Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8554">Zoran Krasić</a>

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka

Govori

Gospođo Malović, vi ste preuzeli veliku odgovornost da javnost obavestite da će budžet za 2010. godinu da se pripremi i uradi onako kako je propisano postojećim zakonima. Vi ste preuzeli odgovornost da garantujete da će se ići na rebalans budžeta do kraja godine da bi se pokrila veća potrošnja od one koja je odobrena budžetom za 2009. godinu.
Samo sam hteo da vi date čvrste garancije da će taj posao biti završen u skladu sa zakonom. Samo da vas podsetim, prošle godine je sve kasnilo. Sve što je moralo da se uradi u novembru, završeno je tek krajem decembra. Budite oprezni kad dajete obećanja.
Namerno sam ovo pitanje postavio, da bih imao razloga i osnova da vas, Vladu, prozivam do kraja godine. Ali ja očekujem odgovor i na pitanje – koji je deran napravio onaj pasoš? Da nije taj deran možda u Vladi?
Da li je taj deran možda sastavni deo vaše koalicije? Da nije taj deran možda vaša savest, pa on priča ono što vi ne smete da kažete? Ili možda uopšte nije deran, možda je gazda. Odran nije, da znate, još uvek.
Da li će ove godine da nas sačeka neki novi kalendar, sa nekom novom kartom? Možda Šabac više nije tamo gde treba da bude. Vi o tome ne pričate ništa. Vi se pravite kao da to ne postoji. Ama, postoji! Neko radi. Imate tolike agencije. Sad ste objedinili i tajne podatke, sad ćete to da uradite. Imate tog moćnog Miketa Rakića, imate VOA, „BOA“, sve moguće agencije. Obavestite nas ko to radi, ko to rovari. A ne - pustili njega da diže galamu, da završava na prljav način posao koji morate vi da uradite. I prošle godine ste pričali - kakav Euleks, pa ste na kraju godine priznali da ste ga vi pozvali.
Samo da vas podsetim, gospođo Malović, predsednik Vlade Republike Makedonije je 2001. godine bio savetnik ministra finansija Đelića. Oni su napravili sporazum sa nezavisnim Kosovom.
Vama čovek ne sme da veruje kad kažete bilo koju reč. Milijardu dokaza imam da iznesem gde sami sebe možete da demantujete. Jedno pričate, drugo radite.
Vaša je deviza – kupus gledam meso vadi. Ko može da vam veruje? Svi koji su vam verovali, nastradali su. Svi koji su vam verovali, osiromašili su. Imamo 95% gubitnika u tranziciji. To su gubitnici demokratskog procesa DS-a.
Izvinite, koliko imamo vremena do kraja?
Hvala.
Upozorio sam vas u januaru da ćemo neminovno o ovim pravosudnim zakonima morati da raspravljamo ponovo. Tada ste se smejali i rekli da neće toga biti. Vidite, došli ste ponovo. Došla maca na vratanca.
Nesavršeni sistem niste mogli da usavršite, niti ste mogli da završite ono što ste naumili, bez obzira na to što se i juče, u uvodnom izlaganju ministra pravde, i danas, probudilo nekoliko poslanika iz DS-a i SPO-a koji su saopštili nekoliko vrlo značajnih rečenica, ali sa dejstvom u budućnosti.
Ne sporim da imate lepe želje, da želite da vam bude sve lepo, lepše, levo itd., to je vaše legitimno pravo, ali moram da podsetim građane Republike Srbije da se, između ostalog, inteligencija ceni i prema tome da li možete da se pozovete na svoje iskustvo.
Imam poprilično tog iskustva u ovoj zgradi, uvek sam vas oštro kritikovao kada grešite, govorio šta ne valja, gde ćete ponovo da dođete i, samo da podsetim građane Republike Srbije, ista ova priča se sluša od 2000. godine.
Godine 2001. su bile dobre sudije, postavljena su deca advokata, sekretara iz zemljoradničkih zadruga; danas ga izaberu, odmah postane predsednik suda, i to je proevropski. Krajem 2001. godine rasturio se taj DOS i po pitanju seta pravosudnih zakona, pa se išlo s inovacijama, pa se krenulo s nekim novim konceptom, pa su opet dolazile neke nove, pametne, lepe, dobre sudije, sve sa pričom kako će u budućnosti biti lepo, fino, neće biti više onih ''prljavih'' Miloševićevih sudija iz onog vremena kada su kažnjavali, kada su sudili ''Otporu'', kada su gušili medije itd., pa se izvršila jedna transformacija i od tada je krenula izgradnja apelacionih sudova, pa je onda krenula serija zakona kojima se odlaže primena zakona, pa smo imali svojevrsno paralelno krivično zakonodavstvo.
Imali smo u jednom periodu, čini mi se, tri krivična zakonika na snazi. Sve je bilo evropsko, sve je bilo od Boga dato i za sve ste imali podršku i EU, i NATO-a, i CIA-e, i Amerike, i Engleske, i svih budućih proleterskih država.
Samo da vas podsetim, 2006. godine, u "Službenom glasniku" broj 46, objavljen je Zakon o obuci sudija i javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika.
Danas na dnevnom redu imamo zakon o Pravosudnoj akademiji kojim ćemo da stavimo van snage ono što ste doneli 2006. godine. Više to od 2006. nije evropsko, nego primitivno, balkansko, otomansko, to treba razoriti, rasturiti. Onda nas neko tera da zaključimo da ako se smanji broj sudija, s tendencijom povećanja broja predmeta, da će sudijama da bude lakše.
Kako je taj ''blistavi um'' to smislio? Milica vam je lepo objasnila koliko će predmeta da se izgubi tokom preseljenja, a jedan je, braneći vaš koncept zakona, zaboravio da za ovaj visokotehnološki kriminal postoji samo jedno tužilaštvo i jedan sud, a ubi se objašnjavajući kako će u Arilju neki sud da se muči s tim, a on nije čak ni nadležan.
Vidite šta vi koristite kao argumentaciju da biste opravdali Boška Ristića, Gorana Ćirića, vas koji treba da vedrite i oblačite u sudstvu i u tužilaštvu! Vaši opštinski odbori završavaju anketu ko može da bude sudija.
Isto ste radili 2001. godine, pa kada ste se posvađali sa DSS-om, onda su izlazile prepiske – meni tri, tebi dva, ovom dva, ovaj nijedan, ovaj nije mogao da prođe, ovaj je prošao itd. Isto to radite. Zašto? Pa, iskoristili ste američke i kanadske pare. Pre neki dan ste se slikali s nekim Kanađaninom tamo, kao, nešto ste epohalno završili kod nas, a ništa niste završili, uništili ste pravosuđe.
Pre godinu i po dana sam vam rekao šta će da se desi s ovim vašim konceptom reforme. Državu reformišete i kada povećavate institucije, državu reformišete i kada ukidate ono što ste napravili.
To je neverovatno, ljudi. Napravili agencije, a sada smanjuju broj zaposlenih. Razgranali sudove, posebna odeljenja specijalnih tužilaštava, sve specijalno; buć, početkom ove godine, smanjuj osnovni, viši, apelacioni. Bio je trgovinski sud, sada ponovo vraćamo na privredne. Da se ne zapali sada možda neka zgrada suda, da bi se sakrilo pranje para, pošto vidim da je po zdravstvu već krenulo sa paljevinom.
Koliko godina se u budžetu Republike Srbije nalazi stavka –sredstva za početak rada Apelacionog suda? Gde su vam ti sudovi? Nema. Tresla se gora, rodio se miš. Zašto? Šta reče Goran Knežević pre neki dan – nisam kriv, sprovodio sam državnu politiku. Vi mislite da s Konstantinovićem, visokoumnim, možete da pokrijete. Pa, on je branilac Borisa Tadića. Onaj vaš Homen, što vam šapuće, nije smeo da dođe, jer zna da će da dobije po ''labrnji'' za ovo što radi u tužilaštvu i u sudovima. Koga ste primili u sud? Ko vam radi u Ministarstvu? Znate šta je vaš Vojkan Simić rekao kada je trebalo da se bira Visoki savet sudstva?
Do dva radimo, gospođo.
(Predsedavajuća: Nastavite.)
Do dva, do dva imam fore.
Šta je uradio Vojkan Simić? Otišao je u Prvi opštinski sud i rekao – mora ta, neka Tanja, ne znam ni ja kako se zove, nije ni bitno ime; oni se pobunili – kako ona, ona pojma nema. Ne, ako ona ne bude, onda neće biti nijedna. Mi ga jedva isterali iz tog suda pre tri godine, jedva ga isterali, kao onu Gordanu Mihajlović kad smo isterivali, da ne prođe.
Sad, lepo ste vi zamislili tu Pravosudnu akademiju, ali da li ona može da reši probleme koji postoje u sudstvu? Kako, recimo, Pravosudna akademija može da reši problem, pre svega, morala ljudi koji rade u pravosuđu? Nemojte da potcenjujete Pravni fakultet, nemojte da potcenjujete pravosudni ispit, nemojte da potcenjujete advokatske kancelarije, nemojte da potcenjujete pripravništvo u sudovima. Sve to daje svoje rezultate, ali sve zavisi od čoveka, od kvaliteta materijala, od supstrata, da li je on odan profesiji, da li želi da poštuje zakon, ili voli koferče, kovertić itd., itd.
Na jednom primeru ću da vam to objasnim. Juče sam bio u Valjevu i jedan čovek mi je pričao: ''Imam neku kafanu, nemam radio, nemam zvučnik. Tužio me „Sokoj“, dobio sam ga na sudu. Nisu uspeli da dokažu da treba da platim ta autorska prava. Tužila me druga asocijacija preko koje se štite autorska prava. U prvom stepenu su izgubili, tri puta je išlo na drugi stepen, kada je četvrti put otišlo na drugi stepen, dobili su me''. Identična situacija sa gledišta činjenica i, zamislite, isti sudija je rešavao u prvom predmetu, kada je bio „Sokoj“, i kada je bio drugi predmet.
Kako možete da ispravite taj mentalni feler dotične sudije, mislim da je neka Knežević, žensko, muško, nije ni bitno, Pravosudnom akademijom?
Kako možete da zamislite da će Boško Ristić i njegov prijatelj Ćirić, i vi, gospođo Malović, da izaberete prave ljude da rade posao u pravosuđu? Kažem vam da će to biti sve nakaradno. Jednostavno, ne možete to da izvršite.
Znate li da se digla pobuna u Advokatskoj komori zbog izbora Ćirića? I treba da se bune advokati. Niko ih nije pitao. Sela bratija i odlučila da bude taj i završili posao. Ćirić i Boško Ristić, pajtaši, završavaju. Drmaju pravosuđem u Nišu i šire, i oni će nekoga da izaberu kao kvalitetan kadar?! Mora da ima člansku kartu DS-a, ili da se utali, što bi rekle moje Nišlije. To sve Nišlije znaju. Svi u Nišu znaju šta se dešava. Nije valjda da vi to ne znate, pa sam ja dužan da vas obavestim šta se dešava oko vas? Kako je to moguće?
Gospođo Malović, da vam dam jedan primer. Krajem pretprošle godine, donet je Zakon o lokalnim izborima i organizovano je savetovanje sa sudijama okružnih sudova, pošto su okružni sudovi nadležni, po tom novom zakonu, da rešavaju na osnovu čl. 47, 49, 56. Zakona o lokalnim izborima. To vam je sve poznato. To je čak i javnosti poznato, barem sam se ja potrudio da to bude poznato i svaki dan se trudim da to bude sve poznatije javnosti. Onda vam se u Okružnom sudu u Beogradu javlja jedna grupa sudija koja na presudi po žalbi pokazuje apsolutno neznanje. Nisu čak ni prošli pored pravnog fakulteta.
Gospođo Malović, kada je zakonom propisana forma nekog ugovora, rečeno je da potpisi moraju da se overe u sudu, i tako je urađeno. Tako nešto ne može da se raskine na način što neko nešto falsifikuje, ode na pisarnicu opštine i overi potpis. To je nemoguće.
Postoji 250 sudskih sporova gde je tužen SRS od bivših odbornika, koji traže raskid ugovora, pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu. Sve predmete su izgubili. Jedino su dobili u Rakovici. Šta mislite, zbog čega, gospođo Malović?
Da vas podsetim, ako mi ne verujete, na nešto što je u suprotnosti sa svim propisima koji postoje u ovoj zemlji.
Pitajte gospođu Slađanu Bojović, Živanu Đukanović, Mirjanu Aranđelović, koje mesecima donose presudu kojom se odbija žalba i demonstriraju da ne znaju šta je ugovor, šta je neopozivost, šta je overa. Kako mislite njih da dovedete u normalu preko Pravosudne akademije? To je nemoguće. Kako one mogu da se zamere Đilasu, Borisu Tadiću, Bojanu Miliću ili Branku Radujku? Znate li ko je Branko Radujko? On je 1992, 1994. godine dilovao cigarete u Resniku sa svojom sestrom.
Da li biste bili ljubazni da me saslušate? Svako izlaganje, kada se iznose opštepoznate činjenice, govornici mogu da čuju, ako žele ili ne žele. Ono što je opštepoznato se ne osporava, gospođo Čomić, kao što se ne osporava današnji datum. Nemojte da me terate da danas dokazujem koji je datum. To se podrazumeva. Ljudi pogledaju, vide koji je datum, i sve je jasno.

