Koristiću vreme poslaničke grupe i usredsrediću se na ovaj amandman. Ukoliko bi se prihvatio amandman, onda se dovodi u pitanje naziv zakona u smislu predmeta zakona.
Ako pođemo od onoga što je Ustavom propisano da Vlada Republike Srbije podzakonskim aktima uređuje svoju organizaciju i svoje organe, onda možemo reći da postoji svojevrsna nedoslednost, zato što ima puno zakona kojima je uređeno nešto što pripada Vladi, pa je to urađeno zakonima, a ne uredbama o organizaciji Vlade Republike Srbije. Taj formalno-pravni aspekt mislim da poprilično može biti izgovor.
Međutim, bilo bi dobro da u nastavku ovog pretresa u pojedinostima ne izađemo iz okvira koji su definisani kako međunarodnim aktima, tako i našim aktima, poput Ustava, pa zašto ne reći i onog zakona iz 2002. godine, koji je dan-danas na snazi.
Moram da skrenem pažnju da se ovde nalazimo na terenu prava koja pripadaju nekim ljudima, nekim građanima Republike Srbije koji imaju neku svoju specifičnost, kako se to kaže, u odnosu na većinski deo stanovništva.
Nalazimo se na terenu prava, i sada to ulazi u okvir onog dela deklaracije o ljudskim pravima, a to sadrži i naš Ustav i to su sadržali svi naši ustavi, i da jednostavno svi moraju da shvate da neka prava i neke slobode postoje nezavisno od toga da li se nalaze u Ustavu. Po prirodi stvari postoje. Život, ne može zakonom da se reguliše život, kao što ni emocije ne mogu da se regulišu zakonom ili neke druge stvari.
Kada država u vidu zakonodavnog tela zalazi u nešto što su slobode i prava čoveka i pojedinca, onda smo mi samo ograničeni da uredimo zakonom način ostvarivanja nekog prava, pošto je pravo iznad, mi nismo čak ni ovlašćeni da ga mnogo definišemo, jer ne možemo da ga definišemo, jer je nemoguće definisati sve situacije u kojima se postavlja pitanje neke slobode ili nekog prava.
Ovde se nalazimo na jednom specifičnom terenu koji se zove, ako mogu da upotrebim tu reč, koja je po meni pogrešna i ružna, pozitivna diskriminacija. Pošto je to izuzetak od nekog pravila, onda se sa izuzecima postupa tako što se tumače krajnje restriktivno.
Pošto se nalazimo na terenu sloboda i prava i imamo obavezu da restriktivno tumačimo nešto što je dodatak plus, kako neki kažu, da bi se nešto izjednačilo, a to je pogrešno, jer ako bi se to tako prihvatilo, gospodine Čipliću, onda bismo došli u situaciju da kažemo da je Narodna skupština Republike Srbije građanska, da je ona po principu jedan čovek, jedan glas pretežno, da je ona odraz i civilnog društva, da je onda ovde prisutan narod u populističkom smislu značenja te reči.
Kod ove specifičnosti nacionalni saveti, vi idete na potpuno etnički kriterijum i čak forsirate etnički kriterijum u jednoj državi – koja je po nazivu nacionalna, a po organizaciji društva građansko društvo. Vidite kolika greška tu može da se napravi ukoliko se ne pristupi stvarno restriktivnom tumačenju nečega što je ustavna norma. Pitanje je koliko mi možemo da se mešamo u neke stvari?
Naš Ustav vrvi od odredbi u kojima kaže – pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo. Kako će to pravo da se ostvari ne sme da zavisi od nečega što bi moglo da se oiviči pojmovima – ovlašćenje, delokrug rada, delokrug poslova, pa još pogrešnija reč „nadležnost“. Mi se stvarno nalazimo na jednoj klackalici - deregulacija ili regulacije.
Uvek tvrdim da velika regulacija predstavlja ograničavanje nečega što je garantovano kao pravo, jer ako možemo da uredimo samo način ostvarivanja prava, da ne bi neko drugi iz iste grupe bio povređen, to je drugo pitanje. Ali, u osnovi ovog predloga zakona se nalazi pre svega politički interes onih koji tretiraju sebe kao političke lidere.
Zašto je ovo vaše mišljenje, povodom odbijanja ovog amandmana, nekonzistentno - zato što ste 2002. godine podzakonskim aktom uredili materiju nacionalnih saveta? Znači, na osnovu zakona iz 2002. godine pitanje nacionalnih saveta ste rešili podzakonskim aktom, sad ga uređujete zakonom, u redu, uređujete ga zakonom, ali kažete - ne možemo da ulazimo u ovaj deo gde je savet, Republički savet za ova pitanja? Gde je tu nit?
Znate, plašim se da današnja rasprava ne ode u pogrešnom smeru, da ne dođe do značaja politički elitizam pojedinaca, koji za sebe smatraju da imaju ekskluzivno pravo. Videćete u nastavku ove rasprave, gospođa Pešić je vrlo lepo dala jedan primer, čini mi se da je pomenula Surdulicu, ako sam dobro razumeo, i neku njenu prijateljicu - na to njeno pitanje nema odgovora u vašem predlogu zakona. Vaš predlog zakona, izvinite, je svojevrsni oblik „getoizacije“, izolacije, nepotrebno.
Mi smo građanska skupština i po načinu izbora, i po personalnom sastavu, etničkom, kulturnom, socijalnom, kako god hoćete. Zar je moguće da se ovde manifestuje u punom kapacitetu ono što su sloboda i ljudska prava, a kod nacionalnih saveta, zbog neke specifičnosti na kojoj vi insistirate „pozitivna diskriminacija“, što ništa ne znači, to je antipod o univerzalnom principu ljudskih prava, to moram da vam kažem, a tamo idete sa jednim potpuno getoističkim, ne zbog pripadnika nacionalne manjine, nego zbog elite, samo zbog političke elite, jer oni žele da mešetare.
Oni žele da mešetare. Narod je rekao – voli Sulejmana Spahu, voli i Esada Džudževića. Po ovome Sulejman Spaho ne bi mogao da bude čak ni kandidat, „pod nekim hipotetičkim uslovima“. Zašto?
Jesmo li smo građansko društvo, idemo sa jednakim pravima, sa jednakim obavezama. Ko je taj koji je ovlašćen da pogrešno tumači Ustav Republike Srbije i da vrši svojevrsnu izolaciju – mi ne želimo tu izolaciju?
U svim političkim strankama ima pripadnika svih nacionalnih manjina, zato što imaju neke svoje političke poglede na organizaciju u društvu.
