Na moju opasku da ono što je gospodin Milošević pričao nema veze sa amandmanom, on je to prokomentarisao da mi ovde držimo neka predavanja. S pravom sam intervenisao. Vi ste pobrkali dva pojma. O čemu se radi? Ovaj amandman se odnosi na član koji tretira situaciju kada je Akcijski fond već došao u posed akcija.
Vi ste koristili vama poznat primer "Knjaza Miloša", kada nije vršena privatizacija, već je vršen prenos akcija. Posredno rečeno, verovatno jeste privatizacija za onaj deo što je država imala u svom posedu akcija, ali ono što su imali mali akcionari, to je samo promenilo vlasnika. U tom smislu sam vas upozorio da se ne držite teme.
Izašli ste da pričate o amandmanu, a pričate nešto što se uopšte ne dotiče amandmana, niti ovog člana.
Malopre sam počeo da čitam i da pravim paralelu između odredbi Zakona o preduzećima i ovog zakona. Vidite da je sve identično. Kod ove odredbe Zakona o preduzećima govori se o većinskom društvenom vlasništvu, a ovde se govori o pravu po osnovu poseda akcija koje ima Akcijski fond, ali prava su ista kao što postoje za društvena preduzeća. Ovde se kaže - Agencija republike članice za poslove privatizacije, to je Agencija za privatizaciju, a ovde se kaže akcijski fond. To nije agencija za privatizaciju.
Ispričao sam povodom ovog amandmana da pokažem kako izgleda taj kontrolisani haos, zbrka propisa oko "Knjaza Miloša" i oko sudbine akcija koje se nalaze u Akcijskom fondu i mogućnosti prodaje. Imali smo 1. tačku dnevnog reda, nešto je promenjeno. Videćete već kod sledećeg člana i kod sledećeg amandmana da možda to nije ni trebalo da se menja.
Mi ne možemo zakonom da popravimo moral. Ako postoje problemi finansijske berze, rešavajte ih tamo, nemojte da mešate ove zakone. Da se zakoni prilagođavaju jednom istorijskom trenutku kada može nešto da se drmne, da se završi, da se baci velika prašina i galama, zbog toga mi podnosimo amandmane i kažemo - dajte princip. Ako imate neki princip, sprovedite ga do kraja, do krajnje konsekvence, ali ovde ne.
Od teme do teme menjaju se pravila, menjaju se propisi, može i retroaktivno, može i neustavno, može i ministar da bude iznad Narodne skupštine, može i Vlada da bude iznad Narodne skupštine, može Vlada da kaže da li će da primeni član zakona ili neće. Čim u jednom zakonu napišete član da vlada odlučuje o tome da li će da primeni zakon, šta će nam zakon onda. Sprovedite tu vašu zakasnelu revolucionarnu pravdu. Drmnite, rasprodajte, ali nemojte da nas maltretirate i sve je to ekspertski. Kako to može da bude ekspertski?

Vrlo je opasno kada se bivši i sadašnji ministar slože oko nekog člana. To ćete videti već na prvom koraku. Pošto je sad u pitanju amandman na član 3, a odnosi se na član 9. zakona, vi ste  tu ubacili novi stav 3. i novi stav 7, stav 5. ste promenili.
Prilikom ove intervencije vi ste zaboravili samo na jednu stvar. Rekli ste da Agencija za privatizaciju organizuje postupak prodaje akcija ili udela iz člana 8. ovog zakona.
To su praktično sve one akcije do kojih dođe Akcijski fond u posed. Ovaj nalog iz stava 2. koji daje Agencija Akcijskom fondu da zaključi ugovor o prodaji verovatno treba da zameni zaključak koji se obično postiže na berzi posle završene trgovine, ali ono što menjate u stavu 3, to je da ako se akcije prodaju na berzi, onda se to radi javnom aukcijom, a van berze samo preuzimanjem, naravno u skladu sa Zakonom o hartijama od vrednosti, a ukoliko je u pitanju trgovina udelima u portfelju Akcijskog fonda, onda javnom aukcijom, osim ovih drugih za koje nadležno Ministarstvo predvidi da treba da se evidentiraju u Privatizacionom registru.
Sada ide ono što je velika smetnja. U ovom četvrtom stavu, pričam o prečišćenom tekstu ovog člana kada se ovo vaše ugradi, "izuzetno od stava 3. ovog člana, ako Agencija donese odluku, akcije, odnosno udeli mogu se prodavati i putem javne ponude ili javnog tendera."
Sve ono što je bilo u prvoj tački dnevnog reda, već je sadržano u ovom zakonu, i to baš u ovom članu 9. stav 4, s tom razlikom što vi ovde, i kada je u pitanju aukcijska prodaja, ubacujete Agenciju za privatizaciju, pa čak dajete mogućnost da i manjinski akcionari sa Akcijskim fondom naprave paket, te na taj način omogućavate da nije postupak preuzimanja, već putem javnog tendera se prodaju i akcije definisanih vlasnika, fizičkih lica. To je nemoguće. Nema veze da li je dobrovoljno ili nije dobrovoljno.
To je isto kao kad kažete - ko mu je kriv, on je dobrovoljno otišao u javnu kuću. To je isto što pričate. Šta znači dobrovoljnost? U nezakonju dobrovoljnost kao oslobađajući faktor, nije valjda da vam je to rezon.
Dalje šta se kaže: "Akcijski fond u postupku prodaje poštuje principe javnosti i nediskriminacije", to nekako može da se prihvati; i onda, kažete na kraju - "akcije koje Akcijski fond prodaje na finansijskoj berzi ili van berze daju pravo glasa kupcu tih akcija." Drugačije ne bi moglo ni da bude, jer bi se onda postavljalo pitanje zašto neko kupuje akcije ako ne bi dobio pravo glasa.
Šta vi promovišete ovom izmenom koja je sadržana u članu 3? Praktično unosite haos. Ovde se Akcijski fond, shodno prethodnom članu, pojavljuje kao neko ko raspolaže akcijama države, a Agencija za privatizaciju pojavljuje se kao mesto – navodim vam šta kaže u prvom stavu ovog člana - gde se organizuje postupak prodaje. Onda imate u stavu 4. - prodavati putem javne ponude i putem javnog tendera.
Ovde praktično Agencija za privatizaciju postaje tržište. Agencija za privatizaciju može da se uključi samo u postupak privatizacije društveno-pravnog lica ili tog društvenog kapitala, ali ovde više nema društvenog kapitala.
Vi od Agencije za privatizaciju pravite tržište hartija od vrednosti jer Akcijski fond prodaje hartije od vrednosti i udele. To je moguće samo na finansijskoj berzi. O tome se radi.
Vi potpuno nepotrebno ubacujete novo tržište u vidu Agencije za privatizaciju, a ona ne može dobiti to ovlašćenje, pogotovo ovaj stav gde joj se omogućava da mali akcionari, Pera, Mika, Đoka itd. pridruže svoje akcije Akcijskom fondu i da se proda kod Agencije za privatizaciju. Jeste li vodili računa šta menjate u zakonu?
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću...)
Ovo ne može da vam prođe nikako i svi oni koji budu pokrenuli postupak pred Ustavnim sudom ovo garantovano obaraju, jer i vi uvodite kvazitržište. Od Agencije za privatizaciju pravite novu berzu.

Član 4. Predloga zakona odnosi se na novi član 9a, koji glasi: "Ugovor o prodaji akcija, odnosno udela smatra se zaključenim kada ga potpišu Akcijski fond, Agencija za privatizaciju i kupac, osim ugovora o prodaji akcija na finansijskoj berzi."
