Osim ovoga što je obuhvaćeno ovim amandmanom, član 22. ima još nekoliko problematičnih stavova. Prvo, ni ovo ne pripada materiji zakona o Vladi, ali kada već mislite da treba da stoji u zakonu o Vladi, morate da snosite posledice i ovakvih amandmana.
Šta mora da se kaže? Taj stav 3. u varijanti Vlade glasi: ″Od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.″ U svim odredbama Ustava Republike Srbije koje se tiču Vlade kada se govori o tome šta radi ministar, govori se o dužnosti, o dužnostima ministra, a na mnogim mestima se u pogledu organa kojim on rukovodi izvlači i zaključak o nečemu što se naziva nadležnost. Ovo što ste naveli – ovlašćenja, to je jedna slobodna interpretacija koju zakon ne bi smeo da sadrži.
Drugo pitanje koje se lepo potencira amandmanom jeste – u čemu se ogleda razlika ako predlog za izglasavanje nepoverenja podnese 20 narodnih poslanika, i ukoliko se taj predlog usvoji po automatizmu se donosi odluka o razrešenju tog ministra, i ukoliko je predlog za razrešenje podneo predsednik Vlade? Predlog 20 poslanika da se izglasa nepoverenje je inicijalni akt da bi krenula rasprava ovde. Predlog predsednika Vlade da se razreši jedan ministar je takođe inicijalni akt.
Ali, ta dva inicijalna akta nisu u istoj ravni. Kada 20 poslanika podnese predlog za izglasavanje nepoverenja, nema suspenzivnog dejstva. Ukoliko je predsednik Vlade podneo predlog za razrešenje, javlja se suspenzivno dejstvo. Problem je upravo u tome što onaj ko bira taj i razrešava.
Onaj ko bira i razrešava može pod određenim uslovima, koji su propisima utvrđeni, i da suspenduje nekoga, ali ako se suspenduje ministar, to mora da bude u Ustavu. Pošto toga nema u našem Ustavu, onda se postavlja pitanje da li je moguća suspenzija ministra.
U potpunosti se slažem da je čudno, neopravdano da ministar i dalje obavlja funkciju, a predsednik Vlade podneo predlog da se on razreši i da je to jedna čudna situacija. Isto tako je čudna situacija ukoliko 20 poslanika predloži da se izglasa nepoverenje tom ministru, pa on i dalje radi. U krajnjem slučaju, fatalna posledica za ministra, i po jednom i po drugom predlogu, jeste razrešenje, koje opet zavisi od nas.
Šta će biti ukoliko predsednik Vlade suspenduje ministra zato što je podneo predlog za razrešenje, a taj njegov predlog ne prođe na Skupštini? Šta će onda da bude?
Mislim da, realno gledajući, u ovim statusnim stvarima i po pitanju položaja ministra u Vladi mi imamo drugi problem. Šta će biti ukoliko ministar podnese ostavku, a o toj ostavci se ne raspravlja ovde, ili ukoliko ministar traži da se razreši, podnese ostavku i ne želi da ostane i obavlja svoju dužnost, nego želi da ode iz Vlade? To je više kao odraz faktičkog stanja, nego normativnog stanja. E, za to, što je moguća situacija i verovatno je da može da se desi, ovaj zakon nema odgovor, jer taj odgovor nije ni pronašao na bazi ustavnog ovlašćenja koje je propisano.
Zato je nemoguće da se priča o nekoj suspenziji i u varijanti kako je predložila Vlada i u varijanti kako se predlaže ovim amandmanom.

 Predlagač zakona bi morao da zna kakva je hijerarhija propisa. Verovatno je svima jasno da primat ima ustav nad svakim zakonom. To u ovoj izvedbi znači da ministar ostavku podnosi Narodnoj skupštini, a po ovom vašem šalje je predsedniku Vlade.
Međutim, mislim da se ovde potkrala jedna tehnička greška u vašem prvom stavu. Kaže se ovako - ministar može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Vlade i potom predsedniku Narodne skupštine. Mislim da umesto - potom treba da bude - poštom predsedniku Narodne skupštine, da tu fali slovo "š". Jer, ne vidim razlog zbog čega ste ovo stavljali u normu. Stvarno ne vidim koji je bio razlog.
Šta je to nateralo Vladu da ovako nešto predloži? Molim vas, pa jasna je ta odredba u Ustavu Republike Srbije. Niste imali potrebe da ovo, razrađujući ga, unakažavate. Za to uopšte nije bilo nikakvog razloga. Pa onda - ministar može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini. Mi smo vam na nekim konkretnim primerima pokazali šta se dešava.
Vi ste imali kod vašeg ministra Maršićanina situaciju da je odmah posle izbora krenula izborna kampanja za izbor predsednika Republike i on čovek kaže - eto, podnosim ostavku, jer je nemoralno da sa pozicije ministra učestvujem u izbornoj kampanji. Ministarstvo je bilo bez ministra, funkcionisalo je i dalje. Kada je prošao kako je prošao, ostavka je stupila do kraja na snagu. Vlada se našla u čudu. Umesto da se predloži u nekom kratkom roku izbor novog ministra, čekalo se mesecima. Funkciju tog ministra je preuzeo potpuno drugi ministar.
E sad, da biste shvatili dubinu problema, vidite, onaj ko je izabran za ministra, na bazi odluke o izboru za ministra, stiče pravo, odnosno ovlašćenje da bude i računopolagač za to ministarstvo kao državni organ. I sada imate situaciju da je ministar podneo ostavku, a ne želi više da uđe u ministarstvo, i onda se na onom žutom kartonu pojavljuju neki zamenici itd, ukoliko postoji veći broj lica koja su ovlašćena za potpisivanje.
Ali, vi opet nemate lice koje je ovlašćeno da donosi akte, da potpisuje akte. Jer, ako je taj ministar podneo ostavku, onda je i njegovo ovlašćenje koje je preneo pomoćnicima isteklo, valjda više ne postoji, ne važi, po opštim pravilima o pravnom dejstvu punomoćja. Ali, to ovde nije interesantno za ovu vladu i ova konstatacija da se - prima k znanju.
Molim vas, to što se Narodna skupština obaveštava da je neko podneo ostavku i to što Skupština ovde radi je čista deklaracija, puka deklaracija. Ne konstituiše se ništa nego se samo priznaje da je nastupilo neko stanje. Znači u pitanju je jedan deklaratorni akt. Taj deklaratorni akt ne mora da ima ovu formu, pravnu, već konstataciju.
Znači, mi - ne primamo k znanju da je neko podneo ostavku, nego mi konstatujemo da je on podneo ostavku.
Vi ste preuzeli tu inicijativu da predložite novi zakon o Vladi, i vi ste praktično inicirali ovu raspravu i inicirali to da vam ukazujemo u čemu se sve ogledaju propusti ovog predloga zakona, i u čemu on nije saglasan, a bogami ima i gde je suprotan Ustavu Republike Srbije.

