Ovo je stvarno interesantna situacija da tri narodna poslanika iz tri različite stranke iz Niša sednu i zajednički napišu jedan amandman i predlože, rukovođeni pre svega nekim principom pravičnosti i ravnopravnosti, da se u okviru rebalansa budžeta za 2008. godinu planiraju i neka sredstva za rešavanje socijalnog stanja zaposlenih ljudi u EI ili, da budem precizniji, u fronclama od EI.
Vama deluje smešno kada kažem da je u fronclama, ali uništavanje Elektronske industrije je počelo još kada su se pojavili tehnomenadžeri u Srbiji, pa je nešto došlo u Beograd, nešto otišlo na drugu stranu, ali smrtonosne udarce Elektronskoj industriji ipak je zadao Vojkan Mitić, pa Zoran Živković, koji je bio poprilično dužan Elektronskoj industriji za neke televizore, a u poslednje vreme i G17 plus, koji je prisutan u Elektronskoj industriji. Naravno, gospodin Nikola Savić i ovaj gospodin iz Demokratske stranke Srbije ne znaju Bananu Jovanovića, neće on da potpiše taj amandman. Da je hteo da pomogne Elektronskoj industriji, on je to mogao da uradi dok je bio direktor Direkcije za izgradnju grada Niša. Ali, tamo su ostale velike afere, o tom potom, neka se rešava.
Što se tiče Boška Ristića, on ima vrlo jasan razlog zašto to ne pomaže. Verovatno će Vlada u budžetu za 2009. godinu ovo da ima u vidu. To vam tvrdi. Međutim, ako se pravi neka paralela kako funkcioniše taj socijalni program Vlade, kako je to bilo 2001, 2002. godine, kako je to danas, onda dolazim do zaključka da od kvaliteta batina zavisi odgovarajuća ekonomska klasifikacija u ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu. To vam deluje malo smešno, ali verujte da je istinito. Kada su radnici kragujevačke "Zastave" ispalampuvali Vlahovića, Đelića i one druge, oni su ušli u socijalni program. Ove moje Nišlije iz Elektronske industrije, oni sve lepo, mazno, kulturno, da razgovaraju, da im se tamo šetaju ovi iz DS-a, da se slikaju itd. Pošto nisu uzeli motku u ruke, nisu ušli u rebalans budžeta. Znači, od kvaliteta motke, od kvaliteta batina zavisi pogled na socijalni status građana.
Naravno, ovo nije uputstvo za upotrebu, da kada sretnete ministre iz Vlade Republike Srbije treba da se izborite za svoja prava tako, priručnim sredstvima. Ali, vidite i sami; ja drugačije ne mogu da se borim protiv globalizma. Ovo što se dešava sa EI jeste sunovrat globalizma. Globalizam ne vidi običnog čoveka, vrlo prosto i jednostavno. On vidi samo evro, dolar; a čovek - ako ga ima tu, uklapa se, a ako se ne uklapa, ne uklapa se.
Prošli put sam vam rekao, vi ste to shvatili kao neku šalu, mene uopšte ne bi iznenadilo da Mlađan Dinkić sledeće godine kaže - ukidaju se penzije. Zašto? One su trošak. Smanjićemo trošak, ukinućemo penzije. Pa, ako radnici EI mogu bez plate 60 meseci da žive, što ne bi mogli i penzioneri 60 meseci da žive bez penzije. Onda će Boris Tadić da kaže - ne, Mlađo, brate, to ćemo da inoviramo. Kako? Ko zgazi penzionera dobija jednokratnu pomoć od dve hiljade evra. Tada su što efikasniji. Njima smetaju građani u Srbiji, da li vam je to jasno. Jedan Niš, koji je po svim kriterijumima centar Balkana, postao je apsolutna provincija. Zašto? Pa, demokrate, a i Nišlije, setite se Živkovića, Banane i svih spodoba koje su vam vodile Niš.

Mislim da je dobro što građani Srbije imaju prilike da čuju ovu raspravu i da primete da su ovoj Vladi Republike Srbije, na čelu sa Borisom Tadićem i Mirkom Cvetkovićem, važniji objekti i zgrade u Beogradu nego bilo šta drugo što bi moglo da bude razvoj nedovoljno razvijenih područja. Njima je važnije da u Nemanjinoj bude lepa zgrada, nego da se u bilo kom mestu izvan Beograda reguliše nešto što je najosnovnije za normalni život.
Druga poruka koju dobijamo od Vlade glasi: džabe vi to pišete, mi smo sve te pare već potrošili na način kako predlažemo da se promeni. Pisali vi amandmane, ne pisali amandmane, niko ne sme da usvoji to što ste napisali jer je ovo zacementirano. Ovo bi moralo da odrazi nešto što će da bude ne znamo kada u Zakonu o završnom računu budžeta za 2008. godinu. Kada će to da bude? Ne zna se, još uvek nismo dobili ni za 2001, 2002, 2003, 2004. godinu; sudeći po toj dinamici, verovatno će negde 2012, 2017. doći na red završni račun budžeta za 2008. godinu.
Onda računaju da će neki poslanici da umru, neki će da ostare, neki više neće biti poslanici, a nova garnitura koja ovde bude došla biće neki novi, demokratsko drugačiji poslanici, pa će da kažu - što da se mi bavimo prošlošću, šta je bilo pre 15 godina, to je prošlost, to nas uopšte ne interesuje. To je ta demokratska logika kojom se rukovodi ova vlada.
Zapamtite, građani Republike Srbije, kapitalni objekat u Beogradu, u bilo kojoj od ovih ulica, gde treba da se smeste predstavnici Vlade, pravosudnih organa ili, da budem precizniji, u širem smislu reči državni službenici, ima prioritet nad životom bilo kog građanina na periferiji. Da razbijemo jedan tabu, ne razlikuje se bogzna šta život ljudi koji stanuju na periferiji Beograda od života onih ljudi u Nišu, Kragujevcu i drugim mestima. Ali, neko je stvorio situaciju da građani Srbije otprilike ovako razmišljaju: bolje je biti socijalni slučaj u Beogradu, nego prvi među jednakima u Kragujevcu, Nišu, Prokuplju itd. Ta metropolizacija se vrši na jedan specifičan način. Naravno, parole kojima smo zapljusnuti od 2001. godine su potpuno drugačije sadržine.
Šta je još interesantno u ovom amandmanu? Interesantno je da Vlada ne sme ni da pomisli da dirne krajnju cifru koja je u ovom ministarstvu. Samo da podsetim publiku, radi se o Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Sada ću da vam pročitam neke cifre, to je razdeo 15, na kraju ima 36.380.000.000 dinara; u okviru tog razdela je i Direkcija za mere i dragocene metale, pa Fond za razvoj turizma i kada se to sabere dođe oko 37.000.000.000 dinara. Ministar i potpredsednik Vlade (da li je drugi, treći, četvrti, nije bitno) odlučio je da njegovih 37.000.000.000 ne sme da se dira i on je tu gazda.
Kakva je situacija sa pozicijama gde se klasifikuju rashodi i troškovi? Da vidimo, kaže se ovako: specijalizovane usluge - 467 miliona dinara; subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama - skoro četiri milijarde; nabavka domaće finansijske imovine - 6,5 milijardi dinara; subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama u oblasti turizma, u okviru tog ministarstva - 2,6 milijardi.
Dalje, Fond za razvoj turizma, to je skromno - samo 100, ovde piše 100.000, ali ja mislim da je to 100.000.000 dinara, imate na nekim stranicama da vam se gube ove nule.
To je sektor, to je nešto što tog ministra interesuje. U to on ima da uklopi državne sekretare, pomoćnike i vidite kako oni serijski menjaju poslanike malo-malo, pa je Mićko otišao da bude direktor ovamo; pre neki dan sam hteo da padnem u nesvest kada sam video da je Nada Momirov u Ministarstvu kulture. Strašno, ali strašno, ljudi, šta se radi.
Najviše poslanika u Narodnoj skupštini je promenio G17 plus. Verovatno 50% od one prve garniture se promenilo. Tolika je fluktuacija kod njih. Sinoć je bila neka televizijska emisija, pa su Suzanu zvali Snežana, ne znaju čak ni da pogode ime.
Nado, veruj mi, prvi koji će da vam napusti Vladu biće Mlađan Dinkić. Nema on razloga da se netipično ponaša. Zakonomernost njegovog ponašanja u vladama je upravo takva. Dok su bili eksperti G17 on i Labus su dohvatili nešto, nešto im se nije sviđalo, napustili, napravili svoju stranku. Krenuli u kampanju; da li se sećate one slike - Milivojevićka tu pokazuje, pa onda onaj drugi, pa ovde krađa, pa ovo, pa ono, pa snimci, pa zamuvali, pa zapetljali. Izbori 2003. godine u decembru mesecu, uđoše u Skupštinu i uzeše finansijski sektor. Nađoše koalicionog partnera, rasporediše se i posle godinu i po dana, tri meseca pre onog drmanja - mi smo opozicija. U'vatiše se za vas, uđoste u neku kombinaciju, ono opet - evropski put, evropski put, evropski put, demokratski blok, demokratski blok, koalicioni kapacitet, koalicioni kapacitet. Ubi nas koalicioni kapacitet. Ubi nas demokratski blok. Ubi nas evropski put. Morate da smislite novu parolu, da li je to "Fijat", "trabant", nešto morate da smislite.
Sada je svima jasno zašto dajem uputstvo: gledajte prenose Narodne skupštine, do pet ujutru - do pet ujutru. Menjajte kanale ako vam se ne sviđa, ali se ovde informišite. Znajte, ovde je prazno, jer Vlada ne sme da uđe. Zašto? Ne bi mogli da odgovore ni na jedno od ovih pitanja. To je prvi razlog. Drugi razlog je što intenzivno rade na implementaciji Euleksa. Dokaz za to je ponašanje Vučića. Iznenađen sam da on nije savetnik za medije Baraka Obama. Moguće. Mene uopšte ne bi iznenadilo da njegov politički otac nije medijski savetnik Mekejna.
Ovi procenti se menjaju. Zapamtite, kada budu sada izbori svi ćete vi da budete pozvani u Medija centar ili u američku ambasadu. Tamo ćete da tipujete ko će da pobedi. Kao prošli put, a prošli put ste pogrešili. Tipovali ste na Gora, a pobedio je Buš zbog neke sitne razlike u glasanju i njihovih elektorskih glasova, kako oni to mere. Vodite računa da ne napravite sada grešku.
Međutim, šta god da uradite, vi ste napravili grešku. Zašto? Zato što ste počeli da sadite tikve sa đavolom. Tikve sadite sa đavolom i kada se sade tikve sa đavolom onda je situacija - daš banku da uđeš u kolo, ali vam ni dve banke ne pomažu da izađete iz kola.
Verovatno bih bio najsrećniji čovek u ovoj zemlji kada bi u Narodnoj skupštini bila doneta samo jedna odluka, da obaveže ovu i sve sledeće vlade, za sledećih 10 - 15 godina, da sprovode samo jedan program - intenzivno vraćanje građana Republike Srbije u sela. Zašto? Da bi normalno živeli.
