko pravio objekte da bi sticao kapital na tržištu itd.
Prosto, upozoravam vas da imate tu obavezu, pogotovo što ste predvideli zakonom da će Ministarstvo da utvrdi merila, naravno to je u nadležnosti lokalne samouprave, ali će da utvrdi merila, dakle, kod vas je sada poštovanje tog principa. Vidim da ste predvideli do sto kvadrata kuća. Pretpostavljam da ste ono preko sto ostavili opštinama, pa neka vide. Razumem tu priču. Upozoravam vas i molim da ona mora da bude socijalno pravedna.
Sasvim na kraju, kada je u pitanju legalizacija, ne znam da li će ovaj zakon dovesti do toga, ali mora se nastaviti za traganjem rešenja, traženje rešenja, da legalni postupak za gradnju bude više podsticajan, nego bespravna gradnja, da bude lakši nego bespravna gradnja.
Jer ako mi naviknemo ljude da im je najlakše da naprave, pa će posle brzo i lako itd. to legalizovati, postavlja se pitanje - zašto bi onda ljudi išli u jedan proces traženja dozvole itd. Ponavljam, i kada je u pitanju građevinsko zemljište, ne sme da bude nikakvih tajkunizacija, davanja mogućnosti da se ljudi enormno bogate samo zato što ima jedna dobra želja da se dobije titular tog zemljišta, a kod legalizacije da mora da bude socijalno pravedna.
Vrlo kratko, imajući u vidu da će i moje kolege o tome pričati, želim samo da se osvrnem kratko na zakon o socijalnom stanovanju. Reći ću u jednoj rečenici - to je politika moje partije. Unapred, odmah podržavam.
Samo dva-tri detalja. Imamo situaciju otkako je izvršena privatizacija stambenog fonda da su ljudi onda prepušteni sami sebi da na tržištu rešavaju stambeni problem. Imamo jednu situaciju da je stambena gradnja bila najprofitabilnija maltene, a s druge strane dostupnost stana sve dalje i sve teža bila za običnog građanina.
To ovaj zakon treba da reši. Opet, samo tri napomene. Odnosi se na sve ljude koji ne mogu pod tržišnim uslovima da reše stambeno pitanje. Tu dolazi ono najvažnije pitanje - postoji nešto što je prioritet. I najvažnije pitanje u ovoj oblasti je da se veoma precizno i detaljno razrade pravila dodele tih stanova. Ako ljudi budu to videli, shvatili da je to pravedno, pošteno, onda će tek još više imati poverenja i u tu oblast, odnosno u taj posao, i u vlast.
Završiću, kada je u pitanju socijalno stanovanje sa još jednom rečenicom. Molim vas da insistirate na tome, socijalno stanovanje nije trošak, kao što nijedna socijalna mera nije trošak. Socijalno stanovanje je investicija, investicija za budućnost.
Na kraju krajeva, socijalni stanovi će dovesti do jačanja privredne aktivnosti u toj oblasti, zapošljavanja ljudi. Dakle, pored onog detalja o kojem sam govorio, a odnosi se na rešavanje stambenih potreba svih onih ljudi koji ne mogu da reše stan po tržišnim uslovima.
Na kraju krajeva, malo je vremena, a mnogo je važnih zakona, a želim da dam podršku svemu tome, zakon o fondu za zaštitu životne sredine, mislim da je još jedna izuzetno važna oblast u Srbiji. Svima je nama jasno, Srbija je postala šarena kao leopardova koža kad su u pitanju crne tačke, u kojoj je ili degradirano zemljište ili degradirana voda, ili degradiran vazduh. To je problem sa kojim će se Srbija suočavati sve više i zato je i potrebno na vreme preduzimati mere i rešavati ta pitanja.
Naravno, za svaku pohvalu je što je donet čitav set zakona iz te oblasti i ovaj zakon o fondu zaštite životne sredine vidim kao jedno mesto na kome će se skupljati sredstva koja po zakonu pripadaju državi, dakle obezbeđivati sredstva, mesto na kome će se upravljati tim sredstvima, da bi se u stvari poboljšala zaštita životne sredine.
Sva četiri zakona, sva četiri predloga, uz još jedno upozorenje, moraju biti sprovodljivi.
Molim vas, nemojte da gledate ko je podneo amandman, ali ako on doprinosi rešavanju, pojašnjenju i tako dalje, molim vas da ga usvojite. Veoma je važno da što više nas stane iza tih zakona, onda će on biti lakše sprovodljiv. Mi ćemo ga podržati u načelu.
Poštovana predsednice, ministre, narodni poslanici, naš kolega Miletić Mihajlović je veoma detaljno, u ime poslaničke grupe SPS-JS, izneo stav naše poslaničke grupe kada su u pitanju i Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, i Predlog zakona o udžbenicima.
Ne bih tu mnogo oduzimao vreme, imajući u vidu da se naš kolega veoma zadržao na zakonu o osnovama sistema obrazovanja, imam utisak da veoma važan, značajan zakon, zakon o udžbenicima nekako ostaje u senci. Razlog mog javljanja je da posvetimo nekoliko minuta i tom zakonu.
Ne mogu da se otmem utisku a da ne istaknem jednu veliku ozbiljnost, odgovornost, spremnost ministra da sa svima ukrsti argumente kada je u pitanju zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, a da ne istaknem da se radi o ozbiljnom pristupu, što i zaslužuje ovako ozbiljan zakon. Tu sam potpuno saglasan sa koleginicom Zlatom Đerić, ne krovni nego temeljni. Temeljni razumemo svi zbog čega je to tako.
Mislim da, ako bih bio slobodan, samo u jednoj rečenici da kažem naš stav o tome. Zakon je star po strukturi, a nov je po rešenjima. U toj jednoj rečenici nalazi se sva ozbiljnost i odgovornost Ministarstva kada je u pitanju ova oblast. Ne dira se sistem, nude se nova, bolja rešenja.
U čemu je ozbiljnost? Ozbiljnost je u tome da se ne smemo igrati sistemom obrazovanja, zavisno od toga ko je na vlasti, jer je sistem obrazovanja starije i od svake partije i od svake vlade.
Dakle, ne dira se sistem, ali nude se nova rešenja, koja imaju cilj dizanje kvaliteta, uvođenje veće pravednosti, efikasnosti, veoma značajno pitanje uvođenja standarda, dakle, sve postaje merljivo. Toliko o tom zakonu.
Kada je u pitanju zakon o udžbenicima, mislim da zaslužuje nekoliko rečenica da se kaže o njemu.
Gospodine ministre, vi pre svega, vaše ministarstvo i Vlada, kada su u pitanju udžbenici zaslužujete najmanje dva priznanja. Prvo, jer konačno uvodite red u ovu oblast i, drugo, da se zdušno, istrajno zalažete, i verujem i siguran sam da ćete u tome uspeti, obezbeđivanje besplatnih udžbenika. Verujem da ćete istrajati na tome do kraje, da će već od 1. septembra prva generacija prvaka imati besplatne udžbenike.
Kada je u pitanju uvođenje reda u ovoj oblasti, kratko ću se zadržati na ovoj temi kao delu, važnom delu obrazovno-vaspitnog sistema, ali ne mogu a da ne zapazim da je ovo važno i ekonomsko pitanje. Ovo je oblast u kojoj se vrte milijarde dinara. Uostalom, sami izračunajte, ako Srbija ima blizu milion đaka osnovnih i srednjih škola, ako je toliko potrebno udžbenika, udžbeničkih kompleta i drugih nastavnih sredstava, nije teško doći do cifre koja se vrti u toj oblasti. To je dodatni razlog zbog čega je potrebno uvesti red u ovoj oblasti.
Do sada smo imali situaciju u pogledu koje bih na dva pitanja pokušao da usmerim vašu pažnju. Sa jedne strane, imali smo jedno javno preduzeće koje se bavilo time, koga su svi označavali kao monopolistu, i imali smo veći broj privatnih izdavača u oblasti u kojoj se nije znao red. Imali smo situaciju da uvek je glavna tema u ovoj oblasti kvalitet udžbenika i uvek će biti tema za razmatranje.
Ono što je nedostajalo, to su standardi o kvalitetu udžbenika. Imali smo takođe jednu situaciju da je odobravanje udžbenika kod privatnih izdavača stvaralo velike probleme. Bilo je dosta nesporazuma, pravne nesigurnosti, sudskih procesa čak i da ne govorim dalje.
Ovo je sada prilika da se ovim zakonom stvori zakonski osnov da se u postupku izdavanja udžbenika, računajući ceo postupak, uvede red, obezbedi pravna sigurnost, da svi pod jednakim uslovima mogu taj posao da rade, po jasnoj proceduri, po jasnim standardima i, ono što je takođe značajno za ovu oblast, veoma preciznim i jasnim rokovima.
Rokovi su takođe bili kamen spoticanja kada je u pitanju ova oblast. Imali smo mnogo primera kada školska godina počinje, mi još ne znamo ni koji udžbenik, niti da li je izašao itd. Ova oblast je do sada bila regulisana zakonom iz '93. godine i pravilnicima ministra do 6. razreda, i to je bilo sve.
Vraćam se na početnu rečenicu, zaslužujete priznanje što ste se upustili, moram da kažem i hrabro regulisanje ove oblasti. Neće to biti lako.
Kada se želi ući u suštinu ovakve problematike, mislim da bi bilo dobro da pročitamo iz obrazloženja predlagača cilj. On sve govori.
Cilj ovog zakona jeste da, u uslovima tržišne konkurencije, obezbeđuje pozitivnu tržišnu konkurenciju. Uz uspostavljenu jasnu proceduru, od potrebe koja se utvrđuje, da treba udžbenik, preko plana udžbenika, pripreme, odobravanja i izdavanja, izbora i ponovo početak novog kruga – kontrole kvaliteta tog udžbenika. Cela ta procedura je u stvari veoma precizno, detaljno razrađena i govori o suštini ovog zakona.
Dakle, uspostavlja proceduru, uz poštovanje propisanih standarda, što je nov kvalitet. Prvo kroz definiciju – šta je udžbenik, šta je nastavno sredstvo, šta je udžbenički komplet, koji jezik, kojim pismom se to radi, da li je, a jeste, u okviru toga, obezbeđena jednaka mogućnost, sprečene sve one diskriminacije koje su moguće itd.
Cilj je da se kroz sve to podigne nivo kvaliteta udžbenika i nastavnih sredstava, obezbedi raznovrsnost njihove ponude na tržištu, a propisivanjem rokova, još jednom insistiram na tom pitanju, obezbeđuje se blagovremeno izdavanje udžbenika, što doprinosi kvalitetu, unapređenju obrazovno-vaspitnog rada i tu nema nikakve dileme.
Stvaraju se zakonski uslovi, zakonski osnov da se ovi ciljevi postignu. Kada se oni postignu, onda smo pun pogodak postigli kada su u pitanju udžbenici. Stvaraju se uslovi za tržišnu konkurenciju i obezbeđuju se jednaka prava za sve.
Samo bih se na još nekom detalju zadržao, pored propisane procedure, veoma važnu ulogu u ovom delu ima, ako mogu tako da kažem, vrhovno telo, Nacionalni prosvetni savet, kroz tri bitna segmenta. Prvi je taj koji utvrđuje ima li potrebe i koje su potrebe za novim udžbenicima, taj koji utvrđuje plan i na kraju taj koji predlaže ministru odobravanje udžbenika. Ako još uz to dodamo stručnu zastupljenost kroz Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, vidi se da je tu u stvari čitav jedan proces na veoma ozbiljan, studiozan i stručan način predviđen.
Želim da posebno istaknem da nema više monopoliste i nema više onih koji muljare na ovom tržištu. Svako ima pravo da se bavi izdavaštvom, bilo da je javni izdavač, bilo da je privatni, ali za sve važe ista pravila.
Svaki od njih mora da ima licencu. Šta je licenca? Ne treba od nje praviti ne znam šta. Uslov da bi mogao da radiš taj posao. Zašto bi bežali od toga? Ako ispunjavamo uslove onda ćemo da radimo, ako ne ispunjavamo i ne treba da radimo.
Dakle, taj detalj je ovde detaljno regulisan, i o izdavanju licence, i mogućnosti da se oduzme licenca, ali ne kao nečiji lični hir, nego vrlo je precizno nabrojano u kojim slučajevima može to da se dogodi. Mislim da je to nov kvalitet koji takođe uvodi red u toj oblasti.
