S obzirom da neću da ponavljam argumentaciju prethodnika, iz svega ovog što je navedeno kod ovih amandmana na član 5, samo bih skrenuo pažnju poslanicima da postoji velika razlika u ovim amandmanima i onome što stoji u Predlogu zakona.
Ako pređemo preko ovih pravopisno-gramatičkih i jezičkih problema, onda u članu 5. stav 1. bi trebalo da glasi: "Vlada raspolaže imovinom Republike Srbije ako zakonom ili nečim drugim nije drugačije određeno"; bar da stoji takva formulacija. To je potpuno normalno, kada se ima u vidu da imamo jedan relativno dobar Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Ono što stoji kao opasnost u ovom amandmanu Demokratske stranke, da vas podsetim, oni predlažu da taj stav glasi da vlada raspolaže imovinom državnih organa i organizacija u skladu sa zakonom. Tu je opasnost. Vlada treba da raspolaže kompletnom državnom imovinom, a ne samo imovinom koja je u posedu državnih organa. Šta je sa imovinom koja je data jedinicama lokalne samouprave? Šta je sa imovinom koja se nalazi kod javnih službi, javnih preduzeća, institucija itd?
Ne sporim to što vi predlažete ovim amandmanom i ne sporim činjenicu da vlada ima neku ideju o imovini jedinica lokalne samouprave. Ali, za tako nešto u Ustavu ne postoji osnov. Zato postoji opasnost, ako se prihvati amandman Demokratske stranke.
Ali, postoji još veća opasnost ukoliko ostane stav 2, gde je dato da pojedinac raspolaže, kada se ovako napiše da član vlade raspolaže, onda je taj član vlade kreator volje. On slobodno formira volju u ime vlade, a siguran sam da to nije bila želja predlagača ovog zakona. Zato je bolje da stav 2. ne postoji, jer kolegijalni organ svoju volju da raspolaže formuliše tako na bazi neke odluke.
Ukoliko akt raspolaganja treba da proistekne na osnovu nekih pregovora, onda član vlade ima neke limite u kojima treba da se kreće prilikom dogovora, razgovora, pregovora, a ova formulacija ne trpi to, već je vrlo jasna. Ona kaže: pojedinac raspolaže. Pojedinac ne može da raspolaže. Član vlade nije organ. Organ je vlada i pojedinac ne može da raspolaže u ime jednog organa.
Zato je mnogo bolje da usvojite ovaj amandman, ako možete kroz pravno-tehničku redakciju da sredite i onaj stav 1, onda bi bilo još bolje, jer bi onda ovaj član na nešto ličio.

Ova vlada, kao i prethodna, više puta je menjala Zakon o vladi i, čini mi se, jedanput Zakon o državnoj upravi. SRS, kao opoziciona stranka, za protekle četiri godine nije našla za shodno da se upliće u taj posao, jer svaka vlada ima pravo da organizuje državnu upravu, organizuje ministarstva, na način kako smatra da je to najbolje da vrši vlast.
Kada je u pitanju donošenje potpuno novog zakona, kao što je situacija sa ovom tačkom dnevnog reda gde je spojena rasprava o dva predloga zakona, onda je SRS morala da se uključi. Podneli smo, mislim, kod Predloga zakona o vladi osam amandmana, a kod Predloga zakona o državnoj upravi, čini mi se, 20 i nešto amandmana. Sada ne bih mogao da kažem šta je usvojeno od strane vlade, verovatno nisam imao prilike da vidim to mišljenje, nadam se da ćemo u toku rasprave i pre nego što pređemo na amandmane da čujemo koji su amandmani usvojeni, kako bismo znali da skoncentrišemo raspravu na ove druge.
U ime SRS moram da istaknem da nećemo glasati za ove predloge zakona zbog nekoliko razloga, pa da krenem od prvog razloga.
Ne možemo da prihvatimo nešto što bi trebalo da bude sistemsko rešenje organizacije državne vlasti ukoliko se do jednog zakona dolazi po principu da se krene od posebnih prema nečemu što je opšte. Verovatno, učili su nas da pravilo kreće od nečeg opšteg, a što je principijelno, pa se kasnije razrađuje i dolazi do nečega što je posebno. Pogotovo ove zakone tumačimo kao svojevrsni oblik legalizacije postojećeg stanja, za koje smo već tri-četiri godine izražavali sumnju da li je to baš sve u skladu sa postojećim Ustavom Republike Srbije.
Stičem utisak da usvajajući ova da predloga zakona, praktično, ova vlada prejudicira buduća ustavna rešenja u ovoj oblasti. Na ovaj način stičete zaključak da je malo redosled promenjen. Verovatno je prvo trebalo ustavnim normama napraviti političko-pravni okvir, pa onda na bazi tog novog ustavnog osnova razviti taj koncept.
Jer, da krenemo redom, ako se pogleda zakon o državnoj upravi, predlagač se našao na raskrsnici dva puta, da li da ide ka centralizaciji, decentralizaciji ili ka, kako ste vi ovde upotrebili neki termin, socijalnoj upravi, čini mi se tako. Stvarno ste nedorečeni. Ne vidi se koji je koncept tu utemeljen.
Dobro je što ste u obrazloženju Predloga zakona davali uporedne primere Francuske, Nemačke itd, oni jesu principijelno dati i navedeni kao pravila i šta je u tim zemljama primenjivo. Vidite i sami, u zavisnosti od, kako bih rekao, ustavnog rešenja dotične zemlje varira i princip kako je organizovana državna uprava, kako je organizovana državna vlast. Osnovni nedostatak ova dva predloga zakona je svakako sadržan u činjenici da je predlagač pronašao ustavni osnov.
Stičem utisak da ste zaboravili na član 71. Ustava Republike Srbije. On kaže: "Republički organi, u okviru Ustavom utvrđenih prava i dužnosti Republike Srbije, utvrđuju politiku, donose i izvršavaju zakone, druge propise i opšte akte, vrše ustavno-sudsku itd." Tu je data definicija praktično nečega što se zove podela vlasti. Znači, republički organ je generički naziv za nešto što pripada i zakonodavnoj, i izvršnoj i sudskoj oblasti.
U drugom stavu ovog člana je rečeno – drugim organima i organizacijama u Republici Srbiji može se poveriti itd. Naravno, logična veza sa ovim jeste ona odredba Ustava Republike Srbije koja govori o doslednoj primeni principa podele vlasti, a to je član 9, gde se kaže: "Izvršna vlast pripada Vladi." Znači, jasno je, izvršna vlast pripada Vladi itd.
Mislim da ste u konceptu napravili grešku, jer Ustav vam ne dozvoljava ovakvu intervenciju i da se ovoliko razmašete, a vi imate potrebu da legalizujete i agencije, i jednu potpunu drugačiju organizaciju državne uprave kojoj vi težite.
Gde je rešenje? Rešenje se sigurno nalazi u postojećim odredbama Ustava Republike Srbije. Znači, ova dva zakona moraju biti apsolutno u skaldu sa Ustavom Republike Srbije. Neću sada konkretno zato što imamo dosta amandmana, pa povodom tih amandmana mi ćemo pokušati da vam konkretno ukažemo koja odredba kog zakona nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
S obzirom da SRS ima iskustva i kao stranka koja je učestvovala u izvršnoj vlasti, mi vas donekle razumemo zašto ste išli na tu raskrsnicu i zašto ste prejudicirali možda buduće rešenje u ustavu kada su u pitanju okruzi. Ovde ste dali jednu formu da je to nešto što liči na administrativno-upravni međudeo između nekih nivoa vlasti. To nije dobro. Nije dobro zato što je i ovo rešenje nedorečeno.
Odmah nakon donošenja Ustava Republike Srbije 1990. godine, kada se jednostavno pojavilo da onolika centralizacija nosi svoje nedostatke, pojavila se potreba za nečim između. To su bili verovatno ti nedorečeni okruzi.
U pravu je uvodničar koji kaže da nešto što nije organ državne vlasti, a okrug nije organ državne vlasti, već jedno područje gde se nalaze delovi organa državne vlasti, i ne može drugačije da se reguliše. Zbog toga to nije regulisano zakonom, mada bi sudeći po članu 94. to moralo da se uredi zakonom.
Ni u tom konceptu okrug nije bio organ državne vlasti. U praksi su bili potpuno drugačiji problemi, pa čak i do zloupotrebe i do maksimalne politizacije i prenaglašenog značaja, političkog značaja okruga, a ne ovog administrativnog, upravnog ili da kažem prvostepenog organa državne vlasti koji je najbliži građanima.