Sada se vidi upravo ono što sam vam malopre pričao. Vi Agenciju za privatizaciju tretirate kao tržište kada je u pitanju trgovina koja ide preko njih. Kako je moguće da na strani prodavca ili svedoka za prodavca se nađe Agencija za privatizaciju? Agencija za privatizaciju je državna institucija koja sprovodi postupak privatizacije, sprovodi tenderski i aukcijski postupak i vrši kontrolu da li se to zakonito sprovodi, određuje ko je kupac, ko je postigao najbolju cenu itd.
Vi sada Agenciji za privatizaciju ne zna se koji značaj dajete u ovom članu 9a. Da li je ona sapomagač prodavca - Akcijskog fonda, da li je to trgovac preko koga je neko trgovao i uopšte koja je svrha Agencije za privatizaciju u članu 9a? Malopre sam vam rekao da onaj nalog Agencije iz člana 9. stav 2, gde kažete "Akcijski fond prodaje akcije, odnosno udele na osnovu naloga Agencije ", ovde je dat u smislu zaključka koji se daje na berzi da je završena trgovina. Zaključak berze ste vi ovde shvatili kao nalog Agencije i od Agencije ste napravili jednu klasičnu državnu berzu. To ne može nikako da prođe.

Ovom intervencijom, odnosno članom 7. Predloga zakona, vi praktično u član 25. ubacujete nešto što sadržinski ne pripada tom članu. Složićete se da se u postojećem članu 25. stav 1. tačka 1), 2), 3) i 4) govori kako Akcijski fond stiče sredstva za svoje poslovanje.
Onda ste kao iz vedra neba ubacili novi st. 2. i 3. koji govore o tome da su privredna društva čije su akcije prenete Akcijskom fondu dužna da na zahtev Akcijskog fonda u roku od sedam dana od dana prijema zahteva dostave prospekt finansijskoj berzi itd. To su te dve stvari koje nemaju nikakve veze. Ovo treće, pa dibidus nema nikakve veze ni sa ovim prethodnim. Nismo mi zaduženi da ispravljamo te stvari.
Ono što posebno zabrinjava, uopšte nije jasno šta vam stoji u stavu 3. Kažete, visinu provizije iz stava 1. tačka 1. zakona; valjda nekog člana, a ne zakona. Kog zakona? Samo da vas podsetim, brisali ste nešto što piše, visinu naknade troškova provizije iz stava 1. tačka 1. ovog člana. Ovde ste nešto zabrljali. Ne znam šta je.
Vi ovde govorite u ovoj vašoj intervenciji, govorite i razmišljate verovatno o naknadi troškova i proviziji ostvarenih prodajom akcija, pretpostavljam ministre da se na to odnosi. Verovatno se odnosi na stav 1. tačka 1. Ne čuje me. Dobro.
Moram da vam skrenem pažnju, vi ovde dajete mogućnost da ministar propiše naknadu troškova i provizija ostvarenih prodajom akcija. I sami znate da ste proširili oblike i načine prodaje akcija u portfelju Akcijskog fonda, pa ste rekli, finansijska berza, ona ima neki svoj cenovnik, pa ste rekli pozivom, odnosno prenosom akcija preko Komisije za hartije od vrednosti, pa ste uveli javni tender, pa ste uveli dobra.
Ne znam kako bi ovaj turbo-ministar mogao ovo da sagleda sve, a pogotovo onaj deo koji se tiče troškova finansijske berze. Preporučio bih vam da prihvatite ovo da se ljudi ne bi smejali, ali nekim podzakonskim aktom regulišite makar to.

Pa, mi već imamo u proceduri donošenje Krivičnog zakona Republike Srbije. Amandmani su urađeni. Mislim da je pravo mesto za eventualno delo, ako je ovo krivično delo, tamo, a ne u ovom zakonu. Ali, evo, da malo to objasnimo.
Vi ste sada rekli da ste morali ovo društveno opasno ponašanje da predvidite kao krivično delo, jer mali akcionari nisu u mogućnosti da realizuju svoje potrebe zato što nema prospekta. Podsećam vas na član 11a stav 2: "Ako privredno društvo ne postupi po zahtevu Akcijskog fonda iz stava 1. ovog člana (to može da se tumači - ako odgovorno lice ne postupi) ili po pismenoj inicijativi akcionara koji imaju najmanje jednu desetinu osnovnog kapitala izdavaoca, trgovina akcijama se odvija na finansijskoj berzi bez prospekta."
Znači, vi ste već predvideli mogućnost, ukoliko neko vrši opstrukciju u privrednom društvu i onemogućava državu da na finansijskoj berzi trguje akcijama koje se nalaze u posedu Akcijskog fonda. E, sad hoću da vam kažem da taj propust ili ta blokada ne može biti krivično delo. Ne možemo mi da propišemo da je krivično delo sve što nam se ne sviđa.
Ako bismo prihvatili vašu logiku, onda bi to ispalo ovako - ukoliko sednica Narodne skupštine ne počne u 10,00 sati, predsednik Narodne skupštine u 11,00 sati čini krivično delo i svaki predstavnik poslaničke grupe sa tri metka treba da ga ustreli. Pa, ne možemo to da pišemo u Poslovniku.
Evo, da vam pročitam kako ste vi napisali ovaj član. Vi ste rekli ovako: "Odgovorno lice privrednog društva koje ne postupi po zahtevu Akcijskog fonda iz člana 11a ovog zakona, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina i novčanom kaznom do 800.000 dinara"; i streljaće se sa tri metka u potiljak. Jer vidite kako to lepo zvuči, kako čini jednu celinu.
Ne može to da bude krivično delo, ministre. Ne može. To je u oblasti privrede. Nije postupio, nije izvršio nešto, a porazgovarajte sa Republičkim javnim tužiocem, on verovatno u opisu ovog ponašanja može da vam pronađe elemente bića nekoliko krivičnih dela, jer ste ga vezali za član 11a, gde je propisano šta treba da se uradi. Ovde je krivično delo nečinjenje odgovornog lica. U pravnoj teoriji je to poznato.
Ako želite da ga svedete na krivično delo, Krivični zakon Republike Srbije za ovo ima odgovor. Da li tužilac da primenjuje, da li Akcijski fond pokreće postupak, to je drugo pitanje, ali nemojte da plašite "mečku rešetom", jer ako idemo tom logikom, onda s pravom mogu da postavim pitanje, malopre ste naveli konkretne primere gde menadžment blokira prenos akcija, nastavak privatizacije i trgovinu, a šta ako država blokira?
Šta ako blokira Kljajević, predsednik Trgovinskog suda, šta ako on blokira? Šta ako blokira neko u Agenciji za privatizaciju? Koliko je bilo situacija da ste raspisali aukcijsku prodaju, javili se ljudi i aukcija proglašena neuspešnom, a bilo je troškova. Ko je platio 800 hiljada, od tri meseca do pet godina da li je kažnjen neko u Agenciji? Niko. I to je opstrukcija u Agenciji. Pogledajte malo šta se radilo na Odboru za privatizaciju, gde su navedeni konkretni primeri gde je Agencija za privatizaciju bez ikakvog razloga obustavila aukcijsku prodaju.
Da vas samo podsetim, ovde smo mi slušali nekog Pavlovića za normalnu Srbiju. Valjda se sećaš, ti Vlahoviću, tog poslanika. On je bio posle direktor Agencije za privatizaciju i kada su ga nagazili u Odboru za privatizaciju oko "Gorice", konkretno izneli primedbe protiv nekog Grujića, on mrtav hladan kaže - izvinite, molim vas, godinama tog čoveka znam, on je moj prijatelj, šta vi imate protiv toga. Što nije to krivično delo?

Nadam se da prihvatate amandman, jer je nemoguće da neko bude zaposlen u Akcijskom fondu i da se na njega ne primenjuje Zakon o pravima zaposlenih u državnim organima, jer onda se postavlja pitanje - a šta je taj Akcijski fond. Čiji je on, privatna prćija nečija? Valjda se primenjuje zakon.