Još jednom ponavljam, veoma važno pitanje je pitanje standarda kvaliteta udžbenika i to je jedna vrednost. Pošto sam rekao da neću puno da dužim, veoma precizno su obrađeni i ostali delovi zakona, a to su kakav je postupak odobravanja, kakav je postupak izdavanja.
Postupak izdavanja je precizan, čak i onaj niskotiražni. Ovo je oblast gde će se ljudi otimati, izdavači da rade one koji donose veliku zaradu. To je logično. Država treba da obezbedi i one koji ne donose toliku zaradu, a veoma su potrebni u obrazovnom sistemu. To je precizno regulisano.
Ko bira udžbenike, kada mora da ga izabere, na osnovu kataloga koji već postoji u Ministarstvu. I ono što je takođe važno, završava se ciklus početkom novog ciklusa, a to je kontrola kvaliteta standarda koju obavlja Zavod za unapređenje vaspitanje i obrazovanje i tu već počinje novi ciklus.
Dakle, zakon je propisao sva ta pitanja na jedan korektan, pošten način. Niko nije favorizovan. U stvari, ovde su najviše favorizovani građani, jer će preko jednog uređenog zakona dolaziti do kvalitetnih udžbenika, na vreme i verujem i ozbiljnijih udžbenika.
Završiću time, naravno daćemo punu podršku u danu za glasanje i glasaćemo za ovaj zakon. Pozivam i sve druge poslanike da pogledaju ne ko je zakon radio, ko ga predlaže, nego šta on sadrži i da li stvarno zadovoljava potrebe, kriterijume u ovoj oblasti, a siguran sam da zadovoljava. Pozivam da svi zajedno glasamo za ovaj zakon.
Poštovano predsedništvo, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS – JS je izneo stav poslaničke grupe o predlogu sva četiri zakona koja se danas nalaze na dnevnom redu.
Naravno, glavna diskusija, priča, odnosi se na Zakon o budžetskom sistemu kao veoma važnom aktu iz sistemskih zakona.
Želim u toku jedinstvene rasprave da u ima SPS posvetim nekoliko reči jednom predlogu zakona koji ne bi smeo da ostane u senci prethodnih zakona, a to je Predlog zakona o dopunama Zakona o radu. Imajući u vidu, pre svega, programska opredeljenja moje partije mi smo dužni da o tome kažemo nekoliko reči.
Predlog zakona o dopunama Zakona o radu je vrlo kratak. Sadrži samo dva člana. Citiraću iz obrazloženja dva stava gde se tačno može videti suština Predloga za dopunu ovog zakona. Ovim zakonom se predviđa mogućnost upućivanja zaposlenih na plaćeno odsustvo zbog privremenog prekida rada, što je i do sada bilo ili zbog smanjenja obima rada, što je novo u Predlogu, u dužem trajanju od 45 radnih dana u kalendarskoj godini (do sada je bilo 45 radnih dana), uz prethodnu saglasnost ministra nadležnog za poslove rada. To je ceo zakon. Odnosno, predlog za dopunu zakona.
Time se stvara pravni osnov da poslodavci moraju da upućuju zaposlene na plaćeno odsustvo i preko 45 radnih dana, umesto da utvrđuju viškove zaposlenih i prestanak radnog odnosa u slučajevima nedostatka posla i smanjenja obima posla zbog dejstva svetske ekonomske krize.
Drugi stav je sledeći.
Predloženo zakonsko rešenje omogućiće poslodavcima smanjenje troškova rada u dužim intervalima prekida rada i smanjenja obima rada, a da pri tome i ne moraju pribegavati otkazima ugovora o radu, što je u interesu i poslodavca i zaposlenih.
Dakle, iz samo ta dva stava obrazloženja jasna je namera Vlade Srbije zbog čega predlaže ove dopune.
U vezi sa tim želim da jasno iznesem podršku SPS u nameri Vlade da u uslovima svetske krize preduzima mere podsticaja, pomoći privrednim subjektima da lakše prebrode krizu, a da pri tom istovremeno ispune svoju obavezu i omoguće maksimalnu zaštitu radnika, što je na kraju i politika Vlade u ovim uslovima, a to je da je prioritet da se sačuvaju radna mesta.
Ideja, namera Vlade je da se na ovaj način omogući poslodavcima da mogu da lakše prebrode krizu, a da istovremeno brinu i o zaposlenima, jer potpuno nesporno i ona zaslužuje podršku. Niko to ne dovodi u pitanje.
Želim ipak da ukažem na nekoliko pitanja koja javnost postavlja i pre svega sindikati, i to ne jedan. Obratili su nam se Samostalni sindikat Srbije, Udruženi sindikati Srbije "Sloga" i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata. Sva tri sindikata ne dovode nameru u pitanje, ali ispoljavaju strah od zloupotrebe od strane poslodavaca u primeni ovog zakona.
Molim Vladu, Ministarstvo da te primedbe ozbiljno uvaži, da jasne odgovore da i javnosti i sindikatu, a pre svega da obeća, da utvrdi kao obavezu, da neće dozvoliti zloupotrebu u primeni ovog zakona.
Ovde su tri stvari u pitanju. Prvo – šta izaziva kod njih nedoumicu? Smanjenje obima rada koje zahteva duže odsustvo. Šta je do duže? Neograničeno, ljudi se plaše da ne bude previše dugo, neodređeno itd. Tu se plaše mogućnosti zloupotrebe.
Drugo u okviru prvog pitanja – upućivanje na duže odsustvo. Opet ljudi pitaju i oni imaju pravo da dobiju jasan odgovor – šta je tu duže odsustvo? Da li je to još 45 dana kako predlažu, 90, 180, do kraja godine itd?
Naravno, treba da budemo svesni da vlasniku kapitala, poslodavcu nije u interesu da dugo drži na plaćenom odsustvu radnike, iz prostog razloga što plaća nešto što i njemu treba da je u interesu da što pre, odnosno što kraće to traje, da bi mogao da radi punim kapacitetom. To traži jasan odgovor i jasno obrazloženje ne samo sindikatima, nego i javnosti.
Drugi segment, koji se odnosi na taj zakon, jeste da se može uputiti na plaćeno odsustvo uz saglasnost, pretpostavljam, nadležnog ministra, ministra rada.
Tu mislim da treba jedno pitanje ozbiljno sagledati, jednu primedbu. Ako bi to bilo samo tako, da ministar daje saglasnosti na odluku poslodavca da uputi na plaćeno odsustvo, mislim da je to prevelika odgovornost za ministra da rešava ta pitanja.
Zašto tako mislim? Mislim da u tom lancu, ministar i njemu treba da je u interesu da obezbede u tom postupku mišljenje sindikata kada se pojavi zahtev poslodavca za upućivanje na plaćeno odsustvo. Nije to malo pitanje. Jer ako je takvo mišljenje potrebno kod otkaza ugovora o radu, kada se uskraćuje pravo na rad, isto tako bi trebalo da bude mišljenje i ovde kada se umanjuju prava po osnovu rada.
Mislim da ministar treba ozbiljno da sagleda taj konkretan amandman, da ministar u postupku izdavanja saglasnosti zatraži mišljenje reprezentativnog sindikata granske delatnosti te oblasti. Time oslobađamo jedan deo odgovornosti i kod ministra, s jedne strane. Ministar, gospodin Rasim Ljajić, koji dobro radi svoj posao, ne sme da bude doveden ovim zakonom u situaciju da pre podne daje saglasnosti, a popodne ide među radnike da utišava nezadovoljstvo itd.
Molim vas, razmotrite još jednom da ministar pre davanja saglasnosti zatraži mišljenje sindikata. Mislim da je to pitanje važno i još u nečemu. Nema napretka, nema ni izlaska iz ove krize bez socijalnog dijaloga u Srbiji. Mislim da ova vlada treba da učini dodatni napor da podstiče socijalne dijaloge, od firme do nivoa države, samo na taj način, pri tome izbeći onaj stereotip da uvek jedan dobija, jedan gubi, ili poslodavac dobija ili zaposleni, a ovaj drugi gubi. Ne, nego, šta je to minimum zajedničkog interesa i poslodavca i zaposlenog u preduzeću, da bi preduzeće moglo da funkcioniše na najbolji način, a, sa druge strane, radnik bio zaštićen.
Mislim da se dijalogom obezbeđuje, s jedne strane, fleksibilnost kapitalu, a, sa druge strane, obezbeđuje se zaštita, odnosno sigurnost potrebna radnicima. Naravno, pri tom ministar kada daje saglasnost, sigurno treba da proceni opet uz mišljenje sindikata, da li je baš sve ekonomska kriza. Da li se još nešto krije iza toga? Da li su to, recimo, i firme koje dobijaju podsticaje kroz stimulativne kredite, ali uz uslov da ne otpuštaju radnike, i čitav niz da li je?
Na kraju krajeva, mislim da je potrebno da se suoči i verujem da će se suočiti sa jednom reči koja je postala razorna u Srbiji, a to je ''trošak''. Ne sme sve da bude trošak! Nije radnik trošak! Radnik je čovek koji radi, doprinosi. Nije ono davanje koje se daje trošak, nego podsticaj itd.
Na kraju, treća primedba koju ljudi upućuju, a zahteva jasan odgovor, to je – dokle će da važe ove dopune zakona? Zašto to kažem? Tamo kaže – zakon stupa na snagu posle osam dana.
Svi mi znamo da se ovo sada donosi zbog svetske ekonomske krize, ali nema u ovom zakonu nigde ograničenje. Vlada je, donoseći mere za ovu godinu, ograničila ih za ovu godinu, pa će sledeće godine ako treba doneti ponovo. Mislim da i ovde, kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, takođe, treba da postoji jedna odrednica, kad ta svetska ekonomske kriza prođe – zakon ne bi trebalo više da važi.
Da ne dužim, u načelu podržavamo namere Vlade da se donese ovakav zakon, jer jeste u interesu poslodavca i zaposlenih, a, sa druge strane, tražimo da država učini sve, pa i kroz prihvatanje ovih amandmana sindikata, da se pre svega spreče zloupotrebe u primeni ovog zakona.
Zato mislim da ima razloga da Vlada prihvati amandmane sindikata. Hvala lepo. (Aplauz.)
Uvažena gospođo predsednice, reklamiram povredu Poslovnika. Smatram da ste povredili Poslovnik time što govornika niste prekinuli u onom momentu kada je počeo da priča van dnevnog reda. Da vas podsetim, to je član 103. stav 1 – govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu.
Nije, uvažena gospođo predsednice, dovoljno to što ste na kraju ovog političkog govora, političke tirade, dali upozorenje. Ovo nije prvi put. Već smo navikli, ali želim da kažem da je u ovom političkom govoru, ovoj političkoj tiradi izrečeno mnogo uvreda i netačnosti.
Što se tiče SPS-a, on je dobro, hvala na pitanju. Želim, takođe, da vam kažem da SPS ne poništava izbore. To znaju i oni koji manje znaju o politici. Želim da kažem i da neću da komentarišem rečenicu o zločinačkom udruživanju političkih stranaka. To govori o onome ko to kaže. Pao bih na taj nivo kada bi to komentarisao, a to ne želim. Isto tako, funkcioneri SNS-a koji u izbornoj kampanji nazovu birače SPS-a, LDP-a, SRS-a ekstremistima, to opet govori o njima.
Samo da vas podsetim, gospodine Nikoliću, SPS nije doživeo strmoglavi pad..
(Predsednik: Vreme.)
SPS sa zadovoljstvom saopštava, jer jedina koalicija koja je dobila više glasova... (isključen mikrofon).
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPS-JS će podržati Predlog zakona o komunalnoj policiji koji je sada na dnevnom redu. U svom izlaganju ću izneti stav Poslaničke grupe.
Vrlo je pohvalna ideja o uvođenju komunalne policije i treba joj dati punu podršku.
U drugom delu, imajući u vidu da je ovo nešto novo, zatražiću od ministra još detaljnija razjašnjenja, da bi građani shvatili suštinu i značaj ovoga, jer smatram da ovo nije dovoljno da razumeju priču. Bitno je da građani razumeju suštinu ovog zakona.