Iznosim samo opštepoznate činjenice. Ovde nema ni trunke mojih emocija. Samo želim da ukažem koji su problemi sa pravosuđem. Zašto naše pravosuđe neće izaći iz ovih problema? Zato što su oni projektovali da pravosuđe bude u haosu. Njima ne treba da bude uređeno pravosuđe, jer su protagonisti sistema – što gore, to bolje.

Gledajte ko sve danas štrajkuje. Ljudi koji protestuju u ovoj zemlji, 70% njih, između ostalog, spominje pravosuđe. Zašto? Zato što tamo nisu mogli da ostvare pravdu.

Gospođo Malović, nema pravde u našim sudovima od kada je DS uzeo pravosuđe. Toga su svi svesni. Gde je krivac? Krivac nije u pravosuđu. Krivac je u vlasti, u trulim koalicijama, koje su zbog raznih dogovora u stanju da sve pregaze. Ne interesuje ih ni Ustav, ni zakon, ni propisi, nego neki vrlo konkretni trenutni interesi i to je naš problem. Kažite mi koje su firme uspele pregovarajući o privatizaciji, o stečaju?

Jojić vam je pričao o nekom Moldovanu, koliko on vodi stečajnih postupaka i koliko dobija za svaki od tih stečajnih postupaka. Šta ste rešili? Ništa niste rešili, nego želite da ostvarite monopol DS-a i u oblasti pravosuđa. To je ono čemu težite. Kakva je vaša pravosudna reforma? Ubacili ste ovaj propis o Pravosudnoj akademiji, da biste smirili sudije koji su pred pobunom, da biste smirili tužioce koji su pred pobunom, da biste smirili advokate koji su pred pobunom.

Vama su svi koji rade u pravosuđu pred pobunom. Kako ste to uspeli? To nikome nije pošlo za rukom do sada. Nekada ste pričali o lustraciji u pravosuđu.

Znate li šta danas treba da se radi s onim što ste vi napravili u pravosuđu. Da vam ne pominjem. Koji sud funkcioniše? Možete li da zamislite? To je naše pravosuđe.

Čovek iz Srbije, izbeglica, razveo se sa ženom. Žena je otišla u inostranstvo i on njoj plaća alimentaciju u Americi, gde radi. Kako je to moguće?

Ko to završava posao? I u advokaturi se priprema monopolizacija. Zna se koje predmete dobijaju koji advokati. Ne može svaki advokat da bude slobodan na tom tržištu.

Kao što „Delta“ ima monopol u trgovini, tako i DS želi monopol u pravosuđu. Zašto? Da bi to bio još jedan stub koji štiti vašu vlast i sve što radite u ovoj zemlji. A šta radite, građani najbolje osećaju. Nemam nameru nikoga da plašim, ni građane, ni sudije, ni tužioce.

Zapamtite, gospođo Malović, pre nekoliko dana je mom prijatelju Petru sudija rekao – jeste, Pero, morala sam da donesem rešenje o ometanju poseda za 15 minuta od kada je došao predlog, ali strpi se do 1. decembra, pa ću da vidim šta će onda da bude.

To pričaju ljudi u pravosuđu. Šta se danas sudi? Danas je sve blokirano, ljudi ne žele da se zameraju ni s advokatima, ni sa strankama, jer se ne zna ko će da prođe. Vi ste digli tenziju. Koga ste ubacili u te pravosudne institucije koje treba da izvrše izbor? Jasno, prepoznatljive ljude.

Koji će njihov vrednosni kriterijum da bude prilikom izbora? Kako može advokat da bira sudije i tužioce? Ja shvatam da je to advokat u penziji, shvatam da je neki drugi advokat.

Zar je moguće da nemamo boljeg od Boška Ristića da nam vedri i oblači? Zapamtite da je Boško Ristić radio Ustavnu povelju; sve što je radio Boško Ristić je propalo.

Setite se 2003. godine, u ovo vreme, šta se dešavalo u Srbiji. Ko je skinuo Leposavu Karamarković? Ko je zavodio red u pravosuđu? Šta smo dobili? Doveli ste nam onog Ostojića, koji nije ispunjavao čak ni uslove za republičkog javnog tužioca. Zbog njega ste menjali čak i zakon u pogledu radnog staža. I to je bilo proevropsko, prodemokratski je bilo?!

Sve ste nam predstavili kao šarenu lažu. Pričate o budućnosti, pričate kako želite da vam bude lepo. Suočite se sa stvarnošću – toga nema u stvarnosti što vi pričate, ne postoji, svako suđenje je skoro namešteno.

Vrhovni sud osam puta poništava rešenja MUP-a i nalaže da se vrati džip SRS-u. Menjaju se ministri unutrašnjih poslova, ali prvostepena i drugostepena rešenja su uvek ista – više štite Vilijama Vokera i OEBS, nego fundamentalna prava i osnovne pravne principe na kojima je sazdana ova država.

Nema više vrhovnog sudije koga možete da promenite u Vrhovnom sudu, a vi pričate o pravnoj državi, o nekoj vladavini prava.

Pa, pitajte građane koliko veruju u sudove, pitajte građane koliko veruju u tužilaštvo? Svaki tužilac po nalogu proganja. Što se razlikuju ovi tužioci od Karle del Ponte? Ona je makar otvoreno priznala u knjizi i rekla – Đinđić mi je rekao: ''Vodite ga i ne vraćajte ga više“.

Šta ste vi uradili za te ljude? Ne, hoćete tribunalizaciju ovog suda za ratne zločine i, šta radite – od ovoga pravite kontrolni zakon broj 10, kao u Nemačkoj.

Tako se ne vodi ova država, tako se ne vodi računa o našim interesima kao naroda, a ja znam da ste ovde da obavite najprljaviji posao s ovim narodom i ovom državom.
Nezavisno od ovoga što je Vlada prihvatila i što je Odbor predložio, ovde se stvarno postavlja pitanje da li u ovoj oblasti uopšte može da postoji budžetski fond. Jer, preširoko tumačenje Zakona o budžetskom sistemu može da prevari i stvori utisak da je moguće u ovoj oblasti praviti neke budžetske fondove.

Međutim, ja smatram da to nije moguće. Tim pre što ovaj zakon nije otišao dalje od jedne deklaracije, jedne obične rezolucije. Gotovo da nema nijedne kogentne norme, ne postoje čak ni prekršajne odredbe, ne postoje ni kaznene odredbe, pa je gotovo nemoguće ovaj zakon prekršiti. Verovatno ste ga pisali zbog onog šampanjca, kaže - ja sam se samo kucnuo, ne podležem prekršaju. Ovde ste sada izbacili prekršaje, pa ne može niko da pogreši.

E, tu je problem. Problem je što ovaj zakon nema svoju materiju, nema svoju dušu. Ovde ne postoji ni prvostepeni, ni drugostepeni postupak. Ovde ne postoji upravna stvar.

Ovde, sa gledišta uprave, postoje samo neki programsko-analitičko-stručni poslovi na nivou analize, a nema nijednog upravnog akta.

Tu se vraćamo na ono početno. Ja se sećam ovih naših izbornih kampanja, kada su navodno srpski fondovi i fondacije iz Hrvatske učestvovali na konkursu koji je Vučković raspisivao, uzimali sredstva, ali su bili obavezni da se jave na nekoj konvenciji, na nekoj tribini, da daju podršku onome ko je na vlasti. Onda se postavlja pitanje šta to država finansira.

Finansira neke privatne poslove, neke privatne kombinacije, i tu uopšte nema brige niti staranja o vitalnim interesima ljudi koji se predstavljaju da su Srbi, a žive u inostranstvu.

Zato će i ovaj budžetski fond, ako zaživi, upravo to predstavljati - jednu transmisiju, koja će da omogući zloupotrebu sredstava radi ostvarivanja političkih ciljeva. Koga? Onih koji su na vlasti u Srbiji.
Da sada ne bih ponavljao, pošto je to slično i jedna je celina, evo, ja ću da predložim nešto. Gospođo Đukić-Dejanović, obratite pažnju.

Ako verujemo gospodinu Srećkoviću, negde oko četiri miliona Srba može biti obuhvaćeno ovim predlogom zakona.

Kada bismo, gospođo Đukić-Dejanović, vi i ja iskoristili priliku da otvorimo jedan sajt i pozovemo sve Srbe u rasejanju da uplate svake godine po jedan evro za razvoj Srbije i napravimo jedan organ koji će to da kontroliše i preko sajta prikaže sve potpuno transparentno - te pare su skupljene, četiri miliona evra uloženo za ovu ulicu, u ovo selo, za vodovod, za kanalizaciju itd. – efekat bi bio 25.000 puta veći nego bilo koji budžetski fond.