Pitanje specifičnosti, koje treba da postoji i koje treba da se neguje u pogledu kulture, obrazovanja, informisanja itd., to država da obezbedi i oko toga nećemo da pravimo nikakve probleme i ne treba da se prave problemi. Pogledajte bilo koje kulturno-umetničko društvo, Beograd, Niš, Vranje – imate igre iz Vojvodine, igre iz Šumadije, igre iz Vranja, igre iz ovog kraja, iz onog. To je nacionalno bogatstvo i to je ono sa čime idemo mi prema celom svetu.
„Kolo“ i ova druga kulturno-umetnička društva šta imaju u svom repertoaru – sve što se igra, svako kolo, svaki tanc, sve što se igra u Srbiji?
Prosto stičem utisak kao da vama to smeta. Nemojte da nas terate, nemojte da nas delite. Nema potrebe da nas delite, tim pre što postoje mešoviti brakovi, rođački odnosi, komšijski odnosi i sve te stvari.
Samo zbog političke elite, ja vam tvrdim da samo zbog političke elite se donosi ovakav tip zakona i prekoračuje Ustavno ovlašćenje koje postoji u Ustavu Republike Srbije, kako ona ovlašćenja koja se generalno tiču svih državljana, tako i ono što se zove „pozitivna diskriminacija“.
Ako ste već prihvatili koncept pozitivne diskriminacije, onda ga tumačite onako kako je u Ustavu rečeno, imate i član 75, i član 80. itd. Je l' vidite da ustavotvorac nije rekao da je nacionalni savet organ, organizacija ili nešto što se formira, nije zamislio to kao instituciju, nego je upotrebio reči – imaju pravo da izaberu? Zašto – da ne napravi nešto što bi uništilo, što je dato u množini „pripadnici“, jer u tim grupacijama imate ljude koji ne žele, ne prihvataju? To je kao i kod nas što imate – ne žele SRS, neki ne žele DS, tako neki ne žele Suljinu stranku, drugi vole Rasimovu stranku, neki neće Rasimovu hoće, odnosno neki na tom prostoru glasaju i za moju stranku. Ne, već vi sada želite tu koncentraciju i onda se stvara samo jedan antipod – građansko društvo, građanski parlament, a ovamo – geto, neka specifičnost, pa se još ide dalje. Još se ide dalje, sada ispade da Kenan ne može da bude ni kandidat – to vaš zakon, Predlog zakona omogućava.
Zašto Kenan ne bi mogao da bude kandidat? Ko je taj koji njega može da isključi u startu, sa nekim rešenjima, gde se navodno govori o načinu ostvarivanju njegovih prava i prelazi se crta? Kada se reguliše način ostvarivanja nekog prava, gospodine Čipliću, vi vrlo dobro znate da postoje neka ograničenja, kao što postoje ograničenja kada je u pitanju vanredno stanje itd. – ne može bezgranično da se ulazi u pitanje slobode i prava nekog čoveka.
Smatram da ovde postoji koncepcijski promašaj. Naravno, rasprava će da pokaže ko predlaže bolja, kvalitetnija, ustavnija rešenja, vodeći računa o onome što je pre svega obaveza Narodne skupštine.

Mislim da je dobro što je gospodin Čiplić aktivan u ovoj diskusiji i što nam otvara teme i pokazuje pravu pozadinu ovog i ovakvog predloga zakona.
Gospodine Čipliću, vi ste posredno rekli da decentralizaciju doživljavate kao i deetatizaciju, a onda ste otišli korak dalje, pa ste nam potvrdili nešto što od početka pokušavamo da vi priznate. Vi ste lepo citirali stav 3. člana 75. gde se kaže, mogu da izaberu. Vi od toga, mogu da izaberu, pravite instituciju. To nema, to Ustav ne dozvoljava.
Nešto može da bude poluinstitucija vezano za član 80, gde se govori o kulturi i prosveti. Pazite, gde pravite još veću grešku? U tom članu koji ste citirali taksativno su navedena prava, verovatno 90% tih prava se neposredno ostvaruju. Za njihovo uživanje nije potrebna nikakva institucija, a vi nesvesno nama pričate o ove četiri oblasti.
Složićemo se, ovaj predlog zakona se odnosi na četiri oblasti: kultura, obrazovanje, informisanje i upotreba službenog jezika. Apsolutno sam siguran da je upotreba službenog jezika regulisana, nema ništa više da se reguliše na nivou republike, na nivou pokrajine, na nivou lokalne samouprave, regulisana. Uživanje tog prava ne može da zavisi od nacionalnog saveta. Ko je garant za uživanje tog prava? Država sa svojim institucijama.
Da li vi hoćete da kažete da u oblasti kulture, obrazovanja i javnog informisanja ne postoje već državne institucije. Kada kažem državne, mislim na republičke, pa onda pokrajinske institucije i institucije lokalne samouprave, gde su uvažena ta prava i gde se ostvaruju ta prava. Postoje.
Onda se postavlja pitanje ako može da se izabere nacionalni saveti, za šta bi on mogao dalje da bude ovlašćen, nadležan, šta bi bio njegov delokrug. Bio bi za nešto plus što se njima priznaje. Za to plus što im se priznaje ne možete vi da prenesete državna ovlašćenja. Ko je vas ovlastio da prenosite državna ovlašćenja u oblasti kulture, informisanja, obrazovanja na nacionalne savete koji se po definiciji - mogu da izaberu. Nije - mora.
Ne postoji obaveza. Obaveza postoji za državu. Država je svoju obavezu manje ili više uspešno završila. Ima mesta priči o obimu itd. To niko ne spori. Ali, vi sada nešto što je apsolutno državno, pokrajinsko, lokalno, u sistemu Ustavom propisanih organa prenosite na nešto što je - mogu da izaberu. Vi pravite instituciju nepotrebno.
Pa još pravite instituciju koja će da uzima državne pare, a Ustav kaže u članu 80. sopstvenim sredstvima dobrovoljno mogu da idu ka nečemu što se razvija. Pa onda idete dva-tri koraka dalje, pa zabranjujete bilo kome drugom da učestvuje, ako to što vi kažete, u političkom životu, na nivou nacionalnih saveta. Sve pobrkano.
Napisano zbog političke elite. Napisano zbog onih koji prilikom svakih izbora uslovljavaju neku koalicionu Vladu, ispostavljaju neke svoje zahteve vezano za statut, vezano za upravne odbore, vezano za ovo. Pogledajte šta radite.
Doneli ste pre nekoliko meseci Zakon o političkim strankama.