Na kraju ću, u svom izlaganju, zatražiti da se još jednom detaljnije sagleda, razjasni pitanje vremena donošenja svih ovih akata, odnosno, osnivanja komunalne policije.
Vraćam se na početak. Podsećam, krajem 2007. godine, u proceduri je bio paket zakona – o lokalnim samoupravama, teritorijalizaciji, lokalnim izborima u glavnom gradu. Podsećam, takođe, da je taj paket donet priličnom većinom u Skupštini Srbije. Već tada je bila prisutna priča, zahtev, potreba stvaranja uslova za uvođenje komunalne policije.
Tada su, u Zakonu o lokalnoj samoupravi, posebno u Zakonu o glavnom gradu, obavezani gradovi, odnosno glavni grad, doduše, u skladu sa zakonom, a to je sada ovaj zakon, da obrazuju komunalnu policiju. Ovo je, pre svega, obaveza koja proističe iz usvajanja ta četiri zakona. To je jedna stvar.
Druga stvar, svi veliki gradovi, veći, glavni grad, i to ne samo kod nas, suočeni su s velikim problemima održavanja komunalnog reda, suočeni su s problemima nepoštovanja komunalnih propisa, tako da često ima, pogotovo u velikim gradovima, dosta problema u toj oblasti. Bez obzira na volju lokalnih vlasti da rešavaju ta pitanja, oni do ovog zakona nisu imali ni dovoljno instrumenata da mogu da ih rešavaju.
Kada se tome doda da kršenjem komunalnog reda, nepoštovanjem komunalnih propisa, nastaje veliki problem u gradu, kada se ima u vidu da kapaciteti policije nisu dovoljni da bi mogli da reše sva ta pitanja i kada se, pre svega, ima u vidu posledica toga, a to je gubljenje poverenja građana u institucije, izazivanje nesigurnosti, straha kod građana, onda se nameće potreba da mora nešto da se uradi, da se u tom delu uvede red.
Mislim da su problemi s kojima se suočavaju gradovi toliki da iziskuju potrebu da se rešavaju.
Oni se, pre svega, odnose na održavanje komunalnog reda, obezbeđenje efikasnog izvršenja zakona i drugih propisa iz oblasti komunalnih delatnosti u nadležnosti grada, kao i obavljanja drugih poslova, kao što su ostvarivanje nadzora u javnom gradskom, prigradskom i drugom lokalnom saobraćaju, zaštita životne sredine, kulturnih dobara, lokalnih puteva, ulica i drugih javnih objekata od značaja za grad, i da ne nabrajam dalje. Čitav niz propisa je potreban da neko nadzire, vrši kontrolu i ovo je pokušaj Ministarstva, odnosno Vlade, da na ovaj način stvori zakonski osnov da se u gradovima i gradu Beogradu, osnivanjem komunalne policije, učini napredak u rešavanju tih problema, da se oni smanje i da se ispoštuje komunalni red.
Kada je u pitanju struktura zakona, zakon govori da je osnovna uloga komunalne policije da obavlja komunalno-policijske poslove u nadležnosti grada i grada Beograda.
Gospodine ministre, već na tom pitanju, koje je nesporno, ima potrebe da se javnosti da precizniji odgovor, kao i onima koji će to izvršavati, da li se to odnosi samo na izvorne poslove gradova i grada, ili i na poverene poslove iz te oblasti, iz tih delatnosti? Ovo pitanje nije nevažno, mada zakon stalno priča o gradskim nadležnostima, i bilo bi vrlo bitno razjasniti i javnosti i onima koji će to sprovoditi, jer od toga zavisi i kakva će biti finansijska konstrukcija, finansijsko obezbeđenje, kakav će biti status itd. itd.
Vlada se opredelila da komunalnu policiju obrazuje kao posebnu službu, u okviru jedinstvene organizacije uprave grada, odnosno grada Beograda. Naravno, postojale su i druge mogućnosti, da to bude komunalna inspekcija s proširenim ovlašćenjima, postojala je mogućnost da bude komunalna policija koja je u ingerenciji policije itd., ali opredeljenje za ovaj način mislim da nije sporno.
Ono što bi bilo potrebno još naznačiti, to je još odgovora na nekoliko pitanja. Najvažnije pitanje kada se govori o komunalnoj policiji jeste – šta je njena nadležnost, šta je njen delokrug i kako će to da deluje? Kada je u pitanju nadležnost, zakon se time pozabavio u članu 9. koji govori o poslovima komunalne policije. Nema veze kako će je zvati, ali da bi opravdao potrebu za formiranjem takve jedne službe, navešću primer Beograda, i to ne svih poslova. Vas, gospodine ministre, molim da, kada budete komentarisali, kratko kažete da li član 9. obuhvata sve te oblasti.
Prvo – održavanje i zaštita komunalnih objekata u opštoj upotrebi. Pod komunalnim objektima smatraju se: građevinski objekti s uređajima i instalacijama, opremom, samopostrojenja, uređaji itd., i drugi objekti koji služe za proizvodnju komunalnih proizvoda i komunalnih usluga korisnicima; uređeno građevinsko zemljište i dobra u opštoj upotrebi.
Drugo – vršenje komunalnih delatnosti u delu zajedničkih komunalnih usluga, održavanje javne čistoće na javnim površinama, uklanjanje snega i leda s javnih površina, prevoz i deponovanje komunalnog i drugog otpada, održavanje i zaštita javnih zelenih površina, objekata javne rasvete, rasvete javnih česama i fontana, parkovskog zelenila, spomenika, skulpturnih dela od prljanja, oštećivanja, uništavanja, održavanje otvorenih pijaca, grobalja, parkirališta, zauzeća javnih površina, ostavljenih stvari, predmeta i vozila i postavljanje privrednih objekata – kiosaka, tezgi, letnjih bašta, reklamnih objekata, što uključuje i objekte za nelegalnu prodaju na javnim površinama, kao i privređivanje uličnih muzičkih i sličnih nastupa itd.
Tu je i zaštita i bezbednost korišćenja javnih površina i spoljno obezbeđivanje i vidno obeležavanje gradilišta, dakle, zauzimanje javne površine, postavljanje skela i drugih naprava, imate situaciju da se često ne može proći kroz te lavirinte koji se naprave, održavanje spoljnih delova zgrada, fasada, da nekom ne bi palo na glavu, balkona, izloga, postavljanje klima uređaja, svi znamo kakav je to haos koji je nastao itd., ograda, dvorišta, kućni red u stambenim zgradama, bezbednost na području oko školskih dvorišta, upotreba zapaljivih sredstava, petardi, zaštita od buke, zaštita vazduha, linijski i vanlinijski prevoz, auto-taksi prevoz. Veoma važno pitanje za Beograd, koje je dobio u nadležnost kroz Zakon o glavnom gradu, jeste postavljanje plovećih postrojenja i održavanje reda na priobalju, radno vreme ugostiteljskih objekata i da ne nabrajam dalje.
Mislim da je suština ovog zakona – nadležnost, a glavni deo zakona treba da bude koji su to poslovi koje komunalna policija treba da obavlja. Član 9. je regulisao to pitanje, pa pitam da li je to dovoljno? Da li obuhvata sve ovo? Ne dovodim to u pitanje, ali želim da istaknem da je to najvažnije pitanje. Tek kad vidite s kojim se poslovima suočava grad, onda znate i koji problemi mogu u svakodnevnom životu da iskrsnu. Zato je potrebno da se formira komunalna policija.
Dakle, sve vreme govorim o ideji, o podršci ideji i, naravno, ovom zakonu koji je predložen. Mislim da treba videti još preciznije, zbog javnosti, kada je u pitanju delokrug, ovo o čemu sam pričao, poslove gde samostalno deluje kao organ. Možda bi trebalo precizirati kako pruža asistenciju na zahtev organa ne samo grada, nego i gradskih opština, kad treba da se sprovede neka funkcija. Možda treba videti preciznije kako ide treća funkcija koju ste dali ovde, a to je preduzimanje hitnih mera i spasilačka funkcija, kako preduzima hitne mere, koje to hitne mere preduzima, na koji način se uključuje u spasilačke poslove koji slede.
Ideja je dobra, ali da bi bila i sprovodiva mora da bude do kraja jasna i razjašnjena i građanima i onima koji će da je sprovode.
Da ne bih zadržavao vašu pažnju, želim samo da na jednom primeru zatražim detaljnije objašnjenje, a to je kada se govori o saradnji. Veoma je važno pitanje saradnje, i s inspekcijskom službom, s jedne strane, i s policijom, s druge strane, a u svemu tome ističem kao najvažnije, ne pretendujem da je baš to, da mora da se izbegne paralelizam. Ne sme da bude paralelizma u radu. Mislim da to, takođe, treba da se razjasni.
To je naše viđenje, naša podrška ovom zakonu, naše opravdanje da je to potrebno uraditi, uz zahtev da, kada se ovakav zakon donosi, svaki detalj mora da se objasni, da bude jasno svakom građaninu, u fazi donošenja, da bi se zaštitila imovina ljudi, bezbednost građana, da bi se građani osećali onako kako to dolikuje jednom velikom gradu. Što se tiče načela, mi ćemo to podržati.
Želim da podelim jednu dilemu, gospodine ministre, s mojom vladom. Da li su ovi rokovi koji su dati u prelaznim i završnim odredbama realni? Molim vas, odvojimo pitanje ideje, potrebe svega toga. Ne govorim o detaljima, ali da li je dobro da se organ policije organizuje do kraja godine, a da se strateški plan donese za dve godine, ako bi strateški plan trebalo da bude osnova za godišnji plan delovanja komunalne policije?
Da li je realno da se u ovim uslovima, opet ponavljam, ne dovodeći u pitanje nijednog trenutka potrebu i ideju, za koju mislim da je sjajna, to primeni od Nove godine?
Opet ću uzeti primer Beograda. Ako bismo se držali kriterijuma, čak, najmanjih kriterijuma, verujem da treba da bude između 300 i 400 komunalnih policajaca. To je velika kvota. Toliko budžet mora da obezbedi za sledeću godinu. Ako imamo restrikciju u budžetu i prema lokalnim samoupravama, ako imamo i jednu kampanju koju vi, gospodine ministre, vodite, za smanjenje broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi, da li je realno da to profunkcioniše od Nove godine, imajući u vidu da će da bude popriličan namet? Mislim da nije.
Pozivam vas da još jedanput razmislite. Neka se do kraja godine urede sva ta pitanja, neka se donesu sva potrebna zakonska akta, svi potrebni pravilnici, akti o osnivanju i organizovanju, ali dajmo još vremena i prostora, uz obavezu lokalnih organa da se u okviru unutrašnje preraspodele obezbedi ljudstvo, pa čak i ako ima viška u policiji, da se na taj način to nadomesti, da bi ovaj zakon, koji je dobronameran, koji nosi dobre poruke, bio i realno sprovodiv. Jer, ako ga samo budemo hvalili, doneli, što je nesporno, a ne bude mogao da se sprovede, mislim da će pasti sumnja na namere prilikom donošenja zakona.
Podržavamo zakon, podržavamo potrebu za njegovim donošenjem, bez obzira na neka rešenja, da li mogu levo ili desno. Ima vremena da se kroz raspravu isprave ti sitni detalji. Puna podrška, što se toga tiče. Podržavamo i da lokalna samouprava preuzme odgovornost za to stanje komunalnog reda u svojoj sredini. Molim opet moju vladu da još jednom pogleda da li je previše, u ovim uslovima budžetskih sredstava i restrikcija, da on počne da se primenjuje od Nove godine. Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo ću kratko, da ne bi bilo zabune u javnosti – SPS će podržati ovaj zakon zato što je izmenjeno sve što je traženo. Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarka, Vlada je odlučila da predloži dva zakona kojima se reguliše oblast zvanične statistike, prvi je zakon o zvaničnoj statistici i drugi je zakon o popisu stanovništva 2011. godine.

