Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da kažem par reči o zakonu o javnim nabavkama. Želim pre svega da kažem da Srpska napredna stranka, odnosno poslanička grupa Tomislava Nikolića nije zadovoljna ovim predlogom zakona, da smatra da je vladajuća većina imala dovoljno vremena da prepozna sve ono što je loše u prethodnom zakonu i da je zakon morao da bude znatno celovitiji. Nivo korupcije u Srbiji je izuzetno visok i ne smanjuje se iz godine u godinu i zakon o javnim nabavkama, ukoliko nije deo šire strategije, sam po sebi ne može da reši problem korupcije.
Kada je u pitanju korupcija najveći problem u Srbiji je, pre svega, država, vlast; država koja je sila iznad društva, država koja je poslodavac i investitor.
Mi imamo situaciju da u državi od 40 do 45% cena diktira država, znači da su direktno pod kontrolom države. Isto tako, blizu 50% bruto domaćeg proizvoda je pod kontrolom države i to je izvor korupcije. Virus korupcije izlazi iz državnih institucija, izlazi iz državnih organa, a nosioci korupcije su državni službenici i državni funkcioneri.
Ono što vlast, što partije DOS-a od 2000. godine naovamo nisu obezbedile, to je da imamo što manje države a što više tržišta. Činjenica je da danas, nažalost, imamo jednu partokratsku državu i to je osnov i podloga na kojoj danas u Srbiji jača korupcija.
Što se tiče samog zakona o javnim nabavkama, on ne kontroliše ono što je, čini mi se, najbitnije, a to je planiranje javnih nabavki. Nema nikakve kontrole, niti u zakonu ima reči o tome, ali nema ni kontrole sprovođenja ugovora o javnim nabavkama, odnosno ugovora sa naručiocima.
Činjenica je da tom oblašću treba, pre svega, da se bavi Državna revizorska institucija. Ali, ova vlast već tri godine nije našla za shodno da se pobrine da dobijemo jednu kompetentnu Državnu revizorsku instituciju koja bi radila u korist građana Srbije i koja bi omogućila da i mi narodni poslanici imamo bolji uvid u funkcionisanje svih institucija sistema. Prema tome, bez Državne revizorske institucije ovaj zakon sam po sebi ne znači mnogo.
Što se tiče zakona, taksativno bih nabrojao neke osnovne probleme, nešto osnovno što je zasmetalo poslaničkoj grupi Tomislava Nikolića, SNS, a to je u članu 7, koji se odnosi na poverljive nabavke. Potpuno bih se složio sa kolegom koji je pre mene govorio. Nema ni reči o tome kako se rešavaju poverljive nabavke. MUP, vojska, BIA imaju mogućnost da odlučuju o tome koje su poverljive nabavke a ujedno i da nabavljaju. Nema kontrole tih nabavki, a neophodno je da tu budu uključeni ili ministarstvo ili Odbor za bezbednost. I ozbiljnije stvari Republička skupština, odnosno Odbor za bezbednost kontroliše, pa može i javne nabavke u policiji, vojsci i BIA.
Smatramo da u članu 24, koji se odnosi na oslobađanje od objavljivanja javne nabavke, ima izuzetno mnogo prostora za manipulaciju i zloupotrebe kada su u pitanju nove usluge koje predstavljaju ponavljanje. To je pod tačkom 8).
Mislim da je bilo neophodno da se u članu 44. rangira, jer je članom 44, gde se za relativno male nabavke traži obimna dokumentacija, ostavljena mogućnost zloupotrebe. Naročito je problematično dokazivanje finansijskih i poslovnih kapaciteta, tehničkih i kadrovskih kapaciteta, a i naručilac ima mogućnost da odredi veliki broj dodatnih uslova što bi trebalo da u ovom zakonu bude mnogo potpunije definisano.
Što se člana 45. tiče, dokazivanje ispunjenosti uslova isto tako ostavlja puno mogućnosti za zloupotrebu, pa je to još jedna oblast koja je trebalo da bude potpunije regulisana u ovom zakonu da bi se onemogućila bilo kakva zloupotreba.
Mislimo da je jako loše postavljen član 47. koji se odnosi na negativne reference. U članu 47. u prvom stavu pod tačkom 4) imate čak da se može odustati od javne nabavke, odnosno da naručilac može da ospori ponuđača ukoliko ima izveštaj nadzornog organa o izvedenim radovima iz neke prethodne nabavke. Mislim da su stvari tu i suviše široko postavljene.