Promovisali ste nešto ili potvrdili što je 2004. godine nekom greškom ušlo u naš zakon, političke stranke nacionalnih manjina. Pogledajte političku stranku nacionalnih manjina kako je definisana i pogledajte šta je definisano kao nacionalni savet. Nema razlike u definiciji.
U zakonu o političkim strankama - politička stranka nacionalnih manjina je politička organizacija dobrovoljno organizovanih građana koja u svom programu ima delovanje za očuvanje kulturne posebnosti, obrazovne posebnosti, umetničke posebnosti, obaveštavanja, upotrebe službenog jezika.
Ista je definicija za nacionalni savet i vi kažete da to nije getoizacija. Ne, to je getoizacija na teret para svih poreskih obveznika. Zašto? Jer neko je napravio procenu, a neko odavno pravi procenu od 1991. godine, od prvih višestranačkih izbora, pa se dodvorava na jedan vrlo neprincipijelan način političkoj eliti nekih nacionalnih manjina da bi ostvario koalicioni kapacitet.
Onda uđu u neke pregovore pred izbore, napravi se Vlada i ne mogu to da ostvare što su obećali i onda imamo na svakih 15 dana, mesec dana uslovljavanje, mi ćemo da napustimo sednicu, nećemo da glasamo za taj set zakona, nisu uvaženi naši interesu u pogledu informisanja, nisu naši interesi uvaženi u pogledu rasporedu sudova i za sve glasaju na kraju.
Postavljam pitanje, koliko je to koštalo? Koliko je koštalo poreske obveznike to što se neko smilovao da glasa za nešto.
Samo da vas podsetim na primeru u ovoj skupštini ovde, jedan predstavnik jedne političke stranke je prigovorio što nije završeno to sa televizijama na lokalu, pa mu se obrecnuo Boris Tadić da je prekršio sve mere, pa sam morao da skačem i da branim tog čoveka od Borisa Tadića, a on je u koaliciji. Gde su tu pripadnici nacionalnih manjina? Nema ih nigde.
Interesi elite, ne možete da ih isterate iz Beograda. Jedanput došli u Beograd i oni misle doživotno su i poslanici, i predsednici poslaničkih grupa i predsednici političkih stranaka. Oni su elita koja zastupa neke interese nekih ljudi tamo itd. Vi to od toga pravite instituciju.
Ubacujete u sistem da bi država finansirala. Šta?
Koalicioni kapacitet neke stranke koja računa da će biti na vlasti, uz apsolutno kršenje svega i svačega, a vi ovim zakonom priznajete nešto što ne postoji, da prava u pogledu informisanja, u pogledu kulture, obrazovanja, upotrebe službenog jezika nisu dovoljno dobro rešena, ne garantuju se pripadnicima nacionalnih manjina u Srbiji, pa je potrebno da se to prebaci na ono, mogu da izaberu.
Od nečega što je predviđeno verovatno najdalje sa savetodavnim mišljenjem o pitanjima koja se tiču te oblasti, vi dajete bukvalno rečeno državne nadležnosti. Tu je u pravu onaj kolega koji je rekao - vi pravite nove nadležnosti nečemu što ne postoji, što ne bi smelo u tom obliku da postoji.
Moglo bi da postoji kao forum, kao mesto gde se izražavaju neki interesi, gde se formiraju neki predlozi, gde se daju sugestije, gde se daju mišljenja i to niko ne spori, ali vi pravite instituciju - nepotrebnu, nepotrebnu instituciju.
Još jedna stvar, gospodine Čipliću. Da li vam se to omaklo, da li stvarno grešite? Opet vas vraćam na primer koji je gospođa Pešić iznela ovde. Vi ste u odgovoru na to i u odgovoru na ove amandmane, Martinovićev i Kenanov, pokazali u stvari - koji vi kriterijum koristite u definisanju nacije?
Svi su napadali nas iz SRS, lupetarali su svašta protiv nas, udarali etikete itd. i sve je palo u vodu. Vi verovatno znate da je dominantno u teoriji jezik kao kriterijum. Danas je dominantno lično osećanje i opredeljenje čoveka. Apsolutno lično opredeljenje čoveka.
Ne traži se ni poreklo, ne traži se ni jezik, ne traži se ni mesto rođenja, ne traže se ni roditelji, nego šta čovek kaže. Neko može da kaže da je Amerikanac i vi morate kao predstavnik države da prihvatite da je on Amerikanac. To je njegov osećaj.
Vi čak i preko toga prelazite, kada ste mogli da kažete da, bezveze, neću nikog da uzimam da se pogrešno ne protumače moje reči - pripadnik nacionalne manjine u nekoj političkoj stranci, eminentno političkoj stranci, ne može da zastupa interese nacionalne manjine u Srbiji.
Pa ja generalno zastupam interese svih nacionalnih manjina u Srbiji. Znate kako - borbom za ljudska prava na opšti i apsolutni način prema svima, borbom protiv svakog oblika diskriminacije? Više se borim nego ovi što se kite da su neki predstavnici neke nacionalne manjine – više, zato što mi je stalo da Srbija bude moćna, jaka, snažna, poželjno mesto za sve.
Kao što volim sve sportiste, i onoga ko je promašio gol, zato što je moj sportista, kao svakog pevača što volim, svakog glumca volim. Svaki glumac sa naših prostora je najbolji glumac na svetu, pa bez obzira ko je, šta je.
Sada vi hoćete da mi kažete da neko ko čuva svoju specifičnost je in, a mi smo svi aut.
Sada Kenan ne može da zastupa interese svih ljudi iz Priboja, Sulejman Spaho ne može svih iz Loznice, Marina Toman, pa svi je znaju kao člana SRS. Sulejmana Spaha svi znaju kao člana SRS, pa tek na drugom ili trećem mestu je nešto drugo.
Sve ovde doživljavam kao narodne poslanike. Nikada se nikome nisam obratio u nekom drugom kontekstu. Ali ne, vi morate da podgrejete nešto, vi morate da pokažete nešto svetu.
Šta pokazujete svetu? Da prekoračujete nešto što postoji u našem Ustavu i idete dalje nego bilo ko na kugli zemaljskoj da je nešto ostavio.
Pri tome, tako se galantno ponašate, a mi prosto ne znamo da li treba da vam pročitamo podatke kakvo je stanje, recimo, u našem neposrednom okruženju, kada je u pitanju recimo srpski narod. Šta biste onda tu rekli?
