Da je kojim slučajem ili greškom prisutan predstavnik Vlade, bio bi interesan njegov odgovor na pitanje, a šta bi se desilo ukoliko pretedent, neko ko smatra da mu pripada neko pravo nema fotokopiju nekog dokaza. Da li njegovo pravo zavisi od fotokopije, da li njegovo pravo zavisi od nekog papira, da li je to moguće?
Vidite šta je napisano ovde, kaže: uz prijavu iz člana 3. ovog zakona podnosi se kopija akta o oduzimanju imovine ili drugi materijalni dokaz iz koga se vide podaci o oduzetoj imovini i osnov oduzimanja. Možda postoji neko rešenje da je oduzeta vršalica, pošto su konkretne stvari predmet ovog zakona, ne postoji ta vršalica više. Oduzeta je neka imovina, nepokretnost, promenjeno je sve u međuvremenu, unuk nema dokument o oduzimanju imovine, a koji su to drugi materijalni dokazi?
Dalje, dokaz o svojstvu podnosioca prijave, ukoliko nije raniji vlasnik, onda rešenje o nasleđivanju. U momentu smrti otvara se ostavinska rasprava, imovinu predstavlja ono što je predstavljala imovina ostavioca.
Ako govorite o naknadno pronađenoj imovini, onda se govori o njegovoj imovini koja je naknadno nađena, a vi ovde nemate tu situaciju. Ostavilac je umro 1985. godine, naslednici su rešenjem o nasleđivanju dobili samo ono što je ulazilo u ostavinsku masu, a to su bila nesporna njegova imovinska prava.
Ako se tek 2006. godine donese zakon o povraćaju oduzete imovine, kako onda možete 2006. godinu da vežete sa 1984. godinom, jer to nije naknadno pronađena imovina.
Dakle, u momentu smrti ostavioca ta što je vi tretirate kao "naknadno pronađena imovina", bila je državna i imovinski definisana. Ovo je pravno nemoguće što radite.
Zatim kaže: drugi dokaz o pravnom sledbeništvu. Šta podrazumevate pod pravnim sledbeništvom? Ako to vezujete za pravno lice, onda mi kažite, molim vas, ko će biti pravni sledbenik pivare "Afel", ko će biti pravni sledbenik pivare "Vajfert"? Da li možete da ga definišete, ne možete.
Dalje: drugi akti i podaci za koje podnosilac prijave smatra da su od značaja za njegovu identifikaciju. Odmah ću da vam kažem šta će biti u praksi. Tu će biti pisma, dopisi i druga korespondencija kojom Petar Petrović kaže da Janko Petrović, iako je njegov rođak, neće biti taj koji ima neko pravo prema toj imovini, i to je ono zbog čega vi ovo donosite, i sada će oni da se svađaju, i završili ste posao.
Znači, ovo je upravna stvar, tako ste zamislili, gde ćete verovatno imati više stranaka sa suprotnim interesima. Ako hoćete da se igrate sa ljudima, onda ste im lepo rekli – biće to igranka bez prestanka.
Zakon je besmislen. Dakle, zakon o evidentiranju nečega što je već evidentirano. Ako imate većinu, želite da izvršite povraćaj, želite da ispravite istorijsku nepravdu, verovatno to mami neku pažnju i dobijate neke simpatije, ali onda obezbedite većinu i donesite zakon o denacionalizaciji, gde ćete da rešite ko ima pravo, od kada se računa, u kom roku, na koji način i u kom postupku.
Tada ćete rešiti i pitanje evidentiranja, a ovo je sada bajka. Terate mene da se prijavim, zato što ću možda nekada imati neko potraživanje i možda ću da ostvarim neko pravo na nekoj imovini, ukoliko ta imovina postoji. To su sve neizvesni događaji. Ni manje ni više, nego donosimo zakon o budućim i neizvesnim događajima.
Da li ste vi svesni rizika da će se promeniti za godinu dana ili manje većina u ovoj Narodnoj skupštini i ovo će neko da pocepa; jednostavno, staviće van snage ovaj zakon koji budete na silu doneli. Šta je onda bilo, gde vam je tu pravna sigurnost, čime vi to garantujete da se ljudi džabe ne izlažu trošku, podnose neke prijave? Kažem vam, najmanje petsto hiljada ljudi je spremilo dokumentaciju i čeka samo ovaj zakon da vas zatrpa dokumentacijom.
Proučite Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i ostalim slobodama da ne biste napravili grešku. Vi ste se lepo u obrazloženju pozvali na Povelju Ujedinjenih nacija, gde to stoji; nisam to pročitao; pa dalje na osnovu Opšte deklaracije o ljudskim pravima, ni tamo nema; pa ste se pozvali na ovu Evropsku konvenciju, a tu piše nešto sasvim drugo.
Da bi neko bio ekspert, on treba da pročita normu, ali mora malo da zna šta se to dešavalo, kako se dešavalo, kakva su druga rešenja. Ovako unosite bez veze neke norme koje ništa ne znače. Hvala.

Uz uvažavanje podnosioca amandmana, potrudili su se da urade, i što reče gospodin Marković, tu postoji logika jer se praktično tri člana njihovim amandmanima menjaju. To ima jednu svoju logičku celinu – od onoga u članu 3. da se uvodi registar, preko člana 5. o potvrdi i kasnije ovaj član koji govori o zabrani prometa te imovine. To se ne uklapa u ovaj zakon.
Ako neko podnese neku prijavu, najviše što može da dobije to je potvrda o prijemu prijave. Ona se ne reguliše zakonom, nego se reguliše Uredbom o kancelarijskom poslovanju. Ono što se amandmanom traži nije potvrda o prijemu prijave, nego je potvrda o izvršenom evidentiranju imovine. Znači da je izvršeno evidentiranje imovine, pa se izdaje potvrda u roku od sedam dana na ime podnosioca prijave.
Vidite, tu su sada stvari okrenute. Šta znači potvrda da je izvršeno evidentiranje imovine? Da li je to moguće da se uradi u roku od sedam dana? Ako se izvrši evidentiranje te imovine, sam čin evidentiranja je jedna upravna radnja. O svakoj upravnoj radnji po službenoj dužnosti izdaje se rešenje ili zaključak. Ovde se izdaje potvrda.
Šta je potvrda? Najbliže što može da bude to je uverenje iz člana 172. Zakona o opštem upravnom postupku. Organ o stvarima o kojima vodi evidenciju izdaje odgovarajuće uverenje. To je potvrda. Znači, nije ta situacija.
Ovde se gura materijalno-pravno rešenje, a ono se zasniva na sledećem: poenta je celog ovog koncepta i ove podvale koja se nudi građanima Republike Srbije da pretendenti na budući povraćaj, navodno naslednici, dobiju neki papir sa kojim bi mogli da raspolažu unapred, jer postoji prezumpcija tačnosti. Ako je Janko Janković dobio potvrdu da je u registru evidentirana imovina po njegovoj prijavi, onda je prejudicirana stvar što se tiče budućeg zakona o povraćaju.
To je ono zbog čega ovi duvaju u pištaljke, da on može sa tom potvrdom da uzme kredit, da mu se zapiše hipoteka, da na bilo koji drugi način u suštini raspolaže. Ovo je mnogo pokvareniji način nego da ste išli sa zakonom o denacionalizaciji.
Zato smo protiv ovog amandmana. Može potvrda o prijemu prijave za evidentiranje, ali ako je potvrda o evidentiranoj imovini po prijavi Janka Jankovića onda ovo nije zakon o evidentiranju.
Vi ovim zakonom najdalje što možete da idete je pravo na prijavljivanje i pravo na evidentiranje, a ova potvrda već govori i asocira pravo na povraćaj. Bežite iz ovakvih tekstova. Ovakvi tekstovi mogu da poremete, da unesu zabunu. Ovakva potvrda je nazapamćena do sada, tako nešto ne postoji.
Po Uredbi o kancelarijskom poslovanju potvrda da je primljena prijava je moguća, uverenje o evidencijama koje vodi državni organ je moguće. Šta je ovo? To je taj nagoveštaj.