Naslov iznad ovog člana glasi: "Ovlašćenja ministra koji je podneo ostavku". Ali, moram da skrenem pažnju predlagaču zakona da su potpredsednici vlade i ministri i formalno-pravno izjednačeni, te su svi ovi naslovi koji se odnose na ministra morali da glase, recimo - ovlašćenja člana vlade koji je podneo ostavku, jer se član vlade javlja kao generički naziv za potpredsednike i ministre. To je problem koji postoji u deset članova.
Ono što je opasno u ovom članu, to je samo shvatanje šta je po funkciji ministar. Vidite, ako mi razmatramo u članu 24. neka ovlašćenja i dužnosti ministra u kontekstu da je inokosni organ ministarstva, onda je to materija Zakona o državnoj upravi i Zakona o ministarstvima. Ali, u ovom zakonu ministri se sagledavaju kao članovi vlade, odnosno kao članovi kolegijalnog organa.
Ako se oni posmatraju kao članovi kolegijalnog organa, onda vam je ovo sve bespotrebno. On kao član kolegijalnog organa ima ova ovlašćenja koja ste naveli u prethodnim članovima, gde ste pokušali da definišete šta su dužnosti člana vlade.
Po logici stvari, član 24. morao je da se odnosi na ovlašćenja, prava, dužnosti i odgovornosti ministara i potpredsednika vlade kao članova vlade. Ovo što ste naveli u ovom članu, to je materija koja pripada Zakonu o državnoj upravi i Zakonu o ministarstvima.
Znači, tu je fundamentalni nedostatak koji devalvira bilo kakvu raspravu o članu 24. Sve ovo što se pokušava amandmanom da uradi, to je bespotreban posao, jer popravlja se nešto što je krivo od starta. To je apsolutno nemoguće ispraviti.
Vi imate jedan problem, a to je realno problem, šta da se radi kada ministar podnese ostavku, a Narodna skupština odnosno vladajuća koalicija, odnosno poslanička većina koja podržava vladu nije sposobna da u brzom roku zakaže sednicu, konstatuje da je podneo ostavku, na toj ili sledećoj sednici izabere novog ministra, pa se tu javlja neki vakuum. Sa pravom se tu postavlja pitanje.
Slična je situacija kada je u pitanju razrešenje ili drugi oblici prestanka mandata - kakav je status tog ministra. Ako se posmatra status u pogledu njegovog članstva u vladi kao kolegijalnom organu, on je manje-više nesporan, ali je mnogo sporniji njegov status kao inokosnog organa jednog državnog organa.
Tu se javlja problem što je moguće da on u tom periodu zloupotrebi svoj položaj. Lepo ste primetili i vi kao predlagači i podnosilac amandmana, ali to je već materija krivičnog prava. On zloupotrebljava svoje stanje da je podneo ostavku a ona nije konstatovana, pa raspolaže sredstvima, imenuje, postavlja, propisuje neke propise itd. Taj problem vi niste pokušali da rešite.
Taj problem treba da reši Zakon o državnoj upravi i Zakon o ministarstvima, a vi ste potpuno nepotrebno otišli preširoko u ovome i, naravno, ovo po formulaciji postaje stvarno smešno.

Sada dolazimo do prave slike šta znači operacija donošenja novog zakona o Vladi u režiji Vlade demokratskog bloka, Vlade na čijem je čelu Vojislav Koštunica. Sada već može da se konstatuje, jer je utvrđen kontinuitet od prvog do ovog člana, i onda se vidi pozadina ove operacije.
Znači, teoretski je moguće da predsednik Vlade, ako Vlada ima 20 članova, jednog predsednika, sad ima jednog potpredsednika i osamnaestak ministara, podnese 11 predloga za razrešenje ministara, da iskoristi ovlašćenje koje ima po Predlogu zakona, član 22, naročito ovaj stav 3, da od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministara, do odluke Narodne skupštine, ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već ih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.
Sada imamo ovu razrađenu situaciju za slučaj ostavke i onda je moguće da Vlada sa 20 članova dođe na Vladu od devet članova i da ona lepo funkcioniše i radi.
Svaki ministar ima dva resora, ima dva-tri ovlašćenja, nesmetano može da se radi, da se završava posao i to bi sve bilo u skladu sa ovim zakonom kako je to zamišljeno. Nažalost, predlagač se samo prevario u jednoj računici. Vlada opstaje, Vlada ima neki sastav, Vladu čini politički kompromis onih koje je izabrala većina u ovoj Narodnoj skupštini. Ukoliko nema političkog dogovora, kompromisa, zašto ne reći i političkog interesa, onda nema te pravne norme.
A kada se priča o zakonu o Vladi, onda se sa terena politike ide na surovi teren prava i onda nema te norme kojom bi moglo da se pokrije ovo što je zamišljeno. Logika je vrlo jednostavna, prepoznatljiva, prekoračuju se ustavna ovlašćenja i daje se posebno poglavlje - preuzimanje ovlašćenja ministra kome je prestao mandat.
Opet vraćam na temu, ovde se ministri, potpredsednici Vlade i predsednik Vlade tretiraju kao sastojak Vlade, a ne kao inokosni organ jednog državnog organa, kada je u pitanju ministar kao neko ko je na čelu ministarstva. U brizi za poslove koje obavlja ministarstvo i njegov ministar provlači se ovo da sada svako ko je izabran za člana Vlade može, dok traje ta vlada, da li ovako, da li onako, nije ni bitno kako, ali da izgura ceo mandat i onda je moguće da jedan ministar ima dva ministarstva.
Otvorili ste nam drugu temu. Onda ćemo praktično imati ministre sa dva glasa kada zaseda Vlada. Imaćemo ministra koji ima dva glasa, a on nije ovde dobio pravo da bude dva puta ravnopravniji član Vlade od nekog drugog ministra. Tu ste malo pobrkali matematiku. Mislim da ovo hitno treba povući iz procedure i treba da se potrudite da ubedite javnost da zaboravi da je ovo ikada podneto Narodnoj skupštini.