Znači, naša kritika se zasniva pre svega na striktnom poštovanju nečega što je Ustav Republike Srbije, gde je to sasvim dobro regulisano. Da vas podsetim, sva rešenja su išla, tražio je neko da idu u proveru, Venecijanska komisija, Brisel i svi su pohvalili Ustav Republike Srbije, i vi nemate pravo da idete van Ustava Republike Srbije.
Kakve su sve moguće zloupotrebe, imao sam prilike da gledam i film o Trešnjevcu iz 1992. godine, kada su pravili Cincar Republiku i kada su pravili konzulat Cincar Republike u Nemačkoj, pa tenkovi oko nekog mesta, pa mobilizacija, pa neke gluposti, a vest izmišljena, toliko izmišljena da čak i Nenad Čanak nije znao za to.

Ova situacija je mnogo komplikovanija, ministre, nego što mislite. Ubacujući ove reči – saglasnost, u stvari pravite situaciju složenog upravnog akta. Za složeni upravni akt potrebna su dva organa u istom rangu. Ovde imate organ koji imenuje, postavlja i bira, državni, i imate nešto što je nedefinisan organ. Ovo ne bi moglo da prođe pravno-logički jednostavno.

Moj amandman je sličan kao i Bajramov.
Gospodine Čipliću, ako prilikom donošenja Ustava RS nijedan blistavi um nije čak ni pomislio da u Ustav RS predloži elektorsku skupštinu kao način izbora narodnih poslanika, onda stvarno je čudo zašto se išli na ovakva rešenja, tim pre što kod cele Srbije se primenjuje princip jedan čovek, jedan glas, kao vrhunac demokratije i učešća građana u demokratiji, u izborima, u upravljanju i ostvarivanju prava suvereniteta, a kod pripadnika nacionalnih manjina za izbor nacionalnih saveta uvodite nešto što jednostavno mislim da je nedozvoljeni izuzetak.
Ako imamo ovakav parlamentarni sistem, ovakav izborni sistem u Skupštini, on po logici treba da se prenese na sve organe, kako državne, tako i paradržavne ograne.
Zar je moguće da se za skupštinu ili savet mesne zajednice organizuju neposredni tajni izbori, a za ovo što kažete da je tako značajno, kao nacionalni savet, idete na elektorske skupštine?
Amandmanom sam predložio nešto što ima cilj da omogući da se što veći broj nacionalnih saveta neposredno bira, a ne na elektorskim skupštinama.
Korišćena je jedna matematika koja uzima u obzir da prema poslednjim podacima popisa u tom broju se nalaze i maloletni, i neka druga lica, a da izborno pravo imaju samo oni koji na dan izbora imaju 18 godina i više.
Prosto mi je neshvatljivo zašto ste se opredelili na ovakav način, ali vidim ko je pisao i zašto je pisao. Pisali su lideri političkih stranaka nacionalnih manjina da bi sačuvali samo svoje pozicije.

Naravno, kada se radi o jednom članu koji je anticivilizacijski, odraz nestručnosti, ali pokazuje želju onih koji su projektovali ovu vlast da im narod smeta, ne bi me iznenadilo, 2009. godina je slična 2003. godini, tada se Batić zalagao za smrtnu kaznu makar 15 minuta da bude u zakonu, a što se tiče Homena njemu smeta ceo srpski narod, tako da to i nije neki bogzna kakav problem.
Ali, ovo je zaista anticivilizacijski. Ovo je u suprotnosti sa merama resocijalizacije, a zatvori i izvršenje krivične sankcije zatvora pre svega ima tu funkciju da odvrati i prevaspita izvršioca nekog krivičnog dela.
Međutim, oni idu korak dalje, pa od uslovnog otpusta žele da naprave ne uslovni otpust, nego da ona kazna dobije primat u pogledu odmazde, a ne resocijalizacije. To je ono što je apsolutno neprihvatljivo. Ne znam nijednog penologa, nekog stručnjaka koji bi podržao ovo što Homen predlaže, ali, upozoravam vas, on to predlaže zato što mu smeta srpski narod.
Još jedna stvar vrlo važna, mi smo nekoliko dana pričali o jednom posebnom zakonu o izvršenju krivičnih sankcija za dela organizovanog kriminala. Netipično. Neke posebnosti mogu da postoje u pogledu vrste krivične sankcije, kako se ona izvršava.
Verovatno ima razloga posebno da se sagleda izvršenje krivične sankcije zatvora od 40 godina, zato što se menja struktura ličnosti optuženog ili nekog ko nema pravo na uslovni otpust, ali da se zbog nekog dela posebno pravi neko odeljenje, da se posebno pravi neki azil za tu vrstu ljudi, to je nešto anticivilizacijski.

Gospođo Đukić-Dejanović, ne znam šta znači ova pretnja - da vas kažnjavam. U kom smislu vi to možete nekoga da kažnjavate tako samoinicijativno?

Mene samo jedan u ovoj sali ometa, to ste vi. Pozivam se na član 104. Posle mog izlaganja vama ne dozvoljavam da komentarišete ono što sam rekao. Ako smatrate da sam povredio Poslovnik, izreknite opomenu, po tome ste ionako poznati, ali da komentarišete moje reči, to ne dozvoljavam, niti vama, niti bilo kome.
Da vas samo podsetim, na ulazu u ovu zgradu Vlajko Stojiljković je izvršio samoubistvo. Oproštajno pismo je dao Filipu Stojanoviću, a ne Ivici Dačiću.

Ovim amandmanom intervenišemo na onaj član Predloga zakona kojim se menja nešto što je propisano u članu 135. Krivičnog zakonika, a radi se o krivičnom delu prinude, znači, radi se o ozbiljnoj i realnoj u vremenu i prostoru sili i pretnji koja ima tačno određeni cilj.
Naravno, primenjuje se sad neka anglosaksonska škola, pa se organizovana grupa deli tako što se ubacuje novi stav o organizovanoj kriminalnoj grupi i naravno ljudi koji se malo razumeju u ove stvari smeju se zbog ovih promena, jer njih rade ljudi koji uopšte nisu radili u pravosuđu.
Možda rade ljudi koji zastupaju Borisa Tadića pred sudovima ili te advokatske kancelarije, da bi lakše prolazili njihovi predmeti, međutim, postoji velika razlika između grupe i organizovane kriminalne grupe. A evo, da malo razmišljate, pročitajte malo literaturu, pa vidite šta je rulja, šta je skupština i uzmite recimo jedan lep primer, to je tzv. esenski linč.
Ali, šta vredi vama pričati o tim stvarima, kada vi imate zadatak da urušite sve što je poznato, jasno, prepoznatljivo i teoriji i praksi. Za vas i jednina, dvojina, množina, sve je za vas isto.
