Dobro je što imamo jedan predlog zakona na kome se oslikava praktično karakter ove naše vlade koja godinu i po dana radi. Vidite, razlozi za donošenje ovog zakona su – zato što se opravdano postavlja pitanje (a mi ne znamo koje pitanje) usaglašenosti stavova 2, 3. i 4, i to samo posle nekoliko meseci. Ovo je nova inovacija.
Prvo smo imali inovaciju Mlađana Dinkića kada je prošle godine usvojen Zakon o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, a on se naljutio i naravno vratio zakon, kroz izmene i dopune da vrati ono svoje, mislim da je bila u pitanju akciza na dizel gorivo. Jer, poslanik Hranislav Perić je podneo amandman i Skupština je to maltene jednoglasno usvojila, a onda je Mlađan Dinkić kukao i kaže – MMF se ljuti i moramo to da vratimo.
Druga inovacija je bio onaj čuveni falsifikat Zakona o radu, a ovo je već novotarija koja se zasniva na tome da stav 4. postoji, ali on nije rezultat intelektualnih napora Vlade Republike Srbije kao predlagača zakona, nego inventivnosti poslanika koji je predložio amandman i Skupština usvojila amandman; Vlada se ljuti što je Skupština usvojila amandman i sada će Vlada da vrati na svoje.
Ovde imamo otvorenu koaliciju između Vlade i lokalne vlasti u većim mestima, ne u manjim mestima, već u ovim velikim mestima gde se vrte velike pare i gde postoje parcele sa propisanim interesima itd. Ovi što ih nema danas u sali, a zadržali su pravo da uđu kada je to značajno, a nisu danas ušli, mada je za njih ovo značajno, verovatno za jednu frakciju od onih sedam frakcija u DS, ali da ih ne mirim pošto mi slabo ide taj posao...
Samo da se osvrnemo na ovo što se sada menja. Menja se nešto u šta ne bi smelo ni da se pipne, jer ako sada okrenem stvari i postavim pitanje – da je kojim slučajem prilikom prethodnih izmena ovog zakona izostavljen stav 4, šta bi bila onda smetnja lokalnoj vlasti da primenjuje jedan princip koji se zasniva na ravnopravnosti, na pravu na rad i slobodu izbora zanimanja itd. Onda dolazimo do zaključka da je ona završila posao ako je predložila zakon i ako je Narodna skupština usvojila zakon i tu je kraj. Šta je sa izvršenjem zakona?
Evo, da uzmemo hipotetički da taj stav 4. nije ni postojao, da li bi to značilo da onda lokalna vlast može da krši neka Ustavom propisana načela koja se tiču ljudskih sloboda. Dolazimo do zaključka da se ovde u stvari i ne zna da u svim oblastima, a vi ste donosili, vi koji ste većina, i Ustavnu povelju državne zajednice i tada ste napisali da prioritet ima međunarodno pravo nad domaćim pravom, a pogotovo one konvencije koje su ratifikovane kod nas.
Neću da vam nabrajam šta je sve poremećeno, neću da se pozivam na sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, ali samo hoću da ukažem više zbog ovih ljudi koji se bave ovom delatnošću i koji su sada u jednoj vrlo neprijatnoj situaciji, jer očigledno, sa međusobno sukobljenim interesima, sada su u prilici da dobijaju različite informacije, kao, Vlada im pomaže, lokalna samouprava tu nešto stiska, a radikali to sada sve hoće da razdrmaju i da se opredeljuju prema nekom nemoralnom navodno i nezakonitom poslovanju ove oblasti, što naravno nije tačno.
Na ovom primeru promene ovog zakona vidi se da u Vladi Republike Srbije oni ljudi koji osmišljavaju ovu politiku u stvari i ne znaju ovu oblast, ne znaju da uslovi za vršenje neke delatnosti mogu da se propišu zakonom, ne mogu da se propišu podzakonskim aktom, a pogotovo jednog nivoa koji nije čak ni vlast, nego lokalno samoupravljanje. Nemamo odgovor na pitanje da li je vršenje auto-taksi prevoza delatnost od opšteg interesa. Ako jeste, u kom delu jeste.
Treća stvar, da li je ovde malo konsultovan Zakon o lokalnoj samoupravi i u kom delu lokalna samouprava može da se meša kada je u pitanju obavljanje jedne privredne delatnosti, a ovo je privredna delatnost?
I na kraju, posebna oblast koja je nepoznata Vladi Republike Srbije, a to se zaključuje na bazi ovakvih predloga zakona, jeste – kod nas, u našem pravnom sistemu vršenje te taksi delatnosti je delatnost ličnog rada sredstvima u svojini građana. Sada, što se javilo nešto u međuvremenu da po osnovu registracije i tablice i činjenice da je neko upisan i da se bavi taksi delatnošću on ostvaruje neke beneficije kod uvoza vozila i kreditiranja itd, pa se pojavilo još neko novo pravo da ko odlazi i gubi posao može da koristi neke beneficije i da krene sa nekom delatnošću, sada je to haos i zbunjivanje.
Sada dolazimo u situaciju da nam Vlada kaže – mi ne želimo da primenimo ni normativno zakon koji je usvojen pre jedno mesec dana, a ja ga zovem antimonopolskim zakonom. U tom zakonu je rečeno, kada su u pitanju delatnosti, da se ova država opredelila da pitanje monopola reguliše podsticanjem konkurencije, u pretežnom delu i u drugom delu zabranom ponašanja koje narušava konkurenciju.
Mnogo je širi problem koji Vlada ne shvata od ličnog interesa nekih ljudi koji stoje na čelu nekih udruženja ili ovih koji u lokalu misle da mogu da vedre i oblače itd.
Kako sada ne bi bilo da radikali kritikuju radi kritike, da se sada navodno pro forme zalažu za slobodu obavljanja delatnosti, moram da vam skrenem pažnju da postoje tri pristupa ovom problemu. Vlada se nije opredelila ni za jedan od poznata tri pristupa. To je problem. To je taj čudni miks. Izmiksovano je nešto i napravljeno je ništa.
Imamo sada situaciju da ako čovek želi da se bavi ovom delatnošću on mora da moli Boga da neko ko ima tablicu umre, da bi se na njegovo mesto prijavio neko, a onda nam izlazi ovde predsednik Zakonodavnog odbora pa nam kaže kako su to uslovi i da postoji mogućnost da se propišu uslovi. Da, postoje mogućnosti i postoji obaveza neki put da se propišu uslovi, tehnički uslovi i drugi uslovi za obavljanje neke delatnosti, koji moraju da se ispune da bi neko dobio dozvolu ili bio upisan da vrši tu delatnost.
Kakve veze imaju uslovi za studiranje sa uslovima za obavljanje privremene delatnosti kao što je taksi prevoz? Pobrkao je babe i žabe, totalno je pobrkao lončiće, dve različite teme je pokušao da uporedi. Student se upisuje i ne vrši privrednu delatnost, nego konkuriše da bi se školovao, a taksista, ako se negde upisuje i registruje, stiče pravo da vrši delatnost. To su dve različite stvari, to su babe i žabe. Ali, mi imamo takvog predsednika Zakonodavnog odbora. On bi te uslove da definiše nekako, kako zna i ume.
Dalje, što je interesantno, nekoliko pravaca postoji. Vlada je mogla da se opredeli za jedan koncept i da kaže - ovu delatnost može da vrši registrovano pravno lice, i da propiše uslove koje treba da ispunjava pravno lice koje treba da zaposli odgovarajući broj ljudi, da ima odgovarajuća tehnička sredstva i da obavlja tu delatnost. Ali, to je druga koncepcija. Kod nas je u Zakonu o ličnom radu propisano da je taksi delatnost nešto što rade fizička lica, uz ispunjavanje određenih uslova i upis u odgovarajući registar.
Ovo što Bogdanović predviđa, to je nešto najbliže tome: da postoji nekoliko licenciranih udruženja, verovatno u budućnosti nekoliko pravnih lica, preduzeća koja bi morala da ispunjavaju te standarde itd. Ovde se čak nije krenulo ni na tu koncepciju.
Ako se ide sa koncepcijom da treba da se omogući da ovaj posao rade fizička lica koja ispunjavaju neke uslove, onda je stvarno iluzorno i razmišljati o tome da se nekim podzakonskim aktom može ograničiti vršenje te delatnosti.
Malopre je jedan poslanik rekao da je lokalna samouprava ovlašćena da propisuje delatnost. Ako je ovlašćena da propisuje delatnost, što ne propisuje kako se proizvodi električna energija na nuklearni pogon? Što lokalna samouprava ne propiše kako će da se proizvode i koje uslove treba da ispunjavaju avioni koji će da lete iznad Beograda? Pa, ne može.
Ako se propisuju uslovi za vršenje neke delatnosti, to mora da bude uređeno zakonom, ne može podzakonskim aktom. Ne može ni Bogdanović koji se navodno ljuti, kobajagi, niti bilo koji drugi gradonačelnik, niti bilo koja lokalna samouprava da propiše.
Ovde se kroz formu programa... Vidite: "Prilikom donošenja programa iz stava 2. ovog člana opštine, odnosno grad, nemaju pravo da ograničavaju broj lica...". Šta smeta što to stoji u zakonu? Malopre sam objasnio. I da ovog nema u zakonu, ono postoji i mora da se primeni.
Koliko ste pogrešili, recimo, reći ću vam jedan slučaj: presuda Evropskog suda za ljudska prava, gde su dva engleska državljanina htela da otvore neku privatnu školu za engleski jezik na Gibraltaru.
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću, isteklo je vreme.)
Naravno, dobili su. Tada je konstatovano da nije moguće ograničavanje kada je u pitanju vršenje delatnosti. Ali, ova vlada vlada vidite na koji način: piši - briši, usklađuje neke interese, ovamo se svađaju, ovamo se napadaju, ovamo na istom tragu. Valjda će i tome doći kraj.

Da ne bude zabune povodom ovih amandmana koje nismo obrazlagali, većina ih je usvojena usvajanjem amandmana nekog drugog poslanika, pa zbog toga se nismo javili, kako se ne bi stvorila zabuna.
Podneo sam amandman na član 58. stav 1. Odnosi se na odlaganje izvršenja kazne zatvora povodom vanrednih pravnih sredstava. "Sud koji odlučuje o zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka podnetog u korist osuđenog može odložiti izvršenje kazne zatvora i pre pravnosnažnosti rešenja o dozvoli ponavljanja postupka." Tražimo da se ova, uslovno rečeno, dispozicija suda pretvori u obavezu i predlažemo da se reči - može odložiti, zamene rečima - odložiće. Zašto?
Ako zakon dozvoljava korišćenje vanrednog pravnog sredstva, ukoliko je osuđeni na slobodi, ukoliko je pokrenuo postupak za vanredno preispitivanje te sudske presude kojom je kažnjen, nema razloga da se ubrzava postupak upućivanja na izdržavanje kazne zatvora dok se pravosnažno ne okonča to stanje, jer mi se pridržavamo onog principa da ne valja da nevin čovek bude u zatvoru.
Izreka kaže da je bolje i 1000 kriminalaca da bude na slobodi, nego jedan nevin čovek da bude jedan dan u zatvoru. Mi tražimo da se uspostavi taj automatizam, tim pre što se ništa ne remeti. Ukoliko je osuđeno lice u pritvoru, to nije ta situacija.
Znači, za onoga za koga postoji visoki stepen sigurnosti da je izvršilac krivičnog dela, postoji niz mera povodom pritvora: mesec dana istražni sudija, veće još dva meseca, Vrhovni sud još tri meseca, ukoliko prvostepena presuda nije doneta, može još da se produži, ukoliko se čeka drugostepena, takođe može pritvor da traje.
Ova situacija koju smo mi obuhvatili amandmanom ne zahvata situaciju gde je pritvor određen. Ovo se odnosi na ona lica koja se brane sa slobode, koja su pravosnažno osuđena i koriste neko vanredno pravno sredstvo. Treba sačekati dok se ne odluči po vanrednom pravnom sredstvu. Mere kojima se sprečava eventualno osujećenje izdržavanja kazne zatvora su: oduzimanje putne isprave i druge mere obezbeđenja prisustva okrivljenog suđenju.