Ustav omogućava i nalaže da se zakonom o Vladi uredi organizacija, način rada i odlučivanja Vlade. Kako će organizaciono da izgleda Vlada i u okviru tog pitanja kako će da budu organizovane službe Vlade, koliko će službi da postoji i kako one rade svakako je materija koja treba da bude prisutna u ovom zakonu.
Međutim, kada se predlagao ovaj član predlagač je podlegao jednom pritisku. Kabinet, to nije ono kada pozovete telefonom nekog potpredsednika ili predsednika Vlade, pa oni kažu - dobar dan, ovde kabinet predsednika Vlade. Nije to to. Kabinet je ovde zamišljen kao organizacioni deo Vlade, kao služba, kao neki sektor, kao neko odeljenje. Sve to što treba da postoji mora da bude u Generalnom sekretarijatu Vlade.
Problem je ovde što predsednik Vlade i potpredsednik Vlade imaju potrebu da imaju svoje okruženje i da u tom svom okruženju imaju specijalne savetnike, čiji status mora biti regulisan, pa da li je to Vladeta Janković, da li je to nekada bio Aleksandar Tijanić, da li je to Rade Bulatović nekada bio, Gradimir Nalić, znači mora da ima jedno neposredno okruženje koje treba da dobije institucionalni okvir.
Ta kapa, taj okvir je neki kabinet kao organizaciona jedinica koja je izvan Generalnog sekretarijata, ali pod direktnim patronatom predsednika, odnosno potpredsednika Vlade. Mi to ne možemo da prihvatimo jer to može samo da bude organizacioni deo unutar službe Generalnog sekretarijata, ali vam nudimo rešenje za ovaj problem koji je uzrokovao ovo. Svi oni bi radili, uslovno rečeno, u neposrednom okruženju potpredsednika Vlade.
Verovatno bi ubuduće morali da se primaju u radni odnos na određeno vreme i da budu zaposleni na određeno vreme u Generalnom sekretarijatu Vlade i da dele radno-pravni položaj u zavisnosti od političkog i pravnog položaja potpredsednika Vlade ili predsednika Vlade, jer je to potpuno normalna pojava u mnogim državama da nakon konstituisanja Vlade službenici, koji su radili u neposrednom okruženju bivšeg potpredsednika Vlade, dele sudbinu tog potpredsednika vlade.
Ali, vi ne predlažete to rešenje. Vi pravite svojevrsnu kompilaciju, pravite novu nadinstituciju i idete toliko daleko da čak dajete pravo potpredsedniku Vlade da svojim aktom i svojom voljom postavlja i razrešava lica. Tako nešto ne može da radi potpredsednik Vlade nikako. Ne može ni predsednik Vlade to da radi.
Ako mislite da na ovaj način pravite pravni osnov za to, pogrešili ste. Ovde nema pravnog osnova za takvo ponašanje. Znači, podlegli ste zahtevima nekih ljudi, koji su verovatno nakratko u Vladi, i njihovoj potrebi da imaju svoju mini-vladu. To je već viđeno kod nas. To je 2001. godine bilo preko agencija, biroa, kancelarija itd, gde je takođe postojao taj problem, ali oni su ga rešavali uredbom.
Vi mislite da je mnogo zakonitije ako se reši zakonom. Ne, rešite vi zakonom ovo što se tiče radnih tela Vlade, Generalnog sekretarijata Vlade, službi unutar Vlade, a onda u okviru toga interno pravite te mini-kabinete gde bi radili ljudi na određeno vreme i delili sudbinu funkcionera koga prate, a ovako ne. Pokušavate da obezbedite mnogo bolji status, nedodirljivost, zaštićenost itd. Ne bi me iznenadilo da potpredsednik Vlade preko svog kabineta ima pravu pravcatu vladu.

Pa da su predlagači ovog zakona imali u vidu praksu, verovatno ne bi napravili ovakvu grešku, kao što je to i prikazano u članu 30.
Za uvod da samo navedem, sada imate u ministarstvima pomoćnike ministra koji su postavljena lica, pomoćnika ministra postavlja Vlada. Ona njih postavlja da vrše funkciju pomoćnika ministra na neki period, četiri godine. Ukoliko dođe do promene Vlade, nova vlada, ukoliko je razmak između prve i druge vlade recimo dve godine, nova vlada je ovlašćena da razreši tog pomoćnika ministra.
Ukoliko je taj pomoćnik ministra došao na to mesto iz ministarstva, samim činom razrešenja njemu prestaje i radni odnos i na raspolaganju je, čini mi se, šest meseci. Znači, samom činjenicom što je postavljen za pomoćnika ministra, razrešenjem on gubi radni odnos u ministarstvu ukoliko je bio pre postavljenja u radnom odnosu i posle šest meseci te apanaže završena je priča.
Zašto sam uzeo ovo kao primer? Zato da bih pokazao koja je ovde terminološka greška napravljena. Neću da vas opterećujem razlikama između toga šta znači mandat, a šta znači vreme na koje je neko izabran. Vi ste mogli ovde da predložite da se generalni sekretar Vlade postavlja na vreme od dve godine. Ili da ste napisali na vreme od četiri godine. Vi ste ovde njegovo postavljenje i vreme u kome on može da obavlja tu funkciju vezali za sudbinu vlade. Tu je napravljena greška.
Moram da vam kažem da ovo što ste napisali u poslednjem stavu verovatno je vama jasno na šta ste mislili, ali nije jasno publici koja ovo čita. Kaže, generalnom sekretaru vlade mandat prestaje sa prestankom mandata predsednika vlade. Mandat predsednika vlade prestaje raspuštanjem Narodne skupštine. Mi kao oblik prestanka funkcije predsednika vlade ili gubitka položaja člana vlade imamo i ostavku, i razrešenje, i izglasavanje nepoverenja u Narodnoj skupštini.
Verovatno ste mislili da prestanak mandata obuhvata sve oblike silaska sa funkcije u vladi, ali onda ovo što ide posle toga je nejasno, da li se ova ostavka ili razrešenje na kraju rečenice odnosi na vladu ili na generalnog sekretara, jer i generalni sekretar može da podnese ostavku i njega mogu da razreše, a mi smo pokušavali da razrešimo jednog generalnog sekretara.
Ovo vrvi od nepravilnosti. Neću da trošim vreme i da objašnjavam šta znači ako se neko izabere da vrši neku funkciju ili postavi da vrši neku funkciju u nekom vremenskom periodu i šta znači mandat. O toj razlici vodilo se računa i u Ustavu Republike Srbije. Pogledajte odredbe o mandatu koje se tiču narodnih poslanika.
Ako se ta analogija prebaci na postavljena lica, onda s pravom može da se primeti da reč - mandat ne može da se upotrebi radi definisanja perioda u kome je neko lice steklo ovlašćenje, pravo i dužnost da vrši neki posao. Tako da ovaj amandman deluje smisleno, međutim, ne ispravlja ovo što stoji napred kao problem i kao nedostatak.