Kada su u pitanju i jedan i drugi zakon, smatramo ih dobrim zakonima i Poslanička grupa SPS - JS će podržati oba zakona.

Ovom prilikom ću pokušati samo ukratko da se osvrnem na nekoliko značajnih pitanja kada su u pitanju ova dva zakona.

Prvo, Predlog zakona o zvaničnoj statistici je zakon koji ima za cilj da reguliše proizvodnju podataka i informacija, organizaciju sistema zvanične statistike i posebno diseminaciju podataka, informacija, ili, da bi građanima Srbije bilo jasnije, jednostavno rečeno, aktivnosti koje vode odgovorni proizvođači statistike na utvrđivanju i predstavljanju rezultata zvanične statistike, odnosno činjenju da budu dostupni svim korisnicima zvanične statistike.

Kada je u pitanju proizvodnja podataka i informacija, predlagač se zadržava na tome da utvrđuje odgovorne proizvođače zvanične statistike, pre svega, Republički zavod za statistiku, kao glavni proizvođač zvanične statistike, NBS, Gradsku upravu grada Beograda, i daje mogućnost ostalim proizvođačima zvanične statistike da mogu to činiti, naravno, one koje odredi Savet zvanične statistike, za koji je ovim zakonom predviđeno da se formira.

Kada je u pitanju diseminacija, aktivnosti na predstavljanju rezultata, to je najosetljivije pitanje kod svih ljudi kada posmatraju ovu oblast zvanične statistike, upravo iz razloga što ti rezultati treba da budu prikazani na pravi način, što ovaj zakon i predviđa. Drugo, veoma važno, neko od kolega je na to s pravom upozorio, ti podaci moraju biti dostupni svim korisnicima i, opet, isto tako važno, moraju biti zaštićeni u onolikoj meri koliko predviđaju ostali propisi. Dakle, mora biti zaštićena svaka izveštajna jedinica, svaki podatak, u skladu s predviđenim zakonima o zaštiti podataka.

Primećujete da se zadržavam na zakonu, ne govorim o praksi, o nekim mogućim zloupotrebama u praksi, iz prostog razloga što smatramo da zvanična statistika ima smisao. Njena suština je ako nam daje, ako obezbeđuje podatke i informacije o ekonomskim, demografskim, društvenim pojavama, pojavama u oblasti radne, životne sredine, ako to obezbeđuje svim korisnicima, od državnih organa, do najšire javnosti.

Treba istaći da te informacije moraju biti nepristrasne, moraju biti reprezentativne. Tada zvanična statistika ima svoj puni smisao. Ako nije tako, onda se javljaju problemi, pitanja zloupotrebe podataka i informacija.

Iz tih razloga, mislim da je veoma važno što se zakon zadržao na pitanjima o kojima sada govorim. Danas u savremenom svetu nema savremene odluke, nema dobre odluke ako nije zasnovana na podacima, na informacijama, na statistici, ali uz uslov, koji i zakon predviđa, da podaci i informacije moraju biti relevantni, nepristrasni, pouzdani, pravovremeni i profesionalno nezavisni i, o čemu sam već govorio, dostupni najširoj javnosti, zaštićeni od svih mogućih zloupotreba. Takva zvanična statistika ima smisla i veoma je značajna oblast.

Ovaj predlog zakona daje pravni okvir za baš takvu zvaničnu statistiku.

Vrlo kratko, kada je u pitanju drugi zakon – o popisu stanovništva. Popis stanovništva je predviđen zakonom za 2011. godinu, u aprilu, a poslednji je bio 2002. godine. Mislim da je svima nama poznato da je popis stanovništva najobimnija i najznačajnija akcija statističkog sređivanja.

Zakonom je predviđeno da se 2011. godine popišu stanovnici, domaćinstva, stanovi, odnosno zgrade za stanovanje. Mislim da je to veoma važan posao koji predstoji 2011. godine, zato što će nam podaci, obaveštenja do kojih ćemo doći posle popisa, pokazati i brojno stanje i najbitnije karakteristike porodica, poljoprivrednih domaćinstava, zgrada itd. Dobićemo podatke o veličini i stepenu iskorišćenih poljoprivrednih fondova, podatke o etničkim, ekonomskim, obrazovnim, migracionim i drugim karakteristikama stanovništva, vitalnim podacima, o strukturnim promenama koje su nastale 2002. godine. Dobićemo podatke koji su veoma važni za aktivno izdržavano stanovništvo, podatke o sposobnosti lica za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.

Navešću vam podatke koji su važni za aktivno izdržavano stanovništvo, podatke o sposobnosti lica za obavljanje svakodnevnih aktivnosti, a mislim da je zaslužilo pažnju da se detaljnije pojasne podaci koji mogu biti odlična priprema za, koliko se iz ovog predloga može videti, veoma veliki popis poljoprivrede, koji nije vršen od 1940. godine, a ostali podaci do kojih će se doći mogu ukazati, identifikovati gde treba iza toga vršiti detaljan popis poljoprivrednog stanovništva.

