Naravno, moderni trend u pravu jeste unifikacija i kodifikacija, a kod nas imamo - razgradnja. Kod nas je zastupljeno i nešto drugo, znači, ustanova ne mora da se osnuje nekim zakonom ili zavod, ali posebno odeljenje verovatno mora, jer je to taj način razmišljanja koji dolazi preko predstavnika te anglosaksonske škole.
Ovo je sve nepotrebno, jer se postavlja pitanje - kako ćete da izvršite resocijalizaciju lica koje je učesnik u nekom kriminalnom događaju bilo kao pripadnik organizovane grupe? Kako ćete da izvršite njegovu resocijalizaciju? Tako što ćete u Zabeli da napravite podrumske prostorije dva nivoa ispod zemlje, gde biste držali te ljude kao zveri i prikazivali vašim prijateljima iz inostranstva i tu pokazivali nešto što oni već imaju kod svoje kuće.
Mislim da je to pogrešan put. Ovde se ne vidi nijedna specifičnost kako se izvršava kazna zatvora. Mislim da je pitanje izvršenja kazne zatvora neka stvar koja treba da se reši unutar Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, naravno, uvažavajući neke specifičnosti, tu postoje i kućni red i neke druge stvari, nešto što penologija zna, a ovo je vrsta nagoveštaja neke torture, nagoveštaja besa prema nekim ljudima. Jer mi imamo na delu situaciju da jednu mafiju menja druga mafija. Kada druga mafija dođe na vlast ona se ispuca na onoj prethodnoj mafiji. To smo imali kod zemunsko-surčinskog klana i kod drugih klanova.
Mislite da ovo može da deluje kao strah prema onome ko je opredeljen da vrši kriminal? Ne, neće delovati kao strah, ovo će samo vama da služi kao nekakva legitimacija za evroatlantske integracije, dok ne bućnete u Atlantik.

Ne samo da želi, nego jedva čeka.
U situaciji kada od 2001. godine donosimo evropske zakone, pa ih kao tako najbolje menjamo još boljim, boljim, boljim, najboljim, došli smo do situacije da danas DS priznaje svoju šizofreniju iz 2003. godine. Menja ono što je bilo evropsko i epohalno.
Samo da vas podsetim, ovaj član se odnosi na nešto što ste pod pritiskom 2005/2006. godine i Vuka Draškovića morali da menjate. Odnosi se na pravo na suđenje u razumnom roku, pravo na ekspeditivno suđenje. Sada ste promenili sistematiku, jer to pravo kod nas gotovo da više ne postoji.
A to ste naučili od Haškog tribunala, jer se tamo krši pravo Vojislava Šešelja na suđenje u ekspeditivnom roku, suđenje u razumnom roku. On je sedma godina u pritvoru.
Sutra posle podne će biti neki pretres, odnosno sudski dan gde ćemo čuti te pametne sudije, po volji Zorana Đinđića, koji je rekao - vodite ga i ne vraćajte ga više, objavila Karla del Ponte, gospođo Kolundžija, ne Zoran Krasić da je rekao, nego Karla del Ponte je objavila u svojoj knjizi 17. februara 2003. godine
Zoran Đinđić je rekao - vodite Šešelja i ne vraćajte ga više. U toj rečenici je sadržano i vaše mišljenje o pravu na suđenju u razumnom roku.
Sedam godina je čovek u pritvoru da bi ste vi krčmili Srbiju ovde, da vam on svojom pojavom ne bi smetao.
To su vaši evropski standardi. Častim vas ovih 10 sekundi, da što pre odete u tu Evropu.

Šteta što nema gospodina Batića. On je ovde više puta rekao da je podneo krivičnu prijavu protiv Mlađana Dinkića i da nema nikakvog odgovora od tužioca, i onda se postavlja pitanje da li kao potencijalno oštećeni može da dalje goni? Slična je situacija, recimo, sa radnicima koji rade u „Galenici“, koji bi podneli krivičnu prijavu protiv direktora i saučesnika koji uništavaju „Galeniku“, počevši od banaka, Gorana Perčevića itd. Imamo situaciju da ćuti javni tužilac i na kraju ništa.
Pre nekoliko dana javio mi se čovek koji je pre 10 godina preneo nešto preko tužilaštva, pokrenuo krivične prijave, šetalo se do svih mogućih tužilaca, ali nema jasnog odgovora da li se krivična prijava odbija ili odbacuje, tako da osumnjičena snaja u međuvremenu je raspolagala i sa zaostavštinom i upropastila sve, iako je možda bila i osumnjičena ili potencijalno kriva za ubistvo supruga.
Sada se dosetili ovi da kažu da u odbacivanju krivične prijave treba da se napiše kao razlog da prijavljeno delo nije krivično delo. Šta ako supsidijarni tužilac u toku krivičnog postupka dokaže to krivično delo? Šta će onda da bude sa tužiocem koji je tako nešto odbacio ili odbio?
Samo da vas podsetim, kako neko može krivično da goni nekoga ko je na vlasti, kako može Batić da goni Dinkića, kako zaposleni iz „Galenike“ mogu da gone neke iz „Galenike“, kako mi iz SRS da realizujemo optužni predlog i zahtev za sprovođenje istrage protiv onoga ko je učinio dva krivična dela, i to sve stoji u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kada je okrivljeni miljenik Havijera Solane, Oli Rena, Borisa Tadića, Ivice Dačića i Mlađana Dinkića.

Samo formalno-pravno, ovaj član 7. pripada nečemu što su prelazne odredbe i kako treba da se reši pitanje osnivačkog kapitala u skladu sa izmenama i dopunama, ali mi se u stvari moramo vratiti na samu suštinu ovog zakona i pogotovo ovog predlog zakona.
Zakon o javnom informisanju reguliše način ostvarivanja jedne slobode, ali reguliše nešto što su i prava, dužnosti i odgovornosti onih koji učestvuju u javnom informisanju, i to pre svega sa gledišta vršenja te delatnosti, a ne poslovanja.
Poslovanje je daleko širi pojam, pa se reguliše pre svega privrednim propisima. Sudeći prema članu 1. teksta ovog zakona, ne Predloga, nego zakona, ova ekskurzija koju je preduzela Vlada, predlažući izmene i dopune, jeste nešto što izlazi izvan okvira materije koju mora da reguliše Zakon o javnom informisanju.
Naravno, vaša slaba strana jeste Ustav Republike Srbije, onaj deo deklaracije o slobodama, pravima i dužnostima građana. Naravno, vaša slabost su i mnoge druge odredbe Ustava Republike Srbije, ali da bih vam zapržio čorbu, na današnji dan kada vam je došao supervizor Oli Ren, a verovatno je i on dao saglasnost da ovo mišljenje nama dostavite, moram da vas podsetim – ne vas kao predlagače i one koje ćete da glasate za ovo, nemam nameru da vas upozoravam niti da diskutujem o tome da li je bolji ili gori Vučićev ili Dinkićev, da li je bolji ili gori Miloševićev ili Tadićev Predlog zakona, uopšte nemam nameru o tome da pričam, kao što želim samo da vam skrenem pažnju – da preko nekih stvari ne možete da pređete.
U potpunosti shvatam onu situaciju koja je poprilično prisutna u radu sredstava javnog informisanja, njihovih glavnih i odgovornih urednika, a ona može i ovako da se opiše – čovek zainteresovan da se objavi neka informacija dođe, glavni i odgovorni urednik kaže da bi se to objavilo moraš da daš toliko i toliko para, on da. Onda glavni i odgovorni urednik pozove onu stranu suprotnu na koju se odnosi ta informacija, pa kaže – ukoliko ne daš toliko i toliko para, ja ću da objavim tu informaciju i u toj dijalektici i svojevrsnom fluidu novčanih sredstava, jednostavno javno mnjenje može da bude u vrlo neprijatnoj situaciji, pa da kaže – pre godinu dana je neko kačio natpis Bulevar Ratka Mladića, a u susret dragog mu Olija Rena, pre nekoliko dana kaže – ma, hapsite Mladića, baš me briga za njega, i ko je i šta je.
Kao što pre tog beše jedna situacija da omraženi Oli Ren bude posećen, ali bude posećen i onaj u susednoj kancelariji koji se zove Havijer Solana koji nas je bombardovao. Sada su njihove investicije mnogo važnije nego ono dugme koje je pritisnuo i toliki broj žrtava izazvao.