Sada ću da vam dam jedan takođe lep savet, možete da ga koristite vi u lokalnoj vlasti. Ako želite da se neki grad razvije ravnomerno, donesite odluku da gradonačelnik mora da stanuje u državnom stanu koji će opština da mu napravi, u najnerazvijenijem delu grada. Neka on vuče vodovod, kanalizaciju, struju. Kada mu prođe mandat to se deli socijalnim slučajevima, a sledeći gradonačelnik ide u sledeće naselje koje je najgore, pa neka vuče vodovod, kanalizaciju, struju i telefon i neka razvija i to naselje. Kako bi se lepo razvijao Beograd da je Đilas u Kaluđerici. Ili da je Stevanović iz Kragujevca u nekom naselju tamo. Tako se najbolje razvija.
Dajte da predsednika Republike preselimo u neko selo da tamo živi, dajte da predsednika Vlade pošaljemo u neko selo da živi, nedovoljno razvijeno područje, ruralna mesta, gde su sve stariji građani od 70-80 godina; neka predsednik tamo živi, pa mora da dođe obezbeđenje, pa mora da se sredi put, pa ako ima dece mora da mu se otvori neka škola. Ako ništa drugo, dajte da razvijamo Srbiju zloupotrebljavajući koristoljubljivost državnih funkcionera. Ako bismo počeli da vraćamo građane u sela, da normalno žive, onda bi morala da ide i infrastruktura, privreda, mali pogoni, sitna ulaganja i bolji život na selu nego u gradu. Ako ništa drugo, makar neće da čitaju novine. Ali, nećete, zato što je vlast koncipirana po sistemu "drp", drpni i odi, po sistemu APP - ako prođe, prođe.

Ja se nadam da ovu sednicu prate ljudi koji se malo razumeju u ove stvari i ne želim da sporim ideju mog prethodnika. Mislim da je ova rasprava potrebna, pre svega, zbog predstavnika Vlade koji treba da prenesu ovo što poslanici osećaju, predlažu, jer su to ipak ljudi koji svakodnevno komuniciraju sa građanima Republike Srbije i sa ljudima koji uživaju socijalnu zaštitu iz oblasti zaštite porodice, a i iz oblasti koja se tiče bolesti i invalidnosti.
Samo da napravim jedno malo poređenje. Ovaj amandman se odnosi na razdeo 19 - Ministarstvo rada i socijalne politike, ekonomska klasifikacija 472 - naknada za socijalnu zaštitu iz budžeta, a tiče se bolesti i invalidnosti. Ova oblast je u delu, ako tako mogu da kažem, visine naknade uređena zakonom. Ovo što je prethodni poslanik pričao treba, pre svega, da tumačite kao nastojanje i zahtev da Vlada predloži izmenu odgovarajućeg zakona koji reguliše ovu oblast kako bi se u budžetu za 2009. godinu stvorila zakonska obaveza koja mora u budžetu da se adekvatno sagleda.
Nisam hteo da se malopre javim kada je bio ovaj građanin, ali on je predložio da se u okviru ove grupe 40, takođe ekonomska klasifikacija 472, u oblasti porodice i dece, naknada koja je propisana zakonom, naknada za socijalnu zaštitu iz budžeta sa 25,5 milijardi podigne na 75,5. To samo lepo zvuči. Ma koliko da Vlada ne ispunjava svoje zakonske obaveze u ovoj oblasti, ne verujem da je ona mogla da promaši za 50 milijardi dinara. To je apsolutno nemoguće. Ali, znate, tu je uvek problem kada građanin sedne pa napiše amandman. Mora da ima nekoga ko zna da mu napiše to. Arsić se malo više bavio time kako sa Nikolićem i Dušicom Nikolić da zamuvaju neke pare kod nekog računa, ali to će sud da razmatra. Ali, da je malo svestan čovek, nikada ne bi napisao ovakav amandman - sa 25,5 na 75,5 milijardi. Možda je Vlada pogrešila za sto hiljada, sto miliona, ali da pogreši za 50 milijardi, to je gotovo nemoguće. Ali, eto vidite, sve to moram da trpim. Pusti papir sve trpi.
No, bez obzira na sve to, treba ozbiljno da se pristupi ovome i da se shvati da nešto u pogledu tih naknada treba da se menja, ali prvo Zakon o socijalnoj zaštiti, pa da se na bazi te promene i povećanja iznosa kasnije izvrši odgovarajuća promena u Zakonu o budžetu za 2009. godinu. To je jedini ispravan put. Ovo drugo su sve lepi snove i lepe priče. Ali, mislim da je dobro što se priča o ovome.
Dobro je, jer verovatno jedino tako Vlada može da shvati da socijalno ugrožene porodice od naknade koju primaju po osnovu socijalne zaštite jedva krpe kraj sa krajem.
Moram da iskoristim ovu priliku da ukažem da je nekada davno našim propisima iz oblasti socijalne zaštite, zakonom, bio propisan svojevrsni luft ili prazan prostor gde Vlada, u zavisnosti od sredstava, može jednokratno da interveniše, ili više puta, mimo onoga što je zakonom propisano kao obaveza u slučaju drastičnog narušavanja socijalnog položaja socijalno ugroženih lica, onih koji primaju ovu naknadu. Mislim da je takav propis neophodan, s obzirom na ove stvari koje se dešavaju kod nas na tržištu, pogotovu što tu postoji velika disproporcija između rasta zarada i rasta troškova života. Ma koliko da rastu zarade kod socijalno ugroženih kategorija, osnovni kriterijum treba da bude rast troškova života i promene u tom delu.
Nadam se da ćete da zapamtite ovo ili iz stenograma iskoristite ovo kao neku dobru ideju da se u 2009. godini napravi relativno dobra procena onoga što bi moglo da se desi sa socijalno ugroženim porodicama, bez obzira na to da li su u pitanju deca koja treba da imaju univerzalnu zaštitu... Odavno pričam, krivo mi je što nije tu Mile Ilić, mi smo imali profesora, čuvenog Ćirića, on je 1981. godine pričao o negativnim demografskim kretanjima u SFRJ, a pogotovo u Srbiji. Svi su se smejali i njemu i meni. Evo, danas je došla ta bela kuga u najdrastičnijem obliku. Više nam ljudi umiru u toku godine, nego što se rađa. Kada se u socijalnoj politici, politici prema porodici i deci napravi jedna greška, onda taj negativni lanac teško može da se zaustavi.
Malopre ste se smejali kada sam pričao da treba da se vraćamo u selo. Treba da se vratimo u selo. Ali, onda celo društvo sve svoje materijalne potencijale treba da plasira prema tim područjima gde treba da se obezbedi pristojan život, a to znači i razvoj tih oblasti, možda formalno-pravno stagnacija gradskih centara i urbanih centara, ali to je neophodno ako hoćemo da opstanemo, jer veliki prostori na teritoriji Republike Srbije su prazni, kada su ljudi u pitanju i sve ono što vezuje te ljude za određenu zemlju. Tu treba ozbiljan program.
Sledeća stvar koja je interesantna možda se direktno ne tiče ovog ministarstva i ovog poglavlja, verovatno nekog drugog organa, ali da biste me bolje shvatili napraviću jednu paralelu sa nečim što se dešava trenutno u Americi.
Pre nekoliko dana ovaj Švarceneger, guverner Kalifornije, napokon se kao republikanac pridružio ovom Mekejnu. Rekao je jednu veliku rečenicu koja je mnogo značila u Americi. Parafraziram, otprilike je rekao - Mekejn je više proveo u zarobljeništvu u Vijetnamu, nego Obama u Kongresu ili Senatu.
Znate, mi svi osuđujemo to što se dešavalo u Vijetnamu, američka invazija itd., ali ma koliko da su mirovni pokreti sedamdesetih godina bili aktivni u SAD, pokreti koji su bili protiv tog rata, država se nikada nije odrekla svojih veterana. Nikada. Evo, i Mekejn stiče simpatije, kao što je Džordž Buš sticao negativne poene, jer je tada bio tatin sin koji se krio da ne bi išao u vojsku. To je poštovanje države. Možemo mi da pričamo šta god hoćemo o toj Americi, pre svega o Beloj kući i njihovoj politici, ali oni cene tu vrstu patriotizma, to je za njih patriotizam.
Vi ste nas doveli u situaciju da čovek treba da se stidi što je branio svoju državu. Jedino kod nas je moglo da se napravi nešto - to će narod pozlatiti. Vodite malo računa. Niko normalan ne želi ratove. Vi ste sada na vlasti, desi se nešto, pozovete neke ljude, odazovu se na taj poziv; da li sutra treba da budu krivi što su slušali svoju državu? A vi se tako ponašate prema ljudima koji su ispunjavali zakonom propisane obaveze i sada su krivi što su poštovali zakon. To je potpuno uvrnuta logika. Tako rezonuje čovek koji ne zna šta je država.
Zbog tog rezona koji je postao dominantan od paljevine Savezne skupštine naovamo, mi imamo situaciju da je pre nekoliko dana Vlada utvrdila Predlog zakona i poslala ga Narodnoj skupštini, gde se ratifikuje sporazum koji je Boris Tadić 2006. potpisao u Americi sa Kondolizom Rajs, gde se svi naši vojni potencijali stavljaju na raspolaganje SAD. Molim vas, vidite li kako ta uvrnuta logika uništava temelje jednog društva.
Znači, septembra 2006. je to potpisano. Predsednik Srbije je potpisao u ime Vlade Republike Srbije kada je bilo ono u Vašingtonu. Sada ga je Vlada utvrdila kao Predlog zakona, taj sporazum, i nudi ga Narodnoj skupštini da ga usvoji. Zašto nije ranije? Zato što je sada omekšana Narodna skupština. Neće biti bunta 78 radikala, nego će biti bunta 58 radikala, a 20 građana će biti mirni. Zašto? Ako Tadić dobije kijavicu, odoše njihovi mandati. To je ta priča. Zašto nije 2007. ratifikovano? Zašto nije početkom 2008. ratifikovano? Ne, sad su se stvorili politički uslovi, jer je dovoljno sve razbijeno.
Čiji sporazum treba da ratifikujemo? Ko je zaključio i s kim? Sa Sjedinjenim Američkim Državama, a one su prve koje su nam otele Kosovo i Metohiju. Ja kažem otele, vi ćete da kažete da nisu otele, ali su prve proglasile nezavisnost Kosova i Metohije, prihvatile nezavisnost Kosova i Metohije. Sada vodimo postupak, vodimo celu priču kako Euleks da ne dođe na Kosovo i Metohiju. Bogdanović se kune, Šutanovac, ovaj veliki vojnik, Cvetko, Boris Tadić nam se kune - pod nekim uslovima; Jeremić jadnik šeta, priča nešto, jedanput pozitivna formulacija, drugi put negativna formulacija, zamajava narod, a na dnevnom redu sporazum sa SAD.
Usput se ljutite na Crnu Goru, Makedoniju, pa još isterujete te ljude tamo, a u Ameriku vraćate Ivana Vujačića. Malo mu bilo, pa hajde još malo da ide tamo.
Koji su to procesi kod vas? To je čista šizofrenija. Građani Srbije, pratite skupštinske prenose, slušajte šta se priča ovde, toga nema u novinama, toga neće biti na televiziji, ovo je jedina prilika da to čujete.
Nažalost, nema Vlade, nema Cvetka, nemamo s kim da pričamo. Ovi ne smeju da kažu ništa. Možda će malo da podrže, da ispričaju iz DSS-a, iz Nove Srbije, a ovi što su ukrali mandate - gde smeju da dignu glavu, prevarili Boga i ljude, ovde planduju dok ih neko ne izbaci.

U ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu verovatno kod pet ili šest ministarstava postoji ova ekonomska kategorija, mislim da je 481. Ona se provlači od ministarstva do ministarstva. Tu se licitira sa različitim iznosima, a tekst je stereotipan - dotacije nevladinim organizacijama. Pa smo kao nevladine organizacije imali, nema ih ovde sada, ove iz "Otpora"...
(Upadica s mesta: Evo, kod vas je.)
(Predsednik: Molim vas, nemojte ometati govornika.)
Trenutno se obrađuje. Sve je u redu, gospođo, jeste da malo teže ide, ali ne vredi gubiti nadu, treba uvek biti uporan, zato što u toj dijalektici između lepog i upornog uvek pobeđuje uporan. Zato smo mi uporni da sa ovim našim amandmanima ukažemo na neke stvari. Ako ste ovo shvatili kao šalu, nije loše.
Šta je poenta? Verovatno je nama potreban taj propis o nevladinim organizacijama. Verovatno vam je poznato, u vreme ekspanzije tih nevladinih organizacija, ja ću samo da iskoristim jedan primer, bio je neki Buca Kovačević iz Kragujevca, mislim da ga vi znate, pošto je bio u tom konglomeratu DOS-a, mislim da je imao oko 60 registrovanih nevladinih organizacija unutar svoje porodice. Buca Kovačević nije izuzetak, on je bio interesantan po broju tih nevladinih organizacija, inače ima i drugih, da ih ne ređam.
Sve i svašta se javlja kod nas kao nevladine organizacije.
Obično se računa da nije pod uticajem Vlade, nije pod uticajem vlasti, te ne uživa ni finansijsku pomoć države, ali smo dobili jednu novu kategoriju nevladinih organizacija koje uživaju pomoć iz inostranstva. To je u prevodu bilo nešto drugo. Ali, narod u Srbiji je to prepoznao, da budemo načisto.
Pre nekoliko godina, mislim da tome ima tri godine, bio je veliki spor na relaciji Miljenko Dereta, Sonja Liht i ovi predstavnici tih zvučnih nevladinih organizacija, jer su smatrali da imaju veliku zaslugu za petooktobarske promene, da treba jednostavno država da se otvori prema njima, jer oni vrše plemenitu funkciju u prilog DOS-u. Onda je nastao veliki spor između tih nevladinih organizacija ko će više da zagrabi, po sistemu revolucionarnog doprinosa. Mi smo to kritikovali ovde, međutim, to je nekako prošlo. Sećam se da je bilo bučne polemike o tome i optuživanja ko je dao veći doprinos itd.
Sada se na drugi način koristi termin nevladina organizacija. Znači, on više nema isključivo taj politički naboj, već se pod tim nazivom praktično predstavljaju neke druge vrste udruženja građana, neke čak imaju izuzetno prihvatljive i plemenite ciljeve - briga o deci, briga o nekim odnosima itd. Ali, mislim da je taj naziv toliko uflekan kod nas da može da napravi vrlo neprijatnu asocijaciju prema grupi ljudi koja radi neki plemeniti posao. Može se tu reći i "Sigurna kuća", širok je spektar naziva koji se mogu koristiti i veliki je broj oblasti u kojima deluju ti ljudi. Po pravilu, to su praktično hobisti koji žele da pomognu, ali ne treba izbeći ni ovaj politički deo sa vrlo lošim ciljevima, odnosno neprihvatljivim ciljevima za ovo naše društvo.
Kao što ste videli u ovoj ekonomskoj klasifikaciji, ne kod ovog ministarstva, nego kod svih ministarstava, oni se vrlo često pojavljuju. Nekada je bilo pravilo, dok su postojale društvene organizacije, da se finansira njihova delatnost prema programima. Nekada to baš nije išlo striktno iz budžeta, već na drugi način, ali su se finansirale programske aktivnosti. U moje vreme to su bili ferijalci, izviđači i drugi oblici organizovanja. To bi danas bile neke nevladine organizacije; u to vreme su bile društvene organizacije.
Samo da vas podsetim, taj deo je nestao onog momenta kada su Duško Mihajlović, Smoki i još jedan rasturili Savez socijalističke omladine. Tako je bilo. Bio je veliki spor oko toga šta uzima omladina, šta uzima Nova demokratija. Idejni tvorac Nove demokratije je Dobrica Ćosić. On je kum verovatno za 50% stranaka u našoj zemlji, a za drugu polovinu kum je bio Slobodan Milošević. Tu je baš sedeo gospodin Mićunović, kada ga je izbacio Đinđić on je otišao prvo kod Miloševića na kanabe, pa rekao - ovaj me izbacio, a ovaj kaže - pa šta da ti ja radim. Kaže - kako ću ja dalje? Pa napravi stranku. Pa kako? Pa napravi Demokratski centar. Tako je nastao Demokratski centar.
Nemojte da se uzbuđujete, ja sam zadužen da to znam, kao što znam da je 1996. godine Cane doneo 500.000 maraka, dao Đinđiću, odnosno Mićunoviću da da Đinđiću, po nalogu Jovice Stanišića, da bi se očuvao onaj protest i one šerpe. Sve se to zna. Cane se hvalio time. Pitajte Žarka Koraća kada su razmatrali o kakvim se sve varijantama radi da se napravi nova fabrika cigareta u Kragujevcu. Samo da vas podsetim na 2001. i 2002. godinu. Znači, ja moram sve da pamtim, pa to primite kao nešto doktrinarno.
E sad, ako već imate potrebu da nešto finansirate kao pomoć Vladi ili pomoć nekim ministarstvima da bi bolje analitički sagledali neke oblasti, onda dajte da se to programski finansira; naravno, da upotrebim vašu terminologiju, transparentno, jasno potpuno. Ali, stičem utisak ili, da budem još precizniji, potpuno sam siguran da se u ovih nekoliko godina u ovim aproprijacijama krije podvala i kupovina političke naklonosti zato što je 2000. godine bio prisutan jedan američki koncept tzv. policentričnog delovanja – sa više mesta manji broj ljudi predstavlja se kao da je neka velika organizacija i oni koncentrisano deluju, fokusiraju svoj politički napad na jednu ličnost, na jednu stranku i ruše ceo sistem. To ste vi uspešno savladali 5. oktobra 2000. godine.
Doduše, neki su pokušavali u Gruziji i drugim zemljama, pa su tamo gde su naišli na rutave grudi dobili po labrnji pa su se vratili ovde i zabranjeno im je da idu tamo. Bilo je i u Belorusiji, i u Ukrajini i svuda je to bilo, ali dobili su propisanu porciju. Najbolje su prošli oni u Burmi; oni su jednostavno zabranili nevladine organizacije i nemaju nikakve probleme. Rusi su u početku nešto malo pustili pa kad su videli šta se dešava i oni su zatvorili taj ventil, tako da više nema ni tamo tih destruktivnih nevladinih organizacija koje završavaju nešto po nekim projektima itd.
Zašto sam se javio da sve ovo kažem? Da bi građani shvatili da se preko finansiranja delatnosti tih nevladinih organizacija u suštini kupuje njihova naklonost od strane Vlade. Ili, oni povremeno dobijaju zaduženja da se pojave u "Poligrafu", u nekim emisijama, gde bi onda krenuli kao ovi politički analitičari – gotovo, rezultat političke perverzije. To je nešto što se dešava.
Sad da se vratim na ovaj amandman. On se odnosi na Ministarstvo za dijasporu. Ako ostavimo na stranu reč dijaspora i šta to znači u našoj nomenklaturi vlasti i krenemo sa onim što je zadatak tog ministarstva, to su nekada bili zadaci ministarstva za odnose sa Srbima izvan Srbije. Moram da vam skrenem pažnju da su kod tog ministarstva sredstva dobijale i neke nazovipolitičke stranke ili nevladine organizacije u našem bližem okruženju.
Neću da govorim imena, da se oni ne bi našli prozvanim, ali ja sam njih video na promotivnim skupovima DS-a i maja meseca kad su bili izbori i moram da kažem da je prema konkursu izvršena raspodela tih sredstava. Jeste da se Pupovac malo ljutio zato što ste finansirali njegovu ljutu konkurenciju. Smatram da je to svojevrsni oblik zloupotrebe korišćenja ovih sredstava.
Nama su potrebne te organizacije za odnose sa Srbima izvan Srbije; ako hoćemo da koristimo i reč, termin - dijaspora, ono što je relativno dugo u inostranstvu, pa bez obzira na to koja vrsta emigracije da je u pitanju. Potrebno je da se neguju i kulturni, i obrazovni i svi drugi odnosi sa tim ljudima.
Da vas samo podsetim, dok je ministar inostranih poslova bio Sokrat, Goran Svilanović, on je u okviru svog ministarstva organizovao ovde boravak dece iz naše dijaspore. Kad su deca, koja su rođena u Americi, Kanadi, Engleskoj itd., došla u taj kamp ovde kod nas pitali ga kakvi su efekti toga. Kaže - katastrofa. Kako katastrofa? Kaže - umesto da nam donose evropske i svetske tekovine, oni nam pevaju ovde naše pesme, naše igre i oni ispadoše veći četnici nego što mi možemo da zamislimo. Vidite, kad se krivo nasadi ministar, kako može sve da se izjalovi, sve može da se upropasti.
Stvarno delim zebnju što se tiče toga, ako je to tačno da Matica iseljenika ima neki svoj prostor. Sudeći po tekstu ovog amandmana, siguran sam da su taj prostor namirisali Aleksandar Vučić ili Tomislav Nikolić, verovatno im je ovih 4.800 kod prijatelja Nicovića skupo. Čujem da i neki kredit ponovo uzimaju. Taj ko im je dao kredit, obrao je bostan.
Ovo vam kažem da biste razumeli – kada građanin podnese amandman pa ovde glumi nešto, onda znajte da stoji iza toga neka podvala, apsolutno neka podvala. Videli ste onoga malopre, jutros, svi kritikuju Vladu, svi kritikuju Ministarstvo poljoprivrede, a on izađe čovek i hvali Ministarstvo poljoprivrede. Htede ministar da padne u nesvest, ne zna gde se našao. Kako to čovek, navodno opozicija, hvali ministra poljoprivrede? Gde to ima na kugli zemaljskoj? Ima kod ovih koji imaju problema sa savešću. Ima kod onih koji potpišu zakletvu, kunu se u Boga, u narod, u sve, pa onda krenu krediti, a niko ne zna gde su ti krediti, troše pare. Evo, mi sad dobijamo neke račune, a nemamo pojma o čemu se radi. Onda kažu - bankrot, oni su sigurni, pa znaju šta su napravili.
Mi nećemo da plaćamo tuđe račune, privatne. Evo, za dva dana ćemo da završimo ovo što je tužilac tražio da se dopuni u vezi sa ostavkama i izjavama kojima se neopozivo daju ostavke Srpskoj radikalnoj stranci. Ali, gospođo Kolundžija, samo vam skrećem pažnju na jedan mali detalj: kada je rađen Ustav Republike Srbije razgovore i pregovore u ime SRS vodio je Tomislav Nikolić.
Da bi se na sve moguće načine zaštitili mandati onih političkih stranaka koje su dobile mandate na izborima, on je insistirao na rešenju iz člana 102. Ustava Republike Srbije, a Boris Tadić i još neki koji su učestvovali u razgovorima upozoravali su da to možda nije dobro rešenje s obzirom na presudu, odnosno odluku Ustavnog suda povodom ustavne žalbe DSS-a, neke stavove Venecijanske komisije. I, prošlo je. Prošlo je u Ustavu to rešenje.
