Sada može da se konstatuje da ovaj zakon kao da su pisali Saša Vitošević i Miloljub Albijanić. To je tako, bar po tekstu koji čitamo. (Više poslanika u isto vreme pita: Zašto?) Gospodo eksperti, valjda znate da mi više nemamo preduzeća. Vi ste glasali za Zakon o privrednim društvima. Ceo zakon vrvi definicijama, od toga šta se smatra proizvođačem: privredna društva, odnosno preduzeća itd.
Sada iz ovoga što vi pričate i kako reagujete vidim da ne znate ni šta je laboratorija. Nije laboratorija samo jedna soba u kojoj se nalaze mikroskop i epruvete. Zašto to niste pitali? U Skupštini imate ljude koji se profesionalno bave naukom 40 godina.
Mogli su da vam kažu šta je institut, šta je laboratorija, šta je potrebno da bi se registrovao institut, koliko je potrebno naučnog kadra, koliko profesora, koliko stručnjaka odgovarajuće profesije itd. Ne možemo mi sada, na početku 21. veka, da savladavamo prve korake, koji su završeni još sredinom 19. veka. Nemojte, molim vas, da omalovažavate Narodnu skupštinu.
Kažete "akreditovana laboratorija". Znači, neko treba da utvrdi da je ta laboratorija akreditovana. Verovatno je da ta laboratorija treba da ima i neki svoj oblik: institut, privredno društvo itd. Ne može da postoji "laboratorija". Šta je to laboratorija? Nijedan drugi zakon ne zna šta je to laboratorija. To je nešto u nečemu, to je nešto malo u nečemu velikom. To znači da je to neki institut, neka naučna ustanova.
Ako mislite da ovo pitanje rešite zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti, onda je to nešto drugo. Ali, ovo je ipak specifična materija koja zahteva da se ovim zakonom bar nešto reši. Ko to treba da uredi koje uslove, na određenom prostoru, sa određenom tehnikom, sa određenim brojem ljudi, u nekom organizacionom obliku, treba da ispuni da bi, po vašem mišljenju, dobio taj status akreditovane laboratorije?
To država mora da propiše. Nisam pristalica toga da uslovi za rad, za obavljanje delatnosti, za naučnoistraživački rad i za obavljanje kontrole, što je takođe delatnost, budu propisani bilo čime osim zakonom. Ne mogu se uslovi propisivati nekim podzakonskim aktima.
U obrazloženju ovog predloga zakona piše na strani 5, četvrti pasus, to je tamo gde se obrazlaže od člana 31. do 33, šta ste mislili, pa se vidi da ništa niste mislili. To je vrlo ozbiljna stvar.
Ako uslovno prihvatimo vaš termin "akreditovana laboratorija" to znači da je to ona laboratorija, da je to onaj organizacioni oblik nekog privrednog društva ili instituta koji je dobio ovlašćenje države da vrši kontrolu i da su njihovi nalazi zvanični. Ta laboratorija garantuje i državi i građanima, i proizvođaču i onom prometniku.
Kada se pojavi situacija da je potrebno tzv. uzorkovanje proizvoda, kada se uzimaju uzorci i odnose na kontrolu, zna se ko to može da radi. Ako su u pitanju poljoprivredno-prehrambeni proizvodi, onda to rade ovlašćene laboratorije koje ispunjavaju neke uslove za to. Ako je u pitanju semenski materijal, onda to obavljaju laboratorije koje moraju da ispunjavaju neke specifične uslove.
Eksperti o tome nisu rekli ni reč. Tu su samo neke skraćenice: EU itd, da ih sve ne nabrajam. Jednostavno, priča se od studije do studije. Molim vas, eksperti, tako ne smete da se ponašate. Ovo je zakon koji utiče na jedan deo naših pronalazača, istraživača i proizvođača, pa i izvoznika.
Ali se odnosi i na drugi deo koji se tiče uvoza svih tih novih dostignuća u oblasti semenarstva. Ne možete pitanje laboratorije da zaobiđete.
Pa nije valjda da svako može da se bavi tim poslom. A, sada mi kažite na osnovu čega će Ministarstvo da kaže – ova laboratorija je akreditovana, ova nije; koje ove uslove ispunjava, a koje ova ne ispunjava. Nema odredbi. Čim nema odredbi, to je neizvesnost.
Pa nije valjda da nam poljoprivredu vodi onaj što ima prodavnicu za prodaju hemijskih preparata za zaštitu bilja na Vidikovcu? Pa, to je Saša Vitošević (odgovara na pitanja iz sale), vi ste ga napravili na eksperta.
(Glasovi: Vreme.)
Vreme, dobro, neka bude vreme.

Ova očigledna centralizacija prava i ovlašćenja kod Ministarstva poljoprivrede kada je u pitanju ova oblast verovatno je u ovom trenutku dobra i poželjna. Međutim, s pravom je Sulejman Spaho podneo ovaj amandman, tiče se deklarisanja i etikete koja mora biti jedinstvena prema sadržaju, količini itd, ali podzakonski akt, propis kojim to treba da se uredi na jedinstveni način, treba da donosi ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede. Mi imamo propise o deklarisanju.
Međutim, pored toga što vi ne prihvatate ovaj amandman, problem je i taj što u prelaznim i završnim odredbama ovog zakona nema rokova u kojima ministarstvo treba da donese podzakonske akte na koje je ovlašćeno odredbom ovog zakona. Evo, poslanici mogu da vide čl. 105, 106, 107. i 108. i mogu da primete da tu nema roka u kome treba da se donesu podzakonski propisi iz nadležnosti Ministarstva poljoprivrede.
Deklarisanje, etiketiranje, pakovanje semenskog materijala nije sporedna stvar, jer proizvođač, onaj ko vrši doradu i onaj ko stavlja u promet, solidarno su odgovorni za ono što se nalazi u ambalaži. To što se nalazi u ambalaži treba da ispunjava te uslove koji stoje na deklaraciji. Zato deklaracija mora da bude na tom semenskom materijalu, da onaj ko koristi taj semenski materijal zna šta seje i čemu može da se nada.
Ali, vi kad se vratite u ministarstvo obavestite vašu ministarku da danas nije vreme za branje breskvi. Možda uvoza ima, ali za branje breskvi nije vreme. Ovim ekspertima da poručim, znate, kada glavom bez obzira srljate u nešto, imajte u vidu i iskustvo nekih država koje su prošle ovaj put. Ne morate daleko da idete, pogledajte svetle primere iz Slovenije.
Ne tiče se direktno današnje teme koja je na dnevnom redu, ali treba da znate da EU, recimo, ne dozvoljava Slovencima da izvoze kranjsku kobasicu. Mi mislimo da je to njihov brend, da su po tome poznati, da je to neki njihov proizvod, međutim u EU njihova kranjska kobasica ne može da se proda. Zašto? Zato što ima veliki procenat vlage. Svojim propisima su zaštitili svoje poljoprivredno agrarno tržište.
Kada usaglašavate naše propise i naše standarde sa propisima i standardima EU, vodite računa prevashodno o našim i samo našim interesima. Mi treba da težimo ka tim standardima, ka tim propisima i prema tom minimumu koji tamo postoji, ali nemojte da sejete lažno uverenje kod građana da, čim se to desi, sva naša roba ima da krene ka zapadnoj Evropi. Svi ovi standardi i propisi kod tehničke robe, ISO 9.000, 9.001, CE znak itd. sve je u funkciji očuvanja zatvorenosti tržišta EU. Obavestite javnost da se to tržište tako štiti.
Sada su oni najavili, mislim da od sledećeg ponedeljka uvode embargo, sankcije SAD. Nemojte glavom bez obzira. Budite oprezni.
Osim toga, da vas obavestim, od 1919. godine do danas, ovo je godina kada je najmanje posejano pšenice. Kada kažete da imate tri puta veći agrarni budžet, i kada pričate o registraciji poljoprivrednika i kada pričate o hvalospevima, vodite računa, prošle godine je bog dao, bila je dobra godina pa je rodilo, a ove godine je tako malo posejano. Pogledajte, raspitajte se malo kod seljaka, vidite gde ste pogrešili. Nemojte da širite lažnu nadu.
Znači, ministarstvo treba da donese podzakonski akt kojim će da reguliše, propiše deklarisanje i etiketiranje, da bi pravna sigurnost savladala i taj način između onoga koji proizvodi i onoga koji koristi.

Ko uvredi narodne poslanike, ko uvredi građane Srbije, ne zaslužuje drukčije komentare, kao što je to slučaj sa ovom ženom koja je ministar poljoprivrede. Poručite joj, kada završi sa breskvama, neka bere bostan. Danas je podnet predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije. Verovatno ste i vi svesni toga da je ovo postalo neizdrživo.
Vratio bih se na ovaj amandman, da ne bih dobio opomenu.
Gospodin Milajić je podneo amandman kojim traži da se posle stava 3. doda stav 4, i to dosledno sledeći logiku člana koji ste vi napisali.