Sve ovo što pričam ne dotiče se pojma koji nazivamo lokalno samoupravljanje. Danas ne pričamo o tome i dobro je što ne pričamo. Očekivao sam da se napravi kvalitetna distinkcija između onoga šta su organi državne vlasti, šta su drugi organi, koji, uslovno rečeno, istupaju u ime Republike kao države. Šta su to povereni poslovi, gde se vrše javna ovlašćenja?
Uz sve to, recimo, koncept dvostepene lokalne samouprave i mogućnosti dorade, mi danas imamo problem što ne postoji ustavni okvir da se razrade sve te koncepcije. I to je ono što opterećuje ova dva predloga zakona.
Znači, ova dva predloga zakona su koncepcijski nedorađena, nalaze se na pola puta, između nečega što bi kod predlagača trebalo da znači - moramo da poštujemo Ustav, ali moramo i da težimo ka nečemu, i u ovom miksovanom konceptu vidim da niste podlegli onom pritisku koji se zove - saveti nevladinih organizacija ili vladinih institucija, kojima je zadatak usaglašavanje propisa radi pridruživanja.
Jednostavno, stvarnost vas je naterala da malo drugačije pogledate na ovaj problem i tu je nastao problem što ste se našli nasred puta, ni ovamo, ni onamo. To ne može da funkcioniše u praksi. Da bi ovaj koncept, koji vi zagovarate, funkcionisao u praksi, mi moramo da promenimo tzv. materijalne zakone.
Dalje, moram da vam skrenem pažnju, mi smo pre nekoliko meseci, kada ste donosili Zakon o ministarstvima, čini mi se da je bio taj zakon u pitanju, ili izmene i dopune tog zakona, tada ste pribegli nečemu što je jednostavno - pobrkali ste dva pojma: nadležnost i delokrug.
To može biti smetnja, naročito smetnja u primeni ova dva zakona ukoliko se oni budu usvojili u Narodnoj skupštini, a pogotovu ako se ne prihvate ovi amandmani, za koje ste lepo primetili da su, pre svega, rezultat nagomilanog iskustva, jer verovatno ovde ima 15 ljudi koji su neposredno radili u izvršnoj vlasti, pa su svakodnevno bili suočeni sa onim što vi danas radite i hvatate se za glavu.
Dalje, morate imati u vidu da Republika Srbija, ma koliko da je ona administrativno podeljena, kad kažem - administrativno podeljena, ne mislim samo na teritorijalnu organizaciju koja naginje ka lokalnom samoupravljanju, nego mislim na teritorijalnu podelu koja naginje ka državnoj vlasti, gde država ispunjava svoje funkcije i postupka u skladu sa zakonom, kao vlast. Niste primetili jednu stvar.
Srbija sa ovim brojem građana, Srbija sa ovim potencijalima, Srbija sa ovakvim ustavnim uređenjem, Srbija sa ovakvim odredbama, država Srbija sa ovakvim nadležnostima - koliko ona može da se meša u lična stanja i status građana, koliko se ona pita povodom nekih stvari. Koliko su elementarne stvari ljudskog života i privrede upravna stvar?
Naprosto, nas goni da dajemo prednost centralizovanom pristupu organizacije državne vlasti. Zašto? Iz jednog prostog razloga, što princip koji je važeći u centralnoj vlasti, u organu koji sprovodi centralnu vlast, ukoliko se do krajnjih konsekvenci ne sprovede do svakog onog mesta gde se pita državna vlast, u međuvremenu dobija bočne pritiske, bočne udare i situaciju da centralna vlast ne zna šta se dešava daleko od Beograda, po sistemu - daleko od oka, daleko od srca.
Te je moguće da i instrukcije i uputstva i sve ono što predstavlja nameru vlasti da se u jednoj oblasti sprovede, da li je tu u pitanju kako da se primeni član 5. tog i tog zakona, kako da postupaju odgovarajući organi, kako da detaširana vlast na određenoj teritoriji postupa, ne dođe tamo, a još gora stvar, da ne dođe povratna informacija kakvi su efekti toga. Jer ste vi stali na pola puta.
Niste se opredelili ni za centralni pristup, niti za ovaj autonomni pristup. Zagovarate koncept da ministarstvo treba da radi stručne, strateške poslove itd; u nekom delu da radi, ako mogu tako da kažem, upravne poslove, da rešava o pojedinačnim pravima i obavezama, i u tom konglomeratu jednostavno državna vlast se izgubila.
Ona će biti podeljena. Ona će biti pocepana. Strateški neće moći da razmišlja i neće moći da radi, jer je kadrovski neopremljena, jer je to bio zadatak instituta, razvojnih centara, zavoda itd. To jeste nedostatak ministarstava. Jeste, nije to nedostatak od pre dve-tri godine. To je nedostatak od ranije.
Nedostatak je i zbog toga što su zbog sistema nagrađivanja u državnoj upravi, verovatno, mnogi kadrovi našli bolja mesta, bolje plate, pa je i na taj način osiromašena državna uprava u pogledu kadra i imamo sada situaciju da nam je državna uprava obezglavljena. To moram da vam kažem, zbog ovih čestih promena propisa i donošenja odredbi koje ne mogu da se protumače.
Ne mogu da se protumače i onda mi imamo situaciju da u jednoj oblasti, gde se na neki način pitaju dva-tri ministarstva svako ministarstvo da različito mišljenje, različito tumačenje, pa sve to mora da završi na Vrhovnom sudu, gde je u krajnjem slučaju upravni spor zadržan do danas, dok ne formirate sudove za upravne sporove, i onda se javlja jedna konfuzija.
U toj konfuziji, naravno, idu raspisi, tumačenja, brošure, izdavačka delatnost. Moram da pomenem i neke pomoćnike ministara, gde oni navodno to objašnjavaju, obrazlažu kako treba postupiti, kako treba primeniti odgovarajući član. Vidite, na ovim stvarima vidi se koliko je komplikovano voditi državnu upravu.
Vi na ovaj način ne dolazite do efikasne državne uprave, nego dolazite do državne uprave koja će se naći na pola puta i onda će svako s pravom da prozove Vladu i nadležno ministarstvo. S pravom će da pozove.
Dalje, kod naših građana, evo vidite i mi imamo problema u Narodnoj skupštini, jer kako mi možemo građaninu da objasnimo da se mi ne pitamo povodom nekog pojedinačnog akta nekog ministarstva, ili nekog inspektorata tamo negde daleko u nekoj opštini. Građani prate prenos i oni smatraju da se ovde nalazi 250 najmoćnijih ljudi u Republici Srbiji. Verovatno su najmoćniji kada je u pitanju donošenje zakona, ali kada je u pitanju sprovođenje zakona ovde su apsolutno nemoćni ljudi.
Slično će biti i sa državnom upravom u ovom vašem konceptu. Svako će da proziva ministarstvo, a ministarstvo neće biti u mogućnosti da ima ni uvid, niti saznanje o tome šta se dešavalo tamo.
Naravno, ovih 20 minuta koristim za opservacije na temu ova dva zakona, bez ulaska u konkretna rešenja i konkretne amandmane. Povodom amandmana - pokušaćemo da vam objasnimo šta se konkretno vidi kao problem u odgovarajućoj normi koju ste predložili.
Ono što svakako zaslužuje pažnju i mora da se kaže jeste - meni uopšte nije jasan vaš koncept kabineta. Taj koncept mi uopšte nije jasan - Srbija je mala država. Srbija ima malu državnu upravu, nama to ne treba.
Dalje, kod zakona o državnoj upravi načelna primedba mora da bude, vidite, član 94. Ustava Republike Srbije, mada ima dosta stavova u tom članu, čini mi se da je potpuno jasan, i vidite - poslove državne uprave obavljaju ministarstva. I tu je državna uprava. Dalje - u okviru ministarstva može da se formira organ uprave, ali nešto što je u tesnoj vezi sa ministarstvom kao organom državne uprave jesu i posebne organizacije iz te oblasti.
Zašto vam ovo posebno pričam? Dok smo mi bili u Vladi, mi smo imali taj problem što su postojale posebne upravne organizacije, koje nisu bile u sastavu ministarstva, nego su bile direktno potčinjene Vladi Republike Srbije i onda ministarstvo nije ni moglo, ni teoretski, da ima uvid u to šta radi upravna organizacija.
