Dame i gospodo, čitam, prvo, amandman: «U članu 7, Razdeo 8. glava 8.1. funkcija 110, ekonomska klasifikacija 511 - "Zgrade i građevinski objekti" u koloni 6, iznos "334.000.000" zamenjuje se iznosom "475.950.000", u koloni 8 - iznos "334.000.000" zamenjuje se iznosom "475.950.000".
U ekonomskoj klasifikaciji 512 "Mašine i oprema", iznos u koloni 6 - "300.000.000" zamenjuje se iznosom "334.000.000", u koloni 8 - iznos "786.175.849" zamenjuje se iznosom "820.175.849", a ekonomska klasifikacija 551 se briše.»
Kao što je u obrazloženju napisano, Nacionalni investicioni fond o kome pričamo ovih dana, od kojeg pravite kampanju, velika je prevara Mlađana Dinkića i isključivo je namenjen marketingu stranke G17 plus, jer tu nema nikakvih pravih investicija.
Ja ću malo retroaktivno da pričam o nekim drugim stvarima, pa ćemo da se vratimo na ovo što sam sada rekao. Vi ste, kao što je poznato, po dolasku dosmanlijske vlasti, posle 5. oktobra, prvo kaznili penzionere. Smanjili ste penzije ljudima i oni nemaju od čega da žive. Pokušali ste da im uništite i ponos i dostojanstvo, a donekle ste u tome i uspeli. Otpustili ste mnogo ljudi sa 20 i 30 godina radnog staža, raspustili ste firme i sada ti ljudi nemaju gde da rade. Puna je Srbija takvih ljudi. Imamo preko 800.000 nezaposlenih od kada ste vi došli na vlast.
Nije u redu hvaliti se suficitom, non-stop pričati o njemu, jer je poenta u tome kako je on nastao. Suficit je nastao od poreza, od novih nameta koji su došli i koji su napunili budžet. Zato je sada red, po mišljenju SRS - da se taj novac i vrati ljudima koji su to plaćali.
Činjenica je da Srbija nema uopšte strategiju dugoročnog privrednog razvoja, nacionalnu strategiju, odnosno, kao što je gospodin Krasić rekao, nekada je bilo nešto planirano i znalo se šta se gde može i šta se ne može.
Sada se radi sve haotično, i to onako kako želi jedan ili dva čoveka u Srbiji. Takođe, Srbija nema konkurentnu privredu i to je nama svima poznato.
Proizvodnja u celoj Srbiji opada, nezaposlenost se povećava, rekao sam koliko, a investicije su nikakve, stagniraju i opadaju, dok je spoljni dug sve veći i veći. Jedna od osnovnih karakteristika privrednog stanja u Srbiji je opadanje investicija i rasta proizvodnje, a rast nezaposlenosti.
Srbija i mi s njom grca u bezbroj drugih teškoća, koje vaša politika makroekonomske stabilnosti neće rešiti. To se pokazalo. Da ste mogli to da rešite, već biste rešili za proteklih šest godina.
Naprotiv, još je restriktivnija ova današnja politika i fiskalna politika, koja prouzrokuje još veći pad proizvodnje i povećanje nezaposlenosti. U uslovima pada proizvodnje, čak i da se ne vodi politika izrazitog deviznog kursa, depresijacija dinara neće povećati izvoz u znatnoj meri, jer u uslovima pada proizvodnje ima sve manje proizvoda koji bi mogli da se izvezu.
Vi o tome uopšte ne razmišljate.
Deficit platnog bilansa, tekućeg, opet mora da se pokriva novim zaduženjima u inostranstvu i samo će se pogoršavati dalje stanje. Spoljni dug je krajem 2005. godine iznosio oko 7 milijardi dolara, a sada iznosi oko 17 milijardi, i nastaviće, nažalost, da raste.
Rast bruto domaćeg proizvoda, za koji se vi zalažete, zasniva se uglavnom na porastu vrednosti trgovine i usluga, kao i na porastu, odnosno obračunatoj dodatnoj vrednosti, na legalizaciji dela sive ekonomije.