Pored ovih nepotrebnih stvari kojima je opterećen ovaj predlog zakona, verovatno se i Vlada, odnosno predlagač mučio da pronađe vezu između člana 90. i 91, i očigledno da ste ova pitanja više približili ovome što stoji u članu 91. Ustava, gde stoji da se organizacija i način rada i odlučivanja Vlade uređuju zakonom i poslovnikom.
Međutim, podlegli ste tom pritisku ili neupućenosti u tu materiju i ubacili ove stvari, osim ovog generalnog sekretarijata, sve ovo drugo vam je bio višak, jer po nazivu generalni sekretarijat je ipak neka organizacija, neki organizacioni oblik.
Mislim da je predlagač amandmana napravio grešku, ako je već prihvatio ovu igru da se ide ovako do detalja, onda ovo što zovete otvorena Vlada, pre ima mesta iza člana 31. nego iza član 33.
Moram da vam kažem, i po nekoj logici stvari ova radna tela Vlade u ovoj nomenklaturi ovde morala bi da budu takođe ispred generalnog sekretarijata Vlade, jer to su tela koja pomažu Vladi, to je nešto kao što su naši odbori koji postoje u Narodnoj skupštini.
Oni su institucionalno nešto što daje propusnu moć do Skupštine, a kada je u pitanju Vlada, onda dokaz da je izvršen pretres, da su otklonjeni problemi pre nego što je došlo do Vlade.
Ova otvorena Vlada u suštini ništa ne znači. Ako je cilj da se obezbedi komunikacija između Vlade i građana, onda tu postoji redovni put. Građanin se javi sa nekim zahtevom, traži prijem kod predsednika Vlade, potpredsednika Vlade, valjda primaju građane na razgovor, da čuju. A, doduše, postoji i drugi način da se komunicira sa Vladom. Skupe se građani ispred Vlade, Vlada htela ne htela, mora da komunicira. I to je isto oblik otvorene Vlade, ali otvorena Vlada kao konzerva.
Ovo je nepotrebna materija za ovaj predlog zakona, nepotrebno je, jer ustavna je obaveza Vlade da obezbedi javnost svog rada, a ako je svrha ovog amandmana javnost rada, onda najmanje tri zakona regulišu tu oblast, Zakon o javnom informisanju, Zakon o slobodnom pristupu informacijama itd. I svakoj vladi imponuje kada vrši komunikaciju sa građanima, ne samo da dobija podršku, nego da čuje šta se dešava. Da bi dobila pravu informaciju, a ne ono što dolazi iz strukture Vlade.
Ovo i po mestu gde se predlaže da se ugradi ne odgovara, a i po kompletnoj oblasti i materiji nije za ovaj zakon, te zbog toga mislim da će predlagač da shvati da ovom amandmanu nije mesto ovde, pa ukoliko je voljan da povuče, bilo bi dobro.

Samo da vas podsetim da po Ustavu Republike Srbije Narodna skupština donosi plan razvoja, prostorni plan, budžet i završni račun, ali isto tako obavlja kontrolu nad radom Vlade i drugih organa i funkcionera odgovornih Narodnoj skupštini, u skladu sa Ustavom i zakonom.
Smatram da ste ovde nepotrebno odnos Vlade i Narodne skupštine regulisali ovim zakonom, jer je to materija koja mora da se reguliše Poslovnikom Narodne skupštine. Samo da vas podsetim, ako imate Poslovnik pogledajte, postoji posebno poglavlje - Odnos Narodne skupštine i Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije itd.
Kada ste već krenuli u ovo, moram da vam kažem da u okviru Poslovnika imamo loše odredbe koje suštinski sputavaju Narodnu skupštinu da ispunjava svoju ustavnu dužnost, kontrola rada Vlade. Kontrola rada Vlade se obavlja preko poslaničkih pitanja, preko interpelacije, preko instituta koji se zove podnošenje izveštaja o radu.
Ako se izveštaj o radu stavi u neku vezu sa brojkama, a brojke su završni račun, onda smo ograničeni u kontroli Vlade. Pričamo o prvom stavu ovog člana, ne o onom drugom, koji kaže da na zahtev Narodne skupštine Vlada i svaki njen član su dužni da podnesu izveštaj o svom radu.
Prvi stav se odnosi na nešto što je automatizam, što garantuje Narodnoj skupštini da će svake godine minimum jedanput da ima tekstualni izveštaj o radu Vlade, koji će verovatno da sadrži sve podatke o ministarstvima i o svakom članu Vlade, šta je on to radio. Nemojte da se sekirate.
Moguće je da izveštaj Vlade bude ovde negativno ocenjen, a da to nema apsolutno nikakvog uticaja na završni račun za tu istu godinu koja je obuhvaćena izveštajem o radu, jer je moguće da materijalno-finansijsko poslovanje koje je sadržina završnog računa bude korektno, sve to bude iskazano u skladu sa propisima o budžetskom sistemu, ali imamo situaciju da neki ministri nisu ispunjavali svoje dužnosti, da su ministarstva loše radila, da nisu bila organizovana kako treba, pa da je bilo i afera koje zaslužuju posebnu pažnju.
Vi ste vezali izveštaj o radu za završni račun i samim tim ste vezali sudbinu izveštaja o radu, jer se stvara prezumpcija. Ako Skupština izglasa završni račun onda se prihvata izveštaj i tamo je sve najlepše, sve je lepo urađeno. To je loša situacija.
Moram da vas podsetim da smo oktobra, novembra 2003. imali situaciju da se razmatra predlog o razrešenju Vlade, izglasavanju nepoverenja Vladi, a onda je svako od ministara iskoristio priliku da podnese svoj izveštaj o radu. Imali su na to pravo, nikakav to problem nije, ali je opozicija stekla još jedno iskustvo, pa je kao rezultat tog iskustva i ovaj amandman da taj tekstualni deo rada Vlade bude sadržan u izveštaju, gde će da se opiše šta je radila Vlada.
U tom izveštaju treba da stoji šta je primećeno kao negativna pojava, šta Vlada predlaže u budućem radu da se promeni što se tiče uredbi, zakona, propisa itd.
Vi ste izveštaj o radu Vlade shvatili kao nešto negativno. Ako dođe ta tačka dnevnog reda, katastrofa za Vladu. Nije tačno. Vi ste imali situaciju 1994. godine, kada je prvi put ugrađen ovaj institut podnošenja izveštaja o radu Vlade, u vreme onog Dragoslava Avramovića, Vlada je iskoristila ovu situaciju, pa je po osnovu rasprave o radu Vlade dva meseca napravila svoju promociju u ovoj zgradi.
Očigledno ova vlada doživljava odredbu o obavezi podnošenja izveštaja o radu kao nešto negativno, jer navodno ide na brisan prostor opoziciji, koja će da ih šiba povodom svih nepravilnosti. To Vlada mora da izdrži. Bolje da izdrži povodom tačke dnevnog reda - izveštaj o Vladi, nego povodom svake finansijske tačke da mi dobijamo prostor da kritikujemo ministra čije smo razrešenje tražili, a vi niste dozvolili vašom većinom.

