Gospodine ministre, na vreme sam vas upozorio da budete oprezni kada pričate o suverenosti i suverenitetu. Na vreme sam vas upozorio da ovaj početni princip, sadržan u stavu 2. člana 1. Predloga zakona, remeti normalni tok stvari koji bi morao da bude prisutan u zakonu, i vidite, ovaj amandman koji smo podneli na član 4. takođe u stavu 1. ima Svetsku trgovinsku organizaciju.
Postoji osam principa, zna se kada država može da uvede neka ograničenja, kako se obaveštava itd. Povodom ove vaše bajke o Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU, verovatno najveći broj građana zna da mnoge države, pa čak i giganti imaju problema sa Svetskom trgovinskom organizacijom. To je asocijacija koja je pod apsolutnom dominacijom SAD, gde preko tih liberalnih metoda u trgovini, u suštini oni štite svoje tržišne pozicije. Pet najvećih američkih naftnih kompanija drži 68% ukupnog prometa, tržišno učešće je ogromno.
Podsetio bih na jedan primer, vi ste to zloupotrebili u propagandne svrhe ove vlade, mislim da je to bilo pre pola godine, kako je EU zaključila sa nama Sporazum o slobodnoj trgovini tekstila, konfekcije itd. Zaboravili ste jednu stvar, da je Svetska trgovinska organizacija četiri meseca pre toga donela odluku i omogućila Kini da slobodno izvozi tekstil u Evropu. Zašto? Postoji interes.
U zapadnoj Evropi više nema one serijske konfekcije, sve to ide na istok, oni više nemaju interes za to. Ne računam one velike modne kuće koje imaju neku količinu robe koja ima specifične kupce, tako da ne postoji neki veliki interes. Tajvan, Kina, jeftina radna snaga, konfekcija džabe. A ovde ste se hvalili da će se toliko razviti naša tekstilna industrija.
Videćemo na kraju godine statistiku. Mislim da neće biti ni 50% od vaših očekivanja. To je vaše očekivanje, imate pravo na to mišljenje, jer je naša tekstilna konfekcija jednostavno pukla i džabe što je neko otvorio tržište kada nema šta da se izvozi, nema robe zato što je tržište otvoreno, naše tržište je na tacni dato.
Bilo koju robu da uzmete, nemamo više proizvođača. Nemamo proizvođača bele tehnike, nemamo proizvođača televizora. Radi se o trajno-potrošnim dobrima, sa rokom upotrebe 10 godina itd.
Znači, na jednom primeru se videlo kako to funkcioniše. Da vas podsetim na neke sitnice. Moramo da se uklapamo u ta pravila. Evo i ministar odbrane Amerike se uklapao u ta pravila, osamdesetih godina nudio je Sadamu Huseinu hemijske otrove protiv Kurda i Iranaca, sve novine pišu o tome.
Evo ga Dik Čejni, prisutan je u Iraku zato što zastupa veliku naftnu kompaniju. Znam ime, nego slabo baratam sa tim engleskim, odvratan mi je i neću da glumim Vuka Draškovića sa meksikanskim akcentom. Možda vi ministre ne znate, obavestite Vojislava Koštunicu ko je napravio vojnu bazu "Bondstil" – privatna firma koja radi sa Pentagonom, koja ima svoj strateški interes.
U Americi se vodi rasprava da li je Džordž Soroš jedan dolar pošteno zaradio. Nema ga, počevši od Malezije pa naovamo. To je to uklapanje koje pledirate, a pri tom ovaj koji je suveren na nekoj teritoriji ima vrhovnu vlast i od njegove volje sve zavisi.
Vidite i sami kako su ta pravila rastegljiva. Ne odgovara vlast u Srbiji – uvode se sankcije. Odgovara vlast – dozvoljava se trgovina, ali se drže pare na privatnim računima Mlađana Dinkića, one pare sa Kipra itd.
Pročitajte šta piše Borka Vučić skoro u novinama, naše pare Beogradske banke u Americi blokirane, i to devizna štednja građana. Radi vašeg saznanja ministre, obavestite Vojislava Koštunicu. Bivši ambasador Amerike u Jugoslaviji, Lorens Iglberger, bio je direktor Ljubljanske banke Njujork u godinama raspleta, pokradene pare iz Srbije. U to treba da se uklapamo. Nećemo ministre u to da se uklapamo, nemojte da nas terate tamo, nećemo da idemo.
Da se vratim na ovaj amandman, jer ako treba više puta ću da izađem da vam objasnim, imam konkretno sve, koja bankarska grupa, da vam ne pričam.
Valjda ćemo u nedelju da pričamo o Kosovu i Metohiji, pa da kažemo gde je Suroji, kojoj interesnoj grupi pripada, gde je Kisindžer, ko zastupa vojni lobi, ko zastupa naftni lobi, ko deluje na medije, pa ona advokatska kancelarija koja radi ovde.
To mora građanima da se kaže, a ne da se kaže da je potpredsednik bio bolestan, morao je da digne nogu u vis zbog krvotoka, pa mu došli na pregovore. Ozbiljne se stvari dešavaju. Ovim građanima neko treba da odgovori zašto su ostali bez posla, kako je njihov rad postao bezvredan, kako da obezbedi egzistenciju. U Srbiji, i kada rodi i kada ne rodi, seljak nastrada.
Vi kažete – nije dobro što šaljemo te signale. Ne šaljem ja njima signale, nego oni meni šalju. Oni nama zvone i kažu – aman ljudi, hoćete li da prekinete ovo, nemamo posla, ne radi se ništa. Ovaj mafijaš kupio ovu firmu, ovaj ovu, ovaj na šest rata kupio ovo, Karić ne zna da li je državljanin Kosova i Metohije, Peći, Srbije, Kanade, Engleske. Zbunjuju se ljudi.
Sada se mafijaši bave politikom. Da ne bih otišao u zatvor – Pokret snaga Srbije, a da ovaj ne bi otišao da se leči od narkomanije, on Liberalno-demokratsku frakciju. To mora da se kaže građanima. Ovaj član se odnosi na ograničenja. Dobro je da postoje neka ograničenja, da ne može sve da bude na izvol'te.
Moraju neka ograničenja da postoje. Kada dođemo na teren ograničenja, pozivam sve iz onoga DOS-a, koji su pričali o pozitivnim tokovima, liberalizaciji spoljnotrgovinskog prometa. Treba da dozvolimo da sve bude slobodno. Tako su radili nekoliko godina.
Gde su fondovi? Gde su rezerve? Gde su materijalni bilansi? Uvozili smo pšenicu. Gde je tu stabilna politika? Kakve koristi ima država od Milosavljevićeve Privredne komore – ova komora što savetuje ovog neinteligentnog predsednika? Kakve to koristi imamo? Gde su naši bilansi? Kako se formiraju? Ko vrši kontrolu ovog zakona? Svakodnevno ga vrši carina, jel' tako ministre. Carina ga svakodnevno kontroliše, ako je u pitanju robni kontingent, robne količine, itd. Finansijski aspekt, u drugoj ruci Narodna banka Srbije, ide preko banaka, sve smo pustili na izvol'te.
Vi izađete, nemam ništa protiv vas, neko od članova Vlade, ili ovi Trpkovići, Anđelkovići, ne ovaj Anđelković, nego onaj, pričaju. Pričaju ljudi koji u životu ništa nisu napravili. Ništa, kao onaj Šumarac, bivši ministar građevine, nije projektovao ni garažu.
Pričaju slatkorečivo, pa još dođete u Evropski pokret, pa ekonomisti, nevladine organizacije, eksperti, pa se pojavljuje ovaj Medojević. Pitajte ga šta je napravio u životu – on je mašinski inženjer, a bavi se ekonomijom. Šta je napravio? Napravio je samo fabriku.
Kada sednete da razgovarate o poslu, prvo pitate za referencu. Kada je u pitanju građevina – referenca; kada je u pitanju neki posao – molim vas, da vidim kakav je vaš promet bio, sa kojim firmama ste radili, koliko imate spoljnotrgovinskih poslova – 10 miliona dolara, pa naviše; koliko imate poslova od 100 miliona dolara?
Nemojte kao Đinđić, on je rekao – milion tona pšenice je izvezeno. On ne zna kolika je ta količina. Bilo je 100.000 tona, a neko je dodao nulu i eto milion. Posle ga Čavlina brani ovde da ga ne osude. Ne može tako. Posao moraju da rade ljudi koji znaju da rade taj posao; znate li koji je to posao – 100.000 tona da se skupi, da se dotera, ukrca, tu je čitava nauka. Ljudi ne znaju šta je posao, licitiraju, pričaju neke stvari.
Ovim amandmanom, naravno podržavamo ta ograničenja, ali ograničenje stupa na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", osim ako je ovim zakonom drugačije propisano, s obzirom da ste u ovom stavu propisali rok od 30 dana. Verovatno vam je jasno zašto smo tražili da, ako se propisuje neko ograničenje, ono stupa odmah na snagu, jer onaj ko dođe prvi do informacije da će biti neko ograničenje, on je završio posao.
Ako u zakonu stavite da ograničenje stupa na snagu u roku od 30 dana ili 30. dana od kada je ograničenje obznanjeno, objavljeno, onda od tog ograničenja nema ništa.
Jednostavno, ovo je amandman iskustva. Oni koji su pisali ove amandmane i životne potrebe, da se zaštite naši robni fondovi. Vodite računa, bez zaštite robnih fondova koji treba da obezbede prehrambenu, proizvodnu i svaku drugu sigurnost građana koji žive na teritoriji Republike Srbije nema posla, nema života.
To se očekuje od svakog ko vrši vlast. Lep – nije lep, pametan – glup, nije bitno, ali se od njega očekuje da obezbedi sigurnost. Zato smo za ta ograničenja, jer znamo kakva je naša praksa. Znate ove koji su na izvoru informacija, a znate pogotovo ove koji su instalirali svoje ljude u vašim strankama i u ministarstvima. Karić svuda ima po trećinu: trećina Vrhovnog suda, nešto malo u policiji, carini, bankama, ministarstvima; dobija sve informacije. Ovi Tadićevi i Čedini imaju svoje gde god hoćete. Za čas ode informacija, to se sve pripremi i završi se posao.
Nemojte, kao što se povodom prethodnog zakona jedan od poslanika ovde hvalio – imamo zakon. Nama je potreban zakon, potrebno nam je sprovođenje. Nama je potrebno da to što imamo, bude u skladu sa Ustavom. Mada mi nije citirao član 66. i 67.
Sledeći put, neka podnese amandmane kada se pojavi takva situacija.

Nećete zameriti ako u komentaru ovog amandmana na član 17. stav 2. dohvatim i ove amandmane, pošto ima još dva-tri koja se tiču člana 17, samo su različiti stavovi u pitanju, ali to je ipak jedna celina.
Pre nego što krenem na to, zamolio bih ove iz poslaničke grupe G17 plus da odrede predstavnika da ode do Zemuna, do prostorija SRS, u hodniku imamo izložene knjige, pa kupite knjigu: "Šta uze levica da ne zna desnica".
Tu se nalazi stenogram Anketnog odbora povodom stare devizne štednje iz Savezne skupštine, mislim da je maj 1994. godine i tu je odgovor na sva pitanja šta je bilo sa starom deviznom štednjom i ko je odgovoran za staru deviznu štednju. Kada budete pročitali knjigu, izađite ovde i kažite da li tu ima SRS. Vašu neinformisanost poneki put ne možemo da tolerišemo.
Tamo je sve lepo napisano. I vaš prijatelj Dušan Vlatković se tamo preznojavao kada je objašnjavao šta je i kako je radio. No, da se vratimo na član 17. To je glava 2 – količinska ograničenja, tiče se raspodele kvota.
Nema tu neke velike principijelne razlike između kvota i kontigenata. U suštini, to se svodi na isto. Moram da kažem da ovo što ste naveli u stavu 6, gde kažete: "Vlada može da propiše bliže uslove za raspodelu kvota", u članu 17. i u svim drugim članovima koji se na neki način tiču toga, morate jasno da izrazite na najobjektivniji mogući način merila i kriterijume za raspodelu ovih kvota.
To vam pričam na bazi iskustva, jer sam imao i konkretnih problema, pošto sam 1998. godine radio ovaj posao. Kraj te godine završen je sa 1,4 milijardu maraka, kasnije su neki iz JUL-a to oteli i 1999. godine napravili samo 50 miliona, a nas su optužili da smo probili bilanse. To stoji u arhivama, videćete.
Vrlo lako može da se napravi dobar posao povodom ovoga, ukoliko postoje objektivni kriterijumi. Zapamtite ministre, ovde ima nečega, ali objektivnost fali. To mogu da vam kažem na bazi nekog svog ličnog iskustva.
Konkretno, amandman poslanika Lalića odnosi se na stav 2. gde se predlaže da se posle reči "kvota" doda tekst koji glasi – "prvo licima kojima ranije nije dodeljivana kvota" itd. A odmah da vam kažem, u praksi ovo može da bude promašaj.
Javi se čovek i dobije kvotu, a nikada nije radio taj posao. On obezbedi kvotu i proda je, da pojednostavim. Ali, može da se desi da onaj ko je ranije češće dobijao kvotu ostvari i monopol.
Ministre, imao sam problema sa monopolom, bio sam i u Antimonopolskoj komisiji, izigravao nekog šerifa kao ministar, proganjao, pa sam se svima zamerio i umesto da gone onih 500 ljudi koje sam stavio na krivičnu prijavu, došle vaše demokrate pa one gonile mene, ali neću taj deo, to je u nekom postupku pa da se ne mešamo u rad nekih drugih organa. Znači, objektivni kriterijumi.
Dalje, na bazi tih objektivnih kriterijuma, na bazi nečega što uzima u obzir i kriterijum sezonu, jer se ne rade svi poslovi tokom cele godine, neki su sezonski, nešto je na režimu kvote pa je vezano za to itd.
Slažem se sa idejom raspisivanja oglasa, da se prijave zainteresovani, ali na početku današnje tačke dnevnog reda rekao sam vam da će biti veliki problem što ovaj zakon mora da se donese u paketu sa zakonom o deviznom poslovanju. Kasnije ste propisali neke rokove da neko iskoristi kvotu, godinu dana itd. Mi imamo sledeći amandman gde tražimo da to bude šest meseci. Verovatno ste shvatili da ga treba prihvatiti.
Ukoliko vi, kao ministar koji je ovlašćen za ovo, nemate uvid u platni promet koji je vezan za ovaj posao, onda nemojte da ga radite. Možete da mi pokažete tačku i stav i da mi kažete da ima, ali nema ministre, zapamtite.
Onaj ko konkuriše za kvotu mora da dokaže da je sposoban da taj posao uradi, da ne bi istrošio neko nepotrebno pravo i mora da dokaže da raspolaže tom robom, ukoliko je u pitanju izvozni posao. Moraju obezbeđenja, garancije, sve do tančina mora da postoji. Ako mislite da vam stav 6. ovog člana dozvoljava da podzakonskim aktom obezbedite, odnosno propišete dokumentaciju i dokaze kojima se dokazuje, grešite, ministre. Ovde se radi o kvoti. Sve mora da bude u zakonu.
Ukoliko toga nema u zakonu, onda vi i Vlada preuzimate veliku odgovornost, gde će svako moći da vas proziva da ste namerno kao kriterijum i merilo postavili nešto što odgovara Đoki, a kod ove robe – nekom drugom ili trećem.
Zato sam i rekao na početku, ovo se promenilo krajem 2000. godine. Došlo se sa tim kvotama, jer se računalo da su ranije kontigenti bili loši. Bili su godišnji, tromesečni, sve i svašta se dešavalo, pa je Boriša imao "fioku" za Sportsko društvo "Partizan", to znate, odnosno svi koji su radili spoljnu trgovinu znaju za taj posao. To je jedan od oblika spoljnotrgovinskog posla, gde se određuje količina i roba koja ima taj režim.
Da bi to bilo objektivno, i kako vi volite da kažete, transparentno, sve te uslove, kriterijume i merila morate da smestite u zakon. Samo neka tehnička pitanja ostavite za podzakonski akt. Ne znam da li ste me razumeli.
Zašto vam ovo pričam? Apsolutno sam svestan činjenice da ne možete u tančinu da propišete sve, jer postoji različita roba kojom se trguje. Za neku je potrebna garancija, za neku ispitivanje kvaliteta, pa dokaz o kvalitetu, dokaz o poreklu itd.
Verovatno znate, za sve poslove koji idu prema Rusiji traži se dobra dokumentacija o poreklu robe. Ne žele više Rusi da kupuju robu iz Srbije, a ona je poreklom iz Slovenije ili Hrvatske. Vraća se roba. Stoji na carini u Rusiji. Neće da prime takvu robu, jer ne prihvataju da se zloupotrebljava Sporazum između Ruske Federacije i Savezne Republike Jugoslavije o specijalnom režimu.
Znači, sve amandmane koje smo podneli, a tiču se člana 17. imaju za cilj da se naprave što objektivniji kriterijumi i u okviru kriterijuma, merila.
Znači, na bazi merila se utvrđuje neki prioritet. Jedno merilo, drugo merilo, kao svako bodovanje – bodovanje za stan, za platu, bodovanje za ovo, za ono.
Onaj ko se javi, da unapred zna šta ispunjava, koje uslove ispunjava, koliko će da dobije bodova i da li će na objektivan način da dođe do prioriteta, jer su svi ovi kontigenti ograničeni. Negde su stotine, negde su hiljade tona neke robe. Prihvatili ste princip tzv. robnih kvota. Hvala.

