Još jedna odredba kojoj mesto nije u ovom zakonu, ali da ne bi bilo nedoumice i da neko kaže – kada joj nije mesto u zakonu, zašto ste podneli amandman, morali smo da podnesemo amandman da to malo sredimo, jer imamo iskustva i sa Zakonom o radu, podnosili smo tolike amandmane da ga sredimo, pa je na kraju morao da prođe onako kako je prošao.
Član 19. se odnosi na pitanje poverenja Vladi. Znači, opet zalazi u član 93. Ustava Republike Srbije. U tom članu postoji samo jedan stav koji kaže da Vlada može postaviti pitanje svog poverenja u Narodnoj skupštini; ali, sve dalje oko toga mora da se reši ako ne Ustavom, onda Poslovnikom Narodne skupštine.
Međutim, vi opet tu pravite greške, opet nešto najavljujete. Ovo što je gospođa Pop-Lazić rekla, a što se tiče prvog stava, to bi verovatno svako prihvatio, jer je potpuno jasno. Međutim, ovo što ste napisali u stavu 4. je strašno. Ja ne sporim da takve situacije postoje, ali su ustavom propisane u pojedinim državama. To je situacija kada vlada postavi pitanje svog poverenja, ne dobije ustavom predviđenu većinu u parlamentu, ona i dalje radi, a da bi joj prestao mandat ona može da podnese ostavku, jer je oslušnula, dobila je odgovor od najkompetentnije institucije koja postoji u jednoj državi. Znači, ni od statistike, ni od anketa, niti od raspoloženja javnog mnjenja, nego je dobila odgovor da ne uživa poverenje.
To je problem sa krhkim, slabim koalicionim vladama, gde možda tri ili četiri partnera postoje, pa jedan, zbog svog nezadovoljstva, izaziva pad Vlade, a da bi se Vlada odbranila od tog pada, ona postavlja pitanje poverenja da bi dobila neki poen, naterala nekog drugog da izglasa poverenje, pa bi eventualno došlo do neke nove kompozicije.
Međutim, takva situacija kod nas je nemoguća, zato što postojeći Ustav u nekim drugim odredbama ne vidi ovu situaciju, a ako se ima u vidu ova naša politička situacija i kako ko hvata prostor na političkom nebu, onda je ona praktično isključena. Zbog te isključivosti, a da se ne bi desilo da Vlada koja je, u dobroj nameri i da bi ojačala svoju poziciju, postavila pitanje svog poverenja, nije dobila potreban broj glasova i da ne bi i dalje vršila vlast, iako je od kompetentne institucije dobila razrešnicu, da sada ne bi sudbina Vlade zavisila od toga da li će predsednik Vlade da podnese ili neće da podnese ostavku.
I, da li možete da zamislite situaciju, ne daj bože: Karić, predsednik Vlade, postavi pitanje svog poverenja, pa dobije jedan glas ovde, a on kaže – baš me briga, ja po ovom vašem poslovniku mogu da razmišljam da li ću da dam ostavku ili neću; neću da dam ostavku.
Zbog toga je u srpskim uslovima potrebno ovo što je gospođa Pop-Lazić navela da treba da stoji u stavu 4, više je to materija Poslovnika, znači, odluka o razrešenju Vlade je doneta ako većina od ukupnog broja narodnih poslanika ne glasa za poverenje Vladi. Ova odredba tera Vladu da uvek bdi nad tim da obezbedi 126 glasova. To je poenta. Poenta ove odredbe je da ona reprodukuje, traži da Vlada bude jaka, ukoliko želi da vlada, ali ne, vi kažete – ako ne dobijemo poverenje ovde, onda ćemo da razmislimo da li ćemo da podnesemo ostavku.
Kako da razmišljate da li ćete da podnesete ostavku kada ste od institucije koja vas je izabrala dobili manjinu? Ja sam vam nešto potpuno nenormalno uzeo za primer, nešto hipotetički, ali s obzirom na to koga je dobio sada za političkog savetnika, od jedan ne može dalje.