Zbog situacije da je Ustav Republike Srbije donet 1990. godine, a 1992. godine Ustav Savezne Republike Jugoslavije, doduše, vi ste i to rasturili kasnije, postoji određena nedorečenost u našim ustavnim aktima kada je u pitanju proglašenje ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i vanrednog stanja.
Ali, ovaj ustav nas obavezuje. Da se samo podsetimo člana 89, odredbe Ustava koje se odnose na predsednika Republike. U članu 83. tačka 8. je propisano da na predlog Vlade, radi se o nadležnostima predsednika Republike, kada su na delu teritorije Republike Srbije ugroženi bezbednost Republike Srbije, sloboda i prava čoveka i građanina ili rad državnih organa, proglašava vanredno stanje i donosi akte za preduzimanje mera koje takve okolnosti iziskuju, u skladu sa Ustavom i zakonom.
Vanredno stanje kod nas u ustavnom sistemu se vezuje za još neke reči "na delu teritorije Republike Srbije" i to čini jedinstvo.
Vidite, iako je ta ustavna norma potpuno jasna, mi smo 2003. godine imali situaciju da ukoliko je postojala potreba da se uvede vanredno stanje, ono je moglo na delu teritorije koje obuhvata zgradu Vlade Republike Srbije, eventualno jedna gradska opština ili grad, a mi smo imali činjenicu da je na bazi ove jasne ustavne norme uvedeno vanredno stanje na celoj teritoriji Republike Srbije, pa kasnije nije bio razlog za vanredno stanje jedan događaj, nego borba protiv organizovanog kriminala.
Pošto smo jači za jedno iskustvo i znamo kada se napiše šta može da znači i kako neko može to da protumači, smatram da nikakav problem nije da Vlada prihvati ovaj amandman, jer on ne remeti ono što ste napisali, već samo objašnjava, precizira i daje nama neku sigurnost da neće neko da zloupotrebi ovu odredbu.
Znači, vlada predlaže predsedniku Republike uvođenje vanrednog stanja na delu teritorije Republike Srbije i akte kojima se preduzimaju mere u vanrednom stanju. Na ovaj način mi nismo devalvirali ustavnu normu, mada moram da vam kažem, smatram da je i ovo poglavlje potpuno nepotrebno, jer odnosi između vlade i predsednika Republike, kao i odnosi između vlade i Narodne skupštine uređeni su Ustavom.
Kada budete radili novi ustav, ukoliko bude potrebe za preciziranjem, dajte da se to precizira u ustavnim normama, a nemojmo da prepisujemo odredbe ustava u konkretnom pitanju. Ali, vidim da je to manir postao, kada zafali neki član, daj da prepišemo član ustava.
Pošto se bliži kraj ove rasprave, hteo bih da vam ukažemo još samo na jednu situaciju. Kada Ustav nalaže da se jedna oblast uredi zakonom, a u Ustavu je otprilike navedeno na koji način, postoje dva principa. Jedan je princip da se ne dira ustavna norma, da se ona ne prepisuje u zakonu, već na bazi nje pronalazi duh i uređuje način ostvarivanja pojedinih sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina.
Postoji drugi sistem, gde se koristi tekst ustavne norme, ali bez prepisivanja, već se ubacuje poneki član i na taj način pravi kompletan opšti pravni akt, koji ima cilj da uredi jednu celu oblast i onda tu segmentarno ponavljanje ustavne norme u nekim delovima ne predstavlja devalvaciju Ustava.
Međutim, pribegli ste jednom čudnom miksu, gde za pola odredbi može da se kaže da vređaju Ustav, a za pola odredbi može da se kaže da ne razumeju Ustav.

Ovo poglavlje IV je potrebno. Da li ono treba da ima naziv - akti Vlade, ili neki drugi, nije problem ni ako stoji ovaj naziv, međutim, ovo što ste uradili u Predlogu zakona od čl. 42. do 46. je ispod nivoa onoga što već postoji u Zakonu o Vladi Republike Srbije.
Evo, da vas podsetim, to su čl. 29, 30, 31. postojećeg Zakona o Vladi Republike Srbije. Znači, postojeći zakon ima tri člana koja su u potpunosti saglasna sa Ustavom Republike Srbije, a ovo što ste naveli ovde i što ste dali kao - sadržina opštih akata, prvo nije tačno.
E sada, šta se htelo ovim amandmanom. Htelo se to da se napravi jedna nomenklatura svih akata koje donosi Vlada i predlagač amandmana je, očigledno u dobroj nameri, samo zaboravio da je i to regulisano Ustavom. To je odredba člana 90. tačka 2. gde se kaže da Vlada donosi uredbe, odluke i druge akte za izvršavanje zakona.
Znači, akti koje donosi Vlada i koji treba da se propišu ovim zakonom o Vladi Republike Srbije su svi u funkciji izvršavanja zakona. Za dva je rečeno koji je njihov naziv - uredbe, odluke, a drugi akti sigurno su zaključci i rešenja, kao jedan specifičan vid. Rešenja kojima se vrši postavljenje, razrešenje itd.
Ovaj amandman ne može da popravi ono što je sadržano u čl. 42, 43, 44, 45. i 46. Predloga zakona. Ove odredbe koje sam naveo ne daju opis i ne odgovaraju nazivu akta. Pošto je dugačko, ovaj tekst, šta je uredba, šta se uredbom radi; šta je odluka, šta se odlukom radi; šta je rešenje, šta se rešava tim rešenjem i šta je zaključak, a onda ste napravili još jednu grešku: memorandum o budžetu je jedna vrsta akta, ali on je u potpunosti propisan Zakonom o budžetskom sistemu i nemate potrebe da ga ubacujete u zakon o Vladi.
Tu postoji još nekoliko akata, koji nisu u direktnoj funkciji izvršavanja zakona. To su programi, planovi, ali se oni formalno-pravno na Vladi usvajaju u formi rešenja ili odluke. Zatim, postoje mišljenja i saglasnosti. Mišljenje koje se izlaže može i u formi odluke da se da. Znači, tu nije problem. Sve je to sublimirano obuhvaćeno, ali ono što ste dali kao tekst, kao sadržinu, kao definiciju odluke, rešenja, zaključka itd. je loše napisano.
Naša pravna teorija je to dobro opisala u postojećem Zakonu o Vladi Republike Srbije. Evo, samo da vam dam jedan primer. Vi ste u članu 42. naveli: Vlada uredbom podrobnije razrađuje odnos uređen zakonom, u skladu sa svrhom i ciljem zakona. To ništa ne znači. Podrobnije razrađuje odnos uređen zakonom - to ništa ne znači.
A, u postojećem Zakonu o Vladi Republike Srbije stoji - uredbom se bliže uređuju odnosi od značaja za izvršenje zakona, utvrđuju načela unutrašnje organizacije ministarstava, organa uprave u njihovom sastavu i posebnih organizacija i obrazuju stručne službe. U skladu sa Ustavom i svim ovim što je obaveza Republike Srbije. Tako da vam je slaba vajda i od amandmana.