Ako ste propisali pod kojim uslovima može da se obavlja promet semenskog materijala na veliko i na malo, sasvim je normalno, očekuje se da u sledećem stavu bude propisano ko utvrđuje ispunjenost uslova. Vi od toga bežite. Vi to ne želite.
Ovo moram malo da proširim i da vam pokažem da ceo član 41. ne valja.
U stavu 1. člana 41. ste napisali sledeće: "Prometom semena može da se bavi privredno društvo, odnosno preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik, koji je upisan u Registar". U Registar je upisano i softversko preduzeće, ali ne može da se bavi prometom semenskog materijala. Logika je upis u Registar i upis te delatnosti. Valjda je to ta logika, ali su eksperti pojeli nekoliko reči, pa ovo nema nikakvog smisla.
Po ovome kako ste vi to napisali, svako ko je upisan u Registar može da se bavi ovim poslom. To nije tačno. Mora da ima upisanu tu šifru delatnosti i mora da ispunjava minimalne tehničke uslove da bi se tom delatnošću bavio.
Zbog te pogrešne logike i ova dva stava koja slede idu tom logikom, pa ste napisali koje uslove mora da ispunjava u pogledu minimalne školske spreme lice u tom društvu koje se bavi prometom na veliko - da ima poljoprivredni fakultet, a ako se bavi prometom na malo mora da ima četvrti stepen, što znači da mora da bude poljoprivredni tehničar. Ako smatrate da je to uslov, primenjujući logiku koja se koristi kod prometa otrova, herbicida itd, možemo to da prihvatimo, ali da kažemo, u stavu koji tražimo da se dopiše, da ispunjenost ulova utvrđuje Ministarstvo poljoprivrede.
Ako ovaj član ostane kako ste ga vi predložili, biće kao da se promet obavlja u nekoj prodavnici, pa se inspekcijskim nadzorom utvrdi da je to običan trgovac koji nema četvrti stepen poljoprivredne struke, koji je propisan stavom 3. Šta se onda dešava? Kako je do toga došlo? Ko snosi odgovornost? Vi ćete da kaznite privredno društvo. Da, ali je promet obavljen.
Ako vi smatrate da je školska sprema minimalni uslov da bi se u nekom objektu obavljao taj promet, po logici stvari, sledi stav 4. koji je gospodin Milajić predložio. Međutim, vi to nećete.
Sada bih krenuo malo od prakse. Napušta se ova podela privrednih društava na to ko se bavi prometom na veliko i ko se bavi prometom na malo. To je kod nas još ostatak onog socijalističkog perioda, pa maloprodaja ima maloprodajne objekte, a velikoprodaja ima velike magacine gde deli malim trgovcima itd. Sve više se razvijaju drugi oblici trgovine, ali vi ste daleko od toga. Vi još ne znate šta to znači. Ako ste to već prihvatili, onda morate da prihvatite predloženi stav 4. člana 41, jer bez stava 4. ovaj član nema smisla.
Kod prometa na malo morate da znate da se promet ovog materijala obavlja na onim teritorijama gde postoji potreba, a to su poljoprivredni kombinati, naši seljaci, jer valjda roba treba da bude što bliža onome ko treba da poseje.
Razmislite o nekom selu gde postoji poljoprivredna zadruga, kako to mi kažemo, ili neki drugi objekat za promet ove robe na malo. Da li oni mogu da ispune ove uslove i šta će da se desi ako vi inspekcijskim nadzorom naknadno utvrdite da tu, recimo, dve godine čovek radi i javljaju se neki mogući sporovi, da nije znao da dešifruje etiketu, deklaraciju itd. pa mu seljak tražio jedno seme, a on mu dao neko drugo.
Ako već želite da vam ostane stav drugi i stav treći, onda je nužno da se obezbedi i stav 4, a s obzirom da me upozoravate na vreme, javiću se još jedanput da vam kažem o glomaznim ovlašćenjima Ministarstva za poljoprivredu.

Radi se o istim odredbama na koje se pozvao i gospodin Nemanja Šarović, ali, gospodine predsedniče, moram da vas upozorim na nešto što je loša praksa u ovoj Narodnoj skupštini. To se dešavalo za proteklih nekoliko godina – maltene sve zloupotrebe Poslovnika dešavale su se u 17,45 časova.
Vi ste u četvrtak izašli kao narodni poslanik da ukažete na povredu Poslovnika. Prvo, niste naveli član, izašli ste posle diskusije gospođe koja je član vaše poslaničke grupe i niste ukazali u čemu se ogleda povreda Poslovnika, šta je ona to povredila u svojoj diskusiji, osim što je navela da je onih 400 zakona epohalni rezultat rada Narodne skupštine.
Zatim ste nam održali neko predavanje, a ukoliko ste već predsednik Narodne skupštine i imali ste potrebu da reklamirate povredu Poslovnika zbog govornika koji je to učinio, vi ste kao predsednik Narodne skupštine bili dužni da upozorite, skrenete pažnju upravo sa tog mesta na kome sedite.
Nije dobro za razvoj parlamentarizma i odnose u Narodnoj skupštini da na takav način zloupotrebite mesto predsednika Narodne skupštine, da 10 minuta pre završetka rada Narodne skupštine za taj dan izađete i održite jedno tako široko predavanje, da se uopšte ne vidi kome vi prigovarate. Predsednik Narodne skupštine prigovara Narodnoj skupštini – molim vas, to je nezabeleženo.
Ako imate konstatacije o tome da je učinjena neka povreda, onda sa tog mesta gde sedite iskoristite poslanička ovlašćenja pa upozorite, skrenite pažnju, a ne da izlazite za govornicu i da nam držite predavanja, svima, a da mi uopšte ne znamo o kojoj povredi je reč. Po logici stvari, verovatno se to odnosi na povredu koju je učinio govornik koji je pre vas govorio.
Ako je to tako, onda ja ne mogu sa ovog mesta da reklamiram povredu Poslovnika, da je učinio Nemanja Šarović. Ne biste mi, jednostavno, dali reč, jer bi to bila najveća zloupotreba Poslovnika; kao što postoji neka praksa ovde: evo, ja sam podnosilac ovog amandmana, i kako bi bilo sada da bilo kom poslaniku koji izađe ja izlazim na repliku, još pogotovo ako me prozivaju poslanici iz moje poslaničke grupe.
Vi naprosto promovišete nešto što nije duh Poslovnika. Čitav niz odredaba ste povredili. Naravno, meni ne treba vaše objašnjenje, niti neko izvinjenje, ali pošto se radi o očiglednoj povredi tražim da se u danu za glasanje Narodna skupština izjasni o tome da li ste povredili Poslovnik.

Gospodin Živadinović se javio povodom amandmana. Cenim, on je izašao i rekao da neće da podrži amandman. Međutim, javio sam se za repliku zato što je kao argumentaciju za to koristio – Mlađan Dinkić, pa drugi put Mlađan Dinkić, pa treći put Mlađan Dinkić. Osnovna argumentacija zašto neće da glasa za amandman jeste Mlađan Dinkić. Moram da vratim diskusiju, jer nije mi baš stalo da mi neko tako omalovaži amandman koji je suštinske prirode.
Moram i gospodina Živadinovića i gospodina Albijanića, mada me čudi da danas ne brani Dinkića, ali dobro, to je neka nova taktika, da upozorim na jednu stvar: pre ovog zakona morao je da dođe neki izveštaj, da nas eksperti papirima, dokazima i podacima ubede da je ovaj zakon neophodan. Toga nije bilo. Izašao je Mlađan Dinkić, ispričao pet-šest minuta nešto što je Labus napisao da on pročita, pokupio se i otišao.
Suština amandmana je da se, pre svega, skrene pažnja poslanicima da znaju šta reguliše taj zakon. Ako usvojite taj zakon, to onda znači da nepromišljeni otpis dugova, saradnja sa Londonskim i Pariskim klubom, takođe u režiji G17 plus, ima i svoj tajni dogovor. Taj tajni dogovor podrazumeva gašenje srpskog bankarstva, izbacivanje ljudi na ulicu, formiranje Nacionalne štedionice.
Pripremite se, uskoro će na trafikama da se pojavi i drugi deo knjige "Demokratska pljačka Srbije", gde će biti naročito govora o Nacionalnoj štedionici i kako su preseljene pare sa Kipra. Vi valjda, kao što crvena knjižica u Kini znači ono Mao Ce Tungovo, treba da držite ″Ekonomiju destrukcije″. Tamo je vaš idejni vođa Dinkić napisao – džakovima su odnete pare. Otišao je, potražio, našao dokumentaciju, uklonio dokumentaciju. Navodno, para nema. Pare su otišle na egzotična ostrva. Sada se javljaju u procesu privatizacije preko odabranih firmi.
