Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Aleksandar Vučić

Govori

Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, ministri u Vladi Republike Srbije, draga naša sestre i braćo sa Kosova i Metohije.
Danas, poštovani građani Srbije, danas pred nama nije lak zadatak i nije vreme za svečarsko raspoloženje i nije vreme za prevelika očekivanja ili očekivanja koja nisu u skladu sa realnošću koja nas okružuje. Hoću da se zahvalim svima koji dele svest o važnosti pitanja Kosova i Metohije za Srbiju i naš narod u celini.
Reč je, kao što znate, o pitanju koje je u podtekstu gotovo svake naše političke teme i svakog našeg državotvornog napora, ali i mnogo dubljem, suštinskom, identitetskom, kulturnom, ekonomskom i svakom drugom pitanju. Od toga kako ga naša generacija bude rešavala, zavisi budućnost naše dece i naše države. Oni koji misle da smo odlaganjima, kupovinom vremena, iako smo to mnogo manje radili u druge strane, morali smo ponekad to da činimo, mi time problem nismo rešili. Moraćemo da nastavimo da ga rešavamo odgovorno, na racionalan i promišljen način, sa strateškim pogledom u budućnost i svešću o tome kakvu Srbiju želimo da ostavimo našim potomcima.
To nije samo naš dug prema sadašnjim i budućim građanima Srbije, već prema svakom pripadniku našeg naroda u zemlji i rasejanju.
Pre dve godine sam obraćajući vam se sa ovog mesta izneo poražavajuće demografske podatke o tome kako su Srbi od dominantnog naroda na prostoru Kosova i Metohije u srednjem veku došli do 11% 1991. godine, a nakon toga je usledio i poslednji veliki egzodus Srba, posebno nakon dolaska međunarodnih snaga.
Prema našim podacima koje smo mi uradili, a uradili smo ih na veoma profesionalan način i nekoliko naših ljudi je, zato što su pripadali Crvenom krstu, bilo uhapšeno od strane prištinskih vlasti, gde smo takođe pravili najtačnije i najpreciznije računice i sa pripadnicima albanskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Želim da znate da Srba koji žive na teritoriji AP Kosova i Metohije u ovom trenutku je ne više od 95.000, Albanaca je svakako ne više od 1.350.000 bez obzira na sve neistine koje možete da čujete i od jednih i od drugih. Mi uvek preterujemo u pogledu broja naših sunarodnika i Albanci pogotovo preteruju u broju Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Ovo sam vam rekao zato što ima nekoliko stvari koje su važne. Mi smo posle Drugog svetskog rata u popisima iz 1953, 1961, 1971. godine imali između 26, 21 i 23%, ali prosečna vrednost je bila oko 23% srpskog življa na Kosovu i Metohiji. Sa crnogorskim, sa onima koji su se izjašnjavali kao Crnogorci, Jugosloveni, bilo je gotovo i do 30% našeg življa. Danas na Kosovu i Metohiji je, što znaju svi naši prijatelji, naša braća i sestre koje su ovde na galeriji, odnos 1:15 Srba prema Albancima. Naravno, to dovoljno govori o težini situacije sa kojom se suočava ne samo naš narod na Kosovu i Metohiji, već i naša država. Rekao bih da te probleme i uzroke svih tih problema nismo uspeli u međuvremenu da izlečimo ni na koji način.
Govoriću o svemu onome što smo radili i što smo uradili, a uradili smo mnogo toga čime možemo da se ponosimo, i u simboličnom i u suštinskom smislu.
Daću vam jedan ključan podatak. Mi smo prosečno davali oko 500 miliona evra za naš narod na Kosovu i Metohiji godišnje. Mi 2020. i pogotovo 2021. godinu završićemo sa više od 750, čak i 800 miliona datih našem narodu na Kosovu. Mnogo je više novca, ali se postavlja pitanje - a jesmo li uspeli da promenimo trendove koji su loši za nas? Iseljavaju se Albanci sa Kosova, odlaze širom Evrope u SAD, ali se iseljavaju i Srbi. I ne bih rekao da je to samo zbog pritisaka kojima svakako jesu izloženi, zbog napada na njih, na njihovu decu, na naše crkve i manastire, svakodnevnog šikaniranja našeg naroda, naše dece, koja pohađaju osnovne, srednje škole, već, rekao bih, pre svega zbog toga što bez obzira na privilegovan položaj koji smo mi dali našem narodu na Kosovu i Metohiji i značajno uvećana primanja i za nastavnike, učitelje, profesore, ali i za lekare, medicinske sestre, osoblje, čuveni "kosovski dodatak", da ljudi u centralnoj Srbiji treba da znaju da oni primaju 50% više nego što primaju ljudi u centralnoj Srbiji, od svoje države, od države Srbije.
Mi taj trend nismo uspeli da promenimo. Manji je odliv nego što je bio 2000, 2001, 2002, 2010. godine, ali i dalje ljudi tragajući za boljim životom odlaze put Kragujevca, Kraljeva, Kruševca, Smedereva, Beograda i svih drugih gradova u centralnoj Srbiji, očekujući bolji život, veću sigurnost za sebe i za svoju decu.
Postavlja se pitanje - imamo li pravo da im to zamerimo? Svi mi smo od nekuda došli. I oni koji smo rođeni u Beogradu, rođeni smo zato što su nam roditelji od nekuda došli, oni čiji su roditelji rođeni, njihovi roditelji su od nekuda došli, hrleći i tragajući za boljim životom.
Šta je to što mi još možemo da uradimo da im obezbedimo bolji život? Na to se nameće jedan suštinski odgovor sa kojim znam da poslanici većine teško da mogu da se saglase, a ja ću da ponovim isto što sam rekao i pre dve godine, a to je da nam nije potreban zamrznut konflikt. Jer, to što mi kažemo "zamrznut konflikt" i što je nama lepo u Beogradu, dok sedimo po kafićima i restoranima, našem narodu u Gračanici, Sirinićkoj župi, našem narodu u enklavama u Klini, Istoku, Peći, Goraždevcu, Orahovcu, Velikoj Hoči, nije baš do toga. I oni ne žive na način na koji živimo mi ovde. Žive neuporedivo teže. I oni zato uvek žele da pregovori postoje, da razgovori postoje, da bismo mogli da bilo kada u budućnosti dođemo do nekog kompromisnog rešenja. Jer, ako ne dođemo do kompromisnog rešenja, doći ćemo u situaciju da neko odmrzne taj konflikt, a ako neko odmrzne taj konflikt, nije pitanje samo o čemu ćemo kasnije u diskusiji, i siguran sam i u odgovorima na vaša pitanja, govoriti.
Nije pitanje ko ima više oružja, ko je snažniji, već je pitanje - a ko ima pravo da nečiju decu vraća u mrtvačkim sanducima, ko to želi a ko to ne želi? Ili bar da učini sve što je moguće da takvu situaciju izbegne.
Ono što slušam svakoga dana ovde u Beogradu jeste - samo da prolazi vreme, mi postajemo jači, oni postaju slabiji. Ekonomski - tačno je, politički - pitanje je. Pre svega zbog činjenice da zapadne sile svoje mišljenje i svoj sud, svoj stav o Kosovu i Metohiji neće promeniti. Šta god da se dogodi, oni svoj sud i svoj stav neće menjati. Oni će ostati i zalagaće se za nezavisno Kosovo ili, iz našeg ugla, za secesiju Kosova od Republike Srbije po svaku cenu.
Postavlja se pitanje šta je to što mi možemo da radimo, pre nego što vam iznesem nekoliko podataka o svemu što smo kao država učinili za naš narod na Kosovu i Metohiji. Dakle, imamo li pravo na arogantan, bahat i osion pristup u razgovorima i pregovorima sa Prištinom? Oni misle da ga imaju, detaljno ću vam opisati naše poslednje susrete, ja mislim da ga mi nemamo. I sebi sam zamerio što sam u jednom trenutku, slušajući najteže uvrede na račun države Srbije i na račun ljudi iz sistema države Srbije, ničim potkrepljene optužbe, reagovao burno i što sam uzvratio nepotrebnim uvredama drugoj strani. Živ sam čovek i ponekad emocionalno reagujete i prosto ne možete da trpite tri sata da slušate gluposti, ali bukvalno gluposti, neistine, nepoštovanje svega što je dogovoreno, neuvažavanje činjenica, nepoštovanje onoga što su čak i sami potpisali i prihvatili.
Na Kosovu i Metohiji u prethodnom izveštajnom periodu od maja 2019. godine, i uskoro ću se vratiti na ključnu temu, izgrađeno je i kapitalno rekonstruisano 1.467 stambenih jedinica, izgrađeno i rekonstruisano 99 kuća i 566 stanova u okviru 42 zgrade i isporučena pomoć u građevinskom materijalu za 802 domaćinstva. Samo 2021. godine, uprkos pandemiji korona virusa, gradimo 17 novih zgrada sa ukupno 202 stana namenjenih mladim bračnim parovima sa više dece, socijalno ugroženim porodicama i interno raseljenim licima.
U izveštajnom periodu privodimo kraju izgradnju povratničkog naselja "Sunčana dolina", prelepo naselje sa kojim smo imali mnogo problema, i sa albanskim i tzv. međunarodnim vlastima, na lokaciji Mali Zvečan, sredstvima u iznosu od gotovo dve milijarde dinara, a ukupan iznos je tri i po milijarde dinara od 2015. do 2021. godine, gde će biti obezbeđeni uslovi za život i rad između 1.200 i 1.500 osoba, dakle, za oko 350 do 400 porodica, i to kroz izgradnju objekata saobraćajne infrastrukture, 135 stambenih objekata sa ukupno 355 stambenih jedinica i pratećih javnih objekata, škole, crkve, tržnice, doma kulture, sportskih terena i obdaništa.
Završen je regionalni vodovod koji povezuje Zubin Potok, Zvečan i Mitrovicu. Vrednost ove investicije je milijardu i 564 miliona dinara. Finansirana je realizacija projekata rešavanja kompletne sekundarne vodovodne mreže na teritoriji opština Zubin Potok i Zvečan. U završnoj fazi su radovi na izgradnji zdravstveno-rekreativnog kompleksa "Rajska banja" u Banjskoj, u koju je do sada uloženo čak 828 miliona dinara. Do kraja izveštajnog perioda završeni su kompletni građevinsko-zanatski radovi na otvorenim bazenima, velnes i spa centar sa termalnim i rekreativnim bazenima, izgrađen je novi hotel sa četiri etaže, izgrađena glavna prilazna ulica sa rasvetom, rasveta trga, kao i panoramsko stepenište prema manastiru, a u toku je završetak radova na uređenju naselja Banjska sa banjom "Rajska banja".
U okviru kliničko-bolničkog kompleksa Kosovska Mitrovica izgrađena je i opremljena PCR laboratorija za testiranja na prisustvo korona virusa vredna 12 miliona dinara, površine 118 metara kvadratnih, opremljena najsavremenijom medicinskom opremom. Sanirane su, adaptirane i rekonstruisane tri osnovne škole u Leposaviću, izgrađen je učenički dom za Poljoprivrednu školu u Lešku, u ukupnom iznosu od 237 miliona 193 hiljade dinara, u fazi je parterno uređenje.
Posebnu brigu o našem narodu na Kosovu i Metohiji iskazali smo kroz rebalans budžeta kojim smo opredelili dodatne četiri milijarde dinara za kapitalne projekte i jednokratnu finansijsku pomoć za naš narod na Kosovu i Metohiji, za sve pripadnike našeg naroda i posebno za one ljude koji najteže žive, za nezaposlene gde smo opredelili po 200 evra po glavi stanovnika, što je opet veća pomoć nego za sve ostale građane centralne Srbije.
Novcem od rebalansa finansiraćemo izgradnju dečijeg obdaništa u Goraždevcu u iznosu od 36,750 miliona dinara, kao i obdaništa u Novom Badovcu u iznosu od 28.500 dinara. Od velikih projekata izdvojiću početak izgradnje Kliničko bolničkog centra Priština u Gračanici u iznosu od šest miliona evra. Za one koji ne znaju, KBC je nakon 1999. godine izmešten iz Prištine u Gračanicu i od tada funkcioniše u privremenom prostoru koji je adaptiran za potrebe pružanja medicinskih usluga za preko 60.000 ljudi koji gravitiraju ka ovoj zdravstvenoj ustanovi.
Odvojena su sredstva za kapitalnu sanaciju, rekonstrukciju, dogradnju i izgradnju novih objekata Kliničko bolničkog centra u Kosovskoj Mitrovici, 20.000 kvadratnih metara sa 559 raspoloživih bolničkih postelja čime će ovaj centar biti jedan od najmodernijih, a za ove radove država Srbija je izdvojila milijardu i 250 miliona dinara.
Počeli smo prvu pripremnu fazu radova na izgradnji univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Zgrada je projektovana za smeštaj Rektorata Prirodno-matematičkog fakulteta, Ekonomskog i Pravnog fakulteta sa svim pratećem sadržajima kroz podzemni deo i četiri sprata ukupne bruto površine 10.570 metara kvadratnih.
U 2021. godini realizovana su sredstva za rušenje postojećih objekata sa raščišćavanjem terena za izgradnju zgrade Univerziteta, a nakon toga ulazimo u drugu fazu gradnje, na ovu zgradu čekamo više od 20 godina i biće na ponos svima, novi centar grada, novi razvojni projekat i uložićemo 792 miliona dinara.
Biće realizovan projekat sanacije i prevencije od poplava koji obuhvata sanaciju stambenih objekata i infrastrukturnih objekata nakon poplava na teritoriji AP, kao i prevencija od poplava kroz regulisanje rečnih tokova zašta smo obezbedili 250 miliona dinara. Isplatićemo ubrzo i 150 domaćinstava sa po 1.000 evra čije su kuće bile poplavljene.
Naš odgovor na pandemiju korona virusa i na Kosovu i Metohiji je bio blagovremen. Za naš narod odmah smo obezbedili sve vakcine koje su bile dostupne u centralnoj Srbiji i istog dana kada i u centralnoj Srbiji, kada i ovde u Beogradu krenuli smo u vakcinaciju našeg naroda iz južne pokrajine. Do sada je vakcinisano 25.500 ljudi iz srpskih sredina na Kosovu i Metohiji, dok je drugu dozu primilo više od 22.600 naših građana, od čega je 67% starijih od 60 godina primilo drugu dozu vakcine. Vakcinacija je organizovana i na tri punkta u Raškoj, u Kuršumliji i Bujanovcu uz besplatan prevoz koji smo organizovali za sve zainteresovane.
To smo morali da radimo, da biste razumeli, samo zbog činjenice što su prištinske vlasti uprkos činjenici da smo narodu davali vakcine, a ne puške i tenkove progonili lekare, progonili medicinsko osoblje, išli sa hapšenjem ljudi u Leposaviću, da smo morali bukvalno da posebno skladištimo vakcine, da ih čuvamo, da prenosimo frižidere da ih ne bi oteli iako smo ponudili prištinskim vlastima vakcine da oni mogu da vakcinišu Albance.
To je naš zajednički uspeh, manje će biti obolelih i Srba i Albanaca i nee bih da delim bolesne ili inficirane ljude po nacionalnoj pripadnosti. Oni su ih delili i zato smo morali posle početka vakcinacije na samom Kosovu i Metohiji da izmestimo proces vakcinacije u okolne opštine iz centralne Srbije.
Obezbedili smo i svakom našem čoveku sa Kosova i Metohije, pored ove podrške od 100 plus 200 evra, da se dodatno prijavi i za pomoć od 3.000 ukoliko je bio vakcinisan do 1. maja. Svi naši penzioneri sa Kosova i Metohije dobili su i pakete pomoći koje smo delili u centralnoj Srbiji.
Ono što je veoma važno jeste naš srpski nacionalni identitet i SPC na Kosovu i Metohiji. U izveštajnom periodu finansijski je podržano 246 kulturnih manifestacija i realizovana su kapitalna ulaganja u više domova kulture. Finansirani su projekti vezani za rad i opstanak 37 manastira i crkava srpske crkve na Kosovu i metohiji, kao i nesmetano funkcionisanje narodnih kuhinja. Ukupna suma uložena u projekte iznosi 248 milina dinara.
Kada je reč o eparhiji Raško-Prizrenskoj i Kosovsko-Metohijskoj daću vam najznačajnije podatke po lokacijama. Manastir Gračanica - delom smo finansirali izgradnju novih objekata kotlarnice i skladišta za pelet, izvođenje građevinskih radova na povećanju energetske efikasnosti objekta u manastiru, jednokratnu pomoć pri dodeli ordena „Majka Jugovića“, izradu nameštaja za biblioteku monaške gostinske sobe u konaku manastira, ugradnju telekomunikacionog sistema na manastirskom kompleksu i izgradnju pomoćnog objekta. Takođe je finansirana izgradnja magacina u kompleksu manastira, izgradnja nadstrešnice u manastiru, izgradnja pomoćnog ekonomskog objekta, izgradnja ogradnog zida u kompleksu manastira. Uložena sredstva su 72 miliona 529 hiljada 674 dinara.
Visoki Dečani koji su posebno na udaru onih koji ne žele prisustvo srpske crkve na Kosovu i Metohiji jer da biste vi razumeli, mali broj ljudi se time bavi ovde u Beogradu. Dakle, Albanci ne poštuju ni sopstvene presude. Ajde što ne poštuju Briselski sporazum, ono što su sami potpisali, ono što su i Evropljani potpisali, ali oni ne poštuju ni ono što su odluke njihovih sudskih instanci. Dakle, ono što su njihove kvazi države, sudovi, donosili odluke, ni to ne poštuju i neće da provedu u delo izvršne presude koje se tiču zemlje u i oko manastira Visoki Dečani i pravoslužbenosti i svega drugog, te svakako dana možete da čujete pretnje iz veoma ekstremnih ogranaka političkih partija iz samih Dečana, ali i iz Prištine i svih drugih delova Kosova i Metohije.
Tu smo obezbedili finansijska sredstava zamene postojećih kotlova na ugalj, kotlovima na pelet, izvođenje radova na mašinskih elektro-instalacijama kotlarnice, uloženo je 19 miliona 399 hiljade dinara, što nije malo, ali ćemo uložiti mnogo više i zahvalan sam tim divnim monasima iz Visokih Dečana koji čuvaju, ne samo baklju slobode, već koji čuvaju korene srpstva tamo gde je to uz Pećku patrijaršiju i Bogorodicu Ljevišku, danas najteže.
Manastir Svetog velikomučenika Georgija u Brnjaku, obezbeđena su finansijska sredstva za izgradnju letnje kuhinje, montažnog stambenog objekta, kao i nabavku agregata za potrebe manastira i kupovinu nameštaja za sestrinski konak. Bogoslovija Kiril i Metodije, Pećka patrijaršija i da vam ne čitam šta smo sve pomogli, u Pećku patrijaršiju 35 miliona 837 hiljada, čini mi se da Banjska može da bude veoma zadovoljna našom podrškom, 17 miliona 387 hiljada manastir Devič, hram Preobraženja gospodnjeg u Pasjanu, manastir Budisavci, obnova crkve Bogorodice Ljeviške u Prištini. Dakle, već zajedno sa Ministarstvom kulture i Zavodom za zaštitu spomenika izdvojili smo 60 miliona za te namene. Duhovna akademija u Kosovskoj Mitrovici, odvojeno 68 miliona dinara.
Ono što je za nas važno, to je povećanje bezbednosti naše dece na Kosovu i Metohiji. Ugradili smo video nadzore i kamere u svaki vrtić i osnovnu školu na teritoriji južne srpske pokrajine, s obzirom na česte napade koji su se dešavali upravo u školskim dvorištima. Instalirana je savremena medicinska oprema i nabavljeno pet sanitetskih vozila kako naše zdravstvene ustanove na Kosovu i Metohiji ne bi oskudevale u odnosu na zdravstvene centre u centralnoj Srbiji. Uspeli smo da obezbedimo nova radna mesta za 90 lekara i 234 medicinske sestre. Pored utvrđenih stimulativnim mera države Srbije za pronatalitetnu politiku i pomoć porodicama sa dvoje i više dece, preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju smo dodano sa po deset hiljade dinara pomogli svako novorođeno dete u srpskim sredinama u pokrajini, pa smo za 2249 rođenih beba od 2019. godine isplatili pomoć od 22 miliona 490 hiljade dinara.
Ono što će biti moj zahtev, to je da ne samo na Kosovu i Metohiji već u najmanje osam siromašnijih okruga centralne Srbije, pre svega, idemo sa dodano uvećanim merama pronatalitetne politike, jer nam se pokazalo da tamo kada smo ovakve mere preduzimali, najbolji rezultati su nam pokazivani u najsiromašnijim sredinama. Možete koliko hoćete da povećate ovaj iznos i na Vračaru, i Starom Gradu, i u Novom Beogradu, nećete videti ozbiljnije rezultate, ali u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji, u Toplici, u Pčinjskom, Jablaničkom, Pirotskom, Nišavskom okrugu, pa, da budem iskren, delu Zlatiborskog okruga, Raškog okruga, Timočkom i Borskom okrugu, uvek vidite rezultate.
Zato će moj zahtev Vladi biti da se značajno povećaju sredstva za novorođenu decu, da bismo time podstakli siromašne porodice koje žele da imaju decu, koje žele da imaju decu, koje žele da odgajaju decu, da im pomognemo da imaju dovoljno finansijskih sredstava, da mogu da uživaju u svojoj deci i da ta deca imaju budućnost na njihovim ognjištima, tamo gde su rođeni.
Ove godine, obezbedili smo 750 miliona dinara za razvoj poljoprivrede i privrede na Kosovu i Metohiji, s obzirom na činjenicu da gotovo 70% našeg življa kao prvu ili sekundarnu aktivnost, a posebno one u ruralnom području imaju poljoprivredu. Posebnu pomoć dajemo za nabavku mehanizacije, setveni i sadni materijal, nabavku stočnih grla i živine, podizanje zemljoradničkih zadruga, kao i podršku u otkupu i uzgoju različitih vrsta poljoprivrednih kultura, od vinograda, malinjaka, do uzgoja povrća u plastenicima.
Uz to trudimo se da vodimo računa o razvoju malih i srednjih preduzeća, posebno porodičnih firmi i razvoja ženskog preduzetništva, jer nam je stalo da obezbedimo održiv ostanak i opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Pomogli smo ukupno 1.600 stotina poljoprivrednih domaćinstava.
Ne moram da vam govorim da imamo problema naročito južno od Ibra, gde deo ljudi, gleda da ne prijavljuje svoja gazdinstva, a da, kako bi uzeli deo sredstava od prištinske uprave, a od nas na druge načine i drugim povodom određene subvencije. Taj problem posebno je izražen u metohijskim selima, ali radimo i na tome tako što ćemo obećati i obezbediti značajno veću podršku našim ljudima, da ne bi imali nikakvu dilemu i da ne bi morali da razmišljaju o tome kako da uzmu sa dve strane novaca, a da pri tome ne posluju u potpunosti, i u skladu sa zakonima Republike Srbije.
Što se tiče dijaloga sa Prištinom, za koji mislim da je onoliko transparentan koliko je to zaista moguće da bude. Svi naši sporazumi objavljeni su na VEB stranici Kancelarije za Kosovo i Metohiju, i to prosto govorim zbog bezbroj neistina, usudiću se i da kažem, laži koje svakodnevno slušamo, kako negde neko nešto krije, kako negde neko pokušava da obmane javnost, dakle, ljudi mogu da pročitaju svaki akt, svaki dokument u čijem potpisivanju je učestvovala država Srbija, njene institucije i njeni organi.
Ovo govorim zato što to nije pitanje političkih protivnika, poštujemo političke suparnike i političke protivnike, ali u savremeno doba gde je došlo do potpune promene društvene paradigme, medijske paradigme, u kojoj više nije važno da li govorite istinu, da li ste ugledni, da li ste odgovorni ili ozbiljni ili ne, već je važno da prikupite što je moguće više lajkova, na bilo kojoj društvenoj mreži, a to obično prikupljate na ekstremnijim i najneodgovornijim stavovima.
Kada imate najnekstremniji i najneodgovorniji stav, onda uglavnom lažima, neistinama i falsifikatima pokušate da privučete pažnju i da pokažete da ste neko ko pripada svojim ugledom društvu, u kojem bi mogao da se svoje manipulacije, frustracije podeli sa svima drugima.
Zato smo slušali danima kako je nešto Vlada sakrivala od Briselskog do Vašingtonskog sporazuma, kao da su to neki obimni materijali, mi imamo obimne materijale, tri stolice smo zauzeli jer su nam to svi implementacioni sporazumi, koje smo spremni da vam danas objašnjavam ukoliko imate pitanje i sve drugo.
Ali, osnovne sporazume moglo je svako dete iz prvog razreda osnovne škole da pročita i da ga zapamti u roku od sat ili dva.
Možete da mislite kolika je odgovornost političkih aktera u našoj zemlji i u nekim drugim zemljama koje nisu u stanju da dva lista papira pročitaju za osam ili devet godina.
Osam i po godina, koliko je prošlo od Briselskog sporazuma i da i dalje imaju svoje teorije zavere besmislene teorije na kojima nastavljaju da insistiraju.
Pozicija naše zemlje je takva da je dijalog jedini mogući okvir za rešavanje spornih pitanja sa Prištinom.
Predstavnicima EU smo više puta nedvosmisleno predočili da je Beograd do sada, pošto ste u prilici da slušate kako i jedni i drugi otprilike smo uvek isti od nekih međunarodnih zvaničnika, ali to čujete neretko i u domaćoj javnosti. Nismo isti.
Mi smo gotovo sve, i iz osnovnog sporazuma sve ispunili. Postoje još detalji implementacionih sporazuma, koje smo spremni da ispunimo, ali to su zaista detalji, a ono što je osnovno, što predstavlja srž, suštinu šest od 15 tačaka Briselskog sporazuma, Albanci nisu spremni da prihvate.
I ono što hoću da vam kažem to je da oni to danas nedvosmisleno govore. Nikada to ranije nisu govorili.
Na poslednjem sastanku u prisustvu visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Đozepa Borelja i Miroslava Lajčeka, čoveka odgovornog za dijalog između Beograda i Prištine, Albanci su, odnosno njihovi predstavnici Kurti i Bisljimi su, u više navrata nedvosmisleno ponovili da njih ne interesuje to što je neka prethodna vlast u Prištini potpisala, zato što su to sve bile nelegitimne i nelegalne vlade, a jedina legitimna, jedino što je legitimno, što se dešava na Kosovu i ono što se događa posle 14. februara.
Ja moram da priznam, mislio sam da sve znam o našim razgovorima i pregovorima jer sam čovek koji je imao više razgovora i pregovora o Kosovu i Metohiji, nego svi srpski, albanski i međunarodni predstavnici zajedno.
Dakle, sve zajedno kada ih okupite nisu imali, imali su taman onoliko razgovora koliko i ja, jer sam ja bio na svakom. Ja sam mislio da sve znam, da svaki detalj znam, i odjednom 14. februar mi u glavi, šta li je 14. februar? Pitam Nikolu koji je bio sa mnom šta je 14. februar, šta je 14. februar, Sveti Trifun? St. Valentines day za katolike, ne razumem šta je 14. februar?
Onda smo saznali da je 14. februar u stvari najvažniji dan u istoriji čovečanstva i uopšte ne preterujem, jer nam je to ponovljeno 20 puta. Vi mislite da sad ja se šalim ili sprdam sa nekim? Ne.
Saopštio nam je da 14. februara je narod da je republika Kosova, donela odlučujuću odluku najvažniju odluku za svoju budućnost, a to je da on Aljbin Kurti preuzme vladu sa 50,25% glasova i od tada se sve promenilo.
Sve što je bilo do tad ne vredi ništa, sve što su potpisali oni neće da potpisuju i oni hoće da pregovaraju na drugačiji način, a to je da mi moramo istog sekunda da priznamo i prihvatimo činjenicu da su oni republika Kosova, i ukoliko mi ne želimo to da prihvatimo odmah da je dijalog besmislen.
Ja sam se trudio zaista da na pristojan način u svakom trenutku kažem da mi imamo bezbroj tema, od bezbednosnih, teme energetike, tema slobodnog protoka ljudi kapitala roba, usluga, do razgovora čak ako treba i sukoba mišljenja oko stvari iz prošlosti, ako toliko već insistiraju na prošlosti, nestalih osoba.
Ne, jedina tema je bila – kada ćete da priznate nezavisnost Kosova, odnosno ono što je poklon Srbiji od nas, to je da ćemo i mi da priznamo Srbiju.
Ja sam, Nikola mi je svedok, ja sam nekoliko minuta i to pažljivo slušao, onda valjda zbog toga što sam bio miran i bez reakcije, gospodin Kurti se okrenuo prema meni i pet puta ponovio – kada, kada, kada, i to je jedino pitanje – kada?
Onda sam mu zaista mirno i u apsolutno smirenom tonu rekao – pa nikada.
I kada sam rekao to nikada, on je..( aplauz).
Situacija je, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo teža i ozbiljnija i za nas i za njih, od njegovog prelakog „kada“, do mog lakog „nikada“, i vaše emotivne reakcije. Ali sam to rekao, zato što je nemoguće ni odgovoriti drugačije na provokacije, niti mislim da je moguće doneti drugačije rešenje. Ali zato je kompromisno rešenje nešto za čim treba da tragamo.
U tom trenutku vi shvatite da više ne razgovarate ni o čemu. Nekako su uspeli da nas vrate, Borelji i ostali, do nestalih osoba.
Da, pre toga smo vodili dijalog oko zajednica srpskih opština. Šta god da ste rekli, od svih pravila, pact sunt servanda, do toga da sve što je odlučeno ne može da se menja, potpisano od tri strane potpisnice i da mora da bude ispunjeno da bi postojalo poverenje u nastavak procesa, na to je njegov odgovor bio da je ustavni sud Kosova to odbio i da njega to ne zanima, a onda je, tobože, iskoristio onu floskulu čuvenu, kako koriste i mnogi kod nas na političkoj sceni po drugim pitanjima, izgovorivši rečenicu koja glasi – uostalom, mi želimo multietničko Kosovo, a nećemo podelu društva na etničke grupe.
Znate, to vam govore oni koji su po etničkom principu tražili otcepljenje od Republike Srbije, koji su proveli nasilno ocepljenje, sve uz bombe NATO-a, protiv Republike Srbije i tražili da naprave državu na teritoriji suverene i međunarodno pravno priznate države. Sada vam kažu da u stvari nisu za etnička prava i stvaranje bilo kakvih autonomnim oblasti na Kosovu i Metohiji, a onda su izašli sa genijalnim predlogom na koji se više, priznaću, nisam uzdržavao da budem veoma neprijatan. Rekao je – evo, mi imamo predlog, došli smo sa konstruktivnim predlogom u Brisel i onda vi shvatite sa kako opasnim ljudima imate posla. Shvatite da više niste sigurni šta može da se desi srpskoj deci na Kosovu i Metohiji i razumete svu težinu naše situacije. On kaže – evo, Srbija ima savete nacionalnih manjina, evo daćemo i mi savet nacionalne manjine za Srbe i nema problema, da završimo sve i da potpišemo međusobno priznanje i gotovo je.