Naravno da mora da izostane jedna ozbiljna diskusija o ovakvom predlogu zakona, kada je predlog neozbiljan, kada je predlog lukrativan.

Ovaj amandman se odnosi na član posredovanja u vršenju prostitucije. Tražimo da se pooštri kaznena politika i da se pooštre kazne, kako ona minimalna, tako i ona maksimalna, ali znate i sami moderno društvo od toga, kao najstarijeg zanata, napravilo je nešto drugo.
Mi sad praktično nemamo definiciju prostitucije. Stvarno je nemamo.
Da li se ovo odnosi samo na nešto što je kao rezultat polnih razlika? Moramo da kažemo da postoje i drugi oblici prostitucije, postoji i ta politička prostitucija, postoji i ekonomska prostitucija, međunarodna i sve druge vrste prostitucije, gde nešto što je verovatno najdraže čoveku ide na tržište po niskoj ceni da bi čovek preživeo, ali ovde vi tretirate makroa i svodnika kao navodadžiju. Protiv toga smo mi i zato smo podneli amandman, tražeći da se povećaju ove kazne.
Ako sam već u ovom maniru krenuo, pa zar vam se ne čini da ovi međunarodni posrednici koji od vlasti i opozicije prave jedno telo, jednu dušu, što žele da kontrolišu, jednostavno liče na neke posrednike koji omogućavaju da se ljudi odriču nečega zbog čega su se zakleli pred Bogom, pred narodom, pred decom, pred Ustavom. To je ta vrsta poslova koji se rade, a mi nemamo u stvari definiciju prostitucije. To je glavni nedostatak ovog člana, nemamo definiciju prostitucije. Kada bi imali definiciju prostitucije verovatno bi se lakše i ovi koji su predlagali izmene zakona orijentisali u vremenu i prostoru.

Član 65. Predloga zakona odnosi se na član 205. Krivičnog zakonika i naravno sve se to odnosi na krivično delo razbojnička krađa, vrlo specifično delo krađe.
Za razliku od predlagača, izmena i dopuna ovog zakona, mi tražimo strožu kaznu za ovo krivično delo, upravo zbog načina na koji se to radi.
Naravno, krađa kao osnovno delo ima svoje pojavne oblike i svoje kvalifikacije, koje su sagledane u prethodnim članovima ovog zakona. Onda se stvarno postavlja pitanje zašto Vlada ne prihvata ovakav predlog, gde tražimo da se u borbi protiv kriminala pojačaju te sankcije?
Onda smo stvarno došli do zaključka – da to Vladi ne odgovara, iz jednog prostog razloga što razbojnička krađa može da bude Alibaba i 40 razbojnika i oni mogu, čak i na takvim mestima kao što je Narodna skupština da se hvale kako su ukrali ostavke, izjave i da sud ništa ne pokreće.
Verovatno u prenosnom smislu to ima nekakve veze sa razbojničkom krađom, zbog organizovanosti grupe, ali ako znamo da iza toga stoji Oli Ren, NATO pakt i ovi drugi sponzori života i smrti u Srbiji, onda za tu vrstu krivičnog dela, za to političko razbojništvo nema nikakve sankcije. Radi se pre svega o koalicionim kapacitetima, potencijalima, pa bez obzira što tenk ima akumulator od šest ampera.
Neko želi da bude tenk, da ga svi doživljavaju kao tenk, ali šta – ima problem, akumulator mali, samo šest ampera? Kad se gurne ključ, ne može ni da se upali tenk. Tu dolazi Vlada Republike Srbije.

Nikakav problem, pošto je slično, svi su amandmani početni slični, pa ne moramo baš formalno da se držimo pošto je tema.
Nadam se da gospodin Obradović neće pogrešno da shvati ove moje reči, pošto odavno sedimo u sličnim salama i pričamo o sličnim temama, i te 2003. godine smo pričali kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu i kada je neko drugi branio taj zakon, čuveni Gašo Knežević, i tada smo, mogu da kažem, gotovo svi kritikovali i koncept, i način razmišljanja i loše prevode, da sada ne nabrajam šta smo sve kritikovali.
Ovaj zakon treba da predstavlja polazište društvene brige o nečemu što se zove sistem obrazovanja. Naravno, on je proširen i tim predškolskim uzrastom i tu nije problem. Mi ovim zakonom u stvari treba da promovišemo nešto, pravce kako da se dođe do nečega što je verifikovana društvena vrednost za ovo naše društvo.
Da bismo došli do toga, moramo da vidimo ko je sve učesnik u ovom procesu. Naravno, roditelji, deca, obrazovne institucije, prosvetni radnici, struka, onaj ko treba da izvrši kontrolu i jednostavno u nastavku sve ono što se zove privredni i društveni život.
Jer to obrazovanje, ako ne idemo mnogo široko, treba da zadovolji najmanje dva uslova, da u obrazovanom procesu dete sazri, a i da kasnije bude korisni član tog društva, pre svega za sebe, pa onda i za najmilije, najdraže, komšije, prijatelje i generalno za ono što se zove narod.
U traganju za tim rešenjima mislim da je najbolje da se mi okrenemo sami sebi. Malo deluje čudno ovo - sami sebi, ali ne postoji bolji način da se to opiše. Sećam se 2003. godine, ishod, rezultat, ocena, standardi, licenca itd.
Samo da vas podsetim na period kada smo svi mi prošli kroz neki obrazovni proces. Jeste, bio je možda i socijalistički, bio je možda i samoupravni, možda je oponašao nešto sa strane, i istok i zapad, i sever i jug.
Bili su neki mangupi koji su slali ljude da doktoriraju u inostranstvu, da se pokupi nešto što je novo, da se ubaci kod nas ovde, da se prilagodi, da na taj način hvatamo priključak sa nečim što je razvoj, moderno, a da se pri tom ne trudimo da budemo fotokopija. Bukvalno rečeno da ne budemo fotokopija. Manje ili više, mi smo uspevali.
Zašto smo uspevali? Uspevali smo iz prostog razloga što je kod nas VKV majstor kada ode u Ameriku bio doktor matematike. Takav nam je bio obrazovni sistem. Kad se priča o opštem obrazovanju, ipak smo daleko bili ispred drugih.
Mene uopšte ne čudi što ova naša deca osvajaju ovolike medalje, zato što su stvarno inteligentna deca. To je rezultat delimično obrazovnog procesa, entuzijazma njihovih profesora, nastavnika, učitelja, a još više roditelja kao stuba koji pomaže i prirodne inteligencije i interesovanja te dece koja idu na takmičenja.