 Sada ste me stvarno razočarali. Video sam da uopšte ne shvatate ove stvari.
Ministre, evo o čemu se radi. Sada ću da vam pročitam šta ste vi napisali u stavu 2: "Kvote se dodeljuju prema redosledu prijema zahteva za dodelu kvota, u roku koji ne može biti duži od 15 dana od dana kada je podnosilac zahteva podneo propisanu dokumentaciju". Je l' tako?
Šta tražimo da se promeni?
U stavu 2. posle reči "kvota" dodaje se tekst koji glasi – "prvo licima kojima nisu ranije dodeljivane kvote".
Malopre sam vam rekao da se možda ovo što smo napisali zasniva na nekoj pravdi i pravičnosti, a da u praksi bude sa negativnim rezultatima. Ali, zato vam tvrdim da ovo što ste napisali znači da će ispred Ministarstva da dežura jedan, koji će da podnosi zahteve za svoju klijentelu i uvek će da ima hronološki datum pre bilo kog drugog.
(Milan Parivodić, sa mesta: Imaćemo malo kvota.)
Nemojte da menjate temu. Kažete – "imaćemo malo kvota". Malopre ste nas kritikovali kako nemamo objektivne kriterijume. Zašto sad menjate temu? Ako pričamo o žabama, da pričamo o žabama.
Kažem vam: objektivni kriterijumi; vi kažete: "imaćemo vrlo malo robe na režimu kvota". Imaćete malo robe na režimu kvote i kad postoje i kad ne postoje objektivni kriterijumi. Ja vam pričam o objektivnim kriterijumima.
Nisam vam rekao da ti objektivni kriterijumi treba da idu u sitna creva i da to bude u količini od 80 članova. Ne, nego sam vam rekao, dajte nešto objektivno kao načelo, kao princip, a merila unutar toga razradite podzakonskim aktom. Vi mene uopšte niste shvatili.
Rekli ste, u stavu 6: "Vlada može propisati bliže uslove za raspodelu kvota". Da li razlikujete šta je uslov, šta je način, merilo, kriterijum? To su različiti pojmovi, ministre.
Uslovi se propisuju zakonom. Pročitajte Ustav Republike Srbije. Princip na kome se zasniva naš Ustav, način ostvarivanja nekih prava i sloboda, može da se uredi zakonom.
Meni se sviđa vaša ideja da podzakonski akt donosi Vlada, a ne Ministarstvo, ali ne uslove, nego samo ta merila unutar kriterijuma.
U članu 17. napišite objektivne kriterijume, kada čovek pročita zakon, da kaže: da, traži se to, mogu to da ispunim.
(Milan Parivodić, sa mesta: Koji su to kriterijumi osim ovih koje ste naveli kao kriterijume?)
Gospodine ministre, mi smo opozicija. Nemojte od opozicije tražiti da vam piše zakone. To ne bi bilo logično. Mi smo napisali 10 zakona i dali ovde, vi kažete, ne mogu da dođu na dnevni red. Sada ste jedini ministre, koji kaže: e, napišite, pa ćemo da vidimo šta je. Nemojte tako.
Mi smo amandmanima pokušali malo to da popravimo. Jedan ste već prihvatili, kako ste malopre rekli, sa godinu dana na šest meseci. Znači da nismo baš toliki duduci da ne znamo ovu materiju. Znamo mi vrlo dobro ovu materiju.
Hteo sam da vam pomognem, da vam ukažem, zbog vas, zbog Vlade, zbog carine, zbog onih koji će da se nađu u redovima. Nekada su ljudi posao završavali, imali agencije koje dođu, nekog svog tamo proguraju kroz šalter, on dobije pečat i prvi završava posao.
Nismo još došli kod naoružanja. Nismo došli kod režima dozvole. Svaki režim spoljnotrgovinskog projekta ima nekih svojih specifičnosti, pa se tačno zna zašto je nešto na režimu slobodno, zašto je nešto kvota, a zašto je dozvola.
Svaki od tih oblika pojedinačno ima svoju premisu, ima svoje opredeljenje zašto je tamo. Niste stavili da bude slobodno, nego ste rekli za neke količine, neku robu – ići će na kvote. Zašto? Postoji interes države da se ne ugroze bilansi. Gde postoji režim dozvole? Gde su opasne stvari, naoružanje, itd. Znači, ima nekih principa.
Samo smo hteli u okviru kvote da vam skrenemo pažnju, dajte što objektivnije kriterijume, bez obzira da li će biti pet proizvoda, 10, 20, ili 200 na režimu kvota. Hvala.

Član 13. Predloga zakona odnosi se na nužnu odbranu. Mi smo podneli amandman, gospodin Lazar je to podneo u ime SRS, jer se ne slažemo sa ovom novom inovacijom pojma nužne odbrane. Predlagač smatra, traži da se pre svega promeni stav 2. i 3. ovog člana.
Stav 2. glasi: "Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili od dobra drugoga odbije istovremeni protivpravni napad".
Kao što ste videli ovde je pravo na samopomoć vezano za dobro. Širim tumačenjem kao dobro može da se smatra i život i čast i dostojanstvo i neke materijalne vrednosti, ali radi prakse i radi navike koja već postoji mi smatramo da su već postojeće definicije i nužne odbrane i krajnje nužde sasvim solidne i prihvatljive.
Mi prvim delom našeg amandmana tražimo da se vrati ova definicija na onu postojeću, ali istovremeno tražimo da se u stavu 3. izvrši korekcija za slučaj prekoračenja nužne odbrane, kada napadnuto lice sa mnogo većom silom uzvrati, pa dođe do svojevrsne promene položaja između ta dva lica, onoga koje je napadnuto i onog koji vrši napad, pa se u krajnjem slučaju mnogo veća šteta manifestuje kod primarnog napadača. To je taj svojevrsni oblik prekoračenja nužne odbrane.
Takođe tražimo da se u stavu 3. izvrši korekcija. Stav 3. ima dve rečenice – učinilac koji je prekoračio granice nužne odbrane, može se blaže kazniti.
Druga rečenica – ako je to prekoračenje učinjeno pod naročito olakšavajućim okolnostima, učinilac neće odgovarati za prekršaj.
Mi tražimo da tu ostane svako prekoračenje, da može da uzrokuje samo blaže kažnjavanje, jer je činjenica da svako prekoračenje po samoj definiciji prekoračenja nužne odbrane pojavljuje se neuporedivo veća sila radi otklanjanja napada od intenziteta samog napada.
Na taj način je sasvim opravdano da napadnuto lice bude eventualno blaže kažnjeno za slučaj prekoračenja, a, ne, nikako da bude oslobođeno odgovornosti samom činjenicom što se stvara u stavu 3. prezumpcija da ne postoji prekršaj.
Stvarno je čudno da ovo nije prihvaćeno, jer ovo što mi našim amandmanom zahtevamo kod ovog člana i kod sledećeg člana koji se odnosi na krajnju nuždu je samo preciziranje, nešto što su teorija i praksa odavno prihvatili.
Postoje brojna rešenja, stavovi sudske prakse, te smatramo da to treba da se zadrži u novom zakonu, da nema potrebe da se menja i da se ide sa nekim novim definicijama koje mogu da stvore veliki problem u budućoj praksi. To je svrha ovog amandmana.
Ovo malo poslanika pokušavam da ubedim da je tekst amandmana bolji od teksta predloženog člana i samom činjenicom ako se pojednostavi to je slučaj narušavanja javnog reda sa, recimo, upotrebom fizičke sile gde na ulici neko lice napadne i onda prirodno pravo svakog čoveka je da se brani, da zaštiti svoj fizički integritet.
On je ovlašćen da upotrebi silu samo u onoj meri koliko je to potrebno i neophodno da se otkloni taj istovremeni protivpravni napad od drugog lica, pa da li se taj napad odnosi na lice ili na dobro, u krajnjem slučaju nije toliko odlučujuće za tekst ovog člana.
Bitno je da se na ovaj način potencira pravo i neodgovornost lica ukoliko primereno upotrebi pravo korišćenja samopomoći.
Smatramo da ovo treba da se prihvati i pozivamo poslanike, odnosno pozivam prisutne poslanike da obaveste poslanike svojih poslaničkih grupa koji ovde nisu prisutni da je ovaj amandman potkovan teorijom i praksom, da je daleko bolje rešenje u amandmanu od onoga što je predloženo u zakonu, da imaju u vidu da kada je Vlada, u liku svog ministra, odgovorila da ne prihvata ovaj amandman nije dala nikakvo obrazloženje, jer jednostavno nije moglo da se obrazloži. Čime bi moglo da se obrazloži osporavanje ovog našeg amandmana? Nema čime da se ospori.
Znači, ovaj amandman možete slobodno da prihvatite, on ne zalazi u ona pitanja gde se principijelno ne slažemo, a tiče se organizacije budućeg organa koji treba da odlučuje o prekršajima.
Ovaj amandman možete slobodno da prihvatite i budite spokojni da će na bazi dosadašnje prakse, ukoliko se ovaj amandman usvoji, u tom novom tekstu ovog člana doći do realizacije boljeg rešenja od ovog koje predlaže Vlada.
Moram da vam skrenem pažnju, prema ovoj definiciji za nužnu odbranu koju je dala Vlada, (stav 2. i stav 3.) – neophodno je da se formira nova sudska praksa.
Mi u ovom trenutku nemamo potrebe za formiranjem neke nove sudske prakse, jer postojeća definicija u zakonu sa nekom malom korekcijom koju amandmanom sprovodimo zadovoljava potrebe i intencije prekršajne odgovornosti.