Pokazuje se da se rast bruto domaće proizvodnje ne temelji na rastu investicija i proizvodnje, već je logična posledica restriktivne makroekonomske, kreditno- monetarne i fiskalne politike.
Liberalizacija koju vi sprovodite ovde, a protiv koje se mi borimo od kada smo u ovom sazivu, uvoz i velika apresijacija dinara, donacije i povećano zaduživanje koje činite non-stop u inostranstvu, učinili su da usluge, a posebno trgovina, a ne industrijska proizvodnja i poljoprivreda, učestvuju u rastu domaćeg proizvoda.
Kupovna moć stanovništva, koja se temeljila uglavnom na donacijama i kreditima koje ste dizali i time nas zaduživali, iako ste stalno reklamirali da nam otpisuju dugove, može da se kaže da kada nama otpisuju dugove, dugovi su sve veći i veći, bila je usmerena na kupovinu jeftinijih proizvoda.
Posledice toga su se ogledale u povećanju spoljnog duga, kao i spoljnotrgovinskog deficita, smanjenju domaće proizvodnje, zbog kupovine tih jeftinijih proizvoda, što, opet se vraćamo na početak, dovodi do povećanja nezaposlenosti.
Svi građani u Srbiji to osećaju na svojoj koži, sem ako ne gledaju «javni servis evropske Srbije», jednu lažoviziju, RTS, znaju da je situacija katastrofalna. Kada uključite televizor, teče med i mleko. Nažalost, ko živi u Srbiji zna da to nije tako i džaba vam to što radite.
Od suficita koji postoji treba da se smanjuje dug, kao što su to uradili u Rusiji, a mi smo sada dužni više nego ranije i, kada to kažem, to nije malo, već mnogo.
Iskustva pojedinih zemalja u tranziciji pokazuju da su one započele ekonomski rast posle oslobađanja od nadzora Međunarodnog monetarnog fonda, usvajanjem razvojnog opredeljenja privrede. Vi to ne radite i čak nemate u planu da to uradite. Taj slučaj se pokazao kao ispravan u Rusiji, Poljskoj, Češkoj, Sloveniji, Rumuniji i u još nekim zemljama u tranziciji.
Dakle, najpre treba da se usvoji strategija nacionalnog dugoročnog privrednog razvoja, koja će biti osnov za ukupna strateška opredeljenja u državi. Tu je i pitanje koje je postavljeno - da li je moguće da je naša Srbija toliko nesvesna da treba stalno neko drugi da nam govori šta treba da se radi, a šta ne.
Stalno se govori da nas teraju da pravimo restrukturiranje javnih preduzeća i druge stvari, i s tim se slažem, ali to treba da se uradi tek tada kada se aktivira proizvodnja u Srbiji i kad se 134.000 zaposlenih ljudi u javnim preduzećima zbrine, jer će ostati bez posla, pored stope nezaposlenosti koja sada u Srbiji iznosi preko 30 odsto. Znači, to treba da se uradi onda kada oni budu mogli da nađu posao u novoj proizvodnji.
Ako se to uradi ovako brzo, u rokovima koje nam vi postavljate, samo će više da se poveća stopa nezaposlenosti i smanji proizvodnja, čega se građani Srbije najviše boje. Nijedan problem od onih koje danas imamo - platni bilans, deficit, nezaposlenost, pad proizvodnje - ne može da se reši bez novih investicija. Pri tome, treba voditi računa o opasnosti od ubrzanja inflatorne spirale. Međutim, sadašnje vaše mere i fiskalna politika su toliko restriktivni da investicija od milijardu evra ne može nikako da poveća inflaciju više nego što je ona sada.
Nacionalni investicioni plan kojim se hvalite treba da proizilazi iz strategije dugoročnog privrednog razvoja, a o tome ne razmišljate, a s njom se treba opredeliti za najprofitabilnije privatne sektore, a potom se potpuno usmeriti ka razvoju tih sektora.