Ideju za to rešenje u Ustavu Tomislav Nikolić je pronašao u tekstu ove zakletve. Uzmite Ustav pa pročitajte član 102. Kaže - mojim poslaničkim mandatom u svakom trenutku će raspolagati Centralna otadžbinska uprava SRS i njenoj volji ću se bezuslovno pokoravati. Zar vam ovo ne deluje kao pravno-tehnički drugačije formulisano? Kaže - i neopozivo stavljam svoju ostavku svojoj političkoj stranci.
Vidite, nije to ropski odnos. Ti se hvališ time da pališ sveću. Ovo je visokomoralni odnos. Nemojte da gazite neke moralne odnose. Čovek se zavetuje nečemu. Nemojte tako da idete sa nipodaštavanjem. Znam da vi imate velikih problema kako da ovo progutate, ali moraćete da progutate, nekako ćete morati da progutate. Zbog čega? Svaka druga varijanta je gora za vas. Oni idu u zatvor i ovako i onako, nemojte da se sekirate, ali će politički za vas da bude gora ta druga varijanta.

Divno što se rasplamsala rasprava povodom vrlo značajne teme. Samo polako. Zašto je značajna tema? Danas je bilo govora verovatno o dvadeset i nešto amandmana, u petak je bilo pedesetak; gotovo svi amandmani koji su podneti odbijeni su od strane Vlade Republike Srbije. Obrazloženje i objašnjenje zašto se odbijaju je stereotipno, da ne kažem identično.
Povodom ovog amandmana koji je predmet rasprave Vlada Republike Srbije, znači Mirko Cvetković, bivši ministar finansija a sada predsednik Vlade, gospođa koja je ministar finansija, nekada zastupnik MMF-a za Srbiju, naravno pod budnim okom Borisa Tadića, rekli su, gospodine Balint, da je vaš amandman loš, da je neprihvatljiv i to su objasnili na sledeći način: "Ukoliko bi se prihvatio predloženi amandman koji u sebi sadrži samo finansiranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina i predsedavanja Dekadom Roma, bilo bi dovedeno u pitanje finansiranje drugih nevladinih organizacija, a kako su ovi rashodi izvršeni od početka godine, predloženi amandman u osnovi bi bio suprotan članu 5. stav 7. Zakona o budžetskom sistemu i članu 9. Predloga zakona."
Gotovo je identično obrazloženje Vlade za skoro sve amandmane koji su odbijeni. Znači, radi se o teškom nedostatku sa gledišta Vlade.
Nemam ništa protiv toga što je gospođa Kolundžija izašla i što je u ime poslaničke, skupštinske većine rekla da će u danu za glasanje oni da glasaju za ovaj amandman. Verovatno će da obezbede potreban broj glasova da to uđe u konačni tekst Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije. Onda se pojavljuje problem koji nije samo pravno-tehničke prirode, u Ministarstvu finansija, odnosno kod Vlade, kako ćete vi to da rešite kada je amandman pravno-tehnički nesavršen. Rešićete. Tako ste mogli da rešite problem tehničke nesavršenosti svih amandmana koji su podneti na ovaj predlog zakona ukoliko smatrate da su oni celishodni, opravdani i prihvatljivi. Vi ste to sve odbili i odbacili.
Zašto je došlo do te drastične promene mišljenja? Iz prostog razloga što bez glasova te grupe poslanika ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije ne bi mogao da bude izglasan. Tih pet-šest glasova su nešto bez čega nema. Vama je to neophodno, jer ste vi sve ovo već potrošili. Vi ste samo došli ovde da izvršite legalizaciju. Znači, gospođo Donka, oni imaju dobar sistem pritisaka.
Ne ulazim u suštinu amandmana, vidite i sami, i nemam namere da ulazim u suštinu amandmana, ali moram da kažem i vama, i vama, i onima koji gledaju ovaj prenos – mi smo naučili, izvukli smo lekciju iz ovoga. Pre vas, mi smo izvukli lekciju kada je bila ona sednica u Domu Narodne skupštine, pa je bio prisutan i Boris Tadić, pa je Laslo Varga kritikovao Borisa Tadića, a on mu je sa mesta pretio, uzdisao, pa smo telom onako štitili Lasla Vargu kroz hodnik da prođe, pa mu rekli – ti imaš pravo da pričaš sa govornice šta misliš, ne sme niko da ti preti, pa makar bio i Boris Tadić. Samo nekoliko dana je bilo potrebno da ta grupa podrži i da se napravi ova Vlada Republike Srbije. Nemam ništa protiv toga, to je vaš politički stav. Moram da obavestim građane kakav je politički stav, kako se on to menja.
Gospođa Donka Banović je potpuno u pravu. Gospodin Balint je potpuno u pravu, on je lepo napisao amandman. On je obuhvatio dva dela ovog predloga zakona: prvi deo - šta se menja, i drugi deo - postojeće stanje. Zašto? Zato što je služba postala ministarstvo, napravljen je presek sa poslovanjem službe i tu je konstatovano da je na ovoj ekonomskoj klasifikaciji 481, u okviru razdela 55a, već potrošeno 93.241.000 i ne vidi se koliko dinara. Taj iznos se sada nalazi u razdelu 26, ekonomska klasifikacija 481 - 76.805.000, ali sada je drugi naziv firme, sada je ministarstvo.
Znači, ono što je nemoguće kod sličnih ekonomskih klasifikacija, gde se radi o zbirnom prikazivanju nekog iznosa koji se deli na više asocijacija i organizacija, postalo je moguće. Samo da bi prošao ovaj zakon.
Eto principijelnosti, eto stručnosti, eto bavljenja brojevima, a ne mišljenjima, kako je rekla gospođa koja je sada na rehabilitaciji, posle one sednice koja je održana u petak. Vidite kako se to menja. Zbog čega se menja? Principijelni stav je isti, on se zasniva na tome - drži vodu dok majstori odu, i zasniva se na principu - daćemo mi vama, mnogo više ostaje nama.
To je poenta. Neće Rasim i ovi da se ljute, to je sitno, to je u okviru toga, pa otišlo ovamo, otišlo onamo, nema veze. Gde smete da dirnete kod Mlađe Dinkića? Oči ima da vam izvadi. Negirate njegov autoritet, njegovu struku, sada suficit, sada deficit, sada deficit, deficit, pukla Evropa, Srbija stabilna. To su sve poruke koje dobijamo sa ovog mesta. Paljenje Skupštine je demokratski čin. (Kuca dva puta u drvo.) Primitivizam. Čukneš dva puta nogom, to je primitivizam, a ovaj je zapalio Skupštinu i kaže - to je demokratska stvar. Kako da ne. Ne znam da li se od tolike demokratije pališe neke skupštine za proteklih 10 - 15 godina u inostranstvu. Nigde se ne pali, ljudi, nigde. Lupaste po šerpama tamo, očukaste one šerpe, samo štetu napraviste, a mi dva puta (kuca dva puta u drvo) - katastrofa, primitivizam, Skupština ne radi. Zašto? Zašto vređate državu? Zašto vređate Republiku Srbiju? Malo intelegentnije završavajte taj posao, ako već treba da ga završite.
Ako morate taj prljavi posao da završite, radite to sa stilom, nemojte tako nasilno - 126, 128; 126 je postalo merilo za sve u ovoj Srbiji. Malo inteligencije dajte, vešto prevarite, nadigravajte se malo. Bavite se malo politikom, u krajnjem slučaju; vežbajte elokvenciju i disanje, ako treba. Ovako, ćutite, branite se ćutanjem. Jedini argument vam je 126 ruku u vazduhu ili, ako ne bude to, onda može i iz Soluna, Bodruma, odakle hoćete, ne bi me iznenadilo da iz KP doma neko glasa za vas. Uopšte me ne bi iznenadilo. Evropski čovek godine, Knežević, a sada - evo ga u zatvoru. Znam da je sve to bilo spremljeno za Pajtića, da ga smirite, ali i on će da dođe na red, kažem vam, doći će na red.
Ne može, ta vaša unutrašnja protivrečnost je opasna. Ta vaša unutrašnja protivrečnost nije ideološke prirode, nije zbog političkog pogleda na život u Srbiji, nego zbog koristoljublja. Evo vam dokaza koristoljublja, nemam ništa protiv: gospodin Balint je završio posao kako je hteo. Vrlo je ozbiljno rekao - zašto bih ja glasao za ovo, ako mi ne date ono što nama treba. Treba im za interne stvari, da se prepucavaju tamo pošto imaju dve-tri stranke itd. Sve se slaže, nema nikakvih problema.
Molim vas, napravite nešto što je kriterijum, što je merilo, što može da se primeni u svakoj identičnoj situaciji. Mi smo ovde imali 50 identičnih situacija, vi ste rekli - ne, to ne može, to je u suprotnosti sa Zakonom o budžetskom sistemu.
Evo, sad sam pročitao obrazloženje Vlade, koja je rekla - ma ne dolazi u obzir ovo što je Balint predložio. Ali, kada je Balint rekao - znate šta, može se desiti da mi ne dođemo tog dana kada je vreme za glasanje, odmah je amandman postao visoko smislen, poželjan, prihvatljiv itd. Ako sam pogrešio prezime, izvinjavam se.
Naravno, ne želim da taj kriterijum primenite prema amandmanima Srpske radikalne stranke, ne želim. Želim da principijelno sagledavate naše amandmane, ali nažalost, još nisam doživeo tu priliku da vidim ideološko neslaganje. Ja vašu ideologiju ne znam, osim - zgrabi fotelju, drpi pare, drpi upravni odbor, drpi neku poziciju, baš me briga šta se dešava jugu Srbije, to mene ne interesuje, moja zona interesovanja je Beograd, Narodna skupština i okolo dva-tri kilometra. To je vaša ideologija.
Naravno da je dobro da građani Republike Srbije i u ove sitne sate prate televizijske prenose iz Narodne skupštine, jer je ovo jedino mesto gde se čuje istina i jedino mesto gde može da se raspravlja i hvala javnom servisu i RTS-u što poštuje Narodnu skupštinu.

Javio sam se, ali ne mogu da odgovorim na sve ovo što je gospodin pre mene pričao, jer ja to nisam ni pričao. Ja sam samo pričao metodološki i principijelno zašto je jedan amandman usvojen, a slični amandmani nisu usvojeni. Ja ću samo na tome da se zadržim, s obzirom na to da je gospodin pre mene rekao, odnosno upozorio me da oni nisu tako jeftini i da se njihova misija završava samo na ovom amandmanu. On je to vrlo lepo rekao.
Ja sam samo pre toga rekao da ta klackalica, parlamentarna većina i tako dalje... Doduše, gospođa Kolundžija je rekla da je ona prihvatila amandman u ime parlamentarne većine, to znači i u ime podnosioca amandmana. To je vrlo značajno.
Znači, ta klackalica, tih pet glasova je neophodno za nešto krupno. Koje ćete vi račune njima da ispostavljate, ja ne znam. Kakav ste dogovor napravili, ja ne znam. Ja samo znam da ste vi zvanično rekli da podržavate evropsku vladu, proevropski blok i Borisa Tadića. Znam da sam pre godinu i po dana morao da stojim između Borisa Tadića i Lasla Varge da Laslo Varga bezbedno izađe iz Narodne skupštine. Rekao sam – ako te neko bude dirnuo, javi se, ja ću da te branim. To je najkorektnije što može. I dalje ostajem pri tome.