Oni se toga nisu nikada setili. Njih interesuju jaganjci i prasci na Ravnoj Gori. To je njihov problem.
Velika je korist što danas imamo ovu tačku dnevnog reda. Naravno, vratiću se baš na ono što je tačka dnevnog reda i što su moji prethodnici pričali ne odudara od ovoga što je na dnevnom redu, možda je jedan širi kontekst i pogled na ekonomsku i finansijsku situaciju u zemlji, ali želim ipak da se vratim na ono što je Predlog zakona i što je obuhvaćeno ovim amandmanom, s obzirom da smo u raspravi u pojedinostima.

Dobro je što se ovakav predlog zakona nalazi na dnevnom redu zato što, ako mogu tako da kažem, u istoriji je ovo četvrti ili peti put da se ovakav tip zaduženja pojavljuje uopšte u praksi. Na bazi ovog predloga zakona vidimo bogatstvo ideja kako može da se dođe do zaduženja.

Do sada poznati oblici zaduživanja su, pričam o legalnim oblicima zaduživanja, kada Narodna skupština ratifikuje neki sporazum gde smo se kao država direktno zadužili od neke države, MMF-a, Svetske banke ili bilo koje međunarodne bankarske organizacije.

Drugi oblik zaduživanja, doduše nije direktni već indirektni, jeste ono što često radimo u ovoj skupštini, a to je - donosimo zakon o izdavanju garancije ili kontragarancije, gde Republika Srbija garantuje za neko zaduživanje nekog od javnih preduzeća na republičkom nivou ili čak lokalne samouprave.

Treći oblik, gde se stvarno zadužujemo da bismo trošili nešto što nemamo, a nadamo se da ćemo u budućnosti da imamo, pa da možemo da vratimo, jeste emisija hartija od vrednosti, gde država obezbeđuje sredstva da bi premostila tekuće budžetske probleme i velike rupe koje se javljaju zato što nisu usaglašeni prihodi i rashodi u budžetu.

Sada dolazimo na ovaj oblik zaduživanja, vrlo specifičan. Kako rekoše predlagači, oni su ovaj zakon morali da pripreme i da predlože Narodnoj skupštini samo zato što postoji Zakon o javnom dugu. Da ne postoji Zakon o javnom dugu i da nije propisano našim propisima o budžetskom sistemu da se za svako zaduživanje Republike Srbije pita Narodna skupština i da ona odlučuje o tome u formi zakona, onda oni nas ne bi čak ni pitali.

U koju grupu zakona spada ovaj predloženi zakon? Moram zbog gledalaca da pročitam kako glasi, to je Predlog zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije prema MMF-u po osnovu korišćenja sredstava alokacije specijalnih prava vučenja odobrenih rezolucijama Odbora guvernera, i da to sve svedem na datum - 1. oktobar 2009. godine.

U suštini, ovde se ništa ne ratifikuje niti potvrđuje, jer takvog sporazuma i nema, već je ovaj zakon u suštini forma gde Republika Srbija jednostrano daje izjavu da će po osnovu članstva u MMF-u iskoristiti to pravo koje se garantuje svim članicama, a to u prevodu, sa stanjem od pre desetak dana, znači da Republika Srbija može od MMF-a da se zaduži, da podigne kredit od nekih 420 miliona evra (taj iznos je promenljiv) i da je kamatna stopa za korišćenje sredstava negde oko 0,29%.

Kada se to stavi u neki kontekst, onda se stvarno kaže da su to najjeftinija sredstva. Međutim, i ta najjeftinija sredstva mogu da budu vrlo skupa. Ovo pričam zbog javnosti. Kada vi za koji dan izglasate ovaj zakon, znajte da po ovom zakonu nećete moći da zadužite Republiku Srbiju ni za jedan evro, iz jednog prostog razloga - što ovo nije obuhvaćeno budžetom za ovu godinu.

Ove koji izražavaju zebnju zbog toga što nije do sada urađen rebalans budžeta, samo da malo poučim - rebalans budžeta će verovatno da se uradi u toku decembra, jer će onda videti koliko su potrošili više nego što je Narodna skupština odobrila. Pa da ne bi tri puta menjali budžet do kraja godine, oni će jedanput to da promene. Inače, oni sada vrlo slobodno troše van okvira onoga što je Narodna skupština u Zakonu o budžetu propisala.

Tako da ovi podaci, za tri kvartala ove godine, koliko je prekoračena potrošnja, a samim tim i zaduživanje, treba samo uslovno da se prihvate, iz jednog prostog razloga, što ova vlada računa da ima 126 plus pola glasa i to im je sasvim dovoljno da vrlo uspešno vladaju i sve mogu da legalizuju šta urade u toku ove godine. Apsolutno sve mogu da legalizuju zato što imaju, jeste - vrlo tesnu većinu, ali 10.000 evra Čanku, 10.000 evra Batiću, 10.000 ovome, onome i taj zakon prolazi.

Vidite, zahvaljujući takvom jednom vidu - hajde, ne mogu da kažem da je koferče, nego kovertić - sve postaje legalno u ovoj zemlji. Naravno da je sve to daleko od legalnog, ali takvi su legitimni predstavnici naroda, takvi su. Mi to ovde znamo, znamo kako se završava sa zakonima, znamo kako se obezbeđuje većina, znamo kako preko noći sve može da postane zakonito.

Znači, nemojte da se plašite. Ovaj zakon, i kada ga budete usvojili, možete da realizujete tek sledeće godine. Doduše, predlagač zakona je rekao da ovo služi kao zlatna rezerva. Ako puknu svi ovi sistemi zaduživanja na koje vi računate, onda će da se aktivira ovaj sistem. Ali, i za ovaj sistem, upravo zbog onog Zakona o javnom dugu i Zakona o budžetskom sistemu, sve to mora da se iskaže u budžetu Republike Srbije. Ako nigde drugde, onda baš na pozicijama gde su članovi 3. ili 4, gde se iskazuje stanje javnog duga i obaveze koje postoje za Republiku Srbiju.

Odmah da vam skrenem pažnju. Ako mislite da trošite sredstva po ovom zakonu i po osnovu članstva u MMF-u u toku 2009. godine, ne bih vam to preporučivao. Iz jednog prostog razloga, što niste čak ni sagledavali za ovu godinu takvu jednu vrstu mogućnosti. Te, ukoliko uđe ovo u rebalans, znajte da ste u velikim problemima, tako da onih 126 i po ne pomaže.

Ne pomaže. Ne pomaže ni Radovanović, pa i ako ga promenite sa ovom ženom koja je trenutno okružni javni tužilac u Beogradu, ta Zaga, kako je zovu, mada je niko i ne zna, ali ne pomaže vam. Sada vama ništa više ne pomaže. Sve je jasno, sve je transparentno. Svako gurne ruku u džep i vidi kakva je stvarnost i šta se sve dešava.

Sad moram da proširim malo ovu temu, pa da kažem da su, nažalost, naša ekonomija i naše finansije u katastrofalnom stanju. Naš finansijski sistem drže stranci. Osnova finansijskog sistema nalazi se u bankarskom sistemu i osiguravajućim društvima. Mi tu gotovo da nemamo ili su simbolično zastupljene domaće firme ili domaći kapital.

Imate prilike s vremena na vreme da čitate neke periodične izveštaje koliko banke izvlače dobit iz Republike Srbije, pa ste imali prilike, za prošlu godinu, da čujete da su to nekoliko stotina miliona evra. Skoro je objavljen neki podatak za pola godine, to je preko 140 miliona evra. Znači, Srbija je zlatna koka za bankare.

E, sad, tamo gde cveta bankarski sistem, građanima se loše piše. Zašto se loše piše?

Zamolio bih svakog građanina Republike Srbije da se, ako može, u sledećih deset minuta preispita šta radi od privrede u njegovom mestu. Mislim da je lakše da se preispita šta radi, nego da nabraja šta sve ne radi. Jer, ono što ne radi, da vam ne pričam, znate i sami - to je opustošeno.

Moram da razočaram građane. Svi smo mi krivi, svi smo mi saučesnici. Ne zato što smo verovali u zapadnu demokratiju, neki su verovali u NATO, u tekovine, ali znajte, Srbija je primljena u Savet Evrope za vreme vanrednog stanja. To je nešto šizofreno, to se nikada nije desilo. Za to što firme ne rade, mi smo krivi. Jer, kad je komšija izgubio posao, pa je hteo da štrajkuje, da demonstrira, mi mu nismo dali podršku, nego smo mu rekli - baš me briga, njega je pogodilo, mene neće da snađe. E, vidite, ta meca zaigra vrlo brzo i na druga vrata.

Evo vam priča o Rakovici. Ne znam koliko desetina hiljada radnih mesta je ukinuto. Ljudi su otišli na ulicu, snalaze se po buvljacima. Svako je neki mikrokosmos, gleda kako da zakrpi kraj sa krajem. U krpljenju tog kraja sa krajem, izgubio se kolektivitet. Izgubio se uopšte jedan duh borbe za životom i sada dolazimo u situaciju da samo konstatujemo loše rezultate, a svi smo se nadali da će biti mnogo bolje.

Svi smo verovali onim reklamama, sećate se Vlahovića – ''početak za imetak''. Sećate se one reklame - nova kola, novi stan, letovanje, viza, putujemo.

Setite se Borisa Tadića tokom onih izbornih kampanja, ispred nekih ambasada. Kaže - šta radite ovde? Čekamo šengen. Nemate potrebe da se sekirate, samo glasajte za mene, za predsednika, to se sutra skida i odmah idemo na beli šengen. Koliko je prošlo od kada je izabran za predsednika? Ništa. Ali sad više o tom belom šengenu niko ni ne razmišlja u Srbiji. Sad su ljudi shvatili ono što smo im pričali pre šest-sedam godina – džabe šengen kada nemaš pare. I tako je.

Pitanje je kako da se izađe iz ove situacije. Očigledno sa ovom vladom i sa ovom konstelacijom snaga političkih stranaka koje vode ovu državu, pa ma koliko to sektorski posmatrali, pošto su oni izdelili resore po feudima, očigledno da nema perspektive i nema izlaza.

Nema izlaza. Zašto nema izlaza? Pre nekoliko dana na TV kažu - pojavio se neki čovek koji je gradio neke stanove pa je 10, 17 puta jedan isti stan prodao. Naravno, prevario je verovatno devet ili 16 kupaca, u zavisnosti od toga koliko je puta prodao isti stan. Sada pametni advokati kažu - treba da uvedemo evidenciju ugovora, da se ne bi desilo da jedan stan može više puta da se prodaje. Pa još da dobije i pečat opštinskog suda, gde se overavaju potpisi. Promašeno. To ne može da zaustavi.

Pre godinu dana ste imali aferu elite. Nešto što liči na Dafinu i Jezdu. Niko osim Odbora za finansije nije hteo čak ni da razgovara s tim ljudima, a strašna sredstva su u pitanju. Kad država ne funkcioniše, kada na objektivan, nepristrastan način ne primenjuje propise, onda imate rasulo, onda niko nikome ne veruje.