I jedni i drugi, i vi koji glumite da se svađate, a na istom ste putu, jer je gazda isti, moram samo da skrenem pažnju ne na Međunarodni sud pravde nego Evropski sud za ljudska prava, pošto smo članovi Saveta Evrope, postali smo u vreme vanrednog stanja, a vanredno stanje je dokaz ograničenja demokratije, tada su nas primili, da postoji član 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, on se zove sloboda izražavanja, jedno pravo, gospodine Bradiću, koje je proisteklo iz slobode misli, a sloboda misli znači i kulturno, i umetničko i naučno stvaralaštvo koje se čuva kao svetinja, koje ne može da se zaustavi.
Sledeće što je izašlo iz toga jeste pravo odnosno sloboda izražavanja. U okviru toga u toj evoluciji izašla je sloboda štampe, pa tek u novoj generaciji radio-televizija i sada napokon Internet.
Samo da znate, gospodine Bradiću, šta obuhvata to što se zove sloboda izražavanja po mišljenju vaših nalogodavaca, vaših prijatelja iz EU: Svako ima pravo na slobodu izražavanja (svako, znači svako živo ljudsko biće). Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, gospodine Bradiću.
Svakom čoveku se garantuje da ima svoje mišljenje, pravo primanja i saopštavanja informacija, ideja bez mešanja javne vlasti. Gospodine Bradiću, vi ste javna vlast. Vama je zabranjeno da se mešate. I bez obzira na granice, gospodine Bradiću, ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.
I 2003, kada je donet ovaj Zakon o javnom informisanju, velika je polemika bila ko, donoseći član 14, ubacuje pravno lice kao osnivača, i ko sme da naruši ljudsko pravo pojedinca, fizičkog lica kao osnivača. Šta vi znate?
Stav 2. navedenog člana 10: Povodom člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava imate preko 250 presuda i odluka Evropskog suda za ljudska prava. Ovo što radite neće se naći ni u jednoj presudi da vam daje za pravo.
Ono što je centralno, ne samo za ovu slobodu, nego za sve ono što spada u korpus ljudskih prava, dobro poslušajte. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima (to je prijava), uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti (e, vaša ograničenja da li su u interesu nacionalne bezbednosti - nisu, vas ne interesuje nacionalna bezbednost; sve biste prodali samo da ostanete na funkcijama), teritorijalnog integriteta (da li vi znate šta je teritorijalni integritet; pa vi ne znate ni gde je država, gde su granice, vi delite Srbiju na sedam regiona samo da bi dobili pare, pristupne fondove EU, od čega nema ništa) ili javne bezbednosti, (koja javna bezbednost, koje nerede ste sprečili, vi ste neredima došli na vlast).
Kriminala; ovo je jedina vlast na kugli zemaljskoj gde mafija ima svoju vlast. Nekada je bila situacija da vlast ima neku svoju mafiju, sada se okrenulo, mafija je postala gazda. Čuli ste šta se piše, i od Mila Đukanovića i od ovih slatkorečivih sa nadimcima.
Morala? Vi štite moral? Pa, vi finansirate nešto što je nemoral, da ne pominjem onaj vaš sajt. Zaštite ugleda? Da li ova država ima ugled? Da li ova država ima dostojanstvo otkada ste vi došli na vlast? Prava drugih? Sprečavanje otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju. Pa, vi ne smete na sednici Vlade da šapnete jedan drugom, jer sutra u novinama izađe. Ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
Da li vaša intervencija ima za cilj ispunjavanje ovoga što je demokratska vrednost? Ne, očuvanje pozicija. Da vas podsetim, nekada ste rekli ''stručnost ispred politike''. Šta vam je sad, stručnosti nema nigde? Kakva vam je ovo politika? To je skandalozno šta radite.
Naravno, Oli Ren je došao da da podršku svojim pulenima. Gazite Srbiju do daske, ne mora ništa da bude u Srbiji, samo završite prljav posao.
Vi, što ćete da glasate, znajte, ovo je očigledan primer svih prljavih poslova za koje ste glasali i za koje ćete još nekoliko meseci da glasate.

 Na početku bih predstavniku Vlade uputio nekoliko poruka koje može tumačiti, pre svega, kao odraz nečega što je političko stanje, pa bih vas zamolio ako sretnete gospodina Cvetkovića ili gospodina Borisa Tadića da ih obavestite o ovome.
Vidite, iza vas se nalaze gospođa Slavica Đukić-Dejanović i Veljko Odalović, tamo je moj prijatelj Milan Nikolić, ovde je Sulejman Spaho, evo i ja sam tu. Za 20 godina uopšte nismo promenili naš stav po pitanju prava nacionalnih manjina. On je potpuno identičan i pre 20 godina i danas.
Neki drugi su se promenili. Pre 20 godina su pričali o Srbiji kao nekom mestu gde se navodno krše ta manjinska prava, a vidite u našim razmišljanjima, u našem odnosu prema Ustavu, prema pravima ništa se nije pojedinačno promenilo.
Verovatno ste primetili da odavno skoro sve političke stranke povodom ovih i ovakvih pitanja jasno stavljaju do znanja da u članstvu imaju one građane koji su pripadnici neke nacionalne manjine. Naš predstavnik po ovoj tački dnevnog reda bila je Marina Toman, nju javnost zna pre svega kao člana SRS, a retko ko zna da je ona pripadnik neke nacionalne manjine.
Mi se ponosimo time. Smatramo da ljudi koji učestvuju u političkom životu mogu da imaju neku razliku političke prirode sa nekim svojim političkim alternativama, ali ako smo iskreno opredeljeni za demokratiju i ljudska prava, onda svako ljudsko biće, svaki građanin Republike Srbije, svaki državljanin Republike Srbije, pa zašto ne reći i stranac, treba da uživa ta prava da maksimalno dolazi do izražaja jednakost pred zakonom, ravnopravnost, odsustvo do zabrane bilo kakve diskriminacije. To je jedan standard.
Takođe, obavestite gospodina Tadića, ako ga budete videli, da već, da ne preteram baš mnogo, ali tridesetak godina, ako ne i duže, u svim vladama Republike Srbije u vidu ministra, potpredsednika Vlade uvek je bio prisutan neko kao pripadnik neke nacionalne manjine, više puta pre svega kao stručnjak za neku oblast, ali i kao pripadnik nacionalne manjine.
Slična situacija je i sa Narodnom skupštinom. Nikada nije bio problem u Narodnoj skupštini da se ustupi neko mesto na bazi one srazmere koja pripada poslaničkim grupama nekom predstavniku nacionalne manjine.
Jednostavno, sve stranke su želele da imaju dobre odnose sa političkim predstavnicima nacionalnih manjina, zato što je to jedan od dobrih uslova za stabilnost Srbije i za normalan život, jer smo mi i komšije, i prijatelji, pa i rodbina itd. Tu nikako nema problema.
U međuvremenu su se neki promenili, oni koji su rekli ako vide neku zastavu u nekoj ruci, oni koji su delili besplatne sanduke svima zbog teškog materijalnog položaja, pa vidite i sami promenili su se i oni koji su napadali Ustav Republike Srbije. Trpeli smo velike kritike, a oni koji su pozivali da se ne glasa, da se ne ide na referendum, sada se pozivaju na odredbe Ustava Republike Srbije iz onog dela gde se nalazi deklaracija o ljudskim pravima.
Ovo sam morao da vam kažem da biste jednostavno shvatili da postoje neki politički razlozi zbog čega se ovakva vrsta i ovakav tekst zakona nameću. To su, pre svega, politički razlozi, jer neko ko smatra da je politička elita neke nacionalne manjine želi po svaku cenu da sačuva svoj politički ekskluzivitet i svoja mesta.
Mogu da vam nabrajam šta je bilo za proteklih pet godina povodom pitanja nacionalnog saveta, medija, otvorenih pretnji itd.
Ne ulazim u ta politička uslovljavanja, ko je, zašto prihvatio da podrži Borisa Tadića za predsednika od predstavnika nacionalnih manjina ili ko je prihvatio da podrži ovu vladu da bi ostvario neka, ipak moram da kažem, parcijalna politička prava i interese kao elite.
Moram da dignem glas, jer u nekim rešenjima ovaj predlog zakona prosto vrši svojevrsnu izolaciju i getoizaciju, jer ispada da predstavnici nacionalnih manjina u SRS, u DSS i bilo kojoj drugoj stranci nisu autentični predstavnici svoje nacionalne manjine. Oni su praktično isključeni u nekim odredbama.