Da vam pomenem konkretan primer, to je Ministarstvo finansija i u to vreme Republička uprava javnih prihoda, gde su ministar i direktor Republičke uprave javnih prihoda bili u istom rangu, gde je direktor Republičke uprave javnih prihoda donosio rešenja, i to baš prava, upravna rešenja, konačne upravne akte, protiv kojih se mogao voditi upravni spor.
Kasnije je neko primetio da je to nedostatak, pa je Republičku upravu javnih prihoda smestio u Ministarstvo finansija, i to je dobar potez, jer se tako vidi celina.
Neko bi rekao danas da je to bio akt centralizacije vlasti. Verovatno da jeste, ali to je bio nužan oblik centralizacije vlasti. Vi ste danas u kudikamo boljoj situaciji, nešto se promenilo. Jednostavno, došlo je do te centralizacije od 2001. do 2003. godine, kasnije se ona razbijala agencijama, nekim drugim institucijama, krenula je svojevrsna erozija.
Ali, vi nama ne odgovarate na pitanje, kako je to moglo da bude u Ustavu i kako ovo može da bude u skladu sa Ustavom. Znači, 2001. godine činjenica centralizacija u skladu je sa Ustavom. Godine 2003. proces atomiziranja državne uprave, decentralizacija, i to je u skladu sa Ustavom Republike Srbije. I sada jedno polovično rešenje, i ono u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Da bi se krenulo u ovo što ste vi pokušali ovim predlozima zakona, apsolutno sam siguran da je potrebna prvo promena Ustava Republike Srbije. Pošto ta promena nije urađena, mi ćemo, povodom diskusije o amandmanima, da ukažemo na nedostatke i na probleme, i sa gledišta ustavnosti, i sa gledišta zakonitosti.
Moram da vam kažem da, kada se bude glasalo o ovim zakonima i ovim amandmanima, niko nema pravo da ima u vidu postojeće zakone kojima smo dali neka materijalna rešenja. Zašto? Zato što su ovo dva organizaciono-statusna zakona koji regulišu državnu vlast, organizaciju državne vlasti. Normalni zakoni iz ove oblasti neminovno prouzrokuju promenu odgovarajućih materijalnih zakona. To je pravi put. Ovo je pogrešan put i zato sam na početku rekao, da li mi idemo od opšteg ka pojedinačnom ili od mora pojedinačnih stvari, koje ćemo konačno da rešimo, gradimo univerzalni princip, koji će kasnije da se prepiše u Ustavu. Ako je to vaša ideja, ona je stvarno pogrešna.

Članovi 48, 49. i 50. čine jednu celinu, a to se zove fond za razvoj turizma. Verovatno nastaje mala zabuna šta je to fond za razvoj turizma. Odgovor na to pitanje daje član 48. Jasno je navedeno da se radi o budžetskom fondu, nekadašnjem podračunu, jednom budžetskom fondu, jednoj stavci koja je ubačena u ovaj zakon na osnovu prostora koji postoji u Zakonu o budžetskom sistemu. Ideja je da se odredi jedan račun na kome bi se koncentrisala sredstva posebne namene za tačno određene svrhe. Po logici stvari, to bi trebalo da bude račun za priliv sredstava namenjenih razvoju turizma.
Srpska radikalna stranka je podnela amandmane povodom tih članova i traži njihovo brisanje. Zašto, to je centralno pitanje. Zašto se traži brisanje ovih odredaba koje tretiraju fond za razvoj turizma? Zašto se traži brisanje budžetskog fonda? Ne traži se brisanje razvoja, ne traži se brisanje perspektive, već ovakvog načina prikupljanja i distribucije sredstava.
Šta reguliše član 49? Član 49. reguliše, praktično, izvore sredstava tog budžetskog fonda. To nije u saglasnosti sa Zakonom o budžetskom sistemu i to mora da se kaže.
Dalje, kakav je razvoj našeg turizma, bez obzira da li se vraćate 20, 30 ili 50 godina unazad?
Na svim nivoima, počev od lokalne samouprave, preko nekadašnjih međuopštinskih regionalnih zajednica, danas okruga, koji doduše i nemaju neku bogzna kakvu nadležnost, pa preko pokrajine, do Republike, preko brojnih asocijacija, turističkih organizacija, turističkih saveza, vrši se neko planiranje i usmeravanje, i ono je uvek mrtvo slovo na papiru, iz prostog razloga što, da bi se shvatilo, turizam je najbolji izvoz.
Da bi turizam kao najbolji izvoz dobro funkcionisao kod nas verovatno više od 60% zavisi od infrastrukture, da li je to put, struja, voda, kanalizacija. Zavisi od smeštajnih kapaciteta, zavisi od toga šta se nudi u okolini tog turističkog objekta namenjenog za smeštaj gostiju.
Srbija ima šta da ponudi, ali je potrebno da se koncentrišu napori i da se prevaziđu, pre svega, problemi infrastrukture. Probleme infrastrukture ne može da rešava fond za razvoj turizma. Probleme infrastrukture rešavaju svi nivoi vlasti. I Vlada i ministarstvo treba da budu taj, ako mogu da kažem, vrh piramide koji treba da usmeri sve te aktivnosti, da se ne bi desio autonomni razvoj infrastrukture koji ne bi pratila izgradnja objekata za smeštaj gostiju ili nešto drugo, u zavisnosti šta je turistička ponuda.
Zbog toga danas imamo situaciju da nešto što je prirodna lepota sa malim ulaganjima može da bude i vidljiva prirodna lepota. U okolini Niša to je Cerjanska pećina, u okolini Požege to je jedna pećina dva-tri kilometra od puta Požega – Užice. Treba da se dovuče malo struje, nešto infrastrukture, pre svega one infrastrukture koja je u funkciji zaštite okoline, da se to otvori, da se odredi ko će da gazduje tim prostorom i da se to učini dostupnim svim građanima. Verujte, biće tu i posla za one meštane, biće tu i zadovoljstva za one koji dođu da vide.
Zar neko misli danas da će tu pećinu da otvori fond za razvoj, budžetski fond? Neće, jer će budžetski fond... Namerno izbegavam da pričam o članu 50. koji govori o trošenju sredstava, mada je to jedna celina. Ovaj zakon sadrži puno tih autonomnih stvari, a nema jednu celinu.

 Na početku da se shvatimo, SRS je protiv ideje osnivanja budžetskog fonda i sve ovo što pričamo odnosi se na to. Vi ste u članu 50. Predloga zakona utvrdili način korišćenja sredstava budžetskog fonda. Da to prevedem na običan jezik, za šta se koriste te pare.
Imali ste prilike malopre da čujete od jednog od mojih prethodnika, mi smatramo da uopšte ta državna sredstva, a ta državna sredstva su državna čim se prikupe, čim se evidentiraju u budžetu, ne mogu da se koriste za učešće u finansiranju izgradnje, rekonstrukcije i opremanja smeštajnih kapaciteta i pratećih objekata u turizmu.
Smeštajni kapaciteti možda još u nekom procentu nisu u privatnoj svojini, ali su pretežno u privatnoj svojini; ne pričam o broju objekata, ali u ukupnosti, bilo koji kriterijum ako uzmete, broj kreveta, broj objekata, nivoi usluga, disperzija tih usluga, destinacije. Ukoliko bi država intervenisala sa svojim sredstvima u nekom privatnom apartmanu, verovatno bi po tom osnovu postala suvlasnik za iznos svog ulaganja.
Ono što je mnogo opasnije jeste što se vrši koncentracija sredstava na jednom mestu, stavlja se pod kontrolu jedne grupacije ljudi i onda stvarno dolazi do proizvoljnosti. Moguće je da elektroprivreda u Zaječaru razvija neku svoju mrežu prema nekoj destinaciji, a da to ne prati budžetski fond, jer navodno, u strategiji razvoja ne postoji to i strategija je nefleksibilna, a ona će verovatno da bude vodilja ministarstvu i svim drugim državnim organima koji na bilo koji način prate turizam. To je jedan problem.
Znači, javlja se ta proizvoljnost, neusklađenost, jer ovde ste, vidim, predvideli da učestvujete u finansiranju reklame turističkih organizacija i asocijacija, gde treba da se omogući da se čuje, da se dobije prava informacija šta to Srbija nudi, koje destinacije i koji tip usluge, na kom mestu. Sve ovo može da se reguliše na drugi način.