Valjda se primenjuje zakon koji se odnosi na zaposlene u državnim organima, jer se postavlja pitanje šta onda oni rade, koga oni zastupaju tamo. Zašto se na njih ne bi primenjivao taj zakon? Ako ne želite da primenjujete zakon zbog plate, to je druga stvar. To dajte Dinkiću, on će to vrlo efikasno da reši, ali statusno tu mora da se primenjuje taj zakon, kao što se primenjuje za javne službe, za sve druge javne institucije.

Lako je gospodinu Albijaniću, on je poslednji predsednik poslaničke grupe G17 plus i onda može da iskoristi ovo malo vremena što mu je ostalo da pročita nešto što je odavno završeno pred svim pravosudnim organima, ali kada se nešto iščupa iz nekog konteksta zazvuči poneki put. Da bi to malo bolje zvučalo, da se vratimo na ova tri zakona, a možda je i dobro što ste spojili ovu raspravu, jer se ipak ovi zakoni tiču privatizacije.
Naravno, i ova vlada nastavlja, kao i ona prethodna, da ogadi reč "privatizacija" svim građanima.
Kada se pomene u Srbiji "privatizacija", to je automatski negativna asocijacija na nešto što znači da se gubi posao, gubi se radno mesto, za male pare se rešava socijalni problem, za male pare neko dolazi do nekog poslovnog prostora, koji manje ili više uspešno organizuje za buduću proizvodnju, a po pravilu snižava tu proizvodnju. To se uklapa u jedan koncept kontrolisanog haosa.
Privatizacija je samo jedan segment, mi taj kontrolisani haos imamo u drugim oblastima.
Očekivali smo od nove vlade da makar pokuša da reši neki problem, da svima jasno kaže koji je cilj privatizacije.
Da li je to samo definisanje novih vlasnika, nečega što nije imalo prave vlasnike, kako bi taj bio odgovoran za ono što radi i za ona sredstva koja koristi?
Da li je možda cilj privatizacije da se obezbede sredstva za ovaj bolni proces koji vi nazivate tranzicija kada se prelazi sa jednog društveno-ekonomskog sistema na jedan novi, još uvek nepoznat?
Da li je možda cilj privatizacije da se popune socijalni fondovi, i uopšte, koji je to cilj?
Prilikom donošenja ovog zakona rečeno je da je Srbija u prednosti, jer je jača za jedno iskustvo, kako je Češka prošla, kako je Poljska, kako je Rusija, kako je prošao sistem vaučera, kako je prošao sistem prodaje, kako je prošao sistem besplatne podele.
Korišćeni su razni primeri i, navodno, došlo se do najbolje formule, do najboljeg zakona i onda smo videli u praksi da je to postalo nešto što je sasvim drugačije. To je sada koncept – haos.
Prethodna vlada kaže, povodom ovih izmena i dopuna – mi smo zadovoljni, jer se ne menja koncept.
Znači, samo zbog toga je zadovoljna, što znači da će i sve ovo što se predlaže biti kontinuitet nečega o čemu smo mi pričali i čemu smo izloženi.
Naravno, ovakva privatizacija omogućava svakoj barabi da dođe do fabrike, uzme katanac i tresne ga o onu ogradu, a usput može da drži i onaj kupus ili onu salatu, i da kaže – eto, vidite, da sam ja tu sve bi se to otvorilo.
Ova privatizacija omogućila je da ljudi sa tašnom i mašnom odu do banke, obezbede garanciju na milionske svote, pobede na aukciji ili tenderu, postanu neki vlasnici novog kapitala.
Poslovni svet se raspita ko je taj dečko, niko ga živi ne zna, a on je iz nekog Šapca došao, a kasnije saznamo da je bio predstavnik kapitala Caneta Žapca ili nekog drugog.
Naravno, Srbija je zemlja nadimaka, svaki nadimak odgovara imenu i prezimenu, dobili smo ove novokomponovane, ušla su sredstva iz inostranstva; ali, ako se pogleda ovo šta su tražili neki naši na Kipru, dakle, tražeći izgubljeno blago, pre svega, pobeže Albijanić, njegov Dinkić, pa Velimir Ilić, pa Batić, da citiramo još neka imena onih iz DB-a koji su išli da kontrolišu te pare, javnost je nedavno saznala da je 1.600.000.000 evra moglo preko noći da se prebaci, a sa malo napora i još oko tri milijarde da se nađe na ovim egzotičnim ostrvima.
Posredstvom tih egzotičnih ostrva dobili smo Nacionalnu štedionicu, i verovatno su sve ove pare koje su ušle ovde pare građana Republike Srbije, samo što su preko raznih računa promenile navodno vlasnika. To su "epohalni" rezultati privatizacije.
Ogadila se privatizacija i nju treba gledati u jednom kontekstu. Kako doći do tržišne vrednosti kapitala? Vrlo teško, jer ako se naše tržište otvori kao konzerva za sardine, zahvaljujući gospodinu Labusu koji je omogućio nekontrolisani uvoz, pa čak i po tim cenama, onda naravno da se gubi motivacija i ekonomski interes da se isti proizvodi kod nas proizvode. Naravno, iz uvoza su dolazili pre svega proizvodi koji konkurišu našoj proizvodnji. To se odražava na tržišnu vrednost imovine i vrednost određenog preduzeća i naravno da ta vrednost pada.
Ako se pogleda kakvi su efekti tamo gde je izvršena privatizacija, da li je došlo do enormnog povećanja zaposlenosti, a valjda se zbog toga i sa gledišta države vrši privatizacija, jer država ne želi na svojim plećima da ima socijalne probleme, već želi da ima građane u radnom odnosu, gde taj novi privatnik vodi računa o njima tako što im obezbeđuje posao, a oni po osnovu svog rada zarađuju za jedan pristojan život, tu se država pokazala kao nemi posmatrač, nju to ne interesuje.
U tom kontekstu treba tumačiti ovu činjenicu da imamo toliko banaka. One su po nazivu strane, a po izvorima sredstava vrlo šarenolike, ali naših nema, a opet ko je to završio, zna se – završio je onaj što je šifrovan. Ugasio je verovatno Beogradsku banku, koja je bila najjača banka. Ako se ima u vidu dve milijarde blokiranih sredstava u Americi, od strane prijatelja te šifrovane stranke, i četiri milijarde na Kipru i okolnim ostrvima, sa šest milijardi Beogradska banka je najjača banka, likvidna, stabilna. Tome treba dodati jedno ortodoksno gnušanje prema svemu što se zove zakon i Ustav od strane te iste stranke, koja ne želi da sprovede nijednu odluku suda koja se tiče stečaja i likvidacije banaka.
Naravno, u tom kontekstu neko nas primorava da glasanjem o ovim vašim predlozima donekle saučestvujemo, a mi ćemo pokušati da vam u raspravi po amandmanima dokažemo koliko ste iskoristili pogrešnih rešenja u ovom trenutku da biste očuvali politiku kontrolisanog haosa.

Član 100. stav 4. Gospodin Albijanić se malo zaneo, i suviše je emotivan zbog ovoga što mu je ovo poslednje predsednikovanje u poslaničkoj grupi koja više neće da postoji. Gospodine Albijaniću, ja nisam uništio Srbiju. Gospodine Albijaniću, ja kod Jezde i Dafine ništa nisam imao, ali bih vas upozorio na jednu stvar, očigledno ste taze u politici. Bio sam član Anketnog odbora koji je ispitivao poslovanje Jezde, Dafine i vašeg Dušana Vlatkovića, koji se pravio da ne vidi one čarape kada je Dinkić ulazio. Bilo bi dobro da pročitate knjigu "Šta uze levica da ne zna desnica".