Član 17. Predloga zakona ima naslov: "Subjekti i uslovi odgovornosti".
Kao pandan za ovo u krivičnoj materiji to se naziva "individualna krivična odgovornost". Ovde bi trebalo da bude: osnovi prekršajne odgovornosti.
Amandmanom Momira Markovića traži se određena korekcija u stavu 5. Predlagač, u stvari, ne zna šta je pravno lice, kako se vidi iz predloženog teksta ovog stava.
U prekršajnom postupku pravno lice je odgovorno i to je, ako tako mogu da kažem, kazneni postupak gde odgovara pravno lice i, naravno, odgovorno lice u pravnom licu kao drugi vid te vrlo specifične prekršajne odgovornosti pravnog lica.
Međutim, u stavu 5. se primećuje da predlagač ne pravi razliku šta je to pravno lice u nekom redovnom postupku i šta je to pravno lice nad kojim je otvoren stečajni postupak.
Dakle, tu je razlika. Pre godinu i po dana doneli smo novi Zakon o stečajnom postupku, rečeno je tamo da se stečaj sprovodi radi ostvarivanja dva cilja: prvi cilj jeste bankrotstvo, uništenje pravnog lica da više ne postoji, uz namirenje poverilaca, ukoliko je to moguće, itd, itd; drugi oblik je svojevrsna reorganizacija, osposobljavanje pravnog lica sa različitim modalitetima.
U tom Zakonu smo propisali da poslove stečajnog upravnika rade licencirani stečajni upravnici, a kada je u pitanju društveno ili državno preduzeće, onda te poslove vrši Agencija za privatizaciju.
U čemu se ogleda problem? Problem je što Vlada predlaže u stavu 5. – ''Pravno lice koje se nalazi u stečaju odgovorno je za prekršaj učinjen pre otvaranja ili u toku stečajnog postupka, ali mu se ne može izreći kazna, nego samo zaštitna mera oduzimanja predmeta i oduzimanje imovinske koristi''.
Znači, ovo je situacija gde se konstatuje da je prekršaj učinjen pre otvaranja stečajnog postupka, kada je bilo ono redovno poslovanje ili u toku stečajnog postupka. Ako je prekršaj učinjen u toku stečajnog postupka, onda odgovara pravno lice, sa nastavkom – u stečaju. Zato se ne može reći da je pravni sledbenik onog lica, sa identičnim nazivom, samo sa razlikom što nije bilo ovih reči – u stečaju.
Zato je mnogo bolje da se ovaj stav preformuliše u smislu da je pravno lice koje se nalazi u stečaju odgovorno za prekršaj učinjen pre otvaranja ili u toku stečajnog postupka, jer ono postoji, činjenica je, malo u izmenjenom obliku u toku stečajnog postupka i da se posle reči "postupka", dodaju nove reči – "pored izrečene kazne za učinjeni prekršaj učiniocu se može izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta i oduzimanje imovinske koriste".
Znači, i pravno lice u stečaju je prekršajno odgovorno. Pošto je prekršajno odgovorno, ono može da trpi sve prekršajne sankcije.
Dakle, da se izrekne kazna i neka od ovih mera, jer da bi se napravila neka razlika ili ono bilo prekršajno neodgovorno, ono ne bi smelo više da postoji.
Ovde je činjenica da ono postoji u nekom izmenjenom obliku, jer se nalazi u jednom svojevrsnom obliku starateljstva sa strane dok se ne završi postupak bankrotiranja ili reorganizacija i osposobljavanje tog preduzeća za dalji rad, pošto se u toku stečajnog postupka raščiste uzajamna potraživanja i obaveze koje to pravno lice ima prema drugim licima, koje su nastale tokom poslovanja.
Dakle, insistiramo da i preduzeće u stečaju bude prekršajno odgovorno. Pošto je prekršajno odgovorno, ono može da trpi sve sankcije predviđene zakonom o prekršajima, znači i novčano kažnjavanje i sve ove druge mere, a ne ovo što Vlada predlaže – da mogu da se izriču druge mere, oduzimanje imovinske koristi, oduzimanje predmeta, ali ne može novčana kazna da se izrekne.
Zašto? Koji je to opravdani razlog da ne može novčana kazna?
Moguće je da na tekućem računu preduzeća koje je u stečaju budu sredstva da se naplati novčana kazna, tim pre što su ovde predviđeni prekršaji i u toku stečajnog postupka, ne samo oni koji su izvršeni pre pokretanja stečajnog postupka, nego i u toku stečajnog postupka. Verovatno za sve prekršaje pravnog lica u toku stečajnog postupka odgovara stečajni upravnik. Nema druge. Zašto bi on bio oslobođen?
Pre svega mislim na pravno lice kada kažem "on", ne na stečajnog upravnika. Stečajni upravnik bi verovatno bio odgovoran kao odgovorno lice u pravnom licu.
Ali, nas stvarno zabrinjava ovo što nemamo odgovor i stav Vlade povodom ovih amandmana. Nisu prisutni u sali oni koji kažu: vi radikali podnosite amandmane "briše se", evo amandmana koji ne traže da se briše, nego se popravlja tekst, pa opet vi iz vladajuće koalicije ćutite.
Znam, vas petnaestoro koji ste ovde uporni ne možete ništa, ali zna se i to da Vlada ima važne funkcije, važne poslove, ovo oko Kosova i sve drugo, ali mora da poštuje Narodnu skupštinu i mora da se izjasni povodom ovoga.
Nismo mi ovde na nekoj privatnoj sedeljci, međusobno se posmatramo, stavili smo prst na čelo pa mnogo razmišljamo i došli smo do nekog zaključka – i sami znate da će ovaj zakon najviše da se primenjuje.
Pogledajte samo podatke o broju prekršajnih predmeta, broju prekršaja itd, ovaj zakon se svakodnevno primenjuje.
Ovo za pelcovanje znate kako ide, od proleća pa na jesen, a ovaj zakon se svakog dana primenjuje na svim mestima na teritoriji Republike Srbije i zna se da sudija za prekršaje izriče kazne po sada važećem, a verovato za neko vreme i novi vaši opštinski sudovi za prekršaje izricaće kazne po ovom zakonu, tako da vam nije sasvim svejedno.
Ovaj konkretni član se odnosi na osnove prekršajne odgovornosti, stav 5. se odnosi na odgovornost pravnog lica, kao specifičan oblik odgovornosti. Kao što vidite, tražimo da se uspostavi ta ravnopravnost i u pogledu kažnjavanja.
Naravno, ne ulazimo u one osnove isključenja prekršajne odgovornosti jer to nije materija stava 5. ovog člana.
Molim vas, kada bude dan za glasanje vi prisutni da obavestite odsutne da pritisnu zeleno dugme povodom ovog amandmana.

Član 34. se nalazi u Glavi IV Predloga zakona sa velikim naslovom "Kazne" i počinje sa članom 28. – "Vrste i svrha kazni".
Da bi se shvatila ova intervencija, koju je gospodin Koprivica predložio u pogledu člana 34, moram kao uvod da navedem ovo što stoji u članu 28. stav 1. – "Za prekršaj se mogu propisati kazne zatvora, novčana kazna, rad u javnom interesu ili kazneni poeni sa poništenjem važenja vozačke dozvole". Ovi drugi članovi regulišu ove kazne, ali član 34. ima naslov "Kazneni poeni".
U stavu 1. se kaže: "Za prekršaje protiv bezbednosti saobraćaja na putevima zakonom se mogu propisati kazneni poeni u rasponu od 1 do 18". Kazneni poen sam po sebi, po definiciji, nije sankcija. Ne znam da li me razumete.
Recimo, prošao je kolima na crveno svetlo i verovatno u Zakonu o bezbednosti saobraćaja bude predviđeno pet ili šest kaznenih poena, sama činjenica da je naplaćena kazna što je prošao na crveno i dobio tih pet kaznenih poena, ali kazneni poeni po definiciji nisu sankcija jer ona ništa ne trpi.
Kazneni poen mu nije povukao da tog momenta plati novčanu kaznu, kazneni poen ga nije oterao u zatvor, kazneni poen mu nije oduzeo dozvolu.
Ne znam da li me razumete, kazneni poen po definiciji nije sankcija. On je uslov da kasnije nastupi neka sankcija. Zbog toga mu nije mesto ovde.
U tom smislu gospodin Koprivica je podneo amandman, znači zbog tih razloga, jer se tu nešto malo pobrkalo. Ali, s obzirom na ovu novinu, protiv koje principijelno i ne treba ništa sporiti, jer treba da se zaustavi i taj ruski rulet i te gluposti koje se dešavaju po našim putevima gde i nevini ljudi ginu i to treba sprečavati. Verovatno je ovo jedan način kako da se utiče preventivno na vozače da ubuduće poštuju pravila saobraćaja.
Ali, da biste to propisali kao sankciju jednim zakonom koji ima opšti karakter i opšti značaj, koji je osnova za sve sankcije u drugim materijalnim propisima, kada je u pitanju ova vrsta sankcija koju ste vi ovde predvideli, bilo je neophodno potrebno da na ovom zasedanju mi istovremeno raspravljamo i materijalni propis koji prati ovu sankciju – Zakon o bezbednosti saobraćaja, jednostavno, da se napravi jedna logička veza. U tom zakonu se navode slučajevi koji povlače kaznene poene.
Sada pričam napamet, verovatno veliki prekršaj je dve pune linije kada neko pretiče, pa da li to vuče jedan ili pet kaznenih poena, ali trebalo bi da vuče neke kaznene poene. Vožnja u naseljenom mestu 50 ili 60 posto više od zakonom ograničene brzine, verovatno da daje neke bodove.
U tim kaznenim poenima verovatno treba sagledati i činjenicu posledice koja je vrlo značajna, pa čak ako i lice koje je učestvovalo u saobraćajnom udesu, verovatno iz same činjenice da je učestvovao, pa makar neka bude doprinos tom udesu u smislu krivice i jedan posto povlači neke kaznene poene.
Znači, ovo što je napisano u članu 34. danas ne možemo da raspravljamo dok nemamo materijalni propis. To je prvi nedostatak.
Drugi nedostatak je da kazneni poen sam po sebi nije sankcija, jer sankcija može biti da je lišen slobode pa ide u zatvor neko vreme, sankcija može da bude da mu je zabranjeno da upravlja vozilom ili novčana kazna, ali kazneni poen ne prouzrokuje nikakvu sankciju.
Sama činjenica da on plati kod sudije za prekršaje kaznu i dobije kazneni poen i verovatno će tamo biti da se upisuje u vozačku dozvolu itd. ne prouzrokuje sankciju. Ako on ima dva kaznena poena on vozi i dalje kola. Za to što je dobio dva kaznena poena nije platio ništa.
Znači, ovome nije mesto ovde. Tu postoji drugi problem. Vi ovde idete na terminologiju da se poništava dozvola: "Ako je tokom dve godine vozač dobio 18 ili više kaznenih poena, sud mu presudom poništava vozačku dozvolu" – zbog toga je potrebno da je i onaj drugi zakon ovde, da ide paralelno.
Kada to sud radi? Ko obaveštava sud da je on dobio 18 poena? Kako sud dolazi do saznanja da ima 18 poena?
Poništava se vozačka dozvola. Vozačka dozvola je jedno rešenje koje je doneto u upravnom postupku, kao i saobraćajna dozvola. To je konačni upravni akt. Kako konačni upravni akt može da se poništi? Poništava se na osnovu službenog nadzora.
Znači, ne može da bude sankcija poništavam ti dozvolu. Sankcija može da bude zabrana upravljanja tri godine ili četiri godine. Ali, poništavanje dozvole?! Mislim da će biti problema sa Zakonom o opšteupravnom postupku i Zakonom o upravnim sporovima.
Slažemo se oko koncepcije da na neki način treba sprečiti to divljanje, verovatno i uvođenje takvih poena itd. Način na koji vi ovo pokušavate da sprovedete, mislimo da nije u skladu sa Ustavom i sa zakonima. Kazneni poen nije sankcija, nije kazna.
Drugo, ne može konačni upravni akt da se poništi. Konačni upravni akt može da se poništi po pravu službenog nadzora. Zadnja instanca koja vrši ocenu zakonitosti akta o poništavanju je Vrhovni sud, u veću za upravne sporove, odnosno kada budete napravili one vaše upravne sudove, verovatno upravni sud. Vi ste sada tu upravnu stvar dali u nadležnost prekršajnom sudu.
Znači, ovde će biti veliki pravni problem. Zato mislim da je pogrešno što ste napisali "poništava vozačku dozvolu". Mislim da je mnogo bolje da ste išli na meru sa produženim rokom trajanja. Do sada je bilo tri meseca, šest meseci itd. Slobodno produžite, pošto stiče pravo za godinu dana, na tri godine. Idite na to, to je već neka vrsta sankcija. Ovo je već upravna stvar.
To je fundamentalni nedostatak ovog člana 34. i zbog toga je gospodin Koprivica i podneo ovaj amandman – "briše se". Zašto se briše?
Ne zbog toga što ne podržavamo tu ideju, nego što je način na koji želite to da uradite suprotan Ustavu, odredbama o ustavnosti i zakonitosti i suprotan nekoj teoriji koja još uvek kod nas važi. To je bio naš predlog.
Mislim da nikakav problem nije da ovu odredbu usaglasite, ukoliko uvažavate ove argumente koje smo izneli povodom ovog amandmana.
Nije dobro da jednu dobru ideju tehničkim rešenjima upropastimo. Ovo je dobra ideja. Treba da se zavede red. Ima nasilnika, pravih siledžija ima na putu.
Nema veze, dve trake, ide on, gazi sve. Sećate se ovde u centru Beograda, ovi Karićevi što gaze. Oni imaju pare, pa mogu sve da gaze. Oduzima se dozvola, naravno. Ili, ova deca što se drogiraju, pa onda sednu i jure po glavnim ulicama, ko je brži, pa i u suprotnom smeru.
Mislim da je ''ruski rulet'' to kada ide u suprotnom smeru, pa svi oni jadnici koji idu moraju da se sklanjaju.
Vi ste pre godinu dana imali prilike u tri sata ujutru da vidite onaj saobraćajni udes, upravo kada se završila sednica Narodne skupštine, da je neki drogirani sa mercedesom razbio jedna kola i zaustavio saobraćaj u tri ujutru, kada nikoga nema nigde, a poslanici morali da beže po trotoaru da ih ne zgazi ludak koji je seo u kola.
Neki red mora da se zavede, jer ginu ljudi na putevima i država mora da interveniše. Tu vas idejno podržavamo, ali metodologija kako ste mislili to da sprovedete, mislimo da je pogrešna.