Zbog toga ova država ne sme da usvoji ovaj zakon i da sva potraživanja pređu u potraživanje države prema privredi, da bi to bila garancija za vraćanje, navodno, nekih kredita. Da su te pare vraćene, kako su Dinkić i DOS obećali, nijedna banka ne bi otišla u stečaj. Beogradska banka bi bila najuspešnija banka u zemlji. Sinoć ga slušamo, jer prethodnog ponedeljka nije smeo da dođe u TV emisiju sa Borkom Vučić. Juče, u nameštenoj TV emisiji, drži nam neka predavanja, neki eksperti, stručnjaci. Kakvi stručnjaci, kakvi eksperti.
Gde su 4,3 milijarde dolara sa Kipra? On je napisao, on je dao dokaze da postoje. Gde su ljudi iz državne bezbednosti, policije koji su išli da traže, gde je taj Velimir Ilić, gde je taj Batić, što ne kažu gde su te pare? Svi putevi vode do Mlađana Dinića. Uostalom, vaša Vesna Barać...
(Predsednik: Vreme.)
... je podnela krivičnu prijavu zbog Nacionalne štedionice. Gde su ovi ministri, gde je republički javni tužilac, zašto se to ne otvori i ne razreši?
I nemojte da nam držite predavanja ovde, jer se vreme u Srbiji računa do studije i od studije. Pošto dolazi navodno neka studija, sada sve može da se prihvati. Kada se usvoji studija biće nešto bolje. Šta će biti bolje? Para nema, zgrabili ste pare, zgrabili ste JAT, ko zna gde ćete da završite sa tim avionima.

Gospodine predsedavajući, da li ćete da tumačite ovo kao repliku ili povredu Poslovnika ostavljam vama na izbor. Prema ovoj novoj praksi za ovih godinu dana sve je povreda Poslovnika i verovatno taj član 100. zadovoljava potrebu da vas predsednik Skupštine ne proziva zašto ste mi dali reč.
Molim vas, prethodni govornik nije pomenuo ni jednu jedinu reč o amandmanu. Na taj način je omalovažio tekst amandmana, a tekst amandmana glasi: "Briše se član 1.". Čuli smo ovde epopeju o tome kako je to humano kada neko sa čarapom i škorpionima uđe u NBJ i navodno zavede red. Čuli smo opet o Mlađanu Dinkiću, koji je uspešan, za šta god se dohvati, to je uspešno. On je za sve nadležan: i za stabilnu valutu, i za JAT i za železnicu, i za pruge i za puteve, i za plate, i za obdaništa, i za otpuštanje, i za zapošljavanje i, kao što smo imali prilike da vidimo, za šverc diskova.
To nije obuhvaćeno mojim amandmanom. Moj amandman se ne tiče ovog lepog puta u evropsku budućnost, o kojoj je gospodin Albijanić vrlo emotivno, ali bez ikakvih činjenica, ovde obrazlagao skoro pet minuta. Ne dozvoljavam da se povodom mog amandmana iznose neistiniti podaci. Ovde vrve neistiniti podaci. Kada bi ovi eksperti malo znali i pogledali završni račun Evropske centralne banke i uporedili finansijsko tržište i uopšte javne finansije EU, kojoj oni teže, ja nemam ništa protiv tog njihovog zahteva, onda moram da ih upozorim da Francuska i Nemačka već nekoliko godina, mimo svih pravila EU, imaju budžetski deficit iznad 3% društvenog proizvoda.
Nemojte nama da pričate o evropskim standardima. Dajte, založite se za nemačke i francuske standarde. Vi o tome nećete da pričate. Vi bacate maglu ovde. Računate vreme pre Studije i nakon Studije, do Hrista i posle Hrista. Nemojte da omalovažavate građane Republike Srbije.
Vidite i sami, posle vas jedino su redovi za loto. Jedino se uzdaju u neku sreću, ako mogu nešto da dobiju. Posao su pogubili, sve drugo je stegnuto, nema gde da se živi. Priča se – mora sve da se zapali da bi nešto novo niklo, a amandman se tiče para, 4,5 milijarde, 4.300.000.000, koje su bile na Kipru. Što to niste vratili, kako ste obećali, kako ste stručno opisali u svojoj knjizi "Ekonomija destrukcije", a to je vaša parola, to je vaša crvena knjižica.
Ispunite ono što ste obećali. Ako je sve pre vas bilo crno, hajde pokažite, da budete beli, ali vi izbegavate da pričate o tome.
Naravno, sumnjamo da su te pare na nekim sakrivenim računima i da se vraćaju kroz proces privatizacije u Republiku Srbiju, s tim što se dobijaju neke nove gazde za pare građana Republike Srbije. Tu podvalu smo vam pronašli i zato smo podneli ovaj amandman da vam taj vaš navodno tehnički propis... Na bazi tehničkih propisa vi ste uništili finansijski sistem u Republici Srbiji. Ne znam kako je onaj izvorni DOS mogao da trpi ekonomsku politiku Labusa i Dinkića. Nije ni čudo što ste izgubili izbore, a i vi koji ste sa njima u koaliciji, znajte, statistička greška ima da budete ako ovako nastavite. Jedva čekam da Albijanić brani Labusa i Dinkića. To je sigurna odbrana. To je potvrda svih naših napada.

Vidite, predsedniče, kako to bolje ide kada dođemo na teren činjenica. Pošto vapimo za činjenicama, evo vidite, ja sam siguran da niste čitali Dinkićevu knjigu "Ekonomija destrukcije", ali sam još sigurniji da niste čitali ni knjigu "Demokratska pljačka Srbije". Da ste to čitali, videli biste da su te pare o kojima je Dinkić pisao u knjizi prenete od 1991. do 1993. godine, a SRS je bila u vlasti od 24. marta 1998. do 25. oktobra 2000. godine. Znate, kalendar se ne menja baš tako često; ta razlika demantuje sve ovo što ste rekli.
Zašto je ovaj amandman u tesnoj vezi sa sredstvima koja su se nalazila, po tvrdnjama Mlađana Dinkića, na Kipru? Zato što, da je Dinkić vratio ta sredstva,... A moram da vam kažem da je na bazi punomoćja krstario Kiprom i Velimir Ilić, a kasnije i Vladan Batić; njihove inspekcije su urodile plodom samo utoliko što su dali izjavu – za sve se informišite kod Mlađana Dinkića. Kada su pitali ove u MUP-u da li vi nešto znate – pitajte Mlađana Dinkića. Znači, kako god da se okrenete, pitanje para na Kipru i onoga što je izneto iz zemlje i što je blokirano u međuvremenu od strane nekih stranih država jeste pitanje na koje treba da odgovori Mlađan Dinkić.
U potpunosti podržavam moju prethodnicu, jer vidim da i ona vapi za informacijama od Mlađana Dinkića. Mlađan Dinkić treba da sedi ovde pa da nam objasni, ja vas podržavam u tome. Da je Mlađan Dinkić objasnio kada je tražio, koliko je tražio, gde je sakrio dokumentaciju, zašto je morao da ugasi ove četiri banke... A ako meni ne verujete, idite do Vlade Republike Srbije, tamo imate taj tim za antikorupcijsku borbu, kako se zove.
Ta Verica Barać je poslala ogromnu dokumentaciju republičkom javnom tužiocu, protiv koga – Mlađana Dinkića, onog Živanovića, nekog Aćimovića, ovog vašeg Dušana Lalića i svih onih koji su od 2001. do 2003. godine imali bilo kakvog uticaja i uvida u dokumentaciju i račune koji se nalaze na Kipru. To je sve u vašim redovima.
Ako vam je toliko stalo do činjenica i do istine i pravde, raspitajte se u svojoj stranci, u svojoj Vladi, dobićete činjenice.
Zar vam ne deluje poražavajuće da mi kao opoziciona stranka iznosimo argumentaciju i dokaze protiv onih iz vaše stranke koji su nešto uradili?
Sama činjenica da nema Dinkića da odgovara na ova pitanja, sama činjenica da pretprošlog ponedeljka nije smeo da ide u TV emisiju protiv Borke Vučić, već je juče jadnik morao da dođe da u hvalospevima priča kako vodi neku borbu... A protiv koga vodi borbu? Nemojte da on vodi borbu, videli smo njegove borbe kakve su. Njegove borbe su poražavajuće za Republiku Srbiju, o tome se radi.
Sada ovim zakonom, kako vi kažete – tehničkim i ekspertskim zakonom, treba da pokrije celokupnu malverzaciju. Gde mu je ta agencija FIA; namerno je poslao FIA da na pogrešnom mestu traži račune da bi javnost ubedio kako te pare ne postoje, a nas nije ubedio. Mi verujemo Dinkiću, rekao je da ima para, ali ne verujemo da ih nije pronašao, a sigurni smo da preko ofšor firmi i bankovnih računa sa tih ostrva dolaze u ovu zemlju.
Dinkić mora da položi račun, ako ne po ovom zakonu, onda po sledećem, ako ne po sledećem, onda po onom koji sledi. Ako ni po jednom od ovih, onda kada dođe na dnevni red Statut Narodne banke Srbije; moraće kad-tad da položi račun, a vi ga branite.