Verujte, danas se kod građana ustalilo mišljenje da, ako je čovek na vlasti, on treba da kraducka pomalo i da je to potpuno normalno. Vrlo je nenormalno ako se kaže da je čovek na vlasti a ništa nije ukrao. Nažalost, to se desilo u Srbiji. Tako se danas u Srbiji rezonuje. Tako se razmišlja – daj da drpim nešto, da obezbedim tu neku moju egzistenciju i da budem lep.

Vidite, u svim državama zaduživanje se računa kao nešto negativno, kao nešto loše. Kada država donosi neki zakon i kaže - mi se zadužujemo kod te države ili kod MMF-a za od pet evra pa na gore, nije bitno koliko, to znači da država saopštava i inostranstvu i svojim građanima da je u strašno velikim problemima, da ne može da reši te probleme ni smanjivanjem troškova, ni unutrašnjim rezervama, niti ima viziju kako da se krene napred. A zahvaljujući medijima, u Srbiji se ministri finansija cene po tome koliko su zadužili državu. Što su više zadužili državu, to su više uspešni.

Da vas podsetim kako je to bilo pre 20 i nešto godina, kada su se izdavale one tzv. menice sa bankarskim avalom, pa su služile kao sredstvo plaćanja, pa su tako finansijski direktori bili vrlo sposobni. Ode do banke, zaduži se, uzme tu menicu, obezbedi pare, isplate se plate, kaže - vrlo uspešan finansijski direktor. I tako gura jedno dve godine, a posle toga firma nestane.

Kako može da bude uspešan, po vrednosnim kriterijumima, u Srbiji čovek koji nas zadužuje? Valjda uspešan treba da bude čovek koji nam otvara radna mesta, koji zapošljava, koji socijalnu politiku sa budžeta i iz države seli u platu, u radni odnos, u aktivnost pojedinca.

Kod nas je sve obrnuto. Kod nas se dešava i druga vrsta zloupotrebe. Država navodno ima svoje neke fondove za razvoj. Nije ni bitno kako se oni zovu, i pri ministarstvima i van ministarstava itd. Sedam posto uzima onaj koji obezbeđuje vezu. Pa izračunajte na tri-četiri miliona dinara koliko je neko uzeo samo zato što je on pozvao ministra, on pozvao nekoga u tom fondu za razvoj, on je omogućio da se podigne kredit. Godinu dana se ne otplaćuje, a onda ide neka skromna kamatna stopa i on računa - veliki posao je završio.

I onda se i to ministarstvo hvali kako je veliki posao završilo. Koji posao? Isplatili su proviziju, uzeli proviziju oni koji su posrednici, zaboravili onoga koji se zadužio. Da li on sutra može i da razvija taj posao ili ne, ali on je saučestvovao u tome što se zove korupcija.

Kako mi možemo da izađemo iz ove situacije sa takvim načinom razmišljanja? Nemoguće je. Vidite, kada se priča o zaduživanju, svi ministri ovde, ne gospodin Srećković, on nikad o tome nije ni pričao, ali svi ovi ministri koji se bave ekonomskim i finansijskim poslovima u Vladi, svi dolaze ovde i kažu - mi ne možemo da obezbedimo iz tekućeg priliva sredstva za finansiranje javne potrošnje i moramo da se zadužimo, a moramo da se zadužimo da bismo obezbedili sredstva za obrazovanje, zdravstvo, penzije, socijalnu politiku.

I to će svaki ministar finansija da vam kaže. Da li je to baš tako? A onda imamo 15 agencija, pa nekih drugih paradržavnih organa, pa za 400% povećan broj zaposlenih u državnoj službi za ovih devet godina, pa imamo sijaset troškova zato što je neko hteo da oponaša EU i u organizacionoj strukturi.

Onda se postavlja pitanje – koga mi finansiramo tim zaduživanjem? Mi finansiramo zaduživanjem. Znači, mi se zadužujemo da bismo obezbedili sredstva da finansiramo - koga? Onoga što je nepotrebni trošak u ovoj državi, a to nisu ni penzioneri, niti zdravstvo, niti obrazovanje, niti socijalna politika, nego se zadužujemo da bismo omogućili prostor da se zaposle oni o kojima je pričao Todorović, oni o kojima su pričali ovi drugi poslanici itd.

A ko su ti? To su vaši kadrovi. Molim vas, 2000. godine u Skupštini je radilo manje od sto ljudi, njih 78. Koliko ih danas radi? Neću da kažem, predsednik Skupštine ima da kaže. Kažite mi koji je opravdani razlog da se poveća taj broj zaposlenih? Nema ga, apsolutno. Koji je opravdani razlog da se nekoliko puta poveća broj zaposlenih u državnoj administraciji? Nema ga.

Pazite, Šutanovac je uzeo otpremninu da ne radi u državnoj službi, on je opasan po državnu službu. Treba da ga pomere iz državne službe, a vi ga vraćate za ministra odbrane. I kakva će Vojska da bude?

Ljudi, čovek napuni 65 godina života i po definiciji je izgubio opštu radnu sposobnost, odlazi u penziju. Kod Rasima Ljajića imate dete palog borca, 70 i nešto godina radi čovek. Hajde da ne pričamo o potpredsedniku Vlade i toj čuvenoj familiji, znate i sami. Čime se to pravda? Voljom naroda. Narod će da seče vene zbog Krkobabića? Hajde molim vas. O čemu pričamo?

Koliko je zaposleno radnika u proizvodnji? Nema podatka. A kako rade butici nekog ministra po Beogradu? Pa ne sme da uđe inspekcija rada, ne sme da uđe poreska inspekcija, ne sme niko da uđe jer se zna ko stoji iza toga. Pa zamislite koja šizofrenija je zavladala Srbijom. Pre nekoliko dana, pompezna vest - Rasim Ljajić formirao stranku. Prva tačka njegovog programa je da se svi zaposle. Koga on kritikuje? Pa on kritikuje sebe, on je devet godina bio ministar za rad i socijalnu politiku. To u Srbiji prolazi samo zahvaljujući medijima.

A šta rade mediji? Skoči Đilas u vodu da vadi novinara, oni - škljoc. Pre neki dan deca se nešto pobunila, on - blago tati, blago mami. Pa, zar televizija ide gde god on ide? To nije zloupotreba dece? Rasim Ljajić stavio ono žuto šeširče, obilazi gradilište. Cela Srbija bespravna gradnja. A on se lepo slika tamo - da, da zaštitićemo radnike, jeste pao zid u centru, zaštitićemo to. Čuo za neko dete tamo u Beloj Palanci, da ne može... Ministarstvo će da kupi polovni auto za njega, samo da - škljoc.

Da li smo rešili problem? Nismo. Šta se rešilo? Drži vodu dok majstori odu, to je ta izreka. A da li je Srbija sada u situaciji da može da bira ''drži vodu dok majstori odu'' ili traži nešto temeljno, korenito, sa poznatim sistemom vrednosti, da svako može da poveruje u državu i organe vlasti šta budu sprovodili? Nema šanse.

Bečki sporazum o bankarskom sistemu, garantuje se bankama da će 2009. godine da izvuku istu dobit kao što su to uradili 2008. godine. Pa ako ne mogu na tržištu da obezbede, onda će država da emituje hartije od vrednosti i onda ćemo mi svi kao poreski obveznici preko budžeta da finansiramo kamatu i proviziju i zaradu banaka iz inostranstva. Što je pos'o! Za to ti ne treba nikakva škola.

Za takav posao samo treba da budeš elementarno opredeljen da bi te možda opisao Ivo Andrić u nekoj od svojih knjiga. Ima jedna asocijacija za zla vremena, koji caruju tada. Ali to se predstavlja kao vrednost. To je problem.

I sad smo došli u ovu situaciju da se navodno pregovara sa MMF-om, nema nikakvog sporazuma, to je neki dugoročni program, neko zaduživanje. Videćemo šta će iz toga da izađe, istrčaće tu još puno stvari. Ali nepogrešivo znam, ceo taj aranžman ne odnosi se na zaduživanje države i budžeta, nego nekoliko tajkuna koji su pukli u ovoj zemlji i država treba da bude garant da ti tajkuni neće da puknu još više.

Sećate se onoga što je povukao tri banke zbog prekomernog investiranja u nekretnine? Juče sam gledao televiziju. Zamislite, Dulić se pojavio u Beču na nekom sastanku i kaže - pozivamo strane investitore da investiraju u Srbiju, svaka investicija je prihvatljiva i svaka će biti odobrena.

Onda nije ni čudo što je u Rakovici bespravno sagrađena asfaltna baza koja truje. Doneto je rešenje o rušenju, ali ko sme da ruši? Ovde je, znači, sistem ''zgrabi''. Uspešan si ako zgrabiš. Najuspešniji si ministar ako si obezbedio pare. Ko će to da vrati? Ma, šta me briga ko će to da vrati.

Poštovani građani Republike Srbije, malo razmislite o tome i nemojte nikada da kažete - šta me briga ko će to da vrati. Nikad nemojte to da kažete. Hajde malo tante za kukuriku da bude, da vidimo ko šta radi, koliko radi.

Da li je nužno zaduživanje? Vidite kako se dijabolično vodi politika kod nas? Mlađan Dinkić, MMF i okruženje nevladinog sektora koje se bavi finansijama i ekonomijom kažu - mi sa penzijama moramo nešto da uradimo. Pa sad pričaju 16 varijanti, da se smanji ono što država pokriva. A država mora da pokrije. Zašto? Zato što je država garant i po tom osnovu mora uvek ima da obezbeđena sredstva za isplatu penzija.

MMF kaže – znate šta, mi to kad pogledamo onako makroekonomski, pa kad pogledamo nivo javne potrošnje, pa broj stanovnika, pa potencijale, pa ovo, pa ono, to treba da se smanji. To u prevodu znači - treba malo da pobijete penzionere, da smanjite malo, da ne mogu više ni u kontejneru da traže robu.

E sad, ja bih svakog penzionera i svakog ko ne radi zamolio da postavi pitanje predsedniku Vlade (on je, faktički, najodgovorniji) – kako može jedna porodica da organizuje život sa mesečnim prihodima od 20 hiljada, 30 hiljada, 40 hiljada?

Ovi koji stanuju malo dalje od Beograda već me psuju i kažu da je to veliki iznos. Za njihovo mesto jeste veliki iznos, ali vam tvrdim da ni za taj iznos ljudi ne mogu da organizuju svoj život ukoliko imaju dva deteta na školovanju, a da ne pričam o drugim stvarima.

Sad da vidim koja ćete odlikovanja da date. Odlikovanja za trpljenje? Za veliku količinu tolerantnosti i za trpljivost koju pokazuju građani Republike Srbije sve očekujući – biće bolje. Ili još neki što kažu - dobro, da se stegnemo još malo, samo da nas ne bombarduju ovi iz NATO. Ma, nemojte da se sekirate, pa NATO je prijatelj sa ovima, neće oni da bombarduju njih. Sad su njihovi na vlasti. Kad nisu bili njihovi na vlasti, oni su bombardovali. Sad su došli njihovi. Sad njihove bombe imaju oči. Ne mogu da promaše. Zna se teritorija.