Ako vidite gospodina Tadića i gospodina Cvetkovića, pitajte ih da li ovakav koncept zakona nameravaju da plasiraju u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Mađarskoj, u ovim zemljama koje su u EU ili u predvorju EU? Znam da želite da budete lideri na Balkanu, znam da Srbija treba da bude na prvom mestu, sve je to poznato, ali ono što ne možete da ostvarite radi ispunjavanja ustavne obaveze, zaštita prava Srba u Crnoj Gori, ono što ne možete kod Mila Đukanovića, evropskog čoveka, da progurate, nemojte ovde, a pogotovo nemojte na ovako neustavan način.
Samo bih vam sad skrenuo pažnju u čemu se ogleda grubo kršenje Ustava Republike Srbije. Ima tu i nekih rešenja koja su u suprotnosti, a ima i rešenja koja su u nesaglasnosti koja se može poistovetiti sa suprotnošću.
Skrenuo bih vam pažnju da reč "samouprava", kada stoji u okviru nečega što je teritorijalna, kada stoji u okviru nečega što je lokalna, ima vrlo precizno svoje značenje, određeno Ustavom Republike Srbije i zakonima.
Kada pogledate u članu 75. tu reč "samouprava", ona nije ta vrsta samostalnosti. Ovde se ne govori o nacionalnom savetu nacionalne manjine kao instituciji, ne govori se o nečemu što ste vi u uvodnom izlaganju rekli - formiranje, već se priča o pravu. U ovom članu se priča o individualnim i kolektivnim pravima, ali i kod kolektivnih prava se priča da se ona ostvaruju ili neposredno ili posredno, ali nigde nema reči ko je predstavnik.
To je interesantna stvar koliko ste daleko otišli, upravo zbog ove elite koja želi da obezbedi svoju poziciju. Rekli ste - ovaj zakon treba da predstavlja izuzetak. Ne, ovaj zakon treba da predstavlja samo ono što je ustavni okvir.
Samo da vam skrenem pažnju. Ko je vas ovlastio da u Predlog zakona ubacite odredbu o prenosu nekih ovlašćenja koja su autentično državna ovlašćenja, proističu iz vršenja državne vlasti? Kako možete to da prenesete na nešto što nije obavezujuće? Zato ste u čitavom ovom predlogu zakona, u svakom članu gde počinjete sa rečima - nadležnost ubacili reč - može. Zar nešto što može, može da dobije ona ovlašćenja koja su vezana za - mora.
Samo da skrenem pažnju, jesu ova četiri pitanja izdvojena u okviru korpusa kolektivnih prava, ali u članu 80. stav 1, verovatno ga znate, pripadnici nacionalnih manjina mogu da osnivaju prosvetna i kulturna udruženja koja dobrovoljno finansiraju.
Molim vas, u okviru prava na teritorijalnu autonomiju, u okviru prava na lokalnu samoupravu, postoji niz odredbi koje nalažu da prema sastavu stanovništva, osobenosti određenog prostora, autonomija i lokalna samouprava uređuje neka pitanja, i tu su i kultura, i obrazovanje, informisanje, tu je upotreba službenog pisma.
Vidite, službeno pismo i jezik gotovo da su teme koje ne treba da uopšte obrađujete ovim zakonom, jer je sve regulisano. Regulisala Republika, regulisala autonomna pokrajina, regulisale sve lokalne samouprave. Pošto je regulisano već, onaj koji to krši, on je u skobu sa državom, a ne sa predstavnicima nacionalne manjine. Oni su apsolutno tu zaštićeni.
Nije ni čudo što je onako veliki pečat za pojedine opštine u Vojvodini. Treba da bude veliki i to je obaveza, na svim jezicima da stoji to napisano i to niko ne spori.
Kada je u pitanju informisanje, uzmite bilo koje mesto gde živi i radi veliki broj predstavnika nake nacionalne manjine. Oni već imaju na svom jeziku i na svom pismu informativna glasila.
Hoćemo li u pogledu kulture? Umetnička društva koja finansira lokalna samouprava neguju i baštine i ono što je osobenost i kulturni identitet žitelja te opštine. Ne vidim tu nikakav spor.
Ako je nešto dodatno potrebno preko toga i to je Ustav regulisao. Vi to ne želite. Vi želite da zadovoljite apetite onih koji predstavljaju političku elitu. Samo da vas podsetim, pre nekoliko meseci je usvojen Zakon o političkim strankama, pa je došlo do neke male modifikacije pojma - političke stranke nacionalnih manjina u odnosu na ono što je pisalo u Zakonu o izboru narodnih poslanika, a koji je promenjen tamo, čini mi se, februara 2004. godine.
Dolazimo do zaključka da dva puta rade isti posao. Jedanput kao politička stranka, jer promoviše one osobenosti i to nikome nije sporno, a onda se sele i u nacionalni savet, gde treba da koriste i sredstva sa svih nivoa budžeta, i opet ta politička elita neće biti zadovoljna. To obavestite gospodina Tadića.
Opet će da ga uslovljavaju, kao što smo imali situaciju ovde da skoro na svakih mesec i po, dva meseca, odapne se neka strela, eto, mi razmišljamo o glasanju, možda ne damo kvorum. Zašto? Ima neki razlog.
To nije razlog pripadnika nacionalne manjine nego elite. Znate i sami da za proteklih nekoliko godina pitanje formiranja nacionalnih saveta, i po onom propisu koji je važio u to vreme, bilo je pitanje partijske podele, dominacije jedne ili dve, ili tri ili više međusobno konkurentnih političkih grupacija unutar jedne iste nacionalne grupe, kako bi obezbedili ne samo prisustvo polugama vlasti, nego i dominaciju i sticanje sredstava.
Ne želimo da trpimo zbog toga, svi trpe zbog toga. U Srbiji postoji samo jedna stranka, da znate, stranka siromašnih, to je ono što pogađa sve nas, beda, ekonomska kriza, nemaština. To je nešto protiv čega treba da se borimo, a ne da razmišljamo o tome kako će jedna ili druga strana, unutar navodno političkih predstavnika pojedine nacionalne manjine da pobedi, ili po nekom drugom kriterijumu, a videli ste i sami u toj borbi koliko su beskrupulozni jedan prema drugome, da su u stanju da i pripadnike svoje nacionalne manjine izvedu jednog protiv drugog. Ne smete vi u tome da saučestvujete.
Mi ćemo u okviru pojedinosti da pričamo i o konkretnim rešenjima, i moram da vam kažem, i gotovo suludim rešenjima. Ovo ne treba da bude zakon za nešto što je sui generis, jer to ne ispunjava uslove, ovo treba da bude zakon koji mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Taj kriterijum saglasnosti ovaj ponuđeni tekst ne ispunjava.

Sad mi je jasno da ste moje mesto trajno isključili što se tiče mikrofona, jer evo već danima nikako da se uspostavi neka elementarna komunikacija. Naravno, rizikujem da opet ne potegnete kazne. Na vreme sam se javio da ukažem na povredu Poslovnika, međutim, vi ste onoga koji je vređao Poslovnik i vređao dostojanstvo Narodne skupštine, bukvalno rečeno, isterali van zgrade, gospodina Dulića, koga uopšte nije interesovalo šta se ovde priča. Jednostavno, češkao se, vrteo, gledao što pre da prođe ovo vreme, verovatno nije zadovoljan ovom diskusijom i ovim argumentima kojima su poslanici opozicije prosto granatirali Vladu Republike Srbije.
Moram da vas podsetim da se isti manir pojavljuje, kao i 2003. godine, u pet sati i 15 minuta poslepodne poslanici većine počinju da galame i jedva čekaju da izađu. Mislim da to narušava dostojanstvo Narodne skupštine jer ove rasprave u Narodnoj skupštini treba da budu temeljne, ozbiljne, uz maksimalno učešće i doprinos svakog predstavnika Vlade da se problem sagleda, da se shvate kritike i da se zajednički traže neka rešenja.
Gospodin Dulić je ovde došao samo da odsedi i to je jasno stavio do znanja svima svojim ponašanjem i konkludentnim radnjama. Vi to niste mogli da primetite, jer sedite iza njega, ali jednostavno, kao slučajni prolaznik, namernik, došao je u Skupštinu, a vi ste onda nastavili u kontinuitetu da kršite Poslovnik. Niti ste pitali da li ima neko da se javi od ovlašćenih predstavnika, niti ste dali reč gospodinu Duliću da eventualno nešto završi, već da uđe vaš kolega ovde da nastavi sa ovom tiradom …
(Predsednik: Gospodine Krasiću, prošlo je dva minuta, niste se pozvali ni na jedan član Poslovnika koji je povređen, a javili ste se zbog povrede Poslovnika.)