Predlažemo da se ovaj amandman usvoji, pre svega, rukovođeni onim principom da nevina osoba ne sme da bude ni jedan dan u zatvoru, a pravi dokaz za to jeste kada se iskoriste sva pravna sredstva. Znači, na ovaj način se ne utiče i ne ugrožava onaj princip koji postoji kada je u pitanju pritvor.

Mi nismo zadovoljni uslovima koji postoje u našim zatvorima. Naravno, mi te uslove ne može bitno da promenimo zakonom, zato što od ekonomskog stanja u državi zavisi izgled i minimalni standard koji treba da postoji u zatvorima. Mogu sa ponosom da istaknem da se naša država koliko-toliko pridržava tih minimalnih standarda i čini napore da se to na neki način popravi.
Mi ovim amandmanom tražimo da ova disciplinska mera, gde se lice koje izdržava kaznu zatvora izdvaja u posebnu ćeliju zbog nekog disciplinskog prestupa koji je učinjen tokom izdržavanja kazne zatvora, da se to lice dodatno ne kazni i zabranom primanja poseta. Moram da pogledam kako je to u uporednoj praksi.
Imamo ovaj Hag, Ševeningen, najmoderniji zatvor u najstarijem zatvoru. Oni koji prate na B92 snimak statusne konferencije koja je juče održana, imali su prilike da čuju da, iako je možda zgrada nova, uslovi baš i nisu zdravi.
Pošto se kapacitet u Ševeningenu ne može upodobiti sa željama Karle del Ponte, koliko bi ona Srba smestila u taj zatvor, verovatno ste upoznati kakvi su uslovi u pogledu elementarne higijene i boravka, tako da nema tamo neke preterane humanosti.
Vrhunac svega toga verovatno predstavlja ovo što smo danas imali prilike da čujemo, da i bez zabrane nekome bude zabranjeno. I ova naša država treba da podigne glas i da kaže - zar je moguće da se lice sankcioniše, kažnjava, a da nema niti odluke. Sada smo imali prilike da saznamo da je vođen neki tajni postupak, pa je čak sudija koji vodi statusnu konferenciju našao za shodno da malo bude i nervozan, kada ga gospodin Šešelj pita: "Kada ću da dobijem taj akt kojim se pokreće postupak protiv mene?" A on kaže: "Nije vaše da znate ono što smo mi završili bez vašeg znanja".
Vodite računa da taj standard ne pređe kod nas. Bilo bi opasno da kod nas u zatvore i u sudske postupke pređu ovi standardi koji postoje u Ševeningenu: zabrana komunikacije, zabrana posete, zabrana mogućnosti da se pripremi odbrana, počev od jezika komunikacije, preko elementarnih tehničkih sredstava i onih elementarnih uslova.
I ovi iz nevladinih organizacija kad vas budu kritikovali i kad nas sve budu kritikovali, i mi kritikujemo uslove u našim zatvorima, što prostorije po izgledu i po nekim drugim pitanjima komfora treba da ispunjavaju neke uslove kojima mi težimo, ali moramo i da im kažemo da tamo gde postoji super komfor, šta vredi kada se gazi ljudsko dostojanstvo i elementarna prava čoveka, koji još nevin sedi u zatvoru, još uvek je prezumpcija nevinosti evo treća godina. Podigne se optužnica, uhapsi se čovek, onda krene sa skupljanjem dokaza.
Kod nas toga baš i nema, ima u nekim slučajevima zloupotrebe, poput "Sablje" i tako nekih akcija, gde Beba preko novina osudi već, pa onda je pravo čudo ako ga ne uhapse. Mislim da te zapadne standarde moramo da izbacimo iz naše prakse.
Mislim da oni koji su pisali ovaj predlog zakona, posebno ovaj član i još nekoliko članova koji se tiču nekih prava osuđenih lica koja su na izdržavanju kazne zatvora, jednostavno, nisu imali u vidu nešto novo što će kod nas da se desi.
Imaćemo tzv. dugoprugaše, imaćemo osuđenike koji treba da budu u zatvoru 30-40 godina. Ta lica koja budu osuđena na tako dugotrajne kazne zatvora, budite sigurni da već posle pete godine kako su smešteni u zatvoru dolazi do promene strukture ličnosti. O tome mora da se vodi računa.
Verovatno da prema onom licu koje čini neki disciplinski prestup, a mora da ide u ćeliju, na neki način treba da budemo humaniji i da ovim zakonom dozvolimo makar i tu posetu od jednog sata, da se tom licu olakša izdržavanje kazne na koju je osuđeno.
Zbog toga je podnet ovaj amandman i još nekoliko amandmana koji idu ka tome da se formalno-pravno poboljšaju uslovi izdržavanja kazne zatvora i na taj način omogući da se ipak da neki doprinos nekom redu u zatvoru koji treba da bude. Pitanje je da li samica daje rezultate. Nisam hteo na početku da se javljam i kada je bio Krivični zakon u pitanju. Nisam pristalica dugotrajnih kazni zatvora.
Bilo kog penologa da uzmete vidite koja je tendencija u zapadnoj Evropi, gde se vrše istraživanja od pedeset i neke godine pa nadalje, dugotrajne kazne zatvora nisu dale nikakve rezultate, to budite sigurni, sa gledišta šta je svrha kažnjavanja, već potpuno neke druge mere.
Mi nismo sada u situaciji to da radimo. Zašto? Zato što znate kako je Batić rekao - dajte na 15 minuta da vratimo smrtnu kaznu, da završimo sa "Sabljom". Smejte se, ali tako je bilo. Jeste, on je tako zastupao ovde. Iako postoje tri rezolucije Saveta Evrope gde se apeluje, traži, obavezuje država da izbaci smrtnu kaznu iz svog krivičnog zakonodavstva. Ništa, zapadnoevropski Batić ovde kaže - dajte da vratimo smrtnu kaznu na 15 minuta, pa kada pokoljemo ovo, onda ćemo da vratimo na normalno i mi budemo primljeni u Savet Evrope za vreme "Sablje". Vidite kakav je taj zapad. Blagonaklon zapad ka onom delu DOS-a.
Vodite računa da ovim amandmanima koje mi predlažemo olakšavate položaj i tim ljudima i onim ljudima koji rade u zatvoru. Nije sasvim svejedno kada se čovek smesti u samicu, pa bude ne znam koliko itd, bez obzira koliko ste vi ograničili tu samicu, jer imate situaciju da taj čovek kada izađe iz samice posle tri-četiri dana u nekoj mikro sredini proradi neka socijalna patologija, pa se opet vraća u neku izolaciju i onda praktično ubijate čoveka.
Pošto sam dosta godina i živeo u neposrednoj blizini zatvora verovatno imam i ličnog iskustva, za razliku od drugih, ali ta socijalna patologija koja se tamo formira čini tu jednu mikrosredinu koja ima svoja pravila i svoju logiku. Sada kada pričamo o resocijalizaciji mi moramo da znamo da postoje ljudi kod kojih jedno upozorenje, jedna reč, jedan predlog može da učini nešto, ali ima i ljudi kod kojih samo batina može nešto da uradi. To jeste vama smešno, ali tako je. Neki samo prihvataju reč batine. Njih ne možete da smirite drugačije, ni na ulici, ni u zatvoru. To je činjenica.
Naročito kada su u pitanju višestruki povratnici, koji sa zadovoljstvom odlaze u zatvor, jer kod njega je izmenjena ličnost, nauka je to opisala, zna se. Zna se čak i nepogrešivo koji procenat populacije je sklon tome. Nisam zastupnik Brozove škole, ali statistika ukazuje na takve pojave.
Odete u zatvor, pitate stražare, a oni će da vam kažu nepogrešivo posle pet meseci kako je došao novi zatvorenik, i ko je, i šta je, i kakav je, daće vam socijalnu kartu tog čoveka, najbolju moguću. Čak na bazi njega mogu da vam kažu u kakvoj je sredini živeo itd.
Onima koji se bore protiv beneficiranog staža kažem - zaposlite se u zatvoru, zaposlite se u policiji, pa ćete da vidite zašto je potreban beneficirani radni staž.

Član 134. odnosi se na korišćenje saobraćajnih sredstava i sredstava veze od strane pripadnika straže kada se trude da uhvate lice koje je pobeglo iz zatvora. To je objašnjeno, tako da kažem, narodskim rečnikom, šta reguliše ovaj član 134, s obzirom da je i ta situacija u pitanju. Sada je ovaj član malo izmenjen zbog činjenice da je na isti član prihvaćen amandman poslanika Petra Cvetkovića.
Tražio sam da se reči "lišavanja slobode" zamene rečju "hvatanja", jer je to lice već lišeno slobode. Član se odnosi na osuđenika koji je pobegao iz zatvora. On je u statusu lica lišenog slobode koje je odbeglo; sada ga samo ovi hvataju, a ne da ga ponovo lišavaju slobode, jer nije osvojio slobodu nekom pravosnažnom odlukom, nego je samovlasno došao do navodno svog viđenja slobode. Ne prigovaram na ovaj deo - da se koriste dostupna prevozna sredstva i sredstva komunikacije od trećih lica, iz prostog razloga što je to i potrebno.
Međutim, pripadnici straže ovim poslom mogu da se bave, eventualno, nekoliko časova pošto se konstatuje da je lice pobeglo, tu u nekoj neposrednoj blizini.
Inače, poslove hvatanja i vraćanja tog lica na izdržavanje kazne zatvora radi Ministarstvo unutrašnjih poslova, pa čak i u slučaju organizovane pobune u zatvoru, sami znate, ne interveniše straža, nego dolazi policija i interveniše.
Vi ćete imati problema sa ovim sredstvima veze, ministre. Potrudio sam se i doneo sam ovde četiri rešenja: Trgovinski sud u Beogradu FI-3895/01, ispravka rešenja 19. 09. 2005. godine; 19. 09. 2005. godine, ispravka rešenja FI-8777/2000; 19. 09. 2005. izmena rešenja FI-2389/97; FI-5119/94 i 5669/94 u vezi sa nekom presudom po žalbi br. 2356/94, naravno datum je 19. 09. Ministre, ovo je još u roku za eventualno izjavljivanje žalbe. Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba Višem trgovinskom sudu u roku od osam dana od dana prijema istog.
Kakva je veza između ovih rešenja i sredstava veze? Velika. Radi se o sudiji Trgovinskog suda Žanki Radić. Ona je izmenila ova rešenja, neka je izmenila posle 11 godina, neka posle sedam, posle pet i posle četiri godine. Odnose se na Bogoljuba Karića.
Znači, više to nije sistem "Braća Karić" - BK Trejd, sa sedištem u Moskvi - Rusija, već je AO BK Trejd - na engleskom u Rusiji, možete da zamislite kako to zvuči.
Ta gospođa je izmenila ova rešenja, verovatno povodom ove očigledne akcije koja je usmerena da se sazna kako je formirana ta grupacija "Mobtel", gde je tu država, gde je tu darežljivi Pokret snaga Srbije i Bogoljub Karić, gde su tu CD-i, plate od po 200-300 hiljada evra mesečno. Nikada nije doneo odluku da smanji cenu impulsa za 50 posto. Tu bi pokazao najveću humanost.
Vezu ćete, gospodine ministre, preko nadležnih pravosudnih organa da utvrdite. Ovo ne pričam zbog Bogoljuba Karića, on to pogrešno može da shvati, ovo pričam zbog sudije koja je ovo uradila. Ona će verovatno, ukoliko bude uhapšena, imati sistem veza, pošto veze Karić ima svuda - u Vrhovnom sudu, Okružnom sudu, opštinskim sudovima, Registru, bankama, osiguravajućim društvima, tajnim organizacijama, medijima, svuda Bogoljub Karić ima sistem veza.
Ako budete nešto radili povodom ovoga, pre svega mislim na krivični postupak, ne presuđujem odmah da se razumemo, samo upozoravam Vladu i Ministarstvo na nešto što se dešava - da se vrši ispravka rešenja posle 11 godina da bi se završila prodaja, navodno prodaja "Mobtela" i da bi se prejudicirale neke stvari u arbitraži. Ujedno vam kažem, ovi koji zastupaju našu državu u tom arbitražnom postupku, čini mi se u Ženevi, povedite računa, i njima treba komunikacija, jer su u istom košu kao ova žena sudija.