Da bi to bilo jasno, vidite, nekada kada je razvijan Kopaonik... Ili, možda je drugi primer za poređenje Tara – i danas na Tari pretežno imate objekte koje je napravila vojska. Tu su hoteli "Omorika", "Beli bor", "Javor", a kasnije su napravljena beogradska dečja odmarališta u Mitrovcu, i to je cela turistička ponuda. Znači, iza toga su stajale jake državne institucije, primetile su da se radi o jednoj izuzetnoj lepoti ove planine; razvijan je put od Kremne, sada je nešto sređeno i od Bajine Bašte nagore, a kasnije je krenula izgradnja jezera, odnosno brane; svi drugi su to pratili infrastrukturom i omogućili da se pojavi nešto što je turistička ponuda, ali ovo nije taj fond. To je problem.
Kako je bilo na Kopaoniku? Takođe je vojska imala neke svoje objekte, a kasnije su planinari napravili svoja dva ili tri objekta, pa je "Geneks" krenuo, smatrao da može da napravi dobar posao; pošto je "Geneks" bio zadužen da krene onda je krenula infrastruktura, putevi sa jedne i druge strane, struja i tako je došlo do razvoja. Bilo je sredstava, bilo je ideja, bilo je takozvanih nosilaca posla i nešto se napravilo.
Vremena su se promenila. Danas država treba da interveniše, pre svega u oblasti infrastrukture, a naši privrednici su dovoljno sposobni da svaku destinaciju vrlo lepo razrade i, naravno, da učestvuju u finansiranju izgradnje infrastrukture za određenu lokaciju.
Formiranjem ovakvog budžetskog fonda, pogotovo imajući u vidu ovaj koncept Vlade i ovu podelu vlasti unutar Vlade, gde stranka zgrabi ministarstvo i druga nema dodira sa tim ministarstvom, ovo samo može da preraste u samovolju i u situaciju da imamo instituciju, ali nema efekata što imamo tu instituciju. Barem mi u Narodnoj skupštini smo svesni toga, posle brojnih agencija i drugih paradržavnih asocijacija, da je nešto urađeno, zakon donet, ali efekti od tog zakona gotovo da ne postoje.
Slično će biti, ili potpuno identično, sa ovim budžetskim fondom za razvoj turizma, jer u ovom fondu neće biti duše, neće biti sagledavanja realnih potreba i stvarnih mogućnosti našeg razvoja. Šteta je što smo oduvek olako išli preko turizma. Ponavljam onu rečenicu – to je ipak najbolji izvoz.

Ovde je stvarno čudo da Vlada nije prihvatila ovaj amandman, jer razlika je samo u jednoj reči. U amandmanu se navodi da se pretežno obavlja ta delatnost koja je propisana ovim zakonom, i samo zbog reči ″pretežno″ Vlada ovo nije prihvatila.
U obrazloženju Vlade se pozivate na član 16. stav 1. Zakona o preduzećima. Mislim da mi taj zakon danas nemamo. Pozivate se na zakon koji ne postoji, odnosno Zakon o preduzećima postoji u obrisima, i to su one prelazne i završne odredbe, ali to je član 400 i neki. Član 16. sigurno više ne postoji.
Pošli ste od logike da svako privredno društvo može da obavlja više delatnosti i da ne bi bilo uputno da se turistička agencija, bez obzira na oblik organizovanja, statusni izgled, limitira samo delatnostima koje se odnose na turizam i ovo što ste naveli u članu 54.
A, mi upravo smatramo da je to neophodno, da se ne bi dešavale ″Fantazije″, da se ne bi dešavala situacija da neko formalno-pravno bude registrovan kao agencija, a organizaciona jedinica njegove agencije, na bazi Zakona o privrednim društvima, bude kasapnica, ili neki drugi organizacioni oblik, pa se samo zloupotrebljava reč turistička agencija, a kada se pogleda nomenklatura delatnosti, izvrši uvid u ukupne prihode i poslovanje, vidi se da od turističke delatnosti ostvaruju 5% ukupnog prihoda, a 95% na drugi način i vršenjem drugih delatnosti.
Ideja ovog amandmana jeste da pretežna delatnost odgovara nazivu firme. Amandman je podnet radi pravne sigurnosti onih koji koriste usluge turističke agencije, da se ne bi desilo da se posle primljenih uplata, pre izdavanja vaučera, građanin iznenadi i vidi da to što je u naslovu bilo turistička agencija u praksi nije turistička agencija i nije organizovala putovanje, nije zakupila, nije zaključila odgovarajuće ugovore, te su građani prevareni.
Mislim da je ova vlada imala problema sa jednom prevarenom grupom turista, koja je iz Turske došla avionima JAT-a, a verovatno Vlada zna ko je prevario, da li taj vlasnik, taj Turčin ili možda neko blizak Vladi ko je dobio besplatno letovanje. Eto, za besplatno letovanje pukla tura, građani razočarani, uplatili jednu turističku uslugu, od dvokrevetnih apartmana ostale su, praktično, neke druge sobe i neki drugi nivo usluge. Naravno, to ima mnogo više dodirnih tačaka sa kontrolom poslovanja, nego sa ovim što je predmet ovog amandmana i ovog člana.
Smatram da ništa ne smeta da u zakonu u ovom članu stoji ta reč ″pretežno″, jer je samo u funkciji objašnjenja suštine šta treba da ispuni taj privredni subjekt koji se bavi poslovima turističke agencije. Znači, mi amandmanom ne diramo organizacioni oblik, ne sporimo da to može da bude preduzeće, da može da bude preduzetnik, ne ulazimo u oblik organizovanja preduzeća, da li će biti DOO ili akcionarsko društvo, ali samo navodimo da pretežna delatnost treba da bude ovo što ste naveli u sledećem članu.
Stvarno mi je čudno da Vlada nije prihvatila ovaj amandman koji pomaže Vladi i omogućava joj da po sistemu čistih računa ide i prema građanima kao korisnicima i prema turističkim i putnim agencijama kao onima koji garantuju određeni nivo usluge.

Sa gledišta Vlade problem ovog amandmana je taj što on zadire u uzanse i zadire delimično u neke propise kojima je ova materija regulisana. Poučeni nekim iskustvom, zašto ne pomenuti, radi se o članu 54a, koji praktično pokušava da propiše minimum standarda za poslove organizovanja turističkih putovanja, tu je dato šest tačaka gde je tačno navedeno šta je agencija dužna sve da obezbedi, naprosto, vreme je pokazalo da postoji potreba, a ja bih čak rekao da je ovo nužno da se uradi.
Samo da vas podsetim, kada je pre nekoliko meseci došlo do onog udesa, prevrtanja autobusa kod Lajkovca, onda se ispostavilo, a Ministarstvo prosvete je na neki način nadležno, jer su škole organizovale to putovanje preko nekih turističkih agencija, došlo se do zaključka da je postojao neki propust, manjkavost u pogledu uslova koje je agencija morala da obezbedi kao minimum usluge koju pruža.
Da li treba da pominjem one situacije kada građanin uredno uplati, kupi neku uslugu i tamo gde sleti ne čeka ga niko ispred agencije, niko ne posreduje u traženju paketa, već je sve formalno-pravno pokriveno nekim propisima, pa da li je to propis koji reguliše saobraćaj, da li je to Zakon o obligacionim odnosima, da li su u pitanju neke uzanse koje su takođe obavezujuće, ali ipak u odnosu na zakon na jednom nižem nivou, i onda se jednostavno građanin nađe u čudu, ne zna ni kome da se obrati i ne garantuje mu se zaštita.
Na ovaj način, poslanik Srpske radikalne stranke je predložio da se dopuni ovaj zakon novim članom 54a i navedeno je tih šest tačaka koje predstavljaju minimalne uslove koje mora da ispuni organizator turističkog putovanja. On garantuje onome ko koristi njegove usluge.
Nema potrebe da se građanin upućuje da neka svoja prava, nezadovoljan za sve vreme turističkog putovanja, ostvaruje prema prevozniku, prema hotelu ili prema nekom drugom. Njegova ugovorna strana je turistička agencija, onaj ko je organizovao turističko putovanje.
Ako sve ovo već postoji, kako stoji u odgovoru Vlade, i rasuto je u nekim propisima i nekim podzakonskim, čak ne mogu reći ni podzakonskim aktima, nego uzansama koje regulišu sam način obavljanja neke delatnosti, onda smo, poučeni ovim iskustvom, verovatno primorani da ovo kao minimum ugradimo u ovaj tekst zakona, upravo da bi se pružila garancija korisniku usluge, da bi svaka agencija morala da zna, ako ne da stekne to saznanje preko uzansi, onda preko zakonske norme, i da svi znaju šta je njihova obaveza kada se late jednog ovakvog posla. To je bila svrha ovog amandmana.
