Dakle, budući da je to tako i budući da su to činjenice, vi ste uveli vanredno stanje da biste otklonili uzroke, a uzrok je ugrožen rad državnog organa. Danas smo čuli ovde da Vlada normalno funkcioniše, da je stanje redovno, da je stanje sasvim dobro i da očigledno ne postoje razlozi za uvođenje vanrednog stanja.
No, stavimo to po strani. Razumem o čemu sve tu možemo pričati, ali postavljam pitanje - kakve veze ima ukidanje internog, da ne govorim eksternog, TV prenosa sa ostvarivanjem cilja vanrednog stanja? Da li bi ovakvi govori ili oni umereniji sa ove govornice omeli hvatanje odgovornih za kriminal u Srbiji? Naravno da ne bi.
Dakle, radi se o ukidanju medijskih sloboda. Naravno, radi se ne toliko o ograničavanju, da se zadržim na ograničavanju, političkih sloboda. To su pravi ciljevi uvođenja vanrednog stanja, pri tome na neustavan i nezakonit način. Naravno, vanredno stanje će biti ukinuto, pa ćemo o ovome na drugi način razgovarati.
Na kraju, nekoliko pitanja mandataru, na koje bih molio da dobijem odgovor. Sasvim su laka, ne treba ih zapisivati.
- Da li je osuđivan?
- Da li će se akcija borbe protiv kriminala proširiti i na ostale poznate kriminalne grupe, o kojima je i ministar unutrašnjih poslova govorio, mislim na surčinsku grupu?
- Da li će predložiti ukidanje onih mera vanrednog stanja koje se odnose na suspenziju političkih sloboda i sloboda informisanja, budući da one nemaju nikakve veze sa ostvarenjem cilja do kojeg treba da dovede vanredno stanje, a to je hvatanje kriminalaca?
- Da li su on ili predloženi potpredsednik Vlade, gospodin Jovanović, bili u objektu koji se bezuspešno nekoliko dana nezakonito ruši u Zemunu?