Okrenite malo pažnje za njihovo hvatanje, nije bitan član 134. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. To obavestite svog kolegu Jočića. Pogledajte malo u PTT-u kako stoje stvari sa knjigama, pogledajte malo u registarskim sudovima šta je sve upisano i gde je upisano, i nešto preduzmite napokon da se izvede prava računica.
Jer kao što sam malopre rekao, nikada Karić nije prepolovio cenu impulsa, kao što nikada nije ni prepolovio svoju platu, kao što nikada nije prepolovio svoje bogatstvo, da da "impuls života" ostatku Srbije. On, veliki i uspešan čovek, svima nama popuje.
On je čestit, on je iskren, on je pošten, on je nešto od Boga dato, čak i ime ide prema tamo nekoj religiji. Evo, oca će da proglasi za sveca itd, sve moguće radnje. Vrši manipulacije, ima svoju televiziju, sve može da predstavi i okrene. Molim vas, raščistite pre svega sa gledišta ovog sudije, da li je moguće posle 11 godina da se vrši ispravka rešenja na osnovu koga je nešto upisano u sudski registar.
U članu 134. tražio sam da se i stav 2. briše - pripadnik službe obezbeđenja može u istom cilju vršiti legitimisanje lica. Molim vas, samo da se zna, pripadnici straže, službe obezbeđenja, zove se straža, za sve radnje koje preduzmu i gde se radi o upotrebi vatrenog oružja, upotreba palice i drugog sredstva prinude, moraju da napišu izveštaj.
Ovaj stav 2, obzirom da se radi o bekstvu, bekstvu van zidina zatvora, van teritorije gde postoji ta jurisdikcija zatvorske službe, ne bi mogli da legitimišu. Uvek se to radi u koordiniranoj akciji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. Mislim da vam je stav 2. potpuno, kako da kažem, ne samo nepotreban nego odudara od onoga što bi moglo da se reguliše ovim zakonom.
Pripadnik straže može da interveniše dok, recimo, osuđenik preskače preko ograde i zna se, tamo one puškarnice itd, u neposrednoj okolini i verovatno u nekom periodu od sat-dva, ali već posle toga lice je pobeglo, otišlo je kući, otišlo je kod nekog jataka, sakrilo se na drugom mestu. Pripadnik straže ne može da interveniše.
Oni mogu da asistiraju policiji u smislu obezbeđenja prostora i da bi policija izvršila intervenciju. Predlažem da ovaj amandman prihvatite, a ako ne zbog ovog lišavanja slobode koje smatrate samo terminološkom razlikom, jer se ovde u stvari radi o hvatanju.
Lice je već lišeno slobode čim je na izdržavanju kazne zatvora. Nije ono moglo samo sebi da udeli slobodu. Molim vas, ono nije moglo. Ono je pobeglo, nije na slobodi. Ono je u bekstvu. Ko je na slobodi koristi sva prava koja su data, on ne može da koristi nijedno pravo. On je u bekstvu. Vi njega vraćate nazad, vi njega hvatate i vraćate nazad.
Dobro, ne morate terminologiju da prihvatite, ali ovu intervenciju u pogledu stava 2. treba da prihvatite, jer ovo je u suprotnosti sa Zakonom o unutrašnjim poslovima. To da znate. Ne možemo mi da dozvolimo da svaka uniforma hapsi. Ko nije platio telefon, poštar ga hapsi. Odbegao, kaže, neće da plati telefon, ne ide. Dobro i kondukteri sada hapse, kako vidim, kada Dinkić hapsi, onda svi možete da hapsite, to nije problem. On sve živo pohapsi. Videli ste i sami, Dragića goni za manje nego što je "Erikson" dao Labusu i vi ćutite, vi ste u koaliciji.

Ovde izražavamo naš principijelni stav povodom ovoga. Naravno, ovaj naš amandman ne nailazi na simpatije i u ministarstvu i u zatvorima, jer ova mera po svojoj definiciji treba da se primenjuje vrlo restriktivno.
"Osuđenom koji svojim ponašanjem uporno remeti red, ugrožava bezbednost i predstavlja ozbiljnu opasnost za druge osuđene ...".
Znači, ova mera u svojoj definiciji ima za cilj da omogući neki elementarni red u zatvorskoj ustanovi, radi elementarne sigurnosti i bezbednosti, kako onih ljudi koji rade, tako i onih koji izdržavaju kaznu zatvora, a ima ljudi koji u toj mikrosredini pokazuju neke svoje sklonosti. Ne treba na ovu meru gledati kao na nešto što samo kod nas postoji, pa nigde na kugli zemaljskoj.
Međutim, naša intervencija povodom ovog amandmana nije bila u smislu da tražimo da se briše ovaj član, kako bi onemogućili i otežali uslove rada i boravak u zatvoru. Ne, nego samo da skrenemo pažnju da postoje i druga sredstva, počev od prijemne službe, gde se izvrši jedno sociološko i socijalno skeniranje osuđenika, do razvrstavanja, animacija, zanimacija i drugih stvari.
Međutim, sada bih iskoristio povod da ukažem na neke stvari koje se dešavaju u našim zatvorima. Prvo, od upravnika koji traže pare da bi se primio stražar, pa onda to ide dalje: obezbeđenja mobilnih telefona za zatvorenike, gledanje kroz prste u pogledu nekih drugih pogodnosti i beneficija, stvaranja zatvorske elite među osuđenim licima, do pravih kabadahija, nasilnika koji svoje frustracije i iživljavanje manifestuju nad ostalim osuđenim licima, pa sve do ove raširene pojave da svako ko se protrese na krevetu treba mu bensedin ili neki drugi lek da bi smirio nervozu, do onih koji polulegalno koriste drogu u zatvoru, a neki se čak bave trgovinom u zatvoru.
Da li smo mi spremni na jedan novi koncept? Mislim da se u ovom trenutku ne pokazuje ni elementarna želja za jednim novim konceptom sistema izdržavanja kazni zatvora. Nije razlog samo materijalno stanje, to moram da kažem. I u službama obezbeđenja koje rade u zatvorima sve i svašta se navuklo za proteklih nekoliko godina, bez bilo kakve značajnije kontrole, u smislu podobnosti za taj posao, jer to je vrlo specifičan posao, pa preko vaspitačke službe, do sve zapostavljenijeg dela ekonomskog sektora u našim zatvorima, gde je, osim osposobljavanja i animacije, data mogućnost i da ljudi to vreme prekrate nekim poslom koji rade.
Mi načelno razmišljamo da usamljenje i samice treba izbaciti kao disciplinsku meru kojom se održava red, ali istovremeno tražimo da sve druge službe koje neminovno moraju da se pitaju, koje prethode ovome, na adekvatan način snime stanje, formiraju grupe, posebne paviljone, odeljenja, prema nekim ličnim sklonostima i afinitetima, kako bi izbegli situaciju da lice na izdržavanju kazne zatvora muči i zlostavlja drugog.
Mi obično koristimo kao primer da nije primereno da onaj ko je učinio saobraćajni prekršaj, pa je osuđen na kaznu zatvora od nekoliko godina, bude na istom mestu sa licem koje je višestruki povratnik ili licem koje je u rangu serijskog ubice.
Ili sa licem koje je, navodno, narkoman, diler droge. Onda se stvarno postavlja pitanje da li je u tom objektu izvršena resocijalizacija, da nam se ne desi da taj čovek pretrpi traumu u zatvoru, iako je bio krivično odgovoran samo zbog saobraćajnog prekršaja.
U tom smislu smo podneli amandman da skrenemo pažnju na drugačiji koncept unutrašnje organizacije ovih naših zavoda za izdržavanje kazni zatvora. To je bila poenta. Inače smo duboko svesni činjenice da ima pravih pravcatih ludaka koji čine krivična dela, jedva čekaju da se vrate u zatvor. To deluje nekima čudno, ali takvih patoloških tipova ima. Kada dođu u zatvor, oni ispune svoju ličnost, jer su tamo neko i nešto u kriminalnom miljeu i onda krene maltretiranje.
Zato je vrlo važna ova služba obezbeđenja, služba prevaspitanja i ekonomska služba, da se uspostavi elementarni red kako bi taj život tamo ličio na normalan život. On nikada ne može biti normalan, toga smo svi svesni, ali da makar tim licima ta resocijalizacija, koju očekujemo u zatvoru, i bude resocijalizacija, a ne patnja, i zašto ne reći i škola za novi kriminal. Imamo takvih situacija. Možda javnost nije dovoljno upoznata sa nekim situacijama.
Kod nekih osuđenika postoji i mogućnost da vikend provedu van zatvora, kući, ali imate situaciju da u tom sagledavanju kako da se resocijalizuje jedna osoba, pusti se da provede vikend kući, i ona ode za vikend i napravi dva krivična dela. Znači, gde je zatvorska uprava pokazala i blagonaklonost i htela da pomogne čoveku da izađe iz krize, ode za vikend i učini još dva krivična dela, pa još prilikom hapšenja se opire, prilikom preuzimanja napadne stražu u policijskoj stanici.
Onda verovatno ima opravdanja da ostane u zakonu ovo usamljenje. Samo molim da se pogrešno ne shvati naš amandman i naša inicijativa. Želeli smo da vam skrenemo pažnju da na drugi način, drugom organizacijom i drugim merama mogu da se izbegnu ove stvari, odnosno da se ide u susret pre pojave problema zbog čega će da se pojavi neka nedisciplina koja remeti red i tok stvari u zatvoru.

 Mi smo i u načelnoj raspravi ukazali na principijelno neslaganje sa ovakvim predlogom zakona. Ne bih hteo da ponavljam tu diskusiju pošto smo krenuli na raspravu o amandmanima.
Vlada predlaže da ovaj zakon ima naziv - Predlog zakona o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku, kao da donosimo zakon o nekom programu, program je neki dokument, neki opšti akt, nešto što liči na to. Mi tražimo da se naziv promeni i da glasi - Predlog zakona o pružanju zaštite učesnicima u krivičnom postupku.
Pogotovo ako se ima u vidu koga ste sve definisali kao učesnika u krivičnom postupku, pa ste stavili osumnjičenog, okrivljenog, svedoka saradnika, svedoka oštećenog, veštaka, stručno lice, pa onda blisko lice, zaštićeno lice. Sve je to nepotrebno. Ako neko ne može da svedoči ne može da kaže istinu, a svedok je dužan da iznese ono što je njemu poznato.
Ovaj zakon je praktično nepotreban, a ako već hoćete da ga izglasate, da biste se priključili zemljama koje takođe imaju neki sličan zakon, kojim se navodno garantuje, radi istine i pravde, svima u postupku neka bezbednost i neka sigurnost, evo vidite i sami kako to u našoj režiji na teritoriji Republike Srbije izgleda. Imali ste svedoka saradnika, potencijalnog, čovek ispričao šta je imao, nije mu priznat status svedoka saradnika i postavlja se pitanje šta se to radi.
Ako u nekom postupku postoje dve-tri strane, pa je jedna zaštićenija od druge strane, to izaziva neku sumnju. Znači, ovde se radi pre svega o amandmanu koji smo iz principijelnih razloga podneli, zato što je program neki papir, neki dokument i ako već želite da pružite zaštitu onda donesite zakon o pružanju zaštite licima koja učestvuju u postupku. Ovako možete da stvorite zabunu.
Moram da kažem da se koncepcijski razlikujemo u pogledu rešenja iz ovog zakona. Mi smo protiv ovog zakona, ali koncepcijski se razlikujemo u delu kako je ovde izloženo. Ovde se program zaštite tumači kao skup mera, akcija i radnji koje preduzimaju posebni organi koji treba da štite, a da se unapred zna nomenklatura tih radnji i mera.
Ako već treba da pružite nekome zaštitu na ovaj način, onda za svako lice kome pružate zaštitu ili kako god da to delite, prema predmetu ili prema konkretnom licu, onda treba da se donese konkretan program. Vi ovde programu dajete širi značaj, a mi ukoliko se nešto priča o programu želimo da ima uži i konkretni značaj za neko lice.