Ali, ja sam kritikovao ovu većinu kako neprincipijelno prilazi amandmanima. Ako je to formula kako ste vi uspeli da vaš amandman prođe, hajde da ih prevarimo – kada ja napišem amandman, vi se potpišite.
Znači, to je sigurna formula da će amandman da prođe. Kada bude na dnevnom redu novi budžet Republike Srbije za 2009. godinu treba da se dogovorimo, mi ćemo da napišemo pet amandmana u prilog socijalne zaštite građana Republike Srbije, razvoja nedovoljno razvijenih područja, sa molbom da vi potpišete te amandmane, kao da su vaši. Kada to budemo završili bićemo sigurni da će ti amandmani da se usvoje.
Potpuno sam siguran da i vi delite mišljenje povodom ovoga što sam rekao. Znači, ja sam samo pričao o jednoj tehnici, o tome kako funkcioniše ova proevropska vlada. Sada, kada ste videli kako izgleda ta proevropska vlada, ako ste principijelni, verovatno ćete morati da napravite neki otklon, to je neki novi izraz, da se odmaknete, da napravite jasnu distancu, jer u ovom sveopštem zamešateljstvu može da se desi da neko loše protumači da i vi delite neke njihove vrednosti; u ovoj opštoj osudi Vlade za kriminal da i vi budete kolateralna šteta po osnovu kriminala. Ali, to je po sistemu - ko sa đavolom tikve sadi, mora da vodi računa o svojoj glavi.

Naravno, javljam se po amandmanu, ne po Poslovniku, taman posla.
Pridružujem se ovim predlozima da danas radimo do šest sati, da se sutra ne radi, zato što stvarno postoje opravdani razlozi, a mi ćemo učiniti sve da što efikasnije prođemo kroz sve ove amandmane, kako bi i Vlada i javnost imali prilike da saznaju o čemu se radi.
Nastavio bih tamo gde je moj prethodnik stao povodom ovog razdela, a tiče se stručne službe Narodne skupštine.
Problem je nastao onog momenta kada je u ovoj skupštini nekritički usvojen Zakon o platama državnih službenika i nameštenika. Međutim, to ima i svoju drugu dimenziju ili, da kažem, drugu stranu medalje, a ona se ogleda u tome što je nekada u Narodnoj skupštini bilo između 60 i 70 zaposlenih, u ovoj Narodnoj skupštini, daleko više je bilo u onoj Saveznoj skupštini, i kada je došlo do ove situacije posle nestanka državne zajednice, verovatno je bilo i opravdano da se poveća broj zaposlenih u Narodnoj skupštini, ali nikako da se poveća na ovaj današnji broj. Verovatno neću mnogo da pogrešim ako kažem da oko 300 zaposlenih, ako ne i više, ima u Narodnoj skupštini.
Problem je ne samo u tom velikom broju, problem je u tome što se izgubio i kvalitet rada stručnih službi i to mora da se ima u vidu. Nekada su stručne službe vraćale Vladi predloge zakona ukoliko stručna služba Zakonodavnog odbora proceni ili utvrdi da pojedina rešenja nisu u skladu sa Ustavom.
Slična je situacija bila i sa drugim odborima. Jednostavno, vrati se materijal na doradu pre nego što dođe do poslanika. Od 2000.godine naovamo ili, da budem precizniji, od 2001. godine, mi nemamo tu vrstu kvaliteta rada stručne službe, jer jednostavno niko od njih i ne traži, pošto oni ne smeju ni da se baš pitaju kao stručnjaci, nego moraju da urade ono što im se naredi.
U tom spajanju ove dve skupštine dobili smo još jednu posebnu kategoriju zaposlenih u Narodnoj skupštini. Ima nekoliko zaposlenih u Narodnoj skupštini koji imaju daleko veću platu i od zamenika sekretara i od sekretara Narodne skupštine. Ima nekoliko zaposlenih koji imaju veću platu nego narodni poslanici, i od predsednika Skupštine, i od predsednika Republike, to da budete načisto, neću da ulazim u imena i prezimena, niti njihove nazive radnih poslova i zadataka, ali to neko treba da utvrdi. Nažalost, to je prošlo preko Administrativnog odbora, pošto je on zadužen za te stvari.
Kako god da se okrene priča, vraćamo se na nešto što se zove zakon koji je stvarno uveo diskriminaciju u državnoj službi. To je Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, to je Zakon o državnim službenicima i nameštenicima, jer nekritički je izvršena podela poslova na one koji su striktno vezani za upravni postupak i sve druge pomoćne poslove.
Tu je izvršena svojevrsna diskriminacija onih koji se formalno-pravno vode da su u radnom odnosu u jednom istom organu. Znači, ako je Narodna skupština, imamo državne službenike i imamo nameštenike. Razlika u plati je ogromna. Da li je ona opravdana? Nije opravdana.
Imamo terminološku diskriminaciju među zaposlenima i imamo diskriminaciju u pogledu prinadležnosti koje se primaju za posao koji se radi. Još imamo novu kategoriju sa ovim spajanjem, koji su van svih mogućih kriterijuma. Naravno, u vezi ovog amandmana koji je podneo gospodin Martinović Vlada je potpuno u pravu sa gledišta formalnih uslova: lako je vi da predložite, dajte gde da se smanji.
Ali, ne smete tako da gledate na amandmane koje podnose narodni poslanici. Ne možete vi striktno da posmatrate, pa da kažete - prema Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika, toliko ima državnih službenika, toliko platnih razreda, mesečna plata puta 12, u masi sa doprinosima, toliko nameštenika, toliko platni razredi itd, toliko u masi, to daje taj i taj broj.
Makar iskoristite ovo kao priliku da promenite taj zakon. Taj zakon je diskriminatorski, i u pogledu naziva, i u pogledu selekcije poslova i u pogledu nagrađivanja. Arhaičan je. To je zakon koji asocira na nešto iz Nušićevih komedija "Gospođa ministarka", "Sumnjivo lice". Ujka Vasa prvi se javio, vodite računa, može da bude nameštenik.
To je bila forma da ministri svoje rođake zaposle i da ih udome nekako, samo na državne jasle da dođu. Naravno, moramo malo i da se pošalimo na tu temu.
Balinovac i Đelić su napravili grešku. Dobro je priznati da su napravili grešku. Tu grešku treba ispraviti. Znamo da je potrebno da se obuzdaju plate u masi, ali nije to urađeno kvalitetno. Pogledajte šta se dešava sa kabinetima potpredsednika.
Samo da vas podsetim, kada su doneti ti zakoni o državnim službenicima i platama državnih službenika, rečeno je - Kabinet predsednika Vlade i Kabinet potpredsednika. Povećao se broj potpredsednika, pa sad imamo potpredsednika prvog, zamenika predsednika, pa još nekoliko potpredsednika. Oni su istovremeno i ministri, pa ima kabinet ovde, ima kabinet tamo, ima kabinet onamo. Nema logike. Stvarno nema logike.
To može da se ispravi i nije ništa komplikovano. To moram da vam kažem.

Ova tema o kojoj se priča je vrlo jednostavna i ona se zasniva na principu koliko rupa treba da ima kaiš Mirka Cvetkovića. Sada imamo situaciju da se broj rupa na tom kaišu povećava, što znači da nam se Vlada goji. Više jedu, pa se goje i zato imamo kao posledicu nešto što nema pokriće u Ustavu.
Niti Ustav zna za prvog potpredsednika, zamenika predsednika, niti Ustav, bez obzira na svoju odredbu o tome da Vlada ima predsednika, potpredsednika i ministre, kako god da se tumači reč potpredsednika, da li kao jednina ili kao množina, to ne može da bude opravdanje za ove pozicije o kojima se priča već nekoliko minuta.
Prvo bih se vratio na onaj prethodno rasipnički deo budžeta, tiče se predsednika Republike. Da li vi znate koliko predsednik Republike ima zaposlenih u svojoj službi? Ima preko sto, tačnije 103: 71 zaposleni u kabinetu i 32 u Narodnoj kancelariji. Da li ste vi primetili da poslednje dve godine se izbacuje reč - Narodna kancelarija?
Više nema priče o Narodnoj kancelariji. Završena je misija Narodne kancelarije. Međutim, ona je ostala u budžetu. Ostao je broj zaposlenih. O Narodnoj kancelariji sada Boris Tadić više ne želi da priča. On je pričao kada je trebalo da napravi poziciju za njegovog Đilasa za sledeće izbore. Sada više nema Narodne kancelarije.
Iz Narodne kancelarije je veliki broj kadrova DS isplivao. Tu su se oni odškolovali, sredili. Sećate se koliko je bilo problema u onom prethodnom sazivu vlade kada je predsednik rekao da on hoće narodnu kancelariju. Jedne godine Narodna kancelarija je postojala kao anonimna organizacija, pa je sledeće godine počela da koristi budžetska sredstva, ono daj detetu neka se igra, samo da ga zadovoljimo. Sada je on tu napravio monstrume, pa je Đilas zagrabio itd.
Slična je situacija i sa ovim kabinetima. Ta veza postoji. Postoji neka unutarstranačka podela, koaliciona podela i sada, naravno, potreban je kabinet sa određenim troškovima, ministarstvo gde je takođe taj potpredsednik Vlade zadužen i tera se dalje.
Ova dva kabineta predstavljaju trošak, ali predstavljaju i ona druga dva kabineta. Nećete vi da pričate o Đelićevom kabinetu. Šta radi taj kabinet? Hajmo, hajte, da li ste ga videli pre dva meseca ovde. Vi, sa ove strane, hajmo, idemo u Evropu, idemo, ode u ponedeljak, dobi šamarčinu i onda ga je Vesna Pešić kritikovala, ne treba da deli to uveravanje građanima, niti da daje nepotrebna i ničim utemeljena očekivanja da će biti sve med i mleko, jer je dobio odmah po ćuši. Da l' diže moral, da l' ubija moral, to je pitanje.
Preko ovih kabineta se finansira nešto što je stvaranje lažne slike o svemu i svačemu. Ranije u tom kabinetu, stalno pominjem tog Mileta Drekavca.
On je bio stručnjak za sekundarne sirovine, Mile u tranziciji. Eto, tako funkcioniše ova vlada, tako funkcionišu kabineti. Velika sredstva se odvajaju.
Mlađan Dinkić je planetarna priča, odmah da budemo načisto. Sada ga vidiš, sada ga ne vidiš, pukne mu ovo sa bankama, a on ide odmah na Fijat, pukne mu sa Fijatom, a on ide na skijališta. On uvek drži pažnju građana. Imamo investicije, imamo akcije, pa MMF, pa ovo, ono. Mislim da to samo gospođa Slavica Đukić-Dejanović može da smiri. Ne možete vi da smirite.
Dva puta sam sa ove govornice prilikom formiranja prethodne dve vlade ukazao na vreme da će on prvi da pobegne iz Vlade, tako je prvi put pobegao iz Koštunicine vlade. Na vreme sam ukazao. Evo i sada, čim oseti da ovde nema ništa, da bi se ispozicionirao on prelazi u opoziciju dok je u Vladi, dva-tri meseca pred izbore pravi trte-mrte i ulazi.