Zakon veoma precizno određuje obaveze svih državnih organa, ministarstava, Republičkog zavoda, kao nosioca posla, popisnih komisija, koje su glavni organizatori poslova po opštinama, koje daju podatke, prikupljaju podatke. Utvrđene su obaveze svih.

Ono na šta mislim da treba skrenuti pažnju, jeste velika odgovornost svih tih subjekata da se na vreme izvrše pripreme, da se na najbolji mogući način uradi taj posao.

Zaključiću onim čime sam počeo, veoma je važna akcija popisa stanovništva, iz razloga, ponavljam, što nema dobre odluke, nema dobrog programa, nema dobre politike, nema dobrog pravca razvoja Srbije ako nisu zasnovani na pravim podacima i informacijama i na statistici, naravno, pouzdani, nepristrani, očišćeni, bez uticaja sa strane. Očekujemo da će oba zakona dati pravni okvir upravo za takvu zvaničnu statistiku, a da će nadležni organi u narednom periodu izvršiti na vreme sve pripreme i završiti ovaj veoma veliki posao 2011. godine. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SPS-JS, ukratko ću izneti naš stav o predloženom zakonu. Pre toga, da kažem da poštujemo pravo svakog poslanika, grupa poslanika, svih onih koji su ovlašćeni da predlože zakon onako kako smatraju da treba. Lično, smatram da ovaj zakon sada nije prioritet za Srbiju.
Kada se pogleda naslov – zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola ili obeležja, ako je njegov cilj da se takva delovanja zabrane, ako ih ima, da li stvarno ima nekog ko je protiv toga?
Logično je očekivati od SPS-a, koja pripada antifašističkom pokretu, koji baštini tradicije NOR-a, antifašističke borbe, koji je uvek odavao, i dan-danas odaje, priznanje i poštovanje svima onima koji su se borili protiv fašizma, bez obzira na to kakvu su kapu nosili, da je protiv bilo kakvog delovanja, manifestacija, propagiranja fašističkih i neonacističkih organizacija i tu nema dileme.
Protiv smo bilo kakvog delovanja fašističkih i neonacističkih organizacija, ali želimo jasno da kažemo, koliko god Srbija želi da svoj politički stav iskaže o tome, ne bi trebalo i protiv toga smo da pošaljemo poruku da u Srbiji ima fašizma. U Srbiji nema fašizma. Bilo koji slučaj, u ovom smislu, da se dogodi, kako to zakon traži, inkriminiše se.
Nije sporno zabraniti manifestacije neonacističkih i fašističkih organizacija, ali je veoma važno, veoma bitno da se precizno odredi, da Srbija ne bi upala u grešku – šta je to, ko je to i ko to utvrđuje, upravo da bi se u Srbiji razlučilo i da se sa Srbije skine bilo kakva sumnja u ovom pogledu.
Da ovaj zakon sadrži samo član 1, on bi bio dovoljan kao politička poruka i mislim da bismo ga mi podržali, ali ovakav zakon u celini, moram da kažem u ime Poslaničke grupe, ne odgovara naslovu i nije ga moguće u celini prihvatiti. Nećemo da budemo sujetni, ali ponudili smo čitav niz amandmana da to može da se upriliči da bude primereno naslovu ovog zakona, da Srbija, koja je uvek bila poznata i priznata kao antifašistička zemlja, jasno iskaže svoj stav o tome.
Dakle, jesam protiv manifestacija neonacističkih i fašističkih organizacija, ali kada se prođe kroz ovaj zakon, već u članu 2. dolazimo do problema. Kaže se – ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokažu sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
Skoro smo imali Predlog zakona o političkim strankama na dnevnom redu, gde brisanje iz registra može da izvrši jedino Ustavni sud. Tako je navedeno zbog ovih razloga, kao što su navedeni u ovom zakonu, sećate se, i ne vidimo razlog da to ne bude i u ovom slučaju. Doduše, Zakon o političkim strankama predviđa jednu mogućnost brisanja po sili zakona, ali administrativnog karaktera – nije podneo zahtev za registraciju udruženja.
Zašto je ovo bitno? Bitno je da neko ko je nepristrasan utvrdi da li je to takvo delovanje, je li na takav način delovanje, da bi mogla da se donese odluka. To je već prvi problem koji se javlja u ovom zakonu.
Drugo, zašto bliže uslove da propisuje ministar unutrašnjih poslova? Neka ih propisuje organ koji vodi registar udruženja, organizacija itd.
Član 3, koji je opet na talasu naslova ovog zakona, uvodi još jednu reč za koju mislim da joj nije mesto ovde. Kaže, između ostalog – koji propagiraju ili opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje. Molim vas, da se opet jasno razumemo, zašto nacionalističke? Nacionalizam je isticanje vrednosti svog naroda, a to nema veze sa fašizmom.
Šovinizam je nešto drugo, njega treba zabraniti, njega treba sprečiti, a ne nacionalizam i nacionalističke partije. Još jednom ponavljam, nacionalizam je pozitivna strana, isticanje pozitivnih strana svog naroda, ne na štetu bilo kog drugog. Šta je tu ružno? Ako je to na štetu nekog drugog, onda je to šovinizam i to je drugo pitanje, za njega bi moglo biti mesta ovde.
Član 4. potpuno odudara od naslova zakona o zabrani fašističkih i neonacističkih organizacija. Dakle, treba ih zabraniti, treba sprečiti manifestacije itd., ali ovde se već uvodi nešto novo, potpuno neprihvatljivo. Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdavanje ideja, radnji i postupaka lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina. To je već član kome nema mesta u ovom zakonu, iz više razloga.
Da li su moguće bilo kakve sankcije prema nekom ko je optužen, jer niko nije kriv dok sud ne utvrdi da je kriv? Šta će to ovde? Da ne pričam o osuđenima, da li je osuđen pred sudom koji je nepristrasan. Dakle, i kada je osuđen, da li je osuđen pred sudom koji je nepristrasan? Ko može da kaže da je Krivični tribunal u Hagu nepristrasan, ako, recimo, oslobodi jednog Ramuša Haradinaja? Znači, osuđen, ali ko i pred kim?
Ovde bi, možda, mogle da dođu opšte formulacije, da je zabranjeno sve ovo što piše, za lica koja su osuđena za ratne zločine. Dakle, osuđeni, ali je potpuno neprihvatljivo da se to odnosi na lica koja su optužena.
Član 5. govori o manifestacijama, šta je to, šta to podrazumeva, pa, između ostalog, kaže – organizovanje ili spontani javni nastup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kojeg naroda ili nacionalne manjine ili prema licima drugačije političkog i ličnog opredeljenja.
Šta znači ovo – drugačijeg političkog opredeljenja? Mislim da to potpuno izlazi iz okvira suštine, ako je suština da se zakonom zabrane fašističke i neonacističke organizacije. Prema tome, čak, jedan od predlagača ovog zakona nije osuđen, a moglo bi da se podvede pod ovo, kad kaže na Trgu Republike kako treba obesiti tadašnjeg, recimo, šefa države. Ovo je već nešto što izlazi izvan okvira željenog, pretpostavljam, čak i onih kojih su to ovde predložili. Jednostavno rečeno, nema mu tu mesta.
Ponovo se vraćam na ovo pitanje kada je u pitanju član 6, koji u poslednjem stavu govori o neonacionalističkim idejama. Malopre smo imali nacionalističke, smatrao sam za potrebnim da kažem da ne možemo ljude koji su nacionalisti svrstavati u ovaj zakon, a ovo je sad potpuno nov izraz – neonacionalistički. Šta je to?
Zašto sam sve ovo izneo? Zato što sam predlagač, načinom kako je napravio ovaj zakon i šta je sve predložio, dovodi u pitanje suštinu ideje da se zakonom zabrane manifestacije fašističkim i neonacističkim organizacijama.
Vrlo smo jasni, da, zabraniti manifestacije, delovanje fašističkih i neonacističkih organizacija, ali sve ovo ostalo što je ovde navedeno nema veze s tim i čak dovodi u pitanje suštinu čitave ideje, suštinu čitavog ovog posla; nacionalsocijalistički, to je postojalo tad i ne postoji više. Zašto sam sve ovo ispričao? Dobro je da Srbija i zakonom spreči, zabrani delovanje neonacističkih i fašističkih organizacija. Dakle, da spreči sve ono što izaziva mržnju itd., ali nemojte da samim zakonom izazovemo mržnju u Srbiji, samim predlogom zakona, netrpeljivost i sve ovo ostalo. Iz tih razloga, ovakav predlog zakona ne možemo da podržimo.
Još jednom jasno kažem, jesmo za zabranu fašističkih i neonacističkih manifestacija, ali za ovo dole, trpanje svega u to, nismo. Ima prilike, do rasprave u pojedinostima, da se i na samom nadležnom odboru sva ova pitanja razjasne, sve ono što je suvišno očisti, da se svi okupimo oko te ideje i da zakon odražava suštinu onoga što se htelo, a to je zabrana delovanja manifestacija, propagiranja fašističkih i neonacističkih organizacija. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarko, uvažena predsedavajuća, amandman koji sam u ime Poslaničke grupe SPS-JS podneo nastavak je priče o kojoj je govorio moj kolega Milan M. Nikolić. Po predlogu Milana M. Nikolića u članu 2. predviđeno je – da se poveća broj privrednih subjekata, sa 50 na 100, koji mogu da osnuju privrednu komoru, naravno, po delatnostima, ovaj amandman govori o obaveznom članstvu po teritorijalnom principu.
Smatramo, odnosno dali smo dosta argumenata zbog čega treba da ostane komora sa obaveznim članstvom i iz tih razloga, naravno ne bih da vam oduzimam puno vremena, smatramo – da komorski sistem treba da se zasniva na jedinstvenom teritorijalnom principu, što je u skladu sa Zakonom o teritorijalnoj organizaciji, Zakonom o lokalnoj samoupravi, a u našim uslovima regionalne privredne komore, gradske privredne komore, bliže su privrednim subjektima na toj teritoriji gde se obavlja delatnost.
S druge strane, komora na nacionalnom nivou je najjači reprezent privrede i naravno interesa privrede i prema državi i prema svim zemljama u Evropi i svetu. Prosto bih rekao, to je sastavni deo ovog amandmana koji je podneo gospodin Milan M. Nikolić. Da ponovim, zalažemo se – da se može dobrovoljno osnovati privredna komora sa 100 privrednih subjekata po delatnostima, a da ostane jedinstven teritorijalni princip organizovanja komora.
Dozvolite mi sasvim na kraju (oduzmite mi od vremena poslaničke grupe koje imam) biću iskren, teško je amandmanima, kako da kažem, davati neke intervencije u smislu popravki zakona, a da to ne zadire u suštinu, da ne zadire u sistem, iz prostog razloga što i izmene Zakona o privrednim komorama ne menjaju neka rešenja, samo, već menjaju kompletan komorski sistem.
Sasvim na kraju, pitam, da li je ovo mišljenje od 9. aprila, dobijeno mišljenje 10. aprila, Vlade Republike Srbije, imajući u vidu ono što sam malopre čuo, da nema mišljenja, odnosno ja sam dobio neko mišljenje 9. aprila ove godine od Vlade, odnosi se na 33 amandmana.
Želim javnost da upozorim i da pozovem našu vladu, moju vladu, da se ozbiljnije odnosi prema odgovorima koji se daju na amandmane. Vlada je na amandman na član 1, odbila ga je i rekla: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se iz obrazloženja ne vide razlozi koji upućuju na neophodnost usvajanja predloženog amandmana."
Možda je to tako moglo da se odgovori za član 1, ali nije prihvatljivo da se 33 puta ponovi rečenica: "Amandman se ne prihvata iz razloga navedenih za ne prihvatanje amandmana 1)." Tako je i kod mog amandmana – Ne prihvata se iz razloga ne prihvatanja amandmana 1)...i tako dalje.
Pozivam Vladu, moju Vladu da se ozbiljnije i odgovornije odnosi prema ovome. Ovo su ozbiljna pitanja, u pitanju je komorski sistem Srbije. Naravno, treba sigurno ukrstiti sve moguće argumente i razloge da se dođe do najboljeg rešenja, jer je veliki ulog u pitanju.
Mislim da treba da se omogući poslanicima da imaju mogućnost da u neposrednoj komunikaciji sučele stavove i mišljenja i da tako dođu do najboljeg rešenja, opet u interesu podrške baš te vlade.
Da ne dužim, završiću, ponavljam još jednom, mi smo predložili ova dva, kažem, ključna amandmana. Jedan se odnosi na dobrovoljno članstvo – 100 privrednih subjekata po delatnostima i drugi, koji se odnosi na obavezno članstvo po teritorijalnom principu.
Smatramo da to može da bude neko prelazno rešenje, imajući u vidu da će se on primenjivati tek 2013. godine, a ima dosta pitanja koja treba raspraviti u ovoj oblasti, počev od imovine pa nadalje i da treba to vreme iskoristiti da se dođe do najboljeg rešenja, jer privredne komore i ovakve kakve su ne mogu da opstanu. Mi to znamo, svesni smo toga i smatramo da treba da dođe do promena u svakom slučaju, ali ne ovako i na ovakav način. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarka, gospodo iz predsedništva, Poslanička grupa SPS - JS uložila je desetak amandmana na ovaj zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Naravno, cilj i želja su nam da svojim predlozima ne dovedemo u pitanje zakon, ali da ponudimo rešenja koja mogu da učine ovaj zakon još boljim. Svi su oni značajni, ali želeo bih da istaknem, ovaj amandman na član 12. i amandmani na član 70. i 72. da su to ključni amandmani SPS - JS, ne umanjujući značaj drugih amandmana.