Ti ljudi ne razumeju da je jedina sporna teritorija, jedino o čemu se razgovara i pregovara je teritorija Kosova i Metohija. Na to mu je visoki predstavnik Borelji rekao - ne možete vi da razgovarate o pravima nacionalnih manjina jedne suverene i nezavisne države kao što je Republika Srbija, a onda je on rekao - pa i mi smo, a ja kažem – pa, niste, inače da jeste, ne bi bio ovde sa mnom da razgovaraš.
Suština je u tome da su ti ljudi toliko daleko od realnosti, taman onoliko koliko kada slušam neke naše ljude koji govore o Kosovu i Metohiji i ne razmišljajući koliko Albanaca živi na Kosovu i Metohiji, nikada ne uzimajući u obzir realno stanje, busajući se u prsa svakoga dana, a kada bi im neko rekao da odu, ne da ratuju i da se bore za Kosovo i Metohiju, već da žive sedam dana, recimo u Kačanik, nemojte negde drugo, Kačanik, blizu je administrativna linija sa centralnom Srbijom, niko nikada ne bi prihvatio, ali zato u kafanama i kafićima u stanju smo sve da kažemo, pa tako i oni i onda shvatite da imate posla sa ljudima koji su veoma neodgovorni, koji su veoma neozbiljni i koji mogu da ugroze mir i stabilnost u regionu.
Kada vam govorim o miru i stabilnosti u regionu, pošto ljudi misle da je to floskula, pošto misle da je to nevažno, vi mislite da to što imamo najveći rast ne u regionu, već verovatno u celoj Evropi, da je to moguće a da nemamo mir i stabilnost? Mislite da će i jedan investitor Nemačke, Amerike, Kine, Francuske, Italije da dođe u našu zemlju, a da mu nije garantovan profit, dobar i siguran posao u godinama koje su pred nama? Neće nijedan.
Mi u prvih pet meseci imamo gotovo milijardu i po stranih direktnih investicija. Ja se nadam, sutra je ponovo veliki dan, samo mala digresija, ako bude jedna dobra odluka, ponovo ćemo da obradujemo ljude u Valjevu i time smo rešili sve probleme sa Valjevom, ali vam ovo govorim zato što bez toga, bez mira i stabilnosti, mi ćemo opet na dno Evrope, umesto da budemo na vrhu.
Uspeli smo da promenimo kompletnu paradigmu naše politike. Od gubitnika, od poraženih, od onih koji su bili na evropskom repu, došli smo do toga da mi najviše zameraju, pojedini, ne svi, to što glasno govorim o uspesima Srbije i što time nipodaštavamo i tobož ponižavamo one koji imaju manje uspehe od Republike Srbije.
Ne smete da govorite, zamislite, o svojim ekonomskim uspesima, koje potvrđuje Evrostat, zato što Srbija kao parija mora da bude naviknuta na to mesto. Srbija sme da pobeđuje u košarci, ponekad u odbojci i vaterpolu, a ovo drugo Srbija ne sme da pobeđuje.
Srbija mora da bude ta koja će da nas moli za milost i Srbija mora da bude ta koja će da nam se zahvaljuje za hiljadu, dve, pet i 200 hiljada evra koje ćemo mi da doniramo i da damo milostinju kada poželimo.
Srbiji to nije potrebno danas. Srbija, hoćete da nam pomognete - hvala vam, ali nam ni pomoć nije potrebna. Srbija sama kreira novac kojim napredujem brže nego sve ostale evropske zemlje, ali osnovni uslov jeste taj da čuvamo mir i sa Albancima na Kosovu i Metohiji, da time čuvamo bezbednost i sigurnost našem narodu na Kosovu i Metohiji, jer od tog kafanskog busanja u prsa po Beogradu neće da imaju mnogo sreće naši ljudi u Donjoj Budrigi, ni u Klokotu, gde su im komšije ne samo Srbi, već i Albanci i oni moraju da prođu… Samo idite u Sirinićku župu da vidite kuda moraju da prođu naši ljudi kada idu u Štrpce. Možda je 1% od vas tuda prošao, pa da vam kažem da morate da prođete kroz podvožnjake ili ispod nadvožnjaka, kako god hoćete, na kojem su murali OVK-a najveći na kugli zemaljskoj. Ispisani su i grafiti i protiv našeg naroda i o njihovom herojstvu i o našim zločinačkim poduhvatima i o svemu drugom. Pa, samo neka vam dete prođe tri puta tuda, pa ću onda da pitam te junake iz beogradskih kafića šta bi radili i zašto ne idu da pomognu našem narodu na Kosovu i Metohiju.
Što nikada ne znači, kada vam ovo sve govorim, da kod nas ne postoji dovoljno energije, dovoljno borbenosti, dovoljno strasti i snage da čuvamo Kosovo i Metohiju, da čuvamo interese našeg naroda. Samo želim da vam kažem da su stvari mnogo komplikovanije od onih kako ih mi predstavljamo, jer nisu stvari – hoćeš da priznaš, nećeš da priznaš. Neću i nećemo, ali imamo milion stvari kompromisnih koje moramo da rešimo i da razumemo težinu naše pozicije, da razumemo težinu naše pozicije.
I, kada čujem naše političare koji kažu – pa, ponudićemo Albancima široku autonomiju, nijedan Albanac neće to da čuje. Nemojte sebe da zavaravamo i da lažemo se - nijedan. Ne postoji nijedan. Slovima i brojem – nijedan. Ne ima ih, mi ćemo da im damo, mi to možemo. Mali smo mi da možemo da određujemo Francuskoj, Nemačkoj i Americi, ali smo dovoljno veliki da možemo sebe da štitimo od poniženja i to je ono što ti veliki nisu razumeli, misleći kao i Priština. Priština misli… On je deset puta ponovio reči predsednika Bajdena o međusobnom priznanju i rekao – pa, Bajden je rekao, to mora tako. Ja sam mu rekao, Nikola je svedok – ja sam, čoveče, prošao kroz to u Beloj kući. Meni su u beloj kući to nudili. Ja sam u Beloj kući imao dovoljno hrabrosti da to odbijem, a ne da mi ti nateraš ovde, Kurti u Briselu, da pristanem na nešto što mi ne pada na pamet da pristanem.
Želim da ponovim – kompromisno rešenje je jedino moguće rešenje i kada me pitate šta je to kompromis, ja ću da vam kažem – ne znam, ali svi zajedno do kompromisa moramo da dođemo. Ako ne budemo došli, ostavićemo ovaj problem generacijama koje dolaze. Ja znam da se mnogi od vas tome raduju. Možda ste vi u pravu, možda vi bolje vidite nego ja. Ne bih se kladio. I do sada se pokazalo, podsetiću vas, u više navrata, posebno se obraćam mojim stranačkim kolegama, da sam neretko video malo dalje.
Kada sam rekao da idemo na smanjenje plata i penzija 2014. godine, zato što nam je zemlja razorena finansijski, zato što nam je ekonomija uništena, zato što su nam sve fabrike opljačkali i razorili, postavili lance i katance i tada na svim forumima stranke koju sam vodio i koju volim, svuda ste mi govorili – pa, nemoj to da radimo, bolje je da se dalje zadužujemo, ali da ne smanjujemo, da ne diramo ništa, narod je uvek nezadovoljan.
Tada sam vam rekao – kako ćemo da dobijemo izbore koji su nam za godinu ili dve? Tada sam vam rekao – ne bavimo se mi politikom zbog izbora. Izbori su da ljudi kažu šta misle o nama i drugima, ali se bavite politikom zbog toga što hoćete da uradite nešto za svoj narod.
Upravo zbog toga što su ljudi imali poverenje i znali su da smo bili pošteni prema njima, da ih nismo lagali, da ih nismo obmanjivali, da im nismo pričali kako je lako, jednostavno i lepo, nego smo išli sa najtežim mogućim merama, sa najtežim mogućim lekovima za najtežu moguću bolest.
Danas možemo da imamo jednu od najnaprednijih i najbrže rastućih evropskih ekonomija, bez ikakvih finansijskih problema da pomažemo ljudima i nezaposlenim i zaposlenim, i preduzećima našim i svima drugima. Tako vam je i po ovom pitanju. Nemojte da se radujete zamrznutom konfliktu. Nažalost, plašim se da će ostati takav, plašim se, ali se tome ne nadam.
I 90% vas može odmah da kaže, 90% su šanse da će tako da bude. Nažalost, tako je, jer nemate dovoljno odgovorne partnere, nemate ljude koji čak, pokušavaju da shvate realnost, nemate ljude koji razumeju da više nije svet samo SAD i Evropska unija, koji su važni, mnogo važni, beskrajno važni, a sa druge strane imate nas koji vidimo i čim nam krene bolje odmah postanemo bahati i kažemo, mi danas možemo sve.
Jer, kad pogledate, a pročitaću vam posle precizne podatke kako se Priština naoružava, ko je naoružava, da dobijete svaku pušku koju imaju, svako vozilo koje imaju i koliko ulažu više, dakle, u prethodnih pet godina pa do sledeće godine udvostručiće svoj budžet.
To udvostručavanje njihovog budžeta sa svim onim što dobiju od Amerikanaca, Turaka i Nemaca, što u opremi, što u naoružanju, što u obuci za prištinske borce, za prištinske, oni ne kriju vojnike, i ako su pripadnici KSB, ali oni ne kriju i organizovano je kao prava vojska i niko ne pokušava da ih zaustavi u kršenju, još jednom kršenju Rezolucije 1244, kao što su nama u stanju da prebace svako kršenje, svake rezolucije, pa makar i u minimalnim granicama.
Sve je to, da budem iskren u odnosu na to koliko mi imamo novca i koliko mi ulažemo, ništa posebno i nije čak ni za brigu. Nije, čak ni za brigu. To vam govorim, ja kao neko ko je uvek pesimističan i ko uvek rađe nas potcenjuje, a druge precenjuje. Nije za brigu, za brigu je nešto drugo.
Za brigu je trend koji pokazuju da pojedine zemlje zapada žele da ih dodatno naoružaju, dodatno opreme, pa se pitate - zbog čega to radite? Kada oni kažu – pa, što to vi radite? Pa, mi to radimo zato što imamo pravo na to, jer smo suverena i nezavisna zemlja. Imamo pravo, da nikoga ne pitamo i da radimo šta hoćemo sa našim oružjem i oruđem. Za nas je važno samo kada ga kupimo da vidimo kakvo je stanje javnog duga i da vidimo u skladu sa tim, kakvo je stanje javnog duga, možemo li mi to sebi da priuštimo ili ne. Ali, oni to pravo nemaju.
Time hoće da vam kažu da oni njih tretiraju kao suverenu i nezavisnu državu, suprotno Rezoluciji 1244, međunarodno javno-pravnim aktima i drugim sporazumima koji su potpisani, uključujući i Kumanovski sporazum. Ali, šta ih briga.
Kao što rekoh više puta: „Quod liced lovi, non liced bovi“, dakle - što priliči Jupiteru, što priliči Bogu, ne priliči volu. Dakle, oni su bogovi, a mi smo volovi, pa nemamo baš pravo, slična ili ista prava, kao što imaju oni.
Ono što je problem u svemu tome, najveći koji vidim danas, kao predsednik Srbije, to je taj da ja ne vidim rešenje. Ne vidim kako bi to kompromisno rešenje izgledalo, niti vidim nameru kod druge strane da uopšte raspravlja ili čak da budem precizan, da uopšte razmišlja o kompromisu.
Kod njih se sve svelo na najbrutalniju kampanju protiv Srbije. Neću da vam govorim o tome da je tema koju su pomenuli, podizanje tužbe za genocid protiv Republike Srbije, a onda kada sam primereno odgovorio, a onda je rekao – a što se vi bunite, u stvari. To nema veze sa vama, to ima veze sa činjenicama koje su se desile na terenu, kao da je citirao Mila Đukanovića ili Milo Đukanović Kurtija. Potpuno iste reči su upotrebili, iako jedan drugog nisu čuli.
Kažem – pa, nema problema, samo nemoj da nam pretiš više. Hajde, podnesi tu tužbu za genocid. Ja vam kažem, nemaju nikakve šanse. Mogu da je podnesu. Tražili su od Albanije Albanija je odbila da bude ta koja će da preda tu inicijativu.
Hajde da vidimo sad, podnesite tu tužbu za genocid, da vidimo šta ćete da uradite sa tom tužbom, ali kad podnosite tužbu za genocid morate da znate da ne znam o čemu bismo u tom slučaju razgovarali. Šta onda očekujete od Srbije? Šta onda očekujete od nas? Da vam plaćamo ratnu odštetu zbog toga što ste pokušali i uz podršku zapadnih sila iz vašeg ugla uspeli da ocepite deo naše teritorije, što mi ne prihvatamo. Dakle, zbog toga mi treba da platimo nešto i zbog toga smo mi počinili genocid.
Govorili ste nam o velikoj humanitarnoj katastrofi, pa na kraju jedinu humanitarnu katastrofu doživeše Srbi. Albanaca je ne manje na Kosovu i Metohiji u odnosu na to koliko ih je bilo 1998, 1999. godine, a Srba je za oko 120.000 manje. Preteramo i mi, pa kažemo da je veći broj, ja vam govorim precizno brojke.
Mi više nemamo u Kosovu Polju nikoga. Ostalo nam je da pevamo "Srpska se truba s Kosova čuje", ali nema nijednog Srbina u Kosovu Polju, ima nešto malo Srba u Bresju, koje je bilo 85% srpsko. Gubimo Ugljare, gubimo Čaglavicu zato što ih na pametan i lukav način proteruju.
Svako mesto gubimo, samo što se mi pravimo da se to ne dešava i možemo da pomažemo koliko god hoćete novcem, ne ide, to je realan život. Druga je stvar šta mi osećamo, šta je naša duhovna snaga i šta je ono što znamo čega ne možemo i ne smemo da se odreknemo, ali mi moramo jednako, kao i Albanci koji ne razumeju šta je realnost da pokušamo da budemo pragmatični, racionalni, ne zbog nas, već zbog toga, kao što vidimo ovde mnogo mladih ljudi koji uskoro treba da dobiju decu.
Da budem sasvim otvoren prema vama, neće moja deca biti kukavice, imam dvojicu sinova koji se nikada neće skloniti ko god bude bio na vlasti i kad god država bude pozvala na ogromnu zemlju oni će uvek biti tu, ali ja ne bih voleo da budem sasvim iskren kao otac, ćutao bih, reč ne bih rekao, ali ne bi voleo da mi neko Danila ili Vukana vraća u kovčegu, isto tako, ne bih voleo da tuđu decu vraćam.
Ispričaću vam nešto što me je ogorčilo beskrajno.
Pre neki dan sam rekao, da vidite kakvi smo mi ljudi, pre neki dan sam rekao nekome u našim službama - pozovite na tu veliku vežbu, na Pešter, gde ćemo pokazati snagu srpske vojske, veliku snagu srpske vojske, danas desetostruko veću nego što je bila pre nekoliko godina i nisam preterao kada kažem desetostruko veću. Kažem - pozovite ljude koji su bili na Košarama, pozovite preživele borce sa Košara. Nije prošlo 48 časova, mislio sam da je to završeno. Znate, predsedniče, ne možemo to da uradimo. Ne razumem, zašto ne možete to da uradite. Da li kršimo neki protokol? Da li smo nekome nešto nažao učinili? Ti ljudi su bili tamo da brane našu zemlju. Mi smo ih poslali da brane našu zemlju. -Pa, ne možemo. Znate, mnogi od njih imaju dosijea. Neki su činili pre, neki posle toga različita krivična dela i prekršaje, pa sad nije u redu da oni budu u blizini predsednika.
Onda sam napravio spisak, izvučeno sve ko je kakva dela počinio i tako dalje. Ja sam ih pozvao sve - dođite kod mene na razgovor. Onda su došli svu u moju kancelariju i rekao sam - ovo je sve tačno što ste mi doneli. - Jeste, sve je provereno više puta, sve je to urađeno baš kako treba, sve procedure poštovane.
Onda sam pitao te ljude koji su došli kod mene - da li je tvoj sin bio na Košarama? Da li si ti bio na Košarama? Da li sam ja bio na Košarama? Nismo. Njih smo mogli tad da šaljemo.
Nismo im čitali dosijea. Nismo ih pitali jesu li napravili prekršaj ili neko krivično delo. Kad je trebalo da brane zemlju, onda smo ih poslali tamo, zato što mi nismo imali dovoljno hrabrosti da tamo budemo umesto njih i zato što smo mislili da smo mnogo pametni da ostanemo ovde u Beogradu i da radimo mnogo važne stvari, a oni su topovsko meso i za NATO i za Albance iz Albanije i za Albance sa Kosova i Metohije.
Kada sam to pitanje postavio, oni su rekli - pa nismo tako razmišljali, nisu to ni loši ljudi, radili stvari u skladu sa zakonom. Onda sam im rekao - e sad lepo, pošto imamo spisak od 186 ljudi koji su preživeli Košare, nadam se da nisam pogrešio za jedan ili dva, oprostiće mi, rekao sam - sada ih lepo pozovite, svi da dođu, u kakvoj god hoće uniformi, u kojoj god uniformi da su bili na Košarama i svi će da budu na Pešteru u mojoj blizini, a vi onda govorite da sam ja pogazio protokole i uradio sve suprotno od onoga što su mi bezbednosne službe rekle, jer ja hoću da ti ljudi koji su se borili hrabrije od drugih, mnogi od njih ranjavani, 108 njih izgubilo život, hoću da njima ukažemo poštovanje, čast, da se nikada više ne stidimo naših boraca, nego da se njima ponosimo.
Ali, ovo sam rekao samo da bismo bili pošteni i prema budućim generacijama. Samo vi koji se busate u prsa u beogradskim kafićima razmislite hoćete li ne da šaljete nečije tuđe, već svoje dete hoćete da šaljete.
Ko god da pozove bilo kojeg od mojih sinova, oni će da idu, bilo kada. A da li bih voleo da se to desi? Ne bih. Voleo bih da uživaju u ekonomskom napretku, voleo bih da mogu da pošteno rade, zarađuju za svoj hleb i ništa više.
Kurti je tražio deklaraciju o miru. To je bilo onako lukavo smišljeno, da je tobože on za mir. Zamislite deklaraciju o miru koji vi potpisujete sa samim sobom. I tako bi Srbija ne znam s kim potpisala deklaraciju o miru, pošto da potpišemo deklaraciju o miru, morate da razumete da sve što rade su trikovi samo da bismo ovako ili onako priznali nezavisnost Kosova, jer deklaraciju o miru možete da potpišete samo sa suverenom i nezavisnom državom.
Moje pitanje - a šta da mu kažete? Ako kažete ne, onda ste vi protiv mira, a oni su za mir i onda morate da uđete u objašnjenja koja traju po 20 minuta, pola sata, zašto to tako ne može, ali vi vidite iza svake rečenice koje izgovaraju, to je samo, nateraće Amerika i EU Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, a mi im nećemo čak ni ponuditi ništa. Vidite nepostojanje želje za razgovorom i to je ono što me brine.
Mi smo spremni da štitimo tu najvišu vrednost, uz slobodu, a to je mir, ali nismo spremni da kada o tome govorimo, da prihvatimo ne samo iz Prištine, već i iz bilo koje zemlje na svetu, poniženja koja nam je neko namenio.
Srbija, pre svega, više nije zemlja podaničkog i udvoričkog mentaliteta. Mi nikada ne smemo da budemo bahati i arogantni, ali vam takođe obećavam da Srbiju i govorim da Srbiju danas ne vode, a obećavam da neće ni u narednom periodu voditi oni kojima će sekretari pojedinih ambasada da govore šta smeju da kažu, šta smeju da napišu, na šta smeju da odgovore, a na šta ne smeju. I ponosan sam na činjenicu da je Srbija samostalna i nezavisna zemlja i samostalna u svom odlučivanju, samostalna u kreiranju svoje politike.
Zamislite da se danas dogodi, kako se događalo 2008. godine, da vas pozove jedan tajkun i trojica ambasadora u kafanu i da vam izdiktiraju sastav Vlade. Da li možete da zamislite da neko od njih danas mene pozove i da mi kaže koga ću da izaberem za mandatara ili koga ćete vi ovde da izglasate za člana Vlade, a koga ne? To bi bilo takvo poniženje da ne bih mogao sata da živim, ne dana, sata. To bi bilo takvo poniženje za našu zemlju, takvo poniženje za naš narod da nemam reči. I to pokazuje koliko je Srbija i u političkom, a ne samo u ekonomskom smislu napredovala.
Mi smo uspeli, uprkos svemu drugom, obnavljajući sve naše manastire i crkve, završavajući, ne završavajući, već suštinski gradeći i završavajući izgradnju Hrama Svetog Save, jer smo najviše uložili u njegovu izgradnju, da podignemo i spomenik caru Lazaru na Kosovu i Metohiji i kralju Milutinu u Gračanici i Stefanu Nemanji u Beogradu i kralju Petru oslobodiocu u Novom Sadu, da o svemu tome brinemo, da napravimo filmove o Prvom svetskom ratu, prvi put posle 1964. godine, i to dva – i „Čarape kralja Petra“ i „Zaspanka za vojnika“ i da napravimo „Daru iz Jasenovca“ i sve drugo što nismo uradili u prethodnim decenijama, da pokažemo koliko je važno da čuvamo svoj identitet i samopoštovanje.
Ali, uz samopoštovanje, moramo da pokazujemo poštovanje i prema drugima, moramo da pokažemo pijetet i prema albanskim žrtvama i bošnjačkim i svim drugim žrtvama i da nam to ne bude teško kada to kažemo. Pustite to što će neki od njih da gledaju da politički manipulišu time, da i posle 26 godina ili posle 22 godine traže dodatna politička prava za sebe, ratne odštete i ne znam koja sve čuda. Neka traže šta god hoće. Naše je da nikada zbog toga što nam se čini da smo pod pritiskom ne odustanemo od istine i da uvek i u svakom trenutku iskažemo i saučešće i pijetet i gorko kajanje što su neki od naših sunarodnika počinili teške zločine. Time moramo da se razlikujemo od svih drugih.
Ja znam da vam ovo nikada neće naići na aplauz, ni na odobravanje, ali mi verujte da je to jedino što nama Srbima daje snagu. Ako ne budemo poštovali druge i ako ne budemo pokazali poštovanje prema drugim žrtvama, svi će se pitati šta sa nama nije u redu, je li moguće da vidimo samo svoje žrtve. Ali, isto tako, kada govore o jednom mestu na prostoru bivše Jugoslavije, a kako možete da zaboravite Jasenovac? Pa da uzmemo Tuđmanove procene koliko je Srba stradalo, i to je višestruko više u odnosu na ono mesto o kojem svi govorite.
Dakle, mi Srbi da očekujemo Bog zna kakvu pravdu kao narod ne možemo i ne treba da je očekujemo. Plaćaćemo cenu manjim delom naše pogrešne politike, svakako je bilo i toga, a većim delom bahate, osione, arogantne politike brutalnih interesa gaženja samostalnih država i naroda koji nisu podanički orijentisani, a što postoji kod dela velikih sila, koje nam nikada neće reći – izvinite ni za agresiju protiv naše zemlje 1999. godine, jer će uvek reći da su time sprečili humanitarnu katastrofu. A kad im postavite prosto pitanje, a postavljam ih svakoga dana, to je, pa, dobro, humanitarna katastrofa, mogli smo da odgovaramo za to, kakve to veze ima sa secesijom dela teritorije Srbije? Što ste dali Kosovu nezavisnost?
A, kada pričate o humanitarnoj katastrofi, pa zar nije iz vašeg ugla deset puta veća humanitarna katastrofa situacija u Avganistanu? Pa što niste odvojili Kandahar od Kabula? Što niste odvojili šiitsku Basru od Bagdada ili još bolje od kurtskog Mosula ili sunetskog Tikrita? Što to niste uradili? Što niste odvojili Alepu i Homs od Damaska? Svuda je bila neuporedivo veća humanitarna katastrofa nego na Kosovu i Metohiju, nego ste to samo Srbima uzeli.
E, dobro Aleksandre, u pravu si za to, ali hajde da mi pređemo na ono što je realnost itd. Ja kažem – e, dobro, drago mi je da nemate odgovor.
Onda usledi drugo pitanje koje postavljaju naši ljudi iz Republike Srpske, i tu ćete da vidite neverovatno licemerje. Pri tome, odmah da bude sve jasno, mi se zalažemo za poštovanje integriteta Bosne i Hercegovine i uvek ćemo to da radimo, uz poštovanje integriteta Republike Srpske, jer je Srpska i ustavna i Dejtonska kategorija u Bosni i Hercegovini. Kada dođu ljudi iz Republike Srpske, pa im postave pitanje, i onda oni misle da imaju pravo da ih preda mnom kritikuju, kažu – pa, kako ste to Albancima na Kosovu i Metohiji dali pravo na samoopredeljenje, a kako to mi Srbi na definisanoj međunarodnim ugovorom teritoriji nemamo pravo na to, po kom to principu međunarodnog javnog prava? Muk. Dobro, vi znate da bi to bilo loše. Ne pitam vas to, pitam vas po kom principu međunarodnog prava. I, onda ih ja pitam - nema problema, ja sam protiv toga , ne diramo u Bosnu i Hercegovinu, poštujemo je, razumemo sve, milion puta sam to ponovio i pred Dodikom i pred Željkom i pred svima, ali mi recite šta da im odgovorim, šta da kažem tim ljudima.
Jedan od najvećih evropskih državnika mi je rekao, jedini koji je rekao, da ti kažem sve si u pravu, Aleksandre, sve si u pravu što si rekao, ali ti moraš da razumeš, jer znam da razumeš, da je situacija drugačija i moraš da imaš pragmatičan pristup, zemlja ti ide dobro napred, čuvaj zemlju, ne ulazi dalje u to. Ja kažem – to i radim, ali vas ja pitam možete li da mi navedete princip po kojem neko ima pravo, a po kojem neko drugi nema pravo i na to mi verujte nema odgovora, nema nikakvog smislenog odgovora.
Pošto znaju da nema smislenog odgovora, jer na svako potpitanje sam im deset puta odgovorio, sad i ne govore više o tome. Nema smislenog odgovora i neće ga ni biti i zato mi Srbi ne treba da tražimo smislene odgovore i pravdu, jer nećemo dobiti ni pravdu, ni smislene odgovore. Treba da gledamo sebe i treba da gledamo šta je to što možemo, dokle možemo, šta je to što je realno da sačuvamo mir, da sačuvamo zemlju, da sačuvamo našu decu. Nije naš problem više odliv iz zemlje. Naš je problem što nemamo decu. Nama je odliv u prethodne godine nikada manji, imamo čak neuobičajeno značajan priliv ljudi spolja koji dolaze u našu zemlju i Srba koji se vraćaju i dalje to postoji kao problem, ali ni blizu kao što je bio pre 10, 20 i 30 godina. Više nam nije odliv onih koji su najviše intelektualci, već nam je problem što nam odlaze zanatlije.
Dakle, naše je da vidimo kako da pronađemo tu sredinu, da čuvamo svoj obraz, da čuvamo svoju zemlju, da čuvamo svoju naciju, da vidimo koje mere da pronađemo. Ne znam koliko da platimo da bi neko imao dete. Ako treba to da radimo, uradićemo, jer nam to postaje najskuplja i najvažnija reč u Srbiji ili jedina važna reč. Nećemo da imamo radnu snagu za fabrike, nećemo da imamo ništa ako nemamo dece. Dete postaje apsolutno najvažnija činjenica za svakog od nas, ne to koliki nam je rast, važno je koliki nam je rast, važno je kakve su nam ekonomske performanse, važno je šta ćemo sa Kosovom i Metohijom. Nećemo ništa ni sa čim ako ne budemo imali dece, iako to ljudi ne razumeju u Srbiji.
Dakle, naše je da pronađemo taj put odgovornosti, ozbiljnosti u kojoj ćemo čvrsto da čuvamo i štitimo naše nacionalne i državne interese, ali istovremeno da svakoga dana tragamo za kompromisnim rešenjem, jer bez toga neko će da odmrzne taj konflikt tog dana, a onda ću šta god da uradimo i kako god da se sve završi da pitam nečiju majku i da joj kažem – žao mi je što više nemaš sina, ali, evo, mi smo napravili veliku pobedu, pa kakva je to pobeda, kakva je to pobeda? Ako je neko od vas spreman na to, ja nisam, osim da budemo brutalno napadnuti od bilo koga, nisam spreman u tome da učestvujem, a pri tom imajte u vidu da sam upozorio i Kurtija i Međunarodnu zajednicu da ne pokušavaju fizički da zauzimaju stanicu Valač, i to vam kažem otvoreno, jer znam šta planiraju i šta su planirali i upozorio ga i zamolio da to ne čine.
Tri puta, čini mi se, Nikola, sam rekao – ja te molim da to ne pokušate da učinite. I ovi ljudi odozgo, sa galerije, znaju šta to znači. Vi u ovoj sali ne znate i ne morate da znate. Ne zato što su oni važniji od narodnih predstavnika, već zato što smo mi o tome bezbroj puta raspravljali na forumima na kojima možete da raspravljate. Tri puta sam ga zamolio – nemoj, molim te, da pomisliš fizički da zauzimaš Valač, evo, molim te, možeš to da uradiš na 24 ili 48 sati, i to je sve.
Dakle, bezbroj rizika ima, bezbroj problema. Naše ponašanje mora da bude odgovornije, ozbiljnije. Mi moramo narodu da govorimo istinu, da ga ne obmanjujemo, da ne pričamo bajke zato što nam predstoje izbori. Neka pričaju bajke oni koji ga lažu sve vreme.
Znate kako izgledaju ti njihovi razgovori sa strancima? Mi moramo da smenimo ovog diktatora Vučića, vidite, on ne želi da prizna nezavisno Kosovo, a onda oni pitaju – a vi želite. Ne, ne, mi mislimo, znate, dragi drugi sekretaru ili treća sekretarice i prvi zameniče druge sekretarice, mi želimo da vas obavestimo da je najveći problem u razgovorima sa Prištinom nedostatak transparentnosti i demokratskog kapaciteta. Ovi ljudi ih gledaju, šta ove budale pričaju – pa dobro, nego nam recite kakvo vi rešenje vidite. Znate, ta transparentnost i taj demokratski kapacitet je strašno važan, vi nam pomozite da pobedimo Vučića, pa ćemo se mi dogovoriti sa Albancima brzo, 15 dana, mesec dana. U redu je to, ljudi, da ćete da se dogovorite sa Albancima, nego šta će da bude to rešenje, rezultat vašeg dogovora. Nemojte sad, mnogo nas pitate, nismo spremni do ovog nivoa nismo došli da razgovaramo sa vama, ali je najvažnije da nam pomognete da se ratosiljamo diktatora, a onda će sve da bude drugačije i lakše.