Nešto drugo, oko ovoga što je bilo 1993. godine, kada su navodno bile te banke. Pogledajte sa vašim koalicionim partnerima, pogledajte Čovića, šta je njemu Jezdimir Vasiljević dao, on to tvrdi. Pogledajte dalje ko je bio na vlasti 1993. Pomenuo bih vam samo neka imena: Miodrag Perišić, Ilija Đukić. Vodite računa. Vi ste tada verovatno bili u toj stranci.
Nije lepo da napadate svoju stranku, ali naravno, imate jedan manir da početnu grešku prikrivate sijasetom prezumpcija koje kasnije idu u izlaganje, tako da publika zaboravi onu prvu grešku koju ste napravili.
Prva greška koju ste napravili sastoji se u tome što je SRS stupila na vlast 24. marta 1998. godine, a sve što ste ispričali odnosi se na 1993. godinu. Mogu da shvatim da imate problema sa kalendarom, znam, šifra vam je probijena, isteklo je vreme trajanja, sad ste na nivou statističke greške; to treba muški da podnesete, možda ćete kasnije da napravite nešto. Ali, vodite računa, Srbija ima vrlo malo zatvorskih kapaciteta, buduća vlast će morati da vodi računa o tome i verovatno će to biti lokacija gde ćete da pečete to vaše veliko ekspertsko znanje. Nemojte da zaboravite jednu stvar – od 2000. godine svaki džukac je mogao da bude ekspert.

Šta sam rekao, to se i desilo. Gospodine Albijaniću, to što vi pokušavate, a moram da kažem vrlo neuspešno, da pročitate, neko vam je izvukao onu glavnu stranu, pa ste se malo bunili oko toga. Samo da vas podsetim, to isto su čitali Vuk Drašković, Nebojša Čović i svi oni koji su došli 5. oktobra, pa i oni koji su pre 5. oktobra 2000. godine bili na vlasti. Sve su napadali. Ko god je pričao to što ste vi sada pročitali, sada je u debeloj ladovini opozicije, a ima ih puno koji nisu ni parlamentarni, poput Batića, evo vam i taj GSS, ko će više da pogodi koliko vas je bilo.
Znate, građani više ne žele to da slušaju. Ta tema je prevaziđena. Da je to bilo tako kao što vi kažete, gospodine Albijaniću, verovatno bi tih 10-15 ljudi, čija ste imena naveli, već odavno bili u zatvoru, ali ništa se od toga nije desilo.
Pogrešan vam je autor. Znate, vrlo je opasno kada se Dinkić bavi isleđivanjem. Angažuje onu agenciju FIA i dobije sertifikat da nema para. Ima para, izašla je knjiga. Sada ide drugi tom knjige, konkretno dokazi – na kom računu, koja of-šor firma, koliko je para bilo, kako je moglo da se unese u zemlju milijardu i 600 miliona.
Ali, nije hteo Dinkić, bolje da ide na drugo mesto, bolje da omogući privatizaciju preko ovih vaših: Hamovića, Lazarevića, ne mogu da promašim ni jedno ime ni prezime. Ni za to niste ekspert. Uhvatili onog vašeg Lalića, kako beše, on bio glavni kurir, uhvatili ga, snimili ga, sve postoji snimljeno. Džabe se vi praćakate ovde.
Biće vam lakše ako shvatite da ste poslednji predsednik poslaničke grupe G-17 plus, lepše ćete da se osećate, ima da budete radosni. Kako Toma reče – veseli Albijanić. Neće više niko da se zabavlja sa vašim novotarijama. Morate da shvatite da sve ima svoj rok trajanja. Vaš rok trajanja je izašao, nema ga, istekao je, prohujalo je vreme, loše ste ga istrošili, ogolilo se, pao sneg u nevreme, tragovi postoje, vidi se sve i sve je jasno. Evo, slobodno izađite, ja više neću da se pojavljujem, ispričajte to što imate, samo vodite računa da to nije već viđeno, jer ako je već, već, već viđeno, biće i suviše odvratno.

Milan Marković je čovek od reči, kako smo se dogovorili, tako je i uradio; pomenuo je, da bi javnost čula istinu šta se to desilo na Odboru za pravosuđe. Odbor je počeo, čini mi se, u 10,00 sati, ja sam u 12,00 imao neku obavezu, ali do 12,00 sati Odbor uopšte nije počeo da razmatra tačku dnevnog reda. Gospodin Milan Marković i još neki članovi Odbora iz DS-a vršili su jednu vrlo interesantnu, simpatičnu opstrukciju, meni izuzetno dragu, zato što smo imali prilike da pravimo poređenje kako je bilo pre 5. oktobra, nakon 5. oktobra i kako je danas. Naravno, od 5. oktobra do danas, pa i danas je mnogo lošije stanje nego što bilo ko može da zamisli.
Međutim, gospodin Marković je izneo nekoliko neistina. Prva neistina koju je izneo sastoji se u tome što je upravo na toj sednici, pre nego što se došlo do imena i prezimena ijednog od kandidata, ministar Stojković, maltene na zahtev svih članova Odbora, pokušao da objasni o čemu se radi kada je u pitanju taj poslovnik. Kako sam shvatio, uvedeno je tajno glasanje jer su neki članovi Visokog saveta pravosuđa i kandidati, pa da oni mogu da izađu, da u vreme kada se glasa o njima ne budu tu.
Ali, gospodin Marković je zaboravio da objasni, a to nam je lepo objasnio na Odboru, kako ga je Vida Petrović-Škero izbacila iz kancelarije. To je taj revanšizam koji se ovde dešava. Gospodin Milan Marković sada kaže – jeste, mi smo pre dve godine nju vratili. Nije tačno.
Godine 2001. prvom nezakonitom odlukom koja je doneta u ovoj Narodnoj skupštini, a to je Odluka o stavljanju van snage Odluke o razrešenju nekih sudija, vraćena je i Vida Petrović-Škero u Okružni sud i izabrana za predsednika Okružnog suda. Ali, otela se kontroli; pošto je podržala proteste ljudi koji su zaposleni u sudovima i sa njima demonstrirala, da bi je pomerili sa mesta predsednika Okružnog suda, jer tu treba da se završavaju neki predmeti, ona je prebačena u Vrhovni sud. Kada sad malo to promućkam i razmislim, vidim da 2001. godine Demokratskoj stranci nije smetalo što je ona bila u advokatskoj kancelariji Zorana Stojkovića, ali danas smeta.
Znate, vi iz izvornog DOS-a sedite na jedno mesto, pa se lepo dogovorite kako ćete i šta ćete, pa nam kažite šta je to po vama demokratski standard, da li je demokratski standard sadržan u 80 kilograma mesa i izgledu i njegovoj volji i njegovom ćefu ili u nekom principu i u nekom pravilu. E, mi smo upravo dva sata na toj sednici pričali o tome šta je bilo i šta je pravilno od toga što je bilo, što bi trebalo danas da se primeni. Ali, kasnije ću da nastavim, nisam završio.

Da, da.

Vidite, da neko dva sata čeka da se neko smiluje sa pitanjima i potpitanjima i da deblokira rad Odbora - ja to neću da dozvolim, pogotovo ako imam neku zakazanu obavezu. Ja sam, naravno, izašao, neću da pravim društvo u opstrukciji i jednoj ispraznoj diskusiji, koja ničemu ne vodi. Jednostavno, vodi tome da se desi nešto da padne kvorum, jer je očigledno namera bila da se onemogući rasprava. Ne ulazim u taj izbor. Uostalom, mi na Odboru nismo glasali ni za, ni protiv; mislim da smo samo dva puta glasali protiv nekih izbora, ili smo bili uzdržani ili uopšte nismo glasali. Ali, vidite, sada je ispalo da je to bilo ključno da neko prođe, što uopšte nije tačno.