Poštovani gledaoci, poštovani građani Srbije, jedan od prigovora na današnji akt mogao bi da glasi - Vlada, umesto da predlaže donošenje novih sistemskih zakona kojima bi bili zamenjeni postojeći, doneti za potrebe ranijeg društvenog i privrednog sistema, predlaže izmene zakona ovde usvojenog pre nepune dve godine, od ove tada legalne i legitimne Narodne skupštine.
Ovaj prigovor je delimično tačan, samo u prvom delu, jer je zaista Vlada Republike Srbije u potpunosti podbacila u svojoj pripremno-zakonodavnoj funkciji, ali svakako ne i opravdan u drugom delu. Naravno, potrebno je menjati one zakone što su se u praksi pokazali kao nedelotvorni i manjkavi, a to je slučaj sa Zakonom o privatizaciji.
To je ujedno i odgovor povodom čuđenja kako je moguće pre dve godine glasati za jedan model Zakona o privatizaciji, a sada promeniti mišljenje; naravno, kada konstatujete da su posledice primene tog zakona katastrofalne. Ne, nego ćemo valjda da istrajavamo, da uništimo sve.
Promena Zakona o privatizaciji je neophodna i hitna. Treba ovom prilikom skrenuti pažnju na jednu činjenicu - poslednjih meseci se negde zametnula reč koja se neprestano, nekih godinu i po dana ponavljala: reforma. Da li ste uočili da te reči nekako nema, čak ni na televiziji. Gde se ta reč zametnula - reforme, reformska vlada, reformske stranke, reformisti itd?
Jednostavno, ta reč je otišla u prošlost, nema je čak više ni na "Pink"-u. Naime, ništa se nije učinilo da se utvrdi cilj, sadržina, dinamika reformi, kao skup aktivnosti na temeljnoj sistemskoj promeni institucija, političkog i ekonomskog sistema, i to na onaj jedini mogući, valjani način, uz široki politički dogovor, uz dijalog sa reprezentativnim sindikatima, a ne onima što u Vladi sede kao ministri, sa predstavnicima poslodavaca.
Naravno, kada to ne učinite, ni u praksi od reformi ne može ostati ništa. Pa, u praksi od reformi i nije ostalo ništa. Najzad, i sama reč se iz upotrebe izgubila. To je prirodno i potpuno očekivano kad se ima u vidu, o tome dugo govorimo, da Republička vlada nikada i nije imala program, koncept reformi, da je po svojoj praksi, utemeljenoj na političkoj filozofiji predsednika Vlade, Republička vlada zapravo osnovna sistemska prepreka sprovođenju reformi, promena u Srbiji, da je duboko, nepopravljivo antireformska.
Pa ipak, reći ćete - postojao je izborni program DOS-a. Jeste, postojao je i program Vlade na nivou opštih mesta i smernica, ali je i on zapravo prvog dana rada Vlade odbačen. Vlada je tako neophodne i sveobuhvatne reforme svela na reformu privrede, a privredne reforme svela na privatizaciju.
Njenom predsedniku, kao najboljem ekonomisti među filozofima, sa poznavanjem ekonomije dovoljnim za netransparentnu mladalačku trgovinu belom tehnikom i šarenim rubljem, prigovarano je da je zanemario (to su prigovori pojedinih eksperata) institucije, njihov značaj i značaj reformi institucija.
Rekao bih da ta primeda nije tačna. On nije zanemario značaj institucija, već je te institucije sistematski, upravo što poznaje značaj institucija, sistematski razarao, uspostavljajući sopstveni model autoritarnog režima. Zato nema ni novog ustava, ni sistemskih zakona, ni legalne skupštine, ni reformi pravosuđa, ni reforme policije i kao sastavni deo reformi u Srbiji i privatizacija, koja je danas ovde na dnevnom redu.
Dakle, nema ničega od tih reformi što je za reforme najbitnije i što stvara ambijent da se uspešan proces privatizacije može izvršiti i zbog toga je to prava i sama suština rasprave koju danas ovde treba da vodimo.
S druge strane, ne da nema ovih sistemskih promena, nego ni Vlada Republike Srbije nema bilo kakvu ekonomsku politiku, ekonomski program. Jasno, kad nemate ekonomsku politiku, ne postoji bilo kakva strategija razvoja i u takvim okolnostima mi danas govorimo o privatizaciji.
Ovde je ministar Vlahović, nagnan visokim patriotizmom odrekao se bogate zarade i prihvatio da se žrtvuje za državu i da ovaj odgovoran posao, malo plaćen, mukotrpno obavlja, dakle proces privatizacije. Ali, žrtvujući se za domovinu, i to je za svaku pohvalu, ministar i Vlada u celini su zaboravili čak i na naziv tog ministarstva. Vaše ministarstvo se, ako se ne varam, zove Ministarstvo za privredu i privatizaciju.
Bilo bi dobro da jednom dobijemo izveštaj Vlade Republike Srbije, koji je po aktima dužna da dostavi Narodnoj skupštini, a za ove dve godine nikada nije dostavila, pa da vidimo šta se radilo u ovom drugom delu, i za to primate platu, koji se odnosi na privredu. Kakvo je stanje u privredi? Šta je sa tim malim i srednjim preduzećima?
O tome smo slušali od Slobodana Miloševića, o tome danas slušamo svakodnevno i od Đinđićeve Vlade (ako ne verujete meni, pogledajte ovaj OECD-ov izveštaj, to ste i sami pročitali) da je situacija teška i u daljem narednom periodu neće biti poboljšana, nego naprotiv, pogoršana. Smanjuje se broj malih i srednjih preduzeća, a bez njih nema mogućnosti da se oživi privreda, da se poveća proizvodnja u zemljama u tranziciji.
Dakle, svedene su reforme i sve ono što treba da budu na samo jedan segment, a to je privatizacija. Svodeći reforme na privatizaciju, Vlada se opredelila, to je taj zakon i model koji smo mi podržali pre dve godine, za model privatizacije koji je prevashodno prodaja. Samo manji deo se deli kroz akcije zaposlenima.
Prvo je pitanje - kakvi su rezultati postignuti za ove nepune dve godine, jer bez tačnog odgovora na to pitanje jednostavno ne možete ni ponuditi odgovor na to da li uopšte zakon treba menjati; a ako treba, šta i kako.
Mi predlažemo hitnu izmenu Zakona o privatizaciji. Naš odgovor je da su rezultati postignuti za ove nepune dve godine katastrofalni. Izabrani model prodaje preduzeća se pokazao kao promašaj, posledice su više nego ozbiljne, a istrajavanje na tom modelu nanosi nesagledivu i nepopravivu štetu. Zbog toga, istrajavanje na tom modelu je neodgovorno.
Ovo što sada govorim izrekli smo i pre osam meseci, predlažući izmenu zakona, ali na osnovu izmenjenog i novousvojenog modela privatizacije. Dovoljno je vremena proteklo, dovoljno je afera otvoreno, da se može izvući zaključak u pogledu transparentnosti, kao i činjenice, koju takođe OECD u svom izveštaju ističe, da je izabrani model najpodložniji mitu i korupciji.
U postojećim okolnostima koje, najkraće rečeno, odlikuje visoka ponuda, jer je sve na prodaju, i izrazito niska tražnja, institucionalna kriza i odsustvo pravne države, postojeći zakon ne treba kozmetički i tehnički popravljati, već je potrebno da se hitno usvoji nov model privatizacije i na njemu zasnovan nov zakon o privatizaciji.
Nov model, koji smo predložili pre osam meseci, treba da bude kombinacija modela utvrđenih zakonom iz 1997. godine i postojećeg zakona, dakle kombinacija prodaje i besplatne podele. Taj zakon bi morao da uvaži činjenicu da u uslovima veoma niske tražnje model prodaje u praksi prerasta u model rasprodaje i previđa podelu akcija zaposlenima.
Besplatna podela akcija u preduzećima privatizovanim na taj način, pored preduzeća od značaja izdvojenih za poseban program privatizacije putem prodaje, zamenila bi ovu današnju, faktičku besplatnu dodelu privilegovanim pojedincima, na šta se u praksi svodi privatizacija danas. Proces privatizacije bi se brzo, jednostavno i u potpunosti transparentno sproveo.
Na tržištu bi akcije naravno bile slobodno kupovane.
Potreba usvajanja novog modela proističe iz činjenice da se sadašnji model u postojećim uslovima pokazao kao štetan, sa sledećim posledicama: privatizacija je komplikovana i spora; cene po kojima se preduzeća prodaju su toliko niske da zapravo govorimo o rasprodaji, besplatnoj dodeli privilegovanim kupcima; privatizacija služi za pranje novca; postoji koncentracija kupaca, stvaraju se umesto državnih privatni monopoli; privatizacija je netransparentna i ponavljam - pogledajte izveštaj OECD-a - model je najpodložniji mitu i korupciji.
Gotovo da nije bilo tenderske prodaje koja nije prerasla u aferu. Sa predsednikom jedne stranke DOS-a koja podržava Vladu slažemo se u jednom jedinom pitanju, a on je rekao, gospodine ministre, da ćete nositi bukagije na robiji zbog prodaje Cementare u Beočinu. Radi se o jednom od predsednika stranaka koalicije DOS.
I, pored svega ovoga, najvažnije je sledeće - reforme se ne sprovode reformi radi, niti se privatizacija sprovodi nje radi. Cilj reformi, dakle i cilj privatizacije bi morao biti povećanje ekonomske efikasnosti odnosno privredni rast. Sadašnji model, potvrdilo se za ove nepune dve godine, u uslovima niske tražnje, potpuno je nepodesan za ostvarenje ovog cilja.
To što smo zahvaćeni tranzicionom recesijom, što je rast proizvodnje nedovoljan, odgovorne bi trebalo da opomene.
Najzad, zašto se onda Vlada opredelila da istraje na modelu što se u praksi pokazao kao štetočinski. Zbog toga što zapravo ništa od ovoga o čemu sam ovde pokušao da govorim Vladu Republike Srbije ne interesuje. Zbog toga što je digla ruke od svega, neodgovorna i nesposobna, izuzev od onoga što joj se čini da može da je održi na vlasti. Zato što ne samo da je reforme svela na privatizaciju, nego je i od same privatizacije, kao procesa, digla ruke. Ona je ne tretira i ne organizuje kao proces potpune vlasničke transformacije, a u funkciji privrednog rasta, ekonomske efikasnosti, već je u njenoj pažnji isključivo zadovoljenje dva interesa: jedan je popunjavanje budžetskih rupa a drugi popunjavanje privatnih džepova.
Vladu interesuje samo to da u periodu željenog, projektovanog trajanja mandata, prikrije posledice sopstvene nesposobnosti, privrednu krizu, socijalnu krizu, nagoveštenu budžetsku krizu, kako da se prodajom nešto vrednog pokućstva održi na vlasti, zapušavajući finansijskim injekcijama sve ono što je otvoreno kao posledica njene nesposobnosti.
Zato Vladu interesuje još samo prodaja nekoliko vrednih preduzeća - duvanske industrije, Jugopetrola, Telekoma, ne znam šta beše sa pivarama - da još godinu-dve održi prenaduvani budžet, uzme svoj deo, i da, kako se to u narodu kaže - zbriše.
Ministar je ovde juče govorio zaista briljantno. Školski primer manipulacije. Maestralno akcentiranje pojedinosti zarad prikrivanja globalnog promašaja. U vezi sa njegovim izlaganjem želim da dam nekoliko napomena.
Vladu strašno nervira kada čuje da se o postojećoj privatizaciji govori kao o rasprodaji, pa kažu - to je tržište. Ponudi se, pa ko ima plati koliko se na tržištu odredi. To je toliko, ne može se prodati skuplje. Naravno, radi se o goloj manipulaciji.
Ambijent, tražnja određuje cenu, a Vlada je upravo u onom delu za koji je takođe ministar obavezan a to je Ministarstvo privrede, učinila sve da se privreda obezvredi, da se stvori takav ambijent koji ne dovlači u zemlju inostrane investitore, da se namerno, svesno obori vrednost preduzeća i stvori ambijent da cena na tržištu onda naravno bude onakva kakva jeste - nikakva; dakle besplatna podela unapred dogovorenim kupcima.
Na samom kraju ću još reći nešto o toj transparentnosti i unapred izvršenim dogovorima. Ministar veli da jedni prigovaraju da proces privatizacije teče sporo, drugi da je prebrz. Po njegovom mišljenju, on se odvija baš kako treba. Izrekao je, po mom uverenju, neistinu. Inače bi bio dužan da objasni, ako teče baš planiranom dinamikom, zašto se onda produžava ovim predlogom izmena i dopuna rok za završetak procesa privatizacije. Nešto tu nije u redu ili možda ne umem stvari da shvatim. (Glasovi: Baš tako.)
Tako je.
Činjenica, broj preduzeća prodat prošle godine manji je i od planiranog i na televizijama najavljenog. Ali, da se ne poigravamo brojkama, jer ne izražavaju uvek suštinu stvari, bitnije je ovo - zašto se onda produžava rok ukoliko sve teče baš onako kako je planirano.
Klasičan primer manipulacije je i iznošenje visine prihoda od prodaje, za koji se onda kaže da je dvostruko viši od planiranog i mnogo veći od prihoda ostvarenog u Mađarskoj. To slušamo već dva dana. Poređenje sa Mađarskom je potpuno neumesno i sada bi trebalo potrošiti još 15 minuta da se o tome priča, jer su stvari neuporedive.
Ali, što se tiče duplo većeg iznosa od planiranog, to nije dokaz uspeha privatizacije, već neuspeha planiranja, s tim što se u slučaju planiranja budžeta za 2002. godinu svesno u zakon uneo nerealno nizak iznos, niži u momentu usvajanja zakona od poznatog iznosa za već ugovorene prodaje.
To je bila jedna Đelićeva sitna finta. Opet o razlozima možemo razgovarati petnaestak minuta, ali je činjenica da je u momentu kada je Zakonom o budžetu utvrđen prihod od privatizacije bilo poznato da će on biti više nego dvostruko veći.
Pored toga, ma koliko visok, iznos ništa ne govori i to je sledeća manipulacija o uspehu privatizacije, jer da govori onda bi se moglo reći da je privatizacija u vreme Miloševića uspešnija nego u vreme Đinđića, ako uzmemo podatke iz godine kada je prodat Telekom, pa kažemo - pogledajte koji su to iznosi bili, a pogledajte šta su sad Đinđić i Vlahović uradili.
Prema tome, nemojte da manipulišemo stvarima. Privatizacija u Srbiji je u ćorsokaku, ona je praktično stala, interesuje vas samo da prodate duvansku industriju i još nekoliko stvari; dobili smo poklone i na tome ćemo na kraju da se zahvalimo vašim strateškim partnerima. Dakle, o tome se radi. Pare će se od privatizacije uneti u budžet i jednokratno potrošiti na javne rashode, na skupu državu. Privreda će ostati mrtva. Šta će se prodati dogodine - ništa, jer ničega neće biti.
To je ta politika Đinđićeve vlade "posle mene potop". Juče je objavljeno, a danas ovde pomenuto, da je proizvodnja u januaru smanjena za 21%, zarade smanjene za 18%. Vi ćete reći - nije se radilo, pa se nije zaradilo. Pa, znate, i kad se ne radi prima se naknada po proseku. Kada se ne radi onda je proizvodnja manja, ali radili bi da su imali šta da proizvode, ali nema ambijenta, za to je Vlada odgovorna, da se radi, proizvodi i više zarađuje.
Prema tome, ne može se broj neradnih prazničnih dana odraziti na zarade, jer se one isplaćuju prema prosecima iz ranijih meseci; dosta, ljudi, više sa tim manipulacijama!
Što se tiče tih zarada, obavestite o tom podatku i predsednika Vlade čije cipele, viđene na slici sa donje strane, vrede pet prosečnih penzija.
Na kraju, jedno obaveštenje gledaocima: svi narodni poslanici su prekjuče ili juče dobili lep poklon od firme "British American Tobacco"; nisu svi, onda po izboru, onda sam verovatno izabran da ne bih govorio ovo što danas govorim. Poklon je lep.
Podsetio bih samo Vladu Srbije da je svojevremeno u pregovorima ovu firmu zastupao ekspert Stanko Subotić Cane. I evo nagradnog pitanja, a odgovor je lakše dati nego na novogodišnjem BK kvizu - ko će biti najbolji ponuđač na još neraspisanom tenderu za Duvansku industriju Vranje? A za Niš ćemo videti da li će biti "Filip Moris" ili imamo još neke probleme.
Zato, gospodo, govorimo sve manje o reformama, a sve više o kriminalu.