Ako knjigovođa napravi falš račun, da li mu uzimamo diplomu da je završio za knjigovođu? Ako lekar pogrešno operiše, pa pacijent umre, neka bude slučaj da je to dokazano, mada je to teško kod nas da se dokaže, dovoljno je samo da mu napiše bilo koju dijagnozu, pa je isključio svoju odgovornost. Da li se njemu oduzima diploma? Ne oduzima mu se diploma.
Sada ste pohapsili neke sudije, ovo što je bilo, gde su, očigledno, suprotno zakonu uradili neke stvari. Da vidimo koliko ima sudija protiv kojih se vodi postupak zbog krivičnog dela kršenja zakona od strane sudija. Nema.
Ako sudija prvostepenog suda 17 puta insistira na svom prvobitnom stavu da njegov komšija Pera dobije parnicu, iako ga je i Vrhovni sud i svi su ga upozoravali, da li se njemu oduzima diploma pravnog fakulteta? Ne oduzima mu se, nego se pokreće postupak, trebalo bi, za razrešenje.
Praktično, ovde se uzima diploma čoveku. Šta je vozačka dozvola? Diploma da je čovek osposobljen da upravlja motornim vozilom. Na bazi toga, on stiče pravo da upravlja.
Na bazi diplome pravnog fakulteta, on stiče pravo da radi neki posao iz pravne struke. Na bazi diplome medicinskog fakulteta, on stiče pravo da pod određenim uslovima leči.
Ono što je poenta za član 34, vi ste u naslovu napisali – kazneni poen. Kazneni poen nije sankcija. Sankcija je kada ga stavite u zatvor, pa je lišen slobode. Sankcija je kada ga kaznite da treba da plati, pa on ne plati, pa onda popišete i naplatite. Zaštitne mere, mere bezbednosti su neke druge sankcije, na neki način.
Vi ste ovde upravni akt, srdžbu sankcije svalili na upravni akt. O tome se radi. Zato sam vam i rekao da je bolje da ste predvideli kao meru oduzimanje vozačke dozvole, zabrana upravljanja za period dve, tri, četiri, pet godina itd. Tu ideju smo hteli da vam damo, a ne ovde "kazneni poen". Kazneni poen ništa ne znači ovde.
Drugo, ovde ste rekli da kaznene poene, po logici stvari, izriče sudija. Kakva je situacija? Možda neki prekršaj, koji je učesnik u saobraćaju izvršio, povlači kazneni poen. Međutim, on platio na licu mesta, pa ne dođe u evidenciju. Da li ste razmišljali o tome?
Znači, dva puta su bila. Istovremeno ovaj zakon i Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, pa da se celina vidi. Druga stvar, da ovo prebacite u jedno drugo poglavlje, sa promenom ovog "poništavanje" u "oduzimanje i zabrana upravljanja". To je cela poenta.

Pretpostavljam da je ideja za ovu vrstu zaštitnih mera, odnosno vrstu zaštitne mere, zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja, došla verovatno povodom problema koji postoje sa određenim navijačima.
Dakle, postoji mogućnost da im se zabrani pristup sportskom objektu i verovatno je ovo, odnosno ideja za ovo pronađena u nekim odredbama zakona o braku, kako se to sada zove, gde se uskraćuje pravo nekom članu porodičnog domaćinstva zbog zlostavljanja ostalih članova domaćinstava da pristupi u neki objekat, pa čak on bio u njegovoj svojini.
Ako mi već u nekim zakonima koji su ranije doneti imamo nešto, a sada asocira na jednu ovakvu vrstu zaštitne mere, smatram da ste morali ovo na neki način da ograničite, odnosno da, doduše to ste uradili u članu 54. gde ste to propisali, vezali ste samo za odluku suda.
Međutim, ovim zakonom i drugim propisima gde će konkretno biti propisano da li uz prekršaj ide i ova zaštitna mera, jer to je materija drugog zakona, mislim da treba što restriktivnije prići pri određivanju slučajeva i situacija kada može ova zaštitna mera da se izrekne.
Dobro je što u ovom konceptu zakona vrlo malo ima odredbi koje govore o obaveznim zaštitnim merama, sve je više dato sudu da po principu individualizacije proceni da li ima mesta nekim zaštitnim merama.
Mislim da ovaj amandman treba da shvatite kao neko upozorenje i apel da se što restriktivnije definiše mogućnost primene ove zaštitne mere. Znači, da se ograniči samo na one slučajeve gde je to eventualno neophodno.
Dakle, uzeo sam dva primera, javnosti su dobro poznati, imamo ljude koji idu na fudbalske utakmice, ne zbog fudbala nego da bi ispoljili energiju.
Znam da je predviđeno u tom zakonu, ali da nije bilo moguće da se primeni, jer se nije znalo kako će da se primeni. Znam da nešto kod Zakona o braku takođe postoji neka odredba i mislim da ima još dva zakona, ne bih mogao tačno da vam kažem koji su, gde je takođe predviđena jedna ovakva mogućnost.
Međutim, po svojoj suštini, ovo mora da se primeni restriktivno i da se tumači, pre svega, restriktivnost u smislu novih materijalnih propisa gde bi se osnov za primenu ovako nečega dao.
Vrlo je teško sada ovde komentarisati jedan zakon koji je usvojen u Narodnoj skupštini i stupio na snagu, a ja sada ne znam da li se primenjuje ili ne primenjuje ili je bilo neko odloženo vreme.
Mi smo bili veliki protivnici onih odredbi, načina na koji su definisani slučajevi zlostavljanja u porodici, čak i onih mera, tamo.
Tako da, jednostavno, pod uticajem tog ženskog lobija u Narodnoj skupštini napravljena je jedna presija, jedan pritisak – ili jesi ili nisi. Ako jesi za taj član – onda si dobar, ako nisi – ti si onaj što mrzi ljude itd.
Nije poenta bila u tome, nego u tome što su neka rešenja bila takva da bitno narušavaju pravo svojine, a pravo svojine je svetinja, posle prava na život i prava na slobodu, verovatno najznačajnije pravo je ljudska sloboda koja postoji.
Na pitanje: zašto, ako trpi zlostavljanje, zašto se ne razvede, pa reši problem, kaže – ne, tolike godine je bila u braku, mora da ostane nešto i njoj?! To je bilo obrazloženje. Pošto znam da je to bilo loše rešenje, sve je to moglo na drugačiji način da se učini, to moram da kažem.
Mi smo i do sada imali u Zakonu o braku neke poslove iz nadležnosti centra za socijalni rad, kada su odnosi roditelja i dece u pitanju, gde su oni mogli da primenjuju neke mere itd.
Ovde se naprosto ne iscrpe mogućnosti jednog propisa, a već se ide na neki drugi propis i onda se ubacuju neka nova rešenja. Ne sporim ta rešenja koja se ovde ubacuju možda postoje u Holandiji, u Nemačkoj i verovatno tamo daju neke rezultate, ali kod nas ne mogu da postoje jer su u suprotnosti sa Ustavom, mentalitetom i načinom na koji se ovde živi.
To ne znači da apelujem da svako treba da nokautira svoju ženu, daleko bilo. Ne, ali tako se predstavio ovde.
Kada dohvati ova ženska linija (što hoće da budu po svaku cenu potpredsednici u svojoj stranci, samo po osnovu toga što su žene), kada oni uhvate to da obrazlažu, pa kada to napumpaju ove nevladine organizacije i ovi mediji, onda se stekne utisak – ovde se kolju žene. Nije tako.
Dajte da definišemo problem, način na koji može da se reši taj problem, a da se ne ugrozi nešto što je takođe drugo ljudsko pravo.
U tom smislu tumačite ovo naše nastojanje da, ako već gurate u materijalne odredbe ovu meru, onda gledajte da se ona ograniči, da se postave neki uslovi, jer postoji uvek opasnost da se ne ugrozi neka druga sloboda.
Postoji opasnost da se ne ugrozi neka druga sloboda, jer znate i sami, štitimo se od nečega, upadamo u zamku nečega drugog. U tom smislu treba i tumačiti ovaj amandman koji je podnet.

To je član koji ima naslov – Izricanje zaštitnih mera. Gospodin Marković je podneo amandman na stav 4. koji kaže: "Zaštitnu meru izriče sud". Amandmanom se traži da se dodaju reči – "i organ državne uprave".
Sada da ne ispadne da mi plediramo da organi državne uprave izriču zaštitne mere, pošto je ovde očigledno intencija da te buduće mere samo izriče sud kao prekršajni organ, mi primećujemo da tu postoji sada nesaglasnost ove odredbe, ne samo odredbe člana 47. Predloga zakona, nego čitavog kompleksa tih odredbi sa članom 285. i još nekim članovima ovog predloga zakona.
Ovaj zakon o prekršajima nije napustio koncept da i organi državne uprave mogu da, u skladu sa zakonom, vode prekršajni postupak. Ako neko smatra da posle ovog zakona svi prekršaji prelaze u sud, grdno se vara.
Tu ostaje carina, poreska uprava, ostaju i drugi organi državne uprave, s tim što su data neka ograničenja da ne može da se izrekne u postupcima pred tim državnim organima, u prekršajnim postupcima pred tim organima državne uprave, kazna zatvora, jer nju samo može sud da izriče. Moguća je novčana kazna i dato je ograničenje da ne može izreći zaštitne mere.
Tu bi predlagač morao do kraja da se opredeli, da li je za pun koncept da sud izriče samo zaštitne mere. Ako je za taj koncept, onda moram da kažem da je to sporedna mera, nije glavna mera. Nemoguće da sporedna mera ima veći značaj od kazne. Onaj ko je novčano kažnjen za prekršaj za koji je predviđena i zaštitna mera tek novčanim kažnjavanjem dobija i zaštitnu meru. Ako nije novčano kažnjen neće dobiti zaštitnu meru. To je vrlo jednostavno.
Sada po ovom konceptu kako nam Vlada predlaže, carinski organ ima da ga novčano kazni i to da ga poprilično odere, a zaštitnu meru u nekom novom postupku ima da mu izrekne sud, recimo oduzimanje vozila.
Zabrana odgovornom licu da vrši određene poslove, zabrana pravnom licu da vrši određenu delatnost, zabrana, oduzimanje predmeta, ja sve ove druge, a ovu prvu nisam uzeo – oduzimanje predmeta, nema logike. Onda se postavlja pitanje, a šta je radio carinski organ. On je iskoristio odredbe Carinskog zakona, koji bi morao da se menja posle ovoga. On bi morao obavezno da se menja, jer ne bi bilo moguće da ovaj zakon stupi na snagu i da počne sa primenom, a da i dalje imamo stari Carinski zakon. Upravo zbog tih odredbi o prekršajnom postupku i zaštitnim merama.
Imaćemo situaciju da carinski organ konstatuje neki prekršaj, vodi prekršajni postupak, izrekne novčanu kaznu, a po logici stvari bi možda trebalo da ide tu još i zaštitna mera oduzimanja predmeta, on predmet preseli kompletno u sud, dok dođe do suda nema ni predmeta, nema ništa. Predmet koji treba da se oduzme, nema ga, nestane. Sposobni su ti tamo.
Uzmite poreske prekršaje gde ide neka zaštitna mera. Taj koncept mora da se na neki način promeni. Vlada mora da se opredeli koji će koncept.
Ako je prihvatila ovo da zaštitnu meru izriče samo sud, ona je sporedna mera, glavna je kazna, onda onaj ko sudi, ko izriče kaznu on treba da izrekne i zaštitnu meru.
Ako je koncept da sve prelazi u sud, onda dajte da oslobodimo i poreske i druge organe obaveze vođenja prekršajnog postupka i da sve prebacimo na sud.
Ovde se sada formira sud za prekršaje i u startu se kaže – ali ne idu svi prekršaji u sud, nego ostaju neki kod organa državne uprave. To je nekada moglo kada je opštinski organ za prekršaje bio u jednom drugom statusu, nije bio sud, nego jedan specifični organ, pa možda više organ uprave nego sud.
U jednom nedefinisanom, specijalnom položaju je bio sudija za prekršaje, pa je onda i bilo nekog opravdanja da jedan deo prekršajnog postupka, neke prekršajne postupke može da vodi organ državne uprave. Sada kada ste sve prebacili ili kada sve želite da prebacite u sud, onda nema mogućnosti da ostane deo prekršaja kod carine ili kod poreske uprave, nema opravdanja.
Vidite, na jednoj sitnici se prelama i vidi se nedostatak koncepta zakona. Ovaj predlog zakona nema svoj koncept. Nastaće papazjanija i uništiće se organi za prekršaje koji kako-tako funkcionišu.
Jeste, teško se tamo čovek oslobodi odgovornosti, jer ako te policajac prijavi, on je već odmah i kriv. To je neki skraćeni postupak, taj prekršajni postupak, začas se utvrdi odgovornost i izriče sankcija. Na ovome se vidi pogrešan i nejasan koncept predlagača zakona, kada je u pitanju Zakon o prekršajima. Ako je koncept zasnovan na tome da sve prelazi u sudove za prekršaje, onda odredbe od člana 285. naovamo ne treba da postoje.
Ako misli da može da bude koncept malo organ uprave, malo sud, onda to nije u skladu sa Ustavom. Zar je moguće da jedna stvar može biti prekršaj, može biti i upravna stvar i sudska stvar. Pa to je nemoguće, ljudi. Nemoguće!
Zato je bolje da Vlada izađe sa svojim konceptom koji je do krajnjih konsekvenci konzistentan, a ne ovako malo levo, malo desno. Znam da je teško od Dinkića oduzeti carinske prekršaje i poreske prekršaje, ali, ako je takva situacija onda ne pravite opštinske sudove za prekršaje.
Problem je kako da se izrekne kazna zatvora, da li sudija za prekršaje može da izrekne kaznu zatvora, a nije sud. Postavlja se pitanje –da li sudija za prekršaje ili lice odgovorno da prekršajno kažnjava, možda mu taj naziv više odgovara?
Sud samo može da izriče kaznu zatvora, ne može sudija za prekršaje. To je standard Evrope, ako se ide ka tom standardu onda napišite. Ovako imamo situaciju malo carina, malo sud.
Sud je nadležan samo zato što u carinskom prekršaju ide još i zaštitna mera, a da nije zaštitne mere bio bi nadležan carinski organ. To ne može u pravu tako! Ne može tako!
Da li vredi vama da pričam, ali obavestite ove vaše koji odlučuju o ovom zakonu da postoje veliki problemi, velike rupe sa ovim zakonom. Ovaj zakon će u praksi stvoriti još veće probleme nego što ste mogli da sagledate kakvi će problemi biti.