Kao što se čudim za onaj prethodni amandman, za ovaj se još više čudim, jer, vidite i sami, član 54a tretira samo ono iz člana 54. što je delimično regulisano u tački 1) – organizovanje putovanja i boravka. Ovde član 54a priča o organizovanju turističkog putovanja i minimalnim uslovima koje mora da ispuni taj organizator. Ukoliko te uslove ne ispunjava, onda to putovanje nije u skladu sa zakonom i svi koji su oštećeni i nezadovoljni imaju pravo na odgovarajuću satisfakciju. Ovaj amandman je dobar i za Vladu i za sve.

Naravno, ovaj amandman ne treba shvatiti kao prigovor upućen Ministarstvu, već pre svega Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo. Skoro tri godine imamo praksu da kada treba da se definiše državni organ onda se pribegava nekonzistentnoj upotrebi različitih termina i izraza. Evo, ovih godinu dana se odomaćila reč ministar. Pravilno bi trebalo da glasi – ministarstvo nadležno za poslove.
To je pravilna formulacija, sa kojom se izbegava bilo kakva eventualna promena Zakona o Vladi i Zakona o ministarstvima, jer je moguće da se promeni naziv ministarstva, da se podele ministarstva, da se poslovi sele u neko drugo ministarstvo. Da bi se izbegla ta konfuzija obično se koristi termin – ministarstvo nadležno za poslove, pa u ovom slučaju u nastavku – turizma.
Na taj način se izbegava bilo kakva potreba da se u budućnosti menja zakon zbog toga što se promenio Zakon o ministarstvima i nadležnost nekog ministarstva ili naziv nekog ministarstva.
U tom smislu treba shvatiti ovaj amandman kao upozorenje da je u svim odredbama ovog zakona gde želite na neki način da definišete i odredite pravi naziv državnog organa, a organi državne uprave su kod nas ministarstva, onda mnogo ispravnije – ministarstvo nadležno za poslove, a u ovom konkretnom slučaju u nastavku da stoji – za poslove turizma. Na taj način se izbegava potreba da se dostavljaju ovi amandmani, a to da li će to potpisati ministar ili neko drugi, to je već stvar nekih drugih akata, ne tiče se ovog zakona. U tom smislu tumačite ovaj naš amandman.

Sasvim je normalno, ako Predlog zakona ima 11 članova i ako se predlaže brisanje 10 članova, da se predloži brisanje 11. člana, bez obzira što taj član glasi da taj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja.
Ovi eksperti koji očekuju konstruktivnost svakog amandmana, verovatno su očekivali da dodamo amandmanom reči - pod uslovom da bude papira da se objavi zakon, odnosno ukoliko nema papira, onda će stupanje na snagu ovog zakona da se najavi SMS porukama putem "Eriksonovih" telefona. Naravno da nećemo takve amandmane da pišemo.
Naravno da tražimo da se, shodno vašoj terminologiji, izopšti i sama ideja da neko treba da prijavljuje da bi neko evidentirao nešto što je prijavljeno i evidentirano već. Naravno da je ovaj amandman nužan da bi se, pre svega, skinula jedna maska.
Dok Vladu Republike Srbije potresa korupcionaška afera, pa zašto ne reći međunarodnih razmera, Vlada Republike Srbije predlaže jedan ovakav besmisleni zakon.
U ime Vlade taj zakon treba da brani odsutni Mlađan Dinkić, a njega zamenjuje poprilično odsutni Parivodić. Mi danima raspravljamo o jednom ozbiljnom zakonskom projektu Vlade Republike Srbije, a niko iz Vlade nije došao da kaže jednu dobru reč o svom predlogu.
To je problem. Nad tim treba da se zabrinemo svi mi koji sedimo u ovoj sali.
Ova vlada na ovaj način nam jasno stavlja do znanja, mi smo bacili kosku, a vi je glođite, a mi završavamo, pa da li je to "Soni-erikson", "Erikson" ili neka druga firma, nije bitno.
Afera za aferom ide, Skupština se bavi nekim perifernim poslovima.
Naravno da onaj koji je predložio ovaj zakon zna da je ovaj zakon nesprovodljiv. Naravno da on zna da je on tehnički nedorečen, nedorađen i ne postoji mogućnost da se postupi po ovom zakonu.
Naravno da onaj ko je osmislio ovaj koncept nije izašao pred javnost Republike Srbije da saopšti podatke o kojoj se to imovini radi, kolika je vrednost te imovine, a to što se prijavi treba da se vrati. Koliko godina će proteći dok se to vrati. Koliko će to da košta poreske obveznike Republike Srbije? Ako materijalna i finansijska podloga za ovakav zakon ne postoji, onda je iluzorno i raspravljati o ovom zakonu.
Radi javnosti mora da se kaže, Zakon o planiranju i izgradnji predviđa jedan oblik restitucije neke imovine, a kada se radi o gradskom građevinskom zemljištu pre svega. Zakon o stanovanju takođe predviđa mogućnost restitucije kada je u pitanju zaštićeno stanovanje.
Pre 10 godina bio je zakon kojim je bilo vraćeno zemljište ranijim vlasnicima.
Imamo propis koji sprečava otuđenje te imovine u postupku privatizacije. Imamo Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, sa velikim ovlašćenjima Vlade Republike Srbije.
Imamo praksu lokalnih samouprava, da su sada zakupci nekog prostora koji je ranije oduzet upravo naslednici, a zašto ne reći i prethodni vlasnici tog prostora. Znači da je nešto činjeno u pravnim propisima u Republici Srbiji.
Šta je to što Vlada želi ovim predlogom zakona? Želi upravo da prikrije korupcionaške afere, zabavljajući i publiku i narodne poslanike, a u ovom trenutku perifernim stvarima.
Danas kada građani Republike Srbije razmišljaju o tome da li treba oduzeti nekom ko je nepravilno stekao veliko bogatstvo u toku ovih 10-15 godina – ovima koji voze džipove i koji imaju po nekoliko vila od po 500-600 kvadrata, ovima koji su kupili za jeftine pare silna preduzeća i ostavili ljude bez posla – kada vape za elementarnom pravdom, sada se ispravlja neka nepravda od pre 60 godina, prouzrokujući novu nepravdu, makar u naznakama.
Ova vlada je izgubila orijentaciju o vremenu, mestu i prostoru. Ova vlada ima zadatak da nas zabavlja, do onog trenutka dok nam ne bude rekla: mi više državu nemamo, a sada je demokratski da mi podnesemo ostavku i odemo, pa vi koji dolazite posle nas vodite računa šta ćete da zateknete i šta ćete biti u mogućnosti da uradite.

Vidite, ono što je 1945. godine oduzeto Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim crkvama koje su legalno delovale u to vreme i može da se reši na neki način. Mi smo dali nekoliko predloga tokom ove rasprave. Pošto Vlada vrši ta imovinska prava nad državnom svojinom, ona je ovlašćena da raspolaže i može da vrati jednom običnom odlukom, kao što je to učinjeno još 1998. godine.
Sudeći prema ovim tekstovima, da je Labus bio 1945. godine na vlasti to se ne bi moglo vratiti. Kako koju novinu okrenete, videli ste ovaj deo koalicije koji voli pare, gde su pare tu su Labus i Dinkić, doduše sa familijom.
Vidite, član 10. je vrlo specifičan član. Zašto?
Onaj ko je imao ideju da predloži ovakav zakon imao je veliki problem kako nešto što realno može da se smesti u tri člana da se napiše tako da izgleda što više, makar 11 članova, i onda je pribegao sistemu da se u četiri-pet članova piše nešto što je pozitivno, što podrazumeva činidbu i neko pravo, pa u šest članova ono što nije, tako da imamo šest članova u kojima se objašnjava šta ovaj zakon nije.
Po tome će ova vlada biti zapamćena, jer ovako nešto u pravnoj tehnici se izbegava, izuzetno se stavlja jedan član radi preciznosti, pojašnjavanja, ali ova vlada je imala potrebe da pet, šest članova negativno definiše, odnosno da opiše na šta se ne odnosi ovaj zakon. To bi otprilike bilo kao da menjamo Krivični zakon Republike Srbije, a onda u jednom članu kažemo da se ovaj zakon ne odnosi na šećernu aferu, "Erikson" aferu, Nacionalnu štedionicu, uvoz i izvoz struje, gorivo sa NIS-om.