U onom delu kada treba da izađem da pričam ispričaću vam pričicu o tome kako se Poslovnik, zakon i Ustav najgrublje krše baš na ovom pitanju izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Ali, ono što je stvarno zaprepašćujuće interesantno, to je apsolutna nedoslednost: u jednom trenutku se uzima kao krunski kriterijum koliko je ljudi kolegijuma nekog suda podržalo odgovarajuće kandidate, a u drugom slučaju tome se ne pridaje nikakav značaj; u jednom slučaju se uzima u obzir prosek i radni staž, u drugom slučaju nikakvu ulogu ne igra ni prosek ni radni staž.
U jednoj situaciji se desilo, čini mi se, zbog nekog ispraznog glasanja u Odboru, koje je potpuno nepotrebno i protivposlovničko, da u izveštaju imamo da je Odbor osporio osam kandidata, osam predloga Visokog saveta pravosuđa, a u stvari do osporavanja je došlo iz prostog razloga što poslanici koji su bili tu nisu hteli da glasaju. I, tu se pokazala kompletna besmislenost čitavog postupka izbora nosilaca pravosudnih funkcija, da njegov kvalitet i mogućnost da bude na dnevnom redu ove sednice zavisi od ćefa kvoruma i nekih pobočnih stvari koje nemaju veze sa pravosuđem.
U tome ne želim da učestvujem. Ja ću uvek da napustim sednicu na kojoj se bude raspravljalo na takav način a ne argumentima. Da je to tako, ja ću da vam navedem samo da smo već imali dva izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Tada situacija u Odboru nije bila ovakva kao pre nekoliko dana, povodom ovog izbora.
Mi ne želimo u tome da saučestvujemo. Ne želimo. Ne želimo da učestvujemo u igrama onih koji su pravili inovacije u pravosuđu, onih koji su apelovali na dobrovoljnu lustraciju, onih za koje je bio najveći stepen demokratije da Vlada bira tužioce, zamenike tužioca. Mi u tome ne učestvujemo.

Opet moram da se zahvalim članovima Odbora za pravosuđe iz DS-a, jer ništa nisu demantovali, nego su samo potvrdili da su radikali na Odboru bili u pravu. I na Odboru sam vas pitao... Zakonito i ustavno, po vama, bilo je da se menja zakon zbog Sonje Brkić i zbog onog republičkog javnog tužioca. To je bilo zakonito, po vama, a sada kada nešto ovi rade, vi kažete - to je katastrofa, nema govora, to ne može nikako, to nije zakonito. Sat i po sam vas molio – kažite šta je to zakonitost i šta je demokratski standard po vama.
Niste mogli da odgovorite, prepucavali ste se u opštoj opstrukciji i očekivali da ja budem nemi posmatrač kako se vi preganjate.
Ja ne želim u tome da učestvujem, niti da gledam to. Ako imam zakazanu obavezu, ja idem na taj sastanak. To samo koristim kao primer da vas podsetim, jer ste izazvali repliku time što ste rekli da kada sam izašao iz sale, navodno, desilo se da su neki prošli. Koji su prošli? E, oni koji vama ne odgovaraju. Znači, vaša volja je demokratski standard. Ne zakon, ne propis, ne ono kada su u pitanju kandidati, nego vaša volja. Pa sam vam postavljao pitanje – ako je to bilo sve zakonito u vaše vreme, kako je penzioner mogao da bude predsednik Okružnog suda u Nišu? Kako je to moglo da se desi? Ko je vedrio i oblačio u ono vreme, ko je pet puta menjao jednog istog kandidata? Na pet minuta pred početak sednice dođe Zoran Živković, uplaši ovoga, Batić se naljuti zbog promene, odlaže se Odbor, promeni se, to je bilo sve demokratski. Ko je tada imao dominaciju, koja politika, koja politička stranka? Ko je izvršio uzurpaciju pravosuđa, ko je uništio pravosuđe, ko je oterao iz pravosuđa one ljude koji znaju da sude i da rade posao, pa primio svoju decu, sekretare zadruga, pripravnike kod nekih advokata i da ne ređam bogatstvo ideja odakle bi sve mogao da dođe neko da bude sudija preko noći. To se desilo i sa tužilaštvom. Da li treba da vas podsećam da ste vi promenili zakon da vlada bira zamenike javnih tužilaca. To je bilo zakonito. Najbolje, vrhunac demokratije.
Problem na toj sednici je bilo šta je to demokratski standard i kakav je odnos prema ustavnosti i zakonitosti. Naravno, vi to sve okrećete, ne birate sredstva. Ako neko drugi uradi ono što ste vi uradili, to je katastrofa. Samo vi imate ekskluzivno pravo na to i pošto ste iz DS-a, sve što uradite to je demokratsko. E, protiv toga sam.

Na početku bih rekao zbog stenograma, zapisnika, moje kolege koje su govorile pre mene su zaboravile da kažu imena ovih kandidata. Gospodin Stevović je mislio na kandidata za zamenika opštinskog javnog tužioca u Požegi, iz Sevojna je čovek, ne znam kako beše ime, a gospodin Marković je mislio na Slobodana Markovića, kandidata za Vrhovni sud.
Evo, za ovog drugog malo da se zna da nije bez razloga navedeno. Krajem prošle godine jedan građanin Prokuplja je imao tu situaciju da su došla neka lica, donela primerak presude tog sudije, koja još nije ni potpisana, kidnapovali su tog čoveka. Predmet postoji u Opštinskom tužilaštvu u Prokuplju, spor od 1992. godine. "Dunav osiguranje" treba nekoliko desetina miliona evra da plati. Direktni nalogodavci su neka braća Petrović i još neki drugi, ali to vi raspravite.
Međutim, taj čovek je verovatno saučesnik i verovatno treba da popuni ono mesto u onom veću Vrhovnog suda, pošto i tamo postoji (a vi iz pravosuđa ne znate, to mi ovako znamo, kada uđemo u sud odmah se sazna kompletna istina) jedno prazno mesto u jednom od ovih veća koje treba za neku interesnu grupu da završava posao.
To je sada, praktično, ovaj formalni deo da bi Skupština mogla da radi. E, sada, da skrenem pažnju na ono čemu mi praktično robujemo kada je u pitanju ova tačka dnevnog reda. Da vas podsetim - 2001. godine ispao je spor u onom izvornom DOS-u, i kao rezultat trgovine - mi ćemo vama da glasamo za Zakon o radu ukoliko vi prihvatite naš koncept reforme pravosuđa, desilo se da je donet zakon, između ostalih, o sudijama.
Tu je prvi put promovisan Visoki savet pravosuđa, veliko personalno veće. Ista je bila priča kao do malopre - depolitizovati sudstvo, da stranke nemaju nikakvog uticaja, da nema politike, da struka dođe do izražaja, da sudije same biraju, pa je dat jedan šareni sastav koji treba da obezbedi nepristrasnost, objektivnost i da najbolji dođu za mesto sudije.
Svi su zaboravili da je to potpuno neustavno. To je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, ali, naravno, gospodin Vučetić i kompanija... Znate i sami, takođe je stranački sastav našeg Ustavnog suda, odgovara sastavu DOS-a iz vremena kada su se vraćali, i tu je opet jedna neustavna kategorija - sudije Ustavnog suda nisu sudije u klasičnom smislu i za njih ne treba da važi princip stalnosti, već uvek treba njihov mandat da bude ograničen na neki period, da li je to sedam ili devet godina nije bitno, jer oni ne vrše klasičnu sudijsku funkciju, već vrše ocenu ustavnosti propisa.
