Dame i gospodo, poštovane kolege, kada su u pitanju ova četiri zakona, a govoriću samo o prva tri koja dotiču finansijsko tržište, činjenica je, kao što su rekle i moje kolege, da se sa njima poprilično zakasnilo, ali razlog za to kašnjenje je, pre svega, želja srpskih tajkuna da što više od malih akcionara otmu akcija i što više obezvrede kapital malih akcionara u prethodnom periodu.
Već dve godine ovaj zakon o tržištu hartija od vrednosti, koji, u suštini, ne liči na zakon, koji je osmišljen da bi se opljačkali građani Srbije, funkcioniše. Za te dve godine Vlada Srbije nije našla razloga da spreči tu pljačku, pre svega onaj deo koji se odnosi na preuzimanje, a čini mi se da se o tome u dosadašnjoj raspravi ponajmanje i govorilo.
Privatizacija, s jedne strane i finansijsko tržište, s druge strane, učinili su danas da je većina građana osiromašena, s jedne strane, a s druge strane imamo par onih koji su ogroman kapital, koji je decenijama stican u ovoj državi, prigrabili za sebe ili za svoje najbliže. Pretpostavlja se da je primenom ovog zakona u prethodne dve godine opljačkano na stotine malih akcionara, da se radi o kapitalu malih akcionara koji je u vrednosti negde oko tri milijarde evra i da je dobar tok kapitala nebrigom Vlade prešao u nečije ruke, u ruke srpskih tajkuna.
Nebriga oko finansijskog tržišta je, pre svega, kroz nedonošenje zakona, kroz nepotpunu zakonsku regulativu, ali postoje i veliki problemi u funkcionisanju i stvaranju samog finansijskog tržišta, koji ne dotiču samo regulativu.
Sva ta nebriga može da se iskaže i nekim kvantitativnim podacima, činjenicom da je od ukupnog bruto društvenog prihoda ostvaren promet na finansijskom tržištu samo 2,9%, da je rast indeksa berze kod nas nekih 39% u proseku, prethodne godine, bez obzira na inflaciju koja je iznosila nekih 17-18%, bez obzira na proces privatizacije koji još uvek nije završen, bez obzira na činjenicu da se veliki broj transakcija odvija baš u samom procesu privatizacije.
Sve to, kao i činjenica da je za razvoj finansijskog tržišta potreban izvestan broj godina, izvestan vremenski period, stručnjaci kažu od pet do šest godina da bi efekti po privredu bili pozitivni, razlog je zbog čega danas imamo skup kapital.
U situaciji kada Narodna banka Srbije propisuje sve veće i veće rezerve bankama i kada će se to sigurno odraziti na kamate, činjenica je da će bitno uticati na sposobnost privrede u narednom periodu.
Što se ovih problema finansijskog tržišta tiče, nažalost o njima niti raspravlja stručna javnost, Vlada ne pokušava da organizuje skupove na kojem bi se dala neka rešenja, gde bismo stvorili jedan koncept nacionalnog akcionarstva. Sve se to radi u nekim uskim krugovima oko Ministarstva finansija i samog ministra Dinkića i stiče se utisak da imamo svojevrsnu zločinačku organizaciju, s ciljem da se ogroman kapital građana prebaci u ruke par stotina ljudi u Srbiji.
Znači, nedostatak nacionalnog akcionarstva i koncepta je presudan za sve ono što se dešava kada je u pitanju finansijsko tržište, ali je i činjenica da imamo jako lošu makroekonomsku situaciju, činjenica da i ove godine imamo veliku inflaciju ukazuje na to da će i razvoj finansijskog tržišta i ubuduće biti usporen, ukoliko se uzme u obzir da imamo problema i sa zdravim privrednim rastom i da mikroekonomija, stanje u preduzećima nije zadovoljavajuće.
Možemo da očekujemo da i u ovoj meri ova zakonska regulativa koja je donekle popravljena, ali daleko od onoga što smo očekivali, bar mi iz SRS, što se pokazuje kroz veliki broj amandmana koje smo dali, znači da sve to neće popraviti situaciju kada je u pitanju tržište kapitala.
Veliki problem za razvoj finansijskog tržišta u svakom slučaju i neusklađenost realnog i finansijskog sektora i to su već problem privrede koji se odlažu od kad je ova vlada stupila na vlast.