Poštovani gledaoci, poštovani građani Srbije, ovo što se zove skupštinom odavno skupština nije i nije zakonodavni organ u onom smislu reči kako to sadašnji, postojeći Ustav kaže. Ovo je iznutra jednako onome što je spolja, a pogledajte kako izgleda spolja, pa ćete znati kako je iznutra.
Zašto je to tako? (Glasovi: Tema) I to je tema. Zbog toga što se ovde krade pri glasanju. Gospodin Novaković će to najbolje znati. (Smeh.) Divan smešak. Druga duhovitost je da zloupotrebljavate poslaničke kartice i da ste bili u Solunu kada je vaš glas za donošenje Zakona o radu ovde bio odštampan na listingu i to se zove, gospodine Novakoviću, krađa, a onaj ko krade je lopov. I, tu nema uvrede. Ako neko zna drugi izraz za onoga ko krade neka mi ga kaže i ja ću ga koristiti. Ali, drugi naziv za onoga ko krade ne postoji. Onaj ko krade je lopov.
Dakle, ako me još nešto propitate, ja ću vam rado odgovoriti.
Ovde se kradu poslanički mandati. Onaj ko krade je lopov. Ovde u ovoj skupštini postoji deo političkog organizovanog kriminala, jer ako se mandati organizovano kradu, onda mi ovde imamo organizovanu političku bandu.
Ovde se donose zakoni, kao što je to Zakon o izboru poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore, čiji je jedini cilj da ozakoni prethodno izvršeno bezakonje krađom poslaničkih mandata. Ovde sedi gospodin Ristić, kome nije mesto kao predsedniku Administrativnog odbora u ovoj komisiji, a pretpostavljam da će biti, zbog toga što mu je pre mesto tamo gde onaj ko javno govori, a dužan je da zakon poštuje - da zakon neće poštovati, i treba da ode; i tamo će i biti smešteni i zbrinuti oni koji danas bezakonje u Srbiji sprovode.
Dakle, danas ništa, ni traga od podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, od načela na kome demokratska država počiva ili demokratska ne može da bude. I, vi to sve vrlo dobro znate. Ova skupština je, dakle, samo produžena ruka Republičke vlade ili ostatka Republičke vlade ili DOS-a.
Dakle, šta danas radi ova tzv. skupština, čime će se ona danas baviti? Ona će biti izložena jednom novom, naravno političkom, banditizmu, time što će doneti odluku o obrazovanju komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije. (Smeh.)
Gospođo predsedavajuća, čujem ovde neke kikote. Hvala što ste ih umirili.
Dakle, ovo čime se ovde danas bavimo posledica je iznenadno probuđenog Zorana Đinđića, koji se između dve fudbalske utakmice, a tako je to kada neko mnogo trči reformski, naglo setio Kosova, čak ima poverljivih informacija koje kažu da su mu i na karti pokazali gde se to nalazi (žagor); pa se onda posle dve godine opstrukcije donošenja novog ustava prisetio kako je novi ustav Srbije važno hitro ižvrljati i brzo doneti. Bez toga nema reformi, bez toga nema demokratizacije Srbije, bez toga nema, kaže Zoran Đinđić, izgradnje institucija, bez toga nema ulaska Jugoslavije, tj. zajednice Srbije i Crne Gore u Evropsku zajednicu naroda, itd. itd, naglo se setio.
Pre samo godinu dana osporavano je pravo DSS i drugima koji su se tim pitanjem bavili da se Ustavom i potrebom donošenja novog ustava Srbije bave. I, priča i postupak je standardan - čuli smo to i ovde od jednog poslanika, predsednika jedne poslaničke grupe - na isti način kako je to rađeno i sa Ustavnom poveljom; dakle - opstrukcija, pa onda žvrljanje i ižvrljavanje jednog akta, čije će posledice biti viđene u narednim godinama. Na isti način je to i sada: dve godine se opstruira donošenje novog ustava, zatim se kaže - pa dobro, šta hoćete, vi ste dve godine pričali, vi drugi, da je potrebno doneti ga brzo, evo sada imate jedan akt, hajde odmah da ga usvojimo, a to što vi za njega nećete glasati - vi kočite reformske procese.
Ma, nema ništa od toga, vladajte sami, gospodo, odgovarajte sami. Gde su vam te reforme za boga miloga? Gde su vam? (Negodovanje.) E, tako je, nego šta nego je tako. Imate vlast i uživajte u plodovima na izborima.
Dakle, dobili smo jedan akt koji, na sramotu ove skupštine i njegovog predlagača, po sadržini ne odgovara naslovu. Ako je ovo zaista akt koji predstavlja odluku o obrazovanju komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene ... (žagor)... lepo je tamo... Ustava Republike Srbije, onda ne znam čemu tačka 3. u kojoj stoji da će komisija angažovati stručnjake za ustavno pravo i ostvariti saradnju sa međunarodnim organizacijama koje mogu da pruže stručnu pomoć u harmonizaciji sa evropskim pravom i standardima.
Znači, neko ovde laže. Ili naslov nije tačan ili je i on lažljiv, ili ovo zapravo predstavlja odluku o formiranju komisije koja će pristupiti pisanju novog ustava, jer ako se ova komisija formira u roku od osam dana, kako u predlogu stoji, a rok od dana usvajanja do podnošenja predloga zakona je 15 dana, onda ne znam, verujte mi, kako će konsultovati i harmonizovati i šta harmonizovati, uostalom, za onih preostalih sedam dana.
Dakle, očigledno je bila namera jedno, pa nije dobro prečišćen tekst, a duboko sam uveren da će ovo zapravo prerasti u komisiju koja će ustav pisati. Zato je i njen sastav ovakav kakav jeste, bez ikakvog kriterijuma, odnosno jedan jedini kriterijum postoji, a to je da od ovih 25 članova dvotrećinsku većinu ima DOS ili oni koji će bespogovorno gospodina premijera slušati.
Možemo već i imena videti i gospodin Jovanović je predložio da se tim sastavom ovde posebno pozabavimo. Pretpostavljam da će Odbor za ustavna pitanja predstavljati najbolji poznavalac iz tog odbora, gospođa Nataša Mićić, jer je već pokazala kakav odnos prema Ustavu ima i koliko ga poznaje, koliko ga poštuje.
Što se tiče Odbora za pravosuđe i upravu, pretpostavljam da će ga zastupati gospodin Hiber, predstavnik Građanskog saveza Srbije, koji ima jednak stav sa gospodinom Šešeljem, sa Srpskom radikalnom strankom, u pogledu izmene Ustava. Učestvovali smo zajedno pre godinu dana u jednoj emisiji i iste argumente koje smo danas ovde čuli iznosio je gospodin Hiber, tvrdeći da kada menjate proceduru za donošenje novog ustava pravite jedan pravni vakuum, da time prestaju da važe svi pravni propisi koji su doneti po starom Ustavu, da je to jednostavno neprihvatljivo, nesprovodljivo, da time zemlja upada u haos.
Naravno, gospodin Šešelj je ipak dosledan. Gospodin Hiber to nije, tako da će gospodin Hiber vrlo lako da sprovede sve nove potrebe ostatka DOS-a. Eto, za istoriju malo potpune saglasnosti u jednom važnom pitanju između Građanskog saveza Srbije i Srpske radikalne stranke.
Što se tiče Zakonodavnog odbora - pretpostavljam gospodin Pajtić, a on je kvalitetom ovog predloga već dokazao koliko je njegovo pravničko znanje. Gospodin Ristić će verovatno ići iz grupe narodnih poslanika kao čovek koji zaista pre treba da bude u zatvoru nego u bilo kakvom odboru Narodne skupštine, zbog odbijanja argumenta. Nemojte se čuditi, jer onaj ko odbija da sprovodi zakon, a dužnost mu je da ga sprovodi, mislim da čini krivično delo.
Naravno, stvar je sudskih organa da procene da li sam ja u pravu. Ovo je moj politički stav. Imate pravo na repliku, ali pre svega potvrdite, molim vas, da nećete sprovoditi postojeći zakon do odluke Ustavnog suda koja nikada nije doneta, a zakona koji je danas na snazi do odluke Ustavnog suda. Ako to možete da objasnite nekome ja ću se radovati.
Što se Ustavnog suda Srbije tiče - verovatno gospodin Čiplić, visoki funkcioner Demokratske stranke, koji se proslavio svojim stavovima u vezi oduzimanja mandata, onih mandata pokradenih Demokratskoj stranci Srbije, koji su najzad tamo negde u oktobru mesecu vraćeni. Ali, ostali su zapisani stavovi i mišljenje, javno izneto jednog od članova Ustavnog suda Srbije, gospodina Čiplića, koji poštuje ne pravila struke i prava, zakona i Ustava, već isključivo stavove i partijske zadatke svoje stranke.
Dakle, tako stoje stvari sa ovim aktom. To je poigravanje sa ustavom, a ko se poigrava sa ustavom poigrava se sa državom i ko predlaže da se na ovaj način i od ovog dana počinje da donosi novi ustav mora biti svestan da tako donet ustav ne može da traje duže od onih koji su doneli odluku da ga na takav način donesu, a to znači veoma kratko. Ustav treba da bude onoliko dug koliko je duga država. Ne onoliko koliko traje jedna privremena i neodgovorna vlada.
Kako treba doneti novi ustav da bi bio valjan, trajan, poštovan, primenjivan? Treba da se postupi po predlogu koji Demokratska stranka Srbije daje. Postoji potpuna saglasnost, to je jedino izgleda u čemu ćemo se danas svi složiti (izuzev predstavnika Srpske radikalne stranke) i to je mišljenje eksperata poznavalaca ustavnog prava, da po postojećoj ustavnoj proceduri novi ustav nije moguće doneti. Tu valja podsetiti na neispravnost biračkih spiskova. Treba doneti odluku dvotrećinskom većinom. Ovo, naravno, ne pričam poslanicima, nego pričam gledaocima kojima se zapravo sve vreme i obraćam i ovom prilikom izražavam poštovanje.
Dvotrećinsku većinu u Skupštini je moguće obezbediti, ukoliko se vode ozbiljni razgovori preko komisije koja bi se tim pitanjem bavila, ali sa sadašnjim stanjem biračkih spiskova i činjenicom da su Kosovo i Metohija sastavni deo zajednice Srbije i Crne Gore jednostavno nije moguće za takav ustav dobiti polovinu ukupno upisanih birača u biračkim spiskovima.
Kako to naravno nije moguće, kako birački spiskovi nisu ispravni, kako ih je neispravnim učinio Milošević, a "doneispravio" Zoran Đinđić, to po postojećoj ustavnoj proceduri, i to je opšte uverenje svih eksperata koji se ovom materijom bave, ustav nije moguće doneti. Dakle, od samog momenta donošenja i utvrđivanja novog postupka promene Ustava Srbije mora da postoji puni legitimitet odluka kojima će se dalje u taj postupak ići.
Da bi to postojalo potrebno je, po našem uverenju, da i ova odluka o formiranju komisije koja će se baviti pisanjem ustava, pa i sastavnim delom načina predlagati i donositi odluke o načinu izmene ustava se usvaja, odnosno donosi dvotrećinskom većinom. Kao što je i komisija formirana, kao što je to bilo i kod pisanja Ustavne povelje, i komisija koja će se baviti pisanjem novog ustava Srbije mora odluke da donosi dvotrećinskom većinom.
Sastav komisije, koja će pisati novi ustav Srbije, treba da bude proporcionalan sastavu ove skupštine, ali u momentu kada je ona bila legalna i legitimna, kada je izražavala izbornu volju građana, a ne danas kada su glasovi građana Srbije prekrojeni, izborne kutije provaljene, glasovi pokradeni i kada ova skupština više legitimitet nema. Dakle, proporcionalno sastavu ove skupštine iz januara meseca 2000. godine.
Takođe, kada se na taj način utvrdi predlog ustava Srbije, valja ga usvojiti u Skupštini Srbije dvotrećinskom većinom. To je neki minimum bez kojeg nije moguće obezbediti poštovanje novog ustava Srbije. A, ukoliko budemo imali državu, ukoliko se ustav bude nasilno doneo, kao što se donose mnoge stvari u Skupštini, koja to više nije, nasilno, brutalno, političkom tiranijom jedne veštački i nezakonito stvorene većine, onda će on imati sudbinu sadašnjeg Ustava - neće biti poštovan, kršiće se i time će zemlja nastaviti da tone u ... baš tako, u čemu se dobrim delom već danas nalazi.
Možda vi toga niste svesni, ali kada imate marš gladnih, onda otprilike znaju kako stvari stoje, a vi gladni niste i zato tako govorite. Nisam ni ja, ali tako govorim. U tome je između nas razlika, što ja nešto znam, a što vi ne znate ama baš ništa i što ste zaboravili, uspavali ste se ovde i nemate pojma. Izneverili ste sve ideje i ideale oktobra 2000. godine. Prodali ste veru za večeru. Prodali ste se za malo privilegija, za malo funkcija, za malo para.
(Nenad Bogdanović, sa mesta: Dosta bre više.)
Dosta će biti na izborima, a onda će građani Srbije, a ne neki histerici sa ove govornice, danas sa slomljenim nogama, odrediti ko će da ide da spava, ko će otići u političku prošlost, jer samo građani Srbije to i mogu da odrede, a vi, gospodine Bogdanoviću, pazite šta zidate u parku ispred Skupštine grada.
(Nenad Bogdanović, sa mesta: Kako te nije sramota, barabo jedna?)
Ja imam pravo da se jedim zbog toga što uništavate ovu državu, a meni nije svejedno. Ne, nije moja, jer ona nije ničija i ovo je pravi parlament da vodimo dijalog, a vi mislite da ona nečija treba da bude. Ona ne sme da bude ničija.
Dakle, to je put i način kako mislimo da treba doneti novi ustav Srbije da bi se zaista obezbedio taj puni pravni diskontinuitet, ustavni diskontinuitet sa prethodnim režimom, da bi se na tom novom ustavu, demokratskom, evropskom, počeli da grade institucionalni temelji nove države i da bi najzad Srbija počela da biva pravna i demokratska država, što danas nije ništa više nego pre dve godine.