Naslednici i pretendenti na ovu imovinu ne kriju svoju nameru. Oni kažu - molim vas, hoćemo iz katastra da se ispiše korisnik Janko Janković, nego da se kaže da je vlasnik ili da se stavi u zagradi da sam dobio potvrdu jer na bazi toga mogu da uvozim, mogu da radim, mogu da zajmim i unapred raspolažem budućom nepokretnošću koja mi se bude vratila. To je ta podvala koja se gura na ovaj način.
Naravno, ne prigovaram podnosiocima amandmana, oni koriste svoje pravo, daju svoje viđenje. Kažem vam, inicijatori ovog načina razmišljanja žele da unapred unovče dedovinu, iako još nije vraćena, niti će možda biti vraćena.

Znači, podnosilac amandmana smatra da to nije potvrda o prijemu prijave. Ako je to jasno, onda jedina stvar koja ostaje jeste uverenje koje se izdaje po odredbama Zakona o opštem upravnom postupku. Nema drugog. Ako neki organ vodi službenu evidenciju, on izdaje uverenje o podacima koji se nalaze u službenoj evidenciji. Onda je ova potvrda izvršna. Moram da kažem, polazeći od onoga što je načelo u Zakonu o opštem upravnom postupku, ovo bi bilo i zabranjeno. Kaže: "O izvršenom evidentiranju imovine izdaje se potvrda najkasnije u roku od sedam dana od dana podnošenja prijave iz člana 3. ovog zakona". Iz ovoga izvire da pravo na prijem te potvrde ima ono lice koje je prijavilo imovinu. Na to ste mislili kada ste pisali amandman.
Znači, Petar Petrović traži potvrdu, da mu se izda u roku od sedam dana da je kod nadležnog organa izvršeno evidentiranje te imovine. Molim vas, imovina je već evidentirana kod katastra, u zemljišnim knjigama, u Direkciji za imovinu Republike Srbije. Zašto sada tu novu, treću ili četvrtu, evidenciju baš želite da vežete za lice koje je podnelo prijavu i kako mislite da tehničkim propisom rešite pitanje prava pojedinca – da li podnosi prijavu, da se evidentira i da dobije pravo na tu potvrdu da je on? To je ta besmislenost.
Potvrda je potrebna tim budućim korisnicima ovog prava na povraćaj, da sa njom mogu unapred da raspolažu. Taj njihov zahtev ste vi inovirali, pa ste uokvirili u ovakav oblik potvrde. Idite u katastar i videćete, ili državna svojina – korisnik taj i taj, osnov na osnovu koga je izvršen upis se nalazi u odgovarajućoj rubrici.
Znači, kretanje korisnika, od onog prethodnog do onog pravog vlasnika, postoji. Ako imate većinu, želite da vratite, donesite pravi materijalni propis, pa vraćajte to. Ali, to ne želite, tim pre što imate sledeću odluku koja govori o roku do kada se nešto podnosi.

Ukoliko je ovaj predlog zakona tehnički propis, onda ova odredba ne sme da postoji. Navodno, nešto se prijavljuje samo do 30. juna 2006. godine, a šta će biti 1. jula 2006. godine?
Dakle, ne postoji pravo na prijavljivanje. A šta to znači? Do 30. juna 2006. godine država će da dobije prijave pa će videti u nekom narednom roku koje su njene obaveze. To je vrlo neozbiljno.
Ovaj zakon reguliše samo pravo prijavljivanja. Međutim, vidite i sami u članu 1, 2, 3, 4. propisane su i odredbe o pravima, ne prijavljivanja nego o pravima, ko može biti stranka i na šta može da računa ta stranka u nekom budućem postupku, a po odredbama nekog budućeg zakona.
To sve što radite je nemoguće, a ovo postaje krajnje besmisleno, a zbog čega? Ako niste uvažili protek roka, već vraćate sve na nešto što je bilo pre 60 godina, onda morate da nađete odgovor na pitanje zašto to niste vratili na rok od 70, 120, 220.
Zar mislite da je samo 1945. godine načinjena nepravda? Naša istorija kaže da su se ovde uvek činile nepravde. Zbog čega postoje neki rokovi?
Nisam sklon da pričam ovde o potraživanju, jer ovo je ipak jedna administrativno-upravna, odnosno više upravna stvar. Ona tek u obrisima postaje potraživanje, ali ona izvorno postaje upravna stvar i rešavaće se u upravnom postupku.
Pravila upravnog postupka kažu da pojedinačni upravni akt postaje konačan, a pod određenim uslovima i pravosnažan, i on obavezuje. Moguća je obnova postupka, moguć je zahtev za zaštitu zakonitosti, i za sve to su istekli rokovi.
Ovde se radi o pravosnažnim pravnim stanjima koja su okončana. Vi nameravate nekim budućim zakonom da izvršite amnestiju okončanih pravosnažnih stanja. To je pogrešno.
Ovde idete dalje, pa kažete, dakle, pravo svojine je univerzalno pravo, ali da bi se došlo do povraćaja i uspostavljanja novog prava svojine, vi idete preko tehničkog propisa koji postaje relativno pravo, a te dve stvari ne idu jedna sa drugom.
Pravu svojine pružate univerzalnu zaštitu, a ograničavate ga tehničkim propisima. Siguran sam da onaj koji je pisao tekst ovog zakona blage veze nema sa čim se uhvatio da radi. On je jednostavno napisao neke odredbe, ubacio nešto kao da se evidentira, da se prijavi, a ovo je prvi korak gde možemo da vidimo koliko ima takvih lica i koja je imovina u pitanju.
Znajući kakva je praksa ove vlade, pa i one prethodne, ne bi me iznenadilo da se već sledeće godine ako ova vlada opstane, u ovo vreme pojavi predlog zakona o izmenama i dopunama ovog zakona, gde se menja član 6, pa se 30. juni 2006. godine pomera na 30. juni 2008. godine, kao što me ne bi iznenadila činjenica da se nikada ne donese zakon o restituciji, o povraćaju imovine.
Dakle, ne bi me iznenadilo, ukoliko prođe (a verovatno će da prođe) ova intervencija koja se tiče člana 5. i one potvrde o kojoj smo malopre pričali, da kroz nekoliko meseci nakon usvajanja ovog zakona ide zakon o izmenama i dopunama ovog zakona sa jednom jedinom odredbom – da ta potvrda postaje dokaz svojine i da ona može biti u pravnom prometu, da služi kao zaloga ili na bazi nje da se upisuje hipoteka i tako dalje.
Zakon je loš, zakon je pravno nemoguć, ne postoji ustavni osnov za ovaj zakon. Postoji samo politička volja. Ako već postoji ta politička volja, onda moram da vam kažem da ta politička volja nije u skladu sa relevantnim međunarodnim dokumentima koji regulišu pitanje zaštite vlasništva.

Ovo je još jedan amandman u seriji amandmana koji treba da pokažu koliko je ovaj zakon besmislen. Član 2. odnosi se, praktično, na definiciju imovine. Kaže se: ″Imovinom, u smislu ovog zakona, smatra se pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima, kao i druga imovinska prava.″
Teško da neko može da shvati vezu između člana 1. i člana 2. U članu 1. je rečeno da se ovim zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja.
Mi smo u načelnoj raspravi, povodom amandmana na član 1. Predloga zakona, jasno stavili do znanja da je ta imovina već evidentirana. Titular, odnosno nosilac prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja tom imovinom je država, odnosno Republika Srbija. Svojinska prava u ime Republike Srbije vrši Vlada Republike Srbije. Pravo korišćenja i upravljanja u mogućim varijantama može da vrši Republička direkcija za imovinu Republike Srbije i drugi korisnici, državni organi, javna preduzeća itd.
Kako bi sada neko mogao da evidentira nešto? Evo, ja ću da vam dam jedan primer iz moje familije. Jednom mom rođaku je 1946. godine, možda polovina i ne zna šta znači, oduzet dreš i oduzeta je vodenica, a on je imao šesnaesti deo u tom drešu i dvadeseti deo u vodenici. Gde je to evidentirano? Dreš je završio u seljačkoj radnoj zadruzi i odavno je istruleo, a ta vodenica je još pre 30 i nešto godina sama od sebe pala. Kako da se evidentira taj dreš – pokretna, a vodenica nepokretna imovina? Besmislen je zakon.
Dalje, pročitao bih vam ono što piše u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tačnije u protokolu uz Konvenciju; to je prvi put regulisano ovim protokolom od 20. marta 1952. godine. Srbija i Crna Gora su postale visoke strane ugovornice ove konvencije tek 2003. godine, ali da vam kažem šta je propisano, pošto je protokol sastavni deo Konvencije.