Tako je bilo i u vreme Đinđića. Samo da vas podsetim, krajem 2002. godine kada je bilo ono, sećate se gospođo, da li će biti guverner, da li neće biti guverner NBS, on je rekao, čim nema više državne zajednice, to se podrazumeva, a Đinđić mu je rekao, pa dobro, ako je to tako, onda i Koštunica treba da bude predsednik Republike jer se podrazumeva.
Tri meseca pre smrti ili ubistva Zorana Đinđića, samo sa Mlađanom Dinkićem se on svađao preko novina. Gde su pare sa Kipra, da li će biti guverner, šta je obećao, kako je obećao? Čitajte "pres kliping". Štedionica je posebna priča. Samo su se njih dvojica svađali oko toga. Dušan Mihajlović ga je napadao, Batić ga je napadao, apsolutno sve. Predstavio se kao opozicija, uhvatio priključak, ušao sa 15, 16, bio vlast, odmah mi eksperti, mi stručnjaci, mi ćemo finansije, vi drugi ne znate da baratate parama, samo G 17 zna da barata parama, sad niko drugi ne zna da leči, samo G 17 zna da leči. Dokle to tako?
Sad ste mu dali kabinet. Mislim da je prošli put imao 17 državnih sekretara, sada je verovatno to smanjio. Možda sam i pogrešio, možda se to odnosi na pomoćnike ministra. Raširio se, što bi rekli oni u vicu, razbaškario se, baška tamo, baška ovamo, baška ovo, baška ono, sve je dohvatio.
Da li neko može u ovoj zemlji da napravi preciznu razliku, pa i neka čita Zakon o ministarstvima i neka čita ove propise koji su doneti, kakva je razlika između ministra za kapitalne investicije, za ekonomiju i regionalni razvoj, za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, to je ta neka posebna konstrukcija, i ministra za Nacionalni investicioni plan?
Da li vam to ne deluje da je to jedno isto? Ali, više nema ministarstva saobraćaja i telekomunikacija, nema drugih ministara.
Pazite, u ovoj vladi urbanizam i prostorno planiranje vodi ortoped. Dulić je po profesiji ortoped i rekao je ovako - pošto često moram da sklapam noge ljudima koji su pali u šahtu zato što nema poklopca, ja ću da budem ministar građevine, pa ću da donesem propis da se stave svi poklopci kako bi se smanjio poso ortopedima. To je njegova veza sa prostornim planiranjem i sa građevinom. To je njegova veza.
Ali, ima on mnogo jaču vezu, to je Sonja Liht. Kada ona tresne rukom o sto, vi se tresete svi. I ortoped ima da bude stručnjak za prostorno planiranje. Građani, takva nam je vlada, takav nam je Cvetko, ne Cvetković, nego Boris Tadić.
Videli ste ga pre dva dana. Set pravosudnih zakona – gde? "Medija centar". Na drugo mesto neće, ne sme. Je l' vi znate da Boris Tadić neće ni da dođe na sednicu Narodne skupštine ako se održava ovde u zgradi? Ne, mora da bude u Domu. Zašto? Smeta mu bliska komunikacija, a tamo je malo dalja. Ne može da gleda.
Kako on kaže, kada se susretnem sa predsednicima republika, pa kažem s njima nešto, a oni kažu, naš kolega Tadić se muči, on ne zna ni kolika mu je država, a mi u Češkoj i Slovačkoj razmatramo poreze. On već zavozio film da je suveren, nasledni.
Šta je ovde u njegovim troškovima ti bazeni, te posete bazenima, te žurke na bazenima, te bazeni na VMA, te bazeni ovamo, te "Montera", te ovo, te ono. Da li će neko to da raspravi? Neće. Zašto? Zato što mora da se promeni vlast, mora.
Mora na sledećim izborima sve ovo što je s leve strane da ide u debelu opoziciju. Zašto? Da bi javnost čula šta je sve urađeno pod plaštom lepog evropskog puta prema Evropi, umiveno, da bi se čulo ko je vojvoda od Meridijan banke, 11 i po miliona. Doduše, imamo mi i drugog vojvodu i on je isto otišao na isti šalter da uzme pare kao i ovaj.
To je naš problem. Plaćamo svoje uništenje, građani Republike Srbije. Niko vas ne pita, građane, da li ćete vi to dobrovoljno da platite, ne, otme se, uzme se u skladu sa propisima, kako se to kaže, ali se preusmeri na onu stranu koja je zadužena da loše stvari radi.
Naše banke ne postoje. Postoje naše naše sa stranim imenom banke, ali još nismo dobili odgovore na ona važna pitanja, i oko Nacionalne štedionice, i oko ovih banaka. Gde su pare? Da ne vređamo, to svi građani znaju.
Nismo dobili odgovor na pitanje zašto se sputava i uništava naša proizvodnja. Nismo dobili odgovor na pitanje ko kupuje poljoprivredno zemljište u Vojvodini. Nismo dobili odgovore na mnogo, mnogo, mnogo važnih, životno značajnih pitanja.
Ali će nam se držati priča preko televizije, preko medija, evropski put, evropski put.
Najveća laž koja je mogla da se saopšti u toku ove godine je bila da su građani na izborima 11. maja glasali za evropski put. To je mogao da kaže samo čovek koji nema pojma sa politikom i sa matematikom? Zašto? Boris Tadić je tokom kampanje podelio političku scenu. On je rekao - ko je za evropski put glasaće za ZES, ko nije on će da glasa za ovo drugo.
Kad se sabere ovo drugo što je dobilo, po broju glasova i po broju mandata, to je više nego ovo ovamo. Ali ne, tu su odmah politički analitičari i ovi drugi koji su rezultat političke perverzije koji to tumače na svoj način. Sad su ovi dobri, sad su se ovi umili, pa više nisu ovamo.
Evropska unija puca, a vi terate građane Republike Srbije da poštuju i Oli Rena, i Solanu, i Misiju MMF-a, i OEBS, i Euleks i Natoleks. Sve polako, mirno, fino, korak po korak. Šta? Ubija se volja, ubija se mogućnost da građani pruže otpor prema nečemu što im ne odgovara i ide se dalje.
Sve se to finansira i građani Srbije treba da shvate da oni sami finansiraju svoju propast, jer parama koje oni daju ovi ne vuku poteze u korist naroda i države, nego protiv naroda i države. Zato njih nema ovde. Dođe poneki ministar, ne možete da grešite dušu, da ih optužite, da ih prozovete, kakve oni veze imaju sa nečim što se dešavalo, jer oni glavni su u kabinetima, zaštićeni.
Kada oni prolaze ulicom, to sve mora da se raščisti, a niko da ih natera da ubuduće voze samo "fijatova" vozila iz Kragujevca. Nemaju potrebe da voze avione, jer ne pravimo avione. Nemaju potrebe da voze helikoptere jer ne pravimo helikoptere. Znači, sve treba da ih smestimo u "fijata" i tu je možda Đelić bio najiskreniji. On je kupio jednog "jugića". Ali, zato što je samo on kupio, niko mu nije verovao da je to ozbiljno.
Sad treba da nateramo Vladu da, kada menja vozni park, kupuje samo "fijata", "fijata" proizvedenog od juna 2008. godine pa nadalje. Ako nema tog "fijata", ne smete da kupujete kola. Zašto bi mi verovali u nešto u šta vi ne verujete?
Predlažem da se ovaj amandman uzme u razmatranje, jer stvarno ovako kako je koncipiran on je u suprotnosti sa Zakonom o Vladi, Zakonom o ministarstvima i nekim drugim propisima. Ali, ono što se amandmanom predlaže jeste opravdano i to morate da imate u vidu, i dajte neku uredbu o organizaciji Vlade, suzbite to, pa kažite - kabinet potpredsednika da ima sekretaricu, eventualno još dvojicu-trojicu, a ne po 15,16, 17 ili koliko već ovih, nisam namerno ovo čitao, tu ima i po 30 ljudi zaposlenih u kabinetu, iako čovek već ima ministarstvo.

Naravno član 104. Poslovnika, gospođo Đukić-Dejanović.
Ovaj iz SPO je pobrkao sve: mesto, vreme, datum, učesnike. Sve je pobrkao čovek i sada niti može to da se demantuje, niti može da se odgovori, ali je potrebno da se ljudi podsete. Ko o čemu, baba o uštipcima. SPO kad nema ništa pametnije da kaže, on malo hajde da čačne SRS. To je ta njihova taktika. Sad je pobegao i šta sad njemu da pričam.
Kada je SRS bila na vlasti, to je bilo 30 meseci, kada smo se suprotstavljali NATO paktu. Da vas podsetim, ta Vlada je formirana 24. marta 1998. godine, a NATO bombarderi su krenuli da bombarduju Srbiju 24. marta 1999. godine. U prvim njihovim planovima, s obzirom da su već 1. aprila 98. godine krenule barikade na teritoriji, pre svega Metohije, kako bi se Metohija odvojila od Kosova, oni su računali da će sve to da se završi za 30 dana.
U to vreme SPO nije hteo da formira Vladu sa SPS-om, izbori su bili septembra 97. godine, a onda je Vuk Drašković sa svojom zvezdom Danicom pokušao da napravi 99,9% te buduće vlade. Pošto su ti pregovori propali, a bio je samo dan kada će da se otcepi KiM putem oružja, uz pomoć NATO pakta, formirana je Vlada narodnog jedinstva, koja je uspela da godinu dana zaustavi, spreči odvajanje KiM.
U to vreme bili su različiti resori. Resor zdravstva pripao je JUL-u, pa je bila prvo gospođa Leposava, kasnije taj resor je preuzeo u to vreme i potpredsednik Bojić.
Bilo je problema, ne samo u tom resoru, u svim resorima. Bilo je i te priče o kineskim lekovima, pa su se još tri godine posle te vlade ti kineski lekovi nalazili na našem tržištu, nisu bili nešto bogzna šta problematični.
Ali, uopšte mi nije jasno gde nađe ovaj čovek SRS, zdravstvo i one stvari. Uopšte mi nije jasno, jer ako bi išli po toj logici stvari, onda katastrofa u Beogradu je krenula još 92. godine, na lokalu.

To je jedan u seriji amandmana na član 5. razdeo 3. i 5 - to je kabinet potpredsednika Vlade za socijalnu politiku i društvene delatnosti. Gospodin Momir Marković predlaže da se u ovoj klasifikaciji 411 dva miliona zameni sa milion. Odnosi se, pre svega, na plate i zarade zaposlenih u tom kabinetu.
To je prilika da se priča o tome kako su određene plate zaposlenima i šta sve postoji u okviru te državne službe. Juče sam pričao da, prema podacima koje nam je dostavila Vlada, u obrazloženju ovog rebalansa budžeta, što državne, što paradržavne funkcije, ukupno postoji 260 hiljada zaposlenih.
Sada moram da vam skrenem pažnju, ako pretpostavimo da je tih 260 hiljada zaposlenih u istom položaju kao 260 hiljada zaposlenih u privredi, onda mora da se primeti da, pored različite delatnosti, ovih 260 hiljada ljudi je zaštićeno, kao da imaju počasnu legiju, orden počasni, a da rade u Francuskoj, ili kao da su u Italiji, tzv. sinjore, državni službenici, jer je prava privilegija na zapadu da čovek radi u državnoj službi. Njegova plata i njegov položaj ne zavisi ni od čega, pa čak ni od onoga što se dešava na tržištu.