Gospodin Batić je predložio, reagujući na jednu moju upadicu, da budem pažljiv i da od njega učim. Učio bih ja od gospodina Batića, ali se bojim da me ne uhvate.
Reagujući na prvu loptu, na jednu moju kratku upadicu, gospodin Batić je pokazao izvestan stepen nervoze i uopšte članovi Vlade imaju danas veoma visok stepen nervoze. To je potpuno razumljivo. Velika je muka govoriti 34 minuta i 37 sekundi i obrazlagati zašto neki akt ne treba da se usvoji, da biste dva sata kasnije taj akt usvojili. Busati se u pravoslavne, srpske, patriotske grudi, koje se zalažu za samostalnu Srbiju, a usvojiti akt koji sprečava uspostavljanje onoga za šta se gospodin Batić zalaže.
U takvim okolnostima i takvoj moralnoj dilemi nije lako biti potpuno pribran. Tu moralnu dilemu, pomenuću Slobodana Jovanovića, kao što je to učinio i gospodin Batić, zaista može rešiti Slobodan Jovanović, onaj koga je gospodin Batić pomenuo sa novčanice.

Poštovani gledaoci, poštovani građani Srbije, na samom početku sasvim kratko ću da se osvrnem na prepodnevno izlaganje predsednika Republičke vlade. On je usplahiren, kao što se pre neki dan setio naglo Kosova i Metohije, onako iznebuha, tako se danas setio građana Srbije i za tu svoju usplahirenost i nervozu, rekao je tada - jeste, jako sam nervozan zbog toga što... Što se ljutite, tema je izlaganje predsednika Republičke vlade.

Dakle, naglo se setio kako, eto, građani Srbije u Srbiji pate, a zašto pate - zato što neko posle nekoliko decenija ponovo stavlja klipove u točkove revolucije, a on tu revoluciju, dakle reforme, sprovodi, ali ima nekoga ko te reformske procese ometa; i, šta ti treba da rade, šta je rešenje - ti treba da odu da spavaju, da spavaju, treba da se povuku.

Slažem se sa gospodinom Đinđićem; evo jednog konkretnog predloga: ako je hrabar na delu, kao što je hrabar na rečima, ako veruje u građane, ako stoji iza volje građana, neka raspiše izbore, pa neka odu da spavaju u političku penziju, neka ode onaj za koga građani Srbije na izborima to utvrde, a dotle, trudićemo se, za razliku od njega, i danas na ovoj sednici, da državu gradimo, a ne da državu razgrađujemo.

Dragi gledaoci, sedam meseci nakon roka utvrđenog Beogradskim sporazumom ovde pred ovom skupinom nešto narodnih poslanika, a nešto tzv. narodnih poslanika, pred Narodnom skupštinom koja više meseci nije legitimni organ ove države, nalaze se Ustavna povelja i zakon o njenom sprovođenju. Mesecima se o ovim rešenjima pred javnošću, a javnost malo od bilo čega može da razume, vodila rasprava o konkretnim problemima koji su proisticali iz rada Ustavne komisije i o rešenjima koja su se i u ovim aktima koji su danas na usvajanju u ovoj narodnoj nelegitimnoj skupštini našla.

Neću se baviti detaljima, neću se baviti pojedinim odredbama, jako puno argumenata je i danas ovde izrečeno koji dokazuju da je Ustavna povelja veoma sporan akt, a da je Zakon o sprovođenju Ustavne povelje apsolutno neprihvatljiv akt za svakoga ko zna šta je država i za svakoga ko želi da državu gradi, kome je zapravo iole do države stalo.

Dosta se o tome čulo, interesantno je, možda i paradoksalno da su argumente u prilog ovih činjenica iznosili i oni koji se zalažu za zajedničku državu Srbije i Crne Gore, ali i oni koji se zalažu za nezavisnost Srbije. Meni to nije posve jasno, ali građanima Srbije svakako da će biti jasno ko ovde govori istinu, a ko ne govori istinu; bar su za ovo kratko vreme, za ove dve godine mogli da naprave razliku između političara koji deluju na političkoj sceni Srbije i po ovom osnovu.

Dakle, prebrojaćemo se na kraju, pri glasanju; budu li ovi akti usvojeni, biće usvojeni glasovima potkupljenih, nelegitimnih, nezakonito zadržanih u parlamentu narodnih poslanika i glasovima, interesantno, onih koji se zalažu za nezavisnost Srbije.

Naravno, sve to ostaće zapisano za istoriju, ostaće zapisano i ko se zalagao za ovu državnu zajednicu, ko je kako tu državu gradio i ko je razgrađivao sve ovo vreme. Nakratko, vratiću se u 2000. godinu, godinu nade, obećanja, očekivanja, poverenja, a vi ste tada, građani Srbije, dali glas onima u koje ste tada verovali.

Na izborima i samo na izborima građani određuju kome će podariti legitimitet i političku moć, nadležnost za vršenje, kako moja koleginica često kaže, javnih poslova ili za vršenje vlasti. Godine 2000. nadom i voljom iznedrenom iz nade da se promeni jedan režim, za koji su tada 2000. smatrali s pravom da ih je tlačio, sputavao i siromašio, oni su tu moć poverili jednoj širokoj koaliciji, koaliciji Demokratske opozicije Srbije, koja danas ne postoji.

Ljudi koji su bili okupljeni u toj koaliciji onakvi kakvi su bili, časne i nečasne političke i svake druge prošlosti, sposobni i nesposobni, levičari i desničari, a i oni koji su neprofilisani, nedefinisani, kako bi narod rekao, niti smrde, niti mirišu, pošteni i korumpirani, saradnici Službe državne bezbednosti i oni koji su bili predmet razmatranja i praćenja, analize saradnika Službe državne bezbednosti - sve je to bilo u jednom momentu okupljeno, i dobro je što je bilo okupljeno, na strani suprotnoj od prethodnog režima.

Šta su ti i takvi ili šta smo mi, ti i takvi, tada okupljeni, predložili i obećali i na osnovu čega smo dobili poverenje građana? Obećano je da će Srbiju učiniti demokratskom državom, da će se izgraditi i jačati institucije, da će u Srbiju biti vraćeni pravo i pravda, da će jedini putokaz u vršenju vlasti biti interes građana i države, da će se sačuvati zajednička država, eto teme, Srbije i Crne Gore, da ne biste prebrzo upadali, da će se sačuvati i da će se prekinuti proces dezintegracije i menjanja granica na Balkanu, da ćemo uključiti Srbiju u evropske integracione procese.

Za dve godine činjeno je suprotno onome što je obećano. Za dve godine potpuno prirodno ova vlast, današnja vlast u Srbiji je izgubila legitimitet. Činilo se suprotno obećanjima i kada je u pitanju zajednička država Srbije i Crne Gore. Govorilo se i govori jedno i danas ovde za ovom govornicom, pa se govori o nezavisnosti Srbije, a glasa se o aktima koji ustanovljavaju zajedničku državu. Činilo se i čini zapravo drugo.

Zato se danas pred ovom nelegitimnom Narodnom skupštinom nalaze Ustavna povelja i Zakon o njenom sprovođenju kao akti koji nisu ni približno onakvi kakvi su mogli i trebalo da budu da bi se zajednička država utemeljila na čvrstim, pouzdanim osnovama, da bi bilo omogućeno da se vremenom odnosi Srbije i Crne Gore zaista harmonizuju i da se ta državna zajednica vremenom ojača.

Beogradski sporazum, potpisan u proleće 2002. godine, spojio je faktički razdvojene Srbiju i Crnu Goru. Gospodin Đinđić je danas rekao da je bio neobavešten, njemu su to radili iza leđa, krili su od njega. Dakle, gospodin Đinđić je bio neobavešten da se taj sporazum radi. Bogami i ne čudi me da je tako, jer kada je taj sporazum potpisan uhvatila ga je panika, i njega i gospodina Đukanovića; i od tada, od potpisivanja Beogradskog sporazuma, koji je ostavio široke osnove za izgradnju zajedničke države Srbije i Crne Gore počinje proces destruiranja te još nestvorene i nerođene državne zajednice.