Član 85. Predloga zakona ima naslov – Pravo na odbranu. Ne reguliše samo pravo na odbranu, nego reguliše i druga pitanja prekršajnog postupka. To su solidna rešenja u prva tri stava.
U stavu 4. je potrebno da se reči "da prilikom" zamene rečju "pre". O čemu se radi?
Stav 4. glasi: ''Okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga sam izabere. Sud je dužan da prilikom prvog ispitivanja okrivljenog pouči o pravu na branioca.
Gospodin Petar Jojić predlaže da se u ovoj drugoj rečenici izvrši intervencija, pa da se reči "da prilikom" zamene rečju "pre".
Znači – pre ispitivanja, saslušanja okrivljenog, on bude svestan svog prava da može koristiti stručnu pomoć pravnog zastupnika, nekog advokata koji bi se starao o njegovim pravima u prekršajnom postupku.
Ako stoji – prilikom prvog ispitivanja, onda, ukoliko ukaže na potrebu da ima stručnu odbranu, onda je to verovatno u funkciji odugovlačenja postupka, jer se ročište odlaže, zakazuje sledeće i u nekom roku treba da obezbedi branioca.
Mislimo da je zbog toga bolje da se upravo upiše ovako kako je gospodin Jojić predložio. Ova tema je vrlo značajna zbog, ako je prekršajni postupak po svojoj definiciji neki skraćeni, prilično sličan krivičnom postupku...
(Predsednik: Izvinite gospodine Krasiću, molim vas, molim vas, regulišite to, izvinite.)
...onda je dobro da se kaže da mi idemo i izvan ovih standarda koji su propisani. Bilo bi dobro da poslanici obrate pažnju na ovo što ću kao primer da uporedim sa ovom odredbom.
Univerzalna deklaracija i Pakt o građanskim i političkim pravima i sve evropske konvencije koje regulišu ljudske slobode propisuju kao neotuđivo pravo čoveka da se sam brani.
Propisuju pravo na pravičnost suđenja, propisuju i garantuju pravo da koristi stručnu pomoć, propisuju pravo da ima, da mu se ostavlja dovoljno vremena da pripremi odbranu.
Garantovano mu je pravo da u startu bude upoznat sa svim tačkama optužbi koje se protiv njega podižu.
To može da se primeni i u prekršajnom postupku, jer je to u suštini kazneni postupak i u tom postupku čim se izriču sankcije zadire se u ljudske slobode i prava građanina.
Vidite, dobro je što i ovako mi potenciramo o jednom zakonu o prekršajima, da je to sveto pravo koje čoveku pripada, zašto ne reći rođenjem, i da se samo setimo da, evo, ovih dana ili već tri godine to pravo se ne priznaje u Haškom tribunalu, onom tribunalu koji ima izvestan broj ljubitelja i u ovoj sali i u onoj zgradi preko puta, ljubitelja koji smatraju da je Haški tribunal vrhunski domet pravde i istine.
Tamo se Vojislavu Šešelju ne priznaje pravo na odbranu, ne priznaje pravo na ekspeditivno suđenje, ne dozvoljava mu se komunikacija sa stručnim timom koji mu pomaže u pripremi odbrane.
Prebacuje se iz jedne ćelije u drugu, gde su još teži uslovi, kako bi se podstakli ti njegovi zdravstveni problemi, na delu imamo očigledno kršenje onih temeljnih sloboda i osnovnih prava kojima su garantovani svi međunarodni dokumenti, a svi se zaklinju u taj dokument!! Čekaju prvu priliku da sve to pregaze, bace na stranu, kako bi sproveli svoj interes i neku svoju pravdu.
Zato je uvek za nas interesantno kada se pojave neki procesni propisi, gde se u nekim odredbama potencira ta garancija, garancija ljudskog dostojanstva, koja je garantovana svakom čoveku, počevši od one prezumpcije da je nevin dok se u pravosnažno okončanom sudskom postupku odgovarajućom presudom ne utvrdi eventualna krivica.
Ova intervencija koju predlaže gospodin Jojić praktično znači da paralelno sa podnošenjem zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili bilo kog drugog akta kojim se inicira prekršajni postupak osumnjičeno lice, odnosno okrivljeni ima to prvo elementarno saznanje da može sam da se brani, uz pomoć lica koje je stručno za pružanje pravne pomoći.
Ukoliko za to pravo čuje na prvom ročištu, kada treba da da prvu izjavu, da se izjasni o svojoj krivici, onda to znači da se završava prekršajni postupak, ukoliko se izjasni da želi da koristi to pravo da ima svog branioca. Slučaj je hteo da ovaj amandman nije prihvaćen na Odboru za pravosuđe, a predstavnik Vlade, koji je tada bio, taj svoj stav je opravdao činjenicom da tako nešto postoji u Zakoniku o krivičnom postupku, pošto postoji neka analogija između krivičnog i prekršajnog postupka da nikakav problem nije ako se to samo iz jednog zakona prepiše u drugi.
Mi upravo sa ovim amandmanom potenciramo da treba da se izmeni u oba zakona ova odredba. U nekim pravnim sistemima zna se sa optužnim aktom koji se uručuje okrivljenom dobija se i poseban dodatak u vidu nekog aneksa na kome su taksativno navedena prava, minimalna prava koja mu se garantuju u postupku: pravo na upotrebu sopstvenog jezika, pravo na odbranu, pravo da se u razumnom roku počne sa suđenjem i ostala prava, kao što je pravo da ispita svedoke optužbe, da predloži svedoke odbrane itd.
Ako želimo da taj postupak bude efikasan, onda pre nego što se otvori pretres i krene konkretno sa raspravljanjem o prekršajnoj odgovornosti, pre nego što okrivljeni i dođe u situaciju da se izjašnjava
povodom, zašto ne reći, optužbi za prekršaj, on bude totalno informisan o tome da može koristiti branioca. Bilo bi dobro da ova intervencija gospodina Jojića prvo zaživi u Zakonu o prekršajnom postupku, a s obzirom na to da se sada priprema predlog zakonika o krivičnom postupku, da se ovo rešenje, koje Jojić predlaže, preslika u tom propisu koji se sada radi.

Mislim da se ne samo u ovom zakonu, nego u mnogim zakonima koji se nalaze na dnevnom redu sednice Narodne skupštine, potkrala ta očigledna nepravilnost. Naime, u imenovanju nadležnog državnog organa vi koristite prvo lice jednine funkcije.
Ministar nije organ. On je na čelu državnog organa. U našem Ustavu se kaže ministarstva su organi državne uprave. Konkretno, u ovom članu definiše se nadležnost za donošenje podzakonskih akata. Ako se definiše ta nadležnost, to se čini preko organa, a ne preko prvog lica jednine naziva funkcija. To je veliki nedostatak ne samo ovog zakona, nego i onih koji su bili ranije na dnevnom redu, a i ovih koji slede posle ove tačke dnevnog reda.
Znači, sa gledišta Ustava, našeg zakona i pravne tehnike koja se primenjuje, ako treba da se saopšti da je neki organ državne uprave nadležan za ta pitanja, onda se kaže – ministarstvo nadležno za pitanja, a u konkretnom slučaju, saobraćaja i veze, a ne ministar nadležan za saobraćaj i veze. Organ državne uprave nije lična svojina. Organ državne uprave nije prepoznatljiv po promenjivom pojedincu, koji neko vreme sedi u nekoj fotelji koja se nalazi u nekom ministarstvu. Znači, to je poenta ovog amandmana.
Drugi deo koji se može protumačiti iz ovog amandmana, konkretno u ovom članu se radi pre svega o nekim podzakonskim aktima, gde se ovim zakonom ovlašćuje nadležno ministarstvo da ih donosi, koji su tehničkog karaktera, ali ne i samo tehničkog karaktera.
Tu ima nekih podzakonskih podatka koji se tiču tehničkih standarda i ima podzakonskih akata koji predstavljaju programsku osnovu za neke akte.
Verovatno, idejni projekat bilo kog od tih puteva iz tog člana, mora da bude u skladu sa Prostornim planom Republike Srbije. Verovatno projektni zadatak za jedan takav idejni projekat mora da bude i pridržavanje tehničkih standarda.
U tom smislu ovaj amandman treba protumačiti da se širi na sve one članove gde nepravilno oslovljavate nadležni organ državne uprave, ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, maltene samo što ne stavite ime i prezime aktuelnog ministra. U tom smislu smo mi podneli amandman.
Kada sam već za govornicom moram da vam kažem, nezavisno ko je ministar, zna se da tehničke propise i normative svojim potpisom samo verifikuje ministar, a zna se da stručne službe to pripremaju i rade i to je potpuno normalno.
Koliko smo mi u mogućnosti da pratimo te standarde, to je drugo pitanje. Koliko smo mi u mogućnosti, odnosno nadležno ministarstvo i drugi organi da sprovedu kontrolu da li su poštovani standardi prilikom izgradnje i rekonstrukcije, to je centralno pitanje.
Meni je žao što ovo vaše ministarstvo nema neke značajnije nadležnosti u pogledu ovoga što se dešava sa rekonstrukcijom puteva u Beogradu. Ovo je haos. Ovo namerno radi Demokratska stranka. Otvorili su 120 ulica i sada dva sata vrtite kolima po Beogradu, u centru, da biste našli gde da uđete u pravu ulicu da biste ušli i izašli iz neke ulice u kojoj treba da završite posao.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Bojan Stanojević "pere pare".)
Dobro, ko pere pare, neka rešava drugo ministarstvo. Tu ste morali da se umešate, a vi sležite ramenima. Radite šta hoćete, ali izračunajte koliko su povećani troškovi života zbog toga. Ljudi su otvorili 120 ulica i čekaju.
Šta čekaju sada? Nema asfalta? Ministar pojeo asfalt – pa ne jede se asfalt, šta se sada čeka? Opet neka donacija. U vreme evropskog prvenstva ta DS u Beogradu je otvorila te ulice. Zašto nas neko predstavlja u takvom svetlu? Nije moralo 120 ulica da se otvori. Moglo je ovog meseca da se otvori 10 ulica, pa se završi za 10 dana, pa se sledećeg meseca otvori 10 ulica, pa se završi za mesec dana i redom.
Propišite te standarde.
Ovde svakome, u tom gradskom organu nadležnom za saobraćaj, kako kome padne na pamet on tako prikači znak na ulici. Do juče je bila prohodna, a sada više nije prohodna ulica. Vaše ministarstvo ili onaj deo ministarstva nadležnog za saobraćaj mora na neki način da se uključi.
Bez obzira na ove kritike, SRS ima principijelni stav – organi državne uprave su najodgovorniji za stanje u državi. Ne može organ državne uprave sam da nam predlaže zakone u kojima on sam sebi ukida nadležnosti. To nije decentralizacija, to je haos. Tako ste razvodnili taj naš sistem, organizaciju i način funkcionisanja države, da se svaka šuša pita za svašta i pitate ministarstvo, a oni kažu – ne, nismo mi nadležni, imamo agenciju, direkciju, zavod, oni su nadležni. Lokalna vlast radi šta god hoće.
Morao sam malo da proširim ovo, da vam skrenem pažnju, nemojte da devalvirate organe državne uprave. Ustav vam to ne dozvoljava. Ova skupština bi morala da zaustavi tu tendenciju koja postoji u Vladi, jer ste pogrešno shvatili taj princip decentralizacije, deetatizseacije, sve i svašta podrazumevate pod tim. Vi ste odgovorni da funkcioniše država. Sve i svašta podrazumevate pod time.
Vi ste odgovorni da funkcioniše država. Ona funkcioniše ukoliko se ispunjavaju funkcije države, a vi nam predlažete zakone u kojima bežite od državnih funkcija. Zbog toga podnosimo amandmane, zbog toga vas kritikujemo. Vi znate da smo u pravu, jer u sudaru sa stvarnošću vidite da su vam vezane ruke. Mi ne želimo da vam budu vezane ruke – da se ne bi izvlačio. Kad stegnete Velimira Ilića za nešto, on kaže – "ne mogu, ovi u Beogradu uzeli, ne dozvoljavaju mi". Takav nam ministar ne treba.