Znači, to je naš problem. Naš problem je neodgovorna vlada i moram da kažem kolegama poslanicima skupštinske većine da su krivi jer podržavaju sve i svašta što dolazi od Mirka Cvetkovića i ovih visokoumnih ministara. Sve to sagledavajte kritički. Narod vas je poslao ovde da kritički gledate te predloge, a ne da po svaku cenu podržavate sve što dolazi kao predlog Vlade Republike Srbije.

Mi za ovaj predlog zakona nećemo da glasamo, ali vam skrećemo pažnju da vodite računa, čekamo vas i kod rebalansa i kod budžeta za sledeću godinu. Pamtimo i ovaj predlog zakona i one prethodne i znamo koje ćete vrlo brzo da ponudite. Sve to pamtimo, registrujemo i podsećamo.
Gospodine Novakoviću, uzeću malo od vremena poslaničke grupe. Kada prođu dva minuta, trošiću to vreme.
SRS je podnela amandman na član 15. u pogledu stepenovanja ovih ordena i medalja, ali o tome ću kasnije.
Tema jeste ozbiljna. Mada, kada se stavi ovako neozbiljan tekst, on stvarno može da deluje inspirativno i za neke umetničke forme koje je koristio Nušić i da ne ređam dalje. Stvarno je tema ozbiljna, jer ulazimo u nešto što se zove sistem društvene vrednosti.
Svaki orden i svako odlikovanje je nešto vidljivo, prepoznatljivo kao znak javnog priznanja. Ali, kada se kaže javno priznanje, reč javno ne treba tumačiti samo kao država, nego pre svega kao društvo, kao nešto što društvo daje kao simbol, prepoznatljivi znak da pojedinac može da ga zakači za rever, na odelo, i da komšije, prijatelji i svi oni koji ga vide shvate da se radi o čoveku koji je učinio nešto dobro za svoj narod i svoju državu.
Naravno, kada se radi o nekom tranzicionom periodu, o neizgrađenom sistemu vrednosti, ili započetom pa zaustavljenom, ili o sistemu vrednosti koji se nalazi na raskrsnici gde nema semafora a ima 16 puteva i stranputica, verovatno se i predlagač, da bi izbegao suočavanje sa ideologijom kao nečim što je neminovno u politici, opredelio za nešto što je stvarno bezlično.
Međutim, uvek kada se društvo ili onaj koji vrši vlast nađe u situaciji da treba da se orijentiše u vremenu i prostoru i da na neki način odredi pravce sistema vrednosti koji treba da se gaji, onda nepogrešivo mora da se vrati u svoju tradiciju i da se pozove na nju.
Mnogo je razloga zbog čega to treba da se uradi. U tradiciji se nalaze i koreni državnosti, pa samim tim i postojanja savremenika. Tradicija je verovatno i nepogrešiva, jer ako je omogućila našim precima pre 200, 300 ili 500 godina da imaju svoj sistem vrednosti i da, kao rezultat, između ostalog, i tog sistema vrednosti, dođemo i mi i naša deca, onda verovatno u tome ima nečega dobrog i to treba poštovati.
Međutim, mi u tranziciji se nalazimo u jednoj paradoksalnoj situaciji. Imamo dijabolične političare koji ne znaju gde je sistem vrednosti.
Sve se proglašava sistemom vrednosti. Svako ko vozi džip, verovatno je uspešan. Može da bude i najveća fukara, što bi rekao Ivo Andrić, ali on je uspešan. Niko ga nije uhapsio, nema dokaza, svoju ekonomsku i materijalnu moć dokazuje svojim materijalnim statusom, a to kakav je u duhovnom smislu, kakav je u moralnom smislu, mi smo napravili takvo društvo da to više nije ni bitno.
Nije bitno ni za šta želiš da glasaš, kom sistemu vrednosti treba da pripadaš, kom sistemu vrednosti stremiš. Bitno ti je da u nekom selu u Vrbasu dobije tvoje dete posao u NIS-u i zna se, naravno, kakvo će biti glasanje. Onda se čudimo zbog nekog nemorala koji se manifestuje sa strane, iz inostranstva, i zgražavamo se nad nepravdom, a mi pristajemo na nešto što je nemoralno i što je nepravda.
Zato kažem da je ovo vrlo težak trenutak u kome pričamo o javnim priznanjima, ne samo sa gledišta naziva tih ordena, nego i sa gledišta, pre svega, vrednosnog kriterijuma na osnovu koga treba nešto da se odluči. Ako predsednik Republike, bez obzira ko da je u pitanju, sa imenom i prezimenom, treba da bude taj koji svečano potpisuje nešto i dodeljuje, a kao takav nam se javi neko u liku koji kaže - ja sam samo kucnuo, hoću da platim prekršajnu kaznu, onda se postavlja pitanje da li taj uopšte može da potpiše to.
Da li možemo mi nešto da uradimo ovde u Narodnoj skupštini sa pozivanjem na legalitet, legitimitet, a znamo da više ni poslanik SRS ne sme da podnese ostavku jer ona neće da se prihvati? Vidite, ta vrsta dijaboličnosti kako devalvira možda i nešto što se naziva dobra volja, dobra namera.
Naše osnovne primedbe su upravo to što u sistemu odlikovanja kao javnih priznanja mi treba da se pozivamo na tradiciju. Jer, ukoliko se mi ne bismo pozivali na tradiciju, a ne znam da li bi možda neko drugi na planeti Zemlji mogao da se pozove na našu tradiciju..., ako mi u sistemu ordena izbacimo Obiliće, Obrenoviće, Karađorđeviće (možda nisu prisutni direktno, ali kao vrednosna kategorija mogu da posluže i Dositej i Vuk Karadžić itd.), ako mi to ne prihvatimo kao naš sistem vrednosti i nečega što nam nudi naša tradicija, ko će onda to da uradi? I zašto bi taj drugi to uradio? Zašto mi bežimo od toga?
Vidite, evrofanatici u ovoj zemlji po svaku cenu žele da ponište, omalovaže, uvrede ono što je tradicija, ono sa čime su rasli, vaspitavali se i stvarali ovu zemlju naši preci, ali istovremeno veličaju sve ono što je tradicija, recimo, Engleske – i kraljica i lordovi i serovi itd. Sve se to veliča. Od koga? Od onih istih koji uništavaju našu tradiciju i prekrajaju našu istoriju.
Kako je moguće da ljudi imaju takav vrednosni sud da je tuđe dobro, zlatno, pa neka bude i gadno i odvratno?
Pošto je samo tuđe korisno i dobro, a naše sve što je plemenito ne valja, njega treba da se odreknemo. To ne sme da postoji. Mora da padne u zaborav. A zašto je to tako? Jer se ovde piše nova istorija od vladara do vladara. Kako dođe novi vladar, istorija kreće sa njim. On je najpametniji, on je najlepši. On, po toj logici stvari, i najbolje može da uradi.
A mi danas imamo situaciju da preživljavamo paljevinu od petog oktobra 2000. godine i, verujte, kada bih hteo malo da oponašam Nušića ili nekog od naših znamenitih pisaca, onda bih mogao da podnosim amandmane po sistemu ''orden Čumeta'', ili da vam ređam dalje, ali neću. ''Orden bespravne gradnje, prvi pijuk'', ''orden bespravne gradnje, drugi pijuk'', ''orden Šilerova'' – to je vaš sistem vrednosti. I vi sada nas želite da uterate u ovaj način razmišljanja o nekoj velikoj državnoj stvari. A gde je sistem vrednosti?
Hajde, ljudi, molim vas, na šta može biti asocijacija Đelić? ''Orden vojvode od Meridijan banke''. Došao je, nije imalo kuče za šta da ga ujede, i jedanaest i po miliona nije u sukobu interesa. Juče čak nije našao za shodno da bude u zemlji, nego je pobegao u Švedsku, jer mrzi Ruse. Ili, ''orden crne čarape preko glave'', koji bi asocirao na Narodnu banku Jugoslavije. ''Orden prvog stepena paljenja Narodne skupštine''. ''Orden drugog stepena premlaćivanja u RTS''. A vi se borite protiv nasilja. Kako to, ljudi, molim vas? Pa, ko će da vam veruje? Ko može da veruje?
Ovaj zakon stvarno treba da se povuče iz procedure. Zaboravite sve ove moje sarkastične šale, one u ovom trenutku nisu toliko bitne. Samo vam dajem jednu ideju, da razmislite šta smo mi mogli da napravimo sa ovim vašim predlogom zakona. Kao što smo javnost obaveštavali 2001. i 2002. godine povodom izmena i dopuna Poslovnika Narodne skupštine. Onda smo javnost upoznali otprilike o čemu se radi. Vuk čuva stado ovaca. Koza čuva kupus. Eto, to je ta vaša priča.
Najbolje bi bilo da se ovaj zakon povuče. Jer, u ovom zakonu, pored tog sistema odlikovanja i javnih priznanja, ne samo sa gledišta naziva, stepenovanja itd., mora da se napravi stvaran sistem vrednosti.
Moram da vam skrenem pažnju i povodom ove komisije i svih ovih koji učestvuju, ako mogu tako da kažem, od inicijative do konačnog predloga koje lice treba da dobije koje javno priznanje. Tu treba ipak da se nalaze ljudi koji mogu da definišu šta je to društvena vrednost i šta se to verifikuje i šta se to priznanjima glorifikuje u društvu preko nekog pojedinca koji treba da bude svetli primer mladim generacijama i svim drugima, ne samo sa gledišta odavanja priznanja za njegovu upornost i istrajnost, nego i sa gledišta dobrog primera, koji treba da se reklamira.
Ne da se reklamira kao „Jelen pivo“, nego da se reklamira kao nešto što je društveno korisna i prihvatljiva pojava, kao obrazac ponašanja.
Čime ćemo mi da se reklamiramo i šta da glorifikujemo? Time ko je koliko preduzeća otkupio, ko je stekao veće bogatstvo, ko je postao uspešan? Aca Vlahović vam je uspešan? Po čemu? Početak za imetak. Čime on može da bude primer drugima?
Ko može da bude primer drugima? Pogledajte po žutoj štampi šta se reklamira. To su neki novi idoli. Ako su to idoli, onda njima treba Boris Tadić da da priznanja. Kome od njih da da priznanja? Za šta, za koji sistem vrednosti?
Uništava se naša tradicija, a glorifikuje se tuđa tradicija. Kod nas sve što je staro 200-300 godina kao običaj - ne valja, ali običaj iz Engleske, pabovi itd., to je dobro, tu si ''in'' itd. Ali tamo je država od reda. Ovde država od reda ne može da postoji. Jer, ako bi postojala država od reda, odmah bi se ovi skupili i rekli – kondomom protiv kordona. ''Kondomom protiv kordona'' i sada vi promovišete sistem vrednosti. Koji je to sistem vrednosti?