Zbog toga je pisanje Ustavne povelje trajalo ovoliko dugo, zbog toga je Ustavna povelja suzila one osnove koje su bile postavljene Beogradskim sporazumom i zbog toga je Zakon o sprovođenju Ustavne povelje takav akt koji zapravo po svojoj suštini poništava i Ustavnu povelju i Beogradski sporazum. Gospodin Đinđić i gospodin Đukanović su oni političari u Srbiji i Crnoj Gori koji će Srbiju i Crnu Goru radije videti kao odvojene, razdvojene mafijaške države, nego kao zajedničku državu u kojoj će vladati demokratija i vladavina prava; to su interesi koje su oni deset meseci zastupali u radu Ustavne komisije i to je posledica zbog koje imamo ovakve akte, na kojima se ne može temeljiti valjana država.

 

Šta ono rekoste, gospođo Mićić?

Samo sam rekao da bi gospodin Đinđić i gospodin Đukanović radije videli Srbiju i Crnu Goru kao odvojene mafijaške države nego kao zajedničku državu, demokratsku i pravnu. Ne vidim šta je tu uvredljivo, to su fakti.
Dakle, ovim putem nije to narušavanje i urušavanje zajedničke države pre nego što je još i stvorena i rođena, bilo zbog uticaja onih političkih stranaka koje se i u Crnoj Gori otvoreno i direktno zalažu za nezavisnu Crnu Goru, niti zbog uticaja, sačuvaj bože, još manje, onih političkih stranaka koje se zalažu za nezavisnu Srbiju, za izdvajanje Srbije i njeno konstituisanje kao nezavisne države, ne bi li bili upamćeni u javnosti još po nečemu osim po nesposobnosti u vršenju ministarskih poslova. Naravno, ne zbog toga nego upravo zbog ovoga što sam rekao.
Ova država, danas postojeća, a videćemo posle mesec dana da li će nova biti konstituisana, umnogome meni liči na Čikago 30-tih. I tamo se radilo o podeli teritorija, o podeli interesnih zona, o podeli poslova; i ovde se radi o tako nečemu, samo što je 30-tih u Čikagu bolje išao alkohol, a ovde bolje idu cigarete, Moldavke, droga, asfaltiranje (a ono je malo sada u zastoju) i još neki poslovi, koje je valjda lakše raditi kada zajednička država nije čvrsta, već se radi o državama u kojima oni koji su vlast uzurpirali potpuno slobodno državom vladaju.
Ako Ustavna povelja i Zakon o njenom sprovođenju budu usvojeni, a sva je prilika da hoće, kada državna zajednica Srbija i Crna Gora bude konstituisana, njena budućnost će najviše zavisiti od toga ko će je voditi: oni kojima je istinski cilj očuvanje državne zajednice i jačanje te zajednice ili oni o kojima sam danas ovde govorio, koji se zapravo zalažu za rastakanje, rasturanje te zajedničke države. Kako ćemo to pitanje rešiti? Kao što je to u Čikagu rešavao Eliot Nes, u Srbiji Eliot Nes će biti republički izbori i biće i taj problem rešen.

Poštovani gledaoci, danas, posle četiri meseca, Privremenom merom Saveznog ustavnog suda, poslanici DSS-a ponovo učestvuju u radu Narodne skupštine.
(Glas iz sale: Nije tako.)
Biće da je tako. Dobro, možda vam to nije prijatno, ali morate da prihvatite da je pobedila pravna država. To je nekome drago, nekome je krivo. Tu se možemo ne slagati, ali se moramo složiti da je to jednostavno tako.
Dakle, time je Narodna skupština Republike Srbije posle četiri i po meseca vratila legitimitet i time je njoj omogućen regularan rad. Da li je time otklonjena kriza u kojoj se Srbija nalazi? Nažalost, nije. Otklonjena je, nadamo se da je otklonjena, tek jedna prepreka koja je stajala na putu da ta kriza počne da se rešava. Tu krizu, naravno, osećaju građani Srbije na svojim leđima. Ne osećaju političari koji su koliko bogati, toliko neodgovorni.

Hvala na opomeni, gospođo predsedniče, ali upravo govorim o temi. Izbor predsednika je jedan od poslova koji treba da pomogne rešavanju krize u kojoj se Srbija nalazi, a to što možda nekim narodnim poslanicima smeta kada se kaže da krizu osećaju građani na svojim leđima, a ne političari koji su koliko bogati, toliko neodgovorni, koji su tu krizu prouzrokovali, to je nešto što, čini mi se, takođe ne izmiče temi. Dakle, morao sam ovo da ponovim da bi se bolje razumelo i da bi se bolje čulo.
Napravili smo jedan korak priznavanjem i sprovođenjem Privremene mere Saveznog ustavnog suda, ka mogućnosti rešavanja te političke krize. Postoje još mnoge druge stvari. Ne znam zašto vam je to neprijatno. To je sastavni deo zajedničkog saopštenja, možda ga niste pročitali.
Još neke poslove je potrebno obaviti da bi Srbija izašla iz te krize. Potrebno je da se donese ustavna povelja, potrebno je da se izabere predsednik, o tome danas ovde govorimo, potrebno je da se donese novi ustav Srbije, potrebno je da se raspišu izbori i da Srbija dobije novu Skupštinu i novu Vladu. Dakle, idemo jednim redom. Jedan korak je učinjen. Sledeći korak treba da bude izbor predsednika Republike.
Predlog zakona o izmeni Zakona o izboru predsednika treba da omogući izbor predsednika; svakako to nije zakon koji na celovit i dobar način reguliše pitanje izbora predsednika, već samo zakon za jednokratnu upotrebu, zakon koji treba da bude donet tako da omogući siguran izbor predsednika, jer je to u interesu države Srbije.
Da li je ovo takav predlog zakona? Mislim da nije. To možete videti iz amandmana koje je podnela DSS. Čini mi se da na isti način kako su raspisani ovi izbori po starom zakonu, kako je vođena kampanja tokom predsedničke kampanje, da se tako i ovim predlogom izmena zakona zapravo pokazuje stvarni cilj, stvarna želja jedne grupacije, koju sam vrlo često nazivao grupacijom koju odlikuje destruktivan odnos prema institucijama, da izbori ponovo ne uspeju.
Kao što je interes bio u prethodnom krugu održavanja predsedničkih izbora da Srbija ne dobije predsednika, takvu istu nameru prepoznajem u ovom predlogu zakona, posebno u onoj odredbi koja dopušta, koja ovlašćuje predsednika Narodne skupštine da ima pravo odlučivanja o raspisivanju ponovljenih izbora.
Pođimo od pretpostavke da imamo odgovornog predsednika Skupštine: da li je i u takvim okolnostima moguće dopustiti predsedniku Skupštine da odlučuje o tome, a da nema obavezu i rok u kome će biti održani ponovljeni izbori.
Mislim da ova odredba Zakona ukazuje zapravo na stvarne namere predlagača.
Koliko je važno imati predsednika države, predsednika Republike, posebno onima koji stalno zagledaju u Evropu, a uvek zažmure kada treba evropska pravila da primene ovde, kazuje i to da evropska praksa najčešće poznaje različite mandate narodnih poslanika u parlamentima i predsednika Republike, upravo da se ne bi poklopilo vreme održavanja izbora i da država ne bi ostala istovremeno i bez predsednika Republike kao institucije, i bez Narodne skupštine kao institucije.
Dakle, time rešavaju taj problem.
Ovde, čini mi se, da ta želja ne postoji.
Amandmani DSS-a se odnose na jedan ovde već pomenuti procenat, 25% plus jedan od ukupnog biračkog tela koje je potrebno dobiti u prvom krugu u kome se zadržava obaveznost izlaska natpolovičnog broja ukupno upisanih birača i to je u stvari ono što proističe iz logike zadržavanja cenzusa. Ukoliko se dobije polovina, 25% ukupnog biračkog tela je ono što bi bilo ostvareno i pod drugim okolnostima, već ovde drugim članovima predloženog Zakona prihvaćeno i to je nešto što proističe iz same logike stvari, te zaista očekujem da svi narodni poslanici koji misle da je zaista potrebno da Srbija dobije predsednika, bez obzira ko to bio, o tome će odlučivati građani Srbije, glasaju za ove amandmane DSS-a.
Najzad, želeo bih da izrazim zaista moje čuđenje što nije u dnevni red ove skupštine vašom voljom, gospodo poslanici, uvršten predlog DSS-a o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, koji predviđa da svi oni koji danas nemaju mogućnost da glasaju, svi oni koji ne mogu da glasaju van mesta stalnog prebivališta, to uključuje i naše državljane koji žive u inostranstvu i one koje su sprečeni da odu na biračko mesto, dakle, što taj predlog nije prihvaćen i što o njemu nije mogla da se vodi rasprava i da se po takvom jednom izmenjenom zakonu organizuju i prvi naredni izbori.
Samo još nekoliko reči o velikom nerazumevanju koje je ovde, svesno ili nesvesno, namerno ili slučajno, iz ovih ili onih razloga, veći broj narodnih poslanika iskazao u odnosu na zajedničko saopštenje DOS-a i DSS-a. Interesantno je da to nerazumevanje i nesporazumi dolaze od svih stranaka, i DOS-a, i SRS, i SPS-a i najzad SSJ-a, i prosto je neverovatno da jedan vrlo jednostavan papir, koji sadrži samo tri vrlo kratka odeljka, unese toliko zabune.
Naravno, znam da vi vrlo dobro znate o čemu se zapravo radi i da je dobro shvaćen, ali pre svega onima koji ga nisu, kažu, razumeli i kojima se priviđa i Montgomeri i nove koalicije i tako dalje odgovoriću tako što ću replicirati premijeru srpske Vlade.
On je rekao, takođe pokazujući nerazumevanje onoga što je potpisao, da je danas izvesno - nije tu a treba da je tu, jer Skupština kada zaseda predsednik Vlade treba da bude tu, pa ću eto, njemu iza leđa replicirati, ali izjavu je dao a da ja nisam bio prisutan - no, rekao je da je danas izvesno da izbora neće biti narednih godinu dana.
Evo, repliciram i da bismo se svi bolje razumeli, citiraću i samog gospodina Đinđića, između ostalih razloga koje je on opovrgavao, a tema su dakle izbori posle Ustava, dakle, rekao je da Vlada opstaje dok ima većinu u parlamentu. Da li ta vlada ima većinu u parlamentu lako je proveriti; ono o čemu se ovde radi jeste ponavljanje našeg stava da prevremeni izbori treba da uslede po donošenju novog ustava Srbije i to je sadržina i našeg dogovora, ako ga niste razumeli.
Ali, ako bude opstrukcije donošenja novog ustava, onda će biti svakako drugačiji redosled.