Mi smo to na Odboru razmatrali pre 7-8 meseci i tada su bili prisutni amandmani, obrazložili smo zašto smo protiv ovog koncepta i ukoliko želite zaštitu mislim da postoje druga sredstva. Danas se pruža zaštita licima koja učestvuju u krivičnom postupku. Slabo. Vi pružate zaštitu roditeljima nekih lica koja na neki način učestvuju u krivičnom postupku.
Batić vas je prozivao skoro kako mu ne dajete zaštitu, povukli ste mu zaštitu, a on navodno trpi pretnje sa teritorije Kosova i Metohije. Postavljam pitanje, zašto neko uživa zaštitu policije, a neko ne uživa zaštitu policije? Ovo se odnosi na policiju, ne odnosi se na vatrogasnu službu ili na poštare.
Imamo sada situaciju da ljudi zbog toga što su visoki državni funkcioneri imaju zaštitu. Vi ste se pre dva meseca smejali ovde kada sam rekao da se ne bi ta deca koja čuvaju te kuće mrznula po onom snegu, Tadića, Markovića i sve ove strpajte u CZ, jedan može da ih čuva. Em će država da bude mirna, em neće da se svađaju preko medija.
Vi od svega pravite cirkus. Sada svako svakoga čuva. Svaka šuša može da se javi policiji i da kaže - meni je život ugrožen, molim vas dajte mi zaštitu. Onda procenu vrši Jočić ili neko drugi, pa nekome daje zaštitu, nekome ne daje, a ovaj preko puta ima tri stepena zaštite, Kobre, obre, ovi i oni. Znate i sami kada se krene ulicom samo prave udese, te kuče htelo da izvrši atentat, te stradao taksista.
Nemojte, molim vas, država je ozbiljna stvar. Ako treba da se pruži zaštita, daje neka se pruži zaštita, i to licima kojima je ugrožena bezbednost bila, koja nisu tražili zaštitu od države, već su na neki način sami organizovali da zaštite sebe. Vi imate dokaze i izjave gde su Vuk i Danica Drašković naručili atentat na Vojislava Šešelja. Šta ste uradili? Ništa. Čim je Mihajlović došao na vlast prvo što je uzeo, oteo je džip onaj, da bi poslednju branu odbrane Vojislava Šešelja od atentatora uklonio, kako bi bilo - izvolite, na tacni. I još ne vraćate džip, a o oružju da ne pričam, to se zna. O kojoj zaštiti vi pričate, Batića treba neko da štiti, a od koga? Molim vas, napravili ste scenu, ajde sad da ne trošim vreme.

Ovaj zakon, koji je verovatno uslov da se negde neko primi, kaže "uređuju se uslovi i postupak za pružanje zaštite i pomoći učesnicima u krivičnom postupku i njima bliskim licima, koji su usled davanja iskaza ili obaveštenja značajnih za dokazivanje u krivičnom postupku izloženi opasnosti po život, zdravlje, fizički integritet, slobodu ili imovinu".
Posle tog člana ide član 2: "Zaštita lica iz člana 1. ovog zakona obezbeđuje se sprovođenjem Programa zaštite". Tražimo da se posle reči "ovog zakona" dodaju reči "pruža se i obezbeđuje sprovođenje programa zaštite".
Znači, nije ovo jedina mera koju vi predlažete. Postoje i druge mere kojima može da se obezbedi zaštita učesnika u krivičnom postupku. Postavljam pitanje, a zašto ne pružimo zaštitu svim licima koja učestvuju u bilo kom postupku? Koliko ima svedoka koji lažu u parnici? Tu ste advokati, pa znate. Namestili, pripremili svedoka da laže pred sudom. Naravno da nekima dođe da čupaju kosu sa glave kada pročitaju presudu i kada znaju šta se desilo i kakva je presuda.
Mi tražimo da program zaštite, ukoliko insistirate baš na njemu, bude nešto pojedinačno što se odnosi, a ne da bude skup mera za sve, nešto nedefinisano. O tome se radi. "Program zaštite je skup mera predviđenih ovim zakonom, koje se primenjuju u cilju zaštite života, zdravlja, fizičkog integriteta, slobode i imovine zaštićenog lica."
Sami vidite, u novinama piše - Čume kao svedok saradnik ima mogućnost da ga policija vozi na njegova gradilišta.
Što ne vozite nekog drugog na gradilište? Koga mi to ovim zakonom štitimo? Da li je program zaštite uslov da se čuje istina ili je uslov da neko izađe i da kaže ono što može nekome da se svidi ko vrši krivični progon?
Dalje, nisam baš siguran da je ovaj zakon potreban našoj državi. Organizovani kriminal, droga, trgovina ljudima, velike pljačke, to je karakteristika Zapadne Evrope i Amerike. Sami znate, u Americi po
definiciji banda je jedan oblik zločinačkog udruživanja, kriminalnog udruživanja, gde banditi gotovo otvoreno nose oružje i suprotstavljaju se pripadnicima reda i mira.
Otkad je zavladala demokratija po scenariju DOS-a itd. imamo tu situaciju na našim ulicama. Ima vas puno sa poprilično godina, setite se, pre 15-20 godina da li je bila stopa kriminaliteta ovakva, koja je bila sigurnost, a nismo imali zakon ni o zaštitniku građana, niti smo imali neke moderne krivične zakone. Ali, nije bilo kriminala.
Neko to vezuje samo za ekonomsko stanje u državi. Nije tačno. Imate toliko država koje su ispod naše na toj lestvici po ekonomskom stanju, pa nije takva stopa kriminaliteta. Šta je ljude zaludelo pa prave kriminal? Videli ste od petka do nedelje samo u Beogradu sedam-osam ubistava - sin ubio oca.
Sada se pruža neka navodno zaštita. Kome se pruža zaštita? Zbog čega se pruža zaštita? Hoćemo zaštitu zbog neefikasnih sudova. Šta može da zaštiti naš pravni poredak ukoliko sudije Vrhovnog suda smanje kaznu okorelom kriminalcu? Objasnite mi kako onda može da se vodi neka kaznena politika u našoj zemlji.
Kako može ako, recimo, sudija Vrhovnog suda preinači presudu narkodileru? Koja zaštita kome treba da se pruža? Možda se došlo do tog narkodilera na bazi nekog svedoka koji je preuzeo rizik da kaže šta se desilo itd. I njemu treba da se pruži zaštita. Dobro, neka mu se pruži zaštita. A šta da radimo ako Vrhovni sud oslobodi tog narkodilera, ko će njega da zaštiti? Koja to služba može da ga zaštiti? Nema te službe koja će da ga zaštiti.
Jer, ako je uspeo da završi sa Vrhovnim sudom, Okružnim sudom, policijom, njemu zaštićeni svedok ili u tom vidu svedok saradnik ili neko drugi od učesnika u postupku dođe kao "mačji kašalj". Ko će da zaštiti veštake? Kakav će to veštak da bude ako u svakom drugom krivičnom predmetu neko treba da mu pruža zaštitu? Mislim da ste preuranili, malo kukuriknuli, uživeli se u ove američke filmove; nemojte da gledate američke filmove, to tamo kod njih važi, kod nas još, hvala bogu, ne treba da važi.
Povucite ovaj predlog zakona ili prihvatite ove amandmane da ovo na nešto liči, da onaj koji dođe posle vas i bude morao da primenjuje, da primenjuje nešto normalno, a ne ovako nešto nedefinisano. Kaže: "On je ušao u program zaštite". Šta obuhvata taj program zaštite? Ne znamo. Šta će konkretno da bude? Ne znamo. Biće nešto sa tog spiska mera.
Nepotrebno. Ako pravite program, pravite program za tačno određeno lice, ali mu dajte kvalitet nekog svedoka ili nekog učesnika u postupku koji je svedok događaja, koji sa istinitim tvrdnjama, istinitim činjeničnim stanjem do koga se dolazi preko tog svedoka, može da opredmeti krivični postupak.
Morate da vodite računa. Ovamo vodite, da kažem, u pretkrivičnom i u krivičnom postupku jedan deo, sa jednim opredeljenjem, a onda vam se desi da Vrhovni sud to lepo oslobodi, pusti na slobodu. Onda razmišljajte koga ste namestili, kome ste život u crno zavili.
Pre nekoliko dana sam vam ukazao na onaj predmet gde je čovek dve godine u pritvoru, ne ulazim u to da li je kriv ili ne, da li je član organizovanog zločinačkog udruženja. Ali, nema logike da rodbina daje garanciju za puštanje, stavili su hipoteku na celokupnu svoju imovinu, nema konkretne optužnice koja se tiče nekog njegovog dela, već ima neki oblik navodno saučesništva, neko pomaganje. Nekoliko puta se razmatra zahtev za ukidanje pritvora, odbija se zbog toga što nije prisutan branilac jednog od saokrivljenih.
Tu mi nešto nije logično. Znači, ne ulazim u ove stvari. Formalno-pravno tu nešto nije u redu. Zar je moguće zbog toga što branilac NN saučesnika nije došao na ročište, gde se ovo razmatralo, čovek nije mogao da izdejstvuje ukidanje pritvora. Pitanje je gde se ide sa ovim krivičnim postupcima koji se vode?
Sami vidite, toliko je pompezno najavljivana "Sablja". Rešen je navodno jedan predmet u pretkrivičnoj fazi; rešeno je nekoliko drugih predmeta; raščišćeno je sa kriminalom; od 12 hiljada i nešto spalo je na 40 i nešto, pa je pitanje da li je i tih 40 i nešto. Pitanje je sve ovo što se dešava u tom Specijalnom sudu gde ide, kojim putem i šta će na kraju da bude.
Pogledajte, Dušan Mihajlović je pre nekoliko dana dao izjavu da je siguran da neko nije organizovao ubistvo Ivana Stambolića. Da li ste pozvali Dušana Mihajlovića da obrazloži tu svoju izjavu. Niste. U javnosti još B92, Nataša Kandić i drugi vrte kao prezumpciju da je neko ubio nekoga ili naručio ubistvo nekome.
Molim vas, ako ovako nastavite, onda ćemo u sledećoj fazi da donosimo zakon o zaštiti zaštitnika, svedoka i drugih učesnika u postupku. Onda ćemo imati neprekinuti lanac zaštitnika. Kao što tražite neprekinuti lanac nekoga koji nadzire nadziranog, kontrolori kontrolora.
Ako ste krenuli ovim tempom, imaćemo takav državni aparat da u ovoj državi ni teoretski privreda neće moći da obezbede materijalni troškovi za ovakav državni aparat, koji se rađa u kontinuitetu ovde. Kod nas je birokratija ko amebe.
Povucite ovaj predlog zakona, bolje je nego da se pravi još veća šteta od ove koja već postoji.

Osumnjičeni je lice za koje postoji neka sumnja da je izvršilo krivično delo. Okrivljeni je generički naziv za sva druga lica kod kojih je veći stepen izvesnosti da su učinili krivično delo, a to je opredmećeno čak i krivičnom prijavom, zahtevom za sprovođenje istrage, optužni predlog ili podignutom optužnicom.
U okviru člana 3. stav 1. tačka 1) navedeno je da su osumnjičeni i okrivljeni lica koja su obuhvaćena odredbama ovog zakona kojima se pruža zaštita kao učesnicima u krivičnom postupku. Ovde je verovatno termin osumnjičeni i okrivljeni dat kao najava nečega, pa su ta lica u tom statusu pre nego što se otpočne sa nekim postupkom.
Postavlja se moralna dilema, da li saučenik u izvršenju krivičnog dela može biti lice kome se pruža zaštita, a njemu se već pruža zaštita jer je u zatvoru, ako je saučesnik. Oni bi trebalo da budu kao saizvršioci, gospodari dela, zajednički gospodari kriminalnog dela, da budu na istom mestu, možda u različitim prostorijama, ali tamo su.