Stiče se utisak da mi u stvarnosti i nemamo Ministarstvo privrede, da je Ministarstvo privrede faktički pod stečajem ministra finansija Mlađana Dinkića, da je Ministarstvo privrede danas samo servis Agencije za privatizaciju i da u okviru naše države postoje neke nedodirljive institucije i institucije koje imaju pravo da samovoljno krčme imovinu koja je sticana decenijama unazad, mislim pre svega na ministarstvo, odnosno na Agenciju za privatizaciju, ali kroz ovaj zakon provlači se i još jedna institucija koja ima neograničena prava i čija prava najvećim delom nisu regulisana predloženim zakonima. To je Komisija za hartije od vrednosti.
Ogromna su diskreciona prava Komisije za hartije od vrednosti u ovim zakonima i naći ćete u svakom drugom, trećem članu pravo Komisije za hartije od vrednosti da propisuje jednu ili drugu oblast.
Ono što je najveći greh Vlade do sada, to je činjenica da na finansijskom tržištu imamo izuzetno slabu ponudu, da nemamo ponudu onih prvoklasnih akcija, ponudu od najvećih, pre svega javnih preduzeća, preduzeća iz oblasti komunikacije, preduzeća iz oblasti elektroprivrede.
Tu bi u svakom slučaju mogla da se nađe i ponuda akcija Železnice, NIS-a, Aerodroma, a pokazalo se u prethodnih godinu dana kroz privatizaciju bankarskog sektora da Vlada i nema stvarnu nameru da potpomogne razvoj finansijskog tržišta, jer da smo imali prilike da banke privatizujemo uz pomoć akcija, uz pomoć finansijskog tržišta, sasvim sigurno bi imali mnogo kvalitetnih hartija danas na samom tržištu. To tržište umnogome bi se produbilo u odnosu na situaciju koju imamo danas.
Ništa Vlada nije uradila ni po pitanju municipalnih obveznica, obveznica lokalnih samouprava i činjenica je da je velika mogućnost da se novac građana Srbije uloži u obnovu i same Srbije i same privrede ispuštena, ne koristeći tu mogućnost obveznica lokalnih samouprava.
Danas imamo izuzetno plitko tržište, tržište na kome dobrim delom dominira strani kapital. Pretpostavlja se da od ukupnih investitora 50% finansija stiže od stranog faktora, ali ono što je činjenica sa stranim faktorom, to je da on čeka, čeka da li će ova vlada uspeti da oporavi ekonomiju Srbije.
Ukoliko se povuče sa našeg finansijskog tržišta biće to jako teški efekti po našu privredu, pre svega odraziće se i te kako na inflaciju, jer se prilikom povlačenja stranih investitora dešava i da dinare zamenjuju za devize i iznose ih, pojavljuje se višak dinara, a sve to u svemu utiče na makroekonomsku stabilnost.
Ne budemo li pod hitno krenuli u razvoj finansijskog tržišta pitanje je ima li uopšte smisla i osmišljavati dalje korake u tom smislu.
Rekao bih da je tržište izuzetno nelikvidno, naročito slobodno berzansko tržište na kome kažu da ima negde oko 960 preduzeća. Od toga imate dnevni promet na nivou nekih 80 preduzeća.
To najbolje pokazuje da je ponuda akcija znatno veća od potražnje, a u proseku to je negde dva i po puta veća ponuda akcija, odnosno kapitala u odnosu na samu potražnju, a indirektno ukazuje i na loše stanje privrede, na šta SRS ukazuje godinama unazad, faktički od samog stupanja ove vlade na vlast.
Što se edukacije građana tiče, ništa nije urađeno u ovom prethodnom periodu. Samim postupkom privatizacije onog trenutka kada je osmišljen zakon trebalo je da krenemo i u razvoj finansijskog tržišta, ali je istog trenutka trebalo da krenemo i na edukaciju građana.
Često pominjem primer Mađarske, koja je kada je krenuo razvoj finansijskog tržišta imala tako ozbiljne i snažne institucije da su građani uzimali kredite da bi kupovali akcije svojih preduzeća, za razliku od naših građana koji kredite uzimaju za ličnu potrošnju.
To najbolje ukazuje koliko građani danas nisu obavešteni i ne prave razliku između osnovnih pojmova koji se dotiču finansijskog tržišta, pa nažalost imate situaciju da su sportske kladionice mnogo zanimljivije od berzanskih izveštaja, iako je mogućnost zarade znatno veća na finansijskom tržištu, nego što je to u sportskim kladionicama. Verovatno sve dok se ne desi da na zadnjim stranama novina imamo finansijski izveštaj sa berzi, nećemo imati priliku da vidimo prave efekte od samog finansijskog tržišta.