Na početku moram da konstatujem da ovde postaje pravilo ponašanja kada se na dnevni red stavi tačka - izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija, da mi u objedinjenoj raspravi imamo, otprilike, 17-18 predloga odluka.
Neki predlozi čekaju već nekoliko meseci. Ne znam zašto je takav stil rada da se to nagomila, da opet dođemo do neke cifre od 70-80 nosilaca pravosudnih funkcija, koji postaju predmet interesovanja povodom svih ovih tačaka dnevnog reda.
Naravno, vrlo je teško da se čovek snađe u velikom materijalu povodom ovih predloga Visokog saveta pravosuđa.
Ovlašćen sam da u ime Srpske radikalne stranke istaknem da što se tiče prestanka funkcija na lični zahtev, razrešenja zato što su ispunjeni uslovi za odlazak u penziju itd., tu verovatno ne postoje neki problemi.
Mislim da može da se konstatuje da je tu komunikacija kudikamo bolja nego ranije. Ranije smo imali situaciju da se posle godinu dana konstatuje da je nekome prestao mandat i da treba da se razreši. Sada se vodi računa o tome da to ipak ide blagovremeno.
Međutim, ono što posebnu pažnju skreće je ovaj drugi deo objedinjene rasprave, gde se odlučuje o izboru predsednika sudova, sudija za pojedine okružne sudove, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca.
S obzirom da Visoki savet pravosuđa ima neki svoj poseban stav o mestu i ulozi u ovom postupku izbora i razrešenja, mi smo na Odboru detaljno o tome razgovarali, obavestili i ministra i predsednika Vrhovnog suda šta smatramo da je normalna komunikacija između Visokog saveta pravosuđa i Narodne skupštine, da Visoki savet pravosuđa ne može da proziva nekoga ko u skladu sa zakonom i Ustavom obavlja svoju funkciju i da Visoki savet pravosuđa treba debelo da se preispita kako to da njihovi predlozi ne prolaze u Narodnoj skupštini, neki čak jednoglasno ne prolaze. Umesto da se izvuče neka pouka iz ovog upozorenja koje smo više puta sa ove govornice izneli, Visoki savet pravosuđa tvrdoglavo ide dalje.
Čućete na kraju spisak svih kandidata koje mi osporavamo. Osporavamo njihovu sposobnost, da li su dostojni da obavljaju tu funkciju, osporavamo i zbog toga što dosadašnji rad dokazuje da ne mogu da zadovolje te uslove koji su potrebni na nekim novim mestima.
Ne može onaj ko je loš sudija opštinskog suda da bude dobar predsednik okružnog suda. Ne može sudija sa najgorim rezultatima rada u opštinskom sudu da bude dobar sudija okružnog suda. To je jasno.
Duboko svesni problema da u nekim sudovima ljudi neće da se jave za predsednika suda, ne zbog toga što bi doživeli možda neku neprijatnost da ih neko ovde proziva, kao što neko to pokušava da nametne Odboru za pravosuđe i Narodnoj skupštini da smo uzrokovali problem i da je sada teško obezbediti kadar u sudu. To nije tačno.
Visoki savet pravosuđa i u onom sudijskom i u onom tužilačkom delu bi morao malo da preispita svoj način rada i kako dolazi do ovih predloga.
Radi zapisnika i ovoga povodom čega ćemo da glasamo, zamolio bih predsedavajućeg da se samo ovo registruje, zato što ćemo u danu za glasanje o ovome da vodimo računa. Predlog odluke o izboru sudija, broj 119-2450/05, gde osporavamo predložene kandidate za Okružni sud u Vranju, Marinu Anđelković i Stanišu Mihajlovića. Osporavamo kandidata pod rednim brojem, kod mene je 13, a odnosi se na Opštinski sud u Inđiji, Draganu Filipović.
Odluka 119-2449/05 - Predlog odluke o izboru predsednika suda – osporavamo kandidata Jovicu Ilića, gospodine ministre, koji je predložen za predsednika Okružnog suda u Leskovcu. Sudeći po tome kako vodi privatne postupke, verovatno ne ispunjava uslove da bude sudija. On voli da se tuži, kako ja vidim.
Zatim, osporavamo u okviru odluke 119-2451/05, to je takođe odluka o izboru predsednika sudova, predloženog kandidata za predsednika suda u Majdanpeku Gorana Mladenovića. Zatim, Zorana Manića predloženog za predsednika Opštinskog suda u Pirotu, tu sam siguran da će sve poslaničke grupe da glasaju protiv. Tu će i G17 da nas podrži, to sam siguran. To je onaj sudija što je oslobađao švercere itd. Naravno, osporavamo i kandidata za predsednika Opštinskog suda u Loznici Borivoja Simića, mislim da ne bi bilo baš mnogo poželjno da se čuju argumenti na kojima zasnivamo ovo. Verovatno ćete da nam verujete na reč.
Što se tiče odluke o izboru predsednika suda broj 119-1787, mi se pridružujemo Žarku Obradoviću koji je tu osporio kandidata za predsednika Okružnog suda u Jagodini. Pridružujemo se osporavanju kandidata za izbor za predsednika Opštinskog suda u Svilajncu Ivane Milosavljević.
Ne ispunjava ona uslove baš da bude predsednik. To što je sa nekima na lokalnoj vlasti u dobrim odnosima, to je njen lični problem; i odnosi njenog oca i nekih drugih na vlasti takođe su problem, ali Skupština treba da zna da je to jedini razlog što je ona predložena za predsednika suda. Nema neko bogzna šta naročito radno iskustvo, tako da se ne može pohvaliti rezultatima rada.
Zatim, osporavamo kandidata koji je predložen za predsednika Opštinskog suda u Velikoj Plani - Renata Pavešković.
Naravno, osporavamo i pridružujemo se onima koji osporavaju izbor kandidata Tomislava Bojkovića za predsednika Opštinskog suda u Smederevu. Vi iz DSS-a obratite pažnju, pošto delite mišljenje, i vi ste osporili to na Odboru. Zatim, Zoricu Polić, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Kuli, zatim, predloženog kandidata za Opštinski sud u Inđiji Stevana Mirića. Zatim, predsednik Opštinskog suda u Bačkoj Topoli Lazo Petrić; čini mi se da je i Visoki savet pravosuđa odustao od tog predloga, imam ovde neku konstataciju, mislim da jeste, tu smo se složili. Onda, osporavamo kandidata za predsednika Opštinskog suda u Bogatiću Svetozara Stančetića.
Odluka broj 119-1901 takođe se odnosi na izbor predsednika sudova. Mislim da je za Lajkovac Visoki savet pravosuđa, ministre, povukao predlog.
(Zoran Stojković, sa mesta: Mislim da jeste.)
Mislim da ste povukli to. Ako niste povukli onda mi osporavamo, za svaki slučaj, da ne raspravljamo ovde. Naravno da osporavamo kandidata za predsednika Opštinskog suda u Valjevu. Tu mogu odmah unapred da kažem – oni koji budu glasali za ovog kandidata imaće problema sa građanima Valjeva. Ne znam koja stranka bi mogla za tog kandidata da glasa. Znam da Nova Srbija neće da glasa, znam da G17 razmišlja, znam da je DSS osporio tog kandidata. Tu bi možda Veliko personalno veće imalo poprilično materijala da vidi šta se radi i kako se radi.
Dalje, osporavamo i ove Batićeve, ja moram da upotrebim taj termin, poput Ivane Ristivojević, predložene za Opštinski sud u Osečini. Božidar Vasić, predložen za Ub, mislim da je to takođe povučeno. Povučeno je, dobro.
Što se tiče kandidata iz Bujanovca, mislim da ste i to povukli; Siniša Stojiljković, mislim da ste i njega povukli. To je Čovićeva desna ruka zadužena za Kosovo i Metohiju, a on je imao tamo vrlo izražene lične interese i radi zaštite ličnih interesa on bi sa svakim bio u koaliciji, samo da mrva vlasti bude njemu dostupna.
Zatim, slažemo se i podržavamo, samo su nas preduhitrili u osporavanju ovi iz SPS-a kada je u pitanju kandidat za predsednika Opštinskog suda u Knjaževcu. Radi se o kandidatu Dragiši Cvejiću. Takođe obaveštavam sve poslaničke grupe da ukoliko se glasa za tog kandidata vaša stranka će imati problema u Knjaževcu, i to velikih problema.
Zatim, Topola - Borivoje Žunić, Vrnjačka Banja - Đorđe Zdravković, Dragan Zdravković - Aleksandrovac, Nebojša Stojičić - kandidat za predsednika Opštinskog suda u Leskovcu. Možete odmah da nastavite dalje na spisku: Zoran Milošević, Opštinski sud Vlasotince, Zoran Kolev - Dimitrovgrad.
Pridružujemo se Žarku Obradoviću kada je u pitanju Milica Perić predložena za predsednika Opštinskog suda u Požarevcu. Ja mislim da gospodin Petar Jojić ima i dokumentaciju, nezavisno od toga što je Visoki savet pravosuđa proveravao neke stvari, pa nas je obavestio da su to samo priče. Nisu samo priče, ima tu poprilično i drugih stvari.
Drago Tintor, predložen za predsednika Opštinskog suda u Šidu. Zatim, Ivan Negić - Trgovinski sud u Valjevu, Branislav Nikodijević - Trgovinski sud u Zaječaru.
Podržavamo predlog osporavanja DSS-a koji se odnosi na Trgovinski sud u Kraljevu za Zlatana Dimitrića. Božidarka Rajić - Trgovinski sud u Somboru, Dušanka Petaković - Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici, Ana Bin-Marki, to se čudimo da je neko uopšte mogao da predloži, Trgovinski sud u Subotici.
Pređimo dalje na sledeću odluku o izboru predsednika sudova 119-2098/05. Osporavamo Dragana Stefanovića, koji je predložen za predsednika Okružnog suda u Vranju.
Zatim, Milena Prvulović predložena za opštinski sud u Kladovu; verovatno je tu jedini kriterijum rodbinski odnos, drugog nema. Šemso Hadžić - Tutin, o tome smo na vreme upozorili, čini mi se gospođa Radeta. Ljiljana Škorić-Smiljanić, Opštinski sud u Vršcu; zatim, Radomir Jovanović - Kuršumlija, Dragoslav Hajduković - Opštinski sud Ruma; Caja Kojadinović - Opštinski sud u Priboju; Ivan Mitrović - Opštinski sud u Šapcu.
I da pređem na ovaj drugi deo koji se tiče tužilaca. Ovde je došlo do... Videćete, toliko ima predloženih kandidata i toliko se bira, a verovatno bi bilo lakše... Moraćemo mi još da proverimo ove naše spiskove. Pošto sam završio ovaj deo gde se konkretno odnosi na imena i prezimena, naši poslanici iz Kraljeva i Čačka će posebno obrazložiti zašto osporavaju predloge koji se odnose za područje tih sudova.
Stvarno moram u nastavku da skrenem pažnju na jednu opasnu situaciju u kojoj se nalazi naše pravosuđe. Donosite vi ovde zakone, a sudije i ne znaju da su doneti novi zakoni. Predmeti se drže u fiokama.
Ako jedan običan radni spor koji se tiče prava zaposlenih u ovom kamenolomu "Kijevo" ovde u Beogradu od 2002. godine ne može da dođe do stadijuma prvostepene presude, radni spor koji bi verovatno trebalo što hitnije da se reši, jer verovatno je ta tužba praćena i nekim predlogom za izdavanje privremenih mera itd., ako dve i po godine ne može da se reši, a još advokat kaže grupi radnika koji vode postupak - budite vi spokojni, to ja držim pod kontrolom, to nikada neće da se reši, onda bi ti predsednici sudova, odnosno kandidati koje vi predlažete za predsednike sudova morali da znaju da rastumače šta je to blagovremeno, šta je to efikasno i zbog čega se građani javljaju radi zaštite nekih svojih prava nekom sudu.
Ako imamo predložene kandidate za predsednike sudova koji su poznati po tome što u fiokama čuvaju predmete, onda možete da zamislite kakvi će to biti predsednici sudova. Kako on da goni nekog svog kolegu zato što nije efikasan kada taj može da mu kaže – šta ti meni pričaš, tebi je do pre mesec dana, dok te nisu izabrali za predsednika suda, fioka bila prepuna predmeta koji su nešto čekali.
Sudska zaštita mora da bude efikasna zaštita. Ako jedan spor oko naknade štete zbog saobraćajnog udesa traje 11 godina u nekom sudu, recimo u Novom Sadu, da li taj čovek može da bude više sudija, to je stvarno pitanje.
Slažem se da ne treba diskutovati o konkretnom predmetu u smislu meritornog odlučivanja, da li je sudija dobro utvrdio neku činjenicu, da li je dobro primenio pravo, nismo mi za to ovlašćeni. U okviru pravosuđa postoje instance i nivoi, prvostepeni i drugostepeni, pa čak i revizijski, koji to kontrolišu, ali verovatno ne smemo da ćutimo ako je u pitanju neefikasnost suda. Tu smo valjda ovlašćeni da postavljamo pitanje zašto 11 godina nije rešena jedna parnica, nikada nije došlo do prvostepene presude. Zašto u sudovima zastarevaju krivični predmeti, bez obzira da li je u pitanju po privatnoj tužbi ili po službenoj dužnosti, kako je moguće da u sudu zastari krivični predmet?
Šta da radimo sa tim sudijom, tim tužiocem kome zastari predmet? Da li on ispunjava uslove da i dalje radi? Šta da radimo sa sudijom koji je kao istražni sudija sklonio sa bandere znak da bi oslobodio sina svog prijatelja? Ako to znaju svi ljudi u sudu, kako Visoki savet pravosuđa može takvog čoveka da predloži za predsednika suda, objasnite kako i kojim je kriterijumima rukovođen.
Ranije su osporavani kriterijumi koji su se koristili u Narodnoj skupštini, osporavani su kriterijumi koji su bili u Odboru za pravosuđe kada je Odbor za pravosuđe bio predlagač odluka. Evo, vi iz DSS-a ste doneli takav zakon, obrazovali Visoki savet pravosuđa, Veliko personalno veće. Veliko personalno veće ne razrešava, ne pokreće postupak za razrešenje. Stvarno se postavlja pitanje da li je sud ta instanca koja garantuje zaštitu.
Predsednik suda i radnik sudske uprave u nekom sporu; odredi se nadležnost drugog suda, susednog suda, pa tuženi predsednik suda ne dolazi na suđenje; onda se naredi dovođenje i onda policija obavesti da nije poznat u tom mestu, a on predsednik suda. Za te stvari ne treba politika. Za te stvari treba razrešenje, a bogami i malo motka.
Naravno, ne želimo da se stekne utisak da ništa ne valja u našem pravosuđu. Ima tamo ljudi koji vrlo dobro rade svoj posao, koji se bore sa predmetima, sa pritiscima; doduše, manje sa pritiscima politike, mnogo više sa interesnim pritiscima pojedinih advokata i to onih koji se predstavljaju da su uspešni.
On je u stanju, ako treba, šest puta istu tužbu da podnosi dok ne dobije broj svog sudije tamo. Završite to da ne može šest puta da podnosi da bi naleteo na broj svog kolege. To završite u pravosuđu i to će biti epohalna stvar. Ne postoji bolja. Verovatno je nešto problematično sa tim sastavom Velikog personalnog veća i Visokog saveta pravosuđa.
Na Odboru za pravosuđe ukazivali smo na neke stvari. Ne može predsednik da drži konferenciju za štampu. Kako predsednik suda prvo obavesti "Vranjske novine", pa tek onda obaveštava predsednika višeg suda ili Vrhovnog suda? Onaj u Kragujevcu drži konferenciju za štampu.
Prekinuću za trenutak. Potrudili smo se da ne uvredimo nikoga u Velikom personalnom veću, niti u Visokom savetu pravosuđa, niti bilo koga od ovih čija smo imena pomenuli. Znači, dokumentacija koja ukazuje na neke probleme stručnosti, dostojnosti i moralnosti ovih ljudi koje sam prozvao postoji. Pozivam vas da u danu za glasanje podržite naše predloge, naše osporavanje, a znam da se to poklapa sa stavovima većine stranaka koje su zastupljene u Narodnoj skupštini, jer imali smo prilike na Odboru za pravosuđe da čujemo pojedine komentare povodom nekih kandidata, pa i svojevrsno čuđenje kako je neko mogao takvog kandidata da predloži.