Zamislite, kada imate takve neodgovorne tipove sa jedne strane i ovako ne odgovorne ljude u Prištini sa ovakvim pristupom, a o čemu sam već pričao. U šta to sve može da se pretvori u samo jednom jedinom danu? Dakle, puna ozbiljnost, puna odgovornost, mnogo rada, još veća podrška našem narodu, podrška našim junacima koji žive i čuvaju naša ognjišta, čuvaju srpsko ime na Kosovu i Metohiji. To niko ne može da nam zabrani, ali je racionalan, pragmatičan pristup rešavanju svih problema, spremnost i otvorenost za dijalog, spremnost i otvorenost uvek za razgovore sa Albancima, da sve probleme rešavamo mirnim putem, na njihove pretnje ne uzvraćati pretnjama, ali jasno staviti do znanja da nećemo dozvoliti nikakvu novu „Oluju“, nikakav novi „Bljesak“ i nikakav novi progon srpskog naroda.
Da privedem kraju ovo izlaganje, a onda sam spreman da odgovorim na sve vaše primedbe, pitanja.
Zadovoljan sam što smo juče sa delom ljudi koji su van parlamenta, koji drugačije misle, imali dobar, ozbiljan, sadržajan razgovor i mnogi od njih su, uprkos protivljenjima našoj politici, rekli da su spremni da pomognu svojoj državi. Ne nama kao političkim subjektima i ne personalno, ali svakako da pomognu svojoj državi i ja im izražavam zahvalnost na odgovornom pristupu.
Mi smo suverena nezavisna zemlja, država koja ima pravo na svoje interese, na svoju teritoriju, na život i tog prava ne želimo da se odričemo, sviđalo se to nekome ili ne, pogotovo što tim pravom nikoga ne ugrožavamo, pa ni ljude na Kosovu i Metohiji. Nećemo mi tamo, niti smo ikada išli, bilo koga da napadamo, ratujemo i nikada nikog nismo terali. Želimo svim ljudima da žive na isti način, kao i mi, u miru i sigurnosti i sve što hoćemo to je da igramo političku utakmicu koju možemo i moramo da igramo po uslovima i pravilima koja važe za sve, po principa koja važe za sve. I onu koja će se završiti ne poniženjem ili nasiljem bilo koje strane, nego rezultatom kojim niko do kraja neće biti zadovoljan.
To je upravo jedini rezultat i osnovni uslov za nastavak utakmica raznih, a ne sukoba i nasilja i to je jedino što Srbija može da ponudi i ništa više od toga.
Plašim se, plašim se da takva želja za kompromisom i postizanjem dogovora u ovom trenutku uopšte, ali uopšte, ne postoji na drugoj strani, jer sam imao priliku da sretnem oba predstavnika izvršne vlasti Prištine, dakle i Vljosu Osmani i Aljbina Kurtija. Ja nešto slično nikada nisam čuo ni od Haradinaja, ni od, doduše njega sam samo nekoliko puta video na regularnim skupovima, ni od Hašima Tačija, ni od Hotija. To je nešto što nikakve veze sa ozbiljnošću, odgovornošću i realnošću nema. Pri tome, ne moram da vam govorim šta mislim i šta vi svi mislite o svoj pomenutoj trojici koji su pre Kurtija vodili razgovore.
Na kraju, naša ponuda jesu razgovori, razgovori, razgovori i da pokušamo da dođemo do kompromisnog rešenja. Molim sve da ne teraju Srbiju da uradi ono što ne može. Pomozite Srbiji da uradi ono što može.
Živeo naš narod na Kosovu i Metohiji. Živela Srbija. Hvala.
Poštovani predsedavajući Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, osvrnuću se na prethodna dva izlaganja.
Dakle, zahvalan, gospodine Zukorliću na pragmatičnom nacionalnom pristupu. Želim samo da vam kažem, pošto ste pominjali pripadnike bošnjačkog naroda na Kosovu i Metohiji, da smo se trudili da koliko je moguće posebno na severu Kosova i Metohije tamo gde možemo više da pomognemo, ali i u svim drugim delovima južne pokrajine, da učinimo sve od interesa i za bošnjački narod. Kada sam bio na teritoriji opštine Leposavić, razgovarao sam sa pedesetak meštana Rvatske i Postenje gde žive bošnjaci, dakle, u radili smo im put vredan gotovo milion i 300 hiljade evra. Zadovoljan sam zbog toga što je to napravljeno, radimo ogradu oko džamije, trudimo se da pomognemo oko mehanizacije poljoprivredne da bi ti ljudi mogli da žive bolje i da opstanu na svojim ognjištima.
Što se tiče pitanja, odnosno konstatacije da mi uvek znamo šta nećemo, a ne znamo šta hoćemo, čini mi se da sam danas makar delimično odgovorio na to šta je to što hoćemo, ali ne možete tokom pregovora da nacrtate šta je to što je vaša ideja i koja su to vaše, tobože crvene linije, jer te crvene linije onog trenutka kada kažete da jesu, one to više nisu, jer ih druga strana nikada nije nijednog sekunda više neće prihvatiti kao crvene linije.
To nijedna strana nije uradila. Niko to nije uradio, nikada. To je jedino što nam oni koji ne znaju kako se pregovori vode, oni koji su ih vodili onako da je danas o njima slavodobitno govori Šaip Kamberi, tako su ih dobro vodili da će im dizati spomenike u albanskim naseljima na Kosovu i Metohiji, upravo zbog presude Međunarodnog suda pravde. Dakle, oni su uvek govorili o crvenim linijama. Mi ne govorimo na takav način, kažemo ono što ne možemo, a u tim okvirima, mora da postoji dovoljno slobode, dovoljno ozbiljnosti, dovoljno odgovornosti, da bismo mogli da postignemo najbolja rešenja u interesu srpskog naroda, ali naravno i u interesu albanskog naroda.
Što se tiče poštovanja prema albanskom narodu, uvek ste kucali na otvorena vrata.
Evo, slušao sam vas 20 minuta, poštovani gospodine Kamberi, mene koliko god puta da ste slušali, mogli ste da čujete pozive na kompromis i mogli ste da čujete da i mi, Srbi nismo uvek bili ni sveci ni anđeli, a ja od vas, albanskih predstavnika nikada nisam čuo da ste vi činili neke zločine. A, zar niste?
Ili su vaše ruke čiste, a samo su Srpske ruke krvave? Mi smo zločinci, a vi ste anđeli nebeski. Teško mi je da u tu priču poverujem, a i činjenice me u to uveravaju. (Aplauz)
Pomenuli ste jedan primer, rekli ste, doći će sa vama, gospodine Vučiću, na pregovore sa Saranda Bogojevci. Može da dođe, to je odluka albanske strane. Saranda Bogojevci, zarad vas, ovde prisutnih je, zaista žena koja prošla kroz pakao života, ali treba da znate sledeću stvar, narodni poslanici, Saranda Bogojevci je primljena u Beogradu 2013. godine, 2013. godine je slobodno došla u Beograd i govorila o teškom zločinu koji je počinjen nad njenom porodicom.
Imam kontra pitanje za vas, gospodine Kamberi. Na onih 10 lokacija koje smo mi tražili, a tih 10 lokacija su da budu iskopana ta mesta, to su Košare, Lapušnik, Dojnice, Javor, Lugovo, Budisavci, Baljevac, Livačko jezero, Meja i Bunker.
Iskopali ste, odnosno albanske vlasti iskopale su samo jednu, to je bunker kod Đakovice i u tom bunkeru, sreća je da je Saranda Bogojevci živa, i hvala Bogu da jeste, pa može da priča o teškom zločinu koji su loši i zli ljudi počinili.
A, ja vas pitam, ko će da priča o zločinu ili ako neće drugi, što niste vi, nad porodicom Šutaković, gde su troje dece, 18, manje od 18, 13 i 10 godina, Aleksandar, Đorđe i Radoman ubijeni, zločinački i zajedno sa svojim ocem i majkom pokopani, tako da nikada ne budu pronađeni. Oni ne mogu da dođu u Prištinu i da vam govore o tome, kako su težak zločin preživeli, jer niko iz te porodice nije preživeo. Ni Aleksandar, ni Đorđe, ni Radoman, ni njihovi roditelji, ali niste se njih setili.
Razlika između nas je, što se ja setim i Sarande Bogojevci, i Aleksandra, Đorđa i Radomana i njihove tate i mame, i ponosan sam na Srbiju, koja neće da krije zločince koji nose srpska imena, ali ne mogu da razumem vas koji nam držite pridike, a sakrili bi ste svaki zločin, samo zato što ga je počinio neki Albanac. U tome je razlika između nas.
Drže nam, poštovani građani Srbije, dragi narodni poslanici, svakoga dana pridike, kako kada nas osuđuju za genocid, u stvari oni ne misle na narod, oni ne misle na našu državu, oni misle na pojedince, samo nikada nisu rekli ko su pojedinci. Da završimo ovu priču, ljudi koji su naneli veliko zlo porodici Bogojevci, u Podujevu, svi su osuđeni pred srpskim sudovima, svi su osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora, pred srpskim sudovima.
Moje pitanje, gospodine Kamberi, za vas i Kurtija, kojeg ste citirali u više navrata, ne navodeći da ga citirate, moje pitanje za vas je gde su danas ubice Aleksandra, Đorđa, Radomana, njihovog oca i majke? Osuđeni? Optuženi? Gde su? Naravno, nema pravde za srpske žrtve, neće ih ni biti. Ovo sam uzeo samo jedan primer da vam pokažem, kako to izgleda kada vidite samo jednu stranu medalje, a kada nećete da čujete drugu stanu.
Tako to izgleda i u Briselu, kada im kažete za nestale osobe, oni vam kažu, pa Veljko Odalović je Gering i Gebels.
Na to sam, sad ću vam reći šta sam odgovorio, osim činjenica da sam rekao da me je taj gospodin baš podseća na Gebelsa, koji je govorio o Geringu i Gebelsu, dodao sam i to, što ne mislim da je bilo mudro, a sledeće je bilo tačno, možda nije mudro.
Onda sam ih podsetio da ne možete da govorite u mom prisustvu o Geringu i Gebelsu, jer pod Geringom i Gebelsom je stradalo više Srba, nego svih ostalih pripadnika svih ostalih naroda, na prostoru bivše Jugoslavije, zajedno i za razliku od nekih drugih, Srbi su od početka sukoba sa nacističkom Nemačkom, bili neprijatelji Geringa i Gebelsa i zbog toga platili najvišu cenu.
I pod nemačkom čizmom, okupaciono, ali i pod ustaškom čizmom u nezavisnoj državi Hrvatskoj, i pod balističkim pokretom na Kosovu, posebno formiranim od 1943. godine, Balikom Batar. Dakle, a vi ste bili tada, odnosno tada su ti ljudi bili glavni saveznici, baš Geringa i Gebelsa, da bi ga nama pominjali.
Da se ne vraćamo toliko u prošlost, da se vratimo u ono o čemu vi volite da govorite, pošto znam da se svi paze šta će da vam kažu, jer će iz 50 ambasada da dođu primedbe na svaku reč, koju izgovorim, ma koliko istinita bila.
Suština je u tome da je gospodin Kamberi malopre – Srbija je ubijala decu.
Nije on rekao – Jovan Jovanović, Petar Petrović, Zoran Zoranović, citiram ga, on je rekao „ Srbija je ubijala decu“. To vam je kao, kada vam neko iz Crne Gore saopšti – ne, ne, ne tiče se to naroda, ne tiče se to Srba, nego je to pitanje pojedinaca, a kada ih pitate kojeg ste pojedinca naveli, pa nismo nijednog, ali šta se bunite Srbi? Zato što oni hoće da udžbenike, da u istorijske knjige, da u sve uđe da ja Srbija ubijala decu, ne zločinci, zločinci koje smo sami osudili, imali dovoljno snage koliko oni nikada nisu imali i nikada neće imati snage, već smo mi krivi, zato što je to Srbija i srpski narod činio. (Aplauz)
Pričate o Aparthejdu, u Aparthejdu u kojem su Srbi nestajali, u Aparthejdu u čije vreme je „ boca u anus“ srpskih povratnika predstavljala milozvučno i bogougodno delo, od Đorđa Martinovića do mnogih drugih, ali glupi Srbi nikada nisu umeli da se žale, nikada nisu imali da prave žrtvu od sebe, za razliku od onih koji su to radili sve vreme.
Kada ste od nas čuli nešto loše o Albancima? Ja ne mislim da smo mi bolji narod u bilo čemu od Albanaca, ne mislim da sam u bilo čemu bolji od vas, i da treba da imam veća prava od vas, ni u čemu.
Samo vas molim, da kada nam pričate o inkluziji Albanaca, u državne organe i institucije, pa što izbaciste sve Srbe u Bujanovcu i Preševu? Što sve Srbe poizbacivaste, ne tamo gde ih ima 3% ili 4%, vi tražite od nas, a nema vas 1%, na onoj teritoriji na kojoj vi smatrate Srbijom? Vi izbaciste 40% ljudi iz vlasti u Bujanovcu, nijednog Srbina nemate u vlasti u Bujanovcu, jer vam se gadi i srpska zastava i prisustvo srpskog čoveka u zgradi opštine Bujanovac. I vi ćete da nam držite predavanje o tome kako treba da se odnosimo?
Pa odnosimo se fer i pošteno.
Kažite narodu koliko policajaca imate Albanaca, a koliko imate pomoćnika u Skupštini opštine da su Srbi? Koliko imate članova Veća da su Srbi, od tih 40%? Nula.
Što to ne kažete ambasadorima, nego šta god se kaže protiv Srba, šta god se kaže protiv srpske države, pa nađete one kretene kod nas koji će da kažu – u, ala mu je dobro rekao. Jeste problem srpske države je diktatura. Jeste, a kod vas demokratija cveta u nebesa ide. Čudo jedno kakva je demokratija.
Pa, kažete, Nebojša Pavković je osuđen na 22 godine. Sada vi možete na još 22 godine da ga osudite. Ja vidim da će čoveku za isto delo da ga gone, da ga tuže i da mu sude pred nekim drugim sudom. Pravilo ne bis in idem ne postoji, nikakve pravne formule, nikakve pravne procedure, nikakvi pravni principi više nigde ne postoje. Pa, može vam se. Ali, nije Pavković ubio porodicu Šutaković, ni Aleksandra, ni Đorđa, ni Radomana, tu nevinu decu. Ko ih je ubio, gospodine Kamberi? Ko?
Što niste otkrili? Što ih niste osudili, kao što smo mi osudili one koji su ubijali članove familije Bogojevci i zgrozili se nad tim zločinom, meni to nije teško da kažem. Da li vidite u čemu je razlika između nas?
Govorite nam o Račku, misleći da ne smem da kažem, pošto ste podneli krivične prijave, tužbe protiv mene, ne znam ni ja šta sve, jer tako mislite da uplašite svakog Srbina? Tako ste plašili porodicu Todosijević.
Da li je tu Ivan? Tu je. To je onaj divni čovek gore za kojeg će vam svi reći da je fantastičan domaćin sa severa Kosova. Rekao mi je šta misli o Račku. Onda ste pokrenuli hajku, pa jedna presuda, pa druga presuda. Pitajte ga koliko puta smo razgovarali? Ne zna gde će porodicu da skloni, ne zna kako će porodica da gleda trenutak hapšenja, maltretiranja i svega drugog zato što misli drugačije od vas.
Vi ovde, hvala Bogu, možete da izgovorite šta hoćete i uvek ću se boriti za vaše pravo da izgovorite šta god hoćete, jer mislim da imamo dovoljno argumenata da vam odgovorimo i da se uvek zalažemo za vašu slobodu govora i za vašu punu slobodu, i kao pripadnika nacionalne manjine i kao građanina ove zemlje. Mislim da je to veoma važna razlika u onome što se zbiva u Beogradu i u onome što se zbiva u Prištini.
Kažete, odgovorili smo na ponudu o Deklaraciji mira vojnom vežbom. Prvo, mi smo vojnu vežbu zakazali jedno mesec i po dana ranije, a ponuda o deklaraciji mira nije nikakva ponuda o deklaraciji, o očuvanju mira i nenapadanju, jer se ona pravi samo između suverenih država. I dobro ste vi to razumeli.
Nije se taj koji vam je diktirao, delimično tekst, zalagao ni za kakav mir i uopšte mu nije bilo do mira. Ni najmanje. Mir mu nije bio ni u podsvesti, naprotiv. Jedino što mu je bilo to je kako će da ponizi Srbiju i kako će neki trik da proda međunarodnim predstavnicima, kako bi mogao da ponavlja da je on tobože za mir, a Srbija nije.
Srbija jeste za mir, ali Srbija ne priznaje Kosovo, kao nezavisnu državu i na tu činjenicu morate da se naviknete, posebno na činjenicu da zbog toga neću da vam se izvinjavam, ni vama, ni međunarodnim predstavnicima, a ponajmanje Kurtiju, Osmani ili bilo kome drugom ko dolazi iz Prištine.
O pasivizaciji, bih voleo da razgovaramo natenane i molio bih ministarku Obradović da zakažete, jedan put posebnu sednicu u naredna dva ili tri meseca, da vidite samo, kakvim su se prevarama služili ljudi koji imaju trostruko državljanstvo, da bi sačuvali, tobože, nekakva prava, ne samo da bi sačuvali, već da bi i uzurpirali prava koja nemaju, jer ili nikada nisu živeli, ili ne žive već 30, 40, 50, 60 godina na određenim adresama, samo da bi mogli da traže nešto od države Srbije, posebno se to tiče opštine Medveđe.
Samo da vidite dokaze, da idemo ime po ime. Samo da vidite šta je prava istina i šta je suština, jer oni ovako odu po ambasadama, odu u svet, pa tako Srbi nama smanjuju broj i tako dalje.
Vi slušate redovno. Pa, da, Preševska dolina obuhvata Medveđu. Vi se pitate - gde je bre to u Medveđi, šta je to?
U Medveđu sam išao 20 puta, trudio se, svako selo, svako naselje da obiđem. Gde žive toliki Albanci u Medveđi? I, kada dobijete stvarne brojeve, shvatite da živi veoma mali broj Albanaca u Medveđi koji imaju sva prava, poštujemo ih, uvek uđu i u vlast, učestvuju u svemu što je potrebno da učestvuju, iako ih je nemojte ni da vam govorim koliko mali broj.
Osam puta i devet puta manje nego Srba u Bujanovcu, proporcionalno, a u apsolutnim brojevima po 25 do 30 puta manje. Pa, Srbi u Bujanovcu mogu da budu bez vlasti, a Albanci u Medveđi ne moraju da budu bez vlasti.
Kad god bi ih naši izbacivali iz vlasti, kao što je bilo poslednji put, ja bih rekao - to ne smete da uradite, to vas molim da promenite, i tak dalje, zato što moramo da vodimo računa o tome da oni budu predstavljeni kako je potrebno.
Kažete da se zalažemo za jednu nacionalnu državu. Uopšte se ne zalažemo za jednu nacionalnu državu. Mi mislimo, gospodine Kamberi, da svi ljudi koji pripadaju drugim verama, drugim narodima su naše bogatstvo, da su naše različitosti naše bogatstvo, da to što možete da govorite na ovakav način je to naše bogatstvo, da je to slika i prilika naše demokratije, da to što imamo najbliže odnose sa Mađarima koji imaju najbrojniju nacionalnu zajednicu na teritoriji Republike Srbije posle Srpske, veoma sam srećan i zadovoljan zbog toga. Da li želimo dodatno bolje odnose sa Bošnjacima? Da, želimo, i zato sebi ne dozvoljavamo ni jednu reč kojom bismo ih uvredili ili bilo šta napravili, razumevajući dobro i njihove emocije i sve ono sa čim se suočavaju, ali mi vas ne želimo da progonimo kao što se progon dešava mnogim Srbima na KiM, mi želimo da zauvek ostanete tu, i vi i vaša deca, vaša porodica, i da zajednički gradimo normalnu budućnost.
Završiću samo sa odgovorom, pošto ste vi sa tim završili, a to je od čega je sve Srbija umorna. Ne znam od čega je neko umoran ili ne, ponekad se i sam osetim umornim, ali to je samo trenutak i to je fizički umor, a Srbija da bude umorna od Kosova neće biti nikada, Srbija može da bude umorna od pogrešnih dela, Srbija može da bude umorna od sopstvene nemoći, Srbija je umorna od udvoričke u podaničke politike, Srbija je takođe umorna i od bahate i osione politike, ali Srbija nikada, uveravam vas, neće biti umorna ni od svog naroda na Kosovu i Metohiji, ni od Kosova i Metohije.
Ako vam se učinilo da smo umorni moj odgovor je da vam se samo učinilo da smo umorni, ali to pokazuje da smo pogrešili, prvi ja, da nisam pokazao dovoljno energije i entuzijazma, videćete ga još mnogo više, još mnogo više u očuvanju interesa našeg naroda na Kosovu i Metohiji i da živi Srbija i Kosovo i Metohija.
Zahvaljujem.
Meni nije problem, samo ću da ponovim da čujete još jednom.
Razumeo sam, ovim je hteo da kaže da sam zločinac i, kao što vidite, neću da skrivam te reči i to vam samo govori… Znaju oni, naravno, da nisam počinio nikakav zločin. Znaju oni da nisam ni učestvovao u bilo kakvim tog tipa događajima na Kosovu i Metohiji, nažalost, sreću, kako god okrenete. Ali, to vam samo govori da će uvek prebacivati krivicu svakom Srbinu. To je samo potvrda svega onoga što sam govorio svih prethodnih dana.
Oni ne mogu od toga da se odbrane i kada pogledate po forumima u regionu svuda šta je glavni zaključak kada kažu - zamislite, Vučić je nešto rekao protiv neke rezolucije, zamislite, Vučić se nije saglasio sa tom i tom rezolucijom, glavni komentar je - ne vredi vam Srbi, bićete genocidaši za narednih 30, 50, 100 i 200 godina. E, to je taj zaključak.
Kažete da smo izbacili ljude u Medveđi? Što ne kažete ljudima koliko Albanaca ima da realno žive u Medveđi, da im ne pričate o hiljadama, nego da im pričate o stotinama.
Koliko ste Srba u Bujanovcu izbacili iz vlasti? Ne pada vam na pamet ni da razgovarate. Ne pada vam napamet ni da razgovarate o važnim projektima od Bujanovačke banje, „Gumoplastike“, do svega drugog.
Govorite o grafitima. Ne znam gde ste videli taj grafit u Beogradu, ali mi je drago i dobro je da je Beograd jedan kosmopolitski grad u koji su svi dobrodošli i da se svi dobro osećaju, a sada ću da vam pokažem koji grafit sam ja video, doduše ne uživo, jer ne bih preživeo, a reč je o Prištini.
Ovo je grafit u Prištini na kojem piše – Isus mrzi Srbe, ispisan na samo jednom od uobičajenih protesta, a koji je opet iskoristio i glavni pregovarač, odnosno predsednik Vlade privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurtiju u Briselu, rekavši da je velika provokacija to kada Srbi drže liturgiju u crkvama koje su izgrađene na zemljištu koje im je dao Slobodan Milošević.
Sad, imate li da mi pokažete ovakve grafite na bilo kojoj od džamija bilo u Bujanovcu, Preševu ili na severu Kosova ili na jugu Kosova gde žive Srbi od Sirinićke župe ili centralnom Kosovu, bilo gde? Nema toga.
Kažete šta je trebalo Sarandi Bogojevci da se desi? Ništa. Ali, Šutakovići nisu mogli ni da odu u Prištinu, svi su ubijeni.
Što niste rekli ljudima ko je spasao život Sarandi Bogojevci pošto ne znaju ljudi? A što bi morali da znaju? Te detalje moram da znam ja, jer ja pregovaram svaki dan i svake nedelje po sopstvenom priznanju. Dakle, ne po mojim dokazima i mojim papirima, teško vam je to da kažete - pa srpska vojska. Srpska vojska je spasila život po zvaničnoj izjavi koju je dala zašto se sukobili sa ovim bandama naših ljudi koji su takođe učestvovali u pravljenju zla. Samo da to imate u vidu.
Vi to poredite sa slučajem porodice Šutaković? A kome da se javi Radoman? A gde da ode Aleksandar? Gde da ode Đorđe? Kome da ispričaju svoju priču? Slučajno smo ih pronašli posle toliko insistiranja.
Vi kažete – koliko pregovaramo? Pa, sada ću da vam otkrijem, kada me vučete za jezik, šta je izgovorio Bisljimi, a vi, Nikola, me ispravite ako bilo koju reč ne izgovorim precizno. Kada sam rekao dajte da otvorimo te grobnice ili mesta za koja mi sumnjamo da su grobnice, da bismo rešili pitanje nestalih osoba, znate šta smo dobili odgovor Bisljimija i pri tome smo mi otvorili 21 jamu. U četiri smo pronašli ostatke ubijenih Albanaca, a traženo nam je 21 i 21 smo otvorili. Poslednja je u mestu Kiževak, gde je pronađeno 11 tela. Dva smo uporedili DNK i znamo ko su ubijeni Albanci i dajemo tela porodicama ubijenih.
Da li znate šta je odgovor bio Bisljimijev? Bisljimi je skočio kao oparen i rekao kada su ga pitali, jer je Borelji rekao ovo je sjajna ideja, ovo je važno da se uradi, da imate poverenje jedni u druge, da otvarate ta mesta, da možemo roditeljima, deci, da vratimo njihovu decu, roditelje, braću, on je rekao – ne može da se iskopava na Kosovu. A zašto ne može da se iskopava na Kosovu? Pa, ne može da se iskopava na Kosovu zato što sam čin iskopavanja Srbija će da iskoristi da pokaže da su Albanci činili zločine. Ja sam na to rekao – a inače vi niste, baš kao što sam i danas odgovori gospodinu Kamberiju, jer samo na jednom mestu za koje smo mislili da ima najmanje ubijenih, pronašli smo sedmoro njih, a od toga celu porodicu zakopanu, troje dece.
Za sve ovo što nam je govorio gospodin Kamberi mi smo optužili i osudili one koji su zločin počinili. Vidite, nijednog sekunda neću da pravdam ljude koji su taj težak zločin počinili, a on neće da izgovori, niti ima ime, niti bilo ko od njih ima ime onih koji su ubili to troje divne srpske dece, niti ih to interesuje, niti oni traže nekoga, niti će ikada da nađu.
Ne boli mene Kamberi, ne bole mi ni Srbi koje Kamberi hvali, od Jeremića do ne znam koga, ne interesuju me. Boli me to što u međunarodnoj zajednici, čitaj – zapadnoj javnosti, šta god da kažemo, nikada nećemo dobiti pažnju. Šta god da se desi, nećemo dobiti poštovanje za naše žrtve nikad. Ma koliko pokazivali poštovanje prema drugima i bez obzira na to, mi ne smemo da odustanemo od toga. Mi moramo da nastavimo da pokazujemo poštovanje prema njima i prema njihovim žrtvama.
Evo, ja sam spreman, Kamberi, da sednemo, da vidimo šta vam to nedostaje u vlasti u Medveđi, šta je to što hoćete bilo gde u vlasti, dobićete, a vi lepo pustite Srbe u Bujanovac da uđu u vlast. Nema mnogo više Albanaca u Bujanovcu nego Srba.
Pokaži nam na delu kako hoćete da živite zajedno sa Srbima, pa da radimo zajedno.
(Šaip Kamberi: Ima…)
Ej, nemoj to – ima. Ima, ali onih nelegitimnih.
(Šaip Kamberi: Imate vi na vašem stolu...)
Ima onih… ajde, neću da govorim. Suština je u tome…
Da, imam na stolu zahtev da Kamberi bude ministar. Zamislite da imamo ministra koji će da nam kaže kako smo genocidni narod i nikada nismo uradili ništa na otkrivanju zločina i svemu drugom i kako moramo da priznamo Kosovo svaki bogovetni dan itd? Pri tome, ponudio sam mu da bude zamenik ministra, jer računam da se ne meša baš u ove velike teme, ali neće. To je njemu ispod časti. Neće.
Da se razumemo, znam ja da sam ja vama kriv opet zbog fotelje, kao i Sulji Ugljaninu. Znam ja vas sve dobro. To vi pričajte narodu šta hoćete. Sve vas ja dobro znam. Znam vas ja ne od juče, ne od prekjuče. Znam ja vas više desetina godina i znam ja šta je to što vi hoćete i sve vi to lepo ovde u oblandu Bogujevci uvijete, da se zaštitite sa te strane, a u stvari u pitanju je samo vlast i fotelja.
Evo, možete da dobijete… Ne može ona fotelja koju hoćete, Kamberi, može neka druga, pa lepo da razmislite i da Srbima date sve ono što ste za sebe uvek tražili. Kada nam na vašem primeru pokažete koliko poštujete pripadnike drugih naroda, verujte mi, dobićete sa naše strane mnogo veće poštovanje, a i bez toga pokazaćemo vam veće poštovanje.
Samo jedan detalj. Ponosan na činjenicu što takve stvari možete da govorite, posebno ponosan na vaš demokratski kapacitet i veoma zadovoljan što na takav način istupate, a naročito sam srećan, kad već govorite o tome, a kao predsednik Republike nisam želeo da to komentarišem, naročito sam srećan što ne možete da pohvalite moj demokratski kapacitet, ali Jeremićev demokratski kapacitet ste tako zdušno bodrili, branili. Hvala vam na tome i želim vam mnogo uspeha u budućem radu.
Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da se ukratko osvrnem na ono o čemu su govorili Dragan Marković, gospodin Pastor, Branimir Jovanović i gospodin Krkobabić.
Naime, ako mi dozvolite, plašim se da nam situacija nije tako dobra kako ponekad želimo da je predstavimo, posebno kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Odmah ću se osvrnuti na vas, Stefane. Nadahnuti govor, prepun dobre namere, ali kada pročitate na Vikipediji da mi imamo 58% imovine na Kosovu i Metohiji, to prosto nije tačno, pogotovo ne u skladu sa onim što zapad priznaje kao imovinu. Da bi ljudi razumeli, podeljeno je, pa je rečeno da je 29% državna imovina, 14% društvena imovina, 15% crkveno i privatno i da bi to trebalo pripadati Srbima.
Kada smo krenuli u razgovore o imovini, onda smo ih brzo prekinuli, jer smo se mi držali određenih principa. Zapad priznaje sledeći princip, hoću da to znate, dakle, da mi nemamo baš mnogo aduta koje će nam zapad prihvatiti. Naime, to znaju ljudi sa Kosova i Metohije, naravno da mi nemamo toliko imovine i ne bi bilo realno da imate 6% stanovništva, a da očekujete da imate toliki procenat imovine.