Uostalom, pošto se pozivate stalno na tuđa iskustva, zašto se ne bi koristila iskustva, dosadašnja, visoko razvijenih privrednih zemalja i njihovih tržišta i zemalja koje su bile u tranziciji, kao i slična iskustva novoindustrijalizovanih zemalja iz perioda veoma brzog rasta iz 70-tih i 80-tih godina.
Sve te zemlje su došle do liberalizacije spoljnotrgovinske razmene, izvršile privatizaciju, uklopile se u proces globalizacije. Ipak, one to nisu radile metodom šok terapije, otpuštajući s posla svoje građane.
Njihova iskustva ukazuju na činjenicu da u periodu razvoja država ima veliku ulogu i treba da vodi, da odredi razvojnu makroekonomsku i spoljnotrgovinsku politiku, regulisanjem investicionih aktivnosti. Šta imamo sada u praksi?
Gospodin Paja je malopre govorio kako se osećaju i kako posluju današnji privrednici u Srbiji, mali privrednici. Svako ko je imao kontakt sa vama, ne daj bože da mu pomeneš Mlađana Dinkića ili G17 plus, dobije nervni slom.
Kada bi danas pitali privrednike da navedu pet najvećih problema koji tište srpska preduzeća, 95 odsto njih bi stavilo na prvo ili drugo mesto - stepen nenaplaćenih potraživanja od svojih kupaca, odnosno, to su problemi s održavanjem tekuće likvidnosti.
U cilju rešavanja problema koji imaju, a svi znate da ga imaju, to je činjenica, svaka firma može da pokuša da uzme kredit od neke banke, dok banke svoje probleme nelikvidnosti rešavaju uzimajući kredit od neke druge banke u zemlji i inostranstvu.
Mogu da kažem da je ovakav lek opasniji od same bolesti, jer uzimanje nepovoljnih kredita, nama je svima poznato kakvi su oni, nelikvidno preduzeće uvlači u još teže probleme, jer su kratkoročni bankarski krediti izuzetno skupi.
Neki povoljni krediti postoje u državnim fondovima, ali ih je teško dobiti ako niste u milosti određenih ljudi, pre svega, Mlađana Dinkića i ostalih, to smo nekoliko puta dokazivali.
Način da se to reši jeste da se napravi strategija i da se, konačno, novac koji ste uzeli od poreskih obveznika vrati njima.
Imamo situacije kada lokalne samouprave mnogo više brinu, pokušavaju da izbegnu to nametnuto rešenje od strane države, pa osnivaju fondove.
Meni je poznato, na primer, da ih ima u Kikindi, u Vršcu, iz koga dolazim, a to postoji, najverovatnije, i u drugim lokalnim sredinama.
Oni iznose 15 do 60 miliona dinara i, zajedno sa bankama, pomažu malim privrednicima da dođu do kapitala sa kojim mogu nešto da rade, ali pod povoljnijim uslovima, a ne po uslovima banaka. To je jedan pokušaj. Takva rešenja treba da stimuliše država a ne lokalna samouprava.
Nažalost, lokalne samouprave i privrednici su prepušteni sami sebi, mali privrednici, poljoprivrednici, na milost i nemilost države.
To je stvarno stanje sada u Srbiji, to je činjenica.
Vi možete da snimate nove dnevnike i ne znam koje sve novine da plaćate i šta već radite, ali činjenice govore drugačije i džaba vam sve što pokušavate da ulepšate.
Ne možemo da kažemo da smo protiv investicionog nacionalnog programa, ali smo protiv toga da određeni moćnici iz G17 plus dele pare po svom nahođenju svojim partijskim prijateljima, da asfaltiraju po nekoliko ulica u nekom gradu i nekom selu, a naša privreda stoji i grca.
Gospodo, da ste to razumeli, vi biste verovatno to i doneli, zato ćete još dan-dva biti ovde i, hvala Bogu, nikad vas više nećemo videti.