U načelnoj raspravi smo rekli da ovakav zakon o zapošljavanju zaslužuje podršku, pre svega, u onom delu koji govori o aktivnoj politici zapošljavanja i tu apsolutno stojimo iza toga, dajemo punu podršku. U delu koji govori o zapošljavanju imamo primedbe i to ozbiljne primedbe na sastav Upravnog odbora Nacionalne službe za zapošljavanje, o čemu je govorio moj kolega Saša Dujović. Zašto to mislimo? Mislimo da Upravni odbor Nacionalne službe za zapošljavanje treba da bude ravnomerno zastupljen od strane sva tri socijalna partnera. U tom slučaju će Nacionalna služba za zapošljavanje biti stvarno služba koja će odgovoriti zahtevu, koja će se upustiti u problem rešavanja zapošljavanja u Srbiji.

Zašto mislimo da treba da budu ravnomerno zastupljeni socijalni partneri? Izražena nezaposlenost, velika nezaposlenost, nedovoljna zaposlenost, mala zaposlenost je najveći problem Srbije i pitanje je sa kojim treba da se bave svi. Zašto? Nema prečeg zadatka u Srbiji nego sačuvati radno mesto, odnosno zaposliti čoveka.

Problem Srbije, kada je u pitanju zapošljavanje i nezaposlenost, toliko je veliki da prevazilazi pojedinačno i Vladu i poslodavce i sindikate, ali sve zajedno i te kako obavezuje da se bave ovim problemom, sve zajedno obavezuje iz prostog razloga što nijedan problem, a pogotovo sada, u uslovima ekonomske krize, neće moći da reši ako stvarno ne bude socijalnog dijaloga između socijalnih partnera, ako se tu ne napravi konsenzus, da ne pričam da je u Srbiji potreban širi konsenzus, kako bi Srbija izašla iz ekonomske krize.

Iz tih razloga smo predložili da Upravni odbor bude održan na način da sva tri socijalna partnera budu ravnomerno zastupljena i svako od njih u svom domenu da preuzme svoj domen obaveza kada je u pitanju rešavanje problema zapošljavanja u Srbiji. To je suština našeg amandmana.

Kolega Palalić takođe, nudi jedno rešenje, nešto drugačije, ali opet ide u tom pravcu. Dakle, pred Vladom je da izabere varijantu, jer bojim se da ovako predloženo, iako ne bih da sumnjam, sve mi se čini da Nacionalna služba za zapošljavanje ide ka tome da postane državni organ, jeste činjenica da je ovog puta predlagač povećao broj u predlogu, od strane Socijalno-ekonomskog saveta, koji daju sindikalci po jednog, ali je isto tako činjenica da, ako imamo osam članova Upravnog odbora plus deveti direktor, mi imamo situaciju da dva daju poslodavci, dva sindikat, četiri Ministarstvo predlaže, od toga dva iz Ministarstava. Mislimo da to rešenje nije dobro. Na kraju krajeva, kao početak rešavanja problema nije dobro.

Iz tih razloga, mi predlažemo ovakav amandman o kome je govorio moj kolega Saša Dujović, da sastav bude odražen na način da budu ravnopravno zastupljeni svi socijalni partneri. Ponavljam, nema rešavanja problema, nijednog, bez stvarnog socijalnog dijaloga u Srbiju između Vlade, između poslodavaca, između sindikata, bez konsenzusa o svim pitanjima sa kojima će se suočiti Srbija.

Koristim sada priliku, imajući u vidu da je Savez samostalnih sindikata Srbije i predlagač tih amandmana, uz podršku udruženih sindikata „Sloga“, koje smo mi prihvatili kao svoje, jer se u tom delu politike programski slažemo, mi smatramo da sindikat mora u ovoj oblasti da se čuje i da se uvažava.

Da se ne bih posle javljao, a u smislu racionalizacije vremena koje preostaje, komentarisaću još dva amandmana. Na taj način ćemo obuhvatiti oko sedam ili osam, nećemo se kasnije javljati, a to su amandmani na član 70. i na član 72, koje smo podneli, a govore o delu zakona koji se odnosi na osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Član 70. govori o visini naknade, a član 72. govori o dužini trajanja primanja naknade.

Želim da ponovim ono što sam rekao u načelnoj raspravi. Koliko god podržavamo deo zakona koji se odnosi na zapošljavanje, pogotovo na mere aktivne politike zapošljavanja, toliko se ne slažemo sa rešenjima koja su data u delu koji govori o osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Možda je suvišno, ali bih ipak da ponovim, ovde se radi o osiguranju kao kategoriji, ne radi se o socijalnoj pomoći koju država daje, već o osiguranju za slučaj nezaposlenosti, gde svaki zaposleni svakog meseca izdvaja sredstva da bi osigurao sebe za slučaj da bude nezaposlen. To mora da se poštuje, to mora da se uvažava. Naravno, postoji procenat, prema Zakonu o doprinosu za obavezno socijalno osiguranje, koliko se izdvaja.

Zato insistiram na tome, to je osiguranje, to nije pomoć države, a onda ta sredstva služe za novčanu naknadu nezaposlenom, ako ostane bez posla i privremeno, onoliko dok ne dobije drugi posao. To je suština, to je smisao osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Naravno, uz to i penzijsko, zdravstveno osiguranje itd.

Šta se ovde događa? Zadržava ovaj zakon pravo na novčanu naknadu, ali restriktivnije od postojećeg zakona. Moram da kažem da to nije dobro. Mi smatramo da takvo rešenje ne valja. Naime, član 70, kada govori o visini naknade, smanjuje sa 60% prosečne zarade poslednjih šest meseci na 50%, a zatim jedan korektivni element koji je bio – tako utvrđena naknada imala je plafon prosečna zarada, a donji minimalna zarada. Na taj način se pokazivalo i dokazivalo da se kroz gornju obezbeđuje da ipak isplativost rada mora da dobije prednost, ali i kroz donju da mora da bude, da tako kažem, materijalno održivo.

Šta mi imamo u Predlogu zakona? Prvo, da se taj procenat sa 60 smanjuje na 50%, a zatim i korektivni faktori, gornje i donje granice, umanjuju za 20%, tako što se sada utvrđuje gornja – 160% od minimalne zarade, a donja – 80% od minimalne zarade.

Mi smo predložili, upozoravali smo mesec dana, dajte da sednemo i da pogledamo drugo rešenje, ovo nije dobro, nije dobro da bude restriktivno, pogotovo sada, u uslovima ekonomske krize. Kome se umanjuje?

Umanjuje se onima koji nemaju!

Ova vlada je treći paket mera donela i u svakom od tih paketa iskazala je svoju odgovornost tako što je zaštitila najsiromašnije slojeve.

Da podsetim, paket mera koji je donet pre neki dan štiti penzionere, što je dobro, štiti sve zaposlene, ne uvodi restrikcije, što je dobro, odnosi se samo na državnu upravu i korisnike javnih sredstava i to na one koji imaju više od 40.000. Dakle, štite se i tu oni koji imaju do 40.000.