Alo, nastavak ide u stihu. Pročitajte Poslovnik, svaki narodni poslanik ima pravo da da predlog po Poslovniku. Nema pravo, sem predsednika poslaničke grupe, da ukaže na kršenje Poslovnika.
Želeo sam da predložim, po Poslovniku, pre nego što se okonča rasprava u pojedinostima i pre nego što pristupimo glasanju o zakonu u celini - za koji će Demokratska stranka Srbije glasati jer je najveći broj suštinskih amandmana prihvaćen; to upravo i jeste razlog zbog koga se javljam, jer je prihvaćeno negde preko 40 ili 50 amandmana i u značajnoj meri je promenjen početni koncept zakona - da treba imati u vidu da prihvatanje ovako velikog broja amandmana na samoj sednici može da dovede, ukoliko se ne ostavi jedna pauza, ... (obraća se ministru.) to je vaše da odlučite, ali samo upozoravam i predlažem... može da proizvede jedan dokument, jedan akt koji neće biti dobro usaglašen; njegove odredbe neće biti usaglašene zbog toga što je intervenisano amandmanima i zbog toga predlažem, po članu 139. i 145. Poslovnika, da se napravi pauza pre odlučivanja u celosti, da nadležni odbori i predstavnici Vlade pogledaju definitivni tekst zakona posle intervencija, posle usvajanja amandmana.
Znam da to odnosi vreme, ali mislim da je to razuman predlog, da bi se najzad objavio tekst zakona koji neće proizvesti negativne efekte ili neke probleme u primeni, kada bude usvojen.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Poštovani narodni poslanici, najpre da se zahvalim gospođi Mićić što mi je dala reč iako sam juče bio odsutan u vreme kada sam bio prijavljen da govorim. Mislim da je to dobra praksa koju treba primenjivati, jer sam bio opravdano odsutan.
Činjenica sa kojom ćete se složiti je da živimo u jednoj krajnje, duboko i neracionalno centralizovanoj državi, loše utemeljenoj na lošem ustavu i u državi u kojoj nisu izgrađene demokratske institucije. Sve to treba da promenimo. Sve smo to obećali da ćemo promeniti, pa smo se i obavezali da ćemo u prvoj godini uspeti da pokrenemo inicijativu za donošenje novog ustava Srbije, kao i da ćemo pokrenuti i utvrditi postupak za to. Time hoću da kažem i da nisu tačne tvrdnje da se demokratska opozicija obavezala da će vratiti i stvoriti stvarnu autonomiju Vojvodine za godinu dana, već da će utvrditi postupak za vraćanje stvarne autonomije Vojvodini.
To su naša obećanja i to je ono što treba da ostvarimo. Zaista ćemo se mi ovde na neki način, kao i pri odlučivanju o bilo kom drugom važnom zakonu, podeliti, a kada kažem - podeliti, dakle glasanjem i stavovima izraziti svoje različite političke stavove. Ali, ne na onaj način kako je jedan narodni poslanik pre mene to rekao - tako što će se pokazati ko zastupa reforme a ko je protiv reformi, jer bismo onda morali najpre da se dogovorimo šta su to reforme, a taj politički konsenzus nemamo.
Niko nema pravo da reformama proglašava jedan deo zajedničkog programa, koji smo pre godinu dana, kao široka koalicija, stvorili, niti ijedan deo programa Vlade koji smo kao koalicija, koja tu Vladu podržava, pre godinu dana zajednički i kao sastavni deo koalicionog sporazuma usvojili.
Ovaj, ovakav zakon nije reformski i u tome je suština stvari, suština manipulacija kojima smo bili prisutni u dosadašnjoj raspravi. Zbog čega on nije reformski? Zbog toga što se, sa jedne strane, i u tome se slažu narodni poslanici iz svih vojvođanskih stranaka, ovim zakonom ni na koji način ne utvrđuje stvarna autonomija Vojvodine, a sa druge strane odlaže se vreme kada će se stvarna autonomija Vojvodine, za koju se zalaže Demokratska stranka Srbije, ali ne samo Vojvodine već i drugih regiona, kako ona to vidi, utvrditi novim ustavom.
Netačno je da ne znamo kada će novi ustav biti donet. Za to postoje sasvim dobra iskustva i ukoliko postoji politička volja, onda se ta politička volja može izraziti i odgovornim pristupom raspravi o novom ustavu, kojim se, između ostalog, može obezbediti stvarna autonomija Vojvodine. Ovakvim zakonima stvarne autonomije Vojvodine nema. Nema ni "a" od autonomije, kao što ni u zakonu o lokalnoj samoupravi, koji će se naći na dnevnom redu, nema ni "l", ni "s" od lokalne samouprave, naprotiv. Zbog toga Demokratska stranka Srbije neće podržati ovaj zakon, smatrajući da Autonomna Pokrajina Vojvodina, kao i drugi regioni u Srbiji, koji po našem predlogu treba da budu formirani, treba da bude utvrđena novim ustavom Srbije.
Šta je stvarna autonomija Vojvodine? Stvarna autonomija Vojvodine i stvarna regionalna autonomija drugih regiona u Srbiji podrazumeva izvorne nadležnosti regiona; podrazumeva izvorne prihode regiona; podrazumeva pravo na donošenje zakona u oblastima koji su određeni kao izvorni delokrug i nadležnosti regiona, time i Vojvodine; obezbeđen nadzor nad vršenjem tih poslova i učešće građana regiona, odnosno Vojvodine u ovom konkretnom slučaju u centralnoj vlasti, preko Veća regiona Narodne skupštine. To je, najkraće rečeno, stvarna autonomija.
Ovde imamo predlog da se određeni krug poslova poveri na izvršavanje Autonomnoj Pokrajini Vojvodini. Time se na jedan pogrešan, parcijalan, jer se odnosi samo na deo teritorije Srbije, na jedan privremen, jer će vredeti i važiti samo do donošenja novog ustava i na način kojim se u nejednak položaj stavljaju građani Srbije uređuje jedan broj pitanja kojima će pokušati stranke koje su postigle stranački konsenzus da uvere građane Vojvodine da su učinile korak ka autonomiji. One to nisu učinile i ovde se zapravo radi o jednom kompromisu političkih stranaka, vojvođanskih stranaka i Demokratske stranke, da naprave jedno kvazirešenje, jedno loše rešenje, pokušaj da uvere građane Vojvodine da je to rešenje za njih značajno, da će oni time učestvovati na drugi način u vlasti, da će imati kontrolu sredstava. A od svega toga naravno niti može, niti će nešto biti, jer sa tim zaista nikakvih dodirnih tačaka nema, nego žele da amortizuju potrebu, pritisak za donošenje novog ustava, kojim između ostalog treba da se obezbedi stvarna autonomija Vojvodine. U tome je suština te podvale, kako kaže i predsednik Skupštine Vojvodine, podvale koja se čini ovim zakonom.
Iz tih razloga, jer se ovim zakonom dobija delimično, parcijalno i privremeno rešenje, lažno rešenje, kvazirešenje, Demokratska stranka Srbije neće zakon podržati insistirajući da se što pre pristupi donošenju novog ustava, kojim će se obezbediti regionalna autonomija svim regionima u Srbiji, doneta kao demokratski ustav, koji će Srbiju urediti kao demokratsku regionalnu državu.