Orden zasluga za državu ili za odbranu i bezbednost - ko može da ga dobije u ovoj zemlji, kada ste uništili vojsku? Slušam šta priča Saša Dujović za sve one koji su se oduprli NATO agresiji. Saša, kada bi im dali odlikovanja, ovi tvoji koalicioni partneri bi ih oterali sve u Hag, znaš li to? Oni su došli na tom talasu. Rekli su 2000. godine – kada mi dođemo na vlast, tamo će da budu naši partneri, NATO, Amerika itd. Gde su ti vaši partneri? Pa, pronašli ste partnere i prijatelje u Rusiji. A 2000. godine ste ih pljuvali, i te Ruse i te Kineze. Eto vašeg sistema vrednosti!
Ko da odgovara? Ko se ne otvori, ne odgovara. Vama ne odgovara. Vi funkcionišete po sistemu ''zgrabi, otmi, uzmi, zaduži''.
Naravno da ne možemo da glasamo za ovo. Kako vas nije sramota? Pre deset godina je Vojislav Šešelj započeo akciju približavanja Srbije, Rusije i Belorusije. Ismevali ste se pre deset godina, a juče ste svi potrčali da se slikate. Svi. I još ste udaljili narod, da ne bude ovde. A mi smo 2000. godine doveli narod ispred Narodne skupštine da iskaže svoje oduševljenje približavanjem, otopljavanjem i činjenicom da se nalaze prijatelji u Rusiji i Belorusiji.
Niste hteli da pustite ni statusnu konferenciju Vojislava Šešelja juče, a očekujete da glasamo za ovaj vaš sistem javnih priznanja?
Niko ne zna. Nema kantara koji može da izmeri javna priznanja. Javna priznanja nisu empirija, već zavisi od vrednosnog suda onog koji nešto ocenjuje. Ko će da ocenjuje? Ubacite Konstantinovića u Komisiju za odlikovanja. Znate li kakva će odlikovanja da dolaze? Samo učesnici Parade ponosa mogu da dobiju odlikovanja za narod i za državu.
Gospodine Novakoviću, zamolio bih vas, ako ste u prilici, da pogledate tekst člana 21. stav 1. i amandman koji je podnela gospođa Vjerica Radeta. Za vas i za sve prisutne u ovoj sali i za sve one koji prate ovaj prenos, samo jedno pitanje – da li pravno lice koje ode u stečaj zaslužuje odlikovanje i priznanje? Ako je pravnom licu dodeljeno javno priznanje, pa ono za dva meseca ode u stečaj, više ne postoji, nema pravnog sledbenika, onda se postavlja pitanje na osnovu kojih kriterijuma je Boris Tadić dodelio odlikovanje.
Vrlo prosto i jednostavno, uzmimo na primer sistem firmi Miškovića - Delta. Ima on jednu firmu koja se bavi izgradnjom stanova. Ta firma je napravila ne znam koliko stotina stanova za Univerzijadu (čujem pola su prodali, pola nisu prodali, ovu polovinu prodaju na SMS poruke, preko "Pinka" itd.) i dobije priznanje za izuzetne zasluge i izuzetni doprinos razvoju demokratije, Demokratske stranke itd. Kokne ga stečaj, dođu poverioci, MMF traži od Srbije da se naplate one tri milijarde što je Srbija uzela da bi pokrila Miškovićeve dubioze. Inače, povukao je i tri banke koje su finansirale taj vaš "Belvil" itd.
Ode u stečaj i onda se postavlja pitanje na osnovu kojih kriterijuma je on dodelio odlikovanje tom pravnom licu i kako je moguće da tako verifikovano, pozitivno, patriotski opredeljeno pravno lice za mesec dana, recimo u februaru se izglasa da će biti nagrađeno, u martu ode u stečaj.
Šta da radimo onda? Vidite kako je kada zakon pišu ljudi koji možda i ne znaju ovu materiju. Zar je moguće da odlikovano pravno lice, (odlikovano kao nikšićko) može da ode u stečaj, da nestane?
Evo drugog primera. Gospodine Markoviću, vi to dobro znate. U Rakovici je, recimo, opština formirala sa nekim Zoranom Anđelkovićem (ali nije Baki iz SPS, da znate, nego jedan iz Novog Beograda) zajedničko preduzeće za konsalting usluge (znate ono - svašta se nacvrcka tamo u onoj registraciji).
I opština dala 250 evra i taj Anđelković dao 250 evra. Opština im dala 200 hektara da razvijaju tamo neki posao. Tamo je "Domiko prevoz", Zemljoradnička zadruga itd. Kojim slučajem, vi poslušate Bojana Milića, vašeg predsednika opštine, Renatu Radujko ili ovog Branka Radujka, pa dodelite tom priznanje, a on ode u zatvor. Šta da se radi sa tim priznanjem?
Vjerica Radeta je dala rešenje. Ono glasi - ako ne može da se uruči, zbog ovih razloga, ide u muzej, da bi bio svojevrsni spomenik gluposti. A vi ste našli rešenje da o tome da li će biti spomenik gluposti rešava predsednik Republike. Zašto predsednik Republike mora o svim glupostima da vodi računa? Što omalovažavate vašeg predsednika? Kako je moguće da tako nisko spuštate njegove nadležnosti?
Sledeći primer. Gospodine Markoviću, dok ste bili predsednik opštine Palilula, vi to nikad niste dozvoljavali, ali evo u Rakovici postoji u zgradi opštine neka agencija "Tina". Ako hoćeš da opereš papire za bespravnu gradnju, za ovo muvanje itd., samo se javiš njima. Milić i Dačićev tast mogu da predlože i tu firmu za nagradu. Kako vi, kao koalicioni partneri, smete da odbijete nagrađivanje te firme, a ona, recimo, padne u zatvor?
Kažem namerno - padne u zatvor. Nisam toliko neuk, znam da pravno lice ne može da ide u zatvor, ali to uopšte nije pravno lice, to je perionica pod vašim okriljem, pod vašom zaštitom. Šta da radimo sa odlikovanjem? U muzej. Ne u muzej voštanih figura, nego u muzej gluposti. Zato što nema sistema vrednosti, on ne postoji.
I ne znam zašto vam je potreban hitan postupak. Da biste promovisali glupost? Za to ne treba hitan postupak, to se svakodnevno dešava. Glupost je planetarna pojava, očigledna, svakodnevno se vidi, a vi insistirate na tome da odluku o tome da li će ići u muzej ili ''puj pike, ne važi se'' donosi predsednik Republike.
Zašto? On ima velike državne probleme. Treba da brani Kosovo i Metohiju u okviru Srbije 1. decembra. Znate li kako je to težak posao? Znate da on malo-malo pa kaže - neću da potpišem, neću da priznam. To je njegova odbrana, kompletno njegova odbrana. Neću statut, hoću statut. Da vidim da li sad neće statut. Da vam ne pričam o drugim stvarima koje se spremaju, a on dobro zna.
Oslobodite predsednika tih gluposti, da bi se bavio državničkim poslovima. Prosto da mu nisam u koži. Verujem da će Orka da ga tuži zbog ovoga što tri sata ljubimci beogradskog kruga dvojke nisu mogli u Pionirskom parku da se šetaju. I policija može da strada zbog zlostavljanja životinja jer su neki policajci viđeni na konjima.
To je taj vaš sistem vrednosti. Dok vam je Đilasa, Šapera, Miketa Rakića, onog Vukadinovića, dok možete da vedrite i oblačite, da svađate, da od svakakve gluposti napravite temu za podelu, vi ćete da opstajete. Ali, ako se uđe u ozbiljnu raspravu, vas nema. Onda vam je teško da slušate, onda bežite iz sale i onda kažete - naš glavni argument je 126 plus štake, rezerve i ostalo.
Tako se ne vodi država. Sve što ste pljuvali pre deset godina sada ližete sa zadovoljstvom. Kako mi je juče srce bilo puno, da znate. Šta ste radili 2000. godine? Da vas podsetim, 1997. godine ste bacali cipele ovde kad je promovisan Milošević za predsednika, a posle se zgražavate kako je u Iraku neki novinar cipelama gađao Buša. Tad ste vi imali taj odnos ko je Buš u Srbiji, a sad se ližete sa ovim njihovima.
Kao ovo što se ližete u Rakovici. Predstavnik DS je predsednik opštine, Dačićev tast - zamenik predsednika opštine. Svi ste se tamo podelili po ulicama, po objektima. Organizujem snimanje svakog bespravno podignutog objekta u Rakovici i prikazujem preko interneta sa imenom i prezimenom koja mafija je kad gradila i kojim parama, koja agencija, zašto, koliko košta.
Zapamtite, Rakovica je skoro jedina opština u Srbiji koja ne može da potroši budžetska sredstva koja joj se odobre. I uporno se branite ćutanjem. Ne, ne. Četiri novine pripremam, da vam onih 18 mandata izađe na nos, kao i ovih 21 što će vam izaći na nos. Zato gubite sve, zato ovi cenzus ne mogu da prođu, a i vama se bliži to.
Dakle, gospodine Markoviću, meni godine dozvoljavaju da vas podsetim na nešto. U Nišu je postojao institut bezbednosti, imao je naziv "Edvard Kardelj". Jedne godine su poslovali sa gubitkom. Pepca Kardelj je pozvala i rekla – molim vas, znate li vi čije ime imate u nazivu; morate pozitivno da poslujete; ukoliko pozitivno ne poslujete, brukate ime i prezime mog dragog supruga. To je bilo u to vreme. Zar vam se ne čini da se to vreme vraća?
Kako je moguće da nekom, kome je dodeljeno priznanje, ne može da se uruči zato što je nestao kao pravno lice? Zar nešto nije u redu sa sistemom vrednosti? Verovatno vam zdrav razum nalaže da prihvatite ovaj amandman gospođe Vjerice Radete, a ja sam pokušao da malo to objasnim na način kako bi i ona.
Mogu li Aleksandri da dam prednost?
Amandman stvarno jeste identičan, međutim ja bih na malo drugačiji način objasnio kompletnu problematiku ne samo ovog teksta predloga zakona, nego mora da se shvati da svojim naslovom ovaj zakon asocira na mnogo krupnije i ozbiljnije teme. O čemu se radi? Ovo nije samo puko definisanje šta je dijaspora, a šta su Srbi u regionu. Mislim da je osnovni problem ovog predloga zakona što je pokušao nešto da uredi na potpuno pogrešan način. U prvih nekoliko članova vi gotovo da ne pravite neophodnu, nužnu i potrebnu razliku u pojmovnom definisanju nečega što je materija ovoga zakona.
Konkretno, u članu 2. vašeg predloga zakona govorite o državljanima Republike Srbije, pripadnicima srpskog naroda, i potpuno pogrešno to stavljate u kontekst dijaspore, a vezujući dijasporu za puko iseljeništvo. Tu je osnovni problem. Sve nadalje jeste izvlačenje iz ovog pojmovnog galimatijasa. Da bi pre svega građanima bilo jasno, jer i ovaj prenos ima nekog smisla ukoliko građani mogu da čuju o čemu se zapravo radi kada je u pitanju ovaj predlog zakona, pokušaću da to objasnim na jedan drugačiji način, i naravno, molim vas da vreme uračunate od stranke, jer ovo za dva minuta nije moguće da se objasni.
Vidite, srpski narod na Balkanu se nalazi u jednom vrlo čudnom položaju. Što piše u Prijepolju – za Zapad smo Istok, za Istok smo Zapad, sudar civilizacija, sudar religija, spajanje i svi problemi koji zadese Evropu prvo se reflektuju na ovom prostoru.