Činjenica je da su oni doneli odluku da prihvate, Bog će ga znati po kojem pravilu, da sve što je bilo državna imovina, da de fakto prelazi, osim ako nije izuzeto bilo kojim posebnim zakonom ili posebnim pojedinačnim, a ne opštim aktom, dakle, da pripada tzv. državi Kosovo. Što se društven imovine tiče, to je 14% ukupne imovine koja je postojala na Kosovu i Metohiji. Ona je najvećim delom već privatizovana. Uglavnom su Albanci tu, stranci i u vrlo malom broju slučajeva, Srbi. Pre svega na severu Kosova i Metohije.
Što se tiče crkvene imovine, nije ni blizu 15% i privatne, ali oni nama ne dozvoljavaju ni da tu imovinu čuvamo, niti da bude neprikosnovena, kako bi morala da bude u skladu sa principima koje je zapad proklamovao.
Oni su i za danas, tiče se i onog o čemu je govorio gospodin Jovanović, oko pitanja kulturnog nasleđa, naše baštine, dakle, danas je jedan čudan čovek, gradonačelnik Dečana ili predsednik opštine Dečani koja je 100% gotovo albanska najavio izgradnju manastirske ulice, suprotno svim pravilima, suprotno Zakonu o zonama, suprotno odlukama, izvršnim odlukama u kojima se kaže da je moguće graditi samo lokalni put i obilaznicu, opet najavio izgradnju te manastirske ulice
Mi se plašimo da je to pokušaj novog napada na manastir Visoki Dečani i posebno, što rekoh, taj čovek je veoma čudan, ali oni koji ga podržavaju u toj nameri, a sede u Prištini i mi se po tom pitanju, zaista uzdamo, i u EU i zapadne sile da nam pomognu po tom pitanju, ako hoćete i SAD da nam pomognu po tom pitanju da zaustavimo taj atak dalji na sam manastir, na Visoke Dečane.
Gospodine Jovanoviću kada ste govorili o slobodnom protoku roba, kapitalu ljudi i usluga, tu postoji još jedna zamka koju je Priština spremala. Naime, čuli ste, ko bi to razumeo, razliku, oni traže da umesto CEFTE postoji SEFTA i da kažu da bi to doprinelo punoj slobodnoj trgovini, prometu i svemu drugom. Šta je suština, da bi ovde ljudi razumeli? U CEFTA je potpisnik UMNIK i kada govorite o Kosovu ide Kosovo sa zvezdicom, a oni traže SEFTA“Southeast european“, dakle traže, „free trade agreement“, dakle, traže da to bude jugoistočne Evrope trgovinski sporazum u kojem bi oni bili predstavljeni kao republika Kosova.
Sada, ako mi Srbi kažemo, ne možemo da prihvatimo republik Kosovo, oni će reći – vidite vi Srbi niste za slobodan protok robe, ljudi, kapitala i usluga. A mi ukoliko bismo imali sve njihove odluke, samo da se poštuje CEFTA sporazum koji smo svi prihvatili još iz 2006. godine, koji je dobar sporazum i da onda radimo zajednički na daljem unapređenju, na onome što radimo sa Severnom Makedonijom, na 247, radu fitosanitarnih inspekcija , veterinarskih inspekcija, na administrativnim prelazima, kako mi kažemo, graničnim prelazima kako oni kažu, mi bismo postigli mnogo veće uštede za naše firme, za naša preduzeća, njihove firme, njihova preduzeća, mnogo veći o bolji promet i sve drugo. Oni za to nisu zainteresovani. Iza svega što govore, kod njih se krije želja samo za više pečata, za više markica, na kojima će da bude njihov dvoglavi orao i apsolutno ništa više.
Ne mogu to da vam objasnim, da vam ponudi bombonu, ja ću da pogledam prvo šta ima na toj bomboni, jer ništa što rade nema veze sa realnim životom. Oni imaju sve moguće probleme ovog sveta, što se njihove ekonomije tiče, možda jedino mogu da kažem u ovom trenutku, da Crna Gora ima veće, ali sve moguće probleme ovog sveta imaju, ali oni se time uopšte i ne bave, ne zanima ih. Oni ljudi imaju gotovo tri puta više u novcu koji dobijaju iz inostranstva od svojih sunarodnika. Oni ne mogu ni sa čim da se porede i ni u čemu da se porede sa centralnom Srbijom.
Dakle, kada sam govorio o nabavku oružja, ostao sam dužan, obećao sam vam, oni u periodu od 2022. do 2024. godine predviđeno je povećanje budžeta KSB sa 67,3 miliona u 2021. godini na 100,6 miliona u 2022. godini, odnosno 114,4 miliona u 2023. godini, i 133,1 milion evra u 2024. godini. Najveće povećanje budžeta planirano je oko 26 miliona evra za 2022. godinu i to za realizaciju projekata iz kapitalnih investicija, što podrazumeva uređenje postojeće izgradnje nove infrastrukture i nabavku naoružanja i vojne opreme.
Kosovske snage bezbednosti su do sada opremljene sa 118 vozila tipa Hamer, 17 vozila tipa Kobra, 22 motorna vozila tipa Landrover, 44 motorna vozila tipa Mercedese puh, jednim kamionom Mercedes aroks, to je pogon na osam točkova i kamionom frigorajfer Mercedes, četiri puta četiri. U narednom periodu planirana je nabavka tri laka helikoptera i tri srednja transportna helikoptera i to sve pod uslovom da ekonomija ide danas mnogo bolje nego što je išla do juče.
Naravno, tu sad postoji jedna mala opasnost pošto su doskoro imali veliku vežbu sa, pre svega, Amerikancima i zapadnim partnerima i na toj vežbi su učestvovali i blek hok dakle, „crni jastrebovi“ ako se ne varam folkan je kao soko, kao hoke, dakle, „crni jastrebovi“ i učestvovali su patrioti i naravno nemamo nikakvih pokazatelja da će im Amerikanci to ostaviti, ali nemoguće je isključiti takvu mogućnost na teritoriji Kosova.
Ono što je problem u svemu tome, to je činjenica da je proces transformacije OVK-a u oružane snage Kosova, zaista rezultat jednostranog tumačenja i primene Rezolucije 1244. i zapadne sile to objašnjavaju i pravdaju promenom činjeničnog stanja na terenu.
Kada ih pitate zašto kršite Rezoluciju oni vam samo navedu tu sintagmu, tu rečenicu, promena činjeničnog stanja na terenu.
Dakle, tih pet reči iskoriste i to vam kažu i vi naravno kao odgovoran čovek šta da radite, da ulazite u sukob sa NATO-om, nije ozbiljno, nije odgovorno, kažete, pa nije baš to u skladu sa pravnim principima, u skladu sa pravnim normama, pozitivnim međunarodno javno pravnim propisima, ali šta da radite.
Dakle, što se tiče kosovskog nasleđa, na kojem oni insistiraju to je nešto o čemu su krenuli da govore svojevremeno gospođi Olbrajt, koja je veoma, veoma uticajna i danas strahovito uticajna, gospođa Klinton, takođe strahovito uticajni ljudi i veoma uticajna žena, dakle, oni su krenuli da govore o kosovskom nasleđu upravo u tom smislu i evo, ja vam sada to govorim, da se plašim da će oni u budućnosti kada budu videli čvrstinu i snagu, naše crkve na terenu, i donekle odlučnosti srpske države ako hoćete. Dakle, oni će tada ići na nešto slično što su pokušali da rade u Crnoj Gori sa Mirašom Dedejićem na formiranje Pravoslavne crkve na Kosovu, kao formiranje Pravoslavne crkve u Crnoj Gori, čekajte to su pokušali da rade tokom Drugog svetskog rata u Hrvatskoj, kada su prvo izmislili Hrvatsku pravoslavnu crkvu, zatim radili na Pravoslavnoj crkvi u Hrvatskoj i to je bio prvi i jedan od osnovnih razloga zašto imati danas, možete u Glasu Koncila, hrvatskom u arhivu da pronađete slike iz kamenskog ili Kamenova kod Karlovca, gde se u jednom danu 420 Srba, koji su došli sa srpskim barjakom pokatoličili, a vratili su se hrvatskim barjakom, sa belim šahovskim poljima, prvi, dakle, sa ustaškim simbolom.
Dakle, to su njihovi planovi i nemamo nikakve sumnje, videćete veći uticaji porodice Gašin nego svih Nemanjića, i njihovih potomaka na izgradnji manastira bilo gde na Kosovu i Metohiji, dakle, tako da, to je ono što Albanska deca uče i to je ono što će nastaviti da uče, i po tom pitanju svakako bez podrške međunarodne zajednice teško da ćemo moći mnogo toga da sačuvamo i odbranimo ma koliko se trudili i borili.
Ono što je, govorili ste o briselskoj administraciji da ponekad ne razumeju, ja moram da kažem da su ti ljudi bili korektni u svim razgovorima, nemam šta da zamerim, ni Borelji, ni Lajčeku, zaista nemam šta da im zamerim.
Druga stvar, da li im zameram poneku izjavu posle toga kada ne smeju da kažu o čemu su prisustvovali, ali tu ih razumem, oni moraju da budu sve vreme da drže balans, pa čak i kada nema balansa u nečijoj krivici ili u tome koliko je neko u pravu i ko je šta radio i činio.
Ali, što se tiče samog načina vođenja razgovora ne mogu da im kažem ništa niti da im zamerim bilo šta, ali pri svemu tome ja dobro razumem, kao što sam siguran da i vi svi dobro razumete kuda svi vode taj proces i kuda bi želeli da ode taj proces.
Pri svemu tome kada se priča o zajednici srpskih opština i svemu drugom tu nema dovoljno odlučnosti, dovoljno pritiska na Albance, već svi gledaju kako i na koji način da im neko ugodi i tome prisustvujem već gotovo decenijama, ne prvi put, ne drugi pute, već gotovo decenijama.
I šta god da urade, kako god da urade, uvek će da ponavljaju i da vrše istu vrstu pritisaka, kao i ranije.
Što se tiče imovine, za vas gospodine Krkobabiću, samo još jedan detalj, kada pričamo o našoj imovini, mi imamo toliko strašan problem, samo o tome retko govorimo, zato što mi volimo da čujemo jednu rečenicu, koja kaže, imamo pravo, a ni sami nismo dovoljno svesni realnosti.
Mi u ovom trenutku nismo u stanju da imamo 70 hiljada zahteva za povratak naših ljudi, za povratak u njihove stanove, njihove kuće, a pre svega u stanove u Prištini, velikim gradovima, Peći, kako Albanci kažu – Peji, Prizrenu ili Uroševcu, kako Albanci kažu – Ferizaju, nije ni važno kako i šta kažu.
Dakle, šta su oni uradili? Tu agenciju je svojevremeno vodio Maser Šalja, ako se ne varam, jedan od ozloglašenih pripadnika OVK, tzv. OVK i oni su uradili to da smo mi, o tome malo znamo, ali da vas obavestim, oni su napravili sledeću stvar, Srbi dođu sa svim papirima, sačuvali su ih, izvodima iz zemljišnih knjiga, svim tapijama, svim katastarskim izvodima, i kažu, ljudi, mi smo ovde živeli 30,40,50 godina, ovo je sve naše, a Albanci kažu – to je falsifikovano i dovedu dvojicu svedoka, koji nikada u blizini nisu ni živeli tada, i dvojica albanskih svedoka, kažu da su oni videli njih i da su sa njima živeli 20 godina, iako su živeli 70 kilometara udaljeni, 50, 20 ili 100 kilometara, i ta agencija je njima dodeljivala stanove.
Mi ne možemo da se vratimo nigde, mi ovde pričamo ponekad bajke, sebe obmanjujemo, ali nema tog suda na svetu koji će to da nam vrati, zato što će da vam kažu da je došlo vreme apsolutne zastarelosti, ništa neće da nam daju oko imovine, oni samo hoće da konvertuju sve što je državno i društvena imovina, da direktno konvertuju u imovinu „ republjik Kosovo“.
Kako ćemo da pregovaramo? Naravno, tući ćemo se, borićemo se, ne moram to da vam govorim, hvala na tome što primećujete da se neko bori i da se neko trudi.
Ja sam danas gledao, ja sam ovde četiri sata i nisam se pomerio, budite fer i recite koliko je ljudi bilo od vas da ste sve vreme sedeli i da niste ustali, a ja sam pre toga radio pet sati već i došao sa sastanka sa Luiđijem Dimajom.
To je odgovor vama Dragane Markoviću, na to kada kažete, pogledam pa neko tapše ili ne tapše. Ja nemam tu vrstu pristupa, nikada ne pogledam nikoga da bi tapšao.
A ako me pitate, saglasan sam sa vama i mislim da ne treba da postoji partijska uskogrudost i ako neko nešto pametno kaže, može da bude iz protivničkog tabora, a pogotovo što vi niste iz protivničkog tabora, i ako je nešto dobro i ako je nešto u redu, što treba da se pozdravi, nikada nisam imao problem da naši ljudi aplaudiraju i to sada kažem javno da bi to znali. Bilo da to kaže gospodin Jovanović, bilo da kaže gospodin Krkobabić, bilo da kaže bilo ko iz manjinskih stranaka, SPS, PUPS, bilo koje druge stranke i nemam problem sa tim.
Ali imam problem sa tim kada vidim da ima 40 poslanika kojima ni ova tema nije bila dovoljno važna da bi došli u Skupštinsku salu, nije mi divno kada vidim da mali broj poslanika može da izdrži da sedi 6 ili 7 sati, ne znam kako onda radimo 8 sati, ne daj Bože da treba da radimo 10, 12 ili 15 sati i to mi nije lepo i to mi pokazuje da neki ljudi misle da postoje važniji poslovi od važnih državnih i nacionalnih pitanja.
To mi pokazuje da nema dovoljno entuzijazma i tu sam saglasan sa vama, kao što sam video da su neki od mojih savetnika, koji su sedeli u gornjem delu, kako je došlo vreme ručka, izgubiše se, pa me pitaju kako da mi donesu da jedem.
Pa šta da jedem, ovde pred vama da jedem pasulj i grašak pred vama, to je ono što sebi zameram, pre svega, da budem iskren, ali to je kada naviknete nekoga da mu vi sve obezbedite i da on ne mora mnogo da se trudi, i da misli da je uskraćen za nešto ako nije dobio deset puta više nego što zaslužuje. Ali to je već neka druga priča, nema veze sa KiM.
Što se tiče drugih vaših primedbi, da sam bio nedovoljno oštar po pitanju naših političkih protivnika, namerno nisam želeo da govorim mnogo o njima. Pomenuo sam samo jednog i to upravo zato što je Šaip Kamberi govorio pohvalno o odluci Međunarodnog suda pravde, i koliko sam razumeo, srdačno se zahvalio našem tadašnjem rukovodstvu što je to mogao da učini.
Ne mislim da je ovo najbolje mesto da to činimo i radimo, iako kao što znate, nemam nikakvog straha i nikada neću da im se dodvoravam ni na koji način, zato što mislim da su zemlju razorili i po ovom i po svim drugim pitanjima.
Najstrašnije je kada nam drže predavanja o Kosovu i Metohiji, oni u čije je vreme nezavisnost Kosova proglašena protivpravno, a njihova reakcija je bila takva da niko od vas ne može ni da se seti, čak ni teksta saopštenja i možda to mnogima od vas iz centralne Srbije nije ni važno, ali ovde sa nama sede ljudi sa Kosova i Metohije i niko od njih ne može da se seti ni jedne rečenice, a kamoli nekog poteza koji su napravili.
Jedino čega se sećam to je da su progonili sve Srbe koji su učestvovali u rušenju graničnog prelaza Jarinje i to su ih gonili i progonili sa takvom strašću, sa takvom jezivom strašću, da to nisam video u političkom delovanju. Dakle, trebalo ih je sve ne pohapsiti, nego pobiti zato što su se ljudi suprotstavljali postavljanju granica između Srba i Srba, a danas bi da nam drže patriotske pridike, iako se trudimo na svaki način da ispravimo sve ono o čemu su nas jednim delom, neću biti nepošten, pa da kažem da je u potpunosti njihova krivica, mnogo je krivice i na devedesetim, a sad ću vam pokazati i na periodu mnogo ranije.
Dakle, nama predstoji velika, teška borba sa neizvesnim ishodom i nama ostaje da se trudimo, držimo, čuvamo i borimo da pokušamo da budemo što je moguće jedinstveniji, jer ako smo zajedno, ako smo jedinstveni, kako ime vaše političke partije kaže onda ćemo biti neuporedivo snažniji, onda ćemo moći da se suprotstavimo brojnim pritiscima i da dobijemo više od onoga kako mnogima izgleda da možemo da dobijemo danas.
Zato sam zadovoljan i zbog jučerašnjeg sastanka i zato oni koji su uvek protiv Srbije posebnu nervozu pokazuju zbog takvih sastanaka, jer oni u tom sastanku vide da se neko prodao Vučiću, iako su me ti ljudi napadali, pa sam im odgovarao, ne razumeju da je to pitanje opstanka Srbije, da je to pitanje naše budućnosti, jer za njih ne postoji ni jedno drugo pitanje osim - kada će moći ponovo da otimaju narodne pare i ništa više, i zato im je svako ko bi da priča o državi, ko bi da priča o državnim pitanjima taj je uvek problem, jer njih država, državni problemi, problemi naroda, problemi građana nikada ih nisu zanimali.
Rekao sam da ću vam pročitati određene podatke da vidite kada smo napravili najveće probleme i greške i kada nismo razumeli šta je to što se zbiva oko nas.
Naime, u popisu stanovništva iz 1948. godine Srba je bilo 23,6%, Crnogoraca 3,85%. Dakle, ako to dobro izračunate gotovo 28%, pri tome je bilo i neopredeljenih Muslimana 1,33%. Dakle, oko 30% sve ukupno.
Godine 1953. bilo je 23,51% Srba, gotovo isti broj. Godine 1961. 23,55% proporcionalno isti brojevi. Međutim, katastrofa za nas nastaje u periodu između 1961. i 1971. godine.
Dakle, apsolutna katastrofa i mi se nikada nismo bavili analizom šta se sve zbivalo u periodu između, pre svega 1961. i 1981. godine, ali sada govorim o 1961. i 1971. godini. Dakle, 1971. godine Srba svega 18,35%, Albanaca čak 73,66%, a već 1981. godine Srba je svega je 13,22%. Dakle, sve što smo izgubili, izgubili smo između 1961. i 1981. godine. Posle toga smo se svim mogućim merama, na sve moguće načine, čak i držali do 1991. godine.
Godine 1991, naravno imali smo mnogo manje, ali manji pad proporcionalno nešto preko 10%. Dakle, sve što smo gubili, gubili smo suštinski između 1961. i 1981. godine. Nismo razumeli da su se Albanci ponašali mnogo odgovornije i da su se borili za svoju državu, ne bih da kažem na koji način da mi neko ne bi rekao da sam to zloupotrebio, ali su bili mnogo mudriji i mnogo pametniji i mnogo više voleli svoj cilj, nego što smo to mi Srbi želeli.
Kada sam vam danas ispričao pričao o Košarama i o tome kako ne treba da budu prisutne zato što su počinile neko delo, a ko bi nam zemlju branio? Koliko smo to imali poslanika na Košarama? Koliko smo akademika imali na Košarama? Koliko smo profesora imali sa političkih nauka, pravnog fakulteta ili odakle? Nula, ili jednog sveukupno? Nula ili jednog, zato što smo mi bili pametni, a neki drugi treba da ginu za nas, a mi ćemo da tražimo da ljudi uvek treba da ginu, pošto mi dobro razumemo naše nacionalne interese.
Kad nas neko pita što ne razmišljamo o deci, razmišljamo o sebi samo. Hoćemo da živimo svoje lepe živote ne interesuje nas šta će biti posle nas. Izvinite što sam brutalan i znam da ću biti meta napada svih mogućih, da li je tako? Pa, tako je. Pa, šta se onda čudite što su nam ovakvi rezultati? Što se onda svi čudimo što su nam ovakvi rezultati?
Koliko god podrške da dajemo ta podrška se vidi samo u siromašnijim krajevima da možemo da imamo više dece. Tamo gde smo najbogatiji, tamo gde je najviša stopa rasta, tamo gde su najviše plate, tamo gde su najviše penzije, tamo imamo najmanje dece. I što su veće plate to imamo manje dece.
Dakle, obrnuto proporcijalno, neko će reći nešto je skupo. Danas imamo najviše standarda u svojoj istoriji, imamo najmanje dece u svojoj istoriji, a nismo spremni da razumemo da to rešavamo, kao što rešavaju neke druge zemlje, jer smo ksenofobični i gadljivi smo na svakog ko drugačije malo izgleda od nas, kao što nema poslanika ovde koji mi neće reći kako je bio mnogo vredan, a sam sam danas mogao da vidim da im je teško da sede po četiri sata, moraju da izađu deset puta, isti je slučaj sa ministrima, isti je slučaj sa svima drugima.
Kao što vidite, nemam nikakav strah ni od toga šta će da bude na nekakvim izborima i šta će ko da mi kaže zato što govorim suštu istinu i svaki građanin Srbije zna da govorim suštu istinu, samo što ne sme niko da je kaže, zato što će neko da mu kaže da sam povredio nečija prava na slobodno roditeljstvo, da sam povredio ne znam čije pravo na šta već. Kako očekujete da opstanemo? Kako mislite da opstanemo?
Gospodinu Pastoru želim da kažem da sam veoma zadovoljan saradnjom kojoj imamo sa SVM i odnosima koje imamo sa pripadnicima mađarske nacije uopšte i sa pripadnicima mađarske manjine u Srbiji. Ti odnosi su i prijateljski i bratski i mi nemamo ništa protiv mađarskih investicija u našu zemlju, mi nemamo ništa protiv podrške koju Mađarska pruža Mađarima u Vojvodini, naprotiv, srećni smo zbog toga i to kažem u svakom trenutku i na svakom mestu.
Da li nekom smeta što grade Akademiju TSC u Bačkoj Topoli i što će da bude 30 fudbalskih terena i što će neka deca moći da igraju? Kao što ste videli, u toj ekipi uvek igra jednako ili više Srba nego Mađara. Kome je to problem? Nikome.
Super, povećavaju i naš BDP. Rade zajedno sa nama na razvoju šest ili sedam opština u kojima Mađari predstavljaju većinsko stanovništvo, ali ne samo to, oni zajedno sa nama učestvuju i u izgradnji kombinata za preradu prehrambenih proizvoda. Dakle i u centralnoj Srbiji, pomažu nam i u Republici Srpskoj, pomažu na mnogim mestima i zaista moram da kažem da sam veoma zahvalan na konstruktivnosti i SVM i ponosan na odnose koji Srbi i Mađari danas imaju.
Ne zaboravite, pre samo dvadeset godina pričali smo o tučama u svakom mestu na teritoriji severne Srbije, danas, ne samo da se o tome ne govori, već to gotovo da i ne postoji. Zaista sam veoma zadovoljan zbog toga i kao predsednik Republike ponosan i verujem da i sa drugim pripadnicima ostalih nacionalnih zajednica možemo da izradimo takve odnose, pune poverenja.
On je govorio o važnim projektima, dakle, od Subotice-Segedin, to je taj komjuding saobraćaj, za njih je veoma važan, jer mnogi uče, rade u Segedinu, treba da se vrate u Suboticu. Izgradićemo ceo taj krug i prema Baji, dakle da pomognemo našim građanima i iz Kanjiže, i iz Subotice, i iz Čantavira, Bajmoka i Malog Iđoša, da to mogu da urade. Mi u to ulažemo veliki novac, biće to i preko 60 miliona evra i mislimo da je to veoma važno za nas.
Pruga Beograd-Budimpešta, deo Beograd-Novi Sad, verujem da će u potpunosti biti najkasnije u februaru otvoren za sve građane, a mi ćemo moći već test vožnju da imamo u novembru ili najkasnije u decembru, što će u potpunosti da promeni izgled Srbije.
Sve ovo sam govorio da bismo dobro razumeli koliko nam je važno, da bismo se vratili na početak, da bismo razumeli koliko nam je važno da čuvamo mir, da čuvamo stabilnost, da gledamo svoj ekonomski napredak, jer ekonomski napredak ne dolazi od sebe. Morate bezbroj preduslova da napravite da bi zemlja mogla da ide napred, da biste mogli da budete uspešni.
Da li neko misli da, ne znam, predstavnici bivše vlasti nisu želeli da grade bolnice? Na stranu što ih je više interesovao privatni džep, ali naravno da su želeli. Pretpostavljam da su želeli. Normalni ljudi bi želeli, ali nisu ni mogli. Nisu mogli zato što su bili nesposobni da pronađu mehanizme kako se stvara rast, jer se oni hvale rastom od -3,5, a mi se hvalimo rastom od 7%. Dakle, u tome je suštinska razlika. To su milijarde i milijarde u pitanju.
Mi možemo da se hvalimo. Uskoro ćemo do 1. septembra da završimo i Kovid bolnicu u Novom Sadu, videćete koliko će nam biti potrebna na jesen i zimu, kao što smo izgradili u Kruševcu i Beogradu, Klinički centar u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, bolnice svuda po Srbiji. To možete kad imate novac. To nije pitanje želje i da li vi lepo govorite ili ne govorite lepo. To je pitanje činjenica. Zato je važno da razumemo činjenice oko Kosova i Metohije.
Možemo mi sebe da obmanjujemo i da kažemo – nama pripada 58% imovine. Možda je pisalo nekada, možda piše i danas negde. Mi do toga da dođemo, sem na silu, ne možemo. Samo hoću da vi to znate, a neka vas laže neko drugi. Neka vam priča neko drugi da je to moguće.
Otiđite, molim vas, prošetajte da vidite. Pričao sam sa pokojnim patrijarhom, blaženopočivšim patrijarhom Irinejom bezbroj puta. On je uvek hteo, posle svakog razgovora je želeo, kao što, verujem, da ću to da činim i sa patrijarhom Porfirijem, on je uvek želeo posle svakog razgovora u Briselu da dođe da me vidi i da mu pričam. Ja sam mu govorio i on je perfektno razumeo poziciju i politiku Srbije. Jedan divan čovek, ali mi je u jednom trenutku rekao – Aleksandre, znam ja i razumem sve ali, imam 87 ili 88 godina, ja ne mogu da razumem da bilo koje parče Kosova i Metohije ne bude naše. Ja sam mu rekao – ni ja, ceo život živim sa tim. Ali mi je onda dodao, da budem iskren – ali to što ja ne smem da ti kažem, a što sam video na Kosovu i Metohiji dovoljno je da znaš da razumem i zato i slušam ono o čemu mi govoriš.
Dakle, pođite putem kojim hoćete, pođite putem Priština-Peć, kao što sam ja išao, verujte mi, Boga ćete da molite da ne idete više tim putem, a neću ni da vam kažem sve zašto. Od oznaka za srpskog agresora, za srpskog zločinca do svega drugog. To vam govorim o glavnom putu, a neću da vam pričam o svemu sporednom.
Zato vas samo molim da, kada krenemo sa tim kafanskim busanjem u prsa, dobro razmislimo kakve su posledice, kao što sam umeo dovoljno čvrsto i dovoljno snažno i bez umora od Kosova i Metohije da zamolim Kurtija i da mu tri puta kažem – molim te, nemoj da pokušaš da zauzimaš Valaču i tako ću nastaviti da se ponašam ne zato što se plašim njega ili zato što se plašimo njihove snage, jer ovo nije snaga, sem u ljudstvu. Ovo što oni imaju to nije snaga za četvrt bataljona srpske vojske. Ništa. Nepostojeća sila.
Nije to u pitanju. U pitanju je naša budućnost. U pitanju je možemo li da se hvalimo i sledećih godina da smo privukli najviših stranih direktnih investicija, možemo li da se hvalimo time da nam zemlja napreduje, da gradimo nove puteve i pruge, možemo li da sačuvamo dobre odnose i sa Zapadom, a ne samo sa našim kineskim i ruskim prijateljima, jer bez dobrih odnosa sa Zapadom nećemo imati toliko stranih direktnih investicija, pa ćemo onda za dve godine da pričamo o tome a zašto nemamo plate i penzije
i zašto nam ne rastu onom brzinom kao što su nam rasle pre toga. Sve je to povezano i samo vas molim da to razumete i samo vas molim da ne povećavamo očekivanja našeg naroda.
Nisam dezerter i neću da pobegnem i neću da prihvatim ni ultimatume, niti će im neko potpisati bilo kakvo priznanje. To će uraditi neki koji budu došli posle mene, ali vam kažem samo nemojte da svoj narod obmanjujemo i pričamo o tome kako nam je situacija idealna, jer vam niko od ovih ljudi gore ne veruje kada to pričate.
Da li vi mislite stvarno da je moguće da dobijete 85% glasova na Kosovu i Metohiji zato što postoji velika mašinerija partijska uz sve priče o tome da sam izdao Kosovo i ne znam šta sve? Pa, ne možete vi ovim ljudima koji su gore, koji žive, da to objasnite. Oni znaju koliko brinem za svakog od njih pojedinačno. Svakog pozovem i telefonom kada mu pozli, a ne kada ga progone prištinske vlasti, do toga da gledam šta možemo u svakom selu da uradimo zato što dobro razumem sa čim se suočavaju.
Oni moraju da prođu svaki dan i na Jarinje i na Brnjak i na Merdare i na Končulj i na ko zna koji već, kako mi kažemo, administrativni prelaz. Kada ih pitamo kako im je? Kada smo pokušali da stanemo u njihove cipele i da uđemo?
Imam ja jednog u mom Kabinetu, iz kafića izašao, jak, nabildovan, dobar, pošten momak – ma, ja sam spreman da idem i ja mu kažem – nemoj, molim te, nemoj kada te molim, ali samo te molim, evo, ja ti plaćam, koliko ti treba, tri dana, otiđi u Kačanik, u hotel i samo tamo prenoći, dve noći i tri dana, nemoj više i onda se vrati da mi kažeš. Vratio se taj momak, sjajan momak, fotograf, i kaže – predsedniče, ja sam se šalio i pogrešio sam što sam vam to govorio i što sam to rekao, ja hoću da ostanem ovde u Beogradu i da vidim kako ću da živim dalje.
Dakle, pustite to, da razgovaramo sa našim narodom, sa ljudima koji stvarno žive na Kosovu, jer oni znaju sa kakvim se mukama suočavaju, posebno ljudi južno od Ibra, ljudi u Metohiji, ljudi u Kosovskom pomoravlju, Sirenićkoj župi, pa čak i u centralnom Kosovu. Centralno Kosovo, gde smo imali većinu, svuda, od Uroševca, od Lipljana do Prištine, pa bogami i do Belaćevca i preko Obilića, odnosno Babinog Mosta, Plemetine, Prilužja, dobar most preko Vučitrna do Kosovske Mitrovice, danas, što bi Leskovčani rekli, tanka rakija.