Na početku moram da iznesem stav u načelu, dakle, da Vlada i izvršna vlast ne donose nikakve deklaracije niti rezolucije. Deklaracijom se ne sprovodi izvršenje zakona, kao što se ne radi ni rezolucijom.
Nekada, pre 20 i nešto godina, ovde su bile u modi, u ovoj zgradi, do 31. decembra tekuće godine donosile su se rezolucije o društveno-ekonomskom razvoju u sledećoj godini, pa su to bili politički akti primereni onom periodu socijalističkog samoupravnog društva.
Ukoliko postoji potreba da Vlada Republike Srbije izrazi svoj politički stav o nekom pitanju i da najavi neki pravac svojih aktivnosti, onda to radi iznošenjem svojih stavova po pojedinim pitanjima, mišljenja, na konferencijama za novinare, a bogami i samom činjenicom da se nešto predlaže.
Predlog akta nije akt, kao što Vlada podnosi predlog zakona, to ne znači da je Vlada donela zakon. Vlada može da predloži rezoluciju Narodnoj skupštini, ali Narodna skupština donosi rezoluciju. Može da predloži i deklaraciju, ali Narodna skupština donosi deklaraciju i nema potrebe da kao samostalni akt ona donosi rezoluciju, jer se nijednom rezolucijom ne sprovodi zakon, ne izvršava zakon.
To je problem ovoga amandmana, a očigledno postoji potreba da se popuni jedna praznina, gde Vlada mora da izrazi svoj politički stav povodom nekog vrlo važnog pitanja. Znači, mehanizam je potpuno drugačiji, mislim da nije dobro da na ovaj način od rezolucije pravimo jednu formalno-pravnu instituciju.
Rezolucija kao akt i preporuka kao akt, one su karakteristične za, da tako kažem, Ujedinjene nacije, njihov organ Savet bezbednosti, Generalnu skupštinu, karakteristične su za Savet Evrope, za EU, ali nisu karakteristične kao oblici izvršavanja zakona i ispunjavanja obaveza koje proističu iz zakona.
Navešću vam samo jedan primer. Mislim da će danas u Skupštini državne zajednice da bude na dnevnom redu, neće, znači skinuli su to sa dnevnog reda; dobro je kada su to pomerili, jer su neki naši pametnjakovići iz Saveta ministara našli ustavni osnov za donošenje jednog zakona kojim se apsolutno krše ljudska prava pojedinca u zajedničkom mišljenju i uredbi Evropske unije. Niti smo članovi Evropske unije, niti te preporuke predstavljaju obavezujuće pravne akte za države članice Evropske unije.
Papir sve trpi, malopre sam rekao, sve ono što ste naveli, onih pet ili šest članova o sadržini akata koje donosi Vlada pogrešno je i nije dobro.
Ne znam kako vi to možete da usaglasiste, postojeća rešenja su mnogo kvalitetnija, ali nemojte deklaracije, rezolucije i ove stvari da donosi Vlada, onda mi devalviramo naš Ustav.

Ovim amandmanom se menja član 3. Predloga zakona, a potreba da se promeni taj član je toliko očigledna da običnim čitanjem može da se utvrdi da nešto nije u redu sa ovim što je Vlada predložila.

Kaže se ovako: "Rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade". Drugi stav: "Narodna skupština nadzire rad organa državne uprave preko nadzora nad radom Vlade i članova Vlade". Treći, najopasniji stav: "Preko upravnog spora rad organa državne uprave podleže i nadzoru sudova".

Po definiciji, upravni spor je oblik kontrole zakonitosti, sudska kontrola zakonitosti konačnih upravnih akata. U odredbama zakona o državnoj upravi nema mesta ovakvim odredbama o nadzoru Vlade. Naslov iznad člana 3. glasi - Nadzor nad organima državne uprave.

Šta mi to sad predlažemo da se sredi. Mi predlažemo da član 3. glasi: "Nadzor nad radom organa državne uprave vrši Vlada." Prosto, jednostavno, jasno, ne unosi nikakvu zabunu, a odražava ono na šta je Vlada mislila da treba da se uredi članom 3. Predloga zakona. Sada ste ovde rekli šta je direktni nadzor, asocirate šta je posredni nadzor.

Malopre nisam hteo da se javim povodom one odredbe, gde je ministar prihvatio, u ime Vlade, amandman, meni se čini da je Meho Omerović podneo taj amandman, odnosio se na stav 2. člana 39. Tamo se pojavio jedan problem, tek praksa izbacuje na videlo da je to problem.

Vidite, kada Narodna skupština kontroliše Vladu i ministarstvo, onda imamo problem sa tim tzv. paradržavnim organima. To asocira na ovo u pogledu nadzora. Narodna skupština, kada bi i kontrolisala neki paradržavni organ koji je daleko od Vlade, ne bi mogla da dođe do dokumentacije i do podataka, a to je slično i kod odredbi o nadzoru. Znači, mi predlažemo jednu jednostavnu formulaciju koja zadovoljava sve potrebe da ovo liči.