Niste me saslušali, rekao sam član 104 – dostojanstvo.
(Predsednik: Pogledaćemo stenogram, ali niste rekli.)
Pogledajte, samo gledajte.

Sasvim dovoljno da se ukaže na činjenicu da ovi predlozi zakona u stvari dokazuju da u Srbiji ne postoji zdravstveni sistem. Ne postoji, iako je verovatno kreator ovog stanja neko ko sedam godina u svim kombinatorikama obavlja funkciju ministra zdravlja. Zašto tvrdim da ne postoji zdravstveni sistem ili postoji neki nakaradni sistem, koji tako u zlatousnim diskusijama može da se hvali i  da se prikaže kao nešto epohalno?
Sistem ne postoji iz prostog razloga što onaj građanin koji 35 godina radi i nezavisno od njegove volje preduzeće u kome on radi uplaćuje doprinose za obavezno osiguranje i na teret poslodavca i teret ličnih primanja na zaposlenog, i kada posle 35 ili 40 godina radnog staža i uplate tih doprinosa ode da se pregleda, on mora da čeka, da plaća, da traži vezu.
Postavlja se pitanje - gde su ta sredstva koje je on odvajao i kako je moguće da je jedan Kajzerov sistem u Srbiji, gde je tzv. tekuće finansiranje zdravstvene zaštite, dobio umesto odela na pruge beli mantil? To je pitanje o kome treba da razmatramo.
Iznenadio sam se kada sam pogledao ovaj zakon koji reguliše transfuziju, odnosno tu delatnost, pa sam vrlo lako zaključio da je ta delatnost i do sada postojala u našoj zemlji i da nije bila regulisana posebnim zakonom.
Prosto sam se zaprepastio jer sam zaključio da ne postoji uprava za srce, bubreg, pankreas, već da je to stvar medicinske struke i da se u finansijskom delu reguliše preko Zavoda za zdravstveno osiguranje, u onom stručno medicinskom preko Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu i da je taj treći stub našeg narodnog zdravlja Ministarstvo.
Sad sam došao do zaključka da veštačka oplodnja nije zdravstvena usluga, nije redovna zdravstvena usluga, da je transplantacija organa nešto novo, pa sam prvo mislio da je to moralo da se reguliše posebnim zakonom zato što se zadire u nešto što se zovu ljudska prava. Izvinite, molim vas, i kad se radi operacija na otvorenom srcu, takođe se zalazi u nešto što se zove ljudska prava. To je dokaz da nema sistema.
Sistem zavisi od pojedinca i njegove sposobnosti da svojom elokvencijom učini problem toliko medijski značajnim da se onda, po sistemu Deda Mraza, javlja neko u ime Vlade kao onaj ko donosi na poklon skener i neke druge važne uređaje za funkcionisanje zdravstva.
Kada se prošetam tamo gde stanujem, pa kad mi čovek kaže da bi posetio zdravstvenu stanicu na Labudovom brdu, on danas mora da ode da se prijavi da bi posle podne ili sutra došao na red, pod uslovom ako ne pada kiša. Ako pada kiša, onda nema ni te minimalne zdravstvene usluge, a tamo se ona pruža u vidu diši – ne diši, koliki je pritisak itd.
I gle čuda, pa i ministar stanuje na teritoriji te opštine. Mislio sam da zdravstveni sistem podrazumeva da i onaj u selu, i onaj u gradu i onaj u Beogradu mora da ima isti nivo zdravstvene zaštite, mora da ima ista prava.
Mora da mu se garantuje, država mora da mu garantuje, a država ima te svoje mehanizme i to su ta dva stuba – Zavod za zdravstvenu zaštitu i Zavod za zdravstveno osiguranje. Jedan stručni, drugi finansijski, a Ministarstvo tu kao nešto što reguliše, nešto što kontroliše, nešto što prikuplja sve i osmišljava kako treba da izgleda ta zdravstvena zaštita da se niko ne oseti ugroženim, povređenim, a pogotovo ne onaj ko je 35 godina plaćao, pa se prvi put razboli, i ode i razočara i uveri u sve ono što mu komšije pričaju. To je naš problem.
A ono što mora da nas svakako zabrine, jeste – šta je uzrok da se u Srbiji ide na veštačku oplodnju? Šta? Hrana? Lekovi u mladosti? Odsustvo fizičkog vaspitanja? Mora da postoji neki razlog. Do pre 20-30 godina važila je neka rečenica da se na međi porodila i posle dva dana otišla da obrađuje tu istu njivu.
Da li je moguće da je danas bez medicinske nege gotovo nemoguće da se obezbedi sigurna trudnoća. Šta se to desilo? Bavimo se posledicama, šta je uzrok? Da li je možda uzrok dva časa fizičkog vaspitanja, da li je uzrok način ishrane, neke nove navike? Da li je neki jugocilin možda uzrok? Da li su možda uzrok aditivi u kiselom mleku? Ne znam. Struka treba da da odgovor na to pitanje.
Samo da vam skrenem pažnju na jednu stvar, pre tridesetak i nešto godina u okviru u to vreme SIZ-a zdravstvene zaštite povela se diskusija da li treba menjati Zakon o radnim odnosima koji bi jednostavno sprečio lekarima da imaju dvojni radni odnos. Tad sam živeo u Nišu i tad je čovek koji je dosta vedrio i oblačio u zdravstvu bio neki neuropsihijatar, zvao se Peda Vidojković, izuzetno dobar čovek i stručnjak. On je otišao u komitet i rekao, manite se ćorava posla, za dva minuta organizovaću vam štrajk belih mantila.
Vidite, u ono doba pretnja je bila štrajk belih mantila, a sad se beli mantili bave nekim drugim poslovima, i tenderima, i kadroviranjem, i vezom sa farmaceutskim firmama kako bi išli na savetovanja u inostranstvo, i mnogim drugim poslovima, i jeste, činjenica je, da danas i pada kvalitet tih naših lekara i specijalista zbog nekog zaostajanja. Mi imamo i tu lekarsku kastu od koje apsolutno sve zavisi.
Očekivao sam u novom sistemu da će Ministarstvo, preko ona dva stuba gde se obezbeđuju sredstva i kvalitet i ono što se zove struka, da obezbedi i ravnopravnost svih onih koji su na tržištu.
Nekad smo učili da zdravstvene usluge nisu na tržištu. I kad su nam to pričali zdravstvene usluge su bile na tržištu, jer su sve zdravstvene ustanove pregovarale sa SIZ-ovima zdravstvene zaštite koliko košta neka usluga, i koliko bolnički dan, i koliko usluga može da se pruži u toku godine. Nekad su lekovi bili prilično jeftini i besplatni. Danas se plaća iako si 35 godina uporno odvajao za zdravstvenu zaštitu.
Šta je sa tom solidarnošću? Ko je pojeo tu solidarnost, pošto taj Kajzerov sistem se zasniva i na vrlo značajnom delu te solidarnosti, da oni koji odvajaju doprinose praktično finansiraju i omogućavaju, kako je onima koji ne rade, kako je onima koji su penzioneri, kako je onima koji po zakonu imaju pravo na zdravstvenu zaštitu da koriste tu zdravstvenu zaštitu.
Zar je moguće da Ministarstvo može da bude finansijer zdravstva? Valjda je ono samo neka transmisija koja će da najavi Vladi da u budžetu planira dodatna sredstva koja ne mogu da se obezbede iz redovnih prihoda da bi preko tih zdravstvenih institucija stručnih se posao završio.

S obzirom da je rigorozan Poslovnik, prijavio sam se, međutim vi me ne primećujete. Prijavio sam se po Poslovniku. Nekada sam se koristio članom 27, kada sam mislio da su vaši propusti u vođenju sednica Narodne skupštine rezultat nesnalaženja, nestaranja o Poslovniku itd, a sada sam apsolutno siguran da se radi o onoj mnogo težoj povredi iz člana 104. Poslovnika, koja zalazi u pitanje dostojanstva poslanika i Narodne skupštine.
Dali ste sebi pravo malopre da tumačite šta sam rekao na bazi toga što je neko protumačio nešto. Tu ste demonstrirali prvo da ne čujete, a odranije se zna da baš dobro ne primećujete, kada ste me pre nekoliko meseci isterali sa mesta gde sam mogao da sedim, ali nije to bitno.