Pomažemo našem narodu gde možemo i kako možemo na svaki mogući način, ali situacija nije idealna. U svakom slučaju, ono na šta ja vas pozivam to je na borbu, na jedinstvo, ali i na razumevanje realne situacije, jer samo tako moći ćemo dobro da odmerimo i protivnika, da dobro razumemo njihove potrebe i njihove zahteve i da dobro odmerimo silinu naše energije, snage i nadam se pobede, a pobeda u budućnosti je i mir i stabilnost i bezbednost i očuvanje naših nacionalnih i državnih interesa.
Hvala još jedanputa.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, zahvaljujem se gospođi Bećiri na stvarima koje ste izneli, i što se nestalih osoba tiče želim da vas uverim da vaša država Republika Srbija čini sve da pronađemo osobe za kojima njihovi bližnji tragaju. Želim da vas uverim da nemamo nikakvih razloga da na bilo koji način sprečavamo istragu, jer to smatramo vrhunskim i najvažnijim civilizacijskim pitanjem, upravo zato smo 21 od 21 tražene lokacije zajedno sa ljudima između narodne zajednice, albanskim predstavnicima, iskopali prostor na tim lokacijama i učinili sve da pronađemo tela onih koji su stradali u našim međusobnim sukobima.
Voleo bih da isto tako inicijativu uputite i onima koji se ne osvrću na naše molbe, da nam dopuste pristup na još devet lokacija gde mi sumnjamo da se nalaze ubijeni Srbi. Siguran sam da ćete vašim ugledom to učiniti da prištinske vlasti to omoguće upravo zbog onoga što ste rekli zbog majki koje traže svoju decu, a odmah da vas obavestim da čak 36% u ovom trenutku nestalih su srpske nacionalnosti, tako da verujem da ne postoji razlika između majki i njihove ljubavi prema deci, da tako zdušno i strasno, kako se zalažete za prava albanskih majki, što podržavam u potpunosti, da ćete na isti način tražiti takva prava i za sve srpske majke. Što se nas tiče mi ćemo učiniti sve da ovaj težak posao nastavimo.
Zahvalan sam vam na tome što ste primetili koliki je značaj i izgradnja Koridora 10, mnogo smo novca uložili da konačno završimo i Grdeličku klisuru i kompletan put do granice sa Severnom Makedonijom. Smatramo da je to dobar uslov ili najvažniji preduslov da bi došlo do većeg ulaganja u dve opštine Bujanovac i Preševo. Ne znam što ste zapeli za Medveđu i ne znam kakve veze imate mnogo sa Medveđom, ali želim takođe da vas obavestim da smo mnogo uložili u Medveđu, da nastavljamo da ulažemo da smo više puteva asfaltirali u Medveđi u prethodnih pet godina, nego u prethodnih 70 godina, da smo uradili, pogledajte to je bukvalno kao pista prema Lebanu, sve prema Leskovcu, prema nekoliko sela koja su nam tražili čak i gore prema Radan planini gde smo počeli da radimo, još nismo završili. U svakom slučaju mnogo toga smo napravili od renoviranja doma zdravlja do svega drugog, tako da ćemo nastaviti da ulažemo u Medveđu, ali imate moju reč da ćemo veoma ozbiljno nastaviti sa ulaganjima ne samo u porodilište u Preševu, koje smo uradili, već i u sve druge institucije i u dovođenje investitora na teritoriju Bujanovca i Preševa.
Za nas je od ključnog značaja posle rešavanja pitanja Vranjske banje, za one koji ne znaju, to je jedno od ključnih mesta, odatle je Kralj Petar i otišao na Solunski front i najčešće je koristio, uprkos besmislenim napadima dela političkih protivnika koji više bukvalno ne znaju šta će sa sobom, što će biti veoma važan signal za razvoj Pčinjskog okruga uz mnoge druge stvari koje smo uradili. Bujanovačka banja je od izuzetnog značaja za sve nas i za sve vas i dajem vam reč da ćemo posle rešavanja pitanja mnogih banja, ali želim da vam kažem da su i naši češki prijatelji pokazali interesovanje, kad već pričate o opštini Medveđa za Sijarinsku banju, pa ćemo i tu nastaviti razgovore da deo kapaciteta zadržimo u srpskom vlasništvu, a da za deo kapaciteta dovedemo one koji su najbolji u Evropi i koji su i kroz Češki Krumov i kroz Karlove Vari pokazali kako umeju takvim resursima da upravljaju.
Dakle, daćemo sve od sebe imate moju reč da ćemo se boriti za dovođenje investitora u Bujanovačku banju, kao što ćemo pokušati da dovedemo i dobrog investitora na područje „Guma plastike“, ali ne samo „Guma plastike“, da mi ne biste rekli da se to tiče samo istočnog dela opštine Bujanovac ili dela opštine Bujanovac gde žive pretežno Srbi.
Ne moram da vam govorim da smo i u Levosoju obnavljali gde sam i lično bio, dakle, od škole do puteva, ulica i svega drugog, ali smo to spremni da radimo i na zapadnom delu opštine bez obzira na činjenicu da su Srbi izbačeni iz vlasti u opštini Bujanovac i da im se na svaki način uskraćuju prava. Mi ćemo pokušati da podignemo vaše poverenje u nas, našim odgovornim ponašanjem, našim ozbiljnijim ili delimično promenjenim pristupom, pa onda verujem da ćete vi u mnogome promeni i svoj pristup i prema srpskom narodu i prema političkim predstavnicima srpskog naroda.
Zahvalan sam vam na tome što primećujete koliko se razvijaju Vranje, Niš, Leskova i mnoga druga mesta. Tačno je, ali je tačno da smo najviše ulagali upravo u jug Srbije i tu očekujemo i najveći porast, iako i dalje ne može da se poredi po životnom standardu ni sa Beogradom, ni sa Novim Sadom, ali verujem da ćemo zajednički uspeti da to promenimo. Lično sam učestvovao u otvaranju sedam fabričkih, velikih fabrika, fabričkih pogona na teritoriji grada Niša, u Leskovcu najmanje tri, u Vranju, Vranjskom okrugu, Pčinjskom okrugu, dakle, u najmanje tri ili četiri, računam da će „Teklas“ da pojača svoju poziciju u Vladičinom Hanu, što bi bilo od velikog značaja. Plašim se da ćemo imati problema sa nekim stranim investitorima zbog korone i zato ćemo gledati da dodatno pomognemo Vranje i da dodatnu saradnju napravimo sa Severnom Makedonijom, pa da pozovemo neke od investitora da ulože u Vranje i Kumanovo, što bi bila dobra poruka. U Kumanovu žive i Makedonci i Albanci i Srbi, pa bismo zajednički mogli da prihvatimo određene velike investitore. Tako da o tome sam razgovarao nedavno sa premijerom Zajevim i verujem da bi to moglo da budućnosti da budu dobre vesti, kao što sam razgovarao i sa premijerom Ramom. Narednih dana ću ponovo imati zum konferenciju da vidimo šta je to što zajednički možemo da radimo u budućnosti.
Što se tiče diploma o kojima govorite, to je sporazum koji su pravili predstavnici bivše vlasti, ovde, kao i za katastar, vrlo loš za nas, ali ne vezano za to što je loš za nas, kada govorite o diplomama, razumem ja vaše probleme, ali niste rekli ljudima da smo mi 28 diploma prihvatili, neki drugi nisu prihvatili nijednu srpsku. Nisu prihvatili nijednu srpsku zato što ne prihvataju, a da bih vama objasnio poštovani narodni poslanici, jer zašto biste takve detalje morali da znate. Nisu prihvatili zato što ne priznaju Prištinski univerzitet izmešten u Kosovsku Mitrovicu. Mi smo imali primedbu da bismo morali da priznamo one diplome koje nemaju svoju pravu snagu i dokaz o stvarnom znanju stečenom, jer je hiper produkcija fakulteta na teritoriji Kosova, ali smo bili spremni da i to prihvatimo ukoliko bi albanska strana prihvatila, razume se ono što je normalno i što je mnogo viši nivo znanja i obrazovanja, a nudi ga Prištinski univerzitet sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
Oni to, razume se, nisu nikada prihvatili zato što oni žele politički diskontinuitet sa univerzitetom u Prištini, odnosno Kosovskoj Mitrovici. Tako da je to jedan od problema, ali gledaćemo da i taj problem rešavamo zajedno, gospođo Bećiri i da uradimo sve, posebno ukoliko postignemo dogovor sa Severnom Makedonijom i Albanijom.
Ja verujem i nadam se da ćemo postići taj dogovor i daću sve od sebe da ga postignemo, a to je dogovor ne samo o slobodnom kretanju i protoku roba, usluga, kapitala, već i da postignemo dogovor zajedničkom reagovanju prilikom elementarnih nepogoda, poplava, požara, da sve snage budu usmerene na tu jednu tačku od naše tri države, dakle, iz Beograda, Skoplja i Tirane. Ali, treći taj sporazum ja doživljavam kao možda najvažniji koji je bismo, moguće bili u situaciji da potpišemo narednih dana i nedelja, a to je sporazum o radnim dozvolama. Dakle, kada se izda radna dozvola u Tirani, da ta radna dozvola radi, odnosno vredi na teritoriji cele Srbije, na teritoriji cele Severne Makedonije i obrnuto. Mislim da bismo time drastično popravili tržište radne snage, situaciju u kojoj imamo problem.
Vi znate da mi imamo i dodatni problem, tačno je da je problem velikog odliva i posebno albanskog stanovništva sa teritorije opština Preševo i Bujanovac i za nas je važno da zato pronalazimo investitore i da pokušamo da rešimo pitanje tog odliva, ne samo ka Prištini, već ka zapadnim zemljama i nadam se da ćemo taj problem zajednički uspeti da rešimo.
Što se tiče, gospodine Glišiću, Briselskog sporazuma o kojem ste govorili da ste imali mnogo toga da kritikujete, lako je sa distance kritikovati sve. Lako je dobacivati svakome, lako je uvek pronaći lagnecov dovoljan razlog ne samo za reči kritike, već i za reči pogrde.
Nisam neko ko bi vam bio posebno zahvalan, što me danas niste nazvali izdajnikom, a inače biste to da učinite, zato što ne mislim da bih bio ni manje, ni više izdajnik da to jeste učinili.
Izdajnik bih bio da sam učinio nešto protiv svog naroda.
Dela su ta koja govore o onome jesam li kriv ili nisam kriv, a ne reči nekih drugih ljudi, koji nisu do kraja umeli da sagledaju ni težinu pozicije naše zemlje, ni težinu pozicije našeg naroda, niti su želeli da sagledaju sve ono što smo radili i koliko je to bilo važno i dobro.
Da li je bilo grešaka? Naravno da je bilo. Ja sam grešnik, nisam bezgrešan, kao svi moji politički protivnici, a najmanje su grešni kada su u pitanju pare u njihovim džepovima. To su bez greške radili i nikada nisu od toga odustajali.
Briselski sporazum je, nešto što sam rekao te 2013. godine, to se sad obraćam vama narode naš sa Kosova i Metohije, vama predstavnicima naroda sa Kosova i Metohije, u užarenoj atmosferi, imao sam dovoljno hrabrosti da odem među ljude i pred ljude koji su mi psovali, i majku i oca, i decu i govorili da sam najveći izdajnik i da im kažem – sačekajte samo neku godinu, videćete kako ćemo mi Srbi da se borimo za Briselski sporazum, a kako će Albanci da beže od Briselskog sporazuma. Nadam se da sećate kako je to bilo u Kosovskoj Mitrovici, na jednoj veoma, veoma teškoj situaciji, prepunoj emocija.
Kao što ste videli, bio sam u pravu, ne zato što sam pametniji od bilo koga od vas, već zato što sam dobro razumeo međunarodne okolnosti i prilike i zato što smo ih dobro razumeli, i zato što smo shvatali da je Priština to sve igrala samo zbog jedne stvari koju nije dobila u tački 14) ili 15) ispravljenoj, koju je trebalo da dobije, odnosno dve tačke tada, a to je Stolica u UN i druga je tačka 10) bila Briselskog sporazuma, 9) ili 10), mislim 10), koja se ticala regionalne policije, gde su oni želeli i sve vreme govorili da prihvataju, tobož, Miloševićev okrug od sedam opština, od sedam opština na severu. Dakle, to su bili: Leposavić, Zvečan, Zubin Potok, jedinstvena Mitrovica, dakle, sada bi bili severna i južna Mitrovica, Vučitrn i Srbica, odnosno „Skenderajka“ koju oni nazivaju.
U tom smislu, u tom slučaju da smo to prihvatili bilo bi na severu proporcionalno raspoređeno 67% policajaca albanske nacionalnosti, a 33% srpske nacionalnosti. Ni na jedno, ni na drugo, iako je sve već bilo gotovo nismo pristali, pa smo dobili 99% pripadnika srpske nacionalnosti u policiji za rejon sever i uspeli smo da izbegnemo Stolicu u UN.
Voleo bih da nekada o tome govori i Ivica Dačić, da vam kaže kakvi su pritisci bili, on je tada bio dobar policajac, ja sam bio loš policajac, uvek smo se mi taktički snalazili, ali je teret tog odbijanja bio na meni, jer on je bio na istaknutijoj funkciji i morao je da šalje lepše poruke.
A ja sam bio lokalna baraba koja je trebala da pokvari žurku sa Stolicom u UN, ali su ti pritisci bili bukvalno jezivi i ne biste verovali šta je sve moralo da se izdrži.
Neću ni da vam govorim, koga god da smo zvali u Beogradu u to vreme, nikog živog nismo mogli ni da dobijemo, zato što su svi bežali od odgovornosti i onda je bilo prepušteno sve tome da ja legnem tamo na patos i da kažem da spavam i da me baš briga za to što će oni da zaključuju i kakve će odluke da donose, što nas je spasilo oko Stolice UN, jer da vam kažem da je veliki broj državnih zvaničnika nije mogao da izdrži taj pritisak i već su tražili da se prihvati takav plan kakav je bio napisan, završen i potpisan već u dve strane.
Ovo vam govorim zato što sam znao da oni zajednicu srpskih opština neće da ispune, jer im nikada to nije bio ni plan, mi smo za to vreme dobili i mogućnost da se razvijamo da nam zemlja napreduje i da ona napreduje mnogo brže, nego drugi u regionu.
Ja ću vam samo navesti nekoliko primera, prosečna plata u Crnoj Gori 2014. godine je bila 505 evra, a u Srbiji 329 evra. Danas je u Srbiji 556 evra, a u Crnoj Gori je 525 evra. Samo pogledajte kakva je razlika dramatična napravljena za samo sedam godina.
Njihov BDP je tada bio 4,3 milijarde evra, a naš je bio 32,5 milijardi evra. Naš je danas, 51 milijardu, završavamo ovu godinu , a oni završavaju sa 3,7 milijardi.
Samo da vidite šta je Srbija uradila u tih prethodnih sedam i po godina.
Ja ne mogu za Prištinu da govorim, nemojte da se ljutite, jer oni ne daju nikakve podatke zvanične statističke, niti je to moguće uhvatiti, već neke fragmente hvatamo iz zaključaka Svetske banke, i na osnovu toga zaključujemo koliko je dobra ili loša situacija. Mogao sam da uzmem i BiH, koja je tada imala 372 evra, a danas 498 evra, dakle, uvek je Srbija zaostajala u prosečnoj plati, više ne zaostaje.
U vreme kada sam postao predsednik Vlade, stopa javnog duga bila je 78% u odnosu na BDP, u Crnoj Gori je 52, a kod njih je danas 106 %, a u Srbiji je 58%.
Uprkos ogromnoj podršci i pomoći koju smo dali preduzećima i stanovništvu i svima drugima. Upravo zato, obaveza više da pomognemo Bujanovcu i Preševu, Medveđi, podrazumeva se, ali ne znam baš kakve veze to ima sa vama, ali može i to. To valjda imate nekakve istorijske aspiracije koje ja ne razumem i ne znam ni na čemu su zasnovane, ali na realnosti i stvarnosti, nisu.
Dakle, dolazim sada do onoga o čemu ste vi govorili gospodine Martinoviću, da su nam držali opelo, da smo bili najgori izdajnici i da sam i danas morao da čujem da bi trebalo da budem srećan što mi neko neće reći da sam izdajnik.
Ljudi su valjda mislili da ćemo uvek da krijemo to što neko o nama govori, da se valjda plašimo nečijih reči, a ne da se plašimo suda naroda i sopstvenog dela. Ni tada nisam bio fasciniran onima koji su to izgovarali, posebno onima koji su imali priliku da pokažu kako se vodi zemlja, a vodili su je na veoma, veoma loš način, što činjenice i brojke pokazuju i dokazuju, bolje od naših emocija, bolje od svake moje priče, bolje od svake njihove priče.
Govorili ste danas i videli ste sa kakvom sladostrašću je gospodin Kamberi govorio o Jeremićevim uspesima za državu Kosovo i svima njima i njihovim reakcijma 2008. godine.
Te 2008. godine, zaboravili ste jedan detalj, niste zaboravili, iscrpan vam je govor bio, zaboravili ste detalj iz Vikiliksa, koji nikada niko mogao da demantuje, jer se plaše snimka, a to je da je Borko Stefanović tražio, u redu je to što priznajete Kosovo, samo vas molim nemojte da priznate Kosovo pre izbora, zato što će ovi ludaci iz SNS, da nas pobede.
Dakle, nije bilo važno Kosovo, nije bila važna država Srbija, ništa nije bilo važno, samo da ostanu njihove fotelje, a nisu čak ni zamolili da ne priznaju Kosovo, kao što smo mi radili na odpriznavanju ili povlačenju priznanja, kako god hoćete to da nazovete.
Nisu se mnogo nervirali, jer su rekli, neki od njih su čak govorili na zvaničnim sastancima i to da je dobro da smo konačno skinuli sa svoje grbače. Ako nemate hrabrosti da narodu kažete to u lice, da vam je to teret i da ne možete ništa da dobijete, za svoju zemlju, onda nemojte da se bavite tim poslom.
Imam dovoljno hrabrosti da kažem ljudima da je situacija teška, nimalo laka, i da će biti samo teža za nas na KiM, ali da kažem narodu da neću da se borim i da nećemo da se borimo, ne pada mi na pamet. Borićemo se svom svojom snagom, svom svojom energijom, svim što znamo i umemo, da pokušamo da iskoristimo argumente koje imamo.
Već sam vam rekao, nemojte da očekujete pravdu. Mogli smo da se pozivamo na Badentera, mogli smo da se pozivamo na koju god hoćete rezoluciju, oni meni govore o nepoštovanju rezolucije 796 ili 976, kako god. O tome da li izručujete ljude koji nisu optuženi za ratne zločine već u predmetu, bolje bi bilo da ih je sramota da o tom predmetu ne govore, o tome da li je neko prekršio pravila statuta ili svega drugog.
Kada ih pitate - kako je moguće da Florans Artman neće da bude izručena Haškom tribunalu zbog mnogo težih prekršaja, jer je Francuska suverena zemlja, a onda ta ista Francuskinja traži u Savetu bezbednosti od Srbije da za mnogo manji prekršaj mi moramo da izručimo dvoje naših državljana, onda vam je jasno da principa nema.
Šta očekujete da se osvrću na Badenterove komisije zaključke? Šta očekuje da se na bilo šta osvrću. Verujte mi da nemaju ni jedan odgovor kada god ih pitate zašto neko ima pravo na samoopredeljenje i kad neko dobija pravo na samoopredeljenje, a kada neko drugi i zašto neko drugi ne može da dobije pravo na samoopredeljenje.
Mi treba da znamo dobro i mi treba sebe da prestanemo da lažemo. Dobro je da uvek pričamo o tome, da nema principa i da se nikada nisu držali principa. Jedini principi su njihovi interesi.
Kao i danas što možete na drugim primerima da vidite kada vam pričaju. Učili smo trideset godina da je tržišna ekonomija osnovni princip funkcionisanja moderne ekonomije. Danas ukidaju tržišnu ekonomiju pred našim očima samo zato što više ne mogu da pobede u tržišnoj ekonomiji. Sad su našli nešto drugo, kako su nazvali more fere approach - više fer pristup, ne znam ni kako bih preveo tu reč tačno. Dakle, kako god hoćete, na principe zaboravite. Dokle god neko ima silu poštovaće se samo pravo jačeg.
Mi moramo da razumemo dobro gde smo, iako smo pre sedam godina imali ukupnu stopu, ukupan BDP od 32 milijarde, a danas imamo 51 milijardu, što znači da smo mnogo uspešniji i bogatiji. Mi smo i dalje mala, svakako ne bogata zemlja, koja mora još mnogo da radi, koja još mora mnogo da se bori, koja još mnogo toga mora da učini za svoje građane da bi mogli da budu ravnopravni sa građanima razvijenijeg, pre svega evropskog zapada.
Dakle, ja vas molim da u tom svom jedu i frustracijama koje osećamo zbog nepravdi koje smo nosili, zbog toga da se danas ne govori o Jasenovcu, za koje čak da uzmemo i podatke Franje Tuđmana, nema sumnje da su istorijski falsifikat, je jasno da je mnogo više ljudi, mnogo puta više ljudi ubijeno u Jasenovcu, nego recimo u Srebrenici, uz sav pijetet prema svakoj srebreničkoj žrtvi, da mi ne smemo da govorimo o Jasenovcu, da mi ne možemo da govorimo o Jasenovcu, da mi nismo mogli da snimimo igrani film o Jasenovcu decenijama, zato što niko nije hteo da se zameri ni zagrebačkoj čaršiji, ni beogradskoj čaršiji koja je neretko bila gora od zagrebačke čaršije. Prvo što je čekala beogradska čaršija, a to je da se izvinjava zagrebačkoj čaršiji, uvek.
Kažu, mi moramo da razumemo, dakle jedan - pravde nema, dva - principa nema, tri – da vidimo šta možemo da uradimo za naš narod, za naše ljude, šta je to što možemo na racionalnim i pragmatičnim osnovama da radio za našu zemlju.
Istovremeno, pod pet, ono što je zaključak i najvažnije – da gotovo po svaku cenu nikada ne možete da kažete po svaku cenu jer neko može da vas napadne, zato vam postoji Vojska, policija itd, ali gotovo po svaku cenu da čuvamo mir i stabilnost, jer je to uslov svakog našeg napretka u svakoj od sfera i oblasti o kojima sam govorio.
Pitali ste me oko Srebrenice. Nikada to ne pominjem, zato što je suviše mala stvar to što su oni meni uradili, prema zločinu koji su neki Srbi počinili. Kao što njih nije sramota neke, nije sramota da ćute o Jasenovcu, mene je sramota da govorim o onome što se meni desilo u poređenju sa onim što se desilo srebreničkim žrtvama, da budem sasvim iskren.
Da li je to nemoral nečije vlasti? Nemam nikakve sumnje da je nemoral nečiji i neodgovornost nečije vlasti, kao i međunarodnih predstavnika koji nikada nisu insistirali da se to istraži.
Što se tiče naših službi mi znamo sve napadače. Sa jednim sam čak i razgovarao. On je iz Tešnja prema Doboju. Čovek se izvinio i rekao – žao mi je, oprosti. Ja sam rekao – što se mene tiče nemam nikakvih problema i želim vama i vašoj porodici sve najbolje.
Dakle, samo da mi ne pričaju oni koji tamo nisu bili, da to nije bio skoro nikakav napad i da su me gađali plastičnim flašama itd. Dakle, neka vam o tome govore oni koji su bili.
Ali vam i danas zato kažem da sam i tada nosio visoko uzdignutu svoju glavu, ne zato što sam mislio da mnogo vredi, jer da sam mislio da mnogo vredi pognuo bih je i savio bih se i pod kamenicama i udarcima i nogama i rukama i svim drugim, ali nisam imao pravo da to uradim, jer sam ja predstavljao Srbiju, ponosan srpski narod koji je došao da izrazi saučešće, da položi cvet na Mezariju gde su mnogi nevini ljudi pobijeni, ali nisam hteo da dozvolim poniženje srpskog naroda ni na koji način, niti kolektivnu krivicu za srpski narod. Nikada to neću da prihvatim, svim onima koji i danas nameću srpskom narodu i ponosan sam na to što smem javno, otvoreno da kažem na svakom mestu.
Govorili ste nešto o onome što smo juče razgovarali - nije fer, Aleksandre ne govorimo o tome, jer smo se dogovorili da o takvim stvarima ne pričamo. Ja bih samo pozvao te ljude koji su pokazali pristojnost sa jučerašnjeg razgovora da kažu šta god misle, da me napadaju, ali da saslušaju odgovor, samo da se ukoliko-toliko u politiku razumem, pod mojim imenom mislim da niko toliko puta, pogotovo ne tako ubedljivo niko drugi nije toliko puta pobeđivao u Srbiji na višestranačkim izborima, zato mislim da imam pravo da ih posavetujem.
Nemojte da se obazirete na kritike i napade kada imate normalnu politiku, na kraju ljudi glasaju za politiku, ne glasaju ljudi za slike gde jedem grašak i gde mazim kuče, to je lepo, to je sve lepo, ljudi glasaju za sadržaj, ljudi glasaju za to kakav ste život njima obezbedili, kakvu ste budućnost njima obezbedili, ljudi glasaju za one koji poštuju svoju državu i koji se bore za svoju državu, a ne koji treba da učestvuju u svakodnevnim, besmislenim svađama, tviter smicalicama i svemu drugom.
Dakle, ja sam zadovoljan što dobar deo tih ljudi poštuje svoju državu i dobro misli svojoj državi, makar ne mislio dobro nama, znam i neke druge koji ne misle dobro svojoj državi, ali to je na narodu da sam primeti i da sam donosi ocenu.
Što se tiče avanturizma, ja sam sa vama apsolutno saglasan. Mislim da je avanturizam nešto što mi Srbi moramo da izbegnemo pre svih zato što smo uspeli da vratimo pobednički duh i pobednički mentalitet, zato što više ne moramo da pobeđujemo samo u košarci, odbojci, vaterpolu, u streljaštvu, u tekvondou, možemo da pobeđujemo u onome što je najvažnije, a to je ekonomija. Možemo da budemo uspešniji u vakcinaciji. Možemo da budemo uspešniji od ostalih u izgradnji bolnica, da imamo najlepše, najčistije i najbolje opremljene bolnice.
Sve to možemo mi sami. Ne treba nam ničija pomoć, ničija milostinja, ali za to je potrebno da se ne zalećemo i da ne mislimo da smo jači nego što jesmo. U redu je da se pohvalimo ekonomskim rezultatima, ali je dobro da znamo gde nam je mesto u svetu.
Zato ja ne hajem za te kafanske junake koji bi svakog drugog dana da nešto osvajaju, da nešto oslobađaju, ali ako može neko drugi da ide umesto njih, ako mogu neka tuđa deca da ginu, a ne njihova deca.
Da se vratim na to da sam najveći izdajnik. Jesam, za mog vremena vlasti, između ostalog, kao i vaše podrške i pomoći tome, jer vi niste imali izvršnu vlast, vi ste časno obavljali posao narodnih poslanika koji je neretko mnogo teži i važniji od mnogih naših u izvršnoj vlasti.
Podigli smo najviše crkava i manastira, pomagali smo druge bogomolje, više nego ikada, i džamije i katoličke i protestantske crkve, podigli smo hram Svetog Save, ne bismo ga završili još stotinu godina, samo da to imate u vidu. Dizali smo spomenike od Stefana Nemanje, kralja Milutina, cara Lazara, tamo gde ih nikad nismo dizali, na našim pradedovskim ognjištima i na KiM a u centru Beograda nikada nismo ni pomislili da ozbiljan srpski spomenik podignemo, upravo zbog priče o beogradskoj, zagrebačkoj i nekim drugim čaršijama, jer smo se uvek trudili da se svima drugima dodvorimo a da zaboravimo, i lepo je što je Beograd kosmopolitski grad, što je svetski grad, to je činjenica kojom se uvek ponosim, ali za razliku od drugih, predstavljao sam zemlju u vreme kada smo se setili da je Beograd i srpski grad i da ne treba da se stidimo činjenice da je Beograd srpski glavni grad, srpska prestonica i da se ne stidimo činjenice da možemo da podignemo spomenik kralju Petru Oslobodiocu u Novom Sadu, iako znam koliko je Srba bilo protiv toga.
To su stvari koje smo uradili. Jel sam zbog toga izdajnik? Jel kralj Aleksandar izdajnik što nam je spasao Hilandar, sačuvao Prohor Pčinjski? Što bi mene brinula njegova sudbina, kad znam da će za 100 godina neko da priča o meni onako kako ja danas pričam o kralju Aleksandru, onako kako pričaju monasi u Hilandaru. Otiđite pa im pohvalite Apisa, otiđite pa im pohvalite te junake, pa da čujete šta će vam reći monasi u Hilandaru. Otiđite u Prohor Pčinjski pa pitajte naše monaštvo šta će vam reći o kralju Aleksandru Obrenoviću. A što nemamo ni ulicu kralja Aleksandra Karađorđevića? Zato što smo mu sami izmislili grehove, za šta nemamo nikakvi istorijski dokaz niti bilo šta drugo, jer nam je to tako lako.
Samo smo mi uvek valjali, a oni koji su nas predstavljali nisu nikada. A ko nam je bio dobar? Miloš nam je uvek bio kriv, iako nam je stvorio modernu državu, zbog Karađorđa. Karađorđe nam je uvek bio kriv zato što je prebegao na Austrougarsku stranu prilikom sloma Prvog srpskog ustanka. Jel bio neko dobar kod nas nekada? O Mihajlu smo izmišljali razloge smrti, govorili da je to zbog švaleracije, sami lagali sebe, a ne zbog drugih razloga, o čoveku koji je dobio ključeve grada Beograda, napravio Narodno pozorište. Pa smo mu spomenik nazivali "Spomenik kod konja". Konji su oni koji su ga tako nazivali. Kako se nismo setili da bude bar "konjanik", ako smo glupi pa da zapamtimo da je spomenik knezu Mihajlu?
Ko nam je bio dobar? Kralj Milan, što je uvodio stajaću vojsku, vozove u Srbiju? Tad smo mu govorili da ćemo da uništimo sve šljivike po Srbiji tim gvozdenim konjima. A koga to nismo ubili a da nam je iole valjao?
Ne brinem ja za to šta će ko danas da kaže, brinem za to šta će ko da kaže za 50 i za 100 godina, to je ono što me rukovodi.