U pogledu zaštite vlasništva kaže se – svako fizičko ili pravno lice ima pravo na mirno uživanje svog vlasništva. Niko se ne sme lišiti svog vlasništva, osim u javnom interesu, i to samo uz uslove predviđene zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Sada, eksperti, obratite pažnju na stav 2. ovog člana koji kaže – prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi uredila upotrebu vlasništva u skladu sa opštim interesom ili za osiguranje plaćanja poreza ili drugih doprinosa ili kazni.
Gde gurate Srbiju? Samo svađate narod. Cela poenta vašeg zakona jeste da posvađate narod da biste ispunili svoje olako dato obećanje kako ćete nešto vratiti. Samo bih vas podsetio na nešto što ste napisali u ovom vašem predlogu zakona. Ko podleže obavezi ili pravu prijavljivanja? Opet vas vraćam na član 1. Predloga zakona u kojem se kaže – ovim zakonom se uređuje postupak. Kada se nekim zakonom uređuje neki postupak onda se taj postupak neminovno odnosi na ostvarivanje nekog prava. Mi ovde nemamo pravo. Uređujemo postupak, a ne znamo kako izgleda pravo. Šta radite, ljudi? Pogrešili ste temu.
U vezi sa članom 3. i tim amandmanom, objasniću vam razliku između pravnih sledbenika, naslednika i imaoca stvari. Ovde ste dali opšte definicije imovine, tako konfuzno.
Postavljam vam pitanje – zašto ste dali definiciju imovine u jednom tehničkom propisu koji treba da omogući evidentiranje?
Na ovaj način ste dokazali da su svi naši amandmani opravdani, da smo vam amandmanima ukazali da ne prihvatamo ovaj predlog zakona, jer, u suštini, vi ovim zakonom, kako ga vi zovete – tehničkim propisom, prejudicirate materijalna rešenja. To ne može ovim zakonom da se radi. Zato ovaj zakon ili povlačite ili prihvatajte ove amandmane, ali od ovog zakona nema ništa.
Uostalom, koliko znam, ni ministar Dinkić nije za ovaj zakon. Ne znam ko je u Vladi za ovaj zakon, osim onoga ko je rekao – mi smo obećali, pa pošto ne možemo da ispunimo, hajde da ponudimo neki papir. Mi tu situaciju već imamo sa nekim predlozima zakona, pa se i sudovi i ove vaše agencije hvataju za glavu zbog nedorečenih zakona i zakona koji ne mogu da se primene.

Pre nego što obrazložim ovaj amandman na član 3. samo ekspertima da poručim – u ovom saopštenju komisije, ovo što ste pre nekoliko dana slavili, nema nigde povraćaja imovine, tako da se to ne tretira, a ove poslaničke grupe koje su na vlasti povodom ovog zakona smatraju da ima velike nedostatke, poput parcijalnosti, neadekvatnih rešenja, nemogućnosti zastarelosti svojine, neadekvatnih rokova itd.
Šta reguliše član 3. Predloga zakona – ko može da podnese prijavu. Prijavu podnosi fizičko lice kome je imovina oduzeta i on se zove raniji sopstvenik, zatim njegovi naslednici, odnosno pravni sledbenici. Moram da vam kažem da član 3. u odnosu na član 1. i u odnosu na onu ideju koju imate, da za godinu dana donesete ovaj zakon koji će da reguliše i pravo, ne pije vodu, ovo međusobno ne komunicira.
O čemu se radi? Od 1945. godine ukoliko je oduzeta neka imovina, ona je oduzeta u skladu sa nekim propisima. Propisi verovatno nisu bili pravični, ali čin oduzimanja je izvršen pojedinačnim pravnim aktom. Po pravilu, to su bili organi uprave – sreski ili opštinski odbori ili neke komisije itd., u zavisnosti od tipa zakona i vrste zakona i vrste dobra, pokretne i nepokretne stvari i da li je bila u pitanju neka sankcija.
Ti pojedinačni pravni akti su u pravnom prometu. Oni obavezuju, oni deluju prema svima. Ti pojedinačni pravni akti nisu do sada dovedeni u pitanje. Znači, niti su ukinuti, niti su poništeni, niti je odlučeno u smislu restitucije nekim drugim pojedinačnim pravnim aktom.
Mogao bih da shvatim ovo što vi insistirate kada je u pitanju raniji vlasnik; on bi mogao da bude stranka, ali kako mislite sa naslednikom. Naslednik je nasledio ono što je bila imovina ostavioca u momentu smrti. Ovde se ne radi o naknadno pronađenoj imovini. Ovo nije imovina koja se naknadno uspostavlja, naknadno pronalazi, mi imamo pravno perfektno stanje, imamo odluku koja deluje i imamo neki rok od 60 godina koji je protekao. Vidite i sami, ovo je nemoguć posao koga ste se latili.
Pri tom moram da vam kažem da su nekadašnja akcionarska društva takođe gubila imovinu po tim propisima. Ko su njihovi pravni sledbenici?
Vi imate evidenciju o tome i Vlada ima moć, ima vlast, kao nominalni titular prava raspolaganja, da radi ovaj posao i da vraća imovinu ukoliko proceni da treba da se vrati imovina.
Ali, ne, vi želite da navodno pokažete da ispunjavate neko svoje obećanje. Vaše obećanje nema pokriće ni u Ustavu, ni u nekom zakonu, niti u međunarodnim aktima. Ima samo u političkoj volji, ali ta vaša politička volja je u suprotnosti sa načelima zakonitosti i pravne sigurnosti.
Vi pokušavate sada... ja ne komentarišem posebno ovaj stav 2, gde medijator celokupnog postupka jeste ona organizacija koja je punomoćnik Vlade Republike Srbije. Šta vi to radite? Direkcija za imovinu Republike Srbije je ekspozitura Vlade Republike Srbije koja u ime Vlade vrši neke poslove, pre svega upravljanja i korišćenja imovine. Da Vlada nema direkciju, ona bi radila te poslove. Vi sada opunomoćenog predstavnika u imovinskim stvarima Vlade dižete na nivo državnog organa koji treba po ovom zakonu da bude neutralan i objektivan u odnosu na ona stanja gde može doći do konflikta između više lica. Ovo je potpuno ćorav posao koga ste se latili.
Znači, pojedinačna odluka nije dovedena u pitanje, nije doneta nova pojedinačna odluka, ne postoji mogućnost da se donese nova pojedinačna odluka, ne postoji zakon za neku pojedinačnu odluku, a vi regulišete neki postupak prijavljivanja nečega što je već prijavljeno, što je već evidentirano, tu je taj pogrešan posao kojim se bavite. Ne želite da izađete iz ove situacije.
Još samo jedna rečenica. Na ovaj način dajete signal naslednicima (drugo, treće, četvrto koleno) da u zemljišnim knjigama ili u katastru mogu na bazi nekog budućeg zakona samo da izvrše ispravku da u ime korisnika Janka Jankovića stoji vlasnik Janko Janković, iako je nepokretnost u državini nekog sasvim trećeg lica, da bi on dobio kredit po osnovu, navodno, hipoteke, da bi završio posao, da bi raspolagao sa nečim što i nije nasledio u momentu smrti ostavioca, jer nije ni bila imovina.
Vi negirate sve pravne institute koji postoje u jednoj modernoj civilizovanoj državi. Malopre sam vam čitao šta stoji u protokolu uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Bežite iz ovog posla. Zar mislite da je ona prethodna vlada toliko bila naivna što je organizovala tolike komisije koje su radile na predlogu zakona sa materijalnim odredbama o pravima lica o restituciji, pa je odustala od restitucije. Sada ste vi mnogo pametni pa ste krenuli sa postupkom nečega, a ne znate šta se kao krajnje javlja u tom postupku.

Pozivam se na član 100. Mislim da se mom prethodniku omaklo kada je rekao da je prisutna loša namera kod ljudi koji podnose amandmane. Nije u pitanju loša namera. Jednostavno, ako radimo nešto i ako treba da se ispravi neka nepravda ne sme da se prouzrokuje nova nepravda. Ali, nisam siguran da ste na pozicijama stava Vlade i vladajuće koalicije.