Znate, gospođo Đukić-Dejanović, kada poslanik, ma koliko da je veliki laik, jer i ne mora da bude stručnjak za neku oblast, kada u toku svog izlaganja navede nešto što nema ili se zakune u nešto što nema, onda verovatno radi pouzdanosti, istinitosti i sigurnosti tih reči i tih poruka koje se upućuju prema biračima, verovatno da nije nikakva smetnja doskočica koliko ih je ili doskočica po sistemu, po čemu je poznat Otpor, tako da to nikakva povreda nije niti bilo kakva provokacija, tim pre što verovatno vidim možda jednog, dva ili tri poslanika koji su u kontinuitetu od 2003. godine učestvovali u donošenju ovog zakona i izmena i dopuna ovog zakona.

Mislim da na početku moramo radi javnosti da damo nekoliko vrlo važnih informacija. Mislim da je prva najvažnija, da ovo što pokušava Vlada da uradi izmenama Zakona o javnom informisanju je nešto što je u suprotnosti sa članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. Grubo se krši sloboda izražavanja koja se garantuje svim žiteljima Evrope.
U onom nadahnutom govoru uvodničara i predstavnika predlagača ovog zakona čuli smo nešto zbog čega bi morao neko da ga upozori da je izneo neke konstatacije koje apsolutno nisu tačne. Granice sloboda ne određuje nijedan zakon. Ustav garantuje neke slobode, a zakonom se samo u izuzetnim slučajevima uređuje način ostvarivanja neke slobode, vodeći računa da centralno ograničenje jeste ista ta sloboda nekog drugog lica.
Ali, šta vredi? Šta vredi pričati, šta vredi pisati, kada Narodna skupština i ova sala nije mesto gde bi se pričalo, gde bi se iznosili argumenti i kao rezultat razumnog rasuđivanja došlo do nekog propisa, već je u suštini politička arena, gde 126, odnosno jedan više, predstavlja apsolutnu istinu.
Tako smo imali priliku da čujemo pre nekoliko meseci, šta se vi busate, šta vi koristite neku argumentaciju, nas je 126, mi možemo sve. Nekada je bilo 70 glasova dovoljno za to, pa je jedan koji je sedao na tom mestu gde i vi sedite, rekao da je u stanju sa 70 glasova da proglasi zemljinu kuglu da je četvrtasta.
Iluzorno je pričati o ovom predlogu zakona kada on vrvi od nedostatka ustavnog i pravnog osnova. Iluzorno je braniti novinare, iluzorno je braniti glavne i odgovorne urednike, iluzorno je braniti osnivače sredstava javnog informisanja kada svi znamo da za jedan običan ručak možete da dobijete kakav želite članak.
Tako sam, po rođenju jedinac, dobio rođenog brata u medijima. Naravno, nemam nameru nikome da se svetim, nije mi to želja, nije mi to obaveza, nemam ni prava na to, ali želim da skrenem pažnju našoj javnosti - jedini iskreni odgovor koji smo za ova dva dana mogli da čujemo povodom ova dva zakona došao je iz poslaničke grupe G17 plus.
Oni su vrlo precizno, otvoreno i jasno saopštili – potrebno je da se promeni ovaj zakon da bi se očuvao status, integritet i autoritet promotera evroatlantskih integracija, da bi se sačuvao autoritet onih koji nam pričaju kako je lepa Evropa, kako je u Evropi sve lepo i mazno, kako je evropski standard 70.000 preduzeća u blokadi, kako je evropski standard 300 i nešto milijardi blokade, kako je evropski standard 20.000 građana svakog meseca na ulici, kako je evropski standard maksimalna penzija ili prosečna penzija 12, 13, 15.000 dinara – to su evropski standardi i to treba da se očuva ovim predlogom zakona.
Ovim predlogom zakona treba da se napravi novi monopol. Jedan monopol je narušen, monopol medijskih magnata, a sada je potrebno ostvariti drugi monopol – da zarade Mišković, Đilas, Šaper, B92 i svi drugi. Kao pojedinac mogu da se borim – kako? Ne gledam. Kako? Ne kupujem proizvode koji se reklamiraju na B92, jer ne želim da finansiram rasturanje moje države, pošto rezervnu nemam, ali običan građanin nije u mogućnosti da se tako štiti. Nije. Potreban je novi monopol i on se pravi ovim predlogom zakona.
Politika, sloboda izražavanja i nešto kao društvena vrednost što mora da se štiti – ovde je samo izgovor, jer zakon o javnom informisanju samo zalazi u pitanja slobode izražavanja, a prema ovim izmenama i dopunama, ovde se ulazi u pitanje statusa, osnivačkog kapitala, odgovornosti, kažnjavanja itd.
Ovaj zakon, u suštini, nema sreće. On je nastao na pogrešnim osnovama. Godine 2002. neko je uzeo pare od Amerikanaca preko jedne advokatske kancelarije da se napravi predlog zakona. Ta advokatska kancelarija je kritikovala nacrt, da su pogrešno sve uradili. Onda je ona Vlada Zorana Živkovića išla korak dalje, pa ga je unakazila još više i imamo ovakav Zakon o javnom informisanju.
Ovaj doprinos unakažavanju slobode izražavanja je nemerljiv. Znajte, svi koji glasate za izmene i dopune ovog zakona, glasate – da Mišković bude još bogatiji, da Stanko Subotić bude još bogatiji, da Đilas bude još bogatiji, da se izvrši koncentracija ionako koncentrisanog medijskog prostora, gde se politika evroatlantskih integracija koristi samo kao izgovor da bi neki pojedinci sticali ogromna sredstva.
Ovo je država gde građani finansiraju banke preko provizije. Ovo je država gde građani preko poreza finansiraju banke, koje su dale pare ovoj državi da premosti budžetski deficit. Ovo je zemlja čuda. Ovde može da se napravi i veza.
Samo da vas podsetim. Tamo negde, u drugoj polovini 2002. godine, do marta 2003. godine, najveći neprijatelj one vlade Zorana Đinđića bio je Mlađan Dinkić. Tada su mu žuti mediji i te kako koristili.
Sada on ima upliv i kontrolu u tim medijima. Nisam siguran da se on baš toliko svađa s nekima gde javno nastupa, pa navodno nešto osporava. Zar je moguće, pored tolikih povreda dostojanstva, ugleda gotovo svake ličnosti u Srbiji, da je neposredni povod za ove izmene i dopune jedan čovek i jedna žena – jedan čovek koji je otišao na naslovne strane nekih novina i jedna žena čije se maloletno dete pojavilo u novinama. A šta je sa maloletnom decom drugih ljudi? To koristite kao izgovor da bi ona bratija zaradila, da bi odnela.

Mala je vajda od ovih šest poslanika vlasti, ukoliko uspemo da ih ubedimo u nešto zašto treba da se prihvate neki amandmani, ušao je i sedmi, jupi, nego i javnost treba da čuje o čemu se u stvari radi u ovom Predlogu zakona. Naravno, vi ste odbacili sve naše amandmane, pa ste nam uskratili pravo da po svakom članu diskutujemo.
Iskoristiću priliku povodom ovog amandmana da ukažem na suštinske probleme ovog Predloga zakona koji u suštini ništa neće da promeni.
Samo bih vas podsetio da ste u obrazloženju Predloga zakona naveli, kao razloge zašto se ide na novi zakon i šta treba da se postigne, koji cilj treba da se postigne, između ostalog, da država nije bila u mogućnosti da vrši kontrolu korišćenja državnih sredstava od strane onih institucija koje ste besomučno formirali za proteklih osam godina, a to su agencije, nezavisna regulatorna tela i drugi.
Prosto, deluje neverovatno da idete sa Predlogom zakona, a da stičem utisak da niste imali prilike da pogledate Godišnji izveštaj o radu budžetske inspekcije za 2008. godinu.
Pregledom ovog izveštaja moram da kažem da postoje stvarno neke stvari koje su svojevrsna nebuloza, šta je sve napisano, propisano ili utvrđeno da predstavlja povredu Zakona o budžetskom sistemu, Zakona o javnim nabavkama i drugim propisima koji su obavezujući za direktne i indirektne korisnike sredstava. Ali, moram da skrenem pažnju predlagaču zakona i javnosti da se među onima koji krše ove propise nalaze, recimo, na rednom mestu broj 12 – Republički fond penzijskog i invalidskog osiguranja samostalnih delatnosti, redni broj 13 – Fond za razvoj Republike Srbije.