Vama, gospodine Dačiću, da kažem - da, ja sam ponosan na to što smo zajedno radili od 2012. godine. Ponosan sam na mnogo toga što smo napravili, uradili, što smo promenili zemlju. I da budem sasvim otvoren, ne bismo mi to uspeli sami, da nije bilo i vašeg rada i vašeg učešća i vaše podrške i svega drugog. Ne bih da merim ko je šta, kako i koliko radio, ali svakako da bi sve bilo mnogo teže i pitanje je da li bismo to uradili da nije bilo podrške i vaše političke partije i vaše koalicije i mnogih dobrih ljudi koji su želeli dobro Srbiji.
Sa druge strane, želim da objasnim nešto o čemu ste vi govorili ovde, iz malo šireg konteksta i neću duže od pet minuta, privodiću kraju.
Danas, da bi umanjili sve ono što mi ovde radimo, i kada govorite o institucijama, da ovo liči na nečiji glavni odbor, meni je glavni odbor suočavanje sa narodom, suočavanje sa mišljenjem velikog dela naroda. A da li ćemo da prepuštamo nekom drugom ulaz u parlament zato što taj neko misli da zaslužuje a da ne dobije glasove naroda, ne pada nam napamet. U Narodnu skupštinu ulaze oni koji dobiju glasove naroda. To je jedini način kako se ulazi u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Ako ste dobili glasove naroda, onda ste tu, ako niste dobili glasove naroda, onda nećete biti u Narodnoj skupštini.
Ono što je za nas takođe važno, gde ćete videti razliku, mi danas pratimo sve što Albanci rade. Sve što nismo shvatili između 1961. i 1991. godine mi im pažljivo pratimo svaku izjavu. Videli ste da znamo svaki komad oružja i oruđa koji imaju. Pratimo bukvalno sve što rade. Ja se ne stidim da vam kažem, da, mi ne potcenjujemo one koji misle da su nam protivnici, već ih pratimo šta rade i gledamo kako ćemo da reagujemo. I upravo zato se nasmejem kada mi kažu u ovim medijima pod kontrolom pojedinih tajkuna kako je malo interesovanje za Vučićev govor u Prištini. Ja kažem - hvala bogu, to znači da postaju neodgovorni, baš onoliko koliko smo mi ovde bili neodgovorni u prethodnom periodu, ukoliko je to baš tačno.
Ja to ne bih rekao da je tako, ne zbog sebe, lične sujete ili bilo čega sličnog, već bih rekao upravo obrnuto - da dođem na ono o čemu je govorio gospodin Dačić i na svo licemerje i oko povlačenja priznanja i oko svega drugog.
Primetili ste da u regionu zapadnog Balkana, da izuzmemo Srbiju, imate Albaniju, Severnu Makedoniju, Crnu Goru. Sve su priznale nezavisnost Kosova. Hrvatska je priznala nezavisnost Kosova, govorim o zemljama bivše Jugoslavije, Slovenija takođe. Bosna i Hercegovina nije, ne zato što je ne bi priznali neki drugi, već zato što srpski narod i Republika Srpska, na čelu sa svojim rukovodstvom, ne želi da dozvoli priznanje nezavisnosti Kosova. Dakle, nemojte da imate nikakvih iluzija, od Bakira Izetbegovića i od Komšića smo već čuli da je za njih Kosovo nezavisno.
Možete da pomislite kakvo je to tek licemerje da kažu - Kosovo je nezavisno za nas, a da Republika Srpska ne sme o tome da razmišlja. Kao i ono licemerje kada sam se nasmejao i pustio i nisam želeo ni da odgovaram ništa, kada Ugljanin govori o tome kako treba specijalni status da dobiju tri opštine, pa će oni da odlučuju o svojoj budućnosti. Pa, dobro. Ja mislim da ti ljudi hoće da žive u Srbiji. Bošnjaci pre svega, zato što ulažemo više nego ikada. Zato što niko drugi im ne gradi tolike puteve i auto-puteve.
Imaćemo za manje od godinu dana završen put Novi Pazar - Tutin 22 kilometara. Imaćemo auto-put urađen za tri godine do Boljara, tri i po godine. Dakle, sve što su sanjali. Da ih spojimo i sa Sarajevom i sa Beogradom, da radimo sve što možemo za njih. Ali, gde je vama odgovornost, ljudi? Pa, što ne kažete ljudima da ima 64 plus četiri srpske opštine u Bosni i Hercegovini? Gde vam je ikakva odgovornost o bilo čemu ili Srbija mora da bude odgovorna za sve vas? Da ćutimo na gluposti koje izgovarate svakog dana, koje izgovarate u svoju štetu, u korist svoje štete i da se pravimo da nešto ne vidimo, ne čujemo, ne razumemo i tako dalje?
Šta se događalo u prethodnom periodu? Kada je postojala mogućnost, ne velika, ali kada su otškrinuta vrata nekakvom kompromisu između Beograda i Prištine pola sveta je skočilo na nas, posebno oni koji su uvek radili sve što su mogli protiv interesa Srbije? Šta su prvo uradili? Pokupili su sve ove male iz regiona da im kažu - morate vi prvi da se izjasnite protiv Srbije, da vi uvek budete prvi koji ćete da kažete nešto protiv Srbije i da vodite kampanju protiv nje.
Evo, sada da vas pitam, pošto slušam svaki dan, kažu - ne interesuje ih Srbija i Srbija se meša u njihove unutrašnje odnose, a na njihovim naslovnim stranama, čak ne tabloida, piše kako sam izvršio državni udar zato što sam ne znam šta uradio kada je predsednik Vlade Crne Gore dolazio kod patrijarha. Niti me je jedan obavestio, niti me je drugi obavestio, nisam ni znao ništa o susretu, ali nešto sam kriv. Nemam pojma šta sam kriv, ali sam neki državni udar izvrši.
Sad sve to ostavite po strani. Nije mi to prvi put. Stoti put da sam neki državni udar uradio. Kažu, specifičan državni udar. Kod mene su sve neki specifični državni udari. Pošto ne mogu da govore o pravom državnom udaru, onda su sve neki specifični državni udari, ali ostavite to po strani i onda kažu - mi se sada mešamo, razumi, Vučiću, pa se izređaju svi oni ne bi li podigli sebi rejting, jer kako drugačije da dignu rejting ako nešto Vučiću ne kažu. Svi ostali su mali za njih. To su svetski lideri.
Dakle, iz njihove Vlade, pa kaže - moraš da zapamtiš Vučiću, mi smo nezavisna država, idi. Pa, dobro. I, ko vam smeta? Ko vam smeta? Da li vas neko dira? Da li smo mi priznali Boku ili Plav i Gusinje ili Pivu za nezavisnu državu? Čekajte, vi se ne mešate u unutrašnje stvari naše zemlje, a priznali ste deo teritorije Srbije za nezavisnu državu i mi ne smemo ni da vam kažemo - dobar dan, kako ste, jer se time mešamo u vaše unutrašnje stvari?
I nije vam to bilo dovoljno, nego ste govorili kako je to bila pogrešna politika, a onda ste prvi dan čestitali dan nezavisnosti Aljbinu Kurtiju, a pre toga proterali srpskog ambasadora zbog reči o Mojkovačkoj bici, a posle toga nastavili sa istom tom politikom i najavili ponovo slanje vaših izaslanika na "Oluju", da se proslavi proterivanje još 250 hiljada Srba. I sve to nije dovoljno, nego ste doneli novu. Već ste imali jednu Rezoluciju o Srebrenici iz 2009. godine, pa ste doneli još jednu Rezoluciju, da bude jasno da su Srbi počinili genocid i još ste napisali u toj rezoluciji - ne, ovo nema veze sa kolektivnom krivicom, ovo je individualna krivica, a nema nijednog lica, nema nijednog pojedinca koje su pomenuli da kažu da je kriv, nego da se zna da su Srbi ti koji su počinili genocid.
A Jasenovac, Jadovno, a što bi to pominjali? Neću da govorim o Veliki, o Plavu i o svemu drugom. Glasali su o tome, pa su to odbijali, jer to nisu ni zločini, ni genocidi, to je ništa. Samo su Srbi ti koji su genocidni i to tako treba da bude i to tako mora da ostane zapisano u istoriji. Oni će sa tim nastaviti. Moraće da nastave, zato što jedina Srbija koja je podobna, poželjna i za koju će da govore da je napredna je ona Srbija koja će da bude neuspešna Srbija, Srbija propale ekonomije, fabrika sa katancima i lancima, Srbija koja će samo da kleči i da se izvinjava.
Nije loše izviniti se kada nešto loše uradite. Ama nemojte više da se izvinjavate svaki bogovetni dan, da više ne možemo da pohvatamo za šta se izvinjavate, a da je Srbija u sve većem problemu sa sve većim brojem nezaposlenih, sa sve većim brojem uništenih fabrika i da se izvinjavate samo zato što su vama džepovi sve puniji i ni zbog jednog drugog više razloga.
Dakle, nama je potrebno, da razumemo, gradimo mir u regionu, dobre odnose sa svima, ali da im bude jasno, nema više poniženja Srbije. Ne interesuje nas vaša nezavisnost. Radite sa tim šta hoćete, ali vam ne damo više na Srbiju!
Jeste li primetili, dragi prijatelji, jeste li primetili, poštovani narodni poslanici, dragi naš narode sa Kosova i Metohije, jeste li primetili da ove godine prvi put nije čestitan Vaskrs u Prištini pravoslavnim Srbima? Niste. Mi jesmo. Mi pratimo, kao što rekoh.
Oni su iskoristili reči Teofana Nolija, osnivača albanske pravoslavne crkve, gde se radi samo o njihovoj naciji i gde počinje sa ljubavlju jedni prema drugima za naš narod, pravdu, itd. Nema čestitke pravoslavnim Srbima više, jer to je vera, znate, što bi Srbi bili posebni, što biste se Srbima i obratili, što biste Srbima i Uskrs čestitali?
Jeste li primetili da to niko u Međunarodnoj zajednici nije zapazio? Nikoga nije ni interesovalo. A što ga Kamberi ne podseti? Ode Kamberi. Što ne podseti svog druga bar da čestita Vaskrs onako kako se uvek čestitalo, onako kako mi čestitamo Uskrs katolicima, ko god da su, Mađari, Hrvati, bilo ko? To je samo jedna od stvari.
Mnogo drugih stvari imamo, a ja ću vam sada pročitati samo jednu priču oko silovanja, jer sam to i danas čuo ovde, 20.000 silovanih.
Mi imamo tačne podatke, pošto stalno govore o 20.000 silovanih Albanki. Teško je da se umešate u to. Teško je da se umešate u to, jer ne postoji odvratnije krivično delo, ne postoji odvratnija stvar. Lakše je da ponesete, da me niko pogrešno ne razume, da je neko i teško ranjen i ubijen nego da je neko silovan. Odvratno je bilo šta govoriti po tom pitanju, ali pošto oni govore o tome svaki dan, i o tome mi je Osmani govorila na Brdu kod Kranja, pa smo reagovali i Dodik i ja. Dakle, govore stalno o 20.000. Sada ću vam ja navesti tačne, precizne podatke, da biste vi znali na osnovu njihovih zaključaka, na osnovu zaključaka koje su donele njihove institucije, samo da taj podatak imate, da to možete na svakom mestu u svetu da govorite.
Dakle, prema Izveštaju generalnog sekretara UN u Misiji UNMIK 5. aprila 2021. godine, koji je podnet članicama Saveta bezbednosti, Komisija Vlade privremenih institucija u Prištini, koja je 2018. godine oformljena sa mandatom da izvrši verifikaciju i priznavanje statusa preživelih žrtava ratnog seksualnog nasilja, je do dana podnošenja tog Izveštaja primila ukupno 1.414 zahteva lica da im se prizna takav status, a status preživele žrtve seksualnog nasilja priznat je u 912 slučajeva, 880 žena i 32 muškarca. Prištinska komisija je do sada odbila zahtev za dodeljivanje navedenog statusa u 210 slučajeva.
Dakle, mi samo molimo prištinsku stranu da prestane sa paušalnim izjavama i mnoge u Srbiji i mnoge u Beogradu da prestanu sa autošovinizmom i sa napadima na sopstveni narod samo da bi pokazali da smo mi zločinci najgori na svetu.
Da li osuđujem ovaj užasan zločin silovanja 900 Albanki? Naravno da osuđujem, grozim se tih ljudi. To nisu ljudi, to su zveri. Ali, nemojte, ljudi, da izmišljate brojeve i nemojte samo da govorite sve to da biste rekli, kako nam je Kamberi danas rekao – Srbija je ubijala decu, tako će da nam kažu Srbija je silovala, Srbija je sve to radila. Nije Srbija, to su uradili pojedinci i oni su za to odgovarali, a pojedinci koji su ne znam da li u vaše ime ili u svoje ime silovali Srpkinje, ubijali srpsku decu, srpsku nejač, kao što vidite, nije ih bilo briga ni da odgovore.
Tri puta sam postavio pitanje – ko će da vrati Aleksandra, Đorđa i Radomana, a ko će grobove da im obilazi? I roditelje ste im pobili. Deca od 18, 13 i 10 godina u bunkeru kod Đakovice. A, šta su vam skrivili, šta su zgrešili?
Meni nije teško da govorim ni o Sarandi Bogujevci, ni o žrtvama silovanja i nije mi teško da to ne krijem pred našim narodom. A, što je vas sramota da govorite o vašim ubicama, o ljudima koji su čitave srpske porodice ubijali? Što vas je sramota da pričate o teškim zločinima? Što nećete da nam date da iskopamo ubijene Srbe, da možemo da ih sahranimo, da njihove majke i očevi mogu da im odu na grob, braća i sestre da mogu da im odu na grob, kao što se mi trudimo da Albanci mogu svojim braćama i sestrama da odu na grob?
Neće, zato što mora da postoji samo jedan krivac i to će uvek da bude Srbija.
Možete da pogledate sve knjige. Rastović ima tri čak dobre knjige, pripada drugoj političkoj partiji. Možete da pogledate i Teodoru Tolevu, mnoge knjige da pročitate, da pogledate. Uvek su želeli, što je Srbija manja, što je slabija ekonomski, što je slabija vojno, utoliko će Srbiju više da hvale. Što je Srbija snažnija, što je Srbija jača, utoliko će više da je napadaju sa svih strana.
Zato večeras hoću da zaključim, uz zahvalnost svima na učešću u današnjoj diskusiji, da je na nama da budemo odgovorni, da budemo ozbiljni, da budemo realni, pametni, ali da radimo svakoga dana sve više da bismo bili snažniji, da bismo mogli svoju zemlju i svoj narod u svakom trenutku da sačuvamo i zaštitimo, da dobro znamo da nema ljubavi i prijateljstava u međunarodnim odnosima velikih, već da ima samo interesa manjih i velikih i da ne mislimo da će nam bilo ko bilo kada pomoći do nas samih. Naravno da imamo one koji su nam bliži, one koji su nam dalji. One koji su nam bliži poštujemo, cenimo i volimo, one koji su nam dalji poštujemo i cenimo, ne moramo da ih volimo, ali moramo da radimo sa svima u interesu naše zemlje.
Što se tiče nastavka dijaloga, mi smo spremni za dijalog, spremni za nastavak, spremni za borbu, spremni da Srbija bude još uspešnija, da Srbija bude još naprednija i da pokušamo da našem narodu rasejanom po celom svetu vratimo nadu u otadžbinu, da zamolimo ljude koji su počeli polako da se vraćaju u svoju zemlju, da se vraćaju u većem broju, da pokušamo da imamo više dece u budućnosti, jer bez dece nam budućnosti nema. Onda sam siguran ne samo da je Srbija danas na dobrom putu, već da ćemo razliku između sebe i onih koji danas zaostaju za nama činiti većom u budućnosti, a da ćemo razliku između nas i onih koji su ispred nas činiti manjom, a neke i zemlje EU koje su danas za malo ispred nas, ubrzo ili uskoro već uspeti da prestignemo.
Veliko vam hvala na pažnji. Sve najbolje želim vama i vašim porodicama. Živela Srbija!
Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, želim da vas obavestim da u skladu sa informacijama koje smo pružili domaćoj i međunarodnoj javnosti, predstavnicima EU, još 17. maja ove godine da albanske snage pripremaju hapšenje više desetina lica na severu Kosova i Metohije, pod izgovorom borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije da će to uneti dramatično uznemirenje, da će doneti ogroman strah kod pripadnika srpskog naroda na severu Kosova i Metohije.
Ja želim da vas obavestim da je jutros neposredno pre šest sati, u pet sati i 55 minuta krenula akcija jedinica FIT i NjSO. NjSO su doskorašnje jedinice ROSU, FIT su te druge njihove specijalne jedinice. Do sada su upali na teritoriju severa Kosova i Metohije sa 73 vozila, uglavnom oklopna vozila i druga vozila i još 50 vozila čeka u južnoj Mitrovici i još 15 vozila čeka na teritoriji opštine Srbica, od kojih je osam vozila već upućeno preko brda na teritoriju opštine Zubin Potok.
Do sada imamo potvrđeno hapšenje 23 lica srpske nacionalnosti, srpske i bošnjačke nacionalnosti na teritoriji tri opštine Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zubin Potok, dakle na teritoriji celog Kosova i Metohije. Reč je najviše o pripadnicima policijskih snaga kosovske policije, upravo onako kakva smo saznanja imali i pre 15 dana kada smo alarmirali međunarodnu javnost.
Želim da vas obavestim da je i dalje veoma teško stanje u Zubinom Potoku gde se nenaoružani Srbi suprotstavljaju pripadnicima albanskih ekstremističkih grupa odevenih u policijske uniforme. Najpre do sukoba je došlo u mestu Varage, u klisuri. Tu su tri barikade albanski specijalci probili, a kada o tome govorim želim da znate vi i svi građani Srbije da Srbi nisu raspolagali nikakvim oružjem, da imamo dokaze i snimke na kojima se vidi da Albanci pucaju iz vatrenog oružja bojovom municijom preko glava Srba koji su protestvovali, koji su uzvikivali "ua", i pokušavali da se verbalno suprotstave nasilnom ponašanju jedinica NjSO, odnosno ROSU i FIT.
U ovom trenutku je bukvalno u toku premlaćivanje Srba kod tehničke škole u Zubinom potoku, upadi u kuće. Kad upadnu u kuću i ne pronađu onog kog su hteli da uhapse mi imamo takođe dokaze za to. Sve po kući lome na najbahatiji mogući način pokazuju i dokazuju koliko su veliki, snažni i moćni. Do sada nema poginulih. Naravno, Albanci će za povrede koje su zadobili nekom kamenicom reći da su ranjeni. U Kosovskoj Mitrovici se dogodilo to da su i pucali na ljude u jednoj od sporednih ulica zato što su ih mladići srpske nacionalnosti gađali kamenicama.
Želim takođe da vas upoznam sa onim što smo mi preduzeli od jutros i šta je to što ćemo da preduzimamo. Ja sam malo više puta upozoravao predstavnike EU. Mi smo jutros stupili u kontakt sa njima, sa briselskom administracijom, sa ljudima koji su posrednici ili kako oni to vole da kažu, fasalitatori u dijalogu. Dakle, upoznali smo ih sa situacijom i po ko zna koji put im rekli da sve što smo dogovorili u Briselu se ticalo ne ulaska na sever onih koji tamo nemaju šta da rade sa dugim cevima. Oni su nam saopštili da je u pitanju policijska akcija protiv kriminala i korupcije. Zamislite policijsku akciju protiv kriminala i korupcije koju vodi Ramuš Haradinaj, oksimoron.
Naravno, oni će uhapsiti još pet policajaca albanske nacionalnosti da bi rekli da je to čista borba protiv korupcije i kriminala, u stvari ceo smisao ovog upada na sever, kao što sam i 17-og govorio, jeste da se zaplaši naš narod na severu KiM i naš narod je uznemireniji nego ikada i u Zubinom Potoku i u Kosovskoj Mitrovici i u Leposaviću.
Razgovarali smo sa predstavnicima našeg naroda. To su stari vukovi, to su ljudi koji su naučili na borbu i u nemogućim uslovima i kada su goloruki protiv do zuba naoružanih ljudi. Po prvi put sam osetio, ne mogu da kažem, tu dozu straha, ali dozu veoma visoke uznemirenosti i bojazni da ovakve akcije mogu da se nastave.
Danas, pre nego što vas upoznam sa sadržajem razgovora koji smo obavili, postoje informacije i još su nepotvrđene, da je pretučen i priveden jedan ruski državljanin Mihail Krasnoščenkov, radnik UNMIK administracije i o tome smo upoznali i nadležne organe ruskih državnih vlasti. Pretukli su ga naravno i priveli da bi se najverovatnije dodvorili, ukoliko je informacija pouzdana, onima koji su im celu akciju odobrili, razume se, albanski specijalci.
Zašto se ovo dešava? Već dve godine, a godinu i po dana najvišim mogućim intenzitetom, najžešći mogući napadi na srpski narod, naročito na severu Kosova i Metohije, u toku je pokušaj pune kriminalizacije našeg naroda, godinu i po dana od stravičnih optužbi da država Srbija stoji, ja lično, jedan, drugi, treći od srpskih lidera i za ubistvo Olivera Ivanovića, jer je bilo strahovito važno da se krene protiv Srba na severu. Jedini dokazi koje su imali i koje su koristili protiv Srba bile su izjave srpskih političara koji Kosovo vide na razglednici jednom u tri godine, a lažno se predstavljaju da su sa Kosova i Metohije.
Posle toga j krenula druga vrsta kriminalizacije Srba, a sad ću vam otkriti podatak. Zamislite sva ova lica koja hapse na severu Kosova. U Direkciji kosovske policije u prethodnih pet godina ubedljivo najbolji rezultati i ubedljivo najniži nivo izvršenja krivičnih dela je na severu Kosova. Direkcija, albanska Direkcija policije iz Prištine se hvali time da je najbolje stanje, da je najmanja stopa kriminaliteta na severu Kosova i Metohije. To za vas zvuči čudno, zato što ste slušali i čitali u mnogim zapadnim medijima gde se vodi kampanja, ali i od mnogih srpskih političara koji služe onima koji Srbiju pokušavaju da rasture i unište, koji im direktno služe, dakle, na različite načine, slušali ste o tome da se Srbi plaše Srba. Ne, Srbi se plaše Albanaca. Samo se nečasni Srbi plaše reakcije svoga naroda.
Ta vrsta kriminalizacije išla je dotle da je ona morala da se pokaže i na kvantifikovan način i u broju uhapšenih Srba, da bi se reklo – to je borba protiv korupcije i kriminala. Izabrani su Srbi iz sve četiri opštine. I Srbi koji žive u Zvečanu i u tri opštine koje sam već pomenuo, dakle Zubin Potok, Leposavić, Kosovska Mitrovica. Izabrani su da bi se uterao narodu strah u kosti i da bi se onemogućila bilo kakva odbrana severa Kosova u budućnosti, da nas naviknu na ovo, da to postane normalno i uobičajeno i da mogu da provedu sve ono što su provodili 2004. i 2008. godine završavajući priču o stvaranju nezavisne države Kosovo.
Mi smo jutros, i ministar odbrane i načelnik Generalštaba stupili su u kontakt sa predstavnicima NATO-a. Od NATO-a smo dobili obaveštenje da se oni ne mešaju u to, iako je bio pokušaj mađarskih trupa KFOR-a da krenu i da pokušaju da umire situaciju. Komandant KFOR-a ih je vratio sa lica mesta i saopštio da se oni ne mešaju u te stvari koje su policijske prirode i koje se tiču borbe protiv korupcije i kriminala. Nama je NATO saopštio baš ovo što sam vam rekao. To je borba protiv korupcije, borba protiv kriminala. Oni podržavaju nezavisnu državu Kosovo u borbi protiv korupcije i kriminala i to je to.
Sa predstavnicima EU čuli smo i slušali smo apsolutno isto. To je sve što su mogli da nam kažu i pozivali su nas da se umirimo, da razumemo da je to borba protiv korupcije.
Ja ne moram na to ništa dalje da vam kažem i da dajem političke ocene. Ono što smo mi preduzeli, više puta sam rekao, čuvaćemo mir i stabilnost, gotovo po svaku cenu, ali nam je dovoljno jasno o kakvom je ovde licemerju reč.
Jutros u 6 sati 29 minuta, kao vrhovni komandant oružanih snaga naredio sam punu borbenu i bojevu gotovost naših armijskih jedinica. Naša vojska, ukoliko dođe do bilo kakvog ozbiljnijeg ugrožavanja poretka i života ljudi na severu Kosova i Metohije zaštitiće naš narod.
Mi smo svesni svih teških i užasnih posledica, svesni smo svega što se zbiva, zato ćemo nastaviti da radimo na očuvanju mira i stabilnosti. Ali, znate kada vidite da postaje nemoguće i da neko hoće da vam uništi narod i da vam protera narod, ja sam juče rekao, to sam rekao i u Kosovskoj Mitrovici pre godinu dana, mi da dozvolimo novu „Oluju“ u bilo kojem delu gde žive naši ljudi, nećemo.
Želim da vam kažem da su sve policijske jedinice, specijalne i posebne namene u punoj pripravnosti. Ništa ni od koga nećemo da krijemo.
Ne zaboravite da se juče dogodila još jedna stvar, predsednik privremenih institucija u Prištini, Hašim Tači, pozvao je Albaniju na ujedinjenje. To znači da oni žele da uspostave albansku granicu prema Srbiji i na Kopaoniku. Dakle, granica velike Albanije može narednih nekoliko dana da nam se pojavi na Kopaoniku, zahvaljujući i Srbima koji su im u tom poslu pomagali. Moj odgovor njima je – neće biti tako velike albanske granice na Kopaoniku.
Ja to nisam juče govorio i nisam pre nekoliko dana govorio zato što su mi bili potrebni bilo čiji aplauzi ili zato što mi je potreban bilo čiji i bilo kakav politički poen, jer ja znam da će svi ovi junaci koji su me do juče optuživali za izdaju i koji su ovde na fašistički način pokušavali da spreče narodne poslanike da uđu da rade svoj posao, znam da će odjednom da postanu glavni mirotvorci i da mi objašnjavaju kako bi trebalo da ne zaštitimo naš narod i kako bi to oni mnogo pametnije uradili.
Dakle, mi ćemo da se borimo da sačuvamo mir i stabilnost, ali bićemo u potpunosti spremni, ja ne mogu sad da vam otkrivam detalje, da u najkraćem mogućem roku zaštitimo svoj narod.
Ponavljam, potpuno razumem težinu situacije, bolje nego bilo ko u ovoj sali, nažalost, zbog prirode posla koji obavljam, ali želim da imate poverenje i u mene kao predsednika Republike da ćemo svaku vrstu, i naređenje koje budem izdao i sve drugo, mnogo puta promisliti, ali ono što vam garantujem ako dođe do eskalacije sukoba, ako dođe do daljih napada na srpski narod i na srpski živalj, sve što mogu da vam kažem, i time bih završio ovo svoje obraćanje, Srbija će pobediti. Hvala vam najlepše.
Pre svega, nisam odgovarao gospodinu Stošiću, nisam odgovarao gospodinu Mijatoviću, pa ću iskoristiti priliku, nekoliko napomena, nekoliko reči.
Dragi gospodine Stošiću, veoma sam srećan što vidim koliko volite naše Kosovo i Metohiju, koliko dobro poznajete naša sela. Želim da vas obavestim, u međuvremenu sam proverio sve detalje, od onih 40.000 o kojima ste govorili u centralnom Kosovu, govoreći o Kosovu Polju, gde više nemamo ni jednog Srbina, ili svega nekoliko Srba koji ne žive tamo, nego odu, pa se vrate, i Bresje u kojem je ostalo nekoliko desetina Srba, a ne nekoliko hiljada koliko smo imali nekada, na tom području, gde ste rekli da je 40.000, sada je 17.300 Srba. Dakle, više nego dvostruko manje i ovih 17.300 uzmite sa rezervom, jer bi to danas moglo da bude oko šesnaest hiljada i nešto.
U pravu ste za sve što rade oko Novog Brda. U Novom Brdu je posebna akcija njihove tajne službe, naročito vezana za mesto Gornje Kusce, gde su pronašli najveći broj pripadnika ljudi koji su se pridruživali njihovoj vojsci, albanskoj vojsci, gde su to plaćali posebno 700 evra, želeći da im time garantuje sigurnost, a u stvari su samo želeli da razbiju jednu srpsku opštinu koja je veoma važan spoj između centralnog Kosova i Kosovskog Pomoravlja, kao što znate.
Veoma sam srećan za vaše konstatacije vezane za veterane i hvala vam što ste to primetili. Drago mi je da imamo drugačiji odnos od mnogih drugih prema onima koji su bili spremni da žrtvuju svoj život i koji su se borili za našu zemlju.
Gospodine Mijatoviću, pažljivo sam slušao ono što ste govorili i samo vama hoću da kažem, a posle ću odgovoriti gospodinu Vukadinoviću na sve priče o spuštanju cena. Neće ni Albanci, ni Amerikanci više da čuju bilo šta bez priznanja. Imajte to u vidu. Evropljani ćute, oni ne govore ništa, ali vam ja kažem šta nam kažu i zato i jesam u Narodnoj skupštini da vam direktno kažem šta je to što nam kažu Amerikanci, šta je to što traže Albanci.
Tačno je da je ekonomski uticaj nekada mnogo važniji nego politički, ali takođe po pitanju imovine koju ste pomenuli, mi smo, čini mi se, stotinu puta pokušali da to nametnemo kao ključnu temu u Briselskom sporazumu. Nikada to nisu želeli i nismo imali partnera ni na evropskoj strani, ni na albanskoj strani.
Evo, kaže general Vladisavljević, bukvalno svaki put, odnosno svih 188 puta. Dakle, ja imam sreću da sam na ovim razgovorima okružen našim generalima, našim oficirima koji su vrlo pedantni po tom pitanju. Oni te detalje znaju bolje nego ja. Dakle, nismo mi ti koji uvek možemo da govorimo o tome i da namećemo svoje teme, iako ne moram da vam govorim i dovoljno vam je jasno koliko se žestoko borimo, čini mi se, svakom racionalnom, razumnom i korektnom čoveku.
Vi ste, gospodine Vukadinoviću, počeli pričom o neophodnoj toleranciji, o tome kako je dobro biti tolerantan. Vi ste dvadeset minuta govorili i neću uopšte da ulazim u političke priče koji poslanički klub predstavljate, da li je taj poslanički klub bio na izborima ili nije, uopšte nije važno. U skladu je sa Poslovnikom koji je donela Demokratska stranka i ja to poštujem.
Kao što ste videli, niko vas nije prekinuo u tih dvadeset minuta. Nisam ni jedno slovo progovorio, čini mi se, možda sam jednu reč, tražeći materijal ovde, ne želeći da vas ometam u svemu što ste izgovorili. Dobićete veoma precizne odgovore. Plašim se da vam se odgovori neće dopasti, posebno za upade ROSU na sever pre Briselskog sporazuma, jer ću vam navesti tačne detalje, tačne podatke, ali to govori da se, na žalost, informišete na pogrešan način, da dezinformišete javnost neretko i da to ne radite slučajno, već to radite sa političkom namerom, a ta politička namera nije ni malo naivna. Upravo zato se i pogoršavao položaj Srbija i upravu zato nam nije bilo omogućeno da se borimo za interese Srba na najbolji mogući način.