Ako uzmemo u obzir da je Vlada poslodavac za 260 hiljada građana Republike Srbije, onda moramo da kažemo da je ona loš poslodavac. Zašto je loš poslodavac? Jer poteže za instrumente prinude kako bi ta njihova firma bila uspešna na tržištu. Ta njihova firma nije ravnopravna sa drugim firmama, jer oni imaju instrument zakon, imaju drugi instrument nadležne organe koji prikupljaju sredstva i imaju instrument koji raspodeljuje ta sredstva i imaju još jedan instrument, da drže svima predavanja kako treba da budu uspešni u ekonomskom životu.
A oni svoju uspešnost dokazuju tako što, pored zagarantovanih plata, problematičnih doprinosa, da li se oni uplaćuju ili se ne uplaćuju, imamo i usluge po ugovoru, imamo i druge stvari koje predstavljaju čist trošak. Na 260 hiljada zaposlenih, ako se uzme da je 260 hiljada zaposlenih u državnoj administraciji, ako se uzme ono što je trošak njihovog poslovanja, mimo plata i obaveznih doprinosa, nego ostale troškove, videćete da su oni najneproduktivnije preduzeće ako mogu da se svedu na rang preduzeća. To je taj osnovni problem.
Zakonima su zaštićeni kao međedi, malo postoji ta disciplinska odgovornost neka u državnim organima, pitanje je kako se i to sprovodi, ali su zaštićeni. Samo onaj ko radi u državnom javnom preduzeću i u državnoj službi može da računa da ima neka prava iz radnog odnosa, svi drugi koji su dalje ili van toga "kuku lele" sa njihovim pravima iz radnog odnosa, i u pogledu godišnjeg odmora i u pogledu drugih prava koja imaju.
Naravno, toliki broj kabineta potpredsednika Vlade za naše ekonomsko stanje smatramo da je veliki.
Smatramo da građani Republike Srbije ne smeju i ne treba da plaćaju sve koalicione dogovore, jer ako bi to što neko dođe na vlast tumačili na ovaj način, kako se ovde gura, doduše, ranije je bilo i 19 stranaka, verovatno su te koalicione vlade bile i skuplje, ali ako bi se ovo ovako tumačilo i to postalo pravilo ponašanja, onda stvarno ne bi bilo moguće da se organizuje normalan život u ovoj državi, a da vlast ne predstavlja toliku smetnju.
Ne smemo da plaćamo sve koalicione sporazume, jer ovi koalicioni sporazumi nisu toliko u funkciji ostvarivanja funkcija države u svim segmentima, nego zadovoljavanja, pre svega, apetita onih koji čine koalicionu vladu, jer oni posluju po sistemu feuda.
Nisu oni u tom smislu izuzetak, nije to krenulo sa ovom Cvetkovićevom vladom sada, to je bilo i ranije. Nekada je to bilo više izraženo, neki put manje je bilo izraženo.
Verovatno do 2000. godine nije baš toliko bilo naglašeno, ali od 2001. godine naovamo je prenaglašeno. Dokaz za to jeste kretanje broja zaposlenih u državnoj upravi. Nekada je bilo sedam-osam hiljada, sada je 23-24, koliko ste vi napisali ovde.
Ovaj amandman konkretno se odnosi na ovaj kabinet, gde se nalazi ovaj potpredsednik zadužen za ta socijalna pitanja i pokušavam da pronađem koliko ima zaposlenih. To su novozaposleni. Takav kabinet ranije nije postojao. To je sada 15 novih zaposlenih. Otkad je izabrana ova vlada, izabran ovaj potpredsednik Vlade, novi 15 je zaposleno.
Ganc polirani došli u kabinet. Zašto? Da opslužuju potpredsednika Vlade. Da li je to neophodno, nije neophodno, ali je nužno za funkcionisanje Vlade jer je ona koaliciona i to u krajnjem treba da košta sve poreske obveznike u Republici Srbiji 10,4 miliona dinara. Nepotreban trošak.
Naravno, mogao bih ovde da otvorim, ali bih hteo da otvorim samo na nivou načela, a ne da vezujem to za ličnost, da se odmah razumemo, da me ne shvatite pogrešno, jer znam da prepoznajete o čemu se radi, na nivou načela otvaram dilemu. Vidim već nekoliko ljudi koji su apsolutno kompetentni da odgovore na to pitanje.
Ceo sistem penzijsko-invalidskog osiguranja, između ostalog, zasniva se i na tome da kada čovek napuni 65 godina starosti smatra se da je izgubio radnu sposobnost. Zato se to stavlja kao životni uslov za odlazak u penziju - 65 godina života i 15 godina staža osiguranja.
To se neki put menja, smanjuju se godine starosti - 60 godina života, 20 godina osiguranja, ranije je bilo - žene 55 godina itd. Starost od 65 godina predstavlja prezumpciju da je izgubljena opšta zdravstvena sposobnost za obavljanje rada i zasnivanje radnog odnosa. Tako je bilo. Medicina i dalje to poznaje. Imamo slučajeva kod nekih profesija da su i preko 70 godina u nekom radnom odnosu. Univerzitetski profesori verovatno i tada mogu da pokažu svoj maksimum, tu su i advokati, imamo puno advokata u sudovima koji bez obzira na te godine rade, ali to su već slobodne profesije, to mora da se kaže.
Kada je u pitanju državna služba, mislim da to treba maksimalno da se poštuje. Naravno ovo uopšte nemojte da vezujete za ličnosti, da budem još otvoreniji, ne znam da li i dan-danas, ali i do pre godinu dana u Ministarstvu kod Rasima Ljajića je bio jedan dete palog borca, 73 godine, radio je. Mislim da je poreklom iz Splita ili Dubrovnika. Imam negde i njegovo prezime, ali nebitan je za ovu priču, bitne su njegove godine, svega i svačega imamo u ovoj i ovakvoj vladi.
Ova i ovakva vlada nam na svakom koraku demonstrira da je zakon nešto vrlo rastegljivo, kao lastiš, pa može da se i primeni, a i ne mora da se primeni. Može da se vidi, a može i da se zažmuri. Mi sa ove strane nemamo potrebe da žmurimo, mi imamo obavezu da kritikujemo ovaj koncept da vi imate četiri kabineta potpredsednika, od toga imate čini mi se dvojicu ili trojicu koji su istovremeno i ministri. To su troškovi koje mi jednostavno ne možemo da platimo kao država, kao narod i kao poreski obveznici.
Tu je trebalo da napravite neku uštedu. Ako vam je baš toliko stalo do tih kabineta, oni su morali da budu protokolarni sa po nekoliko zaposlenih. Pre svega mislim na ove kabinete gde se nalazi Đelić, Dinkić, Dačić. Zašto? Zato što su oni istovremeno i ministri i onda nije valjda da se cepaju kao ličnosti? Sad ne znamo da li se cepaju ovako ili ovako, ali cepaju se, pa su malo ovamo, malo onamo. To je za mene potpuno neprihvatljivo.
Mislim da je to veliki broj potpredsednika i da su to veliki troškovi. Nekada je bilo samo tri potpredsednika Vlade. Zbog čega su postojala tri? Zato što su svi poslovi iz nadležnosti države podeljene u tri oblasti: državna uprava, društvene delatnosti i ekonomija. Bila su tri potpredsednika i svako od njih je taj svoj skup ministara i skup resora na neki način držao i usaglašavao njihov rad, u tom smislu su postojala i tri odbora unutar Vlade, koja su davala propusnu moć za sve akte koja idu od ministarstva prema vladi.

Gospodin Jojić je dao jedan aspekt i to najefikasniji aspekt kako da se zaštite naši interesi.
Amandman je izuzetno dobar i javnost treba da zna za postojanje ovog amandmana. Zašto?
Zato što ovde ne postoji zakonska obaveza, ne postoji nijedna zakonska obaveza koja kaže da Ministarstvo spoljnih poslova treba da napravi ekspertski tim Tibor i ostatak, da bi oni glumili zastupanje pred Međunarodnim sudom pravde. To je bukvalno rečeno stvar jedne političke procene. Ne postoji zakonska obaveza, ali postoji neka pretpostavka, a to je ako ste inicirali taj postupak, mi ga nismo pokrenuli, mi smo ga samo inicirali, može da ga pokrene samo neka od institucija, odnosno organa UN, u ovom slučaju to je Generalna skupština, u tom postupku treba učestvovati.
Kakav je taj postupak? Moram da vam kažem, ako mi kao država želimo stvarno da uspemo u ovom postupku, onda nema razgovora sa Euleksom. Ako vi razgovarate preko Bogdanovića, Ivanovića, Radujka, pošto je on zadužen, on je proforme u Telekomu, za Kosovo i Metohiju, preko Miketa Rakića, preko Vukadinovića, preko ovih vojnih obaveštajnih službi, preko Šutanovca, koji je takođe uključen, razgovarate sa NATO paktom, Euleksom, OEBSOM itd, onda ste vi džabe inicirali postupak kod Generalne skupštine UN.
Zašto? Vi ste formalno-pravno izdejstvovali jednu rezoluciju, da se pokrene postupak pred Međunarodnim sudom pravde radi savetodavnog mišljenja, ali konkludentnim radnjama, svakodnevnim životom i svakodnevnim potezima vlasti vi idete ka nečemu što je suprotno. Vi idete ka punoj implementaciji, idete ka punoj saradnji. Šta se implementira? Ahtisarijev plan, Euleks samo zbog toga postoji.
Moram da vam skrenem pažnju da se već pet godina kadrovi, budući kadrovi vlasti u Prištini, KiM, obučavaju u Sloveniji i Hrvatskoj, da ne pričam o onome što ide u Brisel. Oni su već pripremljeni. Garniture su već spremljene.
Onda se postavlja pitanje zašto praviti neki ekspertski tim povodom predstavljanja pred Međunarodnim sudom pravde u vezi nekog savetodavnog mišljenja, kada vi ne znate i kada bi bilo pozitivno savetodavno mišljenje kako da ga iskoristite, jer vi tekućom politikom poništavate sve ono zbog čega ste možda i dobili u jednom trenutku aplauz. Zašto mi to plaćamo?
Samo da vas podsetim, neki pravni tim je zastupao SRJ u sporu pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi Bosne i Hercegovine ili da budem precizniji MH federacije. Taj pravni tim nijednog trenutka nije osporavao postojanje genocida u Srebrenici. Čak naprotiv, u zemlji se vodila kampanja kako bi trebalo da se prizna itd. A pre nekoliko dana javnost u Srbiji je imala prilike da sluša kada Vojislav Šešelj unakrsno ispituje Evu Tabo, tvorca ideje o genocidu, jer je ona dala taj statističko-demografski aspekt i jedno veštačenje, i ona onako stavila prst na čelo i došla do neke cifre od sedam-osam hiljada, a Haški tribunal u tekućim predmetima je došao do 1.050, pa kasnije do 2.050.
Javnost u Srbiji ćuti i neće da priča o prof. Kovačeviću i ekipi stručnjaka Republičkog zavoda za statistiku, koji su napravili izuzetan izveštaja veštaka, odbranili ga pred Haškim tribunalom i poništili sve ono što je Eva Tabu napisala.
Vi nećete da napravite čak ni emisiju sa tim ljudima koji su taj posao dobro uradili. U vašim emisijama nema mesta za gospodina Ivaniševića, ne, vi sve prihvatate samo da bi ušli, a gde da uđemo, kažite. Ma izaći ćete na prozor, na vrata se ulazi, ali se beži na prozor, zapamtite. To je problem. Vi ovde izdvajate nešto, a moram da vam kažem Gruzija je prvog dana, navodno neke agresije, odmah tužila Rusiju Međunarodnom sudu pravde. Mi ne tužimo.