Ali, nema veze, to u demokratiji sve može da se zbrka i kao posledicu toga imamo, posle dobrovoljne lustracije i silnih inovacija na temu nezavisno pravosuđe, upade po partijskim knjižicama, osvajanje sudova, izbacivanje ljudi. Mislim da još uvek traje spor, 146 zamenika što opštinskih, što okružnih tužilaca vodi postupak, jer nakon nekoliko promena zakona o tužiocima oni su došli u situaciju da im je, bez ijednog papira, samo rečeno - od sutra vi niste zaposleni u tužilaštvu. I, kao vrhunac, lepota demokratije došla je ta "Sablja" u kojoj smo dobili i Nadu Brkić. Leposavu Karamarković je jedan poslanik odavde pozvao da podnese ostavku. Ona jedva dočekala, samo da se otkači, da ode. Tako je otišao i Siniša Simić, tako je otišao i Rade Terzić, sve perjanice DOS-a.
E, tako je demokratija došla u veliku krizu. Ona je postala demantija i destrukcija. Kako koji dan, demokratija se oburvava i demantuje, tako da su počeli malo da liče na Vuka Draškovića, pošto kod njega samo 15 minuta važi ono što je rekao. Tako se desilo sa našom demokratijom. I, sada mi razmatramo kako da izaberemo sudije i tužioce, a zaboravljamo da u okviru ove tačke dnevnog reda u stvari imamo 13 tačaka dnevnog reda, 13 različitih predloga odluka koje su dostavljene.
Zbog očigledne neustavnosti Zakona o sudijama sada imamo situaciju da je ta neustavnost otišla korak dalje, jer naš poslovnik nije promenjen. Da vas podsetim šta piše u ovom najdemokratskijem poslovniku, koji je pisao gospodin Maršićanin. Za našu temu je interesantan član 49. stav 2. gde kaže – Odbor za pravosuđe i upravu predlaže izbor sudija. To je direktna kolizija sa Zakonom o sudijama. Direktna. Ne može da bude veća.
U prilog carstvu nezakonja i kolizija je i član 175. Mogu da vam pročitam i koji je to stav gde se obrazlaže kakav je postupak izbora nosilaca pravosudnih funkcija, pa kaže: "Obrazložene predloge za izbor predsednika sudova, sudija, republičkog javnog tužioca i drugih funkcionera u oblasti pravosuđa i uprave, uz obaveštavanje i o ostalim kandidatima koji nisu predloženi Narodnoj skupštini, podnosi Odbor za pravosuđe i upravu."
Znači, Odbor za pravosuđe i upravu je dan-danas po ovom poslovniku, a da znate, ovaj poslovnik je u rangu zakona, to je akt koji propisuje kako mi radimo ovde. Kakav je put do zakona, do odluke, do propisa. On stoji neusaglašen i kao rezultat te neusaglašenosti, da sada ne bih to mnogo objašnjavao, mi imamo član 135. našeg Poslovnika, o kome mora da vodi računa predsednik Narodne skupštine.
U tom članu se kaže: "Nadležni odbori i Vlada, ako nije predlagač zakona, u svojim izveštajima, odnosno mišljenju, mogu predložiti Narodnoj skupštini da prihvati ili ne prihvati predlog zakona u načelu." To se odnosi na sve druge.
Znači, u ovom izveštaju koji dobijamo povodom svakog predloga odluke treba da stoji - prihvata se, ne prihvata se. Međutim, ako pogledate izveštaj, ovde se navodi - Odbor nije podržao.
Zašto sve ovo pričam? Pričam zbog toga što ne vidim nadležnost Odbora. Odbor ima onu elementarnu nadležnost, koja postoji kao i kada bilo koji akt ide prema Skupštini, da mora pre Skupštine da dođe do nekog odbora, da on utvrdi da li je to u skladu sa Poslovnikom, da li nije u nekoj očiglednoj suprotnosti sa zakonom, da ne bi Skupština ovde glasala o nečemu a da nema verifikaciju da li su ispunjeni neki uslovi.
Ali, ne, naš odbor je zauzeo stav, pa se drži rasprava, pa glasanje, pa se kaže - nije podržao, pa se navodi - toliko i toliko glasova je bilo da se ne podrži, toliko je bilo za, toliko protiv, toliko ovo, toliko ono, pa onda u zapisniku - ko je osporio. Mi ćemo ovde na sednici Narodne skupštine posebno da glasamo prema spisku koji je kod predsednika, gde Odbor nije podržao, i to ispada da je Odbor osporio izbor. Ali, Odbor nema to ovlašćenje. Jedino narodni poslanik može da ospori izbor nekom kandidatu koga je predložio Visoki savet pravosuđa.
Naravno, nemam nameru da menjam praksu, samo hoću da ukažem na očigledne neustavnosti i nezakonitosti i ukoliko neko smatra da na bazi nečega što je neustavno i nezakonito mi možemo da radimo ispravno, on je u zabludi. Ne može da bude ispravno.
Sledeća etapa neispravnosti i nezakonitosti jeste nedoslednost u primeni kriterijuma. Evo, recimo, da ukažem na to da mi imamo situaciju da se u našim sudovima nalaze sudijski pomoćnici sa radnim stažom u sudu od dve, četiri, osam, deset pa čak i 11 godina. Po definiciji, sudijski pomoćnik se priprema za sudiju i pomaže mu. Ako je neko 10 godina sudijski pomoćnik i nije još izabran za sudiju, onda nešto nije u redu. Nije u redu sa onima koji predlažu i koji biraju, ili nije u redu sa tim sudijskim pomoćnikom.
Ako nije u redu sa sudijskim pomoćnikom, on posle pet - šest godina mora da ide iz suda, jer on nije kandidat, nije perspektiva za pravosuđe. Ali, nije to problem. Problem je što je u vreme DOS-a bilo – vi sudijski pomoćnici u soške, a dajte decu advokata, decu profesora, decu stranačkih kolega, pa je tako i penzionerka postala predsednik suda, pa su tako postali i neki poput Ante Boškovića, pa je tako došla Sonja Brkić, pa je tako došao Đorđe Ostojić, pa da ne ređam.
Jer, ako krenemo od suda do suda biće smehotresne olimpijade, a svako ko bi želeo da se zainteresuje o stanju u pravosuđu dovoljno je da samo uđe u sud, obiđe dve-tri kancelarije i pita ljude i dobiće kompletnu informaciju: ovo veće za ovoliko radi, ovo veće za ovoliko radi, ovo oslobađa, ovo pušta. Ako si u Nišu kod advokata Ćirića bićeš oslobođen, biće sprovedeno kako treba itd.
Da li sada ovi ljudi koje vi predlažete da ih mi ovde izglasamo mogu da srede stanje u pravosuđu? Ne mogu. Zašto ne mogu? Iz jednog prostog razloga: kada sam pre nekoliko dana video jednog od tih sudija, predsednika okružnog suda, a po spisku sam video da je on član Vrhovnog saveta pravosuđa, odmah sam dobio jasnu sliku da sve što se predlaže mora da bude loše. Taj čovek ne ispunjava elementarne uslove da se nađe u sudu, da uđe u sud, ali on vedri i oblači.