Poštovana gospođo predsedniče, poštovani narodni poslanici, neću sigurno danas govoriti mnogo o onome što je predsednik Vlade govorio. Mislim da ćemo mi imati priliku  posebno da analiziramo, kako i nalaže obaveza Vlade, jedan celovit izveštaj o radu  Vlade, da ćemo imati prilike da se sa tim izveštajem upoznamo i pretpostavljam da će to do sredine januara biti dostavljeno Narodnoj skupštini.
Želeo bih u ovom momentu ukratko da kažem, da način na koji prihvatamo da raspravljamo o budžetu, kada ga donosimo, predstavlja jedan veliki šamar Narodnoj skupštini, najveći koji smo do sada primili. Imali smo ih više, ali ovo je najgrublje omalovažavanje Narodne skupštine. Mislim da će se i sam gospodin Đelić, koji je dakako najodgovorniji iz resora iz koga dolazi ovaj predlog složiti sa mnom da npr. u Francuskoj ministar koji bi jedan dan pre otvaranja rasprave o budžetu podneo Skupštini predlog takvog zakona, sigurno ne bi bio onaj ministar koji bi taj zakon parlamentu obrazlagao. Sigurno da u tim zemljama koje na drugačiji način grade i ustanovljavaju odnos između izvršne i zakonodavne vlasti, u ovakvim slučajevima, u slučajevima krupnih političkih gafova i incidenata, (jer ovo nije ništa drugo nego je zaista skandalozno ponašanje kada se radi o Zakonu o budžetu i Narodnoj skupštini, i odnosu Vlade prema Skupštini) da bi prema veličini tog gafa podneli i odgovarajuće političke sankcije.
To je u svetu normalno i to i mi treba da sledimo. Nije dobro da pravila i iskustva razvijenih zemalja iskoristimo samo u onim oblastima gde nam odgovara, izbegavamo upravo ta iskustva da koristimo kada se radi o izgradnji institucija i mislim da je to nešto čime sami sebi nanosimo veliku štetu.
Naravno, jedan dan, tu ćemo se takođe složiti (ukoliko smo odgovorni prema funkciji narodnog poslanika, a moramo biti odgovorni, makar onoliko koliko smo plaćeni da budemo odgovorni, a bogami, nismo baš tako malo plaćeni) jedan dan je nedovoljan da se na čak letimičan, način narodni poslanici upoznaju sa Predlogom ovako ozbiljnog zakona, pogotovo, što sami nisu, naravno, po prirodi stvari sposobni da ga razumeju i da ga protumače. Naravno da poslaničke grupe moraju da angažuju ekipe eksperata koje će analizirati Predlog zakona i brifovati narodne poslanike da o njemu u Narodnoj skupštini govore, i da na osnovu toga zauzmu konačan stav.
No, tako je kako je. Mi ćemo zakon o budžetu doneti. Tu smo gde smo, ali iz ovoga zaista treba izvući odgovarajuće pouke. Međutim, ako sam strog prema drugima, moram reći da ću biti strog i prema gospodinu Mihajlovu i prema sebi samome. Naime, ne slažem sa gospodinom Mihajlovim. Mislim da on nije mogao ozbiljno da razmotri ovaj zakon za jedan dan. On je napravio jedan pokušaj. Verovatno je tu učinio dosta propusta. Pretpostavljam da će gospodin Đelić sa lakoćom da opovrgne sve njegove argumente i tvrdnje. Ali, videćemo u daljem toku rasprave.
Zato sam analizirao i sebe samoga i svoje ponašanje. Dnevno se preispitujem i ustanovio sam, krajnje ozbiljno, da sam u prethodnom periodu činio neke pogreške koje su nedopustive za narodnog poslanika.
Naime, dopustio sam sebi da sumnjam u reformsku vladu, da unapred ne dajem poverenje njihovim predlozima. A, ne davati poverenje reformskoj vladi, ona je reformska zato što sama sebe takvom naziva, pa, ko će bolje od nje znati da li to jeste ili nije, time sam izražavao nepoverenje prema reformama uopšte.
A, deset godina sam imao jedno jasno političko delovanje upravo u tom pravcu i sam sebe doveo, preispitujući svoje političko delovanje, u situaciju da sam sebe zbunim i da konstatujem da se potpuno nejasno ponašam.
Dakle, dozvolio sam sebi jednu ogromnu grešku da sumnjam, kao narodni poslanik u izvršnu vlast.
Danas ću pokušati da tu grešku ispravim. Ceo dan danas ću biti reformista. Glasao sam za dva predloga Vlade Republike Srbije danas, a reći ću vam da ću glasati i o Predlogu zakona o budžetu u načelu za iako ga nisam pročitao; i u celosti za, iako ga nisam pročitao; kao i za sve amandmane koje Vlada Republike Srbije prihvati, iako i njih nisam pročitao, jer želim da sebe dovedem u situaciju da se nađem na, kako se to kaže - reformskom kursu.
Dakle, tragom tog reformskog kursa, kada bih otvorio Predlog zakona o budžetu koji je podnela Republička vlada, unapred bih izrazio sumnju u taj predlog. Jer, zašto bih otvarao nešto ako verujem da je to najbolji mogući predlog i da boljeg od toga nema. Dakle, ne želim da sumnjam u reformsku vladu i zato taj predlog nisam otvorio i zbog toga ću ga prihvatiti. Jer, ne smemo dozvoliti da onaj đavo u nama, narodnim poslanicima, proradi, jer kada otškrinete vrata sumnji, onda kraja nema. Onda možete pomisliti da postoje bolji predlozi, da taj predlog dostavljate ekipi eksperata, onda te ekipe eksperata ustanove da, možda, može nešto bolje da bude u tom zakonskom predlogu, pa onda predlaže amandmane. Onda ulazite u jedno dodatno izražavanje nepoverenja prema predlagaču.
Zaista želim ovom prilikom na zakonu o budžetu, koji je najvažniji akt Narodne skupštine koji ona donosi, da potvrdim svoje reformsko opredeljenje i da ostanem dosledan tome da Predlog zakona neću pročitati, ali da ću ga podržati u svemu.
Kada to posmatram tako, onda čak i ona prva primedba za koju sam rekao da je nesumnjiva, ne izgleda baš tako ozbiljna. Zapravo, ta kasna dostava i ono što sam govorio o omalovažavanju Skupštine itd, ne mora da stoji. U stvari vidim da je to bio jedan dodatni doprinos Vlade Republike Srbije razvoju reformskih procesa. Naime, kada vi dostavite Predlog zakona o budžetu 24 sata pre otvaranja rasprave, vi one kolebljive narodne poslanike dovodite u situaciju da im se na minimum uskraćuje vreme u kome ta kolebljivost može da se pretvori u sumnju, a sumnja u čitanje Predloga zakona.
Tako je to, bez obzira na ono što je gospodin Mihajlov istakao (gospodin Đelić ili gospodin predsednik Vlade, ne mogu da se setim, izvinjavam se) da je granica učešća javne potrošnje u bruto nacionalnom dohotku od 50-51% ovde za 5% viša od željene i da je to već granica na kojoj se postavlja pitanje kako će funkcionisati cela stvar. Dakle, da sam čitao taj predlog, konsultovao sam eksperte, mogao bih da istaknem niz primedaba i da izrazim sumnju da li je to moralo tako da bude, da li je možda moglo da se ide na manji budžetski deficit, da li je budžetski deficit od 39 milijardi dinara prava mera, da li su prihodi iz republičkih izvora realno procenjeni. Sigurno da se tu ne bih složio sa gospodinom Mihajlovim mislim da su prihodi od donacija realno procenjeni i možda čak i potcenjeni.
Možda su čak i potcenjeni. Pri tom, na nekoj drugoj strani su precenjeni. Uostalom, to će pokazati izveštaj koji će ministarstvo podneti.
Zaduženje kod Narodne banke, gospodin Đelić je rekao, nije uticalo ove godine na porast inflacije. Ipak je ove godine inflacija veća za 10 u odnosu na planiranu. Možda je to jedan od uzroka zbog čega je došlo do prekoračenja inflacije. Ali, u svakom slučaju, nesumnjivo je da zaduženje kod Narodne banke predstavlja podsticaj inflacije, a da rast cena uvek prati povećanje i mogućnost povećanja novčane mase u opticaju, tako da je nesumnjivo da ona mora da utiče na inflaciju. Da li će ona ostati u granicama planirane, to je drugo, ali ne može da ne utiče. To je ono što je sigurno.
Takođe, da sam čitao i da sam spreman, a nisam, da izrazim sumnju u Predlog, moglo bi da se postavi pitanje saglasnosti ovog predloga zakona o budžetu sa Zakonom o privatizaciji. Jer, u Zakonu o privatizaciji stoji da će se troškovi privatizacije finansirati na teret preduzeća, odnosno kupaca, a ovde je izuzetno visoka stavka predviđena za planirane agencije. Mislim da jeste u budžetu, a da jeste po zakonu, o tome možemo kasnije raspravljati. U Zakonu o privatizaciji stoji da se troškovi privatizacije vrše na teret preduzeća. Dakle, to bi bilo možda i više sumnji nego što je gospodin Mihajlov istakao. Ali, on je valjda ono tvrdo krilo u DSS, a ja sam meko i podržaću ovaj zakon podržavajući reformsku Vladu Srbije.

Najpre da predsednika poslaničke grupe SSJ podsetim koliko ima poslanika u poslaničkoj grupi, nije 16 nego 14. (Tomislav Nikolić, sa mesta: On pripada većoj grupaciji.) Da li je tako? Dobro, to je najmanje važno.
Ovde je postavljeno jedno pitanje, da li predlagač ostaje pri Predlogu. Predlagač ostaje pri Predlogu. Juče je samo učinjen pokušaj da se tekst uskladi sa primedbama drugih poslaničkih grupa. Kako to nije moguće po Poslovniku (konstatovali smo da to nije moguće), ostajemo pri Predlogu. To je nešto nesumnjivo. Ja mislim da možete biti uvereni da svoje stavove ne menjamo, pa ih nećemo menjati ni sada.
Istakli ste pitanje zašto nismo predložili formiranje i brojnih drugih anketnih odbora. Najpre, nešto od onoga što ste naveli ne odnosi se na nadležnost ove Narodne skupštine, već Savezne skupštine, i zbog toga što ovde DSS nije jedina poslanička grupa. To mogu predložiti i druge poslaničke grupe. Ono što je nesumnjivo, to je da ovaj predlog ostaje.
Ja ću u završnoj reči pokušati da sumiram ovu današnju raspravu. Pokušaću da iznesem sve ono što smo kroz raspravu utvrdili kao nesporno, šta je ono što je sporno u ovom predlogu i pokušaćemo da donesemo odluku koja je u interesu ove Narodne skupštine i države Srbije. Nisam samo čuo, kao predstavnik predlagača, ime vašeg kandidata, dobro, to ćete verovatno istaći kasnije, da to bude i zvanično.
Još želeo da kažem to da i danas kao i ranije mislim da su poslanici poslaničke grupe SSJ zaista najdisciplinovaniji poslanici u ovoj Narodnoj skupštini. To sam govorio onda, a to govorim i sada. Dakle, disciplinovani su i kada ovde sede, ali su, bogami, disciplinovani i kada, da bi podržali određene predloge DOS-a, iz sale izađu. Dakle, što se discipline tiče, ona je nesumnjiva. Što se tiče stavova po određenim pitanjima, to je već nešto drugo.