To ne sme da se zaustavi. Jednostavno, moraju da se stvore uslovi da eksplodira taj potencijal, da se verifikuje na pravi način. Hvala bogu, mi ne manjkamo u tome.
Dokaz je, siromašna sredina daje genije, genijalci uče se, bore se za život, za mesto u društvu i idu napred.
Sada da se vratim na one stubove i na one, kako se to kaže, subjekte u tom obrazovnom procesu. Mislim da mi kao društvo nismo danas ni sposobni da sagledamo svaki taj stub ponaosob, a kad pogledamo koje su sve neizvesnosti i koji su sve izazovi, počev od porodice, ulice, škole, mesne zajednice, opštine, okruga, republike, pa i ono što se promoviše kao vrednost preko medija.
Ili ne samo preko medija nego u običnom životu, gde imamo situaciju da je svaki pojedinac podeljena ličnost, gde kući u četiri zida na neke pojave reaguje kao ljudsko biće, a kad izađe na ulicu reaguje kao političko biće i ta dva njegova pogleda se dijametralno razlikuju u odnosu na date okolnosti, onda stičemo utisak da imaginarni propisi, propisi sa sistemom pukih želja, bez realnih mogućnosti, mogu još više da nam načine štetu i da nas zavaraju.
Ova grupa poslanika SRS, a svi su poprilično vezani za prosvetu, ili kao univerzitetski profesori, ili kao profesori u srednjim školama ili nastavnici u osnovnim školama, jednostavno prenose svoje iskustvo sa ciljem da se postojeći propis popravi, prilagodi, kako bi se na bazi postojećih mogućnosti i okolnosti izvukao maksimum, kako bi svi oni koji učestvuju u tom obrazovno-vaspitnom procesu bili ne samo zadovoljni, nego doprineli ostvarenju nekih rezultata koji mogu da se verifikuju kao društveno prihvatljivi.
Ukoliko se čuje neka teška reč ili teška kvalifikacija povodom nekih nelogičnosti, ishod, rezultat, licenca ili ne znam šta, onda samo shvatite, kao odraz opravdane kritike, da nije dobro kada žaba vidi gde se konji potkivaju, pa i ona digne nogu.
To smo imali za vreme Gaše Kneževića. To moram da vam kažem, za vreme Gaše Kneževića mi smo dobili propis koji prosvetni radnici jednostavno nisu mogli ni da shvate. Ajde što oni nisu mogli da shvate, nisu mogli da ga shvate ni roditelji, ni oni koji treba da ga primenjuju, ni oni koji treba da ga kontrolišu. Naprosto, to nije moglo da funkcioniše kao jedan sistem.
Naši amandmani su pre svega zbog toga, jer plašimo se da i ovo ne može da funkcioniše kao jedan jedinstven sistem.
Naravno, kad kažem jedinstven sistem, mislim da mora da se vidi sistem i da se tom sistemu prilagodi organizacija, da bi svako u toj organizaciji ispunjavao ulogu koju ima u okviru tog sistema. Mi to ovde stvarno ne vidimo i plašimo se da iz ovoga ne izađe neka navodno reforma koja jednostavno teoretski ne može da da neke rezultate.
Naprosto, našim propisima treba mnogo više života. Život je izgleda izbačen iz ovih naših propisa i zato mi intervenišemo ovim amandmanima. Dobro je ako ste prepoznali u nekom broju amandmana da imamo tu nameru. Mi smo tu nameru imali i 2003. godine, to moram da vam kažem.
Tada smo daleko veći broj amandman podneli, ali tad je bilo nemoguće razgovarati, jednostavno, dođe čovek za govornicu i kaže - to je uslov EU, bela šengen lista, pa i 2003. godine se žvalavilo isto ko i danas što se žvalavi.

Član 15. i ovaj amandman su dobar povod da se javnost Srbije obavesti o tome šta je na delu, jednostavno šta je to osmišljeno, kako je osmišljeno, šta se radi, šta se planira, da jednostavno građani mogu na vreme da se obaveste o tome, pa svako da izvuče neki zaključak i usaglasi svoje ponašanje sa onim što je nama namenjeno.
Ovo je član koji se odnosi na prisustvo predstavnika Međunarodnog krivičnog suda pred našim organima kada se raspravlja neko pitanje krivične odgovornosti, kolokvijalno rečeno, za ratne zločine. Ovo pitanje otvara i tera nas da se podsetimo šta je to sve bilo.
Samo da podsetim da i 92. i 93. godine, pa i kasnije, bez obzira u kom državno-pravnom statusu se nalazila Srbija, ona je pristajala na saradnju da i predstavnici međunarodne zajednice budu prisutni tokom sudskih postupaka u Srbiji. To nije zadovoljilo apetite ove zveri koja se usredsredila na Srbiju i srpski narod.
Formiran je Haški tribunal, potpuno nelegalna institucija, ovde su formirana odeljenja, posebni sudovi, tužilaštva, sve sa ciljem da budu pod kontrolom onih koji su odgovorni za brutalno razbijanje bivše SFRJ, jer oni jednostavno ne mogu da dozvole da se pred nekim nepristrasnim, objektivnim sudom utvrdi istina i na bazi istine odluči o individualnoj krivičnoj odgovornosti.
Naprotiv, potrebni su pravosudni organi pod budnom kontrolom NATO pakta i EU da ne promakne nešto kako bi neko zaključio da su oni glavni krivci. Ako Amerika ne dozvoljava da njihovi građani odgovaraju po Rimskom statutu, ne znam zašto bi Srbija to dozvolila. Onda imamo jedan proces, građani će da ga prepoznaju, on počinje rečima - Srbiji je potrebna dvostranačka Srbija, kako bi Havijer Solana, Oli Ren, NATO pakt imali pod kontrolom i vlast i opoziciju.
Kada samo jedan prodaje mleko, njemu dobro ide posao. Kada jedan kontroliše i vlast i opoziciju, takođe mu ide dobro posao. Mi danas na političkoj sceni, izuzimajući SRS, imamo sve druge političke stranke koje se trkaju u tome koja će bolje, efikasnije da ispuni ono što od njih očekuju NATO pakt i EU.
U toj svojevrsnoj trci nema mesta ni za KiM, ni za Srbe, ni za Vojvodinu, ni za Beograd, nema mesta ni za Prokuplje. Vlast je tako napravljena, ''Otpor'' je instaliran u svim strukturama, Amerikanaca ima koliko god želite, greškom progovore neki put srpski.