Pre bilo kakve sednice vašeg odbora za pravosuđe u Vrhovnom sudu svi oni su napravili lepo kružok, dogovorili se - ti meni u Jagodini, ja tebi u Paraćinu, ti meni ovo, ja ovo itd. I na ovaj način videli ste da kada ste izbacili iz Skupštine predlaganje i dali nezavisnom organu, navodno nezavisnom organu, kapa pravosuđa u Vrhovnom sudu itd. dobili ste drugu nepravilnost. Možda i goru. Ima nagoveštaja da čak i mafija ima uticaja na izbor sudija. Sada ovde slušamo od nekih tvoraca, odnosno ljubitelja ovakvog oblika biranja sudija da je Narodna skupština izabrala jednog svog predstavnika. Prvo, nije tačno, nije naš predstavnik, nego je Narodna skupština po tom zakonu u obavezi da jednog člana Visokog saveta pravosuđa tamo da. Ovde ga sada neko proziva što ne daje izveštaje. I ne treba da daje izveštaje. Kako bi on bio nezavisan ako bi sada onome ko ga je izabrao tamo, predložio, delegirao, podnosio izveštaj? Koga on tamo da zastupa? Ovde se pledira da on treba nas da zastupa, a ko smo mi – šest stranaka sa različitim interesima.
Ovde vidite koliko je to kontradiktorno, čak i besmisleno. Ako hoćete nešto novo, vratite na onaj stari zakon, pa kada promenite Ustav i kada Visoki savet pravosuđa bude u odgovarajućem članu Ustava sa tim nazivom zapisan, onda radite ovo, ukoliko, naravno, dobijete većinu.
Vidite i sami, iz neustavnosti i nezakonitosti ne može ništa dobro da izađe. Iz neustavnosti i nezakonitosti ide i ova nedoslednost. Sada DS proziva DSS – za šta; za ono isto što je uradila DS. Vi ste juče glasali, sada se oni prave, oni ne znaju ni za Bodrum, ni za Solun, sada ste tu fifti-fifti, jednako. Priča se o kriterijumima, pa je sada ovde rečeno, pazite, kriterijum je prosečna ocena studija. Uzećemo dva primera. Kandidat sa prosekom 9,90 i nešto nije prošao na Odboru. Zašto? Našao se jedan pametan da kaže – ja neću iz principijelnih razloga da glasam, svi koji imaju dve godine radnog iskustva ne mogu da budu sudije. Verovatno mu je krivo što je ovaj imao veći prosek od njega na fakultetu. Kada je predsednik Vrhovnog suda saopštio o kakvom kandidatu je reč, naravno, ni da se smeješ, ni da plačeš.
Znači, velika stvar ne zavisi od struke, od kriterijuma, nego od ćefa poslanika. Da li je poslanik došao u Skupštinu autobusom ili kolima, od toga zavisi. Da je to čak toliko suludo, ja moram da vam kažem da na Odboru za pravosuđe poslanik iz jedne stranke glasa protiv kandidata za sudiju koji je iz njegove stranke.
Napravili ste smešnu situaciju od izbora. Onda kažemo – šta se to dešava u našem pravosuđu. Tu su sistemski propusti, gde je sistem razoren. Kada je razoren sistem ne može ništa da bude novo. Sve što se krivo posadi, znate i sami, mora krivo da raste. Nema ispravki.
Kaže se – staž kao kriterijum, ili ocena, pa je neko rekao - znaš šta, on ima mali prosek, a on kandidat za sudiju okružnog suda. Neko je malopre rekao – treba uzeti njihovo radno iskustvo, 15 godina. Možda treba i 30 godina, ali u zakonu piše zadnje tri godine. Znači, zakon je problem. Iz lošeg zakona ne može da ispadne ništa dobro.
Sa ove govornice i premijer i ministar Zoran Stojković su obećali da će da isprave sve nepravde prema onim ljudima koje su učinjene u akciji "Sablja", a radi se o ljudima iz pravosuđa. Gotovo da nijedan zamenik javnog tužioca koji je skinut zbog promene zakona nije vraćen na posao, a tu valjda postoji neki prioritet, tu su vam već školovani kadrovi, ljudi sa po pet, šest, sedam, osam godina radnog iskustva u tužilaštvu; oni nisu dobili prioritet, nego su dobili prioritet oni koji su u nekoj advokatskoj kancelariji bili kod nekoga itd.
Moram da vam skrenem pažnju, kod nas je postala redovna pojava da krivični predmeti zastarevaju u sudu. Šta da radimo? Da tražimo naknadu štete od države, ili da tražite razrešenje, ili da pokrećete krivični postupak, to je valjda najočitiji primer da sudija krši zakon. U Opštinskom sudu u Nišu imate 40 takvih predmeta za prošlu godinu. Sudiji se ništa nije desilo, predsedniku suda se ništa nije desilo, da ne pričam o ovim drugima po službenoj dužnosti itd. šta se dešava, vi to najbolje znate.
Vi i dalje imate situaciju da se seje iluzija o tome kako će da bude, samo ne znamo kada, a u međuvremenu ja vam tvrdim da imate nekoliko hiljada primedbi, podnesaka, zahteva da se razreše neke sudije. Kako vi možete da razmišljate o nekom sudiji u Petom opštinskom sudu u Beogradu koga sada treba da izaberete, da će on sada da bude baš onako moralan, stručan sudija, a Danko Laušević nam je još tamo u tom sudu, niko ne želi da uhvati onaj njegov predmet za razrešenje.
Evo, počnite od svakog stečaja. Prvi i osnovni problem stečaja u Beogradu jeste predsednik Trgovinskog suda koji piše epske pesme poslanicima. Čuva ga G17 plus, ima dominaciju tamo u tom velikom personalnom veću i ne dozvoljava uopšte da se razreši čovek. Zašto? Pa prošao je "Sartid", i Beogradska banka i četiri milijarde dolara sa Kipra, i za to ćete posebno da odgovarate vi šifrovani. Vodite jednu akciju da se dobri, kvalitetni biraju, ali vodite istovremeno akciju da se ovi nekvalitetni izbacuju iz sudova. A ne, mi imamo situaciju da niko u tužilaštvu i pravosuđu neće da uhvati predmet za razrešenje. Zašto? Pa, znaš kolege, znaš ovo, znaš ono, šta da radimo mi sa predmetima koje vodimo protiv nekih tužilaca.
Branko Stanković, taj iz Drugog opštinskog, istraga je u toku, zloupotrebio je službeni položaj. Tražio je da se skine imunitet poslanika koji se odrekao imuniteta. Tendenciozno, namerno, zlonamerno da uništi integritet čoveka. Šta da radimo kada su došla sada veštačenja? On goni čoveka za period kada ovaj nije ni bio ministar. Kako to može da sedi u tužilaštvu? Kome vi da kažete, njega da stavite za primer za lošeg, pa ga zato držite u tužilaštvu. Onda pokažite na drugom mestu, pa kažite – ovakav ne treba da se bude. Izbacujte to iz suda. Izbacujte ako mislite da nešto može da se reši i da bude normalno kod nas.
Ovde se čula jedna vrlo pogrešna teza: u Subotici, kaže, došao on sa Kosova i Metohije (još kaže – Kosova), pa ne može on da se bira. A ko kaže da ne može da se bira? Zašto ne može da se bira? Šta je to Subotica? Eksteritorijalno područje? Ne sme čovek tamo da dođe koji ima naše državljanstvo. Koji vam je to kriterijum? Objasnite mi, molim vas. Da niko ne reaguje odavde, da kaže, gde su oni borci za ljudska prava, zar to nije omalovažavanje, dezavuisanje čoveka. Zašto? On je kriv zato što je došao sa Kosova i Metohije.
Kakav je to način? Čovek mrtav hladan lepo izađe ovde i to saopšti celoj srpskoj javnosti, a ovamo se Skupština zalaže, donosi rezolucije, deklaracije itd. Onda me i ne čudi što Tadić može da radi šta hoće. Kaže - pa jeste, veliki su problemi. Ali, ukoliko se ne sredi taj zakon i ti naši propisi i ne krene sa normalnim izborom, nema od ovoga ništa. Ovi vaši kriterijumi su rastegljivi. U vašem savetu pravosuđa zastupljeni su lični interesi i pomalo partijski interesi. Na poslednjoj sednici našeg Odbora za pravosuđe bili su tako očigledno zastupljeni stranački interesi. I sva ova ujdurma, mi samo zbog toga imamo 50 osporenih predloga, jeste zato što je jedna stranka rekla - mi ne prihvatamo to, i izađu napolje. Onda mi o svakom predlogu treba posebno da glasamo. Nema problema, glasaće se, to je većina dužna da obezbedi.