Verovatno u poslednjem javljanju, zbog vremena i obaveza, pokušaću da sumiram dosadašnje rasprave. Možda na nešto neću uspeti kao predstavnik predlagača da odgovorim. Mogao bih, čini mi se, u ovom momentu da iznesem zaključak dosadašnje rasprave, da pokušam da dam odgovor na neka pitanja koja su ovde otvorena. Ono što je, čini mi se, nesporno u svim dosadašnjim izlaganjima jeste da je utvrđena činjenica da postoji organizovani kriminal; dakle, to nije bilo sporno; da postoji organizovani šverc cigareta; da je smanjen obim šverca u odnosu na prethodni period ili ako hoćete da je u periodu od izbora nove vlade u odnosu na prethodni period obim šverca cigareta smanjen.
Takođe je nesporno da protiv organizatora šverca cigareta u prethodnom periodu nisu podnete od strane MUP-a krivične prijave. Dakle, nije identifikovan organizator šverca cigareta u onom periodu, a da ne govorim u ovom.
Nesporno je i da je Vlada Republike Srbije donela uredbe, a tu se postavilo pitanje ko ih je potpisao. Potpisao ih je onaj ko je dužan da ih potpiše, bez obzira da li je odlučivao ovako ili onako. Kao što je predsednik Skupštine dužan da potpiše svaki zakon, bez obzira što je glasao protiv njega. Dakle, nije sporno da je Vlada Republike Srbije donela uredbe kojima je, pored ostalog, omogućen uvoz cigareta bez akciznih markica i bez plaćanja savezne carine, carinskih dažbina na robu koja se uvozi u SRJ, a za teritoriju Kosova i Metohije.
Tu leži i odgovor na pokušaje da se potraže formalni razlozi za osporavanje predloženog akta. Kada se u Predlogu govori da je potrebno da anketni odbor utvrdi koliko su budžeti SRJ i Republike Srbije oštećeni postojanjem nelegalne trgovine, odnosno činjenjem ili nečinjenjem Vlade Republike Srbije, potpuno je jasno da se to zasniva na nečemu što je nesporna činjenica, da je uredbama omogućeno da se savezna carina ne plaća. To je činjenica. To je ono što u uredbama postoji. Kao što je tačno da je te uredbe donela Vlada.
Slažem se da je nespretno ova formulacija napisana i da omogućava manipulacije. Da omogućava onima koji traže formalne razloge za odbijanje predloga, da se za te nespretne formulacije vežu. Činjenica je da je savezni budžet oštećen, činjenica je da postoji, tu smo se saglasili, to je nesporna činjenica, ogroman procenat, 17 po jednim podacima i 30 po drugim podacima, prometa švercovanih cigareta. Da je to iz nelegalnih izvora. Činjenica je da kada imate na tržištu 150 miliona maraka vrednosti robe uvezene švercom, da to predstavlja štetu za budžet Republike Srbije, a da je odgovoran naravno onaj koji je dužan da taj šverce spreči.
To su toliko nesporne činjenice, da svaka druga priča, kako se to jednostavno u narodu kaže, ne može da pije vodu. Sem da umiri savest onome koji bi pokušao da neprihvatanjem predloga za formiranje anketnog odbora spreči utvrđivanje istine o stanju u ovoj oblasti. To je suštinski jedino u nadležnosti ovog anketnog odbora. Na sve ostalo on može odgovoriti: nismo mogli da dođemo do činjenica, nismo mogli da utvrdimo činjenice i da jednostavno to tako bude i konačno utvrđeno.
Što se tiče daljih nespornih stvari, nesporna je dakle, to su svi rekli, potreba i opravdanost formiranja anketnog odbora. U tekstu predloga se nalaze odgovarajuće odnosno neodgovarajuće formulacije, kojima se to obrazlaže. Osporeno jeste, osporena je dobronamernost predlagača: predlog je dobar, ali namere predlagača su sumnjive. Namere, istaknute ovde od onih koji su to osporavali, predlagača su da napadne Vladu Republike Srbije.
Gospodo, ovaj predlog, ova priča je otvorena pre nekih sedam meseci od strane DSS. Ovde je podnet akt pre dva i po meseca, stavljen je na dnevni red glasanjem svih poslanika DOS-a i poslanika DSS. Tada nikome iz te grupacije, koja sada formalno osporava valjanost ovog predloga, nije pao na pamet ni jedan jedini argument, da kaže - dajte da se to ne stavi na dnevni red ili hajde da ga skinemo sa dnevnog reda, što je moguće u skladu sa Poslovnikom.
Odjednom, argumenti protiv anketnog odbora pojavljuju se juče, prvi put i odjednom juče, na temi koja nema veze sa aktuelnom političkom krizom u Srbiji ističe se da ne treba formirati anketni odbor. Navode se pri tome činjenice, a jesu činjenice, da je prethodna vlast - jer organizovanog kriminala, bez saradnje sa aktuelnom vlašću nema - sigurno bila umešana u šverc cigareta, a da je sada šverc smanjen, pa je valjda povezanost današnje vlasti sa organizovanim švercom cigareta manja. Ali, kakav je to argument, pa da Narodna skupština zauzme stav da o tome ne treba da vodi raspravu i da anketni odbor ne treba da insistira da se utvrdi ta veza, ukoliko postoji; a oni koji su na taj način govorili, zapravo su potvrdili da postoji, za razliku od predlagača, koji zahteva da se utvrdi da li postoji i kakvo je stanje u toj oblasti.
Posebno me zbunjuje ono osporavanje od strane predstavnika DOS-a, koji ističu stav te grupacije da Narodna skupština Republike Srbije treba prema sredstvima informisanja i medijima da se odnosi prema onoj narodnoj "pas laje, vetar nosi". To je zaista nešto što ne mogu, jednostavno, sebi da objasnim. Ko može sebi da objasni, to se u nekoliko navrata ovde čulo, da treba zanemariti pisanje štampe; da ono što štampa piše nije važno; da se u to ovakvi i onakvi naručeni članci, ne znam samo od koga; da nije bitno šta piše inostrana štampa; da se tako ni na koji način ne može krnjiti ugled države.
Gospodo, ako je to odnos ove grupacije prema sredstvima informisanja i prema medijima, onda je to zaista nešto što za mene predstavlja veliku novost.
Nije predlogom ograničen period na koji će se odnositi rad anaketnog odbora. Ovde jeste utvrđeno samo da se obrati posebno pažnja na uredbe i na posledice tih uredbi, ali se ne daje definitivan stav. Stav DSS je poznat, ali on nije merodavan. Zadatak anketnog odbora je da utvrdi šta su činjenice i šta jeste istina. Drugo je pitanje kakav je naš stav. Sa takvim stavom naši predstavnici će ući u anketni odbor, ukoliko Narodna skupština bude prihvatila njegovo formiranje, i raditi u tom anketnom odboru.
Ali, anketni odbor je dužan da utvrdi istinu. Ukoliko istina bude suprotna mišljenju DSS, onda će to biti tako i nikako drugačije, ali upravo to i jeste zadatak anketnog odbora.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, to su, čini mi se, činjenice na osnovu kojih će danas Narodna skupština odlučivati o predlogu za formiranje anketnog odbora. Odbijanje predloga, prema ovim činjenicama, može da znači, po meni, samo strah od posledica uspešnog rada anketnog odbora, jer ne vidim zašto bi neko unapred nalazio da je formiranje anketnog odbora upereno protiv Vlade. Ne razumem taj stav, osim ukoliko nešto više od mene zna onaj koji taj stav izriče i koji to iznosi kao argument da se odbor ne formira, odnosno da je predlog da se formira anketni odbor napad na Vladu. Nije to prejudiciranje od strane predlagača, to je prejudiciranje od strane onih koji misle da odbijanjem da se utvrdi istina štite Vladu. Razmislite o tome, o čemu se ovde radi.
Takođe, postoji ovde još jedno krupno pitanje, time ću završiti, to su stavovi koji unapred, omalovažavajući Skupštinu, dodatno destruirajući ovu instituciju, tvrde da anketni odbor ne može ništa da učini. To je stav koji narodni poslanici, bez obzira na stranačku pripadnost, nikako ne bi smeli da saopštavaju sa ove govornice, pored ostalog zbog toga što je povodom aktuelnih događanja i u ovoj Narodnoj skupštini potpuno jasno izrečen stav međunarodne zajednice da Srbija i Jugoslavija neće moći da uđu u Evropsku uniju ukoliko ne poštuju pravila parlamentarizma. To je postalo aktuelno juče, pregledajte malo sajtove, pa ćete videti kako u tom pogledu stoje stvari.
Zatim, izrečena je i nespremnost, bojazan dakle, da Vlada i državni organi neće sarađivati sa anketnim odborom i da on neće moći da pribavi zvanične podatke. Taj stav me zaista ponovo zbunjuje.
I na samom kraju, ukoliko Narodna skupština predlog bude prihvatila, poslanička grupa DOS-a nije dala svoje kandidate, biću, kao predlagač, slobodan da sam predložim; ukoliko poslanička grupa bude istakla svoje kandidate, onda će oni, naravno, biti uvaženi i zameniće ova imena koja sam, moram priznati, potpuno proizvoljno ovde upisao - do sada su imena članova anketnog odbora, sledeća: predsednik anketnog odbora, Dušan Budišin; za poslaničku grupu DOS narodni poslanici Goran Vesić, savetnik saveznog ministra za unutrašnje poslove, čovek koji može kompetentno da se uključi u rad ovog anketnog odobra; Leila Ruždić - Trifunović, advokat, koja takođe ...
(Zašto se, gospodine Vesiću, smejete? To je moj, zaista, proizvoljan predlog, ali vi ćete dati svoje kandidate. Ova imena upisujem konačno zbog toga da ne bi predlog bez imena bio manjkav, i da ne bismo ovde to ponovo isticali kao eventualni prigovor.); najzad, Neda Arnerić; iz poslaničke grupe DOS - DSS, Dragan Šormaz; iz poslaničke grupe SPS-a, po njihovom predlogu, Dragan Tomić, iz poslaničke grupe SRS, po njihovom predlogu, Nataša Jovanović; iz poslaničke grupe SSJ, Petar Petrović, po njihovom predlogu naravno; iz poslaničke grupe DOS - Nova Srbija, po njihovom predlogu, Miroslav Markićević. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, ne misleći da ću dočekati vreme za glasanje o ovom predlogu zapravo sam već dao završnu reč i samo bih želeo da odgovorim predsedniku poslaničke grupe Nove Srbije da je za predlagača potpuno prihvatljivo da deseti član bude član Pokreta za demokratsku Srbiju, tako da gospodin Stanko Kovačević može da bude, što se predlagača tiče, taj deseti član anketnog odbora, ukoliko se, naravno, on sa tim slaže. Jednostavno, nisam mogao da predložim, jer te poslaničke grupe u ovom momentu nema.
Samo još jedna napomena, neka vrsta odgovora, stenografske beleške će potvrditi da li među nama ima onih koji tako otvoreno, tako javno govore neistinu: nikada za ovom govornicom nisam rekao da sam tražio od ministarstva, od Vlade Republike Srbije, od bilo kog nadležnog organa da dostavi podatke u vezi sa temama koje su danas ovde otvorene. Ukoliko jesam to će se naći u stenografskim beleškama, a ukoliko nisam onda neću biti ja taj koji govori neistinu, već onaj ko je tu tvrdnju za ovom govornicom izneo.