Ovde se pruža, po vašoj režiji, pod uticajem američkih filmova, zaštita zato što bi jedan ocinkario drugog. Sada se računa, može država malo i da progleda ovom svedoku saradniku, blaže da ga kazni, da mu pruži i fizičku zaštitu itd, ali on će ovoga da ocrni, pa ćemo glavnog organizatora zločinačkog udruženja da strpamo u zatvor na dugogodišnju robiju i mi ćemo da zatvorimo predmet.
Policija vrlo lepo statistički zatvara predmete. Uhvate jednog, izdevetaju ga i on prizna i ono što je uradio i što nije uradio, ili naprave podvalu, pa on u istrazi nešto i kaže, onda se uhvate za to kao pijan za plot, a što smo imali situaciju, kako mi se čini, u Požarevcu, kada je u istrazi čovek promenio izjavu, a očigledno neki drugi faktori su radili.
Ovaj program zaštite se praktično nudi za tri grupe krivičnih dela, gde se pokazuje značaj tih krivičnih dela za državu. To su - protiv ustavnog uređenja i bezbednosti, protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom i organizovanog kriminala.
To ste vi propisali članom 5. ovog predloga zakona, a mi imamo amandman povodom toga. Sada ovo nije primarno.
Primarno je da mi imamo već neka iskustva sa nekim postupcima koji se dešavaju u Haškom tribunalu, a tamo imamo i zaštićene svedoke i pruža se njima neka zaštita. Imamo sada situaciju da Milan Babić napravi nagodbu kako bi smanjio navodno svoju odgovornost, prizna ono što treba i ne treba, i što se tražilo i što se nije tražilo od njega. Pružena mu je zaštita, ali je u zatvoru. Pružena mu je totalna zaštita, ali on sada sa tom zaštitom ide dalje i lažno svedoči. On će uvek biti lažni svedok.
Slična je situacija sa Biljanom Plavšić, slična je situacija sa svima onima sa kojima je napravljena nagodba u Haškom tribunalu. Sada vi meni kažite, da li je to garancija da se utvrdi istinito činjenično stanje da bi se sprovela pravda ili je to montiranje sudskog postupka. Naravno, onaj kome se pruža velika zaštita, on prihvata taj dogovor da učestvuje u montiranju nekog postupka. U tom smislu, osumnjičeni i okrivljeni, kako ste ga ovde napisali, pa makar se ovo odnosilo na pretkrivični postupak, uvek je u mogućnosti, ukoliko mu se ponudi da da odgovarajući iskaz i ponudi odgovarajuća zaštita, da bitno utiče na budući krivični postupak protiv nekog n.n. lica.
Sa tom namerom, a to moram da kažem, godine 2003. krenula je inicijativa oko zaštite učesnika u krivičnom postupku. Tada je bilo govora, ne samo povodom Čumeta, Đure Mutavog i ovih sa tako zvučnim nadimcima, ili ovo zadnje što se desilo sa ovim što je iz Grčke prebačen, Bagzijem, kada je sve lepo rekao što je imao da kaže, oni kažu, nije to dovoljno da ti budeš svedok saradnik, nego ti moraš da odgovaraš.
Znate, da ste primenili taj kriterijum kod Čumeta, ovaj zakon o zaštiti učesnika u krivičnom postupku vam ne bi bio ni potreban. Ne samo kod Čumeta, malo je bez veze što se koriste ovde ti poetski nazivi i nadimci, kada se vezuje za neku ličnost, ali ako želite da rešite pitanje kriminala, verujte, to naša policija, i sve te obaveštajne i bezbedonosne strukture, pa i Vlada, to može da reši za mesec dana, u to budite sigurni. Za mesec dana može da se reši.
Kao što je problem navijača na utakmicama. To je problem koji zavisio od BIA samo. Uopšte nam nije bio potreban onaj zakon. Ako BIA kaže ne sme biti nereda, biće sve kao u pozorištu. Ako BIA kaže daj malo da podgrejemo da se vidi tamo, imaćete tuču, pa i rakete i pogibiju.
Ako je država rešila da iskoreni kriminal, tvrdim vam da za mesec dana može da se iskoreni skroz. Ne možete da pogrešite. Prvo morate u vrhu vlasti da pomerite nekoliko ljudi, pa onda da se krene sa čišćenjem u policiji, pa sa čišćenjem u sudstvu, pa sa čišćenjem u zatvorima, u službama koje tamo rade, u informativnim agencijama.
Kada Vuk Drašković i Danica Drašković počnu da kukaju da rasture BIA, onda budite sigurni da njihova grupa u BIA je malo pomerena na stranu. Čim je njihova grupa malo jača, oni ćute, ne pričaju o BIA ništa. To se sve zna, to je sve isparcelisano, precizno se zna.
Zašto koristim ove primere? Da bih vam obezvredio ideju donošenja ovakvog zakona. Ovim zakonom vi nikoga nećete da zaštitite, već ćete samo da dovede u neprijatan položaj čoveka koji nasedne na neko obećanje i na ovo što liči na običnu provokaciju. Nikad kod vas ne bih bio svedok po ovom zakonu, samo zbog ovog zakona.
Bio bih svedok ako sam nešto video, ako sam bio u prilici da nešto čujem itd, to je moja građanska obaveza, ali da se odredim da budem svedok i učesnik u krivičnom postupku zbog toga što bi me neko čuvao, to mi ni za živu glavu ne pada na pamet.
Znate i sami ko je koga čuvao. Živković je obezbedio obezbeđenje Đinđiću, tamo braća Burgija, oni narkodileri. Sada oni kažu - treći metak, četvrti metak, ko zna šta će na kraju da se pojavi, ali vrlo skromno se pojavljuje izveštaj onog instituta iz Nemačke koji daje neku drugu sliku oko puške. Trese se javnost, priča se, mediji mogu da žive, tone i tone stranica, svakakve gluposti se objavljuju, ljudi se zaluđuju da se samo skrene pažnja sa onih glavnih stvari.
Znači, pitanje kriminala za mesec dana može da se reši u ovoj zemlji. Onda je ovaj zakon potpuno nepotreban. Ako vi mislite da samo ovim merama zaštite – policija, obezbeđenje, promena identiteta – koliko je ljudi promenilo identitet koji su svedočili u Hagu, pa je opet javnost saznala iza izmenjenog lika, izmenjenog glasa. Zašto? Pa, vidi se i izmenjeno svedočenje.
Pitajte nekoga od Srba koji su živeli u Republici Srpskoj Krajini da vam kažu šta misle o Milanu Babiću. I oni koji su uvek glasali za njega i koji su ga podržavali, kazaće vam sve najgore. Zašto? Zato što je bio takav i takav svedok, zaštićeni svedok koji je lažno svedočio, ajde što je sam priznao neke gluposti da bi sebi, navodno, olakšao položaj, ali očigledno da je ušao u program zaštite. To je taj program zaštite. Mi ne želimo da takav program zaštite bude u Srbiji.
Ako je cilj da se sazna istina, onda istina treba da se sazna. Oni koji su vernici znaju da je istina u Hristu. Ako su hrišćani, jer pozivaju se na to, onda im je dovoljno jasno. Ne može da bude Hrist u službi obezbeđenja. Neću da vas filozofski i teološki mučim, ali zakon je nepotreban. Ako ga donosite zbog toga što je žaba videla gde se konji potkivaju, pa i ona digla nogu, onda grešite. Nemojte da nas omalovažavate.
Za mesec dana pitanje kriminala može da se reši, ukoliko postoji volja i spremnost da se primene zakoni.
Ukoliko nema volje da se primene zakoni, možemo mi da štancujemo svakog dana ovde po 50 zakona i da posle svakog zakona konstatujemo povećanje stope kriminaliteta u našoj zemlji. U tome je razlika između vas i nas. Primenite ono što već postoji i bićete spokojni.

Mislim da je ovo što se predlaže amandmanom Nemanje Šarovića bolje od ovoga što je ovde napisano,  dakle, ma koliko neko pokušavao u definiciji krivičnog dela da izbaci društvenu opasnost i da to prevede na neku novu terminologiju vrednosti u društvu, očigledno da je to bila intencija, pa je došlo do promene ove definicije.
Mislim da je amandman celovitiji iz prostog razloga što vi već u prethodnim članovima nagoveštavate da neće biti krivično delo samo ono što je propisano ovim zakonom, nego i nekim posebnim zakonom.
Da bi to što se posebnim zakonom propisuje kao krivično delo bilo definisano, da predstavlja opasnost po neke društvene vrednosti, onda ova definicija mora da bude, uslovno rečeno, i malo opisna, da bude formalna za zakonodavni organ kada u nekom zakonu određuje krivična dela o čemu mora da vodi računa, jer već se javlja mala kontradikcija kod člana 18.
To je delo malog značaja. Vidite, prekršaji su povrede javnog poretka i to je takođe narušavanje nekih društvenih vrednosti, nekog ustaljenog propisanog načina. Može biti mala nedisciplina, može biti mnogo veća nedisciplina. Ako gledamo po sankcijama, doduše kako je sada Dinkić udario sa sankcijama, to je gore nego doživotna robija, smejte se vi, ali pogledajte neke propise koje smo ovde doneli, videćete i sami, kazne su od 2.000 dinara pa idu neki desetostruki iznosi, a negde je određeno pet miliona, 50 miliona itd. Ko mu padne pod jurisdikciju, može samo da moli Boga da ga javni tužilac spasava. Nekada su se odgovornošću za prekršaje spašavali ljudi od krivične odgovornosti, znate već ono – da ne bude dva puta o istom itd. Sada te krivična odgovornost spasava od prekršajne odgovornosti kod Mlađana Dinkića.
Zato je potrebno u stavu 1, ili kako je Nemanja predložio jedan jedinstven stav, da se ukaže koje su to vrednosti i da to bude putokaz zakonodavnom organu i onome ko predlaže zakone, u kom dijapazonu da se kreće kada nešto propisuje da je krivično delo. Ja samo tako tumačim ovaj amandman, ne kao amandman kojim se menja definicija krivičnog dela zbog tendencije da vi želite ovim zakonom to da propišete. Naravno, krivično delo je svako protivpravno delo, pogotovo ako je krivičnim zakonom određeno kao krivično delo i to bi bila neka najprostija definicija.
Pošto je ovaj zakon, ma koliko je hteo da izvrši neku kodifikaciju, ostavio jedan prostor da se posebnim zakonima definišu krivična dela, da bi se u tim zakonima definisalo, mora da se vodi računa u kom dijapazonu može da se ide sa određivanjem krivičnih dela.
Ne želim da govorim konkretno, pošto većina to dobro zna, nešto je propisano kao prekršaj i verovatno bi to trebalo da bude delo manje društvene opasnosti, prekoračenje nekog roka, nedisciplina itd. Kada se pogleda sankcija koja je propisana, vi vidite da u krivičnom imate mnogo blaže sankcije nego prekršajne, i onda se postavlja pitanje – ako je neki prekršaj sa sankcijom, neka bude dva miliona dinara, vi tolike sankcije nemate u krivičnom delu. Šta je onda krivično delo? Da li je prekršaj krivično delo? On je prekršaj, zato što ima u nazivu prekršaj. Po sankcijama on je teži nego krivično delo.
Predlažem da... Ja znam da vam menja koncept, jer ipak je ekipa koja se razume u ovu oblast radila ovo stručno, ne sporim da je pošla od jednog pametnog rezona – krivično delo je samo ono delo koje je zakonom propisano kao krivično delo, i tu je kraj.
Ali s obzirom da ste ga proširivali, naravno, protivpravno, a sastavni deo je, krivičnim delom, odnosno u krivičnom zakonodavstvu se utvrđuju elementi bića svakog krivičnog dela da bi čovek znao. Ovde dalje stoje - univerzalne vrednosti, pa ste u posebnom delu krivičnog zakonika to podelili: život, izborno pravo, službena dužnost, pravosuđe, država itd. To su sve neke vrednosti, ali sve te vrednosti se štite i drugim zakonima. Nema logike da sankcija za prekršaje bude daleko veća nego krivična sankcija u ovom zakonu.