Ja sam na početku rekao da su greške moguće. Ukupno u spisku imamo 101 ime i prezime i naravno, ja sam napravio grešku prilikom saopštavanja ovih naših stavova.
Pobrkao sam Svetlanu Lazarević i Ljiljanu Škorić-Smiljanić i sve ono što sam pričao malopre, a tiče se kandidata za predsednika Opštinskog suda u Vršcu, pričao sam računajući da je predložena Svetlana Lazarević, a kasnije sam video da je u pitanju Ljiljana Škorić-Smiljanić.
Znači, pošto je u pitanju Ljiljana Škorić-Smiljanić, mi ne osporavamo taj predlog. Molim vas da u tom smislu prepravite ono što sam malopre izneo sa ove govornice, jer ja sam praktično pričao o kandidatu Svetlani Lazarević, koja je sada predsednik suda i radi vaše informacije, ona se sveti kandidatima koji su konkurisali i zavodi neki svoj red u tom sudu.
Znači, veliki je rizik u pravosuđu konkurisati za predsednika suda.
Kada sam već izašao, ja se izvinjavam predsedavajući, pogledajte malo tekst konkursa kada objavljujete. U nekim tačkama imate nešto što je nepravilno, malo odudara od odredbi Zakona o sudijama.
Ova varijanta kako neko može biti izabran za predsednika suda ko nije sudija je višak u tekstu konkursa i stvara zabunu, pa nam se javljaju ljudi koji nisu sudije na konkurs za predsednika suda.
Dakle, tekst konkursa je uzrok zbog čega se javljaju neki ljudi.

Mada je tema - Izveštaj o radu Komisije za hartije od vrednosti, godišnji račun za 2004. godinu i izveštaj ovlašćenog revizora, ne bih da ponavljam konstatacije mojih prethodnika iz SRS, već bih mogao stvarno da pohvalim Komisiju, dosledno je sledila put zvanične politike koja je zacrtana u Republici Srbiji.

Smeškajte se, ali moram da vas pohvalim, jer ste stvarno dosledno sledili taj put. Kamo vodi taj put? O tome će birači da razmišljaju.

Ovaj izveštaj koji treba da nam prikaže samo formalnu samostalnost Komisije, a suštinsku zavisnost da, na neki način, prikrije, jeste profesionalno urađen, zadovoljava te formalne kriterijume.

Naravno, bilo je nekih afera, javnost je upoznata, one nisu razrešene, kao što nije razrešeno začepljenje krvnih sudova u nogama.

Verovatno bi ovaj vaš izveštaj pre mogao da ide u arhive UBPOK-a.

(Milko Štimac, sa mesta: Već je otišao.)

Već je otišao! Ali, sada je važno koja ekipa tamo radi. Ima tu dosta materijala gde može da se utvrdi, ukoliko postoji dobra volja.

Vratimo se na suštinu. Komisija za hartije od vrednosti jeste važan organ, čiju važnost delim na nekoliko aspekata – prvi je da, na neki način, kreira novac, pomaže u kreiranju novca.

Druga, njegova značajnija uloga u ovom tranzicionom periodu, kako to volite da kažete, sagledava se u jednom postupku preuzimanja akcija i sticanja vlasničkog paketa nad pojedinim subjektima, tako da tu može da se konstatuje da ste ispunili zadatak.

Od 2001. godine naovamo prisutna je jedna tendencija, kada se pređe preko onih kriznih štabova, da sve što se uspešno privatizuje, pare idu u budžet, naravno. To je uspešno. Sve što ne može da se privatizuje, ili se rasparčava, ili se prodaje budzašto, ili se jednostavno zatvara, čeka neki stečaj, onda je to krivica od Josipa Broza pa naovamo svih koji su bili na neki način na vlasti.

S obzirom da Komisiju za hartije od vrednosti ne možemo da sagledavamo pojedinačno, a da ne gledamo u kontekstu postojećih razgovora ovih službenika iz MMF-a, jer i Komisija mora, na neki način, da sledi ono što Koštunica, Labus, Dinkić, Jelašić obećaju ovoj ekspertskoj grupi, te se u tom kontekstu vaša Komisija za hartije od vrednosti javlja kao svojevrsna kolateralna šteta politike MMF-a.

Zamolio bih vas da obratite pažnju na nešto što je već istorija, na neki način, savladala. Kada nešto istorija savlada, nema više spora oko nekih činjenica. Postoji mogućnost da se to drugačije gleda, u zavisnosti od ugla posmatranja. Ali, MMF je odavno prisutan na teritoriji i bivše SFRJ, i SRJ i danas Srbije i Crne Gore.

Podsetiću vas da je posle Titove smrti Jugoslavija ušla u ekonomsku krizu. Rešenje za izlazak iz krize je bilo zaduženje kod MMF-a. MMF je svoje kredite, kada kažem svoje kredite, mislim uopšte na kreditne aranžmane u kojima je, na neki način, učestvovao MMF, uvek uslovljavao strogim pravilima; ta pravila su bila takva, u tom periodu od 1980. do 1990. godine, da je praktično država uvek morala da se zadužuje. Uvek! Uvek su bili gori uslovi.

U jednom periodu, preko tog zaduživanja je išao proces decentralizacije, a već u sledećoj etapi razgovora išlo se ka centralizaciji, u onoj bivšoj SFRJ. Znači, tu je bila kombinacija svih mogućih mera koje su imale zadatak da jačaju poziciju MMF-a i njihov uticaj na ekonomsko stanje u bivšoj SFRJ. Te, zbog te politike, pojedine republike su se smatrale ugroženim u bivšoj SFRJ.

Istovremeno, ona vlada, Savezno izvršno veće, nastupala je kao neki garant prema MMF-u, te MMF od Saveznog izvršnog veća traži jedno, a u unutrašnjosti se dešavaju potpuno suprotni procesi, maltene Hrvatska i Slovenija su blokirale saveznu vladu u razgovorima sa MMF-om. Rešenje za to je bila šok terapija. Puno ih ima u današnjoj vladi koji su poprilično naučili o toj šok terapiji.

Ona se ovde odražavala kroz devalvaciju dinara, zamrzavanje plata, a kada su u pitanju cene proizvoda, bilo je mešano, te zamrzavanje, pa liberalizacija.

Naravno, država je morala da nađe neki odgovor na nedostajuća sredstva za budžetsku potrošnju, pa je došlo do promene stopa poreske politike, što je takođe provociralo neke republike i činilo njihove zahteve za nezavisnošću opravdanim, a namerno kažem činilo.

Ti ekonomski mađioničari iz MMF-a su nam instalirali i G17 plus, Jelašića, Dinkića, Labusa i nagovorili Koštunicu, pa donekle i kreirali ovu komisiju za hartije od vrednosti, u kojoj bivših predstavnika nekih stranaka ima, pa čas se svađaju, pa se mire, čas podnose ostavke, pa opet lepo funkcionišu. Naravno to ne zavisi od stanja krvnih sudova u nogama. Ali, na pragu su, na tom putu, da završe onaj posao koji je započet.

Da vidite kako taj put izgleda. Mi smo već prošli tu deonicu. I sada imamo novu deonicu, novu tranšu rastakanja države. Jači smo za jedno iskustvo kako su nam uništili onu prethodnu državu. Ti mađioničari MMF-a, sa svojim ekspoziturama, preko tih svojih šok terapija, kako se ta njihova politika odrazila na politiku u bivšoj SFRJ: odnos dinara i dolara 1985. godine bio je 270 dinara za jedan dolar, 1986. godine 379 dinara, 1987. godine 737 dinara, a 1988. godine 2.522 dinara, da bismo završili 1989. godinu sa 5.557 dinara.

Naravno, kasnije je sledila devalvacija i sve drugo, ali je interesantno da sve države koje su ušle u program MMF-a od 1984. godine do 1990. godine, ako izuzmemo Latinsku Ameriku, koja je odavno u programu MMF-a, videćete da se ovaj period pre svega odnosi na ovo što se zove Istočni blok, ove zemlje koje su se oslobodile stege, zemlje iza gvozdene zavese.

Te zemlje su uplatile u kasu zapadnih banaka u tom periodu 178 milijardi dolara. To je izjava direktora Svetske banke. Kaže, još od srednjeg veka, kada su evropski osvajači opljačkali Latinsku Ameriku, svet još nije doživeo takav priliv bogatstva u tom pravcu što ga danas vidimo. MMF i ceo sistem Svetske banke, koji je to oprihodovao po osnovu kamata na kredite koji su dati zemljama iza gvozdene zavese u ovom periodu, ostvario je tolike prihode. Neću da vam čitam o kamatnim politikama i kakva su sve uslovljavanja bila, ali evo nekih statističkih podataka, biće vrlo interesantni za publiku.

Kod nas je situacija sa stranim dugom bila sledeća - 1970. godine država je dugovala dve milijarde dolara, mislim na SFRJ; 1975. godine to je došlo negde na 6 milijardi dolara, a do 1980. godine dug je narastao 20 milijardi dolara, ne samo zbog onog pozajmljivanja 1979. godine, koje je problematično. Smeškate se jer znate da je problematično, jer se ne zna koja republika je odnela te pare, jer je to još iz vremena Bakarića i onih drugih, ali je karakteristično to nenormalno zaduživanje, naravno uz aplauz Svetske banke i MMF-a.

Otplata tih dugova početkom 1981. i 1982. godine prevazilazila je 20% od onoga što bi ova zemlja računala kao neki pozitivni rezultat života i poslovanja i privrednih aktivnosti kod nas.

Šta je tada MMF pričao? Treba što više da se izvozi i stalno nas je uslovljavao izvozom. Naravno, izvozili smo sirovine, a istovremeno smo uvozili robu većeg stepena obrade ili neke nove tehnologije, pa smo po tom osnovu mnogo više davali, a mnogo manje uzimali.

Da se vratimo na 2004. godinu, to je godina koja dohvata ovaj period rada Komisije, koju hvalim jer je bila u skladu sa zahtevima Vlade i politikom MMF-a. Vidite, 2004. godine su sve države koje su dužne bile obavezivane da jedan posto duga vraćaju godišnje. Podsećam vas da je 1981. godine zahtev MMF-a prema državama dužnicima bio da svake godine vraćaju oko 19%, što je naravno uvek uzrokovalo mnogo veće zaduživanje, realno neotplaćivanje. Znači, bez robova nema ni gospodara. I ova komisija sledi tu komisiju - bez nas robova nema na Zapadu gospodara, uklapamo se.

Naravno, uklapate se vi u strategiju MMF-a i kada je u pitanju elektronski novac, jer je papir postao bezvredan, pa je lakše imati elektronski novac, kreditne kartice, kompjuterske transakcije, koje niko ne može kontrolisati osim onoga ko ima centralni kompjuter, a pare se naravno štampaju po želji. Hvalim vas jer vi podržavate politiku MMF-a. Ne komentarišem tekuće događaje.

O tekućim događajima će verovatno za koji dan da se ispriča, a ovako detaljnije i statistički preciznije verovatno za nekoliko godina, ali na vreme upozoravam šta sledi sa slepom poslušnošću i prihvatanjem politike MMF-a, da svaki činovnik dođe u onu lepu zgradu u ulici kralja Petra i izdeklamuje svoju pričicu, a naše državno rukovodstvo strepi, drhti i danas glavna vest je da oko jednog procenta nisu mogli da se dogovore. Nije u pitanju jedan procenat.

U pitanju je jedna strategija koja se godinama razvija.

Da vidimo kako je to bilo sa industrijskom proizvodnjom. Od 1979. godine do 1996. godine rast industrijske proizvodnje u proseku je iznosio 7,1% godišnje. Posle prve faze makroekonomske reforme po nalogu MMF-a, to je palo na 2,8, a u periodu od 1980. do 1987. godine to je svedeno na nulu, da bi kasnije bila negativna stopa rasta. Tako nam je MMF doprineo da nam se po njihovom nalogu rasturi država.

Stvaranje novih država je bilo forsirano spolja, najviše od Nemačke. Radi vašeg saznanja, onaj ustaški ustav u Hrvatskoj je donet u Bonu, tamo je napisan od stručnjaka za ljudska prava. To je istorija već potvrdila i nema potrebe da se sekirate, nema potrebe da ne verujete u ovo, jer možda vam se ne sviđa, ali budite uvereni da je to tačno, jer su svi to potvrdili.

Onda je krenulo zamrzavanje svih plata. Kriza budžeta je nastupila 1991. godine i to stravičnih razmera itd, da ne čitam ovu analizu kako je MMF delovao preko svojih ekspozitura nekada, ali ekspozitura po sistemu pritiska koje je stvarao, a danas preko dobrovoljaca, znači nema više pritiska jer su sada na delu dobrovoljci koji izvršavaju politiku MMF-a.

U tom kontekstu, hteo bih da skrenem vašu pažnju da obratite dužnu pažnju i našoj Komisiji za hartije od vrednosti, koja je dala doprinos da pregovori pet puta prođu dobro, valjda je sad šesta tranša.

Nisam vam čitao o Pariskom i Londonskom klubu, koji su takođe u periodu posle 1980. do 1991. godine značajno uticali svojim uslovljavanjima na rasturanje bivše SFRJ, tako da je, verujte, krv dobila oblik novca kod nas. Mi nemamo potrebe da se svađamo oko toga, to je potpuno jasno.

Mi smo prilikom donošenja Zakona o hartijama od vrednosti istakli ovde veliki broj primedbi povodom pravnog položaja Komisije za hartije od vrednosti. Vi se sećate. To je jedan potpuno drugačiji koncept koji je danas prisutan u zakonu. Vidite, sve ovo što se dešavalo kod nas na tržištu hartija od vrednosti pokazuje da smo bili u pravu.