Srbi su bili narod na nekoj teritoriji. U jednom periodu su bili čak nešto ispod nacionalne manjine. To se pre svega odnosi na ovu novu državu Hrvatsku. Znate i sami da je tamo Tuđman planirao već 1989. godine da Srbe svede na nešto ispod 2%, jer je to ipak neki kriterijum koji primenjuje Savet Evrope. Nije se libio da čak i putem oružanog sukoba, rata, proterivanjem, etničkim čišćenjem nastavi onaj genocid koji nije završen do 1945. godine.
Srbi su sa svog etničkog prostora otišli, odlazili su generacijama, godinama, i tek je pod pritiskom međunarodne zajednice Tuđman doneo taj ustavni zakon i Srbe sveo na nacionalnu manjinu u Hrvatskoj. Mi nemamo prava, gospodine Srećkoviću - niti ja, niti vi, niti naša deca - da prihvatimo to stanje koje je nastalo nasilnim putem. To je jedna stvar.
Moram da vas podsetim da smo nekada živeli u mnogo većoj državi i da su svi narodi koji su živeli na teritoriji bivše SFRJ zadovoljavali, pre svega, onaj kriterijum - svaki narod u svojoj državi. To je rastureno po nalogu sa Zapada - da bi se izazvala i kontrolisala kriza.
I danas se kontroliše kriza. Vidite šta se radi u Butmiru. Vidite šta radi ovaj Gruevski, sadašnji predsednik vlade Republike Makedonije, Đelićev savetnik iz 2001. godine. On je prihvatio čak i granicu sa nepostojećom državom. Samo da vas podsetim, 2001. godine, kada je Božidar Đelić bio ministar finansija, on je bio njegov savetnik. Vidite kakva su ta vaša prijateljstva kada je u pitanju ovo što su nam uvezli iz inostranstva da vodi državu.
Pre nekoliko dana ste napravili jednu strašno veliku grešku, gde ste pokazali da vi, u stvari, ovu materiju ne znate. Kada se otvorila dilema oko položaja Srba u Bugarskoj, vi ste rekli - trenutno nisu autohtoni narod. Ne želim uopšte to da komentarišem. To je skandal, bruka i sramota.
Gospodine Srećkoviću, zar je moguće da se Tito više borio za Srbe u Bugarskoj nego ova nova vlast? Za vreme komunizma svi problemi sa Bugarskom i Todorom Živkovom su bili upravo zbog nasilne asimilacije i nepriznavanja prava Srba kao nacionalne manjine u Bugarskoj.
Vi prelazite preko knjige koju ste finansirali kao ministarstvo. Čime se vi rukovodite? Trenutnim interesima porodice Drašković? Nemojte, molim vas. Kad god je to bilo opredeljenje SPO, SPO je nestajao. Gde vam je Senić, gde su vam ovi drugi? Ne možemo da vam poverujemo u to. U šta da verujemo? U ono što su naučnici napisali u knjizi koju ste finansirali vi kao ministarstvo, ili u ono što pročitate, a što vam je neko od vaših državnih sekretara napisao? Ne prihvatamo to.
Zbog ekonomskih i političkih razloga stvarno imamo veliki broj naših sunarodnika u inostranstvu, ali imamo i prvu, drugu, treću i petu i šestu generaciju iseljenika. I ne možemo tretirati pitanje Srba u Hrvatskoj na isti način kao pitanje Srba u Čikagu. Čikago nije rodna teritorija etničkih Srba, a Knin jeste, oduvek.
Mi ne možemo da štitimo Srbe u Čikagu od genocida američke administracije. Zašto? Tamo se desila neka asimilacija, ali to je jedan veliki lonac za topljenje. Pretpostavljam da znate, čak su i Amerikanci osetili svoj feler te anglosaksonske civilizacijske i kulturne matrice, pa i oni finansiraju male nacionalne zajednice da neguju svoju tradiciju, da imaju vezu sa svojom maticom, kako bi oplemenili tako duhovno siromašno američko društvo.
Zato su tamo te nacionalne zajednice vrlo cenjene i zato pripadnici svih nacionalnih zajednica imaju potrebu da ostvare neki kolektivitet, neku svoju specifičnost.
Koja je prva specifičnost? Pa, prvo što definiše jednu naciju, a to je jezik. Vi ste u vaš predlog zakona stavili da treba da se neguje ćirilica. Je l' se vi šetate Knez Mihailovom i ulicama ovde u Beogradu? Gde vam je ćirilica, gospodine Srećkoviću? ''Blu blu'' - kažite mi koja je to srpska reč? Gde vam je ćirilica u Knez Mihailovoj?
Sada negujemo ćirilicu sa našim ljudima koji žive 20-30-50 godina u inostranstvu i njihovom decom koja su se tamo rodila, da bi oni očuvali jezik, finansiramo školu na maternjem jeziku, a u centru Beograda je engleski jezik. Pogledajte bilborde - ne možete da nađete sa ćirilicom ni da tražite. Da li ste uveli neku specijalnu taksu? Da li ste nešto preduzeli? Ne. Nećete da vršite diskriminaciju. Kod vas je zaštita ćirilice i srpskog jezika diskriminacija.
Treba da budete presrećni što su poslanici SRS uopšte uzeli ovaj materijal u ruke. Vi ćete da nametnete ćirilicu Srbima u Australiji, a ne možete u centru Beograda. I sad mi treba da vam verujemo.
Nemojte da shvatite da je ovo naš jedini problem. Zapamtite, u Evropi postoji veliki broj naroda koji imaju slične probleme, ali ne tako izražene kao što je naš srpski problem. Mađari takođe imaju veliki problem jer su rasejani u nekoliko država. Da ne pričam o nekim drugim državama, da se ne bi sad pokrenula neka rasprava itd. Nije mi cilj nikakvo poistovećivanje. Ali, moramo da napravimo razliku. Na šta mislite kad kažete u zakonu "srpsko poreklo", na šta mislite kad kažete "državljanin Republike Srbije"?
Osnova ovog zakona jeste da ova država pokaže, kako vi to volite da kažete - "određenu dozu pozitivne diskriminacije prema tim našim sunarodnicima u inostranstvu". To je poenta. Šta je nama cilj? Da tim našim ljudima, koji žele da sačuvaju ćirilicu, srpski jezik, srpsku muziku, srpsku tradiciju itd., omogućimo i olakšamo da to ostvare.
Ako je naš državljanin, istu zaštitu ima kao i svaki državljanin iz centra Beograda ili Šarene bukve. Kad je neko državljanin, onda je princip jednakosti. Svaki državljanin Republike Srbije ima tretman građanina. Ono što je naša dijaspora, što se preselilo pre dvesta godina, pa treća, četvrta, peta generacija, ukoliko ima naše državljanstvo, on je ravnopravni građanin ove republike.
Ukoliko nema naše državljanstvo, a evidentno je poreklo i on želi da sačuva tragove tog svog porekla, tu treba mi da pomognemo. A ne sa skupštinama i savetima koji odgovaraju delegatskom sistemu po monarhističkim principima - jednom se izabere delegat, pa jedino smrt može da mu prekine mandat. Šta će vam tolike institucije? Vi ste od svega napravili institucije. Kao što Čerčil reče - ako hoćeš da se nešto ne reši, ti napravi komisiju. Trpate ovog jadnog predsednika svuda – i za ''Puteve'' i za BIA i za VOA itd., pa sada i u dijasporu. Ne može, nije on visoki predstavnik UNHCR za BiH, nije on Lajčak.
Lajčak se razume i u boju, i u grb, i u zastavu, i u muziku, u sve se razume. Boris Tadić nije visoki predstavnik pa da mora u sve, po zadatku, da se razume. Ili Pedi Ešdaun. On čak i zabrani nekome da se bavi politikom. Čim krene neko u Bosni da kritikuje UN i NATO, Pedi Ešdaun odmah promeni celu skupštinu - ne možete više da se bavite politikom i kraj priče. Nemojte od Borisa da pravite to, ne želi on to. Svaki normalan čovek bi bežao od toga.
O tome se radi. U našem neposrednom okruženju se dešavaju procesi asimilacije. Videli ste i sami šta se desilo, recimo u Mađarskoj, Sent Andreja i taj kraj koji je bio prepoznatljiv itd. Videli ste i sami, po podacima, koliko tu sad ima ljudi koji se izjašnjavaju da su srpskog porekla, da su Srbi. Ali bez obzira koji je to broj koji se izjasni, mi kao država treba da pružimo ruku.
Stičem utisak da je ovaj zakon više bio potreban da bi se, pre svega, definisao posao i nadležnost tog ministarstva. Tu se u potpunosti s vama slažem - u postojećim propisima nadležnost vašeg ministarstva nije definisana, osim Zakonom o ministarstvima, Zakonom o Vladi itd. Ali suštinski, vama fale materijalno-pravne odredbe da nešto radite.
Međutim, ovde nema upravnog postupka, to je problem. Nema dvostepenosti, nema mogućnosti vođenja upravnog spora. Onda se postavlja pitanje kakav je to državni organ - da li je savetodavni, konsultativni, nešto što održava neku vezu, prva instanca kada se dođe ovde, nešto organizovano itd.
I mislim da je dobro da ne postajete neka institucija. Jer, ako postanete neka institucija, državni organ, onda sve ovo ode u propast.
Činjenica je da veliki broj naših ljudi, pre svega na privremenom radu u inostranstvu, sve što zarade tamo, zbog nostalgije, zbog obaveza prema roditeljima i deci, prenose ta sredstva ovde, grade velelepne kuće, kupuju nešto itd. I činjenica je da devizne rezerve države pre svega drže ti ljudi. Procene su bile nekada dve, a sada da otprilike pet milijardi evra svake godine preko tih uplata dođe u ovu našu zemlju. I to je dobro. To ne treba sprečavati, to treba omogućiti itd.
Ali, to će da dolazi nezavisno od Saveta, Skupštine ili bilo čega, jer je to elementarna potreba za život. Onaj ko radi u Francuskoj i jedva nalazi vremena da se odmori koliko-toliko, hoće što više da zaradi da bi uživao, kako to obično kažu - u penziji, ulaže ovde.
Znate kako je u tom kraju prema Negotinu. Tu se prave soliteri sa liftovima unutra. Dve-tri generacije se ne vraćaju, a babe i dede spavaju u onim pomoćnim objektima, kako su i navikli. Zamrznuto je veliko bogatstvo, maltene bačena para. Ali, ne treba država to ni da menja, u krajnjem slučaju. To je lični izbor čoveka i to treba poštovati. Treba omogućiti i stvoriti uslove.
Još jedan aspekt ovog zakona postoji, moram to da kažem. Imamo situaciju da izbeglica postane dijaspora. Zbog čega? Imamo puno ljudi koji su sa teritorije bivše Republike Hrvatske ili BiH otišli negde u inostranstvo, srpskog su porekla. Bili su prvo izbeglice, a sada su dijaspora, sa gledišta Srbije.