Upravo je ono zbog čega smo podneli ove amandmane sadržano u tome što se jednim tehničkim propisom prejudiciraju materijalna rešenja. Nema veće besmislice nego kada se izađe i kaže ovo što je Vlada u svom izveštaju napisala – potrebno je prvo da se evidentira. Šta da se evidentira? Imovina? Podaci o imovini postoje. Nalaze se u zemljišnim knjigama, katastru, arhivama i u Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije.
Godine 1995. taj rok je više puta produžavan, svi korisnici državne svojine bili su dužni da prijave državnu svojinu, pa su čak navedeni posebni obrasci, pa se u tim obrascima vidi poreklo itd. Znači, evidencija već postoji.
Slažem se sa vama da možda ne postoji evidencija o licima koja bi imala neko pravo, ali ako je to pitanje onda treba materijalni propis, a ne tehnički propis. Sami ste demantovali Predlog zakona. O tome se radi.
Nije naša loša namera ako vam kažemo da ne mogu jednim zakonom kao opštim aktom da se stave van snage pojedinačne odluke. Tu je bilo i sudskih odluka, to treba da znate. Ne mogu da se stave van snage, jer ako bi jednim zakonom to tako moglo da se prečisti onda moram da vas upozorim da su nepravde učinjene prema životu i delu ljudi. Neki su izgubili život, a neki su izdržavali robiju. Je l' neko doneo zakon kojim se vrši rehabilitacija takvih lica? Nije zakon donet. Zar je moguće da se više pažnja posvećuje imovini nego ličnosti?
Znači, nalazimo se na terenu istorijskih propisa i istorijskih zakona. Ako mislite da ovo treba da bude istorijski propis i istorijski zakon, koji se sada donosi i jedanput važi, grdno se varate. Imate Zakon o porezu na ekstraprofit – donet je isto kao istorijski propis, da ispravi neku nepravdu.
Pao je, potonuo je pred Ustavnim sudom SRJ, a ovaj Vučetić se još ne oglašava, svakog trenutka treba da se oglasi i da kaže da je to u suprotnosti sa modernim pravnim principima.
Zar hoćete jedan takav propis da nam ugurate kroz tehničke evidencije? Ovde je problem šta da evidentirate. Zar je moguće doneti zakon o postupku, a ne zna se koje je pravo? Nemoguće. Kada biste nekoga hteli da evidentirate prvo morate da odlučite o tome da li ima pravo. Kako ćete Petra Petrovića da evidentirate kada donese neke papire? Da li imate ovde propisano zašto se odbija zahtev za evidentiranje? Nemate, već prepuštate nekim podzakonskim aktima po logici stvari.
Drugo, što kažete – Direkcija za imovinu Republike Srbije; pa ona je medijator Vlade; ona nije državni organ, nije organ uprave. Ona je upravna organizacija koja obavlja stručne poslove za Vladu koja vrši svojinska prava. Sada Vlada u ime države treba da vrati, treba da evidentira i kod nje građani treba da ostvare pravo na evidentiranje. Gde će da ostvari pravo na povraćaj? Ko će doneti rešenje o povraćaju? Republička direkcija za imovinu Republike Srbije? Ona ta ovlašćenja sada nema. Preskočili ste redosled.

Članom 1. Predloga zakona praktično se definiše predmet ovog zakona. Radi građana Republike Srbije pročitaću šta je Vlada predložila. "Ovim zakonom uređuje se postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine".
Eksproprijacija je pojam koji kod nas postoji ne od 1945. godine nego mnogo ranije. To je pojam koji poznaje i pravo država Evropske unije, kojima vi težite. Kao primer navešću vam Ustav Republike Nemačke, gde se kao ustavna norma propisuje eksproprijacija i propisuje postupak, odnosno nagoveštava da u tom postupku treba da se isplati pravična ili tržišna naknada imaocu određene imovine, pre svega nepokretnosti. Slično postoji i u italijanskom Ustavu i čak mi se čini da je na nivou ustavne forme definisano pravo na stan.
Problem ovog zakona jeste što se na jedan podmukao način, kao tehnički propis, gura nešto što je u naznakama opasno, prouzrokuje nepravdu, ne leči neku istorijsku nepravdu već stvara novu nepravdu. Nepravom se pravi novo nepravo.
Molim vas, kaže se - postupak prijavljivanja i evidentiranja. Sve što je bilo predmet eksproprijacije, nacionalizacije i drugih oblika prelaska imovine sa privatne u državnu registrovano je, postoji u sudskim knjigama, postoji u katastru, postoji kod jedinica lokalne samouprave.
A moram da vas podsetim, kada je donet Zakon o sredstvima u svojini Republike, tada je obnovljena evidencija celokupne državne imovine i ovde se u stvari radi o prijavljivanju državne imovine, jer sve ovo na šta se odnosi član 1. odnosi se na onaj postupak i one propise gde je sa privatnog prešlo na državnu i društvenu, i to je država evidentirala. To je ta podmukla stvar koju vi podbacujete građanima Republike Srbije.
Vi ovde govorite o evidentiranju imovine. Kao imovinu tretirate nepokretne i pokretne stvari, ne govorite o ljudima, već kasnije ubacujete fizičko lice, građanina kao nekog subjekta koji učestvuje u ovom poslu. Moram da vam skrenem pažnju da mi još nemamo nijedan propis kojim su stavljeni van snage ovi propisi.
Neki od ovih propisa, tzv. istorijskih propisa, sami od sebe su otpali. Neki su prestali više da postoje činjenicom donošenja nekih novih zakona, a u nekim oblastima čitav niz zakona je donet, sedam, osam, pa su ovi propisi izopšteni iz pravnog života. Znači, nijedan propis niste stavili van snage.
Ovde se sa pravom postavlja pitanje i otvara problem zašto vraćate samo 60 godina unazad. Šta vam je motiv? Ako vam je motiv nova komunistička vlast, da je ona sprovodila ovo, pa isto to je rađeno i pre 1945. godine. Ako idete po principu kontinuiteta državnosti na ovoj teritoriji i na ovom prostoru, onda to verovatno treba da vratite na 1878. godinu.
Znači, nije vam motiv ispravljanje svih nepravdi u istoriji, nego čisto ideološka potkovica, kojom želite da nešto navodno postignete jer ste obećali, a u stvari želite samo da otvorite još veću rupu, još veći razdor. To je taj problem i vi te probleme ne možete uspešno da rešite.
Na kraju samo da vam kažem, oni koji smatraju da su ovi propisi na osnovu kojih je to rađeno od 1945. godine bili duboko nepravedni, verovatno su u pravu, ali mi danas imamo nepravedne zakone, nepravedne po svom tekstu. Princip zakonitosti i shvatanje kontinentalnog prava šta znači princip zakonitosti nama nalaže da moramo da poštujemo svaki zakon, bez obzira da li se on nama sviđa ili ne sviđa, osim ukoliko nije očigledno diskriminatorski.
Znači, nije stavljen zakon kao opšti akt van snage, nije propisan postupak revizije pojedinačnih pravnih akata koji su proistekli iz ovih zakona, a an blok se seje očekivanje da će biti nešto vraćeno. Zbog toga predlažemo da se ovaj član briše jer unosi razdor.

Gospodin Krstin očigledno nije shvatio suštinu ovog amandmana SRS. Nije problem pravne prirode, ovde je problem političke prirode. Uopšte nisam pričao o rokovima niti zastarelosti, niti rokovima koji su potrebni za održaj, niti o rokovima koji su potrebni za okupaciju, s obzirom da se ovde radi i o pokretnim stvarima.
Problem je potpuno drugačije prirode. Vi predlažete u članu 1. da se popiše i evidentira ono što već postoji ili mora da postoji popisano i evidentirano u redovnom postupku koji je vođen od 1945. pa nadalje i u nekom redovnom postupku od 1995. godine, kada je donet Zakon o sredstvima u svojini Republike, kada su propisani vrlo precizni rokovi i šta su dužni da urade oni koji koriste sredstva u državnoj svojini itd.
Ako želite da pričamo o pravnom aspektu, onda moram da vam kažem da je tema promašena. Pravni osnov za ovako nešto ne postoji. Onaj ko je pisao obrazloženja, ne znam, neko od vas, pozvao se na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, ali ona je doneta 1950. godine. Ona nas obavezuje od 2003. godine, kada smo postali potpisnici te konvencije.