Znači, amandman gospodina Šarovića ima samo za cilj da bude putokaz prilikom određivanja krivičnih dela, pošto ste vi prihvatili taj koncept da i drugim zakonima mogu da se propisuju krivična dela. Mi smo protiv tog koncepta, odmah da vam kažem. Mi smo za koncept da u jednom papiru, u jednoj knjizi imamo sve krivične propise i da imamo sva krivična dela i da ne može svako da pravi ekskurziju prilikom određivanja šta će biti krivično delo. Mi od strane iste te vlade, znači, kada predlaže neke zakone, imamo narušavanje ovog koncepta. Pogledajte, Dinkić kada propiše neku kaznu za prekršaj, to samo da moliš tužioca da te tera u zatvor.

Da ne bude zabune posle ovoga što je gospodin Jojić rekao, to jeste krivično delo, delo malog značaja. U stavu 1. se kaže: "Nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja". To se ide od nekih pretpostavki itd. "Delo je malog značaja ako je stepen krivice učinioca nizak", za većinu dela, za neka se i ne kažnjava, "ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije", a opšta svrha jeste suzbijanje krivičnih dela.
Ta prva dva stava mogu da se prihvate, ali ovo što stoji kao ograničenje u stavu 3. za nas je neprihvatljivo. Kaže: "Odredbe st. 1. i 2. ovog člana mogu se primeniti na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna".
Ne valja da stoji ovo ograničenje. Sada će vama delovati malo kontradiktorno sa onim što je pričao malopre Jojić.
Ne treba da stoji nikakvo ograničenje, iz prostog razloga što je pitanje da li smo mi pravilno odmerili sankcije za određena krivična dela u posebnom delu. Moguće da je propisana negde kao minimalna kazna, recimo, pet godina, a da suštinski nema štetne posledice. Samo bih vam skrenuo pažnju na zaveru, neuspeli pokušaj, eksces izvršioca itd. Ministre, znate i sami koliko je saizvršilaštvo problematično i u teoriji i u praksi.
Onda se stvarno postavlja pitanje, ako date ovakva ograničenja, ukoliko je samo propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, tu može biti delo malog značaja, a ukoliko je neka malo oštrija sankcija propisana, da nije moguće, tim pre što su u stavu 2. ova tri uslova data alternativno, ne kumulativno. Znači, ako je stepen krivice učinioca nizak, a moguće je da stepen krivice učinioca bude nizak, a posledica da bude teška.
Uzeću jedan primer, primer Rasima Ljajića. On drži dokumentaciju o ratnim zločinima protiv Srba u bivšoj BiH. On se ponaša prema toj dokumentaciji kao prema Alajbegovoj slami. Njega to uopšte ne interesuje. Novine objašnjavaju kako ta dokumentacija trune itd.
Sada ću javnost da upoznam. Vidite, 18. i 19. septembra 1995. godine u Novigradu je hrvatska vojska izvela akciju "Drina-Una". Napravljen je spomenik u Novigradu i na spomeniku piše "Žrtvama ustaškog terora". Dalje, u istoj akciji stradali su žitelji u Kostajnici, u Kozarskoj Dubici, a 10. oktobra 1995. napadnut je Mrkonjić Grad od strane hrvatske ustaške vojske, a u akciji "Maestral" osvojen je Drvar, a 10. oktobra 1995. godine Mrkonjić Grad.
Podaci o NATO bombardovanju na Ozrenu 1995. godine u toku ofanzive mudžahedina, koji se proganjaju u celom svetu. Ta dokumentacija stoji, neko je sakrio tu dokumentaciju, a onda je uzeo ovaj nesretni Radoslav Stojanović, kao neki pravni zastupnik, ide na pregovore, dogovore.
Sada vi meni objasnite – nečinjenje ministra Rasima Ljajića kakve posledice ima po ovu državu i po ovaj narod? Da li je to delo malog značaja? Povezujem ovaj član sa onim oblicima izvršenja krivičnog dela. Nečinjenje, pre svega, odnosi se na službena lica. Znači, materija je vrlo problematična.
Zato smo predložili da se stav 3. izbriše. Stav 1. i 2. sasvim dovoljno daju osnova da se od slučaja do slučaja konkretno procenjuje da li je određeno delo odnosno činjenje i nečinjenje pojedinca delo malog značaja ili ne. Ovde kaže – stepen krivice učinioca nizak, posledice odsutne ili neznatne, i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije. Opšta svrha jeste da se suzbija kriminalitet.
Razmislite malo, mislim da je ovo ograničenje iz stava 3. nepotrebno, tim pre što sudska praksa vrlo brzo može da formira jedan kvalitetan stav. Samo da ga ne formiraju ovi krivičari iz Vrhovnog suda, što oslobađaju narkodilere. Imamo u Vrhovnom sudu koji oslobađaju narkodilere, imamo u Vrhovnom sudu - smanjuju kaznu onima koji su na svirep i zverski način ubili taksistu na putu Beograd-Pančevo. Neka mi nađu neku olakšavajuću okolnost. Videćemo kako će biti sa ovima koji su ubili taksistu kod Vidikovca, pa su ubili još nekoliko ljudi do Čačka, tako su novine objasnile, da ne prejudiciram stvari, možda to nije tačno, možda jeste. Ali, da vidimo kako oni tumače svrhu kažnjavanja. Puste narkodilera.
Naravno, onda se sa podmetnutim saopštenjem Visokog saveta pravosuđa ljute na Narodnu skupštinu što ne prihvata njihove predloge. Nećemo da prihvatimo više, barem što se tiče SRS, dok sve ne proverimo, ko mu je tata, ko mu je mama, kako je radio, zašto je radio, koliko je studirao, koliki ima koeficijent rešenih predmeta. Sve ćemo da ispitamo - i s kim je u vezi, s kim nije u vezi, sve, bilo da se to nekome sviđa ili ne. Neka prigovaraju Srpskoj radikalnoj stranci.
Prošli put je palo 17, a ovoga puta kada budete doneli, ministre, odnosno ne vi, nego Visoki savet pravosuđa, kada bude dao ovu njihovu odluku o izboru predsednika sudova, tek će da vidi koliko će da padne predsednika sudova. Za svakoga skupljamo dokumentaciju, jer napokon mora da se zavede neki red. Valjda sud postoji zbog toga da bi štitio prava i zakonom propisane interese građana. Valjda zbog toga postoji. Ako čovek ima konflikt, pa se javi sudu da ga reši, tamo dođe u situaciju da konstatuje da je neko imao jaču vezu, ili nekoga sa strane, nije bitno kako je završio predmet, onda, molim vas, ako takve sudove imamo, mi nemamo vlast, nemamo državu.
Samo predlažem da usvojite ovaj amandman, jer je on u duhu ovoga svega što vi predlažete ovim zakonom.

 Ja bih mogao da shvatim da se ova kazna propisuje kod serijskog ubice koji kolima ima sklonost da vrši krivična dela itd. Mislim da ovo kod nas ne bi moglo da prođe iz jednog prostog razloga što gotovo da je nemoguće danas, nije da je nemoguće, ali u većini krivičnih dela prevozna sredstva se koriste, pa da li kao deo nekog plana ili kao rezultat faktičkog stanja da čovek iz mesta A treba da dođe do mesta B gde treba da izvrši krivično delo, gde je planirao da izvrši krivično delo.
Sada pored onih sankcija koje su propisane, i zatvor itd., još ide i oduzimanje vozačke dozvole. Mislim da nije jasna svrha koja želi da se postigne ovim, jer kaže "sa čijim izvršenjem ili pripremanjem je korišćeno motorno vozilo".
Mi imamo situacije i sa taksistima. Dođe neko, upadne u taksi vozilo, navodno nasloni pištolj i kaže - vozi me tu i tu, završi tamo, čekaj me; svašta može da se desi. Mi imamo situacije i s pravom, neću da ukažem sada na ime i prezime, gde je neka organizovana grupa ljudi upala kod čoveka u stan, manje ili više nasilno držala kao taoce familiju, zadužila ga nešto da uradi i evo ga, čovek dve godine u pritvoru čeka početak suđenja. Da li je baš to tako ili nije tako ne mogu ja da kažem, niti da presuđujem, ali nema logike da se pritvor ukida zbog toga što branilac jednog od okrivljenih ne dolazi na ročište. Mislim da je to blag razlog da se ne ukida pritvor.
Mislim da u ovom modernom vremenu, gde vozilo nije luksuz, gde je nasušna potreba... Malopre su gospodin Plužarević i gospodin Pajović lepo ukazali na neke modalitete gde je prevozno sredstvo korišćeno za izvršenje krivičnog dela: u vozilu zatečena roba ili prebačena neka grupa itd. Oduzimanje vozila i tih stvari – to može da se shvati. Oduzimanje vozačke dozvole prosto nije jasno.
Ja više podržavam ovaj amandman zbog principijelnih razloga, ne zbog toga što treba da ima vozačku dozvolu neko ko leži u zatvoru i izdržava kaznu zatvora. On i ovako i onako neće moći da koristi tu svoju vozačku dozvolu, ali ovo je jedna od novina u ovom zakonu.
Još iz ovoga što je ovde napisano u ova četiri stava, ne vidi se suština zbog čega je predložena ova mera. Kada bi se radilo o specifičnim izvršiocima krivičnih dela, gde vaspitne mere nisu mogle da daju rezultate, oduzimanje vozačke dozvole na tri meseca itd; ako tu nema nekog rezultata, onda relativno na duži vremenski period da se oduzme vozačka dozvola, to mogu da prihvatim. Ovde je besmisleno, čovek osuđen na pet godina zatvora i sada kada izađe oni mu opet oduzimaju vozačku dozvolu, a možda suština tog dela nema nikakve veze sa upravljanjem vozilom. O tome se radi. Da možda malo ne prekoračimo.
Znači, u potpunosti se slažemo da ta vaspitna mera ostane, da bude prema onome koji ima sklonosti da motornim vozilom čini krivična dela, bez obzira da li je pijan, drogiran ili na drugi način itd. Tu ima nekog rezona, ali ovako kako ste vi propisali, od prvog do četvrtog stava, ne vidi se.
Ovo prvo što ste rekli, kaže – učiniocu krivičnog dela u vezi sa čijim izvršenjem ili pripremanjem je korišćeno motorno vozilo može se izreći kazna oduzimanja vozačke dozvole. Među nama rečeno, verovatno je kod 50% krivičnih dela pre ili posle izvršenja krivičnog dela korišćeno neko motorno vozilo.
Ajde sada da uzmemo situaciju da nije napredak toliki, pa da je na magarcu došao od mesta A do mesta B, izvršio krivično delo. Hoćete da uzmete magarca – nećete. Nema nekog smisla. Vozilo - magarac, to je isto, to je prevozno sredstvo. Konj jeste sredstvo, ali nema saobraćajne dozvole da upravlja konjem.
Mislim da je ideja bila jedna, koju mi podržavamo, ali formulacija ne odgovara. Zbog ove formulacije, ovo stvarno delo je besmisleno. Čoveku se oduzima vozačka dozvola. Kriterijum, može sud da odluči, koji je drugi kriterijum gde je nešto, kaže – u vezi, pre ili posle, sa izvršenjem krivičnog dela.
U gradu verovatno preko 50% krivičnih dela na neki način imaju veze sa prevoznim sredstvom. Čovek je jednostavno pošao do vikendice kolima, ispao je problem na međi tamo, završilo se kako se završilo, a sada mu se oduzima vozačka dozvola. Kakve veze ima svađa sa komšijom sa vozačkom dozvolom? Nema. Mora još nešto da se ugradi da precizira to, da postoji neka sklonost da vozilom vrši krivična dela. Ovako je malo besmisleno.

Moram na početku da kažem da mi nije jasno zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Zato što Vlada to radi.)
Radi se o krivičnom delu - neovlašćeno prisluškivanje i snimanje. Amandmanom sam tražio da se drugačije uredi raspon kazni u stavu 1. Slažem se i sa prethodnim amandmanom Pajovića - tehničkim uređajima, gde se bliže objašnjava na šta se odnosi. Ali, možda je u reči "uređajima" sadržana reč "tehničkim" itd, ali to nije bitno za ovaj moj amandman.
Znači, prvi stav glasi: "Ko posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu ili kakvo saopštenje koji mu nisu namenjeni, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine". To je vladin predlog. Tražim da se to promeni i da bude – kaznom zatvora od šest meseci do dve godine. Zašto?