Ne morate meni da donosite Ustav, ni Miroslavljevo jevanđelje. Mogu da vas pitam šta piše u Miroslavljevom jevanđelju, pojma nemate, kao ni svi ti koji mi pominju Miroslavljevo jevanđelje. Ne znaju ni iz kog veka je taj dokument, niti šta predstavlja, niti bilo šta slično.
Što se tiče Ustava Republike Srbije, učestvovao sam aktivno i pomagao vama, gospodine Vukadinoviću, kao istaknutom aktivisti u to vreme režima Vojislava Koštunice, da taj Ustav bude donet, dakle, 2006. godine, kao deo jedne druge političke stranke. Pretpostavljam da bez te stranke teško da bi se taj Ustav doneo, ali smo tim Ustavom 2006. godine, čini mi se, obavezali državu da poštuje Ustav i 2006. godine, kada smo doneli Ustav, računali smo da niko nema pravo da proglasi protivpravno otcepljenje na teritoriji naše zemlje i da će država da zaštiti Ustav. Godine 2008. nama Kosovo proglašava nezavisnost od dela teritorije Republike Srbije, protivpravno nam otimaju 10.887 kilometara kvadratnih, a vi ćutite i držite molebane, a Ustav vam služi za to da ga meni danas pokazujete 11 godine pošto su oni svoj posao završili.
Nije to sve. Kažete da atmosfera nije dobra u Skupštini. Kao što vidite, vi ste, gospodine Vukadinoviću, na vešt način umete to, govorili o izdaji. Ja vas nisam optužio za to, ni jednu sličnu reč nisam rekao za bilo koga od vas, ni za vas, ni za mnoge druge. Verujte, imao bih mnogo više prava, ne pada mi na pamet, trudim se da poštujem tuđe mišljenje, da razumem drugačije političke stavove i da se na tolerantan način odnosim. To što ja ne popuštam i to što se borim, to govori nešto drugo, a ne da nema tolerancije.
Ja sam došao ovde da čujem, ne jedanput, već sam to desetinama puta slušao, ne vas, nego sve vas, i desetinama puta ste imali mogućnosti da izgovarate šta god ste hteli. Juče su me vaši koalicioni partneri, oni sa kojima ste valjda bili na listi, dočekivali ovde i jurili za mnom, valjda hoće da me tuku. Na stranu, ne moram da vam govorim, to dobro znate, da to ne mogu, ali nije to važno. Govorim vam o njihovoj nameri. Pitam vas gde je to i kada bilo, kada već govorite o toj atmosferi. Nikada, ovde ima ljudi koji su po 25 godina, kada je to, Veroljube, bilo. Bilo je da se posvađaju poslanici ovako u parlamentu, pa i da se potuku, ali da neko ne da nekome da uđe u parlament, to se nikada nije desilo u istoriji srpskog parlamentarizma. To najgore vreme fašističke tradicije iz 30-tih godina prošlog veka se nije dešavalo. To se nikada u Srbiji nije dešavalo i nemojte da žmurite, nemojte da se pravite da ste vi neko ko je uvređen, kada vi sve vreme nazivate ljude lažovčinama, izdajnicima, i koristite najgore moguće termine. Sve vreme to radite i tu vrstu zamene teza pravite.
Nisam ja juče sprečavao ovde i jurio da tučem Boška Obradovića, nego on svakog od nas. Onda posle toga se žale kada im se neko suprotstavi, iako to nisam bio ja i niko od naših. Mi smo se sklanjali, vidimo čovek je mnogo jak, mnogo je snažan bolje je da se sklonimo, ali, neki drugi nisu. Onda počinju da plaču i da kukaju na sve strane. Pa, čekajte ljudi gde to ima? Jel to ta tolerancija o kojoj govorite? To da okružite Predsedništvo i kažete - ne damo mu da izađe. Ko ste vi da mi ne date da izađem? Šta ste vi da mi ne date da izađem? Ko ste vi da blokirate gradonačelnika, zamenika gradonačelnika, bilo koga? Ko ste vi da čupate znakove u ovoj zemlji? Ko ste vi da to radite, da razarate imovinu ove zemlje i ovih građana? Ko vam je dao to pravo?
Da se vratimo, samo malo pažnje, molim vas. Rekli ste Briselski sporazum je izdaja. Vratićemo se na Briselski sporazum. Kažete - zadovoljan sam Stevanovićevim izlaganjem. Ne znam ni iz koje je stranke, ni iz koje poslaničke grupe. Bio sam vrlo nezadovoljan tim izlaganjem. Vidite koliko ne poznajete ni mene ni politiku. Zato što sam odmah prepoznao da bi mogli da uzmu pola posto ili jedan posto glasova na pametan način, a ja se u politici borim da mi imamo više, a da vi imate manje. I to mi, kao što vidite, u borbi sa vama ide veoma dobro, rekao bih, s vremena na vreme i odlično i tako će i da se nastavi, a ovde sam video delimično opasnost i zato sam reagovao.
Što se tiče priča o tome da ROSU nije mogao na sever. Čuli ste to tri puta ponovljeno, kaže gospodin Vukadinović, citiram - ROSU i pored svega toga lošeg do Briselskog sporazuma nije mogao na sever da upada svako malo. A vi znate da sad ROSU upada na sever zato što mi istog sekunda reagujemo i istog sekunda tražimo povlačenje ROSU, jer imamo pravni osnov za to. Sad ćete da vidite detalje i da vidite kakvu je neistinu izneo gospodin Vukadinović.
Naime, 26. jul 2011. godine. Ko je bio na vlasti? Vi ste bili na vlasti, ovi vaši da. Dakle, DOS na vlasti 26. jula 2011. godine, specijalne policijske jedinice ROSU upadaju na sever Kosova sa 19 motornih vozila. Idu da ostvare punu kontrolu nad prelazima Jarinje i Brnjak i da nakon toga obezbede da se na njima pojavi i vrše funkcije carinski granični organi tzv. republike Kosovo. Tokom upada ROSU na sever dolazi do pogibije jednog pripadnika ove jedinice u selu Zubče kod Zubinog Potoka. Ne razumem šta mi sad govorite. Znači, rekli ste da ROSU nije mogao na sever a sad vidimo da je ROSU upao na sever sa 19 motorizovanih vozila. Spašavali su ih navrat na nos? Pa, jel oni nisu mogli da dođu ili su ih spašavali na vrat na nos?
Moj Vukadinoviću, gospodine Vukadinoviću, kakve su to prazne čaršijske i kafanske priče. To ćete sutra da kažete da su njihova četvorica danas ranjena. Zli Srbi su ih ranili, pa ćete da pričate o tome kako zbog toga nisu mogli. Mi smo prvi put Briselskim sporazumom dobili pravni osnov da tražimo da ROSU i naoružane jedinice Albanaca ne budu na severu. Oni se pokrivaju time da to nije vojna operacija. Ranije su mogli da dovedu koga god hoće. Sad imamo pravni okvir po kojem to ne mogu i zbog čega možemo da tražimo njihovo sklanjanje.
Doneo sam vam da vidite taj sporazum iz 2011. godine, na osnovu kojeg je ROSU upao da zaštiti… Ovde vidite, molim i da kamera pokaže, to je bio vaš odgovor. Posle upada ROSU mi smo omogućili formiranje graničnih prelaza Jarinje i Brnjak sa parafom Borka Stefanovića na svakoj stranici ovde. Pogledajte - Borko Stefanović, Borko Stefanović, Borko Stefanović, Borko Stefanović.
U tački 2. kaže, jel ima na srpskom ili moram da čitam na engleskom, dobro - radeći u dobroj veri stranke su se dogovorile da uspostave početak rada zajedničkog integrisanog graničnog upravljanja i graničnih prelaza Jarinje-Rudnica, Tabavije-Brnjak, Bela Zemlja-Končulj, Merdare-Mutivode i Depče-Mučibaba, 2011. godina. Samo da svi građani Srbije to vide i da svima bude jasno i to upravo posle upada ROSU.
Dakle, gospodine Vukadinoviću, nažalost, ne želim da verujem da namerno niste govorili istinu. Želim da verujem da ste zaboravili na ove stvari koje nisu baš detalji, ali verujem da ste zaboravili. To 2011. ili 2013. godina i nije tako daleko.
Vidite, izjavili ste nešto što me je ne samo zabolele, već, rekao bih, zabolelo je svakog Srbina na Kosovu i Metohiji. Vi ste rekli da smo mi danas mnogo nemoćniji nego što smo bili 2004, 2008. godine, sve do 2012. godine. Godine 2004. su nam spalili 29 hramova, lomili krstove na srpskim manastirima i crkvama, ubijali desetine ljudi, progonili hiljade naših porodica, a moćna država je uradila šta - nisu ni šetali, rešili su da im se osvete tako što će da zapale džamiju u Beogradu, pa su se onda setili da jedni druge optužuju ko je kriv za zapaljenu džamiju, a Srbe na Kosovu su istog trenutka zaboravili.
Gde se ta moć države pokazala? Ta moć države i odbrane Ustava, pošto vi zaboravite da postoje ljudi koji znaju sve detalje srpske politike, pošto smo Ustav doneli 2006. godine, i donet je da bi se sprečilo protivpravno otcepljenje dela naše teritorije. O tome smo razgovarali, gospodine Vukadinoviću, i vi i ja. I sa Koštunicom i Nikitovićem sam razgovarao o tome, i sa Borisom Tadićem i Miodragom Rakićem. Sa svima njima sam o tome razgovarao. Gde nam se izgubio taj Ustav? Gde sam se izgubio taj Ustav u februaru 2008. godine? Kako ga se ne setismo nigde, nego se posvađali oko toga ko je slao ljude na Američku ambasadu, a ko će da ide u Rumuniju i ko će više strancima da se dodvori da bi uspešnije vladao. Da budem iskren, Koštunica je bio nešto časniji.
Što se Kosova i Metohije tiče, što se Srba tiče, napamet im nije palo i šta smo preduzeli mi moćni i snažni tada? Ništa, gospodine Vukadinoviću, kao što smo posle prvog upada ROSU na sever 2011. godine doneli odluku da im predamo sve granične prelaze i da ih, što bi deca rekla, brzom brzinom damo na upravljanje Albancima.
Posebno ovo što kaže gospodin Rističević, da ne kažem da su pohapšeni svi Srbi i progonjeni na sve moguće načine posle toga, koji su se drznuli da pokušaju da spale objekte na Jarinju i Brnjaku i da sruše granicu između Srba i Srba.
Da se ja vratim na ono što je najvažnije. Pogrešili ste i u procentu Srba u BiH i procentu onih koji izlaze na izbore. Procenat Srba koji izlaze na izbore je 31,4%. Procenat ukupan Srba je 30.7%. To je zbog generacijske razlike jer Bošnjaci imaju nešto mlađu populaciju nego što imamo mi. Da znate, to je po poslednjem popisu, ali to morate da pogledate. Ništa više. To je dobronamerno, samo da to vidite.
Nekoliko puta ste govorili, zamerate mi nešto, ali to nisam ja rekao, nego je to rekao neko ko se meni sviđa. Otkud vi znate ko se meni sviđa? Šta ste vi postali baba Vanga da pogađate šta se i ko se meni sviđa? To inače slušam i od Bakira Izetbegovića. On kaže - ništa Vučić nije rekao protiv BiH, ali kada on priča o podeli Kosova, on misli na podelu Bosne. Kako on to zna da ja to mislim, a ja to nikada u životu svom nisam rekao, niti bilo šta. Našli ste dobar autoritet i dobrog idola. Svi znaju šta je to što ja mislim. Ljudi ja govorim ono što mislim i govorim ono što želim da kažem, a ne vi da mi određujete šta ću ja da govorim, a ne da nagađate šta je to što ja mislim. Ja razumem da ste vi analitičar, ali niste vračara i kada ste analitičar, onda raspolažete podacima, raspolažete činjenicama i onim što je neko izgovorio ili uradio, a ne da nagađate šta je u mojoj glavi i kakve su moje emocije prema nekome.
Ja sam bio zabrinut posle Stevanovićevog govora juče i to vam sad najozbiljnije kažem. Vrlo zabrinut. Vrlo zabrinut. Mogu da vam dam neke od saveta za neke od sledećih izbora, ako budete učestvovali, ako budete učestvovali na bilo koji način.
Uzgred, da dodam, do polovine 2012. godine Vlada Srbije prihvatila je i pečat sa zvaničnom oznakom „Carina Kosova“, naravno i dogovor o upravljanju prelaza i jurisdikciju Kosova na tome. Samo da i to imate u vidu. Dakle, to je sve nasleđeno.
Što se Briselskog sporazuma tiče, da se vratim na suštinu, mi smo time spasavali što se spasiti može i spasili srpski narod. Da ništa suštinski nismo izgubili, već da imamo policiju na severu koja se trudi da zaštiti Srbe i koja je od Srba sastavljena, a koju nismo imali u to vreme.
Tačno je da ona radi u okviru kosovskog tzv. legalnog sistema, ali mi nismo imali nikakvu policiju tada, već je ROSU i svi ostali su mogli da vršljaju kako hoće. To je suštinska razlika.
Ono što smo se izborili, to je da budemo poštovani od međunarodne zajednice, da sačuvamo ugled Srbije, da ne mogu da nas okrive za bilo šta, a da suštinski ne izgubimo ništa i da ne budemo nemoćni, onako kako smo bili, apsolutno nemoćni u vaše vreme i u vreme vlasti onih koje ste podržavali, a što sam sada, čini mi se, temeljno ispričao.
Takođe, oko tog okrivljavanja i stavljanja krivice na bilo koga, ja nisam rekao da su oni ni blizu najkrivljih. Ovaj problem traje 200 godina. Ja sam samo govorio da su oni bili nesposobni, da su se oni tako ponašali, govorim o ovim vašima iz DOS-a, da su se oni tako ponašali zato što su želeli mnogo više vlasti i pare, nego što ih je interesovalo Kosovo. Kod Miloševića je bio drugi problem, nije to zanimalo Miloševića na takav način. Miloševića je zanimalo nešto sasvim drugo, za šta smatram da je bila pogrešna procena i da je to loše obavljeno. Ali, čini mi se da su to istorijski rezultati.
Što se tiče drugih rezultata ko je za šta kriv, pa čini mi se da u ekonomiji teško da za nešto možemo da budemo krivi, ako već nismo mnogo zaslužni. Od auto-puteva i pruga koji nisu ni postojali, do toga da smo ih ovoliko izgradili, do toga da smo javne finansije uredili, do toga da smo nezaposlenost spustili na pola, do toga da smo javni dug spustili na 50%, dakle, a već 2012. godine je bio 54%, a morao je da se uvećava do 2015. godine zbog svega što nam je ostavljeno, a nije bilo pokriveno realnim finansijskim izvorima, itd.
Dakle, ne vidim za šta neko tu može da govori da je neko kriv, osim kada slušate tajkunske priče u kojima će neko da nas vrati u socijalizam i komunizam, ali da samo on bude bogat, kao onaj ko uzme 500 miliona evra, ali ne da narodu da uzme po 700 evra, jer to je mnogo. A, onda kaže – što plate nisu 1.000 evra? Pa, što ti nisi dao plate 1.000 evra, nego si morao da uzmeš 500 miliona evra, a da narod ima 300 evra platu? Ne govorim o vama, nego o ovom vašem kolegi, ovom vašem šefu.
Drugo, da vam nešto kažem, kad već pričate o tome ko koliko popušta i ko spušta cenu, da vam nešto kažem. Mislim da ona vaša zastava „Jedan od pet miliona“ u Kosovskoj Mitrovici, koju nosi čovek koji kaže da će da glasa za Gonđu Čauši, pa onda ne izađe, naravno, na izbore, da će da glasa za Gonđu Čauši svim srcem, samo da ne glasa za Srpsku listu, ne zato što je ona Albanac, već zato što ona predstavlja da li partiju Kadrija Veselji ili Albina Kurtija, svejedno mi je, obe se zalažu za veliku Albaniju. Čini mi se da to najbolje govori i o „Jedan od pet miliona“ i o vašoj politici.
Baš mi je drago što sam na tolerantan način mogao da vam odgovorim na sve što ste rekli. Osećam se odgovornim za Briselski sporazum, iako ga nisam potpisao. To sam otišao dan pošto je potpisan Briselski sporazum da objasnim srpskom narodu i veoma sam ponosan što posle toga smo imali šest godina mira i da ni na koji način srpski interesi nisu bili ugroženi, a sve nam je bilo uništeno i sve nam je bilo razoreno.
Veoma sam odgovoran, a koliko sam odgovoran pokazuje i činjenica da sam na predsedničkim izborima uspeo da dobijem 86% glasova, kada su svi vaši predsednički kandidati na tim izborima učestvovali. Čini mi se da naš narod na Kosovu i Metohiji je to na najbolji mogući način razumeo. Valjda ti ljudi bolje znaju ko se za njih zalaže i ko se za njih bori, nego neki drugi ljudi.
Da se vratim na ono što je od jutros najvažnije. Veoma mi je važno bilo da odgovorim ovo, da ne biste slušali i ubuduće takve neistine o tome kako ROSU ranije nije upadao i kako je to moguće od Briselskog sporazuma.
Na Saboru Srpske crkve sam, ljudi, čuo, možete da veruje, to su gluposti koje čitate na društvenim mrežama, u njihovim tabloidima, u tajkunskim medijima. Oni su ubedili da mi ne finansiramo više škole srpske na Kosovu i Metohiji južno od Ibra. Oni su te ljude u to ubedili, ti ljudi su počeli u to da veruju. U sve takve neistine su počeli da veruju i zato je važno da imamo ovako otvorenu i ovako tolerantnu raspravu, bar sa naše strane tolerantnu raspravu, da vam ne govorimo da ste izdajnici i sve drugo što vi nama govorite. Ja sa tim nemam problem, kad vidim ko mi takve stvari govori znam da sam veliki rodoljub i patriota i odlično to građani razumeju.
Da se vratimo na ovo danas. Molim vas, samo malo.
Da, evo, Ana mi je dostavila UOEnZ oko energetike, zemlje koje su inače priznale Kosovo po prvi put su sada glasale za nas u poslednjih godinu dana. Dakle, i Mađari i Bugari, neću da vam govorim da je i Japan čak se uzdržao kod Interpola, i mnoge druge zemlje. Ali, dobro. To je već opšte poznato ljudima.
Da govorimo o situaciji na Kosovu i Metohiji. Hašim Tači je upravo potvrdio da su uhapsili ruskog državljanina, zato što oni hoće da budu heroji Amerike i da se pokažu da oni mogu da rade šta hoće i kako hoće. Sa druge strane, da li je istina ili ne, videćemo, ali tako potvrđuje predsednik privremenih institucija.
Sa druge strane, postoji još nešto što je veoma važno. Oni govore kako je to akcija na celoj teritoriji Kosova. Molim vas, saslušajte da vidite kakvo je to licemerje i kakva je to bezobzirnost. Uhapsiće, Verane, samo me saslušajte, uhapsiće 25 lica na severu. Kao što sam rekao i nisam nikakav prorok, nego sam imao obaveštajnu informaciju još pre 20 dana, izašao sam javno, pokušavši da zaštitim te ljude. Izašao sam javno na državnu televiziju, ovde u Beogradu, pozvao sam sve predstavnike EU i međunarodne zajednice da reaguju na to i da to ne rade. Namerno to nisu uradili. Namerno su čekali da mi kažemo da ovde govorimo o kompromisu i o miru, ne bi li pokušali da izazovu našu ishitrenu i nervoznu reakciju.
Naša reakcija biće planirana, biće ozbiljna i biće odgovorna i nimalo nemoćna gospodine Vukadinoviću. To je važno da znaju ljudi ne samo na severu Kosova, gospodine Stošiću, već na celom KiM.
Želim još nešto da vam kažem, oni su danas naše Srbe, da vidite kako su pravili razliku, Srbe i Bošnjake, da budem precizan, vezivali su kao zveri. Bukvalno su ih vezivali kao zveri. A znate kako su uhapšeni ovi Albanci? Dobili ljudi poziv da se jave u stanicu. Naši ljudi su im čak rekli i pre tri dana, pre dva dana, ako je borba protiv korupcije, ako Ramuš Haradinaj vodi veliku borbu protiv korupcije, ma kako to zvučalo, nema problema pošaljite poziv, odazvaće se ljudi. Neće ti ljudi da napuštaju teritoriju KiM, tu žive. Ne, lanci, vezujte ih kao zveri, kao životinje, da Srbi budu poniženi, a svi Albanci da dobiju lepo poziv. To je, kako bih rekao, to je slika i prilika onih koji su nam se postavljali i kao posrednici u razgovorma i nikakvu odgovornost ne osećam za to što EU nije želela, ne da nije sposobna, već nije želela da provede u delo ono za šta je bila garant.
Kao što vidite, za razliku od onih koje ste podržavali, ja sam i juče smeo u lice pred svim strancima da im kažem šta mislim o njihovom radu, dnevni red Vlade ne dobija američka ambasada, kao što ga je dobijala ranije, ne obaveštavamo ih o našim potezima, već se ponašamo kao suverena i nezavisna zemlja.
Da završim, nalazimo se u teškoj poziciji, veoma teškoj poziciji, sa malo naše krivice danas. Svakako ne isključujem deo naše krivice u prošlosti, ali bih rekao da danas ima mnogo više krivice onih koji su mislili da bacanjem Srbije na kolena mogu da završe neke svoje geopolitičke interese i koji misle da su u tome potpuno uspeli.
Da znate kako su gluvi telefoni kada je potrebno nešto da se učini za Srbe. Da li možete da verujete kada mi 15 minuta zadržimo nekoga od njihovih srpskih slugu na granici, ili Albanaca, ili bilo koga drugog, pa 50 njih zove istog sekunda. Evo, odmah da ih obavestim, pošto neće imati priliku, mnogi od njih da me čuju telefonom od raznih tih birokrata, na ovaj ili onaj način, menjam telefon i biće isključen za njih u svakom od sličnih slučajeva.
Ono što je takođe važno, Srbi na KiM, teški su ovo dani za nas, 25 ljudi su oni uhapsili, ne zbog kriminala i korupcije, naći će jednog, dvoje, troje za to, oni su to uradili da bi uterali strah u kosti našem narodu na severu KiM. Njihov cilj jedini, njihova želja jedina je da zauzmu sever Kosova, jer oni smatraju da su zauzeli i ovladali svim drugim prostorima na KiM.
Moja poruka našem narodu je, prvo da im kažem veliko hvala, da kažem veliko hvala naročito junacima u Zubinom Potoku koji su se do zuba naoružanim specijalcima suprotstavljali goloruki, koji nisu pobegli čak i kada su im ovi pucali iznad glava. Da im kažem da će se o tome govoriti u Srbiji, da njihovo junaštvo neće ostati nezabeleženo, jer to nisu nikakvi kriminalci, već obični građani, a da ne moraju da brinu, dobro su čuli juče šta sam rekao, a i danas šta sam rekao.
Ponoviću tu jednu, jedinu, a važnu rečenicu, a vi, i oni koji me poznaju, znaju jesam li ozbiljan ili ne, čuvaćemo mir, čuvaćemo stabilnost, budu li nas primorali da zaštitimo Srbe, sve što imam da kažem, za razliku od mnogo prethodnih decenija, Srbija će pobediti. Hvala.
Izvinjavam se Đorđe, dobra vest. Obaveštavaju me upravo da su velike zapadne sile reagovale na njihovu akciju u Zubinom Potoku i rekli da to nikakve veze sa borbom protiv korupcije nije imalo, već da je to prekoračivanje mera itd. Jedna dobra vest za građane. Rekoh ja, Srbija će pobediti.
Nekoliko reči.
Naravno, sve vam informacije govorim iz prve ruke kako dobijam i koje ne moraju biti uvek stoprocentno tačne. Potvrđeno je za ruskog državljanina. Zvanično je reagovao ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin. Verovatno je i taj Rus, administrativac UNMIK-a, neki švercer, učestvovao u kriminalnim radnjama pa će to sad na nekom novom Štrahe snimku da nam pokažu.
Ono što je važno to je da, prema informacijama koje imamo, samo još četiri vozila NjSO, to je novi ROSU, nalaze se na severu Kosova i oni se povlače. To je dobra vest za očuvanje mira i stabilnosti za naše građane na severu Kosova i Metohije. Prema informacijama, njihov je plan bio tačno 26 lica, 19 lica sa severa su privedeni u južni deo Kosovske Mitrovice. Što se tiče ovih zapadnih sila, one nisu javno izašle sa takvim stavom, već su podržale njihovu akciju, ali su njima rekli da ono što je bilo u Zubinom Potoku je prekoračenje dozvoljene upotrebe sile i da je važno da se brzo povuku. Pretpostavljam da je to ključna stvar zbog koje su se oni tako povukli.
U svakom slučaju, oni će sa tim provokacijama nastaviti. Hašim Tači je rekao – Vučić zna, dakle, to su sve pouzdane informacije, citati, da ne sme na Kosovo jer ga tu čeka NATO. Hašim Tači je u pravu, ja to sve znam i ja znam koliko je teška situacija za nas i veoma sam srećan kada je Hašim Tači miran i kada je siguran da sve dobro zna i da sve dobro razume, a mi ćemo, razume se, gledati da sačuvamo mir, a još jedanput sam zahvalan našem narodu na hrabrosti, na junaštvu i na tome što su još jedanput uspeli da sačuvaju naša ognjišta, srpska ognjišta i što su pokazali kako se čuva, kako goloruki umeju da čuvaju svoju zemlju, svoje kuće i svoje porodice.
Vama samo na jednu stvar želim da ukažem. Dakle, mi nismo reagovali, kao što ste videli, na učešće predstavnika kosovskih trupa u Hrvatskoj na vežbi, ne zato što nismo mogli, to je onako strašna provokacija, to se ne radi. To se ne radi, šta god da je u pitanju. Prosto, to ne činite, naročito ako ste susedna država. Ali sam namerno
želeo da prećutimo, da bismo pokazali da ne moramo da reagujemo u svakom trenutku, a oni koji su to napravili i uradili, napravili su samo da bi videli našu ishitrenu reakciju i ama baš ništa više i ama baš ništa drugo.
Tako da, nek oni rade svoj posao, mi ćemo da radimo svoj posao. Uradićemo ga u skladu sa međunarodnim javnim pravom uvek. Daćemo sve od sebe da obezbedimo ekonomski i socijalni napredak Srbije, a neću da podsećam dalje na moje reči. Nama ostaje i treba nam još mnogo vremena da našu i vojsku osnažimo, dodatno policiju, iako je ona danas bukvalno desetostruko jača nego što je bila, ali stići ćemo mi sve da napravimo i da uradimo, stići ćemo da odgovorimo na sve i da zaštitimo i sačuvamo naš narod. Hvala vam najlepše.
Hvala svim poslanicima, šefovima poslaničkih grupa koji su u ovoj diskusiji učestvovali.
Zahvaljujem se.
Najpre, gospodine Ševarliću, drago mi je što umete da prepoznate prave rodoljube u Vladi, za razliku od onih drugih. Nisam planirao da priznam nešto što su oni sa kojima ste na listi išli im omogućili da se de fakto dogodi ranije. Dakle, to je moj najkraći odgovor, niti ću to da učinim.
Što se tiče svih vaših pitanja, gospodine Čanak, pregovori su u ćorsokaku zato što Albanci ili ako vi hoćete, prištinska administracija, kako bilo, možda sam ja tu pogrešio, ne namerno i ne želeći da izazivam bilo kakav problem ljudima koji su lojalni građani Srbije i koji žive na teritoriji centralne Srbije, dakle prištinska administracija ni jednog sekunda nije želela nikakvu vrstu kompromisa. Očigledno je da je njima jedini cilj – priznajte našu nezavisnost po svaku cenu na celoj teritoriji današnjeg Kosova i Metohije i to je jedino o čemu možemo da razgovaramo. Sve ostalo je bila kupovina vremena i da oni dobiju neku vrstu međunarodne reputacije, međunarodnog priznanja i ništa više.
Nažalost, nikada na suštinski kompromis nisu bili spremni.
Rekli ste da sam ja centralista. Naprotiv, ali ne želim danas da ulazim u tu temu. Voleo bih, pre svega, kada su u pitanju javne finansije, možda u tom smislu jesam više centralista nego neki drugi zato što se to i pokazalo i sa tim imam iskustvo i mnogo boljeg iskustva nego svi drugi koji su bili predsednici Vlade ove zemlje i dobro znam koliko problema smo imali zbog neodgovornih opština i drugih oblika i gradova, lokalnih samouprava u našoj zemlji, zaduživanja, ne solventnosti, ne likvidnosti i svega drugog. U svim drugim oblastima ne vidim nikakav problem da vršimo ozbiljniju decentralizaciju.
Govorili ste o ljudima koji su srpskog porekla na Kosovu i Metohiji, ne znam kakvog su porekla, ti ljudi se zovu Srbi i nema razlike između Srbina koji živi na Kosovu i Metohiji, Srbina koji živi u Vojvodini, Srbina koji živi u centralnoj Srbiji ili bilo gde.
Mi smo svojevremeno čak imali raspravu unutar stranke oko bosanskih Srba, prosto, ljudi koji su iz Bosne i Hercegovine, koji su iz Republike Srpske, bilo kog dela Bosne i Hercegovine, oni su Srbi, oni nisu ničiji Srbi, ni hrvatski Srbi, ni bosanski Srbi, kao što ja Tomi Žigmanovu neću da kažem da je srpski Hrvat, jer on se ne oseća kao srpski Hrvat, već se oseća kao Hrvat, i zato ne želim da prihvatim to da postoje nekakvi hrvatski Srbi ili bosanski Srbi ili ljudi srpskog porekla na Kosovu i Metohiji.
Ja sam skeptičan prema ideji Rambujea 2 ili nekakve velike mirovne konferencije. Možda većina ljudi u Srbiji to bude smatrala da je dobro i možda Vlada bude smatrala da je dobro, možda se to jednog dana i dogodi. Ja ću vam reći zašto sam skeptičan iz ugla naših interesa.
Ne zaboravite, ovo što se danas dogodilo, imaće mnogo teže posledice. To nije bilo pa prošlo. To nije bilo pa prošlo, zato što se sada u najmanju ruku jedna velika sila, Rusija, uključila u to, i zbog građanina koji je ruski državljanin, ali i zbog svih drugih stvari, mislim da će se tu mnoge druge opcije u budućnosti otvarati i da će se ne mali deo stvari promeniti koje za nas mogu da budu dobre, a koje za nas ne moraju da budu dobre, mogu da otvaraju brojne opasnosti za nas.