Nadam se da možete da ga branite činjenicama, jer ovo što sam čuo od vas, to su tako pogrešne činjenice da i on sada sedi u nekoj kancelariji i prati ovaj prenos i kaže – dajte da ovi moji ne izlaze više da me brane, oteče mi glava od odbrane.

 Znate, mora po drugi put da se ponovi. Mlađan Dinkić je rekao da su pare u džakovima iznete od 1991. do 1993. godine i sada ja molim ove iz G17 plus da dobro čuju ovaj drugi deo rečenice: SRS je bila u vlasti od 24. marta 1998. godine, preko 24. marta 1999. godine, kada su vaši prijatelji krenuli sa napadom na SRJ, do 25. oktobra 2000. godine, kada je zahvaljujući sprečavanju atentata ispred ove zgrade, 200 dugih cevi u organizaciji Čovića i onog visokog što pomaže Batića, ne znam ni kako se zove, praktično pala Vlada, na izborima za predsednika SRJ desilo se da je pala Republička vlada. Znači, pare su iznošene u jednom periodu. SRS je posle sedam godina bila na vlasti. Valjda to nije teško da se shvati.
E, sad, da bih vam dočarao to što vi pokušavate da dokažete pročitaću vam šta su napisali radnici JU banke. E, oni kažu ovako, između ostalog su tamo izgubili ljudi posao, deonice, akcije, svašta se dešavalo, da o tome ne pričam, kaže se ovako – dana 22. novembra 2000. godine u Bubanj potoku oteto je 4.200.000 nemačkih maraka i 70.000 švajcarskih franaka iz kombija te banke.
Tada je, faktički, guverner NBJ bio Mlađan Dinkić, samo što je skinuo čarapu. Znači skinuo je čarapu i bio je. E, osim dva novinska članka, gde se postavlja pitanje, odnosno komentariše to što se desilo, do dana današnjeg nema nijedne zvanične informacije o tome gde su te pare. Vas iz G17 plus pozivam da pitate Mlađana Dinkića, jer to pitaju bivši zaposleni JU banke AD Beograd – gde su pare. Oni su apsolutno sigurni gde su pare. Građani Srbije takođe se interesuju kako je to moguće.
U vašoj ″Ekonomiji destrukcije″ se kaže da u slamaricama postoji dve milijarde maraka. A, kada je došlo kasnije do onih silnih konverzija, prvo preko jednih menjačnica, pa onda zvanično za evro, pojavilo se 7,5 milijardi; pa, kada se uzme šta je otkupljeno i šta je prodato vidi se da se tri milijarde ne uklapaju. To je tri milijarde mafijaških para iz inostranstva, koje su zvanično oprane preko NBJ. I danas se peru te pare.
I zato smo mi skoro jedina država na teritoriji Balkana u kojoj caruju navodno inostrane banke, banke sa pozajmljenim imenom iz inostranstva. Nema kreditiranja u privredu, ili je skromno; nešto je sitno sa potrošačkim kreditima; ali su zato menjački poslovi, plaćanje prema inostranstvu i pranje para karakteristika bankarskog sistema u režiji G17 plus.
O tome mi pričamo. Zato smo podneli amandman na član 1. da kažemo građanima Srbije – nije to baš tako kako Mlađan Dinkić i Labus pričaju. A, doći ćemo i kod osiguravajućih društava i drugih banaka koje se gase. Pa, zar vam nije čudno da se osam puta ne sprovodi odluka Vrhovnog suda, već se istrajno ide na gašenje i ponavljanje rešenja o gašenju nekih banaka? Pa, vi ne poštujete ništa osim vaše volje. Peti oktobar je odavno prošao. Vi ga pamtite po nečemu. Pitajte građane Srbije po čemu ga oni pamte.

S obzirom da se ova izmena zakona odnosi na usaglašavanje sa nečim što nazivamo opšta norma i da je stvarno mala intervencija u ovom zakonu, može da se zaključi da zakon bez nekih većih problema može da prođe ovu skupštinsku proceduru. Međutim, ovo je prilika da se skrene pažnja da smo prošle godine u ovoj skupštini povećali te granice za određivanje pritvora i tada smo kritikovali to produženje.
Uvek kada se priča o organizovanom kriminalu i o ovom zakonu koji uređuje organizaciju i nadležnost državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala, mislim da svako ko sedi u ovoj Narodnoj skupštini mora da izađe i da iskaže nezadovoljstvo faktičkim stanjem.
Imamo poseban sud, imamo posebne postupke, imamo posebne organe, imamo posebnu nadležnost i imamo organizovani kriminal. Šta tu ne odgovara? Sve imamo, a rezultati ne postoje. Rezultati ne postoje iz jednog prostog razloga što u pripremi predmeta, pre nego što se dođe do suda, postupa se traljavo ili neko izvlači dokumentaciju i dokaze iz predmeta, a odnose se na fazu pretkrivičnog postupka, kada su se obezbeđivali neki dokazi.
Imamo situaciju da tužioci prilično ćute pre nego što uzmu predmet u ruke, a tužilac upravlja krivičnim gonjenjem. Naši posebni organi, koji su organizovani za borbu protiv organizovanog kriminala, stičemo utisak da nisu ni osposobljeni za tu borbu.
Imamo situaciju da je 2003. godine ona Vlada, nju je predstavljao u Skupštini Vladan Batić, gotovo do nakazne forme promenila definiciju šta je to organizovani kriminal, pa je malatene svela – tri lica na jednom mestu.
Propise treba da uradimo, moraju da se urede, ali organizovani kriminal stalno menja svoju formu, počev od onog najprostijeg oblika zavere, dalje preko organizovanih zločinačkih udruženja itd.
Na kraju, imamo i ovaj kriminal belog okovratnika, čiji smo svedoci svi mi koji sedimo u Skupštini. Ukoliko neko posumnja da se nešto radi i da je to kriminal i dostavi dokumentaciju tužiocu, a tiče se Nacionalne štedionice, tiče Kipra, tiče se gašenja banaka, tiče se poslovanja nekih banaka, tiče šećera, tiče se privatizacije, i tako bi mogli da nabrajamo do sutra, a u svemu tome postoji organizovani kriminal. Taj kriminal u ovim slučajevima koje sam pobrojao ne može biti rezultat neke slučajnosti. Da su se slučajno našli Labus, Dinkić i još neko na jednom mestu, pa kao rezultat te slučajnosti je ispala afera šećera.
Postoji čitava ekipa, sa jasno podeljenim funkcijama, zadacima, i mi imamo u okviru SUP-a, MUP-a, neko posebno telo, postoji neka skraćenica koja ništa ne znači, a oni imaju mogućnosti da se obrate nadležnom sudu da dobiju saglasnost i da prate neka lica, da prisluškuju, da obezbeđuju dokaze, da obezbeđuju dokumentaciju, pripreme predmet. I u organizovanom kriminalu godinama se priprema predmet, a sudski postupak u relativno kratkom roku završava.
Ovde kod nas nije takva situacija, ovde čim se posumnja sve izlazi u te novine, posle nekoliko dana, već je u novinama osuđen, a kroz tri dana jedna grupa novinara se čudi kako on već nije u zatvoru.
Tužilac možda još nije ni dobio predmet i u stvari se na taj način signalizira vršiocima tih krivičnih dela, obuhvaćenih nekom grupom i nekom organizacijom, da su provaljeni, da se usmere na drugo mesto i oni brže-bolje u nekoj instituciji nađu nekog čoveka, objasne kako tu postoje neki planetarni, državni i nacionalni interesi i, naravno, sve se to zataška.
Verovatno to može još neko vreme da prolazi, ali vam tvrdim da za dve ili tri godine više u Srbiji niko neće biti u mogućnosti da toleriše ovaj stepen organizovanog kriminala. Svi će dobiti šamare od građana Republike Srbije, jer to je postalo neizdrživo.
Idite u bilo koje mesto u Srbiji, postavite pitanje, čovek koji se elementarno interesuje za neke stvari može da vam kaže koliko postoji organizovanih bandi, jedna uteruje dugove, druga kidnapuje, treća reketira, četvrta je u vezi sa MUP-om.
Kako je moguće, kako to država može da toleriše da načelnik jednog SUP-a ili predsednik jednog opštinskog suda dođu na otvaranje kafića kriminalca koji je izašao iz zatvora. Vi sada meni objasnite, ali ministar ode, kako taj predsednik suda, taj načelnik SUP-a i taj javni tužilac, koga oni treba da angažuju, mogu da se bore protiv organizovanog kriminala, kada je gazda te bande kućni prijatelj sa nosiocima tih pravosudnih funkcija zaduženim da gone to lice.
To može biti smešno, ali kada se pogleda koji je efekat tog rada državnih organa, kakvi su rezultati organizovanih grupa koje vrše kriminal, koje imaju kriminalni cilj; one postoje radi kriminala, radi sticanja dobiti. Preko organizovanog kriminala se zadovoljava neka od potreba građana Srbije i zato oni nalaze interes i mogu da prolaze tu.