Sami vidite, za ove tri godine, sudeći po nekim novinama, bili smo zatrpani snimcima razgovora između nekih lica, a uopšte ne znamo da li je to snimanje bilo ovlašćeno ili ne. Kod nas se prosto prisluškivanje legalizovalo. Onda smo imali prilike da pročitamo da je za milion dolara moguće obezbediti opremu za prisluškivanje, da su neki centri postojali na Fruškoj gori, jedan je koristio zemunski klan, drugi je koristio surčinski klan, jedan je koristio Beba, drugi je koristio Čeda, Meba itd. itd.
Ovaj amandman sam podneo samo zbog toga što je 2003. godine ovde usvojen Zakon o telekomunikacijama. Čini mi se da je to bilo u vreme vanrednog stanja, pa nije bilo TV prenosa, možda je javnost bila uskraćena za neke informacije.
Vidite, onaj čuveni razdelnik koji postoji u Telekomu, nekada je bio PTT, kada je bilo jedinstveno preduzeće, gde ključ drži pripadnik državne bezbednosti; lepo dođe, otvori, podesi i može svaki razgovor da sluša, da snimi. Priča se tamo - po naredbi istražnog sudije, u ono vreme Vrhovnog suda, ne, nema naredba veze, ko ima ključ može da sluša, ne treba mu nikakva naredba.
Verovatno u budućem zakoniku o krivičnom postupku, ili zakonu o krivičnom postupku, već kako se bude zvalo, moramo da imamo jednu odredbu koja zabranjuje korišćenje dokaza koji su na nezakonit način obezbeđeni. Znači, ako nije bila naredba da se neko lice prati, prisluškuje, onda sve što je na taj način obezbeđeno protiv nekog lica ne može da se upotrebi kao dokaz u nekom zvaničnom sudskom postupku.
Mislim da u ovo vreme tehnološke dominacije, ne samo prisluškivanja, već i interneta itd. moraju da se zaprete mnogo veće kazne za ova dela gde se, na neki način, ulazi u neotuđivo pravo pojedinca na slobodnu komunikaciju, prepisku. Postoji opasnost da se zloupotrebe i šaljivi razgovori i neka konverzacija, da se prosto iznenadimo da u novinama dobijemo stenogram nekog razgovora, a da ne znamo ko je ovlastio nekoga da prisluškuje itd. Mislim da je potrebno da se povećaju kazne, ali i da se primenjuje ova odredba krivičnog zakona. Džaba nama što pišemo u zakonima sve i svašta kada se to ne primenjuje.
Ovo je dobar primer da ukažemo i na, a čini mi se da je to četvrta po redu tačka ovog krivičnog seta, izmenu i dopunu Zakonika o krivičnom postupku. Na neki način u vezi je sa ovim delom. Vidite, formalno-pravno, ako je BIA prisluškivala i pratila neko lice na bazi naloga koji su izdejstvovali kod nekog istražnog sudije i došla do nekih podataka, pa posle Vrhovni sud donese rešenje i kaže - to se ne važi, jer to nije MUP, to je BIA. To je razlog što menjamo taj zakonik o krivičnom postupku. Onda je ovaj čovek iz BIA, koji je prikupljao ove podatke, izvršio krivično delo, ne samo po ovom članu, nego i po postojećem Krivičnom zakonu.
(Zoran Stojković, sa mesta: Nisu jednaki.)
Slažem se, ali ja ukazujem na besmislenost ove 4. tačke. Pričam zbog toga. Nema logike, istražni sudija je odobrio, dao nalog da se prisluškuje NN lice zbog osnovane sumnje da je u organizovanom kriminalu itd. Sada, po žalbi, dolazi na Vrhovni sud i ono čuveno krivično veće Vrhovnog suda kaže - molim vas, to pravo ima MUP, nema BIA. Kada je donet krivični zakon, BIA je bila u sastavu MUP-a.
Na Odboru sam vam rekao, zbog neadekvatnog tumačenja ili tendenciozno pogrešnog tumačenja nekih ljudi iz Vrhovnog suda menjamo sada zakon. Dolazimo u situaciju - puj pike, ne važi se, šalio se taj iz BIA koji je prisluškivao itd, još bio na tragu i utvrdio šta je i zbog čega radio.
Ako se zalazi u slobodu pojedinca na ovaj način u vezi sa ovim krivičnim delom, znači, na legalan način, na bazi naredbe istražnog sudije, ulazi se u njegovu slobodu, onda tu mora da se postupa vrlo oprezno. Zbog toga i postoji odredba koliko to traje. Ukoliko nema ništa, uništava se, kao da nikada nije ni bilo posebnih mera prema tom licu za koje ono nije znalo.
Ali, ovde je protivpravnost i te kako prisutna. Iz same protivpravnosti sledi društvena opasnost. U potpunosti se slažem da je ovo delo vrlo teško kontrolisati. Verovatno UBPOK ima svoju aparaturu sa kojom prati, vojska, policija, Telekom, Mobtel i ove druge, treba da ukažu šta je dokaz da je neko upao u sistem i da neovlašćeno prisluškuje, ako je to tehnički izvodljivo. Ako je izvodljivo, da se to raščisti.
Ako se gleda član 143. kako je postavljen, tu nema većih zamerki. Slažem se, svaka reč može da ima šire i uže tumačenje. Moguće je i šire i uže tumačenje, ali je protivpravnost najvažnija. Znači, neko je, pogotovo u stavu 2, saznao neovlašćeno od lica koje je ovlašćeno nešto radilo. Tu je propisana neka sankcija.
Slažem se sa vama da postoji možda mala kontradikcija između stava 1. i stava 3. u smislu našeg amandmana. Sada ispada da za stav 1. mi predviđamo minimalnu kaznu šest meseci, maksimalnu dve godine; za službena lica, to je zloupotreba službenog položaja praktično, što me ne bi iznenadilo, znate, ko je blizu ovoga, on može to i da koristi. Pitanje je ko treba da kontroliše kontrolora.
U stavu 3. je predviđena kao minimalna kazna tri meseca, a maksimalna tri godine. Prema stepenu društvene opasnosti mislim da bi tu mogle da idu i veće kazne. Uzmite koji je stepen društvene opasnosti kada nešto što je neovlašćeno urađeno, došlo se do nekih podataka, onda krene u medijima priča ko je šta rekao, pa imamo P.S., rečenica, Z.N., rečenica, pa ovaj ovo, ovaj ono, pa u vreme "Sablje" znate one pikanterije, sa psovkama, itd. itd. Tu je država pala, nije do kraja raščistila to pitanje.
Mislim da se mnogi smatraju pozvanim i ovlašćenim da ove stvari rade. Oni ove stvari rade i dan-danas. Koliko je država u mogućnosti da ovo spreči, to ne znam. Vrlo pouzdano znam da je i dan-danas slučajan susret ili telefonski razgovor sa NN licem zabeležen. Ne želim da širim paranoju da nas neko prati - samo nas posmatra, samo nas gleda, ali takvih stvari ima.
Zato treba zapretiti sa mnogo većim kaznama, bez mogućnosti da se preširokim ili preuskim tumačenjem traži izvinjenje za ta lica koja ovo rade.

Ako ostane što je napisano u članu 163. i 164, proširiću i na taj član, pošto je moj prethodnik to proširio; znači, član 163. i 164. i sa prihvatanjem ovog amandmana bi značili da svi direktori idu u zatvor. Da li treba ili ne treba, ne znam, ali to bi to značilo.
Pročitajte samo, molim vas, šta je napisano u članu 163: "Ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugome uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine."
Nisu uplaćeni doprinosi za penzijsko, invalidsko, zdravstveno ili osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Mi smo prošle nedelje pričali o tome, nije promenjen ovaj član. U postojećem zakonu on postoji. Ništa drastično nije u zakoniku sada izmenjeno. Hajde da vidimo sudske sporove, radne sporove koji su zaposleni dobili protiv svog poslodavca ili, hajde da kažem, u radnom sporu je dokazana svest, umišljaj na strani poslodavca, odnosno pojedinca koji zastupa poslodavca, a da li je to poslovođa ili direktor, nije bitno, da raščišćava neke stvari.
Uzmite ovo što se radi u Vladi. Oni su pre mesec i po dana, meni se čini, doneli novu sistematizaciju radnih mesta. Imali ste Lalovića koji je to masovno izbacivao, ili ćeš da budeš član Socijaldemokratije ili ne možeš da budeš u ministarstvu. Promenilo se. Pobedilo je: kada je teško - Čović. Sada je obrnuti proces. Zar to nije svesno? Zar to nije svesno što je radio Lalović i oni njegovi tamo?
Član 164: "Ko svesnim kršenjem propisa ili na drugi protivpravan način uskrati ili ograniči pravo građana na slobodno zapošljavanje...". Pravo poslodavca prilikom zapošljavanja je toliko njegova autonomija, a imali smo situaciju – onaj falsifikovani zakon o radu i posle toga promena Zakona o radu, gde sve zavisi od volje poslodavca, gde je gotovo nemoguće da se napravi ovo krivično delo. Moguće je eventualno u državnoj službi i kod javnih preduzeća, gde ipak postoji neki red u smislu da se ipak nešto poštuje.
Kažite mi, kod privatnog poslodavca, kako on može da napravi krivično delo, od 25 ljudi koji su konkurisali za određeno radno mesto on može da izabere koga želi. Na šta treba da obrati pažnju? Stavio je najnižu školsku spremu da bi svi ispunili uslov, radni staž kao uslov možda nije ni stavio; svi su, hvala Bogu, opšte zdravstveno sposobni, što se maltene i pretpostavlja, da ne kažem podrazumeva. Kako on može da napravi i izvrši ovo krivično delo, što nije, recimo, primio čoveka koji pet godina čeka na posao, već je primio čoveka koji je juče završio školu? To je nekada bilo kod nas, znate, u vreme samoupravljanja kada je bilo nekog reda, redosleda i nekih stvari.
To je gotovo nemoguće krivično delo. Nije problem u krivičnom zakonu. Protivpravno se ceni prema drugom propisu, prema Zakonu o radu i propisima o zaštiti, odnosno kako to Lalović kaže - bezbednosti na radu, tako nešto beše.
Protivpravno, tamo treba tražiti. Znači, u tim propisima treba da se nađe element protivpravnosti da bi ovo krivično delo moglo da postoji.
Znači, ove odredbe o ovim krivičnim delima gotovo da su neupotrebljive. Postoje, štiti se, Glava XVI - krivična dela protiv prava po osnovu rada. Lepo zvuči, a da li su nam sloboda rada i pravo rada zaštićeni krivičnim odredbama? Formalno jesu, suštinski nisu. Zašto? Zato što se u liberalizaciji propisa o radu i radnim odnosima otišlo ispod svake mere, pa praktično sudija nema šta ovde ni da primeni. To je naš problem.

Pod pritiskom nekih sa Zapada nama se sugerira poseban pogled na ova ipak dva najvažnija krivična dela protiv časti i ugleda, a tiču se uvrede i klevete. Kada bi stvarno postojala efikasna zaštita, a mislim da je to član 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, gde postoji mogućnost da se tužbom traži naknada nematerijalne štete zbog povrede ugleda, dostojanstva i uopšte slobode ličnosti, onda verovatno ova dva krivična dela ne bi ni smela da postoje, jer su klasičan primer tzv. verbalnog delikta koji ima poprilično dodirnih tačaka sa slobodom mišljenja, izražavanja svojih stavova itd.
Međutim, velika poplava nezavisnih medija dala je za pravo svakom piskaralu koje stavi notes u džep i stavi hemijsku olovku, zakiti se sa hemijskom olovkom, da bude ne samo novinar, a neki i dalje smatraju da su novinari društveno-politički radnici, nego i da bude neko ko je kompetentni kritičar, tako da nam se u javnosti, pogotovo u medijima, javljaju ljudi koji su serijske mašine za uvrede i klevete.
Ima ih u politici, na svim stranama, ima ih u nevladinim organizacijama, ima ih u tzv. grupaciji nezavisnih eksperata, stručnjaka, ljudi koji kreiraju javno mnjenje, pa ima ih i među agencijama koji medijski osmišljavaju ovaj naš svakodnevni život.