Rekao bih u vezi regulative, da je predlog ovih zakona u svakom slučaju trebalo da upotpuni i predlog, odnosno izmene i dopune Zakona o privrednim društvima, jer se Zakon o tržištu od hartija od vrednosti i Zakon o privrednim društvima i te kako prepliću, mnogi instituti nisu usaglašeni, mnoga rešenja između ta dva zakona i u prethodnom zakonu i u ovom sadašnjem Predlogu zakona o tržištu hartija od vrednosti nisu usaglašena. Za uspešan razvoj finansijskog tržišta, u svakom slučaju neophodno je da imamo bitne izmene i dopune Zakona o privrednim društvima.
Iskoristio bih ovu priliku da pomenem samo par stvari. Moramo pod hitno da regulišemo otvorena i zatvorena privredna društva i način prelaska iz jednog u drugi. Dosta se govorilo o tome da će ovaj zakon o tržištu hartija od vrednosti da reguliše tu oblast, međutim, u samom predlogu nema tih rešenja.
Od toga se očigledno pobeglo, jer se nažalost ide na koncentraciju kapitala i u strahu od regulisanja zatvorenih privrednih društava. Mislim da je taj strah osnovni razlog zbog čega se na to išlo, s obzirom na izuzetnu liberalizaciju kada je u pitanju koncentracija kapitala.
Što se tiče korporativnog upravljanja, tu je jako malo učinjeno, iako se Vlada i predlagač hvale da toga ima u ovom zakonu, malo je toga iskreno, a mali akcionari kao osnovni stub svakog akcionarstva, niti Zakonom o privrednim društvima niti ovim predlogom zakona nisu došli u situaciju da ozbiljnije kontrolišu akcijske gazde, da kontrolišu menadžment i upravu, a nemaju čak ni adekvatnu mogućnost da kontrolišu revizore, a spoj revizora i uprave najveći je razlog mnogobrojnih mahinacija na svim finansijskim tržištima širom sveta.
Što se tiče samih problema u vezi Zakona o privrednim društvima, velike su zloupotrebe i sve je veći broj zloupotreba i kada je u pitanju promena pravne forme privrednog društva. Tu se skoro uvek, po pravilu, ne pitaju mali akcionari, čak i nisu svesni šta se dešava, iz kog pravnog oblika u koji pravni oblik je prenešena njihova imovina, a ono što je jako bitno, to je činjenica da mali akcionari crpe svoj legitimitet iz prava na svojinu.
Pravo na svojinu je ono za šta se svi zalažemo da treba biti maksimalno zaštićeno, nije to prosto preglasavanje ko ima koliko akcija u privrednom društvu, da li neko ima 51% ili 65%. I tih 1% i ta jedna akcija nečija je svojina i on ima prava iz te svojine i ta njegova svojina mora da bude zaštićena.
Što se tiče konkretnih zakona, upravo bih, sa po par primedbi da se osvrnem na ova tri zakona. Kažem, poslanici SRS podneli su veliki broj amandmana i kroz te amandmane imaćemo priliku da o svemu tome podrobno razgovaramo.
Ono što je najbitnije kod Zakona o tržištu hartija od vrednosti to je činjenica da je on poprilično neprecizan i nejasan, da je ono što je možda najveći problem u ovom zakonu – pojava vanberzanskog tržišta, a da za to ne postoji ozbiljno objašnjenje da to vanberzansko tržište nije na pravi način definisano, da nije ni na pravi način razgraničeno u odnosu na berzansko tržište i verujem da najvećem broju poslanika, pa i ljudima iz stručne javnosti nije jasan ni cilj postojanja vanberzanskog tržišta, izuzev, ako mu je cilj da mali akcionari mogu svoje akcije da iznesu na tržište bez ikakvih ograničenja, da se eventualno pojave manja i srednja preduzeća.
Ali, sasvim sam siguran da je u okviru postojeće berze, u okviru slobodnog berzanskog tržišta dopunom postojeće regulative i pravila poslovanja berze bilo moguće taj problem rešiti i na mnogo kvalitetniji način, izbegavajući umnožavanje institucija koje će samo da zbuni eventualne akcionare.
Što se tiče same berze, mislim da je krajnje vreme da se ukine monopol beogradske berze. Nema razloga da u Srbiji nemamo još neku berzu, u Crnoj Gori imate dve berze, a potencijal njihov i naš je poprilično različit.