Prosto stičem utisak da u nadležnim organima ne postoje ljudi koji, počev od teoretske pa do one praktične obuke, znaju šta je organizovani kriminal; i njih bilo koji državni funkcioner može da prevari i da predstavi da to nije kriminal.
Pogledajte ove naše banke, kako su osnovane, čijim kapitalom, pogledajte njihovo poslovanje, pogledajte ove anketne odbore koje smo imali, svaki je završen sa ponekom krivičnom prijavom. Ako nije mogao Anketni odbor da podnese krivičnu prijavu, onda je neko od članova Anketnog odbora potpisao krivičnu prijavu i to stoji već godinu dana.
Što se tiče struje, mislim da ima već sedam ili osam meseci, ako ne i više. Država ćuti, tužilac ćuti, sud nije dobio predmet, ne pita se. Poslanici koji su to pokrenuli doživljavaju da ih građani pitaju - pa, vodili ste neki postupak, bio je neki anketni odbor, koji su rezultati? Kao da poslanici, članovi Anketnog odbora, mogu da vode krivični postupak, da hapse i da teraju nekoga u zatvor.
A, istina je da su otišle krivične prijave i nema povratnog glasa - da li se krivična prijava odbacuje, da li se prihvata pa se pristupa gonjenju.
Ako tužilac smatra da nema elemenata krivičnog dela, neka obavesti podnosioca krivične prijave, pa će on kao supsidijarni da preduzme krivično gonjenje. Nema, nema, pre svega, aktivnosti i saradnje onih koji su zaduženi i plaćeni da se bore protiv organizovanog kriminala.
Mi organizovani kriminal možemo čak i da podelimo po robama, možemo i prema usmerenosti ka nekim službama, da li se vrši u inostranstvu, da li se vrši samo kod nas, da li na nekoj lokaciji, da li na široj lokaciji, da li je u pitanju droga, da li je u pitanju gorivo, da li je u pitanju nešto drugo. Jednostavno, tamo gde god postoji mogućnost da se napravi bilo kakav monopol, obavezno ide i organizovani kriminal.
Zato što organizovani kriminal i ljudi koji učestvuju u jednom takvom zavereničkom udruženju znaju da postoji interes građana i radi zadovoljavanja tih interesa oni, putem kriminala, završavaju deo svog posla, a u osnovi svega toga jeste velika, nekontrolisana, neoporezovana dobit.
Mene stvarno ne bi iznenadilo da možda za nekoliko meseci, ukoliko se ovakvo stanje nastavi i dalje, mi imamo i jedan drugi organizovani oblik kriminala, gde kriminalci nose javno oružje i suprotstavljaju se policiji ukoliko neko usmeri policiju ka toj grupi ljudi.
Mi imamo i situaciju da malo-malo izađe poneka informacija da je bivši policajac sada u nekoj grupi, pa šef obezbeđenja, pa glavni diler, pa glavni posrednik. Mi imamo situaciju da se jedan dobar broj advokata uključio u to. Ne kao branioci nego kao savetnici. To ima u svojoj nomenklaturi i svoj specifičan naziv. Oponaša se nešto što je nekada postojalo u Italiji, ali to sve menja svoje oblike. To je svakodnevna pojava. Sklono je promenama.
Znate i sami, kada je objavljen jedan zakon, knjiga nije mogla da se kupi jer su je pokupovali kriminalci. Na vreme se osposobili šta ih to čeka. Menjamo mi zakone, doterujemo to, jurimo neke standarde, neke propise, pridružujemo se, očekujemo da ćemo biti pridruženi, primamo se, ne primamo se, dovodimo situaciju do usijanja. Od tog i tog datuma zavisi sve. Da li će u Srbiji biti kiseonika ili neće. A organizovani kriminal nesmetano funkcioniše. Nesmetano funkcioniše.
Neki napori se čine u oblasti pravosuđa, promenama sudija, izborom sudija i predsednika sudova, ali mi u suštini nemamo institut razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija. Verovatno nekoliko desetina predmeta čeka pred Velikim personalnim većem, ali tu je kolegijalnost zastupljena do maksimuma. To se ne iznosi na sednicu Veća, te i nema ozbiljnih predloga da se neko razreši.
A ukoliko se neko i razreši, razreši se zato što nije bio ažuran ili zbog toga što je nastupila zastarelost pa nije reagovao, što smo imali prošle godine nekoliko puta na dnevnom redu kada su razrešeni neki tužioci, odnosno zamenici tužilaca i neke sudije. Znači, nema opšte akcije, nema političke odluke.
Evo, vidite i sami, i ovaj jedan predmet koji se vodi pred ovim sudom za organizovani kriminal koliko, već godinu i po dana traje, sve više liči na nešto drugo, a ne na suđenje. Tako ne možemo da se borimo protiv organizovanog kriminala, a to je samo pitanje dana kada će bilo ko od građana biti žrtva organizovanog kriminala.
Ako neko misli - sada je zaštićen, daleko je od tih ljudi koji se tim poslom bave, budite sigurni to je opasnost za svakog građanina Srbije.
Ako ne zbog nekih drugih stvari, zbog neke brutalnosti, a onda verovatno zbog toga što svakome od nas dete može postati žrtva jedne narko-dilerske grupe, koja je u mogućnosti da zarazi našu omladinu.
Sve što se činilo ovih godina je nedovoljno. Sve što se činilo ovih godina je neozbiljno. Da je ozbiljno, onda bi se iskoristile one odredbe Zakonika o krivičnom postupku, koje omogućavaju da nadležni organi za otkrivanje krivičnih dela, za rasvetljavanje krivičnih dela, pripreme odgovarajuću dokumentaciju - da li je to samo prisluškivanje, da li je to praćenje, snimanje, provera računa itd. Sve je to izostalo.
Kada se uzme u obzir ovo naše faktičko stanje i kada se pogleda u tom zakonu, onda stvarno može da se kaže - pa, dobro, promenite to. Ali, to ne rešava naš problem. Saradnja državnih organa, sigurno odabir ljudi koji treba to da rade, i u pogledu struke i u pogledu morala, treba da budu nešto što nama može da pruži garanciju da ćemo imati nekog uspeha u borbi protiv organizovanog kriminala. Ovako ne.
I još jedan vrlo značajan momenat o kome ova vlada ne vodi računa. Bez obzira koliko je to tačno ili nije tačno, ali ako se u javnosti podigne galama, recimo o Nacionalnoj štedionici, i s pravom tvrdi da tu postoje elementi organizovanog zločinačkog udruženja, onda država mora brzo da nađe odgovor. Mora.
Pa, vi koji ste na vlasti razmislite, vaš predsednik Saveta za borbu protiv korupcije, ne znam kako se zove ta žena, u javnost je izašla sa informacijom da je MUP-u i tužiocu prosledila veliku, ogromnu dokumentaciju o Nacionalnoj štedionici, o toj banci u Rusiji, o tom švercu, preprodaji i ko zna šta se sve dešavalo sa gorivom, električnom energijom, a vlast ćuti.
To ćutanje vlasti deluje podsticajno na druge organizovane grupe. Ćutanje je signal da postoji nešto iza, da postoje neki ljudi koji to mogu da završe. Da li su to advokati, da li su to neki koji su bliski ljudima na vlasti koji mogu da utišaju progon, zaustave progon, narede da stoji u fioci još neko izvesno vreme. Uvek se vlast proziva zbog kriminala, jer nema ko drugi.
A vlast mora da bude i efikasna, i odgovorna, i da odgovori. Pošto država kasni, onda nije ni čudo da Miloš Vasić napiše knjigu. Pa, jeste, deluje tragikomično. Saobraćajac napisao knjigu o kriminalu. Ali, država je dala povod nekome da to uradi.
Javljaju nam se eksperti, svako nam drži neka predavanja, a poznato je - organizovani kriminal ima nekoliko svojih aspekata, kriminalističkih, policijskih, pravosudnih, socioloških, pa čak i penoloških. U ovoj zemlji postoje stručnjaci koji to znaju. Ima vrlo lepih knjiga napisani o organizovanom kriminalu, baziranih na naučnim saznanjima i iskustvima drugih država koje su se borile protiv organizovanog kriminala.
Pa, to samo neko treba da pročita i da preduzme akcije, da radi. Da se nešto malo tih propisa usaglase, ukoliko je još potrebno.
Ali, nama nisu problem propisi. Nama je problem nerad i odsustvo političke odluke da se zada odlučujući udarac svim tim organizovanim grupama. U svim porama oni postoje. I oni koji rade sa carinom, i oni koji rade sa poreskom upravom, i oni koji rade sa bankama. Proverite banke, videćete i sami.