Znate li šta to znači? To znači da danas usvajamo ovaj predlog zakona i država koja je vlast, koja je podnela taj predlog zakona nas obaveštava da jedan državni organ krši propis. Dalje, imamo Republičku direkciju za robne rezerve. Zamislite, Republičko javno pravobranilaštvo krši propise o budžetskom sistemu, a ono zastupa pred institucijama i pred sudovima Republiku Srbiju u imovinskim sporovima – neverovatna stvar!
Zatim, Republički zavod za sport, pa Opštinski organ za prekršaje u Sjenici. Pa, koga oni mogu da kažnjavaju za prekršaj? Dalje, Dom zdravlja ''Rakovica'', Trgovinski sud Novi Sad.
Trgovinski sud Novi Sad treba da sudi za trgovinske prestupe, treba da se uključi u upravno-računske sporove. Kako može to da radi ako ste ih vi stavili na ovu listu onih koji ne poštuju propise Republike Srbije.
Dalje, Ministarstvo omladine i sporta, na čelu sa ovom gospođom koja vodi to ministarstvo, koja je verovatno isto tako radila dok je radila u Ministarstvu odbrane.
Tu je zatim Opštinsko javno tužilaštvo Mladenovac – pa, koga oni krivično da gone? Potom, Republički zavod za razvoj.
Na rednom broju 57 nalazi se BIA. BIA, molim vas! A, na broju 61 Ministarstvo nauke Beograd. To je kontrola za 2008. godinu.
To je ovaj mali ''vojvoda'' iz „Meridijan banke“, sa 11,5 miliona osnivačkog kapitala u banci – vidite koje on sklonosti ima! Kako vi možete da sedite sa njim u istoj sali gde zasedate ili ste možda zbog toga smislili ove telefonske i elektronske sednice da se ne gledate, da ne biste međusobno komunicirali pa da ga pitate – dobro, Božo, kako ovo tvoje ministarstvo da pravi te propuste?
Dalje je i Republička agencija za telekomunikaciju Beograd. Evo, vidite, budžetska inspekcija je kontrolisala nešto što je regulatorno telo. Vi sami demantujete svoje razloge.
Dalje, Zavod za zdravstvenu zaštitu Ministarstva unutrašnjih poslova Beograd i da ne čitam dalje i da ne navodim.
Stvarno moram da vam kažem da postoje i nebulozni razlozi koji su navedeni u ovom izveštaju, ali postoje i oni krupni razlozi – nabavka laptopa, telefona, iako to nema ni na jednoj aproprijaciji, da ne pričam dalje.
A, onda imate i ovu situaciju, znate, Mlađan Dinkić je, tu negde, između Miljakovca dva i Miljakovca tri, započeo u ime Vlade neke zgrade i to stoji već mesecima. Radnici ne dolaze, nema para i pitanje je da li postoji građevinska dozvola. Što reče Radojko Obradović – pa, država gradi bez građevinske dozvole i sa kojim pravom jurite obične građane koji jedva rešavaju pitanje krova nad glavom?
Samo da vas podsetim da veliki broj od tih ''građevinaca'' obustavlja radove, jer država duguje, država ne plaća, kao što je Đilas mogao da se šeta po gradskim opštinama i da kaže – ovo asfaltiraj, ovde požarno stepenište, ovde sredi parking! Ne treba ni građevinska dozvola, ne treba ništa.
Pitanje je sa gledišta budžetske inspekcije i budžetske kontrole – da li je to u skladu sa propisima? Naravno da nije! Jer da bi se budžet realizovao potreban je, pre svega, neki plan i neki program osmišljenih aktivnosti.
E, sad da se vratim na ovo što po svaku cenu izbegavate da navedete, a mora da se kaže.
Znate, ako ste na nekoliko mesta u ovom predlogu zakona ili, da budem precizniji, u nekoliko članova, ubacili neke floskule poput pristupnih fondova, razvojnih fondova EU, onda sam prosto iznenađen što niste ubacili i formulaciju – posebnih fondova MMF, Evropske banke za obnovu i razvoju, nekog ruskog investicionog fonda, nekog kineskog investicionog fonda, nekog indijskog investicionog fonda.
Zašto ste napravili tu vrstu selekcije? Zašto želite da nas posvađate sa nekima?
Vidite, vi polako ali sigurno te dve reči „Evropska unija“, kao svojevrsnu instituciju, ubacujete u pravne norme i one postaju deo našeg pravnog poretka. A ta EU nam otima Kosovo i Metohiju! A taj NATO pak nam otima KiM!
Pa, onda, ono, što pričate da nećete da potpišete, nećete da priznate – gde je onda istina? Da li je u tome –'' neću'' ili u ovome da EU postaje, bukvalno rečeno, norma?
Pošto neki ljudi, koji su verovatno nekom greškom u prilici da odlučuju o tome kakvi će amandmani SRS da budu, da bi skratili ovu diskusiju, da bi se što pre doneo ovaj zakon kako bi se što pre krenulo u tu ''vašu Evropu'', jednostavno, ne znaju neke stvari.
Mi smatramo da je ovaj zakon, ovako kako ste ga vi predložili, potpuno nepotreban, jer će on biti neprimenljiv.
Ako je Vlada stvarno htela da reši ovo pitanje namenskog korišćenja budžetskih sredstava i uopšte pitanje javnih prihoda i javnih rashoda, onda ste mogli da izaberete jedan drugi put.
Prosto je neverovatno da u okviru direktnog korisnika budžetskih sredstava, gde postoji direktan nalogodavac, gde postoji odgovarajuća služba, gde postoji interna kontrola, i sada je, takođe, propisujete kao internu kontrolu, kao internu reviziju, i ukoliko postoji ta vrsta kontrole u trezoru i ukoliko postoji u okviru Ministarstva finansija, takođe, deo koji na neki način vrši prethodno kontrolu, pre nego što se neka sredstva utroše i plasiraju, onda se stvarno postavlja pitanje – kako je moguće da nakon svih tih kontrola Budžetska inspekcija konstatuje neku nepravilnost?
Ako je to moguće, onda su problemi u Vladi, problemi su u Ministarstvu finansija, problemi su kod onih koji su direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava. To su problemi.
Međutim, mi danas u ''razvoju ekonomske misli'' Mlađana Dinkića i ove grupe koja je sa DOS-om došla na vlast imamo jednu stvarno šizofrenu situaciju.
Banke koje ste instalirali kod nas u Srbiji – više ne ulažu u privredu nego kupuju državne hartije od vrednosti. Zašto? Zato što su sigurne hartije od vrednosti, zato što su sigurna ta potraživanja, kamata je malo veća nego što bi mogli da je ostvare da su ta sredstva plasirali u privredu. Usput, privreda ne radi ili slabo radi, prezaduženost je velika, nelikvidnost ogromna.
Sada imamo situaciju da naše banke finansiraju svi građani Republike Srbije preko poreza koji uplaćuju državi, a država onda deo tih poreza usmerava da bi platila ono što je obećala onima koji su kupili državne hartije od vrednosti.
Znači, vi ste uspeli da promenite i neke izreke. Jedna izreka je – svako ko se rodi je mrtav, samo je pitanje teoretski kad će to biti, da li za 50, 60 ili 70 godina!
U Americi su imali izreku – osim smrti druga izvesna stvar jeste da moraš da platiš porez!
U Srbiji je DOS napravio novu izreku – jedino je izvesno da moraš da platiš bankarsku proviziju! I, svi plaćaju bankarsku proviziju – i država i obični građani, a ove banke iznose po nekoliko stotine miliona evra svake godine iz ove zemlje! Slična je situacija i sa ovima koji se bave osiguranjem.
Ne treba da idete daleko. Dovoljno je da odete u opštinu Rakovica pa da vidite šta se radi sa budžetskim sredstvima.
Tamo, čak, nikakav problem nije da predsednik opštine kaže na sednici Skupštine – ljudi, nećemo danas da glasamo, da usvajamo završni račun za 2007. ili 2008. godinu, da sačekamo da to prođe na nivou grada, a onda će ovo naše lakše da prođe; neće niko da vidi da pravimo ''obdanište za zaposlene'' u opštini pored zgrade opštine, neće niko da vidi da su date velike pare ljudima da prave neke table ispred zgrada, neće niko da vidi da su potrošene pare za sređivanje nekih ulaza, neće niko da vidi pare koje su potrošene za neku ''kancelariju za mlade'', neće niko da vidi gde su potrošene pare za navodno socijalne lokacije na 200 hektara, gde će ljudi koji su socijalni slučajevi da dobiju lokacije, da prave svoje porodične kuće, a oni, ljudi, jadnici nemaju ni za hleb – pa će onda predsednik opštine ili neko blizak njemu, verovatno da, u drugoj ruci, to kupi, pa da pravi još veće stanove, još veće zgrade, pa da se to tako preliva.