Mislim da država ima mogućnost da preko novosadske robne berze pomogne stvaranje još jedne novčane berze, što bi bitno uticalo na razbijanje monopola beogradske berze. Monopol beogradske berze je očigledan na svakom koraku. Beogradska berza bitno utiče na finansijsko tržište, pre svega kroz Pravilnik koji, istina, usvaja Komisija za hartije od vrednosti, ali su veliki monopoli i u samom Upravnom odboru beogradske berze.
Činjenica je da je najveći broj ljudi koji su u Upravnom odboru, u stvari direktori bivših banaka u stečaju, da bankari imaju monopol u upravnom odboru, a i sami posrednici prilikom kupovina preko nekih svojih, znači brokersko-dilerska društva preko svojih udruženja pokušavaju da osnaže monopole na beogradskoj berzi, a činjenica je da berza i monopol ne idu jedni s drugim, da je berza nešto sasvim suprotno od monopola.
Što se tiče Zakona o tržištu hartija od vrednosti, rekao bih još jednu stvar. Što se tiče stranih profesionalnih investitora potpuno je nejasno zbog čega se predlagač zakona opredelio da na to imaju pravo samo zemlje OECD-a i EU, da je to regulisano članom 11. i da uslove za odobrenje propisuje Komisija za hartije od vrednosti. To je još jedna potvrda da Komisija za hartije od vrednosti ima izuzetna diskreciona prava u najvećem delu instituta koji se pojavljuju u ovim zakonskim rešenjima.
A što se same Komisije za hartije od vrednosti tiče, najveći problem sa njom je to što je pitanje da li ona ima kapacitet i da li je dovoljno osposobljena za sve one podzakonske akte koje je neophodno doneti da bi ovi zakonski predlozi mogli da zažive.
Mi najveći problem imamo, imali smo, a čini mi se, imaćemo i sada, siguran sam u stvari, posle ovog zakonskog rešenja sa prospektima, a dosad je Komisija za hartije od vrednosti propisivala prospekte. Nažalost, bili su poprilično šturi, u razvijenim tržišnim privredama ti prospekti imaju čak i do 30 strana.
Činjenica je da je i ovo zakonsko rešenje trebalo da napravi razliku između privrednih subjekata, da su one ozbiljne, jake, velike firme koje su od velikog značaja za privredu trebalo da imaju znatno obimnije prospekte i da je trebalo rangirati te firme prilikom obaveza iz podzakonskih akata.
A sama Komisija za hartije od vrednosti, zahvaljujući kaznenim odredbama koje su isuviše liberalne, niske, neće biti u mogućnosti da u potpunosti sprovodi nadzor nad primenom ovih zakona, a za jedno finansijsko tržište, zdravo tržište, neophodna je potpuna pravna regulativa, neophodno je da imamo adekvatnu kaznenu politiku. To je, prema tome, moja osnovna zamerka, što se tiče Zakona o tržištu hartija od vrednosti.
Jako malo je govoreno i o Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava, a mislim da je on izuzetno bitan i da je zahvaljujući ovim rešenjima iz prethodnog Zakona o tržištu hartija od vrednosti opljačkan veliki novac. Nažalost, ovim zakonom se ta pljačka nastavlja, a osnovni razlog je u članu 1. Zakona gde se kaže da predmet trgovanja mogu biti deonice kojim se trgovalo poslednja tri meseca pre objavljivanja ponude za preuzimanje.
Malopre sam govorio o tome koliko je naše tržište nelikvidno, koliko je mala trgovina na samoj beogradskoj berzi. Često su te trgovine fiktivne sa ciljem da se umanji cena akcija, znači posle prve trgovine, ako se ne ide – umanjuje se za onih 20%, pa iz 20% u 20%, da dođemo do jako niske cene akcija. Ako uz to ubedimo male akcionare da je to prava cena akcija, onda ste u mogućnosti da budzašto kupujete te firme na berzi, a u mogućnosti je samo par procenata građana Srbije.
Znači, stav 1. je za SRS neprihvatljiv. Da bi se išlo u preuzimanje akcija nekog preduzeća neophodno je da one budu tržišno verifikovane, da to bude znatno veći period, neophodna su znatno obimnija ograničenja prilikom dozvole za preuzimanje i iz tog samog početnog člana vidimo nameru da se nastavi sa ovim procesom preuzimanja i to budzašto. Proces preuzimanja je skupa rabota u svim zemljama tržišne ekonomije, jedino je kod nas, zahvaljujući ovakvim rešenjima moguće to olako činiti.