Znači, izuzete su sve moguće afere G17 plus. To u prevodu znači član 10. Ovde je bruka što ste stavili verske zajednice i crkve kao neki izuzetak da biste nadomestili nedostatak odredaba.
Znači, poručite predsedniku Vlade da ukoliko njegova vlada ima iskrenu nameru da vrati imovinu crkvama i verskim zajednicama to može vrlo efikasno da uradi preko Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, gde postoji evidencija. Dovoljno je samo da Vlada donese jednu odluku i da se formalno-pravno izvrši povraćaj te imovine i da se faktički omogući, pre svega našim manastirima koji su imali najviše u posedu te nepokretne imovine, pašnjaka, livada, šuma i drugih nepokretnosti.
Znači, to je moguće da se vrati relativno brzo, bez bilo kakve potrebe da se ovim zakonom nešto propisuje ili nekim budućim zakonom.
Tu je mnogo jednostavnija procedura, jer je u pitanju tzv. građansko pravno lice. U pitanju je jedna asocijacija, pravno lice i ne postoji mogućnost nekih većih problema i komplikacija.
Uostalom, čuli ste, 1998. godine je na Kosovu i Metohiji... I, kada se izađe za ovu govornicu, kada se pominje taj deo naše teritorije svi treba da kažu – Kosovo i Metohija, jer je to pravi naš naziv, a ne samo – Kosovo. Kosmet je komunistička tvorevina, a Kosovo i Metohija je pravi naziv, a pogotovo se potencira Metohija. Vidite i sami da postoji mnogo razloga zbog čega je potrebno da se to čini.
Zašto smo predložili brisanje ovog člana?
Zato što je ceo zakon besmislen. Nemoguće je besmislen zakon izopštiti tako što bi se tražilo brisanje samo jednog člana. Ne, treba da se obriše sve, da se zaboravi da je nekada neko pokušao na ovaj način da evidentira, prijavljuje i reguliše prijavljivanje i evidentiranje nečega što već postoji, što je već regulisano.
Vi imate problem oko političke odluke vezane za restituciju, ali to je vaš problem. Kada dođe vreme za restituciju i za taj vaš budući zakon onda ćete čuti drugu argumentaciju.
Pošto je ovaj zakon besmislen, treba ga povući iz procedure, a verske zajednice mogu da računaju na to da će nešto i da se vrati, ali sve zavisi od Vlade, pogotovo što može da se vrati jer Labus tada nije bio na vlasti.

Član 100. stav 4. Moj prethodnik me nije baš dobro razumeo. Srpska radikalna stranka je podnela veliki broj amandmana; vi to treba da uvažite, ne morate da poštujete. Za nas deluje uvredljivo ako nas terate da kada podnesemo amandman jurimo u poslaničku grupu G17 plus da lobiramo. Mi ne znamo da lobiramo.
Vaš predsednik stranke zna da lobira. Evo čitav spisak novinskih članaka kako je on lobirao kao opozicioni političar 2000. godine, izlobirao, pa je ćerka dobila na njegovo ime, navodno, stipendiju, i bio je prisutan prilikom potpisivanja jednog ugovora.
Ne tražite od nas da lobiramo. Nemamo potrebe da lobiramo, imamo potrebe da poštujemo Poslovnik. Imamo potrebu da se uključimo u rad, da podnosimo amandmane, da izlažemo naše političke stavove. Nemojte da očekujete da lobiramo tako što bismo otišli sprat više u G17 plus, da ih molimo da se usvoji neki naš amandman. Ne, mi iznosimo argumentaciju zašto su naši amandmani dobri, kvalitetni i objašnjavamo vam zašto je potrebno da se ovaj zakon povuče i da se zaboravi da ga je ikad ova vlada podnela, jer ovaj zakon je uvreda za sve, i za državu, i za građane koji očekuju ili smatraju da imaju neko pravo. Ne možemo mi oko toga da lobiramo sa vama.
Vi tražite da se neko popisuje ponovo, imenom, prezimenom i imovinom, a te evidencije postoje kod pet nadležnih državnih organa. Malopre sam povodom amandmana na član 10. vrlo konkretno rekao da Vlada, bukvalno rečeno, jednim potezom pera može verskim zajednicama i crkvama da vrati imovinu koja je oduzeta. Ali, vi nećete, vi hoćete da se lobira.
Nećemo mi sa vama da lobiramo. Mi nemamo tog iskustva da po hodnicima lobiramo ili da primamo predstavnike "Danona" kući ili ona "šećerna afera", Nacionalna štedionica, pa i ova afera "Erikson". Nemojte da nas terate da radimo ono što vi radite. Mi upravo obaveštavamo javnost da tako ne treba da se radi.
Zato sam na kraju obrazlaganja amandmana koji smo podneli na član 10. rekao da verske zajednice i crkve mogu i da računaju na nešto. Zašto? Pa, Labus 1945. nije bio na vlasti i nije oduzimao. Da su on i Mlađa oduzimali, znate i sami šta bi se desilo.

Gospodine Markoviću, bilo bi dobro da pogledate taj podsetnik, ja sam ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke povodom ove tačke dnevnog reda i javio sam se za repliku odmah posle gospodina Albijanića, jer je izneo niz uvreda na račun SRS-a.
Krenuo bih redom, da objasnim o čemu se radi. Sasvim je normalno da kada skupštinska većina blokira raspravu o poverenju vladi, pojedinim ministrima... Znate i sami da ste ovde praktično skinuli sa dnevnog reda ili niste dozvolili da uđe u dnevni red rasprava o Mlađanu Dinkiću, znate i sami da postoje brojni izveštaji anketnih odbora o aferi zvanoj struja, o aferi "Knjaz Miloš" i o drugim aferama. Moram samo da vas podsetim – kako se pomene koja afera, nezaobilazno ime i prezime je Mlađan Dinkić i Miroljub Labus.
Hteo sam više da repliciram zbog toga što je gospodin Albijanić neprimereno u svojoj replici na izlaganje gospođe Radete počeo da priča o ćerki gospodina Labusa. Nemojte da mešate rodbinu u nešto što je čisto politički odnos. Postoje novinski članci, postoje izveštaji da se švedska vlast interesuje za tog bivšeg ministra, a sadašnjeg člana Vlade; sudeći po onome što su mediji objavili, svi su se prepoznali. Naravno, čim je krenula prva informacija, čim se pomisli na pare, zna se da su tu Mlađan Dinkić i Miroljub Labus i to nikakvo čudo nije.
Ako je sve to tako čisto kao što reče jedan od mojih prethodnika, zašto se izbegava rasprava; dajte raspravu, tu će da se poentira strahovito. Ali, čini mi se da se ovde primenjuju neki čudni aršini. Ta ista stranka je pre godinu i po dana zdušno iznosila stavove o Bodrumu, o Janjuševiću, o Kolesaru i o drugima, pa se na isti način kao mi zalagala za to da se uvrsti to u dnevni red. Budite objektivni kada ste na vlasti i kada ste u opoziciji.
Naravno da je javnost šokirana ova dva-tri dana zbog tekstova koji su objavljeni u novinama. Zamislite, neko je kao opozicioni političar garantovao šta će da radi kada bude na vlasti, znači neko ga je projektovao kao buduću vlast. Doduše, to se uklapa u ono što SRS zastupa kao principijelni stav povodom 5. oktobra, paljevine dve zavese itd.
Nemojte da izbegavate raspravu, otvorite tu raspravu, raspravili bismo to za dan ili dva, rešili te probleme, krenuli bismo dalje. A, građani Srbije, budite sigurni, sve ovo slušaju, gledaju, pamte, sabiraju, oduzimaju i čekaju dan kada će biti izbori i tada će kazniti ili vas ili nas. Zašto se onda plašite?

Tekst predloženog člana 8. ne zaslužuje da bude u ovom predlogu zakona, ako ste se opredelili da ovaj zakon ima naziv Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.
Svi oni iz vladajuće koalicije koji su u ovoj skupštini pokušali da nas ubede da se ovim predlogom zakona ništa ne prejudicira u pogledu eventualnog vraćanja oduzete imovine, verovatno nisu pročitali ovaj član. Međutim, ono što je opasno, ne znam kako je Republički sekretarijat za zakonodavstvo dopustio da ovakav predlog zakona uđe u skupštinsku proceduru, jer ako je članom 1. uređeno šta je predmet ovog zakona, a to je prijavljivanje i evidentiranje imovine, onda ne možete vi u članu 8. da navedete šta ne podrazumeva ovaj zakon.