Nemojte sve pre vas da računate kao da je loše, kao da ne valja. Istorijski posmatrano, to su loši zakoni. Istorijski posmatrano, to je jedan period o kome će istorija da kaže šta treba da kaže, ali princip pravne sigurnosti sada ima primat.
Molim vas, ako neko smatra da bez ovog zakona ne može da vrati, moram da vam kažem da grešite. Zašto grešite? Vlasnik ove imovine je pretežno Republika Srbija. To je državna svojina. Onaj ko vrši svojinska prava u ime Republike, stručnjaci, to je Vlada Republike Srbije. Ona je svoje pravo korišćenja prenela posebno svom, ako mogu da kažem, punomoćniku u liku Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Ako Republika Srbija, Vlada Republike Srbije, želi da vrati nepokretnost Srpskoj pravoslavnoj crkvi, onda to može svojom pojedinačnom odlukom, ne treba nikakav zakon. Nemojte da brkate lončiće ovde i da dezavuišete javnost.
Vi ovim zakonom tražite da se prijave potencijalni naslednici nekog ko će možda ikada da dobije neko pravo, da biste vi sagledali ono što već postoji u papirima, a u stvari da ispunite vaše izborno obećanje - vratićemo vam, ali ne znamo kada, ne znamo ni koliko, ne znamo ni zašto. Nijedan od zakona koji su ovo regulisali nije stavljen van snage.
Vi ste malopre citirali jedan propis koji se tiče zabrane povratka ljudima na Kosovo i Metohiju, ali to ne piše u članu 1, to piše u amandmanu Milana Markovića, gde je taksativno naveo sve moguće propise po kojima je vršeno oduzimanje imovine.
Ali, akt na osnovu koga je nešto oduzeto je pojedinačni pravni akt. Kako mi jednim opštim aktom - zakonom možemo da izvršimo reviziju tih pojedinačnih akata?

Da bih skrenuo pažnju javnosti na ovu podvalu koja je pripremljena počeću sa sledećom konstatacijom: u vreme produžene ekonomske krize i socijalne bede, kada je većina građana nezadovoljna efektima pravde i pravičnosti i činjenicom da se prave viletine od po nekoliko hiljada metara kvadratnih, što bespravno, što sa građevinskom dozvolom, i kada običan svet gleda tu nepravdu i onako u nemoći priziva neku novu nacionalizaciju, eksproprijaciju, pa što ne reći i konfiskaciju, jer je ona postala zakonska norma, pošto je to 2003. godine DOS ugradio u Krivični zakon Republike Srbije, ova vlada nama predlaže jednu trećinu nečega što se zove proces denacionalizacije.
U potpuno pogrešnom trenutku, u pogrešnom ambijentu za predlagača, predlagač vrlo neodgovorno predlaže i verovatno pledira da se izglasa ovakav zakon, duboko svestan činjenice da taj zakon ova grupa ljudi koja ga je predložila nikada neće ni da primenjuje, jer verovatno vrlo brzo se izopštavaju iz vlade i odlaze u neku vanparlamentarno-parlamentarnu opoziciju. Da ne bi bilo nedoumica, SRS je odavno obavestila javnost o svojim političkim stavovima, šta misli o tako obećavanoj denacionalizaciji. I DOS je obećao denacionalizaciju čim dođe na vlast. Da vas podsetim, 2001, 2002, 2003. razne grupe, razne komisije su sagledavale problem i levo i desno, i odozgo i odozdo, i bio je neki, čini mi se Ćurčin, bio je neki Seat Spahić, neke radne grupe, pa su nevladine organizacije prozivale novu demokratsku vlast gde je taj zakon o denacionalizaciji, zašto se kasni i tako dalje, i tako dalje.
Ruku na srce, i DSS je 2003. godine obećala brzi proces denacionalizacije, takođe pledirajući na ovo što je bilo u uvodnom izlaganju o imaginarnim ljudskim pravima, kao da ljudska prava nikada nisu postojala na teritoriji Republike Srbije, i tako dalje. Ovde se došlo do jednog polovičnog rešenja kako da se navodno ispuni obećanje, a da se ništa ne uradi, da se podgreje nada i očekivanje nekih ljudi a da se ne uđe suštinski u problem denacionalizacije.
U vrlo skromnom obrazloženju ovog predloga zakona (mislim da je šteta što je ovaj ministar pristao da brani ovaj zakon, pošto taj zakon resorno ne pripada ministarstvu ovog gospodina) ono što može da se primeti jeste da je obrazloženje krajnje šuplje, bezvredno, sa običnim floskulama, političkim kvalifikacijama, jadikovkama nad ljudskim pravima i ništa više. Nema sadržine, nema osnovnog razloga zašto se to radi.
Pravi se takođe velika greška, ukoliko se svi oblici prelaska imovine iz privatne u državnu i društvenu stavljaju u neki oblik jednakosti sa tim istim procesima koji su vođeni od 1945, a što se tiče Rusije i daleko ranije, i iz toga se izvlači jedna analogija. U pravu, analogija je pogrešna.
Za početak ću samo potencirati dva osnovna principa SRS, što se i u ovom zakonu, koji se odnosi samo na evidentiranje i prijavljivanje, u suštini neke stvari vrlo neuspešno prejudiciraju. Ovde bi se javio onaj ko je potencijalni kandidat, ukoliko smatra da mu nešto pripada, a onaj ko bi postupao u ime države, on bi to evidentirao, a ukoliko ne bi evidentirao, onda se ne zna zbog čega ne bi evidentirao. Nema odredbi o postupku.
Ovde nema prava, ovde se postavlja pravo na evidentiranje, a ne pravo na povraćaj imovine. O pravu na povraćaj imovine, koliko smo čuli, Vlada tek razmišlja u nekom srednjoročnom periodu u sledećoj petoletki da stavi prst na čelo, pa će da razmotri. Nismo čuli od predstavnika Vlade zašto su u članu 1. našli datum 9. mart 1945. godine. I vi ste to primetili, i vama je čudno. U ovim konsultacijama još nisam čuo koji će poslanik da glasa za ovaj zakon, većina poslanika je protiv ovog zakona, bez obzira na poslaničku grupu.
Vi ste rešili da Skupštinu ujedinite, kako mi se čini, na ovakvim predlozima zakona. Oni koji su za denacionalizaciju nisu zadovoljni nivoom koji ste predložili. Mi koji smo protiv denacionalizacije, naravno, nismo zadovoljni onim što ste predložili. Eto, postignut je stepen jedinstva.
Ako već pričamo o potrebi denacionalizacije, moram da predlagača opet uputim na to, ne znam kakve veze ima Povelja UN sa denacionalizacijom, koji je taj blistavi um našao osnov u Povelji UN? Molim vas, Povelja UN reguliše odnose između država, obezbeđenje mira, da ne čitamo sada redom. Gde nađoste pravo svojine?
Hajde da ste pozvali na neku opštu deklaraciju, opšti pakt i tako dalje, Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, pa da shvatim. Gde nađoste povelju UN? Našli ste ovde Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, donekle ima neke veze, ali najviše veze sa ovim ima Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, zato što je ona u najdirektnijoj vezi sa Evropskim sudom o ljudskim pravima. Opšta papazjanija.
Znači, vi ste apsolutno sigurni da ovaj zakon ne može da se primeni i još ste sigurniji da vi ovaj zakon nećete da primenjujete. Ni teoretski nećete da ga primenjujete i onda ste ubacili ovo da zadovoljite potrebu onih koji sa pravom očekuju da im se vrati neka imovina, kako ste vi, pobogu, nešto uradili, a niko neće da kaže da ste se uhvatili jednog nemogućeg posla i nemogućeg postupka.
Neću da komentarišem ove odredbe, zato što smo podneli toliko amandmana, pa ćemo onda konkretno da vam objasnimo povodom svakog člana šta je pravno-tehnički, pravno-logički i teoretski propust, ali ovaj zakon vrvi od takvih propusta. Znači, u politički pogrešno vreme pokušavate da realizujete svoje pogrešno političko opredeljenje i obećanje.