Što se tiče zajedničkog delovanja, mislim da je jako bitno da moramo da imamo mogućnost kontrole kada je u pitanju zajedničko delovanje, koje se reguliše članom 4. Toga nema, tih rešenja nema ni u zakonskom projektu. Ne mislim na kontrolu Komisije za hartije od vrednosti, moramo imati institucije koje će ozbiljnije da kontrolišu zajedničko delovanje, jer veliki broj nepravilnosti prilikom preuzimanja proizilazi baš iz toga.
Mislim da imamo čak i odredbe, preskočiću nešto, jer sam dosta vremena oduzeo mojim kolegama, odnosno institute koje već imamo regulisane u Zakonu o privrednim društvima. Najočiglednije je u članovima 34. i 35. ovog zakona, gde imamo prinudnu prodaju, prinudnu kupovinu, da je u zakonu koji reguliše ponudu za preuzimanje to sasvim drugačije rešeno, u odnosu na Zakon o privrednim društvima, gde je to regulisano članovima 446. i 447, gde čak ni rokovi nisu usaglašeni, a svima nam je poznato da je Zakon o privrednim društvima sistemski zakon, da je veliki problem u ovom zakonu član 38, koji reguliše odbranu od preuzimanja.
Ne bih se složio sa mojim kolegama koji zahtevaju da Skupština odlučuje o tome na koji način će Upravni odbor da reaguje na ponudu za preuzimanje, jer je to sasvim nerealno. To je, u stvari, izbegavanje i nemogućnost same odbrane za preuzimanje, jer znate da je minimalni rok za ponudu za preuzimanje 21 dan.
Kakve su mogućnosti da se skupština sazove, organizuje, da se na pravi način obaveste akcionari, a osim toga, ti akcionari su izabrali taj upravni odbor.
On ima zadatak da radi u cilju malih akcionara. Mali akcionari često nisu ni upućeni u samu problematiku ponude za preuzimanje, ne mogu realno da procene koje to posledice može da ostavi po njihov kapital.
Prema tome, nema razloga da se Upravnom odboru onemogući da ide sa odbranom od preuzimanja. Ta odbrana od preuzimanja u svakom slučaju značila bi povećanje, odnosno rast cena akcija, a to je još jedan dokaz da onaj ko je pisao ovaj zakon nije imao dobru nameru, kada su u pitanju cene akcija i malih akcionara.
Jako je loše ukoliko ovim zakonskim rešenjima, ovako kako su koncipirani, dozvolimo koncentraciju kapitala, jer koncentracija kapitala u svakom slučaju znači zatvaranje privrednih društava, znači manji obim trgovine na finansijskom tržištu i manju ponudu kapitala, i to jako kvalitetnog kapitala.
Kada su investicioni fondovi u pitanju, rekao bih da se namerno kasni sa ovim zakonom da bi se cena akcija oborila na berzi što je moguće više, da je uopšte pitanje da li ovaj zakon može da zaživi. Mnogi poslanici iz vlasti su ga hvalili, ali čemu investicioni fondovi ako nemaju čime da trguju. Ako niste izneli portfolije akcija velikih firmi investicioni fondovi neće imati čime ni da trguju na tom finansijskom tržištu.
Prema tome, pitanje je politike razvoja kompletnog finansijskog tržišta i pitanje je da li ovaj zakon ima nekog ozbiljnog smisla.
Što se tiče ograničenja, mislim da je 10% prevelik procenat, da je to neophodno smanjiti na 5%, naročito u početnoj fazi, dok zakon ne zaživi, jer treba što je moguće više diversifikovati rizik; da je jako problematična i neuređena trgovina između investicionih fondova, jer je česta u zemljama u našem okruženju; da investicioni fondovi trguju između sebe i na taj način stvaraju neki virtuelni profit i sebi omogućuju velike profite, profite za menadžment, ali ne profite za one građane koji novac ulože u te investicione fondove.
Neophodno je da se Komisija za hartije od vrednosti bliže uredi, kao i tarifnik, i sasvim je sigurno da uz ovaj zakon moramo doneti mnogo oštriju regulativu kada su u pitanju investicioni savetnici. Bez dobrih i kvalitetnih investicionih savetnika ovaj zakon ne može da zaživi i da se znaju krajnji vlasnici u investicionim fondovima. To je jako bitno za kontrolu celokupnog finansijskog tržišta.
Kao što rekoh, biće dosta priče o ovim zakonima, izuzetno su bitni za srpsku privredu. Imaćemo prilike da sve pojasnimo, u svakom slučaju moram unapred da kažem da je ovo nedovoljno, ni približno onome što je SRS očekivala, a čekala dve godine unazad i da bez sumnje SRS neće glasati za ovaj zakon.