Pa zar je moguće da je naša privreda na tako niskim granama, a toliko rajskog stanja za poslovanje banaka? Pa na osnovu čega oni mogu da naprave razliku između aktivne i pasivne kamatne stope i da ostvare zaradu? Pa zar to nije dovoljno upozorenje da se nešto dešava na tržištu novca? Pa, pogledajte berze? Pogledajte advokatsku kancelariju Ivanišević, ili kako se zvaše, na koju je prvi put pala jedna velika trgovina akcijama, mislim da beše Apatinska pivara pre dve godine.
Imali ste privatizaciju, odnosno prenos akcija "Knjaza Miloša", pa su neke brokerske kuće kažnjene. Tu ima elemenata za sve i za svašta. Da se pronađe da su članovi grupe više lica, da postoji organizacija, da postoji kriminalni cilj, da postoji podela posla, da postoji delo, sve elementi organizovanog kriminala. Ali, država ćuti, vlast ćuti, ministri obrazlože i odu, kao da će neko drugi to da reši.
Neće ni novine da reše, a ako građani treba da se bore protiv organizovanog kriminala na svoj način, stihijski, neorganizovano, onda nam ova vlast i ne treba. Dokaz kvaliteta nekog zakona jeste, pre svega, praksa i ovde je naš najveći problem što je praksa nula.

Poslanička grupa SRS traži amandmanom da se briše član 1. ovog predloga zakona, ali prvo moram da vam kažem da nas je malopre dezinformisao poslednji predsednik poslaničke grupe G-17 plus. On je rekao da se radi o zakonu o izmenama i dopunama. To nije naziv zakona. Vi niste udahnuli na vreme da pročitate, to je zakon o regulisanju odnosa Republike Srbije i banaka u stečaju. One su već četiri godine u stečaju. Vidite, termini se ne slažu - po osnovu preuzetih inostranih kredita odnosno zajmova.
Da bi građani Srbije shvatili o čemu se radi, radi se o tome da je neko kukuriknuo da je napravio sporazum, da je otpisano 66,6% nečega što ne postoji. To su neke kamate i neka potraživanja koja su zastarela. Ali, to je bilo pokriće da se ugase četiri banke i da se u tom gašenju i tim bankama pridodaju još verovatno dvadesetak banaka, i tako da se formira na tržištu prostor da uđu ove banke, navodno iz inostranstva. Međutim, to su gotovo sve banke formirane kapitalom iz Republike Srbije.
Kada je ta operacija rađena, niko nije rekao, a to je G17 plus, odnosno Labus i Mlađan Dinkić, da postoji bilo kakva obaveza tih banaka u stečaju prema državi.
Sada, sa zakašnjenjem od nekoliko godina, javlja se ovaj zakon kojim se, praktično, u toku postupku stečaja koji je otvoren nad bankama menja status stečajnih poverilaca.
Vi imate tu ustavni problem, doduše i mentalni i logički. Sada onaj poverilac, koji čeka na svoje potraživanje da ga naplati u stečajnom postupku, biće izopšten, iz onog prostog razloga što se na bazi ovog običnog papira menja karakter potraživanja, odnosno Republika Srbija postaje poverilac banaka u stečaju, pa samim tim i postaje poverilac za onu imovinu gde su krajnji korisnici bili naša preduzeća.
Nedostatak ovog predloga zakona je u tome što se ne zna iznos, što se ne zna koje su obaveze Republike Srbije, prema kom investicionom fondu ili grupaciji banaka iz inostranstva, što se ne zna kolika je obaveza koje banke od ovih u stečaju, što se ne zna ko su krajnji korisnici tog kredita bili, koja privredna društva: RTB Bor, rudnici, "Zastava" i ova druga preduzeća, da bismo znali šta to država dobija.
Na ovaj način država kaže - praktično mi sada zaustavljamo stečajni postupak kod ovih preduzeća, jer je država postala vlasnik svega onoga što je bilo potraživanje ovih banaka prema privredi.
Praktično, ovde imamo kombinaciju tri originalne laži, da se ne bi videla istina da su ugašene banke, da bi se sakrili podaci o tome koliko para postoji u inostranstvu.
S pravom autor one knjige, "Demokratska pljačka Srbije", postavlja pitanje: "Gde su pare?"
Ovde ste imali prilike da čujete citate. Eliot Nes, zvani Mlađan Dinkić, otišao je da zavodi red, pa na Kipru nije uspeo da zavede red, ali uspeo da uzme 20 metara dugačkog sanduka sa materijalima, da skine nalog 1054, kako bi se izbegli podaci o potraživanjima i plasmanima Beogradske banke, što preko of-šor firmi, što na drugi način, koje stoje u inostranstvu.
Onda se ovde prave velikodušni, kao, otpisali su nešto što ne postoji, neko potraživanje nekih tamo klubova koji su ih finansirali da dođu na vlast.
Gde su četiri milijarde, s pravom postavlja to pitanje i autor ove knjige, s pravom to pitanje postavljaju i svi oni, postavlja ga i Velimir Ilić. Njegova izjava glasi: "Ne znam, po ovlašćenju i sa punomoćjem Vlade Republike Srbije vršio sam istragu. Bilo je 1.600.000.000, što je moglo da se povuče jednim potpisom, i to nije urađeno."
Te pare nam se vraćaju preko Evroaksis banke, "Malog kolektiva", onih vaših egzotičnih ostrva. Za to ne treba da budete eksperti. Vi se hvalite da ste eksperti.
To što radite je kriminal. Zato vam je stalo do tih potraživanja države kod banaka u stečaju. Kako vi ovde kažete, a neću da vam čitam član 1, on je neprimenljiv, i kaže: "Po tom osnovu je Republika Srbija stekla potraživanje", a osnova nema nigde, niste ni naveli koji je osnov.
Na taj način vaša ekspozitura, koja se zove Agencija za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, postaje nominalni vlasnik, a ne država.
Vidite, u onom Zakonu o Akcijskom fondu vi ste primenili jedno rešenje, pa ste tamo rekli da se otpisuju potraživanja, a ovde niste otpisali potraživanje nego ste ga zadržali.
Ovo je legalizovana pljačka, legalizovani kriminal u režiji G17 plus, koja treba da se spasi od krivične odgovornosti. Seti te se i sami da je Mlađan Dinkić tražio neke pare na Kipru, a našao je svog rođaka.

Sudeći po odgovoru koji je Vlada dala povodom ovog amandmana, može da se stvori neka zabuna, kao da podnosioci amandmana nisu znali šta su hteli amandmanom. Mislim da predlagač nije znao šta je hteo kada je napisao ovaj član 1.
Narodna skupština je donela Zakon o stečajnom postupku. Tada je rečeno da će u slučaju stečaja nad društvenim preduzećima stečajni upravnik biti Agencija za privatizaciju. Ovo što vi dodajete u vašem članu, kaže: "Pored poslova iz stava 1. ovog člana, Agencija za privatizaciju obavlja i poslove stečajnog upravnika, ako je stečajno veće imenuje...". Ne zavisi od stečajnog veća. Kada su u pitanju društvena preduzeća, otvori se stečajni postupak, Agencija za privatizaciju je stečajni upravnik i ne zavisi od stečajnog sudije i od stečajnog veća.
Gospodine ministre, da ste ovaj stav formulisali kao – pored poslova iz stava 1. ovog člana Agencija za privatizaciju obavlja i poslove stečajnog upravnika u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak, mi ne bismo podneli amandman. Kada stavite ovo "ako", kada stavite neku ogradu kad zakon ne dozvoljava da se stavi ograda, onda nas upozoravate da nešto može da se desi. U kom smislu? Da pravite razliku između stečajnih postupaka koji su otvoreni pre stupanja i posle stupanja na snagu ovog zakona, da reterirate, jer Agencija za privatizaciju nije sposobna da sprovede poslove stečajnog postupka nad društvenim preduzećima nad kojima je otvoren stečajni postupak, da ne pričam o onim preduzećima koja očekuju stečajni postupak kako nam najavljuje ministar za rad i socijalna pitanja.
Da bi ovo bilo kompletirano potrudili ste se da dodate novi stav 3. i kažete – u obavljanju poslova itd. Agencija proverava. Agencija ne može da proverava, ona utvrđuje.
A da nešto nije u redu, ministre, pogledajte sami, stav 1. kaže – Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija), a u poslednjem stavu koji sada ubacujete na kraju stoji – Agencija za privatizaciju, pa opet – (u daljem tekstu: Agencija). Vi u jednom istom članu dva puta dajete generički pojam za Agenciju za privatizaciju. Ko vam je radio ovo? Kako je ovo moglo da prođe zakonodavstvo? Kada budete objavili, kada se vidi prečišćeni tekst člana 5, videćete da u zagradi imate agenciju i u 1. stavu i u 3. stavu. Da li je neko gledao kada je pravio ovaj predlog zakona?
Ovo što ste ubacili u novom stavu 3. potpuno odudara od koncepcije i sadržine člana 5. To da Agencija mora da proverava procenu vrednosti u okviru kontrole, to je već sve sadržano. Ali, da bi se zamaglilo, da bi se zadovoljila publika, ubacuje se sve i svašta, od jednog do drugog stava, čak i nešto što ne pripada materiji koja je u naslovu određenog člana.