Ova država je tužila selektivno neke države za agresiju, pa je povlačila tužbu. Da vas podsetim, povodom one tužbe BiH, odnosno MH Federacije prema Srbiji, kada nije konstituisana nadležnost Međunarodnog suda pravde. A da li znate zbog čega nije konstituisana - zato što je od maja `92 godine do 5. novembra 2000. godine Srbija bila u nedefinisanom statusu, odnosno SRJ, sa gledišta članstva u UN, pa je postojao problem da li se primenjuje tamo, čini mi se, član 34, 35. i 36. Statuta Međunarodnog suda pravde, odnosno da li SRJ uživa zaštitu u postupku pred Međunarodnim sudom pravde. Čisto formalni razlog.
Ali su u toj odluci konstatovali: sasvim je izvesno da je SRJ postala članica UN onog momenta kada je Vojislav Koštunica podneo zahtev da se SRJ primi kao nova članica UN. A mi smo od maja `92 godine bili pod suspenzijom članstva.
Nemojte da nas brane Varadi, ovaj Radoslav Stojanović i ovi. To je živa šteta za nas. Zašto niste tužili države koje su priznale nezavisno Kosovo i Metohiju? Zašto niste tužili sve one države iz UN što ne dozvoljavaju da se sprovede rezolucija 1244 i Kumanovski sporazum? Da vas podsetim, to je do 1000 vojnika i policajaca na granici Srbije na teritoriji KiM.
I Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244, kada govore o suštinskoj autonomiji i lokalnoj samoupravi i kada govore o suverenitetu Republike Srbije, u to vreme SRJ, a sada Srbije na teritoriji KiM, postoje tačke od prve do devete. Prvo se traži prva, druga, na kraju deveta.
Mi smo ovde imali Čovića koji kaže "idemo na izbore". Imali smo "Cvetka", Borisa Tadića, kaže - rezolucija, Skupština, ne treba da se ide na izbore, a on kaže "idite na izbore" i 0,06% je izašlo. Koja je ta državna politika prema KiM? Ne postoji.
Postoji samo laž, prevara, zamajavanje građana, a vi sve radite da se prizna nezavisna KiM zato što vas je neko navodno uslovio ako se to desi, a samo to kada se desi KiM može da dobije nezavisnost. Oni žele na silu da izvuku saglasnost, pristanak Republike Srbije. Zato vi postojite.
Sledeći uslov - neka druga teritorija. Da li to Boris Tadić mora da radi? Mora da radi. Kako mi da zaustavimo ovo? Da ih skinemo sa vlasti, nema druge, jer su oni ucenjeni. Vi se smejete. Ako bi krenuo Boris Tadić drugim putem, prošao bi kao Zoran Đinđić, jer je ušao u kombinaciju sa đavolom. Svako ko sa Amerikancima pregovara, dogovara, prolazi loše. Prvi je stradao Slobodan Milošević. Verovao je Amerikancima, to svi znamo.
Nama treba vlast koja će da vodi računa o Srbiji, o građanima Srbije i našim interesima, i vlast koja neće da puzi ni pred kim iz inostranstva. Tu vlast ima svi cene i da poštuju, bez obzira što prave neke pritiske. Šta bi oni još mogli nas da pritisnu? Sve su nam uzeli, još samo dušu što nam nisu uzeli.
To što ste vi malo zadovoljni ne znači da je cela Srbija zadovoljna. Ovo je dobro. Ovaj iznos treba skinuti, a vi matematički pronađite gde ćete da smanjite, kako ćete da smanjite i kako ćete da preuredite rebalans budžeta. Zašto država da plaća Radoslava Stojanovića, Tibora Varadija i ko zna koga još da nam prave neku maglu ovde, kao nešto smo uspeli. Šta smo uspeli? Što nije tužba podneta?
Kako ste uspeli, tako ste povukli i krivične prijave, odustali od krivičnog gonjenja. Protiv koga? Protiv 15 ljudi koji su bombardovali ovu zemlju, koji su odgovorni. Kako će sada neki da odu na grob Milice Rakić, a kleli su se, kumili su se sa porodicom Rakić, a na svom kongresu primaju Amerikance i Engleze? Sram vas bilo.

Naravno, vi nas držite ovde, ne date nam da idemo na slavu, a ovi antihristi pobegli svi na slavu. Nikoga nema od Vlade ovde, a mi moramo da razmatramo, iako je ovo radno vreme ovakvo, ali hoćete vi o tome, polako. Radimo kako ste rekli. Nema problema.
Teška srca moram da se uključim u ovu raspravu, zato što se i ovaj, kao i još nekoliko amandmana, tiču nečega što se zove Kancelarija za saradnju s medijima. Tih 38 zaposlenih potrošiće skoro 79 miliona i 653.000 dinara.
To su oni, da to sad prevedem ljudima, pošto ovi iz Vlade ćute i neće da kažu šta je i ko je to, otprilike koji opslužuju ne samo onu konferencijsku salu u Vladi, gde oni s vremena na vreme dođu pa sednu, pa drže neke konferencije za štampu, a ovih dana su svi podnosili izveštaje o 101. danu funkcionisanja Vlade i sami sebi davali ocene od četiri minus do pet minus.
Tu su i oni koji daju saopštenja i svojevrsni protokol koji organizuje posete novinara i trude se da se što pre prenesu informacije o aktivnostima Vlade i verovatno nekih ministarstava. To je veliki iznos sredstava, pogotovo kada se ima u vidu da imamo i javni servis moderne evropske Srbije. To su oni suncokreti, sa različitim zastavama Evropske unije.
Nadam se da sam lepo to opisao, s obzirom da ne gledam televiziju i trudim se da ostanem pri čistoj svesti, i ne dozvoljavam da moje mišljenje kreira nijedan novinar, niti bilo koji kolumnista, pogotovo ne ove šljokadžije što pišu svakodnevno.
Građani Srbije, da biste ostali potpuno normalni, trebalo bi što manje da gledate televiziju i što manje da čitate novine, a što više da idete u biblioteku i da čitate knjige, i pogotovo da terate decu da pročitaju lektiru, jer u novinama ništa pametno ne mogu da pročitaju.
Nekada, u vreme kada sam bio mali, bio je "Politikin četvrtak" i tada smo morali da čitamo, da učimo pravopis, gramatiku itd. Otkada je došla demokratija, novinarstvo je propalo. Ono je postalo poprilično pokravreno, tendenciozno, maglovito i treba da sakrije onu svoju suštinu. Ovi što se smeškaju, znam da dele moje mišljenje.
Sada bih vam objasnio da je u svim vladama postojala neka služba koja se bavila informisanjem. To je sad ovo moderno, kako kažu portparol.
Imamo portparola tužilaštva, portparola suda, portparola ministarstva, portparola tužioca, sve portparole imamo. To su neki glasnogovornici koji treba da obaveste javnost o aktivnostima, mada se neki portparoli pojavljuju i kao vrsni poznavaoci određene materije. Tako se pojavljuje, recimo, Bruno Vekarić. Nema mi ga moj prijatelj Batić, on je glavni krivac za postojanje Vekarića. Doduše i Vojin Dimitrijević je poprilično tu pokvario stvar.
Nego, da biste vi sada shvatili ko je podneo amandman na ovu poziciju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu, zamoliću vas da saslušate nešto vrlo ozbiljno. Nastalo je 2004. godine. Molim za tišinu ove iz DSS-a da čuju, da ne bi napravili grešku ako me ne čuju.
Posebno bih zamolio građane da obrate pažnju na tekst koji ću da pročitam. Nije moj tekst, autor je neko drugi. To je zakletva narodnog poslanika SRS.
Kaže ovako: "Ja, Tomislav Nikolić, zaklinjem se kao narodni poslanik, zaklinjem se svemogućim Bogom, zaklinjem se svojom pravoslavnom verom, zaklinjem se svojim imenom i čašću, zaklinjem se slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka, da ću časno, pošteno i predano obavljati svoju poslaničku dužnost, poštujući stranačku disciplinu i izvršavajući odluke najviših stranačkih organa, u skladu sa programom i statutom SRS.
Jedinstvo srpskog naroda i države, politička demokratija, civilizovani pravni poredak, ekonomski prosperitet i socijalna pravda, uvek i svuda predstavljaće glavne ciljeve moje političke borbe", kaže Tomislav Nikolić. "Mojim poslaničkim mandatom u svakom trenutku će raspolagati Centralna otadžbinska uprava SRS i njenoj volji ću se bezuslovno pokoravati. Kako ja ovu zakletvu poštovao i ispunjavao, tako i meni Bog pomogao".
Danas je Sveti Luka, slava Vojislava Šešelja, i namerno sam danas sačekao da pročitam zakletvu koju je potpisao narodni poslanik SRS. U nastavku stoji potvrda da je zakletva položena 26. januara 2004. godine u hramu Svetog oca Nikolaja. Svojim pečatom i potpisom potvrđuje protonamesnik Đorđe Popović. "Centralna otadžbinska uprava SRS, za predsednika SRS dr Vojislava Šešelja, u potpisu Tomislav Nikolić".
Međutim, kada se dođe u sukob, nije ovo leva i desna strana budžeta, ovo je duhovno-moralna strana lika svakog čoveka, a ovo je materijalistički pogled na život: uzmi sve što ti život pruža. Ovde je čiča Tomina ergela. Pozivamo sve novinare istraživače da dopune, ovde je samo pet automobila, mogli bi da pronađu da li ima još.
Ovo predajem gospođi Đukić-Dejanović, kao prilog ovoj diskusiji. Molim gospođu Nadu Kolundžiju da obavesti Borisa Tadića, zvanog Cvetko, s kakvim ljudima on sarađuje i kakve ljude on čuva da glume ovde nešto.
Zamolio bih da obavestite gospodina Cvetkovića, kao predsednika Vlade, da puno osnova postoji, u prigovorima koje ste slušali ovih dana, gde ste ove stavke pravdali potrebom da Vlada bude prisutna preko nekih agencija, jer ima i drugih agencija koje se bore na tržištu Republike Srbije, a tu se velika borba vodi na tržištu informacija i prisutnosti.
Skrenuo bih vam pažnju na još nekoliko vrlo negativnih pojava na tržištu informacija. Prva pojava se zove Dragan Đilas, nekadašnji direktor Narodne kancelarije, vrlo rado voli da se slika, bio je u Češkoj i postao je milioner. Jedan mi reče, čini mi se talijanski pastuv, da se procenjuje da Đilas vredi preko 57 miliona evra. Ne možete ni jednu sekundu na bilo kojoj televiziji gotovo da prodate bez njegovog znanja. Sada je to spalo na preko 60%.
Drugi vam je onaj "idol", pošto ima puno idola, koji se zove Šaper. Rodbina se čudi kako je on uspeo u biznisu, s obzirom da se njegov kvocijent inteligencije merio sa nekim kvocijentima koji spadaju u domen interesovanja gospođe Slavice Đukić-Dejanović.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, vi znate da vrlo dobro poznajem vašu profesiju. Ni jedan termin nisam pogrešno upotrebio. Morate da shvatite to ...

Nijedna ružna reč nije upotrebljena. Čak ova leva strana uopšte nije ni shvatila poentu priče.

To što ste vi shvatili, to znači da stvarno ispunjavate uslove da možete slobodno da sednete sa ove desne strane.