U svakom slučaju, zašto smatram da Rambuje 2 ili nekakva velika konferencija, skup, gde bi bilo više različitih, pre svega, zapadnih sila, gde bi se odlučilo u jednom danu ili u mesec dana ili u tri meseca, potpuno svejedno, iza zatvorenih vrata kakva je sudbina Kosova i Metohije, plašim se da nas dovodi u nemoguću poziciju i da i ono što nam bude ponuđeno, da će biti veoma malo i da će biti nedovoljno i da nećemo moći ni na koji način da kažemo da to ispunjava najniže zahteve srpske strane.
Ovo vam kažem iz iskustva koje sam imao u razgovorima i sa predstavnicima EU, inače zapadnih zemalja, šta bi, kako i o čemu bi se o tome odlučivalo. U svemu tome njih, sem nezavisnosti Kosova, posebno interesuje i najviše ih interesuje kako da se osigura Bosna i Hercegovina, integritet Bosne i Hercegovine i zato je važno kako i na koji način da se završi situacija oko Kosova i Metohije.
Dakle, zato oni Srbima ne žele da daju gotovo ništa, a razmišljaju šta je to što bi Srbiji mogli da ponude, a da Srbija može da proguta.
Ja sam ih molio bezbroj puta i hoću da to znate, i poslednji put sam od Angele Merkel dobio odgovor u Davosu, rekla mi je pred 20 ljudi, ako se ne varam, pred 20 ljudi mi je rekla: „Aleksandre, razumem šta mi govoriš. Ne možemo da prihvatimo to što ti tražiš. Ja nemam šta u ovom trenutku kao alternativu da ti ponudim.“ Dakle, to sam čuo od nje i sad sam citirao njene reči, žene koja je najmoćnija u Evropi, koja odlučuje o našem evropskom putu o kojem ste govorili i za koji sam se zalagao uprkos svom licemerju, i zalažem uprkos svom licemerju kojem smo izloženi i to vam je licemerje tipa i naših političkih protivnika, dakle, mojih političkih protivnika, verovatno vaši nisu, koji su danas ne znajući kako da objasne sve što se dešava, jer ne mogu da budu uz svoj srpski narod, kažu – hej, ovo je namestio Vučić sa nekim da oni upadaju na sever. Koliko nečija bolest može progresivno da napreduje, koliko nečija patologija može progresivno da napreduje? Ja to nisam u stanju ne da razumem, nego da razumem da čak i da polaze od sebe, da bi oni to možda nekada s nekim radili. Ja nisam u stanju da iko ko je normalan može tako nešto i da pomisli.
Dakle, bićemo na evropskom putu. Nastavićemo svoj evropski put. Ali, to ne znači da neću imati dovoljno hrabrosti da im u lice govorim o njihovom licemerju, da im govorim o svemu onome što rade na Kosovu i Metohiji, da im govorim i o tome kako se odnose prema nama kada ispunimo, prvo, mi danas da uđemo u EU, mi ne bismo bili najsiromašnija zemlja, samo da i to imate u vidu, što je čudesno, imajući u vidu činjenicu da je ta zemlja dobila 40 milijardi podrške EU, a imaju isti broj stanovnika kao mi. Da smo dobili deseti deo toga, nemojte da vam govorim koliko bismo bili ispred. A i danas imamo, i građani žive bolje nego u toj zemlji, imamo značajno niže troškove, imamo više i plate i penzije.
Dakle, sve ekonomske akije smo ispunili, i oni to i ne kriju. Namerno nam se ne otvaraju dodatna poglavlja da bismo se sve vreme držali u Poglavlju 35. Zato ih i ne molimo za ta poglavlja. Jedino što smo ih molili, i to sam gotovo bukvalno klečao oko, a onda Ana i bukvalno, u Briselu, oko EUROFER-a i oko čelika itd. I očigledno je da smo malo šta uspeli da uradimo. Plašim se da će to što rade biti još teže za našu zemlju i za naše kineske prijatelje koji upravljaju tom železarom.
Dakle, nije sporno da je to naš strateški put. Nije sporno da se nalazimo na tom putu, ali ne želim da svim našim građanima vrane posisaju mozak i da ne smemo ni da vidimo šta je to što se dešava i što se događa oko nas.
Ja vam sad najozbiljnije kažem, dok mi dobijamo snimak kako pucaju preko glava naših ljudi, oni se na telefon ne javljaju, zato što je to za njih normalna akcija. Hvala onima za koje čujem, iz nezvaničnih izvora, koji su, kao što vidite, vrlo pouzdani, jer sam znao još 17. maja da će uslediti ovakvo hapšenje, čak sam znao i tačan broj ljudi koje hoće da uhapse, pa znam da su neki od tih zapadnih predstavnika insistirali kod njih da prekinu sa akcijom u Zubinom Potoku, ali to nije dovoljno, to niko neće od njih javno da kaže i zvanično da kaže, nego će reći – podržavamo legalnu i legitimnu akciju policije. To je onda, kako bih vam rekao, nešto što vas dovodi u situaciju da kad govorite o zaštiti našeg naroda, a imate li drugu opciju? Imamo li još nešto na stolu, a da se ne ponašamo jednako neodgovorno kao što su se ponašali svi od 2000. do 2012. godine? A, šta drugo da uradimo? Da pustite da vam nestane narod?
Da li vi mislite da oni mogu još jednu ovakvu akciju da izvedu, sa još 25 ljudi, pa još jednu sa 25 ljudi, i da to tako može da traje i da se zato ništa ne menja? Eto, prošla je još jedna stvar. Ne može, ne može. Oni nisu razumeli ni granice trpljenja našeg naroda, ni granice trpljenja i trpeljivosti i strpljenja srpske države. Pri tome, dobro znate da sam dovoljno odgovoran i dovoljno ozbiljan da sagledavam sve moguće posledice i da ih odlično razumem.
Kada sam govorio o progonu našeg življa, stotinu, hiljadu puta sam razmislio pre nego što sam onakav odgovor sa punom sigurnošću i punim samopouzdanjem saopštio.
Što se tiče Vojvodine, severa Srbije, veoma sam srećan što posle mnogo godina propadanja i stagnacije mi smo uspeli, želim da to, žao mi je što nisam mogao da učestvujem u jednoj skupštinskoj raspravi koju ste vi pokrenuli ovde u ovom visokom domu, što nisam mogao kao neko iz Vlade da učestvujem. Mene pozovu samo na ovako oko Kosova, kada je vanredno, inače nemam drugačije pravo da učestvujem. Dakle, kada je bilo to oko Vojvodine, želeo sam samo, imao sam potrebu da vam sa ponosom kažem nekoliko stvari. Posle decenija propadanja, u Vojvodini se dešava mnogo, mnogo, mnogo dobrih stvari.
Sam sam samo u Sremu otvorio, ne potpisao ugovore, već otvorio 20 fabrika, 20 fabrika i velikih pogona, samo u Sremu. Posebno sam srećan što u Banatu, najsiromašnijem delu Vojvodine, naročito južnom i srednjem Banatu, iako još mnogo toga treba da uradimo u severnom, u Kikindi i drugim opštinama severnog Banata, što ću za nekoliko dana da otvorim fabriku CTF u Pančevu, što ćemo za godinu dana da otvorimo fabriku Ling Long u Zrenjaninu. To su fabrike koje dramatično i drastično to menjaju. Kada MTJ bude otvoren u Sremu ili Banatu, još ne znamo tačno koja je njihova lokacija, najverovatnije će biti Pazova, onda želim da verujem da će to biti jedan novi signal za dalji ubrzani razvoj Vojvodine.
Što se infrastrukture tiče, kao što znate, završavamo ipsilon krak. Neke od stvari o kojima smo nas dvojica razgovarali i neki od puteva koji su od regionalnog značaja, takođe, smo krenuli da radimo, ali verujem da ćemo sa putem Ruma-Šabac-Loznica, odnosno Novi Sad-Ruma-Šabac uraditi ono što je u ovom trenutku najpotrebnije, spojiti sa tom komunikacijom, ne sa Mačvom, već sa autoputem ka Šidu i Zagrebu uspeti da spojimo i centar južnog Bačkog okruga i najveći grad na severu Srbije – Novi Sad.
Istovremeno, mislim da još mnogo toga možemo da uradimo, ali sam zaista zadovoljan onim što smo napravili. Čovek uvek sebi može da zameri i ja to radim na dnevnom nivou i mislim da ono što je radila Vlada Srbije, ono što je radila Ana Brnabić, što su radili svi drugi ministri, u konačnom rezultatu se pokazuje kao dobro, a da li uvek može bolje, da li uvek može više, verujem da može. Mislim da to ljudi u Vojvodini, na severu Srbije i te kako dobro osećaju, mada ja razumem vaše autonomaške primedbe i oko Zakona o finansiranju i mnoge druge, ali ne mislim da građani na bilo koji način posebno osećaju. Mislim da oni vide boljitak, vide napredak, iako sam sasvim siguran da tim napretkom nisu sasvim zadovoljni.
U svakom slučaju vama hvala na diskusiji, a još neke detalje oko mogućeg Rambujea dva želeo bih da vam kažem u četiri oka, a ne pred ovolikim auditorijumom, ne zato što vas smatram na bilo koji način bliskim ili vi mene, nego zato što mislim da je u redu da kao šef jedne političke stranke, ukoliko ste zainteresovani, čujete i dodatne argumente koje ne bih želeo da delim sa sveukupnom javnošću, kako domaćom, tako i stranom. Hvala.
(Vojislav Šešelj: Ako njemu kažeš, to kao da si radio Milevi rekao.)
Gospodine Šešelj, ako budete zainteresovani, spreman sam da to i vama kažem. Hvala vam na pažnji i hvala vam na korektnoj diskusiji.
Zahvaljujem se, poštovani gospodine Lapčeviću.
Nemam nikakve sumnje i čini mi se da sam na takav način govorio da su svi radili ono što su mislili da je najbolje, neki sa više pažnje, neki sa manje, neki sa većom, neki sa manjom posvećenošću, neki marljivije, neki tek da se vide da nešto rade, ali ono o čemu sam govorio, što mislim da je veoma važno, to je da se na kraju vidi rezultat.
Pozicije su nam različite. Milošević je imao najbolju poziciju. DOS je imao nešto lošiju poziciju, ali dalje i dalje je moglo da se igra. Mi smo danas bukvalno u užasno teškoj poziciji, a pri tome želim samo da vam kažem da ni najmanje nisam defetista. Nikada to nisam bio. Oni koji me poznaju znaju samo da sam vrlo oprezan i da ja, i kada recimo, dođu izbori primetili ste da za razliku od drugih koji kažu da će sigurno da pobede, ja uvek kažem da je to nerešeno, a da ćemo da vidimo kakav će rezultat da bude. Onda po rezultatu vidite da to baš i nije nerešeno, već da je naša ubedljiva pobeda.
Dakle, uvek je bolje biti oprezan, smanjivati očekivanja, a onda napraviti veći posao, nego raditi obrnuto. To je moj životni pristup. To je moja taktika i ja mislim da je u politici to mnogo bolji pristup, nego onaj koji imaju neki drugi , jer, onaj drugi pristup govori - lako ćemo, a to - lako ćemo ima samo kod neozbiljnih i neodgovornih ljudi. Ne govorim o vama, već govorim o onima koji su sa sličnim poslom kao ja bavili.
Da na to dodam, naprotiv, borićemo se snažno, borićemo se svom svojom energijom sa mnogo entuzijazma, iako mnogo manje prostora ili ako smem to na takav način da kažem, ne samo da se borimo u ringu protiv borca koji je u tri kategorije iznad nas, već nam je jedna ruka vezana. I bez obzira na to, mi to konstatujemo, ali to ne znači da ćemo da predamo borbu ili da ćemo lako da odustanemo čak i od pobede.
Ono što je važno, rekli ste da sam govorio o katastrofi. Katastrofa za nas je pre svega dugoročna i dugoročno, a ne kratkoročnog karaktera. Nisam govorio o danu D, o sudbinskom danu, o tome da će sve da propadne u tom jednom prepodnevu ili popodnevu, već sam govorio o tome da suštinski gubimo svoje šanse za ubrzani ekonomski i socijalni oporavak. Da je to ono što pre svega generiše napredak jedne zemlje i opstanak jedne nacije i da je to suštinska stvar. Mislim da tu nisam ništa pogrešio.
Što se tiče formiranja vojske Kosova, reagovali smo veoma oštro. Lično sam pozvao i generalnog sekretara NATO, Jensa Stoltenberga, sa njim razgovarao o tome i podsetiću vas generalni sekretar NATO je osudio formiranje vojske i rekao da nije vreme za formiranje vojske Kosova. Ali, to nije vredelo. Čak smo im govorili - ljudi, oni krše i sopstveni i pravni poredak, krše svoj ustav koji su sami doneli, ali to nikoga nije interesovalo zato što su zemlje kvinte bez izuzetka to podržale. Kada to podrže Amerika, Engleska, odnosno Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija, podržavaju i sve druge zapadne zemlje, ne zanima njih više ništa. Kojim drugim načinom smo mogli to da sprečimo? Na koji drugi način smo mogli tako nešto da uradimo? Šta da napravimo?
Dakle, doneo sam nešto što radeći, pripremajući se za ovu sednicu nekoliko dana i ne želeći bilo koga da kritikujem, samo da vidite kako je to izgledalo 2003. godine. Godine 2003. Đinđić je, to je ponedeljak 3. februar, pogledajte… 12. marta je ubijen Zoran Đinđić.
Dakle, Đinđić tada kaže u svom obraćanju Savetu bezbednosti - spremni smo, tražite od nas da vratimo do hiljadu vojnika i policajaca. Naravno, nikada mu niko nije ni odgovorio, jer ih to nije zanimalo, jer su oni ulaskom svojim na teritoriju Kosova i Metohije završili svoj posao.
Tog dana saopštenje DSS, pročitaću vam ga - Demokratska stranka Srbije ocenila je da poziv srpskog premijera komandantu snaga NATO da omogući povratak pripadnika jugoslovenskih snaga na Kosovu predstavlja dvostruki promašaj, upućen nenadležnom licu, ali je to i jedan od trikova, čiji je cilj da premijer zaradi neki nacionalistički poen, uopšte ne vodeći računa kolike štete može naneti neodgovorno raspirivanje strasti i buđenje lažnih nada. Stranka jugoslovenskog predsednika, Vojislava Koštunice je takav potez u poredila sa politikom koju je prethodni režim vodio prema bivšoj Republici Srpskoj Krajini i prema Kosovu, odnosno sa bezočnim junačenjem čoveka u čijim je rukama bila praktično sva vlast. Nisu sazreli uslovi ni za kakva ozbiljna pregovaranja o konačnom statusu Kosova. Zveckanje oružje i spremnost da uludo žrtvujemo sopstvenu vojsku i policiju, tu može samo da odmogne.
Ovo sam vam pročitao samo da vidite, poštovani Milane, jednu stvar. Od tada je prošlo 16 godina. Od ovog saopštenja vašeg 16 godina je prošlo. U tih 16 godina mi smo doživeli progrom na Kosovu i Metohiji. Za 50% je manje Srba na Kosovu i Metohiji. Godine 2008. je proglašena nezavisnost Kosova. Godine 2009. smo izmestili stvari iz UN i dali ovlašćenja Euleksu. Godine 2010. presuda Međunarodnog suda pravde da je protivpravno otcepljenje Prištine u stvari legitimno i legalno u skladu sa pozitivnim propisima. Godine 2011. smo postavili granicu na Jarinju i Brnjaku, a pri svemu tome očekujete od mene, i ja vas razumem, razumem vašu emociju, da 16 godina kasnije, uprkos stostruko gorim i težim uslovima, reagujem onako kako vi niste reagovali, ne vi lično, niste vi odlučivali, već partija kojoj pripadate kako nije reagovala pre 16 godina. Pri svemu tome vam ja kažem - ne brinite, reagovaću značajno snažnije.
Jel vi stvarno mislite da bi se on tom brzinom povukli da im je bilo sasvim jasno šta će Beograd da radi ili ne? Želim da vam kažem ono što sam rekao malopre gospodinu Čanku. To što je danas završena drama, to, ljudi, nije kraj ničega. Imaćemo sedam dana dobrih. Opet će oni to da urade, ali naše reakcija više ne može da bude ista i samo pozivanje i NATO i EU i svih drugih da nas saslušaju, da nam pomognu i da nam ne tuku narod.
Naša reakcija će biti odgovorna. Uvek ćemo se truditi da čuvamo mir, ali ćemo sačuvati i određene rezerve u sopstvenom ponašanju i u sopstvenoj reakciji i različite vrste iznenađenja za one koji misle da mogu da maltretiraju i da progone srpski narod. Ako to nije dovoljno, ako to nije fer, a sad sam vam pokazao kako je to izgledalo pre 16 i po godina, onda ja stvarno ne znam šta je fer.
Pomenuli ste još jednu stvar koju slušam neretko. To sam slušao od mnogih dobronamernih ljudi koji kažu da im damo punu autonomiju. Gospodine Lapčeviću, to neće niko od Albanaca na Kosovu. To nisu hteli ni 1990. godine da prihvate. Trudio se to Milošević da im nudi. Trudili su se svi to da im ponude. Trudili su se Koštunica i Tadić to da im nude. Oni to neće od 1990. godine, a ne danas kada ih je, kako oni smatraju, ceo civilizovani i moderni svet priznao. Ne smatram ja. To je ljudi ključni argument. Molim vas kao Boga, nemojte da obmanjujemo svoj narod. Molim vas kao Boga da ne obmanjujemo svoj narod da je moguće da to neko prihvati. Neće nikada to da prihvati. Oni su po njima stekli nezavisnost. To je završeno, a mi smo ti koji ih ometamo u provođenju efekata pune nezavisnosti i zato se bore protiv nas. Zato se bore protiv nas.
U našim rukama tu nije prevelika moć, ali sa ono malo što imamo i ono malo što zavisi od nas, verujte mi da bolje time upravljamo nego što smo upravljali ranije. Samo neću da lažemo narod i da obmanjujemo narod i da govorimo da je u našim rukama prevelika moć, prevelika sila i zato ih toliko molim da nas ne dovedu u situaciju da moramo da štitimo sopstveni narod, samo da vode računa o tome i to je sve što mogu da vam kažem.
Hvala vama još jedanput. U njihovoj zvaničnoj platformi, poslednju koju su usvojili, general mi je sada dodao taj papir, za koju sam molio EU, šest meseci sam ih molio da tu platformu ne usvajaju, šest meseci su mi govorili - neće im to doći na dnevni red i slagali su me, usvojili su da mi treba da priznamo nezavisno Kosovo pa onda da može da se razgovara o svemu drugom.
Ne morate da dobacujete ništa, odgovorio sam vam na sve što sam mogao, gospodine Vukadinoviću. Dakle, ja vam govorim kakva je stvarna situacija, ali ako mislite da se Srbija razvija, hoćete li da odustanemo od nemačkih fabrika, od francuskih fabrika, od italijanskih fabrika? Ja ne mogu. Ne mogu kao predsednik države, neće ni ova žena kao predsednica Vlade. Nemoguće je da to uradimo, jer ćete sutra da nas pitate kolike su plate, kolike su penzije, hoćemo li da gradimo mostove i auto puteve?
Znate li koliko puta sam takve, ne lake, razgovore imao sa generalima Vasom Vujićem i sa Vladisavljevićem? Sto puta u Briselu, dok lupamo glavu i ne možemo nikoga da dobijemo ko će da nam se javi, ni iz Srbije da nam pomogne u rešavanju određenih problema, pa razmišljamo kako i na koji način da reagujemo. Mi moramo, kad govorimo o težini naše poziciji, moramo istovremeno da guramo zemlju da ekonomski ide brže od svih drugih, a da politički opstajemo i da čuvamo bezbednost našeg naroda.
Ovo sam govorio, gospodine Lapčeviću, zato što i ja sam, bezbroj puta mi se učini lakšim ono što je nekome teško. Samo vas molim, postavite se po nekad u našu poziciju i razmislite šta biste mogli da uradite i šta vam je mogući repertoar i šta je to što možete da napravite i onda ćete da vidite kako biste se mnogo puta češće složili sa mnom, nego što ste to mogli danas da učinite.
U svakom slučaju, hvala vam što ste došli na raspravu. To smatram veoma odgovornom stvari. Jer, da vam kažem, ja nisam popuštao onima koji su me ucenjivali na ulicama gradova Srbije. Nisam popuštao ni strancima pod mnogo težim pritiscima i ucenama. Nisam popuštao ni kada su mi pretili ni karijerom, ni mnogim drugim težim stvarima, za šta imam mnoge svedoke.
Ja ne znam šta da razgovaram sa nekim o nekakvom REM-u, ako taj neko nije želeo da razgovara o Kosovu i Metohiji na jedinom mogućem mestu gde se razgovara, to je parlament, ali ću zato uvek pokazivati poštovanje prema ljudima koji su bili spremni da razgovaraju o važnoj temi, koji su bili spremni da iznesu sasvim drugačiji stav, da kritikuju, da napadnu, da kažu bilo šta, ali bar znam da im je to bilo važno i bar znam da tu imaju nekakve emocije. Bar znam da im je koliko toliko ili mnogo stalo do Kosova i Metohije i to je stvar koju ću uvek i te kako umeti da poštujem. Zato hvala još jedan put.
Pošto sam dobio pitanje od gospodina Šešelja, prema našoj informaciji u ovom trenutku 19 Srba, Bošnjaka i jedan Albanac sa severa se nalaze u Južnoj Mitrovici.
Dakle, to je naša informacija da je 19 njih u Južnoj Mitrovici, videćemo. Imali smo prvu dojavu za više lica, ali očigledno više lica pretresene kuće i stanovi, a za sada imamo potvrdu za 19, što ne znači da je konačan broj.
Zamislite, sa celoj juga, koliko smo dobili informaciju, dobilo je poziv, znate, on je dobio papirče da se jave. Sa celog juga, a srpskih policajaca je ukupno 6,8%, 6,9%. Sad vidite, isti broj je Srba koliko i Albanaca, što će reći 13 prema jedan. Tako vam to ide u demokratiji, ili su Srbi 13 puta veći kriminalci nego Albanci.
Ali, rekao je malopre i Fatmir Ljimaj i kaže – ovo je strašan udarac kriminalu na severu i ne znam gde i sada, kako da reagujete? A šta da kažete kada Fatmir Ljimaj kaže da je nešto udarac kriminalu?
Fatmir Ljimaj, pa zna Drecun, iz Klečke, iz svega drugog on govori o borbi protiv korupcije i kriminala. Šta da radite? To je legitimni predstavnik njihov kojeg Evropa prima, kojeg Amerikanci primaju i svi ostali.
Ako budemo imali nove informacije o uhapšenima, odmah ću vam ih saopštiti, gospodine Šešelj.
Samo ću na jednu stvar da odgovorim, neću na druge.
Razmatrali smo mi mnogo mera. Jedna od mera je zabrana prelaska administrativne linije Kosova sa centralnom Srbijom. A kako to da izvedemo Milane? Da puštamo Srbe, a da ne puštamo Albance? Šta ćemo sa Romima, sa Gorancima, šta ćemo? Da pogađamo da li je onaj iz gore nama lojalan građanin ili je lojalan građanin nekom drugom? Kako ćemo to da napravimo?
Mnogo je to teško. Nemojte da vam kažem, kada tako delite građane jedne u jednu, druge u drugu kolonu, na koga i na šta to podseća. Razumem šta ste hteli da kažete, to je emocionalna reakcija i to govori koliko ste zabrinuti, koliko volite svoj narod i svoju zemlju, ali kada donosite odluke kojih država mora da se pridržava i da opstane u pravnom prometu i da dobiju podršku međunarodne zajednice, onda tu stvari stoje potpuno drugačije.
Razmišljali smo mi i o drugim odlukama i moguće je da ćemo neke od tih stvari da primenimo, ali mislim da smo se do sada svojim odgovornim ponašanjem upravo pokazali na međunarodnoj sceni kao neko ko ume civilizovano da reaguje i razumno da reaguje.
Ovo što su oni uradili danas, bez obzira da li će NATO to da pravda kako je to borba protiv korupcije i kriminala, čekam samo da se uključi i Rada sa Savskog venca i svi ostali Srbi koji su uvek govorili samo protiv Srba na severu, pa da mi objasne kako je to moguće da 13 puta više kriminalaca ima među Srbima, nego među Albancima, ali kako bih vam rekao, mislim da je to njihova do sada najveća greška. Uradili su to u veoma pogrešnom trenutku, rade to i zbog svojih unutrašnjih prilika, rade to i po nalogu spolja, jer su neki nervozni pa bi Srbiji da očitaju bukvicu i da nas stave u red kako misle da mogu.
Kada vam ovo kažem, potpuno sam svestan stvarnosti i težine svega, ali mislim da su napravili i političku i svaku drugu vrstu greške, jer mislim da nikada više i snažnije nisu ujedinili Srbe na KiM i od sutra će Srbi imati svoja okupljanja i Srbima više ne morate da objašnjavate ništa.
Mi smo se nekada trudili i pokušavali da im kažemo da su ugroženi onoliko koliko jesu, oni su to nekada osećali, nekada nisu. Sada ne morate da im govorite ništa, sada i te kako dobro znaju na čemu su i sa Albancima i na čemu su sa predstavnicima međunarodne zajednice. Kad kažem predstavnicima međunarodne zajednice, eufemizam za NATO, Ameriku i EU.
Vama hvala još jedanput. Dakle, kad god imate i dobru nameru samo znajte, nismo mi to da ne provodimo ili ne provodimo to zbog toga što nam je neko zabranio. Nema tog spolja koji će da upravlja odlukama Srbije, već to radimo zato što imamo neki, svakako ne drugi cilj, već imamo neki drugi metod kako da dođemo do najboljeg rezultata za naš narod i za našu zemlju. Hvala još jednom.
Što se tiče promene Ustava o kojoj ste govorili i predstavili kao glavnu prepreku i u garniturama koje su izabrane, mislim da smo izabrani voljom naroda, a ne bilo kakvih zapadnih sila. Da je drugačije, uveren sam da se niko od ovih ljudi ne bi nalazio na ovom mestu, ja svakako ne bih. Malopre sam zaboravio da to kažem gospodinu Lapčeviću, ali ću reći, Milorade, vama sada.
Pravo prati fakte, a ne obrnuto, i to je jedno od osnovnih pravila koje se uči, na žalost, činjenice nam ne idu u prilog. A, što se tiče Ustava, a kakva nam je brana, kakva nam je ustava bio, kakva nam je prepreka bio, za sve ono što se dogodilo 2008. godine? Nikakva. Ostalo nam je da se mi zanosimo i da uživamo u tome, ponekad čak za mene začuđujuće, sladostrasno, što se pravimo da ne znamo šta se sve dogodilo na Kosovu i Metohiji, što kažemo da je potpuno isto kao što je bilo pre 11 godina, i da je potpuno isto kao što je bilo pre 19 godina. Nije, mnogo je teže, mnogo je lošije za nas. Pri tome, nisam nikakav defetista i nikome ne želim da govorim i da tražim izgovore zbog čega će neko da im prizna Kosova ili zbog čega će neko nešto da im da, već vam to govorim, zato što ne može Ustav već mnogo veća snaga Srbije, mnogo veće naše jedinstvo, mnogo bolja naša ekonomija da bude razlog našeg napretka i uvećavanju šansi da sačuvamo ono što se sačuvati može i na Kosovu i Metohiji.
Što se tiče Američke ambasade i drugih ambasada, vi naravno znate da ja ne mogu da govorim sve stvari koje znam i trudio sam se da informacije koje imam nikada ni na koji način ne zloupotrebljavam. Ono gde jesam zahvalan službama bezbednosti našim, tj. što su se trudili uvek i na svaki način da sačuvaju i zaštite nezavisnost Srbije. U skladu sa tim razume se da imam mnogo i različitih saznanja o uticaju različitih faktora i na našoj političkoj sceni i na političkoj sceni regiona.
U skladu sa tim trudio sam se i kao predsednik stranke, a ne samo kao predsednik Republike koja je osvojila većinu glasova u Republici Srbiji, da predlažem ljude koji će imati svoj integritet i autoritet i koji neće zavisiti od volje bilo koje ambasade. To se odnosi i na pomenutu gospođu Mihailović, kao i na sve druge. Bilo šta, ili bilo kada, a imao sam različite vrste sumnje u neke ljude ukoliko bi mi se pokazalo da neko je u agenturnom odnosu sa bilo kojom stranom zemljom, ne samo sa SAD, već i sa Rusijom, Nemačkom, Francuskom, Velikom Britanijom, bilo kojom drugom, ti ljudi nikada više ne bi imali moju podršku. I to je stvar koju vam garantujem, ali da to ne bude zasnovano na rekla kazala, i na čapraz-divanima zato što ne možete da radite za dve zemlje. Možete da radite samo za jednu zemlju. Možete da volite zemalja koliko hoćete, ali da radite možete da radite samo za jednu zemlju. Ne možete da radite za više zemalja.
(Vojislav Šešelj: Da li je Zorana sada proverena?)
Ja imam poverenje u Zoranu Mihailović, a one u koje nemam poverenje videćete posle sledećih izbora i čini mi se da ću vam tada to biti jasnije. Još jedanput vama hvala, a što se tiče…
(Vojislav Šešelj: Znači, nema novih izbora?)
Izbori su brzo. Izbori su uskoro gospodine Šešelj. Svakako, ušli smo u izbornu godinu odavno. Još jednu stvar koju sam rekao, ako Ana predloži rekonstrukciju imaće moju podršku, ovo je bilo samo moje razmišljanje.
A što se saveza koje Srbija treba da pravi, Srbija ima veoma dobre i prijateljske odnose i sa Rusijom i Belorusijom, iskrene, dobre. Imao sam više susreta sa predsednikom Putinom i predsednikom Lukašenkom nego svi srpski lideri rekao bih zajedno, ali Srbija je nezavisna zemlja. Nastaviće da gradi, da učvršćuje te odnose, da ih čini još bližim. Možemo još toga da uradimo da budemo bliži i Rusima i Belorusima, ali se Srbija nalazi na evropskom putu. To je stvar koju govorim na svakom mestu od koje ne želim da odustanem. Ukoliko bi se dogodilo da od takve politike moramo da odustanemo bilo bi vreme da istog sekunda idemo i na izbore i da ponudimo i Vladu i vlast nekim drugim ljudima sa nekom drugom politikom.
A, vama hvala na tome što ste došli u parlament, što poštujete parlament i što poštujete temu o kojoj razgovaramo. To govori i o vašem odnosu, ne samo prema Kosovu i Metohiji, već i u odnosu prema najvažnijim srpskim pitanjima a koje ne moraju čak i kad govorimo o Kosovu i Metohiji da se tiču samo Kosova i Metohije. Hvala još jedanput.