Naravno, to je sve evropski, to je sve demokratski, čim je na čelu Demokratska stranka.
Ova vaša operacija, donošenje ovog zakona, koji predstavlja kompilaciju tri postojeća propisa koja su nedorečena, dakle, smatramo da vi pitanje ne rešavate novim zakonom, već samo na bazi ovog zakona izravnavate postojeće stanje, utabavate sve moguće rupe, i ono što se vidi i ono što se ne vidi.
Tako nam se Vlada predstavlja kao velika ''crna rupa'' u Republici Srbiji. Ona finansira banke. Njima su važne banke, nisu važni građani, a verujte, svakim danom je sve teže i teže zatvoriti lične i porodične finansije od 1. do 30. ili 31. u istom mesecu.
Vama očigledno živi građani smetaju. Vi ne rešavate njihove vitalne probleme, ne omogućavate da se razvija život, već zaokružujete na neki način svoje institucije, a tu ste samo vi. Da vas podsetim, sa osam došli ste na 25 – 26.000 zaposlenih. Imate taj vaš problem, ali problem je taj što ne možete da se dogovorite ko će više, ko će manje.
Bara se smanjila, krokodili su oni isti sa onako velikim želucima, pa će početi međusobno da se ujedaju, da otkidaju delove tela!
Postavlja se realno pitanje – ako imate Izveštaj budžetske inspekcije, šta ste uradili povodom tog izveštaja?
Problem je kod vas, među vama, razrešite ga. A kad pogledate sve institucije koje ste stavili na ovaj spisak srama, i BIA, i ministarstva, i fondovi, i direkcije, i organi za prekršaje, i tužilaštva i sudovi – pa, kome da verujemo? Kako je moguće da se desi nenamensko trošenje, ako su ti propisi toliko dobri? Ako postoji unutrašnji sistem od ideje, parafa, potpisa, potpisivanja rešenja, do trezora – kako je moguće da se javljaju ove stvari?
Moguće je zato što postoji feudalna podela na svim nivoima vlasti – malo tebi, malo meni.
Ako ti treba da zakrpiš neke rupe na ovoj strani, e, onda moraš da dozvoliš da i ovaj drugi zakrpi neke rupe na drugoj strani i u takvoj logici nema budžetskog sistema, nema principa legaliteta, nego apsolutni voluntarizam ,koji bi mogao da se pokrije, prikrije, sakrije nekim medijskim atrakcijama, nekim medijskim vestima. Ali i to ima svoj kapacitet. Taj kapacitet je pri kraju.
– Ponašate se kao tenk, ali je problem što vam je akumulator za paljenje tenka od šest ampera.

S obzirom na to da su odbačeni naši amandmani, u mogućnosti smo samo sporadično da se javljamo, da bismo skrenuli pažnju na neka rešenja koja su loša i da ukažemo kakva je praksa.
Radi javnosti, mora da se zna da je ovaj predlog zakona nastao tako što su spojena dva zakona, postojeći Zakon o budžetskom sistemu, a moram da skrenem pažnju da kada je taj zakon donet, promoter tog zakona bio je Božidar Đelić, pričao je kako je to moderan, evropski zakon, sa evropskim standardima, da je to zakon na duge staze koji će vrlo precizno da prikaže sve, kompletnu javnu potrošnju, da neće biti mogućnosti nenamenskog korišćenja zbog unutrašnjih mehanizama interne, pa, i eksterne kontrole. Sve te pohvale su jednostavno pale posle nepunih godinu i po dana, kada se krenulo sa razgradnjom tog predloga zakona. Nije šteta što je krenula razgradnja tog zakona, jer je on u suštini bio loš.
Naravno, onaj ko je radio te izmene bio je krvni neprijatelj Mlađana Dinkića. Kada je došao na mesto ministra finansija, on je hteo da to malo uredi, da on bude još više opredeljen Evropi nego možda Đelić.
Drugi zakon koji se kao kompilacija nalazi u ovom predlogu zakona jeste zakon koji je preživeo sve moguće turbulencije Dosovog režima, to je Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima, koji je donet još 1991. godine kada je sistem javnih prihoda i javnih rashoda usaglašen sa odredbama Ustava Republike Srbije iz 1990. godine. U dobrom delu taj zakon se sada prepisuje. To su, pre svega, ove odredbe koje definišu šta su prihodi, šta su rashodi i kojim propisima šta se uređuje, reguliše i propisuje. Od rešenja koja nudi taj zakon o javnim prihodima i javnim rashodima, ma koliko da ste hteli, niste mogli da odustanete i to je možda najbolji deo ovog predloga zakona.
Ono što unosi svojevrsnu zabunu jeste – zašto niste iskoristili priliku, kada donosite ovakav jedan zakon, i zašto niste primenili princip da on bude jedan omnibus zakon, da on u sebi sadrži i ono što je sada propisano Zakonom o finansiranju lokalne samouprave?
Podsetio bih vas na nekoliko detalja koje niste uspeli da rešite, niti ćete da ih rešite ovim zakonom. Prvo i osnovno, nije jasno ko donosi budžet.
Po logici stvari, znamo da Republika ima budžet, znamo da AP ima budžet, znamo da i jedinice lokalne samouprave imaju svoje budžete, a to su grad, grad Beograd i opštine.
Međutim, mi imamo i gradske opštine. Da li i one donose budžete? Po ovom vašem sadašnjem konceptu i one donose budžete. Po vašem sadašnjem konceptu lokalne samouprave, pogotovo ovo što se dešava u gradu Beogradu, sada je i gradska opština koja nema status jedinice lokalne samouprave u obavezi da donese statut, a do pre godinu dana to su bile odluke o unutrašnjoj organizaciji.
Neće biti ni jasno ko donosi ili ko ima obavezu da donese biznis plan, a ko ima obavezu da donese finansijski plan. Teško je razvrstati na bazi ovog predloga zakona i napraviti konačan spisak da znamo ko su sve direktni korisnici budžetskih sredstava, ko su indirektni korisnici budžetskih sredstava. Sve to ostaje nedorečeno.
U pogledu kontrole utroška sredstava, takođe, imaćemo i budžetsku inspekciju i trezore sa disperzijom, u zavisnosti od nivoa vlasti.
Kod planiranja sredstava i planiranja imaćemo opet te srednjoročne, kratkoročne planove, imaćemo memorandum, imaćemo mnoge nedorečenosti i imaćemo opet praksu da u budžetu neke jedinice lokalne samouprave postoje određene klasifikacije i aproprijacije, a posle godinu i po dana kada se vidi izveštaj i završni račun, da se onda vidi da je tu neuporedivo veći broj ekonomskih klasifikacija, da su sredstva seljena za razne namene, razne potrebe i zadovoljavanje nečega što izvorno znači politička pogodba onih koji učestvuju u vršenju vlasti.
Taj deo ovaj zakon ne rešava. Jednostavno ne može da reši, pošto je taj deo političke pogodbe iznad bilo kakve zakonske norme. Sada ću vam pokazati na jednom primeru koliko to može da bude komplikovano, nepotrebno komplikovano, ali vrlo bolno za pojedinca.
Uzmite situaciju da je neko bio zaposlen u mesnoj zajednici kao sekretar – bio je u radnom odnosu, primao je platu, došlo je do promene vlasti na nivou mesne zajednice, izbace tog čoveka da više ne bude u radnom odnosu, a on pokrene radni spor, radni spor traje deset godina.
Ovih dana dobije pravosnažnu sudsku presudu, obezbedi klauzulu izvršnosti, krene u postupak izvršenja pred nekim sudom i ima problem kako da imenuje dužnika.
U međuvremenu je mesna zajednica izgubila taj svoj subjektivitet, više se ne biraju ljudi na neposrednim izborima, postavlja opštinsko veće ili opštinska skupština, sasvim svejedno. Ukinuta radna mesta, drži se neki račun mesne zajednice da bi se popunile tri rupe na nekoj ulici.