Malopre sam vam rekao – zašto 9. mart 1945. godine, zašto niste uzeli neki datum pre toga? I kralj Aleksandar je radio neke stvari koje se tiču oduzimanja imovine i prelaska imovine u državnu svojinu. Toga je bilo u našoj istoriji odavno. Zašto se niste pozvali na 1129. godinu, na 1389. godinu? Ove rokove i ove datume pominjem samo zbog toga što vi nemate viziju koliko može da se ide unazad.
Sudeći prema ovome što ste napisali 1945. godina – 2005. godina, to znači 60 godina unazad; zašto se ne ide 40, 70, 100, zašto se ne ide 300 godina unazad. Ako bi se išlo 300 godina unazad, onda biste rešili problem imovine i vraćanja na teritoriji Kosova i Metohije. Kako vi u ovim uslovima možete da razmatrate ove stvari, kada je naša teritorija i imovina naših ljudi zaposednuta tamo, odakle vam ta smelost.
To se uklapa u jedan koncept koji vi gurate i verovatno ćete za 10 dana, a to srpska javnost treba da čuje, da ratifikujete čak sporazum o pravima nacionalnih manjina sa Republikom Hrvatskom, gde navodno štitite pravo srpske i crnogorske nacionalne manjine u Hrvatskoj i hrvatske nacionalne manjine u Srbiji. Moram da vam kažem – to vas je Vuk Drašković prevario. Srbi su u Republici Srpskoj, u Krajini morali da se pobune zbog toga što su izbačeni iz Ustava kao konstitutivni narod i postali su ispod ranga nacionalne manjine. Vi sada njih gurate da budu nacionalne manjine.
Da li se ja derem ili se ne derem, gospodine Aligrudiću, vi pogrešne stvari radite. Dakle, pogrešne stvari u pogrešno vreme. Ostaju neki univerzalni rokovi u kojima se računa zastarelost. Molim vas, vi imate brojna udruženja koja mole da se ovaj zakon ne usvoji.

Da. Može Aligrudić, nije problem, bilo bi opasno da je neko drugi, inače Aligrudić može.
Molim vas, u pogrešno vreme pogrešnu stvar radite samo zato što se držite slepo, navodno, svog obećanja. Prevarili ste one ljude kojima ste obećali ovaj proces. Prevarili ste te ljude. Vi tražite da svi mi učestvujemo. Ja upravo ovako pričam zbog javnosti, jer ćete odmah preko svojih glasnogovornika da kažete kako ste vi za ljudska prava, za povraćaj imovine, kako je privatna svojina svetinja, po vama, a vama svakodnevno eksproprijaciju sprovodi Mlađan Dinkić svojom ekonomskom politikom.
Zašto to ne ispravite, nego se vraćate unazad? Da li ste svesni problema koji se stvaraju ukoliko se desi da vaša većina usvoji proces, odnosno neki novi zakon o denacionalizaciji, gde će da se priznaju ta puna svojinska prava i gde treba fizički da se povrati svojina? Šta ćete sa tim ljudima? Opet neki rokovi; kako ćete da vraćate, ako je u pitanju novčani deo, iz budžeta, pa i sada je prazan budžet.
Zašto dajete lažna obećanja građanima? Pričama o privatizaciji ogadili ste privatizaciju građanima, pričama o demokratiji ogadili ste i taj pojam građanima. Falsifikuju se zakoni, glasa se iz Bodruma, privatizacija znate i sami kakva je – drp sistem. Vama je delovalo malopre kao šala, ali građani Srbije, u nemoći, više razmišljaju o tome kako da se ispravi neka nepravda, a vi sada hoćete da vraćate na neperfektan način, nedorečen način, koji može da stvori nove i još veće probleme. Sada biste hteli da posvađate i komšije, i građane.
Naravno da privatna svojina treba da bude svetinja, naravno da privatna svojina može da bude samo garancija slobode jednog pojedinca i za to se svi zalažemo, ali da li je ovo što ste predložili put. Predložili ste zakon po kome će da se evidentira; prijaviće se lica za koja se ne zna da li im sleduje to pravo, ne zna se da li su oni pretendenti za neku imovinu, ne zna se gde se ta imovina nalazi, ne zna se koliko vredi ta imovina. Kako može zakon sa tolikim brojnim neizvesnostima, sve je nešto buduće i neizvesno. Norma mora da bude konkretna, jasna, precizna, ovde je sve neizvesno.
Ako govorite o nečemu što je neizvesno, onda je to politički program, politički pamflet.
Zakon kao forma gde se nešto reguliše, pa neka to bude i evidentiranje, postoji kod nas u praksi, ali to su tzv. tehnički zakoni koji se odnose na zakon o evidencijama u oblasti rada, u oblasti zdravstva, ali u ovoj oblasti nema zakona o evidenciji. Ili, donesite zakon o denacionalizaciji, gde se razmatraju prava, postupak itd., ukoliko obezbedite većinu, a ne ovo na pola puta ili trećina puta.
To vam je – vuk sit, ovce na broju. Bačena je čežnja nekima koji treba da se nadaju i briga onima koji treba eventualno da se sele. O tome vi razmišljate na taj način i unosite zrno razdora i u ovoj oblasti. Naravno da nećemo da vas podržimo. Ako je univerzalni rok zastarelosti 20 godina, onda vam je jasno šta to znači.
Državna svojina u zemljama istočnog bloka ne može da se stavi u isti koš sa konceptom državne i društvene svojine u bivšoj SFRJ. Pričamo o nepravdama, da li one mogu da se isprave, nepravdama povodom konfiskacije. Ako je konfiskacija bila kaznena mera, prateća mera, kako možete da takvim ljudima dajete nadu da može da se vrati njihova imovina kada je konfiskacija maltene sankcija.
Ako ste imali prilike da vidite jedan amandman, mislim da je na član 2, gde je naveden čitav spektar bivših propisa po kojima je došlo do promene vlasništva, dakle, gde se sa privatne svojine prešlo na državnu i društvenu svojinu, onda ćete videti da kod svakog tog propisa postoji neka specifičnost u postupku. Ne možete te specifičnosti da zaboravite i da sve strpate u isti koš.
To su neke stvari o kojima predlagač nije vodio računa kada su ga pritiskali da ispuni obećanje i donese zakon o denacionalizaciji; onda su se oni dosetili – hajde prvo da evidentiramo, i sada nam se predstavlja da je ovo tehnički propis. Od tog propisa zavise ljudska prava, od tehničkog propisa zavise ljudska prava.
Dakle, ne uvažava se ono što se desilo, faktičko stanje, ne uvažava se da u postojećim propisima postoje posebne oblasti gde postoji obaveza države da na neki način izvrši restituciju, za koju nije potreban ovaj zakon; to vam je Zakon o stanovanju. Svim zakupcima stanova u privatnoj svojini opština je u obavezi da reši stambeno pitanje, a da se ranijem vlasniku to vrati. To već postoji u Zakonu, valjda znate za taj zakon, zašto se to ne primenjuje? Ne možete da naterate opštine. Po opštinama su na vlasti upravo ljudi koji govore o ljudskim pravima, o demokratiji, o privatnoj svojini kao svetinji.
Tu ste mogli da završite posao, a niste ga završili. Za to vraćanje nije vam potrebno evidentiranje, samo treba lepo u opštinskom budžetu da se planiraju sredstva – ove godine kupujemo pet stanova, rešavamo zaštićene stanare, a ranijim vlasnicima vraćamo.
Vi nećete to da uradite, niste radili to ni 1992. godine, ni 2003, ni 2004. godine; nabrojte, izađite sa podatkom koliko je takvih ljudi rešilo svoje stambeno pitanje i koliko je ranijih vlasnika dobilo svoju imovinu.
Uostalom, pošto je ovo pri kraju, da vas malo obavestim. Pazite, kako ćete da sredite Hamovića i ovo što se radi na Terazijskom platou? Znao si? Jeste, i tu postoji neki raniji vlasnik. Onaj prethodni DOS je nešto razmišljao o tome polovično, a kada je donosio Zakon o planiranju i izgradnji, mislim da je to član 82, predvideo je neku mogućnost vraćanja građevinskog zemljišta, ili je to član 84. Gde se odmaklo? Da li je donet onaj program, pošto je taj program uslov za primenu tog člana? Nije.