Zašto moja Vlada, štiteći sve ove kategorije, za šta ima podršku, u ovom slučaju ne štiti najugroženiju kategoriju, kategoriju zaposlenih? Oni su najsiromašniji. Mi podržavamo ovde sve ono što se odnosi i što kažu da će se uvoditi posebni podsticaji, sve to mi podržavamo. Onog momenta kada dobije posao, prestaće pravo na naknadu. Ne govorim o onima koji mogu to da zloupotrebljavaju, ima načina na koji se to rešava, govorim o najvećem broju ljudi koji ne mogu da se zaposle ako imaju nekoliko godina staža do penzije, ne mogu, neće ih niko. O njima govorim. Zašto se od njih uzima? Zašto se njima umanjuje? Zašto smo sačuvali, s pravom, penzionere, sačuvali radnike, sačuvali sve, a ovde smo našli da uštedimo sredstva – kod onih ljudi koji nemaju?

U sklopu sa tim, da pojasnim. Mi smo predložili našim amandmanom da se zadrži sadašnje stanje, kako već važi u postojećem zakonu, i to član 72. koji govori o dužini trajanja. I on je restriktivan. Opet se nalazimo u istoj situaciji, da obrazlažemo na isti način. I tu smo predložili, kada je u pitanju dužina trajanja, da ostane rešenje kao što je sada u važećem zakonu. U ovom novom predlogu ta granica je pomerena sa 20 na 25 godina, a iza toga je samo izuzetak da može imati neko dve godine, ako ima dve godine do penzije.

Mi smatramo da su ta rešenja restriktivna i smatramo da nije dobro, u uslovima ekonomske krize, da teret prevaljujemo na one koji nemaju. Potpuno podržavamo sve moguće podsticaje da se oni što pre zaposle. Prošli put sam istakao posebno javne radove, koji su namenjeni za teško zaposlive i socijalno ugrožene, ali mislim da ova vlada ne sme da dozvoli da uzima od onih koji nemaju.

Iz tih razloga, ima tu još nekoliko amandmana, osećao sam za potrebu da, u ime SPS-JS, pojasnim ove za koje smatramo da su ključni i za koje mislimo da još ima vremena da neko sedne sa nama ili uopšte razmotrimo sva ta pitanja i da se iznađe najbolje moguće rešenje, jer ovo nije dobro. Hvala lepo. (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, ako treba da objasnim zašto, zar ne primećujete da non-stop priča sa mnom o ovoj temi? Vrlo ću kratko. Inače, nije moj stil da polemišem na takav način.

Malopre ste pitali da li sam imao u vidu sve ono kada je u pitanju…jesam imao u vidu i mislim da je to dobra politika Vlade i da će nastaviti tako.

Drugo, znate šta, danas sve pije vodu kad ode u javnost. Interesantno bi bilo da dobijemo precizan podatak od kad su ti dugovi koji se duguju putarima, da li je to nastalo poslednjih šest meseci? Ako jeste, ja se izvinjavam, evo javno ću se izviniti. Hvala lepo.

Izvinjavam se, ali slušam i danas i ranije da ''Rakovica'' ne radi, giganti ne rade, pa da li je moguće stvarno da Srbija veruje u to da oni ne rade poslednjih šest meseci, odnosno poslednjih osam-devet meseci? Dajte bar preciznijim podacima da razgovaramo i kad su u pitanju putari. Ova Vlada je kriva za sve što ona nije izmirila, ali dajte da vidimo ima li neko drugi ko nije izmirio i pre toga. Hvala lepo. (Aplauz.)
Znam da ste pokušali u stvari da zaustavite ovu repliku. Obećavam vam da posle toga neće biti, bez obzira na sve.

(Predsedavajući: Hvala i na tome.)

Podržavali smo Vladu tri godine i nimalo ne nosimo nikakav teret zbog toga. Radujemo se što smo to činili, jer je tad bio interes Srbije da to činimo i nikakvog spora nema. Inače, moram da vas podsetim, sećate se dobro i kad smo vas podržavali, sećate se dobro i mojih amandmana – sećate se dobro da smo se i sa vama tukli oko onog famoznog člana penzijskog zakona gde se garantuje kad padne ispod 60% da će se povećati.