Kaže se - podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine. Zašto to posebno potencirate, a onda na kraju rečenice navodite na zaključak da će nekim budućim zakonom da se reši pitanje vraćanja, obeštećenja, ali pod uslovom da je neko izvršio prijavljivanje u skladu sa ovim zakonom. Znači, pored neizvesnih događaja i neizvesnih situacija u budućnosti da li će doći do tog materijalnog propisa, ovde unosite pozivanje na nešto što sada ne postoji, a zakon kada se donosi on svojim odredbama ne tretira buduće moguće i nemoguće situacije.
Dalje, ne može za taj novi zakon osnov da bude ovaj zakon, a vi ga otprilike tako u obrisima tumačite. Znači, vi potvrđujete da prejudicirate neka pitanja povraćaja oduzete imovine ili obeštećenja. Ako već prejudicirate neka pitanja, onda radi građana Republike Srbije treba da budete jasni i da kažete - vrednost te imovine, koja bi morala da se vrati po nekom budućem zakonu, iznosi toliko i toliko. Moguće je u fizičkom obliku vratiti u vrednosti od toliko i toliko. Ono što nije moguće da se vrati, moraće da se obešteti u novčanom iznosu. Da li putem dugoročnih obveznica, da li na drugi način, to iznosi toliko i toliko.
Izvor sredstava za to je naravno budžet Republike Srbije. Naravno, taj budžet pune građani Republike Srbije plaćajući poreze i ostale dažbine. Morate jasno da kažete koliko će svaki građanin Republike Srbije da odvoji u periodu od iks godina koje ste planirali, da bi se namirila potraživanja po budućem zakonu onih naslednika koji računaju da će doći do restitucije.
Kada te podatke saopštite, a onda bi morali da date i još jedno viđenje, da taj naslednik koji računa da će da dobije po ovom zakonu, onda mora da vrati sve ono što je dobio od države, državni stan, društveni stan i tako dalje, jer i to je neka vrsta restitucije, pa kada sve to stavite na papir, onda izađite pred Narodnu skupštinu i obavestite građane Republike Srbije koliko će ovo zadovoljstvo da košta.
Pa sa tim papirom idite, popnite se na neku planinu, neko selo, gde ima 50 ljudi, pa im kažite, zbog nečega što je urađeno 1945. i 1946. godine vi treba da platite na ime poreza još toliko i toliko; za koga; za naslednika Petra Petrovića, koji ima pretenzije na neku nepokretnost u centru Beograda. Kada preživite taj razgovor, onda dođite kod nas u Narodnu skupštinu sa predlogom zakona.
Znači, iskoristite još ovih nekoliko sati koliko će da traje ova rasprava i povucite ovaj zakon. Pokušajte da se potrudite da nikada nikome ne kažete da ste išli sa ovakvim jednim projektom. Ovo je nebulozni projekat, koji će da posvađa sve u Republici Srbiji.
Vama je lako koji ste predložili, jer znate da nećete biti vlast, bićete u debeloj vanparlamentarnoj opoziciji i ladovini, i gledaćete kako će ovde ljudi da se biju po ulicama; zbog čega; zbog jedne neuspele ekskurzije kako da se novom nepravdom ispravi jedna istorijska nepravda. O tome niste vodili računa i zato budite spremni da snosite odgovornost.

Ne samo da je besmisleno nego nije u skladu ni sa Ustavom, ni sa zakonom da se jednim predlogom zakona, za koji predlagač kaže da je tehnički propis, prejudiciraju neka rešenja koja će da sadrži materijalni zakon. To se praktično dešava u skoro svim članovima ovog predloga zakona, a kontradikcija i nekompatibilnost između člana 8. i člana 9. je toliko očigledna da verovatno i predlagač zaključuje da je nešto ovde višak.
Ono što je opasno u ovom konceptu, programu i planu, kako je to Vlada zaključila, a to je taj korak po korak, gde ona jasno kaže da je prvi korak da se evidentira imovina i potencijalne stranke. Taj koncept je opasan, jer i pravno-tehnički ovo što stoji u članu 9. deluje nebulozno.
Zamislite, u tehničkom propisu kaže se – pravni osnov i prava urediće se drugim posebnim zakonom. Proizilazi da je ovaj zakon osnov za neki drugi zakon, da se ovim zakonom tehnički sugeriše šta će se desiti sa nekim drugim zakonom ukoliko se on donese.
Ne znam kako je Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo mogao da se desi ovaj propust, da pusti u skupštinsku proceduru ovako nebulozan tekst. Ako nema pravnog osnova, onda ne postoji pravni osnov ni za tehnički propis. Kako je moguće zakonom urediti evidentiranje, a ne zna se koji je to materijalni propis iz koga izviru neka prava i obaveze.
Ne znamo koje je pravo stranke, ne znamo koja je obaveza države i ne znamo ko je nadležni državni organ u okviru države da postupi po nekom propisu koji treba tek da se donese, ali zato Vlada dalekosežno razmišlja i reguliše prijavljivanje kao deo postupka. Prijavljivanje i evidentiranje imovine je deo postupka jedne operacije koju vi zovete restitucija. Znači, nešto nemoguće ste uradili.
To je otprilike, da bi široj publici bilo jasno, kao da je Vlada rekla, ko skoči 10 metara u vis može da računa na nešto. Da li je moguće da se skoči 10 metara uvis? Verovatno Koštuničina vlada može da skače i 20 metara uvis. Naravno, ništa ne košta kada se obeća. Sve može da se napiše.
Napisali ste izbori u inostranstvu, pa ste videli 800 ljudi. Menjali ste zakon, ovde smo vas upozoravali, molili da ne menjate to, ne uvodite to, loša su iskustva. Ne, vi ćete po svaku cenu, pa onda politički turizam, da ne ređam dalje propise koje ste po tom istom rezonu menjali i naravno promašili. Vlada se izvrgla ruglu, obrukala se. Ajde što se bruka Vlada, nego se bruka država.
Onaj ko je razmišljao da se upusti u ovaj postupak restitucije morao je da ima jednu finansijsku projekciju šta se dešava. Mora nešto da planira, pa da kaže – obaveze države po budućem zakonu o restitucije iznose toliko i toliko, izvori sredstava za restituciju su postojeće nepokretnosti u fizičkom obliku u tom i tom iznosu, ostatak u novcu, obveznice, hartije od vrednosti, akcije, nije bitno, i sa tim kompletnim projektom se izađe pred Narodnu skupštinu i pred srpsku javnost. A ovde ne. Ovde se stavio ražanj, a zec je u šumi. Vlada je kukuriknula i završiće u loncu.
Povodom ovog zakona, ukoliko ga budete izglasali vi koji činite većinu, budite uvereni da vam neće biti prijatno kada izađete na ulicu jer ćete doživeti negodovanje i onih građana koji prepoznaju u budućem nekom zakonu svoju obavezu da više plaćaju porez da bi neki naslednici dobili nešto, ali će biti nezadovoljni i naslednici jer nisu dobili ono što ste im obećali.
Ovo je samo jedna DOS-reklama, DOS-rekords, da se kukurikne, da se hvata priključak. Sa čim se hvata priključak? U toj vašoj studiji, od koje računate vreme u Republici Srbiji, nigde nema restitucije. Pre neki dan sam čitao međunarodne standarde u ovoj oblasti, ne postoji obaveza.
Dalje, razmislite samo o jednoj stvari, da kojim slučajem postoji još SFRJ na ovoj teritoriji, vi biste ovim zakonom vratili imovinu i Stepincu, i Anti Paveliću.

Podnosilac ovog amandmana je pokušao da ispravi nešto što ne može da se ispravi. Ne može loš predlog zakona da liči na zakon.
Naravno, cenim napor gospodina Markovića, međutim ovo što predlaže kao promenu stava 1. člana 3. takođe ne spada u one pravno-tehničke odredbe koje bi imale karakter tehničkog propisa, jer ipak zalazi u suštinu i prejudicira neke stvari koje treba da reši eventualno neki budući zakon. Ma koliko vi pokušavali da izbegnete, u stavu 1. definisali ste ko je učesnik u postupku. Ovaj zakon nema te pretenzije jer se njime reguliše samo postupak.