Srpska radikalna stranka nije podnela amandman na ovaj član zato što je pre nas Demokratska stranka podnela ovaj amandman i mislim da je dobro mesto i prilika da se ukaže na suštinu onoga što je Vlada htela da postigne ovim članom.
Verovatno sam najmanje pozvan da pričam o gramatici i pravopisu, pa taj deo neću da dodirnem. Mislim da je nesretno izabrana reč - nadzor, nadziranje. Zbog čega? Zato što opšti princip poštovanja ustavnosti i zakonitosti, koji obavezuje sve građane i sve organe, daje osnov državnim organima da vode računa, da se staraju, da imaju obavezu da poštuju ustavnost i zakonitost.
Iz toga verovatno i Vlada crpi ne samo pravo, nego i obavezu da na neki način posmatra, zaključuje, utvrđuje i pokreće odgovarajuće postupke ukoliko smatra da je narušen princip ustavnosti i zakonitosti. Verovatno svaka druga reč koja bi se upotrebila bolje bi odgovarala suštini tog ovlašćenja Vlade, nego ova koja je uzeta, a zove se nadzor.
Drugi problem ovog člana svodi se na to što su oni koji kritikuju ovaj član zaboravili da nešto slično postoji u postojećem Zakonu o lokalnoj samoupravi. Ne bih rekao da je identično, već nešto slično, i svodi se na pravo Vlade da svojim pojedinačnim aktom suspenduje primenu jednog opšteg akta.
To u teoriji nije nepoznato, ima takvih slučajeva, ali ono što je svakako sporno za naš političko-pravni sistem, ukoliko bi takvo pravo i ovlašćenje postojalo u korist Vlade, onda bi ono moralo da bude podignuto na nivo ustavne norme. Moralo bi da bude prvo ustavna norma.
Naš Ustav takvu ustavnu normu nema. U nekim nacrtima, predlozima novog Ustava Republike Srbije ima sličnih rešenja, kao što se ovde predlažu. Međutim, tumačeći odredbe postojećeg Ustava Republike Srbije, on ne daje ovo pravo Vladi, niti bilo kom drugom organu, ali Vlada ima obavezu da pazi na ustavnost i zakonitost.
Kao što obavezu ima svaki građanin da poštuje Ustav i zakon, kao što svako pravno lice ima obavezu da poštuje Ustav i zakon, kao što svaki građanin ima obavezu da obavesti za krivična dela ako je saznao ili čuo za izvršioca ili za delo, tako i Vlada i državni organi imaju obavezu da, u slučaju grubog kršenja ustava i zakona, odnosno nesaglasnosti nekog opšteg akta sa Ustavom i zakonom, iniciraju, odnosno pokreću postupak, a građani čak da podnose inicijativu. To je jedno pravo koje izvire iz odredbi našeg Ustava.
Sklon sam mišljenju da je ovo problematična norma. Ne bih da prejudiciram stvari i da kažem kako bi Ustavni sud odlučio povodom eventualne ocene ustavnosti ovog konkretnog člana, ali smatram da ukoliko Vlada treba da dobije ovo ovlašćenje ona to ovlašćenje treba da crpi iz ustavne norme, a ne iz neke zakonske norme, jer jedino tada možemo biti sigurni da je Vlada ovlašćena da svojim pojedinačnim aktom suspenduje jedan opšti akt.
Mi imamo u praksi slučaj da je Narodna skupština donela Zakon o pravima lica optuženih pred Haškim tribunalom i imamo ovaj Vučetićev Ustavni sud, uvek namerno potenciram Vučetićev Ustavni sud, koji je doneo privremenu meru nekoliko dana posle stupanja na snagu tog zakona i, u formi stavljanja van snage ili zabrane donošenja pojedinačnih akata na bazi tog zakona, u stvari suspendovao ceo zakon, i evo već godinu dana je suspendovan zakon, a da Ustavni sud nije konačno odlučio o ustavnosti tog zakona.
I on ne odlučuje o ustavnosti tog zakona, već smatra da je završio posao svojim pojedinačnim aktom, kojim je de fakto zabranio primenu jednog zakona. Nalazimo se na terenu zloupotrebe.
Ovo stvarno jeste problem i potreba za nečim ovakvim sigurno postoji. Zbog čega? Jedan opšti akt važi dok pitanje njegove ustavnosti i zakonitosti ne reši Ustavni sud. Koliko to može da traje i kakve sve štetne posledice mogu da nastupe možemo samo da pretpostavimo, ali za ovo što ste napisali u članu 6. mora da postoji jasna ustavna norma. Pošto nje nema, predlažem vam da prihvatite ovaj amandman i da se izbaci član 6. iz Predloga zakona.

Mada portfelj u finansijama znači pridržanje, da neko drži nešto u rukama, kada se kaže ima u portfelju hartije od vrednosti, to znači da ima vlast nad hartijama od vrednosti, ali u organizaciji države bez portfelja znači da nema zakonom propisana jasna ovlašćenja, ali je u rangu ministra.
Međutim, nije poenta niti ovog člana, niti ovih amandmana u tome da li treba da postoji ili da li ne treba da postoji takav ministar u ovoj organizaciji. Zato bih iskoristio priliku da uputim kritiku prvom stavu člana 10. predloga Vlade i poslednjem stavu iz amandmana koji je na dnevnom redu. Evo o čemu se radi.
Možda se nekom sviđa ili ne sviđa Ustav Republike Srbije, ali on je još na snazi i još obavezuje. Taj ustav ima član 91, u kome se kaže da vladu sačinjavaju predsednik, potpredsednici i ministri. Primećujete reč potpredsednici, i ona je u množini, ministri, to je u množini. U nekim državama i u nekim ustavno-pravnim sistemima u ustavu je tačno propisano koliko ministarstava ima i pod kojim nazivom, čak postoji i kao ustavna kategorija ministar bez portfelja u nekim državama.
Ova odredba nas obavezuje da, ukoliko ovo razrađujemo, a moramo po osnovu ovog člana da razrađujemo, jer mislim da je to treći stav ovog člana, onda ne može u članu 10. da stoji – Vladu čini predsednik vlade, jedan ili više potpredsednika. U množini nema alternative. Imate jedninu, dvojinu, množinu, a zbog onih ljudi koji se malo bave ovim stvarima, zavera to je kada su dva izvršioca, a već organizovana grupa je tri i više.
Ako se kaže potpredsednici, onda minimum mora da bude dva. Mi sada imamo jednog potpredsednika, a što je potpuno neustavno. Ona odluka koju ste doneli ovde prilikom izbora Vlade je u ovom delu neustavna, jer Ustav Republike Srbije ne poznaje situaciju jedan potpredsednik, nego potpredsednici, minimum dva pa više. Amandman koji je na dnevnom redu pomaže u definisanju i kaže, najviše tri.
Ono što je problem ovog amandmana je to što, hajde da kažem, ravnomerna zastupljenost, ili, kako vi to volite da kažete, rodna ravnopravnost ne može da se primeni u ovoj oblasti. Ona je definisana nekim preporukama EU i Saveta Evrope. Preporuke baš nisu toliko obavezujuće, vi imate tačno statističke podatke koje države ne prihvataju tu preporuku u pogledu te ravnopravnosti.
Moram da vas upozorim na jednu stvar. Ne može 30 posto da bude kao neki standard u svim izborima. Vi ste to uspeli da provučete kroz Zakon o izboru narodnih poslanika, ali ovde je u pitanju izvršna vlast. Ovde se ne biraju predstavnici građana koji će da donose zakone. Ovde je u pitanju izbor vlade i sastav vlade koja treba da sprovodi zakon.
U onoj predratnoj Jugoslaviji postojala je jasna odredba koja je ograničavala, pa je rečeno, svaki četvrti poslanik mora da ima završen fakultet ili neku školu izjednačenu sa fakultetom, kako bi mogao da parira ministrima koji su, po definiciji, obrazovaniji. Ako primenite ovo što nas pogrešno učite da je standard, to nije standard u izvršnoj vlasti. Ako bi se to kojim slučajem primenilo kod nas, onda bi samo zato što pripada nekom polu neko bio stručnjak u vladi.
Drugo, već dva dana slušamo o toj depolitizaciji itd, mislim da ste pogrešili. Ako ste toliko za depolitizaciju nemojte da učestvujete na izborima. Mi se grabimo da uđemo u vlast, kiptimo od želje svi ovde da dođemo na mesto člana vlade, predsednika vlade, da bi sproveli svoj program. Zbog toga i učestvujemo na izborima.
Naravno da će ministar, zamenik, pomoćnici da budu i politizovane ličnosti. Zašto bi konkretni ministar, bilo koji ministar, odgovarao za navodno nekog stručnjaka u rangu pomoćnika ministra koji govori, da, gospodine ministre, dok se zatvore vrata, a kada se zatvore vrata udari neku svoju kombinaciju i pravi opstrukciju.
Popričajte malo otvorenije o političkoj opstrukciji u ministarstvima. Svi izbegavate tu temu, a 60 posto poslova u ministarstvima ne može da se završi samo zbog tih stvar. Znači, ovde bi trebalo, po predlogu SRS, da se malo, ako mogu tako da kažem, utiče na vladu ili na nekog drugog ko po Poslovniku ima pravo da dostavi jedan amandman kojim bi se otklonile ove nepravilnosti, i predloženog člana i ovog poslednjeg stava amandmana gospođe Čomić.