Srbija jeste matica svih Srba. Ne može to niko da nam ospori, nema prava niko to da nam osporava. Zašto? Jer sa nazivom Srbija ne postoji nijedna druga država. I naravno da mi želimo da pružimo pomoć svakome ko ima srpsko poreklo i ko se izjašnjava da je Srbin.
Nekada je glavni kriterijum za definisanje nacije bio jezik, a danas je to lični izbor svakog pojedinca. Tako da je moguće da se, zbog dobrih odnosa naše SPC, u centru Francuske, oko Bordoa, jedan deo Francuza proglasi da su Srbi.
Moguće je da se u Teksasu, tamo gde su neki naši manastiri, neki Amerikanci proglase Srbima, kao što su se u Japanu neki proglasili. Ali, tako je to danas, ljudi. Ne treba mi to ni da menjamo niti da sputavamo niti bilo šta da radimo.
Tako to ide. Koliko ima ljudi koji s ponosom ističu – ja sam Srbin. Da vam ne pričam o deci nekih ljudi koji su sa majicama Ratka Mladića iz Beograda išli do Hitroa i s ponosom ih pokazivali iako su znali da će neko da ih uhapsi – a oni Englezi koji vole da budu Srbi.
Sve to treba poštovati. Mi, po svim pokazateljima, imamo negativnu demografsku sliku. Ona nije naša trenutna situacija, to je trend od 1980. godine. To mora da se zna. Od 1980. godine imamo pad i moramo nešto da uradimo. Moramo da pomognemo tim ljudima tamo, ali dajte, molim vas, da ta pomoć bude...
Nemojte da idemo prema dijaspori kao Ljuba Mihajlović i Komercijalna banka. Osamdeset i neke godine otvarali filijale, skupljali ušteđevinu naših ljudi koji su na privremenom radu u inostranstvu, prebacivali ovde itd.
Ali ja stičem utisak ovde - kako se promeni vlast, oni bi hteli da uspostave odnose sa Srbima u inostranstvu da bi uzeli pare. Sećate se Borke Vučić, gospođo Đukić? Ona je bila na čelu jedne, hajde da kažem - institucije dijaspore, pa su skupili pare posle NATO agresije da se obnove mostovi. Je l' tako bilo? Pa došao Dinkić pa pokupio pare. Je l' tako? Mislim da ste tek prošle godine uspeli da pritiskate, vi iz SPS, da se te pare vrate dijaspori.
Otklonite to kao stil ponašanja, pa ćete imati i drugačiji odnos ljudi iz dijaspore. Al' ako idu takvi šerifi kao Dinkić i Labus... Mislim da beše četiri ili pet miliona maraka, je l' tako? Pa smo podnosili tri godine amandmane da uđe u budžet, da se vrati. Pa su bile i sudske presude zbog stečaja neke banke, da sad ne ulazim u te detalje.
Molim vas, to je negativna pojava. Iz najplemenitijih razloga su ljudi u inostranstvu skupili pare da bi se obnovilo ono što su porušili oni u čijim su sad državama - NATO zlikovci, što mi šapuću.
Znači, naš odnos treba da se promeni. I drugo nešto - manite više ta udruženja, aman. Svi hrlite u ta udruženja, svi svojatate ta udruženja.
Dobro su oni i živi više od vas. Ne konkretno od SPO, nego od svih. Svi zapeli za ta udruženja, svi da ostvare neki primat. Obezbedili ste jedan broj ljudi u tim udruženjima koji samo gledaju kako da prođe kroz Ustav ili zakon mogućnost da se oni izaberu za poslanike ovde i da oni predstavljaju dijasporu.
Nemojte to da radite, za živu glavu. Saslušajte me. Sve države koje su to uradile, napravile su grešku. Nemojte kao primer da uzimate Francusku, Italiju i ove druge. Oni se drugačije bore za to što mi kažemo ''dijaspora''. Oni se bore preko jezika, Frankofonije itd. Englezi imaju taj svoj Komonvelt itd. Ne možemo mi da se upoređujemo s njima.
Čim pomislite da se s njima upoređujemo, napravili smo grešku. Mali smo, moramo potpuno drugačije da se organizujemo i da štitimo ovo što je naše i po čemu se prepoznajemo.
Znači, cenim to što volite ćirilicu u Engleskoj, ali vas osuđujem što vam je mrska ćirilica u Beogradu. To morate da znate.
Na još jednu stvar da vam samo skrenem pažnju. Sećate se onog Gorana Svilanovića. Nekada je bio ministar inostranih poslova. On je poznat po nekoliko stvari. Prva stvar, ukinuo je tajnu komunikaciju između ambasade i ministarstva. Dok mu je bila ona Maja, to su sve radili faksom. Kaže - ne treba tajna komunikacija, to ćemo faksom; Amerikanci i Englezi ionako sve znaju.
Bio je poznat i po drugoj stvari. Godine 2001, da bi se oni pokazali ko su i šta su, on organizuje neki kamp da dođu deca iz dijaspore. Bila deca desetak dana, koliko je to bilo, i otišla. Onda pitali Svilanovića - dobro, kako je to sa tom našom decom iz Evrope? Kaže - sve četnici. Kako četnici? Kaže - samo pevaju narodne pesme, stavili šajkače i kokarde; kakav bre „Red “, to ih uopšte ne interesuje; Rade Jorović, Guča - to njih interesuje. E, ako je tako, vodite računa.
Ma, kao i sva deca. Vidite, kad je Partizan igrao u Americi, šta je bio naš nacionalni ponos na terenu? Naša deca iz nekog kluba u narodnoj nošnji igrala narodno kolo. Prelepa slika. Što biste to menjali? Ko je vas ovlastio to da menjate?
Ljudi, čuvajte ono što ovaj narod karakteriše, što ovaj narod voli. Manite to. Videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu. Nemojte to da radite. I odmaknite se od para. Gde god je para, tu je svađa.
I ovi saveti vam ništa ne vrede. Vi ćete da obezbedite neki uticaj? Znate i sami ko je ranije držao tu našu dijasporu. Sve je držala Državna bezbednost. Ko zna šta je sve ostalo tamo? Pa to je razlog što ne žele da komuniciraju na otvoreniji način sa organima Republike Srbije.
A setite se koliko ih je puta neka lokalna vlast prevarila. Uloži pare, otvori pogon, pa se onda nakači predsednik opštine, pa načelnik okruga, pa šef policije, pa ovaj, pa onaj. To je glavni problem. Nije problem ni ćirilica, nije problem ni narodno kolo. Problem je što onaj ko vrši vlast, zloupotrebljava vlast.
Pokušali smo da vam pomognemo nekim amandmanima, ali verujte, ovaj zakon je apsolutno nemoguće popraviti. Ovaj zakon nema dušu, i to je njegov osnovni problem. Ovaj zakon ima brojeve članova, mehanički napisan tekst, ali se duša izgubila.
Lako mi je da vam kažem. Nema tu bog zna šta ni da se demantuje, pošto je ovo bilo sve nepovezano, ali radi javnosti da kažem.         Srpska radikalna stranka je učestvovala u vlasti od 24. marta 1998. do 25. oktobra 2000. godine. Samo da preciziram ove stvari.
I još jedna stvar, za koju mislim da je vrlo važna. Kada treba da se opredelite između Čotrića i knjiga u čijem objavljivanju je i on učestvovao, a pisali su ih naučnici, ipak se opredeljujem za knjige koje su pisali naučnici. Nekako mi je to pouzdanije. A malopre sam se, verujte, tresao dok je Kenan pričao ovde. Jer, da se ostvarilo ono Vukovo, Kenan ne bi, jadnik, mogao ni da pritisne ovo dugme.
Samo bih da nastavim, jer mislim da je predlagač zakona u velikim problemima, zato što je pogrešno izabrao i ustavni osnov za donošenje ovog zakona. Član 97. tačka 4) Ustava Republike Srbije reguliše da se oblast odbrane i bezbednosti reguliše zakonom. Međutim, za materiju ovog zakona je mnogo važniji član 140. Ustava Republike Srbije, koji definiše da Vojska Srbije može biti upotrebljena van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije. Ova odredba može da se tumači kao tehnička norma koja dozvoljava da se naša vojska nađe u inostranstvu, ali vrednosni sud – kada, zašto, prepušta se Narodnoj skupštini.
Taj ustavni osnov niste koristili. Koristili ste samo onaj koji reguliše obezbeđenje odbrane i bezbednosti Republike Srbije i njenih građana i onda vidite i sami da ste u problemima. Zašto u problemima? Ne znam zašto bi se sa pozicija odbrane i bezbednosti ovim zakonom nešto posebno regulisalo u odnosu na opšti propis o Vojsci i bezbednosti. Da li ovaj zakon govori o većem humanitarnom značaju Vojske od redovnog značaja koji naša vojska ima? To je prosto neverovatno.
Ali ako je neko hteo da ovim zakonom definiše našu volju da učestvujemo u mirovnim misijama u inostranstvu, onda je to moralo da se uradi na drugačiji način – da se potencira obaveznost Povelje UN, Poglavlja 7, koje obavezuje sve države, izuzetak je da se neka država može osloboditi obaveze i tu se izražava naše političko opredeljenje prema Principima Povelje UN.
Nažalost, moramo da konstatujemo da više mirovne misije nisu kao one što su bile 60-tih godina. (Aplauz.)
Predlažem da povučete ovaj predlog zakona i da zaboravite da je kao predlog bio upućen javnosti. Moram da vam skrenem pažnju da član 140. Ustava Republike Srbije, u svom tekstu, nema reči – u skladu sa zakonom, tako da je ovaj zakon potpuno nepotreban.
Moram, pre svega, zbog ovih ljudi u uniformi da skrenem pažnju, da li vi znate šta je međunarodno ratno pravo? Da li vi znate šta su to ''haške i ženevske konvencije''? Ako to znate, znajte da ste napravili predlog zakona koji je suprotan tim međunarodnim propisima.
Još jedna stvar, vrlo značajna stvar, godinama smo bili optuživani za agresiju. Te optužbe su stale onog momenta kada je NATO izvršio zversko bombardovanje, agresiju i uništavanje Srbije. Vođen je postupak protiv država koje su dale svoje avione. U Haškom tribunalu je formirana komisija koja je ispitala 40 i nešto slučajeva. Došli su do zaključka da je NATO izvršio zločin protiv mira, a taj zločin nije obuhvaćen Statutom Haškog tribunala i nema mesta vođenju postupka.
Tog trenutka je i prekinuta diskusija u Haškom tribunalu o agresiji bivše JNA i Srbije. Vodite računa sa čime se igrate, pogotovo vi u uniformama koji ovo morate da znate. Pustite ove civile, oni sprovode neku tuđu politiku. Pustite njih, demonstrirali su apsolutno neznanje.
Jedini dokument koji nama stvara međunarodnu obavezu jeste Povelja UN, u ovoj oblasti, to je Glava VII, uspostavljanje, očuvanje mira, učešće u mirovnim operacijama. Sve drugo, ne dolazi u obzir.
Osim toga, da znate, Ustav Republike Srbije, ne dozvoljava da naša policija napušta našu granicu. (Aplauz.)