Naravno, onda nije ni čudo što se pravi zabuna, nije ni čudo što kada dođe kod Trgovinskog suda i kod ovog predsednika što piše pesme imamo haos.
Onda sada 250 poslanika može da izađe za ovu govornicu i da vam govori koji su konkretni problemi stečajnih postupaka koji su u toku. Gotovo da nema nijednog bez neke malverzacije. Da li je tu odnos 1:50, 1:10, postavlja se više kao tehničko pitanje. Mi smo vas upozoravali kada se donosio Zakon o stečajnom postupku da nije dobro što Agencija za privatizaciju preuzima ove poslove. Upozorili smo vas da nije dobro što pravite Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika. Rekli smo vam da to neće biti problem tog vašeg koncepta treće etape privatizacije srbijanske privrede.
Niste nas poslušali, a evo danima nas zatrpavate novim zakonima o izmenama i dopunama zakona koje smo usvojili pre šest meseci. I, gle čuda, sada ubacujete sve ono što smo stavili kao primedbu prilikom usvajanja onih zakona. Nemojte, ovo je neozbiljno. U nastavku ćemo vam objasniti zašto ovaj koncept ovoga što vi radite nije dobar.
Vi ste u izveštaju Vlade, gde ste dali mišljenje povodom našeg predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, pokušali da izbegnete prave odgovore; nije tako, nije sazrelo, nije ovo, nije ono, a sada pravite promene, na pogrešan način, svega toga što smo mi predložili. O tome se radi.

Prvo, povodom amandmana gospodina Vlahovića. Verovatno taj amandman treba da se usvoji ako se ima u vidu, ako tako može da se nazove, ovaj istorijski trenutak. Onda je to stvarno opravdano.
Povodom amandmana gospodina Markovića, čudi me da niste prihvatili ovaj amandman i na taj način otklonili pravno-tehničke, pravno-logičke nelogičnosti ovoga što ste naveli u tački 2). Znači, kupac kapitala ili imovine ne može biti fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica koji je prema subjektu privatizacije predmet prodaje. To nije prodavac, to je roba. Ima dospele neizmirene obaveze.
U samom pojmu dospelosti nalazi se nekoliko odrednica. Prva jeste da postoji obaveza i da je istekao rok za ispunjenje obaveze. Sve ovo drugo što ste naveli je nepotrebno, pleonazam. Obaveza može da bude buduća, može da bude dospela.
U svakom ugovornom odnosu postoji dužnik i postoji poverilac. Naravno da dužnik ne može da kupi svog poverioca, jer postoji razlika u prestacijama. Kako bi mogao onaj što duguje da kupi onoga kome duguje? To bi otprilike bilo - dođite na kasu da uzmete hleb, nemate pare, uzmete hleb i onda se pojavite u privatizaciji da kupite samouslugu. Malo sam banalizovao, ali po terminima to je to. Znači, dospela obaveza je poznat pojam.
Ako u postupku privatizacije, odnosno onog presečnog dana kada se vrši aukcija, kada se odlučuje, neko duguje subjektu privatizacije, ne može da bude potencijalni kupac. Sve nadalje što ste doneli je nepotrebno i komplikovano.
Ono što me stvarno zaprepašćuje, mislim da će Ustavni sud sigurno za ovaj član i ovu intervenciju da kaže da je neustavna, u tački 3), ministre, vi ste naveli da kupac kapitala ili imovine ne može biti lice sa kojim je raskinut ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine zbog neizvršenja ugovorenih obaveza. Kada ovo svedete kao nemogućnost prema konkretnom subjektu privatizacije i generalno prema svim subjektima privatizacije, vi vršite diskriminaciju. To bi bilo otprilike ovako – čovek koji nije platio struju ili je raskinuo ugovor za isporuku električne energije više nikada u životu ne može da zaključi ugovor o isporuci električne energije. To je nemoguće.
Vi to možete da koristite kao kriterijum, kao merilo prilikom odlučivanja na aukciji da onaj koji je raskinuo ugovor nema neki bonitet, ali vi ste njega isključili od mogućnosti da se javi i da bude kupac. Vi ste pravno-tehnički pogrešno definisali ono što možda ima neko opravdanje.
Mogli ste da stavite da se prilikom određivanja uzima u obzir da li je to neko ko samo falš ide, prijavljuje se, zaključi ugovor, pa raskine itd., ali morate imati u vidu i situacije kada se dešava raskid ugovora bez krivice kupca.
Imate situaciju, da vas podsetim (neću konkretno pošto se bune kada se konkretno kaže ime i prezime ili naziv neke firme): učestvovala firma na aukciji, određena za kupca, zaključila ugovor i Agencija za privatizaciju nije ispunila ugovor, jer posle 10 meseci je stekao posed, ušao u posed, čak ne zahvaljujući Agenciji nego zahvaljujući tome što je čoveku pukao film pa ušao nasilno sam, pa ga je onda neko prozvao što za pet-šest dana nije dao neku garanciju, pa je raskinut ugovor.
Ko je kriv za raskid ugovora? On što Agencija nije ispunila svoju obavezu po ugovoru? On nije ni mogao da ispuni svoju obavezu, jer nije ni došao u posed. Vi ga tako diskvalifikujete da više nikada ne može da se javi u postupku privatizacije. Vodite računa. To treba da uzmete kao jedan od kriterijuma prilikom aukcije, prilikom tendera, prilikom određivanja ko bi mogao da bude kupac, u zavisnosti od toga kakva je njegova ponuda, šta je nudio itd., ali ne može da bude diskvalifikacioni uslov. Vi ste ga postavili kao nešto što diskvalifikuje čoveka.

Predsedniče, pre nego što pređem konkretno na amandman koji se tiče člana 5. skrenuću pažnju ministru i javnosti da je prava šteta što niko nije podneo amandman na član 4. Kako ste izračunali ovu naknadu štete? Aukcija je praktično javni poziv, javno obećanje. Kako vršite ovu diskriminaciju? Samo dve rečenice, da vam ukažem da članovi 12a i 12b zadiru u temelje ustavnosti Republike Srbije. Oni ne mogu da opstanu.
Da pređem na član 5. Članom 13. Predloga zakona o privatizaciji potpuno nepotrebno se reguliše šta je sredstvo plaćanja u postupku privatizacije. Moram da kažem da Zakon o platnom prometu reguliše šta su sredstva plaćanja. Zakon o hartijama od vrednosti takođe reguliše sredstvo plaćanja. Vi sada ovde ulazite potpuno nepotrebno u raspravu, da kažete šta to može da bude sredstvo plaćanja, obveznice stare devizne štednje u zavisnosti od dospelosti, jer navodno neko u vašem ministarstvu procenjuje kakva će situacija da bude ukoliko neko otkupi te obveznice sa nekim velikim diskontom, kako će on nepravedno da zaradi velike pare. Zaboravljate osnovnu stvar: država je izdavalac obveznica po osnovu stare devizne štednje. Ona je dala rokove u kojima se vrši naplata tih obveznica, sva sredstva od privatizacije idu državi, a država ima po osnovu obveznica za staru deviznu štednju obavezu prema imaocima tih obveznica. Vi sad imate jedan zatvoreni sistem i sada neko u postupku privatizacije kaže – vi imate obveznicu, ali mi nju ne priznajemo, jer ona nije dospela, već anuiteti dospevaju do 2017. godine.
Ne možete ovim zakonom da devalvirate Zakon o hartijama od vrednosti i zakon kojim je regulisano vraćanje stare devizne štednje na način izdavanja obveznica. Onda Vlada ne vodi konzistentnu politiku. Ministarstvo privatizacije proganja i buši Ministarstvo finansija i bankarski sistem naše zemlje i narušava perspektivno budžet Republike Srbije. To je politički neprihvatljivo. To je prvi i veliki problem.
Neustavno je da u zavisnosti od dospelosti anuiteta na naplatu vi vršite diskriminaciju kod hartija od vrednosti. Mi nemamo ovlašćenje da to uradimo. Morali ste da vodite računa o tome da se to ne desi, tim pre što ste ovim članom regulisali materiju - šta je sredstvo plaćanja u privatizaciji.
Zbog nekih budućih članova, samo bih vas zamolio, pošto još niste stavili van snage Zakon o preduzeću, drugi dan potenciram, član 400b kaže – kupac društvenog, odnosno državnog kapitala ili imovine stiče pravo svojine nad tim kapitalom ili imovinom i isplatom prodajne cene.
(Predstavnik Ministarstva: 45%)
To tek sledi. Isplatom prodajne cene smatra se i uplata prodajne cene na devizni račun sa posebnom namenom, izuzetno kada se prodajna cena plaća u ratama, aukcijska, kupac stiče pravo nad kapitalom uplatom u visini od 45% od prodajne cene.