Dakle, nemojte ni vi, ni bilo ko drugi, da očekujete od nas da u svakom slučaju blanko podržimo sve, a da pri tom ne kažemo šta mislimo. Ne želimo mi da ovim amandmanima dovedemo Vladu u pitanje, niti zakon u pitanje, ali imamo prava da javno sa našim koalicionim partnerima uspostavimo dijalog, da razgovaramo i da dođemo do najboljeg rešenja. Prema tome, sad je faza razgovora o amandmanima, kad bude glasanje, videćemo.
Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dva zakona koja faktički reguliši četiri oblasti i ja ću u ime Poslaničke grupe SPS-JS dati jedan kratak osvrt kroz sve četiri oblasti.
Prvo, kada je u pitanju zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, zakon koji reguliše i oblast profesionalne rehabilitacije koja podrazumeva organizovanje i sprovođenje mera i aktivnosti u cilju osposobljavanja za odgovarajući posao, zapošljavanja, održavanja zaposlenja, napredovanja itd, i sa druge strane, zapošljavanje osoba sa invaliditetom pod opštim uslovima, kada se ne menja ni radno mesto, ne prilagođava ni radno mesto ni posao, i posebnim kada se prilagođava i radno mesto i posao. Dakle, ovaj zakon ima za cilj da omogući, pre svega, uključivanje u svet rada ovih osoba i, naravno, u sve sfere i tokove društvenog života.
Želim da kažem da će iz razloga koji smo čuli, dakle, iz samog Predloga zakona i obrazloženja gospođe ministarke i već do sada diskusija, Poslanička grupa SPS-JS će podržati ovaj predlog zakona.
Samo kratko da obrazložim da smatramo da treba istaći dve- tri stvari. Prvo, čini mi se i najvažnije, pitanje socijalnog uključivanja ovih osoba, osoba sa invaliditetom, u sve sfere društvenog života, naravno, uključivanju u tržišta rada, nije samo pitanje socijalne politike, već, kao što smo čuli, i pitanje poštovanja ljudskih prava. Dakle, nije samo pitanje obezbeđivanja egzistencijalno tih osoba, nego je pitanje uključivanje u sve sfere života. To je s jedne strane.
S druge strane, u Srbiji ima oko 700.000 invalida, oko 300.000 radno sposobnih, od toga je 21.000 zaposlena. Najvažnije pitanje za te ljude jeste u stvari zapošljavanje i ima primarni značaj za poboljšanje uslova života i rada tih osoba.
Ako se ova očekivanja ispune, a govori se o cifri preko 7.000 ljudi koji će biti zaposleni, to je sasvim dovoljan razlog da se ovaj zakon podrži.
Takođe, želim da javnost zna da se zakonom uvodi obaveza zapošljavanja. Već je rečeno, odnosi se na sva privredna društva, na sve organe itd. i precizira da su dužni svi oni koji imaju zaposlenih preko 20 ljudi, do 50, da zaposle jedno lice, jednu osobu sa invaliditetom, a preko 52 i na svakih sledećih 50 po jednu.
To je sada obaveza. Naravno, zakon je predvideo i izuzetak od toga, koje firme mogu biti oslobođene od toga i pod kojim uslovima, računajući one novoosnovane, računajući one koje već učestvuju u rehabilitaciji, računajući one koji kupuju proizvode u postupcima javne nabavke od preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju itd.
Još jedno značajno pitanje i ne bih duže o tome, predviđena je još jedna mogućnost da su firme koje ne zaposle osobe sa invaliditetom dužne da uplaćuju najmanje tri minimalne zarade u budžetski fond. U zakonu stoji kao penali, ja ne volim tu reč iz prostog razloga što to što je predviđeno nije kazna za firmu, već druga mogućnost, alternativa za tako nešto. Da ne dužim više o tome, mi ćemo podržati ovaj zakon.
Kada je u pitanju zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, želim, takođe, kao gospođa ministarka u svom izlaganju, da kažem da nema važnijeg pitanja u Srbiji od ovog pitanja. Nema većeg straha kod građana Srbije od straha od nezaposlenosti i ostanka bez posla. Srbija se nalazi u velikom problemu, visoke stope nezaposlenosti i niske stope zaposlenosti. Nema nikakve dileme da ovo pitanje mora biti prioritet. Nema nikakve dileme da će bilo koja mera Vlade, bilo kog organa, bilo kog zakona kojim ćemo regulisati zapošljavanje makar jednog imati podršku SPS. Naravno, znamo da zakon nije taj koji može da reši to pitanje. Rast zaposlenosti zavisi, pre svega, od razvoja privrede, pre svega od ekonomskog razvoja i to je glavno pitanje. Država svu svoju pažnju treba na to da usmeri da bi na taj način stvorila mogućnost za veće zapošljavanje ljudi.
Želim samo da se kratko zadržim na četiri pitanja, kada je u pitanju zapošljavanje. Kada su u pitanju mere aktivne politike zapošljavanja, da ne nabrajam sve one mere koje su već predviđene u zakonu, želim da posebno istaknem jednu, a to su javni radovi. Socijalistička partija Srbije već dugo insistira na tome da se predvide, planiraju i otvore javni radovi kao mogućnost zapošljavanja teško zapošljivih, socijalno ugroženih, ali istovremeno kao i mogućnost za opštinu, pokrajinu, Srbiju da se paralelno sa tim dobijaju nove vrednosti na toj teritoriji. Želim da pozdravim ovu inicijativu i ovo što se već čini. Koliko vidim objavljeni su konkursi u sredstvima informisanja. Mislimo da je to prilika, još jedna prilika za zapošljavanje ljudi.
Drugo što želim da istaknem, da podržim je da se uvodi nacionalni akcioni plan za zapošljavanje, kao osnovni, kao centralni instrument za planiranje aktivne politike zapošljavanja, koji će služiti kao osnov za budžetsko planiranje u oblasti zapošljavanja. Naravno, ono što iza toga sledi je kategorija akta o učinku na kraju svake godine.
Podržavam i želim da se vrlo kratko osvrnem, prosto zarad javnosti, ne da bi doveli u pitanje, mislim da je potrebno da predlagač još detaljnije objasni javnosti da iza toga ne stoji ništa drugo osim dobre namere, a to je uvođenje individualnih planova. Individualni planovi zapošljavanja, njima se utvrđuje učešće nezaposlenosti merama aktivne politike zapošljavanja. Za tu rečenicu nemamo šta da dodamo. Ne sme se stvoriti utisak da će to biti samo preveliko administriranje, 800.000 ugovora, pogotovo se ne sme steći utisak da, obzirom na mogućnost da agenciji može da se poveri taj posao, da se u stvari samo na ovaj način pravi posao agencijama za zapošljavanje. Naravno, ne verujem da je to intencija da je ideja, ali se mora vrlo jasno javnosti predočiti tako nešto.
Doći ćemo kasnije na deo koji govori o ljudima koji su, da tako kažem, najugroženiji, a to su ljudi koji ostaju bez posla, a vrlo malo im ostaje do penzije. Evo prilike, neka se sa njima prave individualni planovi i neka se na taj način podstiče zapošljavanje te kategorije ljudi.
Četvrto pitanje, opet, da ne bi bilo nikakvih nejasnoća, radi se o Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Nacionalna služba za zapošljavanje, podsećam, jeste organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, organizuje se na način da može da se stekne utisak da to u stvari postaje državni organ. Mislim da pred predlagačem ovih dana do razmatranja u pojedinostima, do glasanja, stoji vreme da se ta pitanja razjasne.
Kako je inače predviđeno da se organizuje služba? Pre svega, govorimo o organima, upravni odbor, nadzorni odbor se ukidaju. To zahteva detaljnije obrazloženje. Upravni odbor se organizuje na način da se smanjuje na devet, ali zalaže se da se među tih devet nalazi direktor koji je, ipak, uslovno rečeno, činovnik ove države, zapaža se da četiri člana upravnog odbora imenuje Vlada na predlog nadležnog ministra, od čega dva iz ministarstva.
Mislim da to pitanje treba još jednom razmotriti i imate nekoliko rešenja kroz amandmane, vrlo korektnih, različitih varijanti, ali suština je da to treba da bude samostalna organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i suština je u tome da treba da se obezbedi ravnopravan odnos sva tri socijalna partnera. Zapošljavanje je nešto što tangira sva tri. Mislim da deo koji govori o zapošljavanju uživa našu podršku i ne bih se duže na tome zadržavao.
Želim na kraju da zadržim vašu pažnju na oblast – osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Za razliku od prethodnog gde imamo pozitivan pristup, moram da vam kažem da imamo velike primedbe na ovaj deo zakona. Prethodno ću, znamo mi poziciju, ne dovodimo u pitanje zakon, ali mislimo da ima prostora do razmatranja amandmana, do usvajanja, da se još detaljnije porazgovara o tome sa ciljem da se dobije još bolji, dobar zakon i da on bude socijalno pravedan zakon.
Samo da podsetim, osiguranje za slučaj nezaposlenosti je deo sistema obaveznog osiguranja građana, kojim se na načelima uzajamnosti i solidarnosti obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti. Govorimo o osiguranju kao kategoriji, ne o socijalnoj pomoći. Obaveznim osiguranjem za slučaj nezaposlenosti obezbeđuju se prava za slučaj nezaposlenosti i to – novčana naknada, zdravstveno osiguranje, penzijsko invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom, druga prava u skladu sa zakonom i opštim aktom.
Mislimo da ovaj deo zakona nije dobro ponudio rešenja. Mislimo da je restriktivniji i to dosta u odnosu na postojeći zakon. Mislimo da treba još dosta o tome porazgovarati, pre nego što dođe do konačnog usvajanja. Kada to kažem, imam na umu tri stvari. Ovaj predloženi zakon je restriktivan i kada je u pitanju visina novčane naknade, i kada je u pitanju trajanje, i kada je u pitanju ponovno prijavljivanje za novčanu naknadu.
Kada se govori o aktivnoj politici zapošljavanja i kada se govori o novčanim naknadama, naravno da je uvek prioritet zaposliti čoveka i tu nema nikakve dileme. Ovde govorim o kategoriji ljudi koji ne mogu da se zaposle, koji su ostali bez posla ne svojom krivicom i o kojima država mora da brine.
Kada je u pitanju visina naknade, do sada je bilo 60% od prosečne zarade, koju je doneo u poslednjih šest meseci, prva tri meseca, a zatim 50%. Sada se predviđa 50%. Drugo, kada je u pitanju ograničenje, koje bi svakako trebalo da bude, do sada je bio maksimum prosečne zarade u Srbiji minimum minimalne zarade. Sada je predloženo ovim zakonom da je maksimalna 160% od minimalne zarade, minimalna 80% od minimalne zarade. To je smanjenje 20%, najmanje, govorim zbog brojke koja se ovde pominje. Hajde, ako se gornja smatrala velikom, iako mislim da nije, jer se radi o osiguranju, radi se o onima koji su uplaćivali da imaju pravo na tako nešto, zašto minimalnu smanjismo na 80%?!
Kada je u pitanju trajanje, do 20 godina staža, da ne zavara u celoj skali, ostalo je isto. Gde se vrši restrikcija? Od 20 godina pa nadalje, kod onih koji su u najtežoj situaciji. Svi mi znamo da je to postala činjenica, da neko ko ima 5-6 godina do penzije ostane bez posla, ne svojom krivicom, teško se može zaposliti, neće ga niko zaposliti. Nemojte da svalimo na njih ovaj teret.
Treća restrikcija odnosi se na ponovno prijavljivanje. Do sada je isto bilo rešenje da može ponovo da se prijavi i u skladu sa uslovima koje ispunjava, osim ljudi koji imaju preko 25 godina staža, koji mogu da koriste sve vreme staža. To je izbrisano. Opet najugroženije kategorije stanovnika.
Da ne bih više detalja iznosio, biće prilika kad budu amandmani, želim samo da kažem sledeće:
Smatramo da to nije dobro. Smatramo da ono na čemu insistira predlagač, s pravom insistira da se veća pažnja posveti aktivnoj politici zapošljavanja, mi to podržavamo, ali se stiče utisak da se ovim zakonom čini to, da taj trošak treba da plate oni koji nemaju. Ovde se pominje i suma od 1,5 milijarde koja će se uštedeti. Podsećam da Vlada ima ispravnu politiku, da je u merama za ekonomsku stabilnost Srbije zaštitila najugroženije kategorije stanovnika, pa je rekla – neće se odnositi na penzionere, neće se odnositi na sve zaposlene u društvenim delatnostima, inače, neće se odnositi ni u državnoj upravi ako ima ispod 40 hiljada. Zašto se ovde odnosi na nezaposlene, da kod njih uštedimo, a oni su u najtežoj situaciji? Neko ko je zaposlen živi u teškoj situaciji jer je mala plata, ali najteže je onom koji nema ništa, koji je nezaposlen!
Mislim da treba porazgovarati o ovim rešenjima, iz prostog razloga jer se otežava položaj siromašnih slojeva i nezaposlenosti. Slažemo se da treba više za aktivne mere politike, ali smatramo da treba zadržati nivo postojećih prava u ovoj oblasti. Ovako se stiče utisak, a danas je moderno pričati o štednji, da ćemo štedeti na onima koji nemaju, a imamo prilike.
Svakog dana se otvaraju, juče, prekjuče, sto i kusur regulatornih tela, ogromne plate, ne možemo da tvrdimo kolike su, eto prostora. Nemojte da plaća onaj koji je ostao bez posla i koji treba da primi naknadu zato što je uplaćivao za slučaj osiguranja, za slučaj nezaposlenosti, da on snosi taj trošak!. Neka plate oni koji imaju i neka to uradi Vlada, neka se uradi i u Skupštini, ali na ozbiljan način.
Ovako postaje pomalo neukusno utrkivanje ko će šta da predloži, šta, ko, drugi u Skupštini treba da uradi, osim da se sedne, ono što je suvišno ukine, što je visoko smanji i izađe sa ozbiljnim merama na ozbiljan način.
Savez samostalnih sindikata Srbije je uložio, ne slažući se sa tim, amandmane koje smo mi podneli u njihovo ime. Tome se pridružio Savez udruženja sindikata Sloga i mi želimo…
(Predsedavajuća: 20 minuta, narodni poslaniče, vreme je iskorišćeno.)
… završavam, da obavimo čitav niz razgovora, da nađemo najbolje rešenje do kraja rasprave o ovom zakonu u pojedinostima, da se teret ne bi svaljivao na one koji nemaju. Hvala vam. (Aplauz.)
Dame i gospodo, izvinjavam se prisutnim narodnim poslanicima, nisam se sada setio za repliku, odmah sam se javio, ali očigledno ova tehnika mi nije jača strana. Samo jedan razlog postoji zbog čega sam se javio, kako se to zove, replika na izlaganje gospođe ministarke – da se pogrešno ne razumemo.
Bojim se da sam u odgovoru, gospođe ministarke, pogrešno shvaćen.
Nisam insistirao na tome da će milijardu i po da ode u budžet, jer se tako u odgovoru kaže. Uostalom ovde i piše da će to da ide na osnaživanje aktivnih programa tržišta rada. Dakle, nije meni ideja – gde će pare da idu, već insistiram na tome od koga se pare uzimaju, dakle, ne kome se daju, nego od koga se uzimaju. Po osnovu ušteda milijardu i po je smanjenih naknada.
Moje insistiranje je na tome, ajde još da razgovaramo o tome, da vidimo da li baš tako mora? Da li je dobro da to finansiraju oni koji će umesto minimalne primiti 80% od minimalne – oni finansiraju tih milijardu i po.
Dakle, ponavljam moja ideja nije u tome da li će u budžet da ode, nego odakle će da dođe – mislim onda to nije dobro.
Smatramo zbog toga da treba zadržati nivo postojeće zaštite nezaposlenih, baš u uslovima ekonomske krize. Uostalom i politika Vlade jeste da se zaštite najugroženiji. Jednostavno, mi insistiramo samo na tome da nastavimo razgovore u vezi sa tim – postoje li mogućnosti da ostanu rešenja koja su bila do sada ?
Kada sam govorio o drugim mogućnostima koje se javljaju, ovih dana su prisutni, govorio sam u smislu da ima na drugim mestima odakle može da se uzme, da bi se pospešila aktivna politika zapošljavanja. Dakle, hteo sam samo, prosto da se razjasnimo. Nije mi ideja bile gde će da ide, nego od koga će da se uzme!
I zato ponovo, prosto pozivamo, na dalji razgovor, na raspravu, jer nam je cilj i jednima i drugima, da dođemo do najboljih rešenja – da zadržimo nivo postojeće zaštite tih ljudi baš u uslovima ekonomske krize. Hvala vam lepo. (Aplauz.)