Ako u članu 3. govorite ko može da bude stranka onda rizikujete, jer u kasnijim odredbama nemate odgovarajuću odredbu koja će da ukaže zašto se nekome ne priznaje status stranke. Nemoguće je da se sve prijave prihvate. Ne može svako da donese neki papir i kaže - molim vas, evidentirajte vi mene i tu imovinu. Organ koji vodi postupak treba da ceni da li postoji ta imovina, da li je ta imovina obuhvaćena i da li je u nekoj uzročno-posledičnoj vezi sa licem koje je podnelo prijavu. Ako već to radite, onda vam fali materijalni propis.
Dalje, ovaj amandman podnela je stranka koja se zalaže da ne zastareva pravo svojine, bar sam tako razumeo u načelnoj raspravi. Već u poslednjem redu stava 1. govorite o jednom roku koji liči na rok koji je prekluzivne prirode, gde kažete – "u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona". Amandman pokušava nešto da ispravi, ali je nemoguće da se ispravi ovako loš predlog zakona.
Ovaj amandman otvara još jedno pitanje. Mi smo do pre nekoliko godina pravna lica delili na dve kategorije: na tzv. građansko-pravna lica i društveno-pravna lica. Klasičan primer građansko-pravnog lica jeste verska zajednica, a klasičan primer društveno-pravnog lica jeste – gde postoji registrovana neka organizacija koja je sposobna da bude nosilac prava i obaveze i da odgovara nekom imovinom, a da pri tom nije osnivački kapital definisan po imenu i prezimenu nekog fizičkog lica.
Znači, sada vraćate nešto što je nekada bilo, a centralna odredba Predloga zakona sastoji se u tome što radite pravno nemoguću stvar: zakonom, kao opštim aktom, vršite reviziju pojedinačnih akata. To je zabranjeno, to ne sme da se radi.
Ovo je zakon koji bi, kada bi se uporedio sa krivičnim pravom, ličio na zakon o amnestiji. Vi zakonom o amnestiji oslobađate krivičnog gonjenja ili otpuštate iz zatvora lica koja su osuđena za određena krivična dela obuhvaćena zakonom o amnestiji. Nemoguće je da se pravi paralela sa građanskim pravom. Ovo je nemoguć posao koji radite. Po kvalitetu, ovaj zakon je za tri klase gori od Zakona o porezu na ekstraprofit. Juče sam vam objašnjavao da je to nakaradni zakon. Samo čekam dan kada će Vučetićev sud da proglasi da je ceo zakon neustavan zato što je retroaktivan.
Dalje, vi ste podlegli pritisku naslednika, a ovaj zakon, u prvom članu govori o postupku evidentiranja i prijavljivanja imovine na teritoriji Republike Srbije. Tu evidenciju o imovini imate u katastru, u zemljišnim knjigama, u Direkciji za imovinu Republike Srbije; stoga – nepotreban zakon.
Ako idete na denacionalizaciju, donesite propis o denacionalizaciji i ubacite tri, četiri, pet odredbi koje se tiču postupka, ukoliko su specifične i postoji potreba za nekom specifičnošću u odnosu na odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Ali, vi nećete to.
Jednostavno, vi želite da kukuriknete kako ste nešto uradili, a ništa niste uradili. Samo ćete da posvađate ljude, unećete još veću zabunu, tim pre što, kao nadležni državni organ, određujete upravnu organizaciju koja je punomoćnik Vlade u imovinskim stvarima. Totalno pobrkano.

Tekstopisac ovog predloga zakona je ili pobrkao neke stvari ili stvarno ne zna šta se sve to dešavalo kod nas i kakve obaveze postoje.
Do pre nekoliko godina, dok je postojala SRJ, posebna stavka budžeta SRJ je bila: naknada za nacionalizovanu i eksproprisanu imovinu koja se plaćala strancima, i to 40 godina.
Znači, kada je došla nova narodno-komunističko-socijalistička vlast 1945-1946. godine nacionalizovala je i eksproprisala sve i svašta. Ali, pod pritiskom inostranstva, pre svega Francuske i Engleske, postojala je obaveza da se plaća vlasnicima nekih korporacija, akcionarima nekih korporacija – naknada na ime oduzete imovine.
Možda je jedan od tih primera i Bor, a i neka druga postrojenja. I, ta stavka je postojala u budžetu, jeste da je bila skromna, zato što se to 40 i kusur godina isplaćivalo.
Verovatno vi u ovom članu asocirate na situaciju, a činjenica je da je 1945. godine veliki broj folksdojčera napustio ili da je proteran sa teritorije Republike Srbije, i da su u nekim svojim odnosima sa nekom svojom novom državom rešili pitanje oduzete imovine. To je ono čime se vi hvalite, da ovaj zakon ne tretira folksdojčere (a njih 500.000 čeka sa papirima i poziva se na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama), gde nije moguće praviti bilo kakvu diskriminaciju u pogledu nacije, vere, rase, pola itd.
Najveći problem koji se pokazuje u ovom predlogu zakona, a moram da vam skrenem pažnju - ne tiče se direktno ovoga, ali može da posluži kao neka analogija, nečega što se u istoriji dešavalo, pored onih boračkih penzija koje su isplaćene, ili boračkih dodataka koji su isplaćivani učesnicima NOR-a, kako se to kaže, i veliki broj stranaca je uživao to pravo, koje je takođe u saveznom budžetu bilo posebna stavka za isplate boračkih dodataka strancima. Navešću vam samo primer pripadnika one jedinice Garibaldi, tako da je veliki broj Italijana primao borački dodatak od SRJ. Na sve ovo vam ukazujem da biste shvatili da postoje samo politički razlozi, ali da nema nekih pravnih.
Ono što je smetnja kod ovog člana 4. je to što vi kažete da se odredbe ovog zakona ne odnose – pa navodite ranije vlasnike. To ne može da stoji u ovom zakonu, jer ono što ste vi naveli u članu 1. ovog predloga zakona govori o pravu na prijavljivanje i pravu na evidentiranje, a ne dotiče se prava na povraćaj. Ali, vi u tekstovima ovih članova govorite o pravu na povraćaj, asocirate pravo na povraćaj i na taj način prejudicirate neke stvari, a niste ovlašćeni ovim propisom to da radite.
Vlada u odgovoru na naše amandmane kaže - ništa se ne prejudicira. Pa, kako da se ne prejudicira? Vi ovde otvarate problem budućeg upravnog postupka i činjenice da se može javiti više stranaka sa različitim interesima i različitim zahtevima povodom jedne iste, ako mogu da kažem, stvari koja čini imovinu. Nepotrebno ulazite u nešto što niste savladali do kraja. Prenebregavate mnoge stvari.
Najvažnija je stvar da jednim opštim aktom ništite sve pojedinačne akte i pri tome se pravite nevešti, kao da nemate evidenciju. Svaki put ću da vam ponovim - imate Republičku direkciju za imovinu Republike Srbije, koja je upravna organizacija, odnosno ekspozitura - ovlašćeni predstavnik Vlade. Vlada je nosilac prava korišćenja upravljanja nad državnom imovinom.
Crkvi možete da vratite oduzetu imovinu jednom jedinom odlukom u roku od tri minuta. Ne treba vam ni jedan zakon. Zašto? Zato što je Vlada ovlašćena da raspolaže, može da raspolaže, ali vi to nećete. A, članom 4. samo bacate dodatnu prašinu da navodno vodite računa o nečemu.
Prošli put sam vam pročitao Protokol uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama koji se tiču zaštite vlasništva. Član 1. tog protokola jasno ukazuje na to da ne postoji obaveza Republike Srbije. Zašto ne postoji obaveza Republike Srbije?
U toj konvenciji stoji da se može ograničiti pravo vlasništva i zbog poreza i drugih dažbina i da država ima svoj prioritet u naplati nekih potraživanja. A kada biste znali da postoje predmeti gde je izvršeno oduzimanje imovine zbog toga što je došlo do osude, zato što je navodno sarađivao sa okupatorom, pa je zaradio, ne znam, toliko i toliko; pošto nema, para onda se vrši konfiskacija nepokretnosti. To je već nešto što ulazi u krivični postupak. Vama je tu potreban propis o rehabilitaciji ili pojedinačna odluka da dotično lice nije izvršilo delo.
Vi ovim zakonom pokušavate da prejudicirate stvari i da sve strpate u isti koš, rukovođeni pre svega idejom naslednika, kojima je potrebna neka potvrda da bi mogli da uzmu kredit, da bi mogli da uzmu neke pare i da prevale obavezu na državu. Nećemo vam to dozvoliti.