Koji je princip? Zašto? Osporava se zato što nema mišljenje kolegijuma, a kandidat nije iz tog suda nego iz nekog drugog. Osporava se što Advokatska komora nije dostavila mišljenje. Osporava se zbog nečega što su sve prethodne radnje koje ne utiču na onu glavnu radnju.
Dalje, što se tiče radnog lista, radni list treba da bude službena tajna. Osim ljudi iz pravosuđa verovatno i Odbor za pravosuđe treba to da vidi, pošto tamo nosi naziv - službena tajna. Vi to lepo fotokopirate i pošaljete sa materijalima članovima Odbora, dobiju i novinari. Upozoravam vas zbog jednog slučaja, to je bio tragičan slučaj pre sedam-osam godina u Nišu, da je jedna žena, odgovorna, dobar sudija, čestita žena, zaklana ispred kućnog praga, zaklao je jedan koji je bio stranka u jednom postupku u kome je ona učestvovala. Vodite računa, zaštitite ljude.
Sledeća stvar koja je vrlo teška – javnim otvorenim pismima se obraćaju sudijski pripravnici, advokati, tužioci. Kako dozvoljavate da sa vama tužilac razgovara preko novina? Tužilac Trećeg opštinskog javnog tužilaštva vama piše pismo preko novina. Vi ste na čelu piramide, postoji hijerarhija. Kako on može da komunicira sa vama preko novina? Predsedniče Vrhovnog suda, kako ste omogućili da onaj vaš vodi krivično odeljenje? Kada je ispao spor oko para, on drži konferenciju za štampu i kaže – Vrhovni sud treba da ide u likvidaciju. Pokrenite postupak da se razreši. On ne zna da Vrhovni sud ne može da se likvidira. O čemu on priča? Kako on može da sudi kad ne pravi razliku šta je likvidacija, šta nije likvidacija?
Stegnite malo neke uzde, napravite neki red u tom pravosuđu. To su sve neki slobodni strelci. Svako može na vas iz pravosuđa da digne, osim ako nisu u pravu. Ako su u pravu, onda ja nisam dobro informisan, pa krivo napadam ove ljude. Ali, zavedite red.
Molim vas, pod hitno izvadite one predmete koji se kriju, ima mnogo predmeta koji se kriju u tužilaštvu. I, obratite pažnju, iz nekih predmeta tužioci su izvadili dokumentaciju. Nemojte da kažete da vam na vreme nisam skrenuo pažnju.
Svaki građanin Republike Srbije, ukoliko uđe u opštinski sud u svom mestu, raspita se kod nekoliko ljudi po slučajnom uzorku, dobiće pravu sliku kakvo je stanje u tom sudu. Nemojte da pravite analize preko nekih nevladinih i drugih organizacija da biste došli do saznanja kakvo je stanje u sudu. Sve je jasno, u svakom sudu se zna koji advokat ima prioritet, koja advokatska kancelarija, ko dobija koje predmete, koje sudsko veće je zaduženo za pritvor, koje je blagonaklono, koje nije. Ovo je blagonaklono sa 2000 evra, ovo je sa 5000 evra. Pitajte to advokate, ljudi sve to znaju. Ne moramo da zatvaramo oči. Naravno, nismo došli do onih krupnih stvari o kojima ćemo, nadam se, da raspravljamo kada bude na dnevnom redu razrešenje.
Jedina dobra stvar u ovom izboru jeste što Visoki savet pravosuđa nije prihvatio Jana Tođeškog da bude izabran za okružni sud, mada je on častio tamo u sudu i veselili su se. Budite uvereni da vam je to ispravna odluka što njega niste predložili, jer, pozabavite se krivičnim predmetima koji se nalaze kod tog čoveka.

Predsednik Narodne skupštine vođenjem ove sednice je omogućio da se skrene sa glavne teme. Podsećam vas da je predsednik poslaničke grupe SRS izašao, reklamirao povredu Poslovnika i ukazao da ne postoje uslovi da se ovo uvrsti u dnevni red. Molim vas, u ostalim diskusijama koje ste vi inicirali ovde se beži od suštine. Doći će na dnevni red predlog za razrešenje, pa će onda ići ova argumentacija. Bilo je tu i ranije falsifikata.
Sada vam ukazujem na povrede Poslovnika, pre svega člana 79, koji kaže da nisu ispunjeni uslovi da se danas sednica održi sa ovim predloženim dnevnim redom, kako ste vi zamislili. Ukazujemo vam na to da Ustav nije mogao da predvidi da li će između Skupštine i predsednika Republike na toj relaciji, bila ona 50 metara, da se desi nešto, što znači da se izgubio izvornik.
Povredili ste član 160. stav 2, gde se kaže šta je izvornik zakona. Tu se kaže da je to onaj tekst koji je usvojen na sednici Narodne skupštine. Vi ste priznali da to što ste preko puta poslali nije izvornik, nego je miks.
Član 161. ste povredili u smislu ove sednice. Kaže - sekretar Narodne skupštine, na osnovu izvornog teksta zakona itd, daje ispravke grešaka koje se pojave kada se na osnovu ukaza objavi neki zakon. Ovde imamo situaciju da je rečeno - ovo što ste mi dostavili nije zakon. Vi nas ovde ubeđujete o tekstovima.
Nije problem u tekstu, nego je problem što to što ste vi poslali nije zakon. Niko nema prava, niti mogućnosti, niti je ovlašćen da menja tekst koji usvoji Narodna skupština. U postupku donošenja zakona, dok se ne glasa u celosti, do poslednjeg glasanja, ako se pojavi neka neusklađenost zbog usvojenih amandmana, na scenu stupa Zakonodavni odbor.
Ovde imamo situaciju da se priznaje falsifikat. Kada se kaže da se vraća na glasanje, vi to pogrešno tumačite. To znači da ste vi mogli da pošaljete neki tekst i da kažete - glasala je Skupština o tome, predsednik zna da to nije bilo na dnevnom redu, jedino što mu ostaje je da vam vrati i da vi na ponovnom izglasavanju možete da izglasate zakon koji nije bio na sednici Narodne skupštine.
Naravno da Ustav Republike Srbije nije mogao u fundamentu da zamisli falsifikat od strane predsednika Narodne skupštine. Pošto nije mogao da zamisli, ovo formalno vraćanje zakona treba tumačiti u smislu našeg Poslovnika. Mi nemamo zakon. Vratite onaj tekst o kome su poslanici glasali i o njemu sprovedite glasanje. Ovo što dajete su samo surogati i amnestija. Upozoravam vas, gospodo poslanici, ako budete glasali i kojim slučajem prođe ovaj tekst koji je naprazno dostavljen, iza koga se kriju poslanici, odnosno rukovodioci skupštinske većine, onda je to amnestiranje onoga ko je izvršio falsifikat ...
(Predsednik: Vreme.)
... jer će svi reći - ponovo je glasala Skupština, zakon je prošao. Koji zakon? Falsifikovani zakon. Mi to nećemo da dozvolimo i ne želimo da učestvujemo, i u tom smislu je gospodin Tomislav Nikolić reklamirao povredu Poslovnika, a sve drugo što ste uradili je bilo u cilju odugovlačenja, zamagljivanja. I priznali ste falsifikat više puta, ovde u stenogramu.