Prekinite sa političkim pamfletima, izađite sa jasnim političkim stavovima. Ako imate viziju da izvršite denacionalizaciju skupite 126, izglasajte zakon, bez Srpske radikalne stranke, i završite taj posao, ali vodite računa da ne prouzrokujete još veće probleme, na šta vas mi upozoravamo.
Ukoliko se držite pravila, propisa, Ustava, zakona, onda je postupak potpuno jasan, on se ne zasniva na obećanjima nego na jednom drugačijem putu, koji ne garantuje takvo vraćanje kako ste vi rasejali tu čežnju građanima Republike Srbije. Čist račun duga ljubav, stara poslovica. Ovako, evidentiranje, zakon i onda kada odete u opoziciju pozivate se na svoj neprimenjivi zakon, jer taj zakon treba neko drugi da primenjuje, ko je u ovom trenutku protiv donošenja ovakvog zakona.
Vodite računa, jer unosite sasvim nepotrebno još jedno zrno razdora; vodite računa o tome, klima za ovakav zakon nije. Ona je možda bila 2001. godine kada ste bili silni, jaki, kada ste imali 250 glasova ovde, kada ste obećavali brda i doline, velike pare za restituciju, za makroekonomsku stabilnost, pa ste verovatno mogli nešto da izvlačite i da rešavate ove stvari. Danas nije takva situacija. Još nismo dobili pravi razlog. Nepravde se svakodnevno dešavaju. Ovim političkim stavom mi to ne legalizujemo, niti amnestiramo onoga ko je to radio 1944. i 1945. godine, ali vam samo kažemo da pravni i ustavni razlozi ne dozvoljavaju jedan ovakav zakon.

Trudio sam se da uđem u političku i pravnu suštinu, međutim vidim da je ovde mnogo važniji stil. Verovatno vi u DSS-u imate nekog stilistu koji vodi računa o tome kako ćete da kažete.
Gospodine Aligrudiću, nema potrebe da se bunite. Vi kada čuvate lubenice, ja se ne mešam u vaš posao i nema potrebe da se mešate u moj posao. Znači, vama se ne sviđa stil. Ako vam se ne sviđa stil, neko drugo mesto je za takve primedbe, ali iznenadilo me to što prigovarate stilu, a izađete za govornicu i sve potvrđujete ono što sam rekao.
Znači, uopšte nije bilo potrebe da dobacujete. Da li ja vičem, da li urlam, kako ste rekli, nadam se da ne urlam i nadam se da razgovetno pričam, mada moram da vam kažem da je poprilično teško nekada ovde biti staložen, jer ovde je velika količina emocije prisutna po svaku cenu, pošto se sve vreme računa do Studije i od Studije, kao po Hristu. Nešto ste omanuli, ne slavite to.
Znači, budite spokojni, uživajte. Imate 131, imate stabilnu većinu, samo vozite sa tom većinom, ali bi bilo dobro da poneki put izađete na ulicu i pitate građane. Ne da pitate ove u Briselu, oni će da vam daju podršku za ovo što radite, ali izađite ispred zgrade pa na ulici pitajte građane, idite do Kalenić pijace, do nekog drugog mesta i pitajte građane – molim vas, šta mislite o ovim našim vizionarskim potezima kako mislimo da evidentiramo one moguće pretendente na povraćaj imovine? Neću da vam govorim glasno, niti da urlam, šta će da vam odgovore, ali nadam se da vam je poznato šta će da vam kažu.

Povodom ekspertskog predloga ekspertske stranke i ekspertskog zakona, neko se poziva na loto, pa mi se nešto ne uklapa. Ali, dobro. Pošto se ovde stalno čuje apel da se vratimo na tačku dnevnog reda, na redu je amandman na član 6. koji je podneo gospodin Vitomir Plužarević.
Malopre sam preskočio amandman na član 5. koji je u tesnoj vezi sa ovim članom. Pošto je izostala ta ekspertska diskusija, ekspertske činjenice, da upozorimo te eksperte – 40% svih propisa koje je donela EU, kojoj vi hrlite preko ove studije, samo što nije potpisana, odnosi se na poljoprivredu. Evropska unija je imala interesa da to tako uradi do najsitnijih detalja, da se ne bi dešavalo da se u Francuskoj bacaju gotovi proizvodi zato što su seljaci nezadovoljni otkupnom cenom i cenom njihove robe. Pre svega, EU je obezbedila svoju prehrambenu i poljoprivrednu sigurnost, pa je onda mogla da bude suficitarna u industrijskim proizvodima i da osvaja druga tržišta. Ona se najviše štiti kada je u pitanju poljoprivreda.
Sada veza sa amandmanom na članove 5. i 6 – u članu 5. stavu 2. je navedeno da se proizvodnjom semena može baviti i fizičko lice koje se nalazi u nekoj vrsti ugovornog odnosa, a verovatno je to proizvodna kooperacija sa pravnim licem koje je registrovano da se bavi proizvodnjom semena. Gospodin Čavić je podneo jedan amandman upravo u onom smeru u kome vi terate poljoprivrednike da se evidentiraju, registruju. Vi taj amandman niste prihvatili i rekli ste da je evidentiranje samo zbog budžeta.
Na član 6. je podnet amandman iz prostog razloga što postoje propisi u kojima treba načelno urediti neka pitanja, ali postoje propisi u kojima treba vrlo precizno urediti ta pitanja, da ne bi štetne posledice, zbog pravne praznine i rupe, bile katastrofalne i pogubne za život, zdravlje, bezbednost i sigurnost građana i države uopšte. Ovaj propis spada u tu grupu propisa.
Gospodin Vitomir Plužarević je amandmanom tražio samo da onaj ko se bavi proizvodnjom semena, da bi se registrovao, da bi postao zvanični proizvođač semena, mora da ispunjava i uslove u pogledu opreme, mehanizacije itd. Vi taj amandman ne prihvatate.
Pričate da ste neki eksperti, a znate i sami da će već za nekoliko godina da bude, recimo, potpuno nov propis u toj vašoj EU, gde vi hrlite, gde će morati evro-dizel da se koristi u poljoprivrednoj proizvodnji. Do ove godine 5% ukupnih bilansa energetike mora da bude evro-dizel, a do 2010. to mora da bude 10%, sa tendencijom da i poljoprivredna mehanizacija koristi to ekološko gorivo kako bi se smanjilo zagađivanje zemljišta.
Nemojte da pričate da ste neki eksperti, vi ste apsolutne neznalice u ovoj oblasti. Vi gledate da progurate ovde, a povodom konkretnih primera zloupotrebe vlasti branite se na taj način što to nije tačka dnevnog reda. Nema zakona o semenu, nema drugog zakona koji može da spreči loš moral, koji može da spreči kriminal. To treba da se uredi Opštim krivičnim zakonom.
Kao što ne postoji propis koji može da zaustavi Mlađana Dinkića, odnosno "Avrama besparića" u borbi protiv piraterije, da gura pirateriju, da zaustavlja akciju, tako je i sa semenskim, sadnim i drugim materijalima, koji su na neki način pod kontrolom G17 plus. Jeste, možete vi da vrtite glavom, da dižete veđe, ali vidite i sami, za šta god se uhvati G17 plus, mi smo prvo mislili gde su pare, gde su banke, osiguravajuća društva, finansije itd. a evo sad čujemo i seme i semenski materijal. Što reče Velja Ilić, negde prikočite malo, okrenite se. Za šta god se uhvatite, na kraju ispadne kriminal.
Ovaj amandman ste morali da prihvatite. Ako niste zbog ove tačke 6), gde je potpuno normalno da se izvrši kontrola da li su ispunjeni uslovi u pogledu opreme, mehanizacije i drugih resursa koji su neophodni kao uslov za tu proizvodnju, da bi bila garancija kvalitetne proizvodnje i kvalitetnog semena, što niste prihvatili ovu intervenciju u pogledu stava 4. gde se kaže – ukoliko su ispunjeni uslovi, ministar donosi rešenje o upisu u Registar. Ovako kako ste ga napisali: "Ministar donosi rešenje", nezavisno od uslova, neko će da kaže da se to pretpostavlja. Kod vas čovek ne može ništa da pretpostavi, nego mora konkretno da napiše.

Gospodine predsedavajući, opet imate problema sa kvorumom, ali dobro. Dobro je što elektronika pokazuje da je pao kvorum.