Bili smo u pravu da ne može Komisija formalno-pravno da izgleda kao samostalan i stručan organ. Kada se kaže za neki organ da je državni, pa još stručan, onda je to verovatno to neki zavod, neka direkcija. Komisija koja donosi neka rešenja, vodi upravni postupak, nije stručni organ. To je državni organ koji primenjuje zakon.

Stručni organi mnogo više primenjuju struku, ali izvor struke nije u zakonu nego u dostignućima tehnologije, nauke, profesije itd. Znači, ovde se radi o jednom upravnom organu koji donosi rešenje čim njegovo rešenje ide na ocenu zakonitosti preko upravnog spora kod Vrhovnog suda.

Šta naša Komisija za hartije od vrednosti danas može da uradi? Ne može ništa da uradi, samostalno ništa. Šta kažu Labus i Dinkić, šta kaže MMF, šta kaže guverner NBS u kom pravcu treba da ide preuzimanje akcija, u tom pravcu će Komisija da odbori.

Ukoliko ide emitovanje novih hartija od vrednosti, naravno, tu će biti jedan selektivni pristup, jer Komisija ipak mora da vodi računa da se putem emisije hartije od vrednosti ne kreira mnogo više novca.

Sami znate, u suštini, banke ništa drugo nisu emitovale nego običan papir. Banke su tako i nastale, jer su emitovale neke papire koji predstavljaju neku vrednost, tako da se u prometu nalaze papiri bez nekog realnog pokrića. Taj trag mora da sledi Komisija za hartije od vrednosti.

Naravno, mi ovo ne možemo da podržimo. Mi samo upozoravamo da ono što predstavlja politiku MMF prihvatite samo u onom delu gde neposredno odgovara interesima građana Republike Srbije. Tamo gde ne odgovara, suprotstavite se i imaćete našu podršku.

Namerno nisam hteo da pominjem konkretne slučajeve vezane za "Knjaz Miloš", banke itd. u onom delu koliko one imaju dodirnih tačaka sa Komisijom.

Naravno, ima tu delova koji su aferom zahvaćeni, a ne tiču se direktno Komisije za hartije od vrednosti, ali jednim delom se tiču. Namerno nisam hteo taj deo da potenciram, da podsećam građane, jer je bilo toliko pisanja, tačnih i netačnih, tendencioznih, pa neka procenjuju.

Iz ovog izveštaja može da se vidi da je nama potreban drugačiji pravni poredak Komisije za hartije od vrednosti. Vidim da ste i vi došli do tog zaključka.

Ako ste došli do tog zaključka, ne bi bilo loše da neki put razmislite o našim predlozima, pa ukoliko smo na istim talasnim dužinama, ne bi bilo loše da predložite promenu postojećih propisa koji se tiču Komisije za hartije od vrednosti, jer ste ovako formalno-pravno samostalni, suštinski ste zavisni. Zavisni ste i od Vlade i od Narodne banke, a posredno i od MMF.

Gde su tu interesi građana? Gde je tu jednakost, gde je tu ravnopravnost, isti uslovi za sve? Nema ih nigde. Pređite sa stručnog na državni organ koji će da vodi računa.

Naravno, vi dobijate na početku godine, ako mogu tako da kažem, finansijski plan države za sledeću godinu i dobijate svoje koordinate u kojima možete da se krećete, u smislu nove emisije hartija od vrednosti, pa da li se ona tiče dokapitalizacije ili drugih oblika, nije bitno, u krajnjem slučaju.

Dalje, vi ste dobili neko ovlašćenje kada je u pitanju finansijsko tržište, u smislu neke kontrole. Nisam baš siguran da imate tu neku značajniju ulogu. Nemate je. Mnogo veću ulogu ima tu NBS, koja se, poput našeg Ministarstva finansija, raširila, tako da su sve oblasti obuhvaćene. Šta nije dohvatilo Ministarstvo finansija, sigurno je uhvatila NBS.

Dobro je da postoji kontrola, nije dobro kad je ona selektivna i tendenciozna. Nije dobro kada se rešenja ili presude sudova ne izvršavaju, bez obzira da li se nekom sviđa ili se ne sviđa, ali sama činjenica da se 11 puta poništava neko rešenje i da organ koji je doneo to rešenje, koje je naknadno poništeno, ne menja svoje rešenje, verujte, nije u skladu sa zakonom, kao što se čudim zašto i sud to ne reši u meritumu ako je 11 puta došao do zaključka da NBS ne želi da izvrši to rešenje.

Kao što vidite, malo se u tim aktivnostima krećemo u granicama zakona, mnogo više u sagledavanju problema i deobi sudbine, ukoliko se zakrče krvni sudovi u nogama.

U toku je objedinjena rasprava povodom 15. i 16. tačke - Statut Radiodifuzne agencije. Danas treba da odlučimo da li dajemo saglasnost na ovakav statut.
U tom smislu trebalo je neko da nam predloži odluku, znači tekst predloga odluke o davanju saglasnosti na statut Radiodifuzne agencije.
Neka to bude odluka: daje se saglasnost, ova odluka stupa na snagu itd, pa ide obrazloženje, razlozi itd. Verovatno slična procedura bi morala da bude i za predlog finansijskog plana. Znači, daje se saglasnost na finansijski plan i moramo da imamo neki predlog odluke.
Ovako suvoparno, statut i predlog finansijskog plana, a da mi ne znamo šta je to što se predlaže u smislu usvajanja, neusvajanja, davanja saglasnosti, odbijanja davanja saglasnosti, ovu raspravu čini stvarno bespredmetnom. Ali dobro, to je zadatak predsedniku Narodne skupštine da sredi sa službama oko ovih formalnih stvari.
Formalno-pravno, na ovaj statut Republička radiodifuzne agencije Narodna skupština odlučuje u smislu davanja saglasnosti ili odbija jedno takvo davanje.
SRS neće glasati za davanje saglasnosti iz više razloga. Prvi razlog je što se u odredbama ovog teksta statuta, jer ovo čak nije ni predlog, ovo je doneti statut, nalaze odredbe kojima nije mesto u statutu. Jednostavno ste zagrabili neke oblasti koje nisu predviđene Zakonom o radio-difuziji, da se mogu na drugačiji način urediti statutom Radiodifuzne agencije. Evo jednog primera za to. Ovo sve pričam zbog toga što smatram da ovo treba da povučete sa dnevnog reda, preuredite, usaglasite sa zakonom i Poslovnikom i da vratite ponovo u proceduru.
Imate odredbu o prestanku mandata člana Saveta. Zašto ste to regulisali Statutom kad je to sve regulisano zakonom? Na osnovu čega ste došli do tog ovlašćenja da to uradite Statutom, kada je vama pravni osnov za Statut član 33. stav 1. Zakona o radio-difuziji. Vi ste neovlašćeno ušli u jednu materiju koja je uređena zakonom. To je jedan primer.
Drugi primer, a imate ih u svakom članu, imate 59 odredaba, pogledajte šta ste napisali u članu 5 - "Agencija je nadležna za", pa se u tački 2) kaže "nadzor nad primenom odredaba ovog zakona". Kog zakona? Ovo je statut, nije zakon.
Zato je potrebno, ono što mi stalno potenciramo sa ove govornice, kada idete sa nekim aktom, bez obzira da li je predlagač Vlada ili neko drugi, dajte taj tekst u Sekretarijat za zakonodavstvo, da se pogleda šta stoji u ovim odredbama, da se kasnije ne konstatuje da je to neprimenljivo.
Naravno, mislim da ste prekoračili ovlašćenje koje vam daje Zakon o radio-difuziji da statutom nešto uredite. To je pre svega vaš pravni položaj, status i unutrašnja organizacija, kao i način poslovanja, ali nemate prava da u statutu uredite način rada, odnosno vrlo konkretno da vam kažem, onog dela koji se tiče kontrole rada emitera.
Ta oblast je potpuno uređena zakonom. Nemate vi mogućnosti statutom to da razrađujete.
Statut je konstitutivni akt za vas. Vama je specifična situacija jer vaš konstitutivni akt jeste Zakon o radio-difuziji, ali drugi akt u toj hijerarhiji jeste statut i vi statutom možete samo statusna pitanja, pitanja pravnog položaja, finansijskog poslovanja i pitanje unutrašnje organizacije da rešite.
Ne možete da prejudicirate neka pitanja koja se tiču upravnog postupka u materijalnom delu koji je regulisan Zakonom o radio-difuziji, to je nedozvoljivo.
Osim toga, s obzirom da imamo jedinstvenu raspravu i tiče se finansijskog plana Republičke radiodifuzne agencije, ovo što ste propisali u članu 45. ovog statuta, dali ste nam taj predlog finansijskog plana sa obrazloženjem i ekonomskim klasifikacijama.
Sve ste to lepo napisali, ali nigde nema prihoda. Na prvoj strani stoji 81.198.400 dinara trošak. Gde vam je prihod? Znači nemate tabelarni pregled prihoda, znači imate samo rashode.
Kada se pogleda obrazloženje, vidi se da planirate 35 miliona iz budžeta da dobijete i to ste posle dali u onoj drugoj tabeli po mesecima kako ćete da obezbeđujete ta sredstva, ali nema ovo ostalo, taj ostatak sredstava iz redovnih aktivnosti, ono što vi naplaćujete po zakonu.
Šta vi to naplaćujete po zakonu? Kako ste sa 35 mogli da planirate potrošnju 81 milion? Vi ste očekivali? "I ćurka se nadala, pa završila u loncu". Finansijski plan mora da ima prihodnu i rashodnu stranu. Da li je ovo gledao Mlađan Dinkić? Ne verujem da bi on ovo pustio. Makar bi se potrudio da taj formalni deo pokrije.
Znači, na jednom papiru postoje prihodi, pa se okrene papir, pa se vide rashodi, pa se vidi, u okviru prihoda toliko i toliko, a rashode gledamo da usaglasimo sa tim stvarima.
Postoje fiksni rashodi, plate zaposlenih, fiksni materijalni troškovi poslovanja, struja, voda, telefon itd, pa postoje oni varijabilni rashodi u pogledu pranja novca za neke studije itd. Ovo nije finansijski plan. Nađite običnog knjigovođu i kažite da li je ovo finansijski plan, i on ima da se prekrsti, da se nasmeje i da vam kaže, bacite ovo, nemojte da se šalite sa nama.
Zašto se vi šalite sa Narodnom skupštinom? Gde je onaj Obradović, on revizorska kuća, slušam ga kako već danima priča o nekom zakonu, oni ne mogu da savladaju običan papir, kakva revizorska kuća. Mašina za donošenje zakona i propisa koji se ne sprovode, ne primenjuje i nakaradno primenjuju.
Verovatno u ovoj razlici od 35 miliona do 81 milion planiranih prihoda ove godine nalaze se prihodi koji će da se ostvare tako što će da se progleda kroz prste pa će BK da uplati, još se oni pozicioniraju, to sami znate. Vidite onaj nacionalni dnevnik. Pogledajte ove ustaše iz B-92, oni su uzeli Ligu šampiona.
Mi tri godine pričamo o Radiodifuznom savetu. Prvi put je bio sporan zakon, pa je drugi put bio sporan izbor, treći put je bio sporan izbor i četvrti put mora da se promeni zakon oko izbora, pa se izabrao novi, pa se izabrao deveti, opet se menjao zakon i opet se menjala pretplata. Tri godine se menja jedan isti zakon i nikako taj poštar da zakuca na vrata, odnosno sada električar, i da naplati tu pretplatu.
Naravno, Koraća nema, amnestirao se, nema onih koji su radili na konceptu radio-difuzije, poput Vodinelića, rasturilo se društvo, ostao je samo Cekić. Sve prolazi ovde sa većinom. Uvek je većina u pravu, i prvi put kad su doneli zakon, drugi put kad su ga menjali, treći put.
Zamislite, 2003. godine DS tražila da se glasa, odnosno glasali smo o razrešenju pojedinih članova Radiodifuznog saveta, pa kada je došlo vreme da se glasa, oni su uzdržani, ne glasaju za svoj predlog. Svašta se dešavalo. Zbog čega? Startna pozicija: prvo treba Savet za frekvence da napravi plan, da prođe Vladu, da ide na konkurs. Pa kad nastane gungula, videćete ne samo interese vlasnika medija, nego i onih pravih vlasnika, pa će Soroš, pa USAID, pa čak i ona advokatska kancelarija iz Amerike koja pomaže medije i transparentnost u Srbiji.
Čak i ona advokatska kancelarija iz Amerike koja pomaže nezavisne, slobodne medije i "Transparentnost" u Srbiji. Jedna advokatska kancelarija, ima dva imena, preko jedne specijalizovane organizacije, oni su zaduženi za Srbiju i oni to sve sprovode. Opet većina. Nekada je u većini bio Čović, nekad je bio ovaj, nekad onaj. Uvek se napravi većina kada treba nešto iz inostranstva da se sprovede ovde.
Da sada ne bih oduzimao vreme mojim kolegama iz SRS, koji takođe hoće nešto da kažu o ovim dvema tačkama dnevnog reda, predsedniče, predlažem da se ovo povuče sa dnevnog reda, jer ovde nisu ispunjeni formalni uslovi da mi možemo da odlučujemo, pa makar i u formi saglasnosti.
Kod statuta sam naveo samo dva primera, a budite sigurni da postoji još 22 primera grubih, formalnih nedostataka, zbog kojih mi danas ne možemo da odlučujemo o statutu Radiodifuzne agencije.
Što se tiče finansijskog plana, on je ovakav nepotpun. I vi u vašem preduzeću, dok ste bili u preduzeću, da li biste prihvatili ovakav finansijski plan, gde nema nigde stavke o prihodima, nego samo postoje rashodi?
Zašto bi država prihvatila tako nešto i dala saglasnost na tako nešto, kada je u suprotnosti sa propisima o materijalno-finansijskom poslovanju.
Predlažem da se prekine rasprava, da se otklone ovi nedostaci, pa onda da se krene sa diskusijom.