Pre nekoliko dana imali smo svojevrsni skandal u ovoj zgradi, pod predsedavanjem Sonje Liht, neke nevladine organizacije i ko zna ko se sve skupio.
Održali su neki sastanak, kao da je zgrada Narodne skupštine prostorija mesne zajednice za nevladine organizacije. Onda su se dogovorili da pričaju na engleskom. Ne interesuje ih srpski jezik.
Tako da niko ne treba da se iznenadi što pre godinu dana onaj što je lepio plakate sa natpisom "Bulevar Ratka Mladića" danas kaže, ma uhapsite ga što pre, nema potrebe da se uznemiravam, nemam potrebe da se sekiram. Nikakav problem nije da Oli Ren primi četničkog vojvodu. Sve je moguće.
Srbija treba da bude pod kontrolom mafije koja završava onaj finansijski deo posla i pod budnom paskom političkog uticaja NATO pakta i Evropske unije, a vi građani Republike Srbije glasajući za proevropske i evrofanatičke ideje pojedinih predstavnika i pojedinih političara, u stvari glasate protiv sebe. To je ta poruka.
To je ta poruka koja se instalira, zato se i menja propis o javnom informisanju, da to postane dominantan oblik razmišljanja u Srbiji, kako nema alternative.
Samo da vas podsetim, granica na Drini - nema alternative. Dejtonski sporazum - nema alternative. Rezolucija 1244 - nema alternative. Isporučimo Miloševića, svima će nam biti bolje, nema alternative, pa posle još dvadesetak ljudi je otišlo.
Politika uslovljavanja se vidi i na ovom predlogu zakona. Zadatak parlamenta je da se, ako je moguće, jedno 2000 zakona donese za 15 minuta, kako bi se dokazalo da je većina građana Republike Srbije na putu evroatlantskih integracija.
Naravno, građani Srbije ne mogu da vide da u centru Brisela njihovi farmeri, mlekari bacaju mleko, protestuju, da se u Nemačkoj pale fabrike, da su u pitanju neki nemiri.
Kada se to eventualno kod nas prikaže, ono se prikaže pre svega u funkciji "relaksiranja građana Republike Srbije", pa vidite, ako je teško u Briselu, onda je potpuno normalno da bude teško i u Beogradu.
Malo ko je u prilici da dobije informaciju da i oni koji su ušli u članstvo EU ne mogu da koriste pristupne fondove i sredstva EU zbog korupcije, kriminala itd. A ovde je sve u funkciji obezbeđenja da Srbija bude na beloj šengen listi, jer je to epohalni uspeh onoga koji je pre nekoliko godina u toku kampanje ispred ambasade jedne zemlje rekao: glasajte za mene, za dve godine neće biti ovih redova.
Danas svi konstatuju, fala za beli šengen, fala za pasoš, ali sa čim ću i gde ću, kako da prehranim porodicu. To je naša tema. To je tema o kojoj stalno moramo da razmišljamo, koju stalno moramo ovde da pokrećemo, da bi jednostavno u ovo doba prosvetiteljstva ljudi shvatili da nije baš sve prosvetiteljsko što se javlja kao neki navodno evropski standard.
Vidite i sami, malo-malo pa dođe neko od predstavnika međunarodne zajednice da povuče Borisa Tadića iz bazena da udahne malo vazduh, pa ga ponovo pljucne u vodu, da ga pritiska, da ga steže, kako bi se ovde završio najprljaviji posao prema ovom narodu i prema ovoj državi.
Inače, sa gledišta struke, pitanje nadležnosti, pitanje saradnje, ekstradicija, isporuka, predaja itd, pravno-tehnički rešivi problemi i nikad ne bi bili problem, ali ovde se nameće nešto što ugrožava dostojanstvo svakog čoveka koji živi u Republici Srbiji, bez obzira na bilo koji oblik međusobne razlike.
Svima je upropašćeno dostojanstvo, zahvaljujući pre svega ovoj vladi i ovakvim vladama, i ovakvoj političkoj sceni, gde se i najgrublja krađa mandata tretira kao nešto evropsko, evropski standard. Ideja o dvostranačkoj Srbiji je ideja da Havijer Solana i bratija, i oni njemu slični, kontrolišu i vlast i opoziciju i da imaju raskalašni zagarantovan položaj ovde. A gde su građani, gde su njihovi vitalni interesi - sporedna stvar, ukoliko može da se prikaže u nekom redu nekog saopštenja.
Mi imamo Vladu destrukcije. Koja oblast društvenog života koda nas normalno funkcioniše? Svi smo ugroženi. Kako da izađemo iz ove situacije? Kako da sprovedemo korenite promene i u osnove tih promena da stavimo čoveka i interese ovog naroda i interese ove države? O interesima ovog naroda da se sekira Boris Tadić, Mlađan Dinkić i ovi novi Evropejci koji se po hotelima sastaju na tajnim pregovorima sa tajkunima i ovim drugim stvarima. Oni državu mogu da izvuku iz ove krize - ne, oni mogu samo da prodube krizu?
Da prodube krizu, da potone svaki građanin sa bilo kojim razmišljanjem o tome da treba da živi. Zato mi nećemo da glasamo za ovaj predlog zakona, zato što je još jedan u nizu koji uništava Srbiju, ovaj pogotovo uništava dostojanstvo i naš pravni sistem.

Javio sam se, gospođo Dejanović, zbog ove promene predsedavajućeg, da iskoristim pravo na repliku. Ali, gospođo Čomić, 99. godine sam bio ministar...
(Predsednik: Izvinite, gospođa Čomić je ocenila da nemate pravo na repliku.)
Ona je ocenila da nisam bio 1999. godine ministar.

Preuzimam veliki rizik da ne istrošim veliko vreme koje ima SRS, ali ovaj amandman na član 21, koji jednostavno reguliše tu situaciju u kom roku treba da se obezbedi odbrana osumnjičenom itd, i ovo što je novi ideolog DS Srđan Milivojević malopre izneo, prosto deluju inspirativno da podsetim građane Republike Srbije da se nalaze u Haškom tribunalu neki koji su navodno dobrovoljno otišli, a u bolnici su im ostale i papuče i naočare.
Povodom knjige Tima Maršala samo da skrenem pažnju javnosti i gospodinu Milivojeviću da svi koji su opisani u toj knjizi da su to uradili da sistem iznutra popuca nalaze se sa DS na vlasti sada u Republici Srbiji. Zahvalan sam mu što je samo potvrdio onu tezu sa kojom sam pre pola sata nastupio, da Amerikanci žele da imaju pod kontrolom i vlast i opoziciju. To je dokaz.