Stvarno je čudo da Ministarstvo, odnosno Vlada kao predlagač ovog zakona nije prihvatila ovaj amandman. On je, pre svega, u funkciji pravne sigurnosti za onog proizvođača, odnosno onoga ko je usvojio određenu proizvodnju, napravio neki novi proizvod. On treba da dobije to uverenje o priznavanju semenskih useva. Predlog je da se to oroči na 15 dana.
Ako smatrate da u odredbama Zakona o opštem upravnom postupku postoje odgovarajuće odredbe koje regulišu u kom roku se donosi jedno uverenje, onda moram da vam kažem da je ovo ipak poseban propis, posebna oblast i ona zahteva određenu specifičnost, a ovaj rok koji je gospodin Savić predložio ovim amandmanom je u funkciji pravne sigurnosti, jer ukoliko su izvršene kontrole, obezbeđena dokumentacija, napravljen zapisnik, završen postupak izdavanja, onda u nekom roku treba da se donese odgovarajuće uverenje.
Usput da vam kažem, mislim da ste pogrešno iskoristili ovde termin "uverenje", jer uverenje, na osnovu člana 171. Zakona o opštem upravnom postupku, jedan organ izdaje na bazi službene evidencije podatka koje on ima. Vi ovde treba da donesete ili sertifikat ili rešenje kojim se priznaje to. Vi ste prihvatili ovu pogrešnu terminologiju – uverenje. Čudi me da je Republički sekretarijat za zakonodavstvo dozvolio da ovo ovako prođe, mada kod nas prolazi sve, od kada ste krenuli sa usaglašavanjem sa nekim propisima Evropske unije.
Ovaj član je dobar povod da se ukaže da predlagač zakona ne zna šta je ministar, a šta ministarstvo. Vi ovde imate odredbe gde kažete – ministarstvo je dužno da radi, ministar je dužan da radi. U zakonodavnoj tehnici to je pogrešno. Kada se kaže i ministar i ministarstvo, a onda se kaže ministarstvo nadležno za poslove, pa se navede koji su to poslovi, poslovi poljoprivrede, kako će to da izgleda, ko će da bude inokosni organ ili kako će unutrašnja organizacija unutar ministarstva da izgleda, to je stvar o kojoj vodi računa Vlada.
Vi ćete imati pravu zbrku da negde stoji ministarstvo, a negde stoji ministar. Ministar verovatno potpisuje to rešenje, ministar verovatno na bazi Zakona o ministarstvima, Zakona o Vladi i Zakona o državnoj upravi može da prenese to ovlašćenje nekom pomoćniku, nekom zameniku. Vi ste sasvim nepotrebno uneli zbrku i ovo je, praktično, moda ove vlade da nema jasne distinkcije šta je ministar, šta je ministarstvo. Radi se o vrlo značajnim poslovima, odnosno radi se o pitanju nadležnosti.
Nemate nikakvog opravdanog razloga da ne prihvatite ovaj amandman kojim se, u suštini, precizira ono što ste vi hteli. Stičem utisak da je ovde na terenu neka patologija, jer čim dolazi od SRS-a – odbij, ne prihvataj, a kada se čuju razlozi sa ove govornice zašto smo predložili neki amandman, onda eksperti pogledaju u bele knjige i zaćute.
Zakon mora da liči na zakon. Ne može da bude slobodan literarni sastav. Slobodan literarni sastav je kada ″Politika″ raspiše konkurs i deca se takmiče. Ovo je propis, mora da ima svoju oštrinu, svoju ozbiljnost i da ne mami neizvesnost, nego da garantuje neku sigurnost.
Ako se pozivate u nekom vašem tumačenju na odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, koji se supsidijarno primenjuje na pravila postupka u ovom zakonu, onda vam skrećemo pažnju da rok u kome se izdaje ovo rešenje, a vi ga zovete uverenje, mora ovim zakonom da bude propisan, jer postoji opravdani razlog zašto ne bi smeli da se primenjuju rokovi utvrđeni opštim upravnim postupkom. Pravo je čudo da ove elementarne stvari Vlada ne prihvata da bi poboljšala tekst svog zakona.

Ovim amandmanom se traži izmena stava 2. u članu 29. Član 29. stav 2. glasi: "Za kvalitet semena u prometu odgovoran je dorađivač, odnosno uvoznik." To je potpuno normalno, ali ovoj odredbi mesto nije u ovom članu, jer prvi stav kaže: ″Seme u pogledu kvaliteta mora da ispunjava propisane norme kvaliteta″, a ovo što je u stavu 2, što sam prvo citirao, već je sadržano u članu 34 – dorađivač semena, odnosno uvoznik odgovoran je za štetu krajnjem korisniku i tako dalje.
Ako ste mislili da u članu 29. stav 2. date nešto što je načelna norma, onda joj nije mesto tu. Član 29. bi morao u stavu 2. da ima sledeće: ″Norme kvaliteta semena utvrđuje ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede.″ Jer, prošli su neki procesi, inovacija, pronalazak, dorada, poboljšanje, nova generacija i tako dalje; ako je to sve uspešno završeno, onda se postavlja i pitanje utvrđivanja minimalnih uslova koje svaki semenski materijal mora da zadovolji.
To mora neki državni organ da propiše. Nema drugog osim ministarstva.
Ako bi se išlo na neke varijante... Mene prosto čudi da ovde nisu dali neku agenciju, jer, sudeći po nekim drugim propisima, za mnoge stvari su ubacivali neka nezavisna regulatorna tela i neke druge inovacije.
Dobro je ovde što toga nema, što ide sve prema Ministarstvu kao državnom organu, koji je odgovoran u krajnjem slučaju, jer je država u krajnjem slučaju odgovorna.
Ne može svoju odgovornost da izbegne i zato je bolje da se u stavu 2. propiše ova norma da je ministarstvo nadležno da propiše ove norme kvaliteta, minimalne uslove, da prihvati ono što je već nauka dala kao standard.
Ukoliko se to ne bi tako uradilo, onda bismo došli stvarano u situaciju da nam carina nije ni potrebna, sve bi moglo da prođe.
Namerno ne čitam obrazloženje ovog amandmana. Gospodin Stamenković je ovde dao veliko obrazloženje, gde je rečeno da je postojeći pravilnik, koji je još uvek na snazi, u to vreme radio Savezni komitet, jedna upravna organizacija nadležna za ove stručne poslove.
Jer, država u svojoj organizaciji ima mogućnosti da kada su u pitanju stručni poslovi ne radi organ državne uprave, ministarstvo, nego da poveri upravnoj organizaciji taj stručni deo posla.
Deluje malo čudno, ali ova materija bi mogla da se uporedi sa nekim sličnim materijama, recimo – lekovi, pronalasci, uzorci, tehničke inovacije. Naravno, kombinovano sa onim što praksa i specifičnost semenske proizvodnje zahtevaju.
Smatram da je Vlada morala da prihvati ovaj amandman, jer ovo što ste vi u vašem predlogu stavili u stavu 2. je već sadržano u ovim odredbama, a tiče se odgovornosti. Znači, za loš kvalitet i nedostatke semenskog materijala odgovara onaj koji je izvršio doradu i onaj koji je izvršio uvoz pod određenim uslovima, ukoliko se to verifikuje da se radi o tom semenskom materijalu kupljenom, obezbeđenom na taj način, posebno na toj parceli i tako dalje. Zato predlažem da u danu za glasanje imate u vidu i ovo, jer nema nijednog opravdanog razloga zašto se ne bi prihvatio ovaj amandman.
Ako je koncept da Ministarstvo poljoprivrede bude kapa koja u oblasti semenarske proizvodnje vodi registre i evidencije i daje uverenja i sve ove druge stvari, onda je potpuno logično da i norme kvaliteta propisuje. Naravno, ministarstvo se ne bavi naukom, nego prihvata naučna saznanja, saznanja struke i to sve gura u neku odgovarajuću normu, da li se ona nalazila u podzakonskom aktu ili nekom drugom aktu, to u ovom trenutku možda i nije bitno za ovaj amandman, ali je bitno da država kaže – minimalni uslovi koje mora da ispunjava su ti, ti, ti, minimalni zahtevi su ti, ti, ti, svako mora da se uklopi u te propise ukoliko želi da se bavi ovim poslom i da stavlja u promet neke svoje proizvode. Zato je potrebno da se ovaj amandman prihvati.