Ako ste i dalje na pozicijama ove odredbe Zakona o preduzećima, onda vam ni ova odredba ne daje pravo da devalvirate značaj obveznica stare devizne štednje. Poštujte državu. Poštujte te obveznice. Ako date pravilnu procenu kapitala, ne ide skidanje kapitala, kao što smo čuli da to može da bude 1:50, onda i te obveznice koje kasnije dolaze na naplatu pomažu državi.
Borili smo se i u ovoj i u onoj skupštini da te obveznice stare devizne štednje budu sredstvo plaćanja u postupku privatizacije. Nemojte ovo na ovakav način da izokrećete i devalvirate. Kad ukazujete na rokove dospeća anuiteta na naplatu, onda nije sredstvo plaćanja. To je hartija od vrednosti. Vi se sekirate zbog toga što će neko sa velikim diskontom danas za obveznice koje 2017. dolaze na naplatu možda po 40 ili 50% diskonta da kupi to. Zašto vi brinete o tome? O tome treba da brine Ministarstvo finansija. Ono je krajnji isplatilac obaveze.
Vi sada u postupku privatizacije praktično sputavate privatizaciju time što navodno štitite nešto. Od čega? Ako se priznaje diskont, onda i vi morate da priznajete diskont na posredan način. Ne možete vi preko ovog zakona da branite nešto što je sasvim u drugom zakonu.

Pa naravno, odmah sam zaključio da neće da izađe na videlo glavni problem ovog člana. Vidite, član 7. Predloga zakona odnosi se na intervenciju koja se vrši u članu 19. Zakona o privatizaciji. U stavu 1. se kaže ″ako Agencija proceni″, ali nema uopšte kriterijuma na osnovu čega ona može da proceni da nije moguća prodaja putem javnog tendera ili javne aukcije, već se kaže – procena. Procena Agencije za privatizaciju, ukoliko oni stave prst na glavu i zaključe, moguće je da svi idu u restrukturiranje. Svako preduzeće može da ide u restrukturiranje. Zavisi od procene, a ne od toga koliko je puta pokušana prodaja putem javnih tendera i javne aukcije, pa nije uspela prodaja.
Drugi nedostatak jeste što ste ubacili ove nove tačke, pa ste rekli – statusne promene. Da li može meni neko da objasni šta je statusna promena društvenog preduzeća?
Onda ste još veću grešku napravili. Kaže – promena pravne forme. Društvena preduzeća nisu uređena Zakonom o privrednim društvima, nego ovim skromnim odredbama Zakona o preduzećima.
Član 421. Zakona o preduzećima kaže – odluke o statusnim promenama i promenama oblika preduzeća; vi ovde kažete – promena pravne forme; to su dva različita pojma. Kako može statusno da se promeni jedno društveno preduzeće? Po Zakonu o preduzećima ne može, ali vi ste tu nešto izmislili.
Tačka 3), koje su to sve mere u postupku restrukturiranja, pa ste u tački 3) napisali – otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije. Znači, poverilac je otpisao potraživanje prema preduzeću u restrukturiranju, s tim što je to uslovno rečeno, ali kada se proda to preduzeće, od tih para ću ja nešto da namirim. Molim vas, na ovaj način negirate institut otpusta duga iz člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, a za to nemate opravdani razlog.
Na kraju, ovo što je neposredno obuhvaćeno amandmanom gospodina Vlahovića, gde on sa pravom postavlja teoretsko pitanje. Ako ste uzeli neko društveno preduzeće da restrukturirate, da ga osposobite za privatizaciju, onda, po logici stvari, ta prodaja treba da ide putem javnog tendera, ne samo zbog investicija i strateškog partnerstva, nego zbog toga što se odmah plaća. Ako se ide putem javne aukcije, ima mogućnosti na šest godina da se otplati kupoprodajna cena, a nelogično je da neko ide posle restrukturiranja na aukcijsku prodaju, a on je restrukturiran da bi se što pre prodao.
Znači, ima nekog rezona ovaj amandman, ali ceo član nema rezona. To je problem. Statusna promena društvenog preduzeća, promena pravne forme. Kako vi tu možete da izvršite promenu pravne forme? To je nemoguće. To je apsolutno nemoguće da izvršite. Proizvoljno se određuje da li će preduzeće da ide u restrukturiranje, jer nema opipljivog pokazatelja.
Ovde nije navedeno da poslovodstvo tog društvenog preduzeća nije preduzelo akcije da se izvrši procena vrednosti kapitala, nije napravilo prospekt, izbegava privatizaciju, izbegava neke aktivnosti koje su u prilog privatizaciji, propala jedna aukcija, propao jedan tender, pa onda mora na restrukturiranje. Ne, nego kaže – procena. Koja procena? Sa sprata III i sprata II Ministarstva.
Zbog ovoga ćemo imati situaciju kao sa "Sartidom". Država preuzme dugove, ne namire se poverioci i onda dođe neko za 23, 25 miliona evra, kupi, i onaj ko je prodao posle godinu dana kaže – to je najuspešnije preduzeće. Sva društvena preduzeća u Srbiji bi bila uspešna kada bi se otpisali dugovi. Bilo koje preduzeće, otpišite mu dugove, neka preuzme država dugove, neka uđe neki kapital i putem dokapitalizacije, ima da bude uspešno preduzeće.
Nažalost, ovim izmenama Ministarstvo ne rešava ove probleme, nego nam baca maglu.

Naravno, poslanička grupa SRS nije podnela amandman zato što smatramo da je ovim amandmanom obuhvaćeno ono što smo imali namere da kažemo povodom člana 20. Zakona i ovog člana 19a. Vi ste u članu 19a stav 1. rekli da odluka o restrukturiranju sadrži način restrukturiranja. To je besmisleno. Ne zna se ni šta će da bude, ni ko su poverioci, ni šta će da rade. To je sve posle preslikano u članu 20.
Molim vas, kada se predlaže neki zakon ili promena nekog zakona mora da se gleda celina jedne oblasti, moraju da se posmatraju drugi propisi koji regulišu tu oblast. Ko može da kaže da je Republički fond za PIO državni poverilac? Republički fond za PIO je fond gde se uplaćuju doprinosi za PIO, obezbeđuju sredstva i vrši isplata sredstava korisnicima prava po osnovu PIO. Država, kao garant, interveniše samo ukoliko postoji manjak sredstava u tom fondu, odnosno ukoliko su rashodi veći nego redovni prihod. Fond PIO ne može da bude državni poverilac, jer je po definiciji paradržavni organ, za sada, a u budućnosti će biti sasvim nešto drugo.
Dalje, kaže – u postupku restrukturiranja subjekta privatizacije, javno preduzeće, a javno preduzeće je ako ima neko potraživanje prema privrednom subjektu, i to je potraživanje po osnovu isporuke neke usluge. To je klasična obligacija, to je klasičan komercijalni odnos.
Dalje, poreska uprava; to nije obligacioni odnos, nego jedna varijanta javnopravnog odnosa. Preduzeće je poreski dužnik, ukoliko nije uplatilo, a država je poverilac, i to je netačan izraz.
Ovde je sve to zbrkano i rečeno, dakle, to su državni poverioci, oni su po zakonu dužni da otpuste dug. Dakle, ovde mislim na subjekt privatizacije.
Pitanje otpusta duga moglo bi da se reši promenom svih ovih pojedinačnih zakona, moglo bi da se reguliše Zakonom o stečajnom postupku. To je tzv. zakonsko otpuštanje duga, koje nije ugovorno, ne zavisi od volje poverioca, već zakon nalaže.
Vi ste to ubacili u ovaj zakon da rasteretite, relaksirate subjekt privatizacije koji ide u restrukturiranje da bi se prodao. Zar vam to ne liči da se seli kapital, dakle, država i ovi odriču se svoga, onaj ko kupuje, kupuje za mnogo manje pare; šta stiče, za sada ovoliko, a kada se promene tržišni uslovi to će malo više da poraste. Morali ste o tome da vodite računa.
Gledajte dalje besmislicu, što je poslednji stav – ako ostali poverioci (znači ovi komercijalni) ne otpuste dug prema subjektu privatizacije, uslove i način namirenja svog potraživanja određuju u sporazumu (dogovoru) sa kupcem kapitala subjekta privatizacije. Poverioca subjekta privatizacije teraju da sa budućim kupcem zaključuje ugovor kako će da se reguliše to potraživanje. Znate, sve može da se stavi na papir, ali baš ne može sve u zakon. Ako baš želite tu volju koju imate da stavite u zakon, povedite malo računa o tome, postoje i drugi zakoni, koji mnogo bolje i preciznije regulišu ovu materiju.
Nemojte da se igrate sa Zakonom o obligacionim odnosima. Efekat ovog vašeg i ovakvog restrukturiranja biće poguban za državu. Ovde se radi o moru neustavnih odredbi. Vodite računa, jer posledice neustavnosti koju bude utvrdio Ustavni sud mogu da budu bolne za subjekt privatizacije, odnosno za zaposlene, za državu i za budućeg kupca.