I vlast i opoziciju žele da imaju pod svojom kontrolom. Donekle su i uspeli. Sada imaju tu situaciju da kažu - ko glasa za ove koji su na vlasti, on je proevropski opredeljen, a ostala je smo SRS. I ja sam se 1999. godine borio protiv NATO pakta, i svi smo se borili protiv NATO pakta jer smo hteli da imamo pravo na život. Hteli smo da znamo gde je naša država. Valjda u toj našoj državi imamo pravo da živimo.
Zahvaljujući ovakvoj vlasti mi svakodnevno dobijamo poruke da nemamo prava da živimo u svojoj državi, ovde je to pritiskanje. Građani Srbije, budite oprezni. Sve što vam priča o velikoj Evropi, med i mleko, beli šengen, slikaju se sa Oli Renom, sa Havijerom Solanom, sa predstavnicima te međunarodne zajednice, rade protiv vas.
A ovi sa Zapada moraju u svojim knjigama da opišu svoje saradnike jer imaju obaveze prema poreskim obveznicima u Americi da kažu gde su potrošili pare, zašta troše pare. Pare troše da imaju vlast i opoziciju koja odgovara američkoj administraciji, NATO paktu i ostalima, da vi, građani Republike Srbije, ne bi imali prostora za život.
Ništa ne znači ovde da li se amandman usvaja ili ne usvaja. Ništa se ne menja u ovoj skupštini, jer pravi gazda nije ovde, nego u Briselu, na dve adrese. Oni odlučuju preko svojih predstavnika. To su oni koji imaju mišljenje i po njega idu u Brisel ili s vremena na vremena neko iz Brisela dođe da izvadi Borisa Tadića iz kade da se ne udavi, da diše još jedno dve tri nedelje, da ga malo uteše, izdrži još malo, izdrži još malo.
Da li građani Srbije mogu da izdrže ovo? Baš vas briga za građane Srbije, vas baš briga za KiM. Vama je važno da budete na vlasti i da podelite te pare. Ako ne možete da dobijete iz inostranstva, a što rekoše pre nekoliko godina Amerikanci - dosta smo vas finansirali, sada ste vi na vlasti, sada otimajte sami malo od svog naroda. Mi smo danas više zaduženi nego bivša SFRJ. To je ta katastrofa, trajna katastrofa ovom narodu.
Naravno da je SRS jedina alternativa. Hvala vam što ste se tako ujedinili i građanima pokazali u kom pravcu treba da traže put iz ovog beznađa u koje ga uvodite.

Ovim amandmanom mi tražimo da se  ispravi nešto što se javlja kao patološka greška otkada je DOS na vlasti, jer država sam ja, pojedinac je postao država, ministar nije samo na čelu nekog državnog organa, nego on vedri i oblači. Vi to ne prihvatate, to toliko nije ni bitno, pošto je to već tako odomaćeno.
Međutim, važno je radi javnosti, ne znam, valjda je Milan Obradović još uvek direktor te uprave za izvršenje tih zavodskih sankcija i verovatno najveća preporuka što je on tamo je to što je bio čovek u zatvoru na izdržavanju neke kazne zatvora ili nekog pritvora.
U ovoj vašoj izmeni ovog navedenog člana meni uopšte nije jasno koji je to bliži propis o postupku upućivanja lica lišenih slobode? Ovde se tretira pitanje kako da se osuđeno lice uputi na izdržavanje kazne zatvora, a ovde sada pričate o licima lišenim slobode. Ne znam koja je to svrha.
Ono što je glavno, što javnost treba da sazna, a tiče se člana 31. vidite, program postupanja treba da natera lica koja su na izdržavanju kazne zatvora da usvoje društveno prihvatljive vrednosti. Sada vi meni kažite – šta lice koje je osuđeno i na izdržavanju je kazne zatvora, koje možda gleda ovaj prenos, treba da prihvati kao društveno prihvatljivu vrednost.
Da Homen bude na vlasti, da oni koji su nas bombardovali, ubijali, budu sada promoteri života u Republici Srbiji, poput NATO pakta i drugih, ili nešto da prihvati kao društveno prihvatljivo, što se dešava u neposrednom okruženju u prostoriji ili ustanovi gde izdržava kaznu zatvora? Kako se obezbeđuje mobilni, kako bensedini, ko dobija posetu, kad dobija posetu, šta treba da radi?
Da li postoje društveno prihvatljive vrednosti koje bi mogli da pokažemo nekome kao prave vrednosti? Da li je prava društveno prihvatljiva vrednost ovo maltretiranje u Narodnoj skupštini, što sedam zakona treba da se završi hitno, jer Evropa nema alternativu?
Da li vi uopšte imate neki sistem vrednosti koji treba da promovišete, osim sistema vrednosti da radite za strance na štetu svog naroda? Još kažite – to narod želi, glasa za vas.
Koje su to vrednosti? Lice lišeno slobode propis donosi. Koji to propis donosi? Kako se zove taj propis? Valjda je poenta u tome da se nekim opštim aktom uredi nešto. Ne, sada imamo propise po osnovu literarnih radova i ova izmena i dopuna ovog zakona samo nam pokazuje da ovi sada, koji vedre i oblače u Ministarstvu pravde i koji se sada trenutno nalaze u Americi, na doobuci, novim instrukcijama, ovde ubacuju pravila i sistem postupanja sa zatvorenim licima koji važi u Gvantanamo zatvoru.
Glasajući za ovo, vi glasate za Gvantanamo. Da vam ne pominjem Vojislava Šešelja koji je sedam godina u pritvoru, da vas ne podsećam na činjenicu da i naš Ustavni sud vrlo često, razmatrajući ustavne žalbe građana, konstatuje povredu prava na suđenju u razumnom roku.
Šta radite, gde vodite ovu državu? Šta je na prvom mestu – vaše fotelje, vaše pozicije i instaliranje nečega što nema blage veze? Obama se bori u Americi protiv ovoga, pa nailazi na otpore. Šta vredi Obami što se bori u Americi, kada je to neka sila.
E, ta sila je zastupljena ovde, i Homen i Neca i Peca, i Maca i Caca, svi ovi Otporaši koji su došli da malo dokusure ovu Srbiju, jer nije bilo 99. godine, 99. se nije završilo, jer nisu ušli sa pešadijom, pa su pešadiju instalirali i u vlast i u opoziciju.
Setite se šta je ko pričao pre godinu dana, pa vidite gde se sad nalaze, ko kome ljubi skute, ko se gde nalazi.