Problem člana 4. je taj što je mnogo bolja formulacija u postojećem Zakonu o Vladi.
Naslov iznad tog člana glasi - Zastupanje Republike Srbije. Na početku moraju neke stvari da se raščiste. Republika Srbija je pravno lice, Vlada Republike Srbije u ime Republike Srbije vrši određena prava, kada su u pitanju imovinske stvari ona je ovlašćena zakonom da odlučuje o korišćenju, upravljanju i raspolaganju državnim sredstvima, odnosno sredstvima u svoji Republike Srbije.
U ovoj oblasti postoji još jedan republički organ koji je takođe ovlašćen, a to je Republičko javno pravobranilaštvo. Ako bih mogao da kažem, to su one rutinske i serijske stvari gde građanin tuži Republiku Srbiju za naknadu štete, kao punomoćnik se pojavljuje to Republičko javno pravobranilaštvo.
Član 4. je načelna odredba koja govori o zastupanju, kada zastupa Republiku Srbiju. U ovim poslovima, ako mogu to da približim, zakonski zastupnik i onaj koji predstavlja Vladu Republike Srbije je po zakonu predsednik Vlade Republike Srbije.
Vi ste proširili stav 1. pa ste rekli - i pri tome vrši prava i obaveze koje Republika Srbija ima kao osnivač javnog preduzeća, ustanova i drugih organizacija, ako zakonom nije što drugo određeno. Ovo je vrlo značajno zato što u nekim preduzećima je Republika osnivač, u nekim preduzećima Republika ima svoje akcije, ima svoj udeo, i verovatno u takvim slučajevima onaj ko donosi te odluke koje se u krajnjem slučaju tiču raspolaganja u bilo kojoj varijanti jeste Vlada, a zastupnik posle ovog zakona treba da bude predsednik Vlade, jer on predstavlja Vladu.
Pošto je to sve očigledno i regulisano postojećim propisima, i Ustavom je propisano, onda je nepotreban stav 2. ovog člana i naša intervencija se odnosi upravo na stav 2, gde se kaže - za pojedine slučajeve zastupanja Republike Srbije Vlada može ovlastiti svog člana. To je potpuno nepotrebna odredba. Ova odredba samo može da unese konfuziju.
Znam na šta ste vi mislili, mislili ste na zaključak ili odluku Vlade povodom određenog pitanja, gde će Vladu zastupati ministar, neki resorni ministar, a ne predsednik Vlade. Ovako kako ste napisali, prosto se plašim da neko od ministara ne shvati da, ukoliko se donese neki zaključak, on generalno zastupa Republiku Srbiju kao član Vlade Republike Srbije u nekim imovinskim poslovima i da to izbegne nekakvoj kontroli, i na drugi način može da stvori zabunu u pravnom prometu.
Mislim da je veća korist da stav 2. ne postoji. Stav 1. takođe zaslužuje neke primedbe, ali one nisu toliko opasne kao ovo što ste napisali u stavu 2. Normalna je stvar da kada Vlada Republike Srbije o nečemu odluči i treba da odredi ko će da zastupa Vladu prilikom razgovora, pregovora, dogovora ili drugih radnji koje se mogu svesti kao zastupanje, da odredi nekog člana Vlade koji će to da radi, ali to je stvar poslovnika, to je stvar opštih odredbi o zastupanju i predstavljanju.
Ova formulacija može samo da stvori u praksi određenu konfuziju i zbog toga smo predložili da se stav 2. briše. Brisanjem stava 2. ne dovodi se u pitanje ono što ste napisali u prethodnom stavu, ali je mnogo jasnije, preciznije i ne dozvoljava da svako tumači na svoj način šta znači zastupati Republiku Srbiju preko člana Vlade.
Znači, ta kategorija i dalje postoji, ona je uvek postojala, ona će uvek da postoji, Vlada je kolegijalni organ. Svojom odlukom može da odredi člana, nikakvih problema nema, uostalom to se rešava po opštim pravilima, kao i prenošenjem nekih izvornih ovlašćenja koje neko ima. Predsednik Vlade može svakog ministra ovlasti i da u njegovo ime zastupa, odnosno da istupa u ime Vlade. Može, nema nikakvih smetnji, jer ako bi postojala neka smetnja, onda celo građansko pravo ne treba da postoji.
Iznenađen sam da niste prihvatili ovaj amandman, tim pre što mi se čini da je na Odboru za pravosuđe podržan ovaj amandman, sa mnogo manje obrazloženja nego što sam ovde dao.