Očigledno da umesto onoga što bi, ako mogu tako da kažem, bio moral i normalni tok događaja, neki kodeks, da li pisani ili nepisani, nije ni bitno, ali nešto što se zasniva na ukusu, što bi dalo nekih rezultata, mi imamo potpuno obrnuti proces, tako da mogu neki u novinama da budu i "stoka repata", "bez repata", mogu neki da budu sa bradom, oni koji podsećaju na one zbog kojih se donosi odgovarajuća rezolucija, može sve i svašta kod nas. Može više puta ponovljena laž da postane istina, pa sad ti dokazuj da to nije tako. Verovatno u ovim uslovima, kada ta demokratska očekivanja nisu zaživela, kada se taj kodeks svodi na moj interes, jer ukoliko ja imam interesa, onda je to prihvatljivo, ukoliko ne postoji interes, onda to nije civilizacijski.
Otprilike, u toj dobroj meri kojim rečima šta može da se opiše, koristi se jedan princip - šta je to civilizovano, pa se onda za primer koriste dva plemena. Kada jedno pleme pitaju – šta je po vama civilizovano, oni kažu – kada mi pređemo preko brda, zapalimo ono selo, pobijemo muškarce, otmemo žene i ovo doteramo sve kod nas kući. Onda kažu – šta nije civilizovano? Nije civilizovano kad oni dođu preko brda kod nas, pa nam popale ovde, pobiju muškarce i odvedu sve naše žene.
Po tom kriterijumu kod nas ide dijalektika između uvrede, klevete, istine, laži i svega drugog. Vi znate da već mesecima pričam da neko treba i državu da zaštiti od tih kvaziistinoljubaca. Verovatno su nam još potrebna ova krivična dela, verovatno ne sa sankcijom u smislu kazne zatvora, ali sa nekom značajnijom novčanom kaznom.
Skrenuo bih vam pažnju na jednu pojavu. Pošto postoje neki razlozi koji su zakonom propisani, gde nema krivične odgovornosti, iako suštinski postoji delo i uvrede i klevete, a to je ukoliko se radi o ozbiljnoj kritici, političkom nastupu, naučnom radu, stručnom radu, umetničkom delu itd., sada vi meni objasnite, gospodo poslanici, u kom kontekstu nastupaju Nataša Kandić, Biserko, Vučo, Borka Pavićević i da ne ređam ove paradigme beogradskog "kruga dvojke".
Da li Nataša Kandić nastupa u ime struke? Kakva je kod nje struka? Plaćenik Karle del Ponte, sa onim Vojinom Dimitrijevićem. Da li njena kritika može da bude nešto ozbiljno? Ne može da bude ozbiljno kad ne sagledava i jednu i drugu stranu, nego samo jednu stranu. Da li je ona političar? Nije političar, ne učestvuje na izborima. Da li je njena kritika akademska? Nije, kao što ni moja kritika ne može da bude akademska. Zna se, akademskom kritikom se bave ljudi koji se bave naukom, pa naučno sagledavaju problem.
Kako ona sagledava problem? Ona problem sagledava samo medijski, po sistemu da se mentalno izokrene sistem vrednosti, kako bi se ovde nanela što veća šteta. Nema drugog. Evo i sada kad je primila one ljude koji traže svoje nestale na Kosovu i Metohiji, njen odgovor je bio – napisaću neko srpsko ime i prezime, ali u knjizi koja će za tri godine da se izda.
Mi stvarno postavljamo pitanje gde je kraj uvredama i klevetama? Ako neko misli da brana protiv uvreda i kleveta putem medija i štampe postoji u Zakonu o javnom informisanju, veliku grešku pravi. Korać je sve uradio da taj zakon ne liči ni na šta. Kakva je praksa naših sudova? Katastrofalna. Zašto? Zato što znaju da postoji spor da li ova dela kao verbalni delikti i dalje treba da budu u našem krivičnom zakonu i ukoliko se i upuste u ocenu, a vi znate tu specifičnost kod krivičnog dela klevete, gde tuženi dokazuje istinitost svojih tvrdnji, gde se novinari zloupotrebljavaju da putem izveštaja sa konferencija za štampu ubace nešto sa nekom igrom reči, onda imamo situaciju da onaj koga opletu po novinama ili na medijima teško da može u javnosti da spere tu ljagu koja je njemu naneta. Da li može da uspe u parničnom postupku? Teško da može da uspe.
Onda se postavlja pitanje čemu ovi članovi, pogotovo ova dva, oni su ključni za ovu glavu, čemu ova dva krivična dela kada faktički nema zaštite. To je ono što rekoše – demanti je kada skupljate ono perje, a sa "Beograđanke" ste ga prethodno pustili da odleti.
Tako čovek dobije i rođenog brata, iako je jedinac, pa onaj koji je rekao nešto kaže: "Ne, to nikada nisam rekao, to je novinar napisao", pa se posle tri godine vođenja postupka pojavi novinar i kaže: "Jesam to napisao, nije to rekao okrivljeni", a samo zbog toga što je to zastarelo krivično gonjenje za novinara, a u međuvremenu se ne zna ko je novinar.
Dosta je više tih igara koalicije pojedinih advokata i pojedinih sudija, koji se nalaze u jednom organskom jedinstvu kako da se taj prljavi posao uradi. Znate, nekom je kuća, auto, nameštaj velika vrednost, ali postoje ljudi kojima ugled i dostojanstvo predstavlja nešto što ne može materijalno da se izrazi. Ti koji nasrću i koji žele da kreiraju, oni tačno znaju šta najviše pogađa određenog čoveka i zato kreću na ugled i na dostojanstvo, da se čovek dezavuiše, da se izbaci iz ravnoteže, da se dovede u situaciju da mora da se pravda, ni kriv ni dužan mora da se pravda.
Samo ću da vas podsetim, u vreme "Sablje", neću da govorim imena, trenutno nisu tu, ali poslanici su, zbog navodnog prisluškivanja, kombinacija i ko zna čega - "SRS je fašistička stranka", taj Orlić i kompanija... Kakva je zaštita Srpske radikalne stranke, pošto i ona ima dostojanstvo, pošto i njeni članovi i simpatizeri imaju ugled i dostojanstvo? Kakva je zaštita protiv Dušana Mihajlovića? Sve živo je oklevetao u Srpskoj radikalnoj stranci. Kakva je zaštita? Nema zaštite, ne postoji, puj pike ne važi.
Kakva je zaštita Tomislavu Nikoliću, Nataša Kandić ga je oklevetala. Da li je sud pružio zaštitu? Ne, ne sme niko da pokrene postupak protiv nje, iako 110% populacije Srbije zna da je izrekla najgore laži što mogu da se izreknu.
Zašto terate ljude da se ponizno javljaju sudu radi zaštite nečega što im po prirodi stvari pripada? Ko to štiti vaše dostojanstvo? Ako mi u ovoj zemlji ne zaštitimo ugled i dostojanstvo, zašto se onda čudimo što neko sa strane o nama još uvek ima neka razmišljanja da smo divljaci, primitivci itd. Ta slika ide odavde. Očigledno da taj kodeks, neke moralne vrednosti postoje, ali da li su to prave moralne vrednosti, to je drugo pitanje.
Gde je kraj? Da se ovim zakonom to suzbije, svede na neku podnošljivu i normalnu meru, da svako odgovara za javno izgovorenu reč, ne u smislu kombinacije - kupus gleda, meso vadi. To kod nas ne može da se uspostavi ovakvim zakonom, što u suštini nije toliko loše, ali sa ovom praksom koja postoji u našim sudovima, koliko je samo sudija napredovalo zbog toga što je žmurilo na ove odredbe. Znam pet sudija koji su napredovali samo zbog toga što su doneli presudu kojom nisu pružili zaštitu. Oni dobro znaju šta su uradili. Oni dobro znaju da su morali da pruže zaštitu. Čak se posle pet godina izvinjavaju, jeste, sve je u pravu, ali neko je napredovao, otišao, sudija okružnog suda.
Sada on dalje deli pravdu. On je moralna ličnost, a onaj ko je tražio zaštitu nije dobio zaštitu. Zbog čega? Zbog zakona? Ne, zbog toga što ne pripada nekome.
Ako hoćete ove članove da primenjujete, stavljajte ih u zakon. Ako mislite da bude sudska praksa, kako je sada, nemojte džabe da trošimo pare.
Rekao sam, što se tiče parničnog postupka, imovinsko-pravne zaštite, budite sigurni da ne postoji. Ko je dobio neke parnice? Na prste možete da izbrojite te parnice. Dobio je Aleksa Đilas, još neko. Mi vodimo protiv Vujice Spasovića postupak za naknadu štete. Svašta je lupetarao po svojim novinama. Ne sme sudija da završi postupak, jer se plaše nevladinih organizacija. Jer, kada to sedne na B92, Studio B i redom, kada krene, kao prava furija krene.
Zašto niste pustili zaštitu akademiku? Na promociji knjige su hteli da ga linčuju. Gde je bio državni tužilac? Da li treba da padne krv da bi pružio zaštitu? Vodite računa šta radite.

Mislim da je ovim amandmanom htelo da se... Očigledno je to grupa poslanika, nije samo jedan poslanik podneo amandman, nego veći broj poslanika zastupa ovaj stav i mislim da bi ministar kao predstavnik Vlade morao da izađe da nam objasni sve ovo. Morate da kažete da postoji veza između člana 191. i člana 389 - trgovina decom radi usvajanja. Morate da objasnite, jer posle ovih reči proizilazi praktično, poslanici se trude, a vi ćutite, kao nije pokrivena cela ta oblast.
Očigledno, u članu 389. se nalaze organizatori jednog udruženja, jedne mašinerije koja vrši poseban tip krivičnih dela.
Mora da se kaže zašto to pravno-tehnički ne može da ide u član 191, već je sadržano u članu 389, ako sam ja dobro protumačio član 389, a možda je i član 388.
Mislim da je prilika da se popriča o tome, mislim da je nemoguće da se ovo delo, pa bio to član 191. ili član 389, slučajno izvrši, da izvršilac bude samo jedan čovek. Mislim da tu mora da stoji neka grupa koja je manja, jedan lanac, nije to klasična zavera, to je tip zločinačkog udruživanja, organizovanog zločinačkog udruživanja, jer postoji cilj da se vrše određena krivična dela, da se deca oduzimaju od pravih roditelja. Dakle, nije bitno formalno-pravno tehnički na koji način, ali da se ta deca daju nekima i verovatno je to plaćeno sa nekom materijalnom naknadom ili nekim bogatstvom.
Mislim da je ovo obuhvaćeno, jedno i drugo, a sada je stvar tehnike kako se to izražava. Naravno, član 389, daleko su teža krivična dela, međutim, ovde može da stvori zabunu da član 191. ne ukazuje na udruženje. Mislim da se oni s pravom plaše da neko isključi odgovornost po članu 389. pa dođe do člana 191. koji mu je verovatno malo lakši i ja mislim da je u znak protesta, jednostavno, iz straha da se ne pokrije cela oblast došao ovaj amandman. Znači, iz straha da se ne pokrije ta oblast je došao taj amandman.
Vidite ovde u članu 191, po amandmanu, to su izuzeci gde je i podstrekavanje kao oblik saučesništva u užem smislu inkriminacija. Po pravilu, podstrekač, da ne pričam o tim teorijama akcesornosti, jer vrlo su retki slučajevi kada podstrekač samo za čin podstrekavanja, pa bez obzira da li je delo učinjeno, odgovara, jer tu teorija akcesornosti maksimalno dolazi do izražaja. Sada je prava rašomonijada u krivičnoj materiji i sve i svašta se brka, gde stičem utisak da su ljudi iz straha podneli ovaj amandman da ne bi ostalo nešto kao pravna praznina.
Vi treba da odgovorite zašto ne prihvatate ovaj amandman, čime je ovaj tekst pokriven, članom 389. ili nije, i da se da neki prostor ako postoji još neka šupljina da ne bi to zloupotrebili neki. Hvala.