Što se tiče tretmana domaćih ponuđača, mislim da je ono što je ponuđeno u zakonu, to je nekih 20% prednosti u odnosu na bodovanje, u odnosu na cenu koja je ponuđena, dobro rešenje u ovom trenutku, da će mnogo značiti domaćoj privredi, ali i da je to nedovoljno i da nije razrađeno u zakonu.
Ono što smo mi iz SNS prepoznali, to je, pre svega, da je u članu 9. ostavljena mogućnost da naručilac može od ponuđača da zahteva da prilikom javnih nabavki angažuje određen broj domaćih podizvođača. Smatramo ne da može, nego da naručilac mora da obezbedi da 50% podizvođača budu domaći podizvođači i da je to jako važno za razvoj domaće privrede.
Domaća privreda je ionako u teškim uslovima. Ako uzmemo u obzir da niti ovim zakonom niti bilo kojim drugim zakonskim rešenjima niste omogućili da naša privreda prilikom nastupa na stranom tržištu, prilikom konkurisanja ima bilo kakvu prednost, a da ste ostavili mogućnost da se primenjuju odredbe koje tretiraju CEFTA sporazum, smatramo da trebalo posebno jedno poglavlje, ako ne na drugi način, onda u okviru ovog zakona, ostaviti za podsticaj naših preduzeća na stranim tržištima.
Ono što je jako loše kada je u pitanju odnos države prema srpskoj privredi jeste činjenica da je država danas u Srbiji monopolista. Država diktira uslove pod kojima ponuđači, prodavci robe i usluga moraju da sklapaju ugovore, pa se u članu 31, recimo, propisuje iznos sredstava javnih nabavki iznad kojih je naručilac dužan da zahteva bankarske garancije.
(Predsednik: Gospodine Saviću, gospodine Jojiću, molim vas, omogućite da čujemo govornika.)
Gospoda nisu ništa naučila. Pre par dana imali su priliku da shvate kako će ovaj protest da se odrazi na rejting, ali njima očigledno nisu bitni glasači, nisu bitne one stotine čestitih radikala koji se na opštinskom nivou bore za cenzus, njima su bitni njihovi poslanički mandati, bar kad su u pitanju gospoda iz predsedničkog kolegijuma.
Da pređem na ono zbog čega sam tu. Dakle, hteo bih da kažem da je jako važno da osim države prilikom sklapanja ugovora budu zaštićeni i ponuđači. Znači, neophodno je da zakonom bude regulisano da su oni dužni, odnosno da je država, da su javna preduzeća dužna da izdaju instrumente obezbeđenja isporučiocima, odnosno izvođačima radova. Danas smo u situaciji da država plaća kad hoće, kome hoće, da se tu stvara mogućnost za velike zloupotrebe, da postoje dobavljači koji imaju prednost prilikom plaćanja i da se na taj način destimuliše konkurencija kod dobavljača.
Država ne plaća penale kada kasni sa plaćanjem. Država na taj način blokira obrtna sredstva privrede, gura ih u nelikvidnost, gura ih u situaciju da uzimaju skupe kredite. Na kraju krajeva, podiže i cene robe i usluga koje ponuđači nude javnim preduzećima i, sve u svemu, utiče na opštu nekonkurentnost državne privrede. Mislimo da je to pojava koja je jako opasna za budućnost srpske privrede, i da je i na ovaj način i kroz ovaj zakonski projekat bilo neophodno da se ta oblast definiše.
Želeo bih na kraju da kažem da, nažalost, kaznene odredbe koje su date na kraju zakona u članu 122. nisu adekvatne, da su kazne od 20.000 do 50.000 za odgovorna lica neprimerene, rekao bih čak i smešne, s obzirom na to da se često radi o iznosima javnih nabavki koji se mere u milionima evra. Žalosno je što u ovom zakonskom predlogu nije definisana nabavka male vrednosti, već je to ostavljeno Ministarstvu ekonomije. Isto tako, žalosno je što nemamo kriterijume za obrazovanje komisija za javne nabavke. Pa, to su valjda neke elementarne stvari i to je ono što je trebalo da se nađe u ovom predlogu zakona.
Prema tome, Srpska napredna stranka, poslanička grupa Napred Srbijo Tomislava Nikolića, s obzirom na broj primedaba koje sam sada izneo i koje će izneti i ostale moje kolege, neće moći da glasa za ovaj zakonski predlog. Još jedanput vas pozivamo da kada pripremate zakone koji dotiču oblast korupcije mnogo ozbiljnije pristupite primeni tih zakona, a pre svega da pod hitno uredimo Državnu revizorsku instituciju. Hvala vam. (Poslanici SRS lupaju o klupe.)