Čovek ostvario pravo, nema gde da naplati svoje sudskom presudom potvrđeno novčano potraživanje iz radnog odnosa. A onda dođemo do situacije da primenimo ovaj član na koji se odnosi ovaj amandman i onda vidimo da postoji ograničenje kada se vrši prinudno izvršenje, prinudna naplata sa isplatnih računa korisnika budžetskih sredstava, da to može samo do 50% iznosa.
I onda se postavlja pitanje – čemu sudska presuda, čemu neki red među korisnicima budžetskih sredstava? Sve je formalno-pravno ispravno, ali šta vredi. Pojedinac ne može da ostvari svoje potraživanje.
Slična je situacija i sa onima koji uđu u svojevrsnu avanturu da sa nekim korisnikom budžetskih sredstava zaključe ugovor i po tom ugovoru preuzmu obavezu da nešto naprave, izgrade, isporuče neku robu i onda dođemo u situaciju da taj partner, to pravno lice, mesecima ne može da naplati svoje potraživanje od države. Država onda kritikuje učesnike na tržištu što međusobno ne izmiruju obaveze pa se pojave još i sudovi gde učesnici na tržištu preko suda ostvare neko svoje potraživanje. Onda dođemo do jednog začaranog lanca, lanac počinje i završava se sa državom, bez obzira u kakvom agregatnom stanju, sa Vladom, ministarstvima, nekim nižim organima državne vlasti koji duguju. I onda se postavlja pitanje –ko kome tu drži predavanja?
Od građanina se traži da poštuje zakon. Ukoliko ne poštuje biće kažnjen! Od države se ne traži ništa, da budem precizniji, od vlasti, od onih koji vrše vlast ne traži se ništa, jer oni imaju to ekskluzivno pravo da stave ruku na česmu, otvore vodu, to znači kreiraju život! Od njih sve zavisi. Verovatno preko 60% svih privrednih aktivnosti danas je, na neki način, u tesnoj vezi sa vlašću i sa državom.
Znači, neodgovorna vlast bruka državu, država ne može da ispuni svoje funkcije, pa se postavlja pitanje – dokle, kako, koji je stepen izvesnosti, koji je stepen sigurnosti. Uz sve to garantuje se i sudska zaštita i zaštita od strane drugih organa, a onda imamo prilike da pročitamo da i ti organi ne ispunjavaju zakonom propisane obaveze, počevši od onih koji se tiču knjiženja preko onih kojima se konstatuje da nema knjigovodstvene i računovodstvene dokumentacije kojom se pravda neki trošak.
Eto, taj problem ne može da reši ovaj predlog zakona. Ne može da reši, jer nisu ni koncipirali taj zakon.
Sada bih skrenuo pažnju na nešto što zadire u sistem finansiranja lokalne samouprave, a naravno i Republike i autonomne pokrajine i onoga što predstavlja prihod budžeta, što predstavlja javni prihod.
To je naknada za korišćenje dobara od opšteg interesa. Da smo imali prilike da obrazlažemo naše amandmane, tražio bih da se izbriše nastavak ove rečenice – u skladu sa zakonom.
Mnogo bi bilo bolje da smo sve ove procente kojima se izražava učešće jedinica lokalne samouprave, autonomne pokrajine i Republike u nekoj vrsti javnog prihoda, izrazi u ovom zakonu, da se ovde to sve stavi. Zašto? Jer dolazimo u situaciju da lokalna samouprava koja ima neko prirodno bogatstvo, da li je to Dunav, Drina, Rudnik, neki drugi objekat ili neka teritorija gde se vrši eksploatacija, praktično zavise od nekih koji su na vlasti da li će da dobiju ono što im po zakonu pripada.
Stvarno se dešava paradoksalna situacija da zbog toga neko mesto kaska u razvoju, poput recimo Kladova, poput Malog Zvornika, Ljubovije, da ne ređam dalje ili neka druga mesta, možda sam i pogrešio ovo u imenovanju.
Poenta je u sledećem, da jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi to što se eksploatiše i podleže ovoj obavezi plaćanja naknade ukoliko treba da zavisi od Vlade Republike Srbije, onda znate i sami da tu dolazi u prvi red kao prioritet, politička podobnost, politička pripadnost, odnos snaga u lokalnoj samoupravi, odnos lokalne samouprave prema ministarstvima, prema Vladi Republike Srbije. Sve nešto što ne postoji kao zakonska norma.
Deluju stvarno neverovatno neke činjenice da prirodno lečilište, banjsko mesto ne ubira ono što mu pripada. A da bi se to ispeglalo, ne ide se na precizna zakonska rešenja koja obavezuju po snazi svog automatizma primene zakona. Onda se ide na regionalni razvoj, Fond za razvoj, različite programske delove budžeta za pojedina ministarstva, gde sve zavisi od dobre volje i članske karte.
Dokle god u ovoj zemlji sve zavisi od dobre volje i diskrecije nekoga ko je na čelu nekog državnog organa i on definiše svoje ponašanje u smislu sprovođenja nekog programa, tako što ima afiniteta prema nekoj članskoj karti ili boji, onda ćemo imati ovaj haos koji imamo u Republici Srbiji. Treba da napravimo sistem gde lokalna samouprava i finansiranje poslova iz nadležnosti lokalne samouprave ne sme da zavisi od transfera sredstava koje Republika treba da ispuni.
Mi sada imamo nenormalnu situaciju, zbog jednostrane primene Trgovinskog sporazuma, poljoprivreda stagnira. Nekontrolisano ulaze konkurentske robe našoj poljoprivrednoj i prehrambenoj proizvodnji, direktno konkurišu i onda nije ni čudo što povodom svakog poljoprivrednog proizvoda usled nelojalne konkurencije, damping cena sa kojima ulazi roba iz inostranstva, gubi se motiv za bilo kakvu proizvodnju, pa nije ni čudo što kod višegodišnjih zasada rade motorne testere. Nije ni čudo!
Troškovi naše proizvodnje prevazilaze podnošljive troškove i naravno da ne možemo da pratimo, i onaj ko proizvodi ne uživa zaštitu države.
Slična je situacija sa ostalim delom naše privrede, naročito industrije, gde onaj ko treba da organizuje proizvodnju, kada podvuče crtu ispod neke računice – šta su plusevi, šta minusi, dolazi do minusa. Kada vidi šta je razlog tom minusu ili zašto je toliki minus, onda primeti da on u stvari finansira državnu administraciju. Gubi se bilo kakav motiv za neko ekonomsko normalno poslovanje.
To je ta situacija koja je snašla ovu našu zemlju.
Mi kao da sedam, osam godina živimo u svetskoj finansijskoj krizi – prezaduženost ogromna. Nude se u perspektivi, takođe, neki krediti koji mogu samo da povećaju našu zaduženost, pa bez obzira što postoji neki period, u kome se ne vraćaju krediti, postoji neki period čekanja. Jednostavno, vi uništavate perspektivu za jedno normalno društvo, jednu normalnu vlast koja može da funkcioniše i da uredi život na ovom prostoru. Monopoli na svakoj strani po svim segmentima, ekonomski, medijski, proizvodni, tržišni, kako god da okrenete – ili jesi ili nisi?!
Država je sada, praktično, finansijer svega i svačega. Nema tu razvoja, i ovoj vlasti nisu potrebna ta rešenja u zakonu koja bi bila precizna, već je potrebno nešto kao provizorijum da bi se maksimalno razvio politički voluntarizam, koalicioni kapaciteti, opredeljenost Evropskoj uniji itd. Možete čak da zamislite da se u ovom članu štiti EU od sudskih odluka. Ono što je namenjeno da država učestvuje da bi obezbedila lično učešće sredstava, da bi povukla neka sredstva iz nekog fonda, ni to ne može da ide na izvršenje.
Šta vi mislite – koliko čovek može još da živi da bi sačekao na to izvršenje? Kao da život može da čeka. Eto, sada greškom uđoh u vašu parolu – ''jedan je život''! Vi ste zaboravili vaše parole. Promovisali ste ljudski život kao najveću vrednost. Doduše, pričali ste i o belom šengenu još pre sedam godina, kada su bili prvi predsednički izbori, kada se Tadić šetao ispred ovih ambasada i rekao – samo vi glasajte za mene, za šest meseci bićemo na beloj šengen listi. Tih šest meseci se produžilo na šest godina.
Koji su vaši kapaciteti da prevarite birače i obične građane? Neograničeni, očigledno neograničeni kapaciteti. I, ako ozbiljno razmišljamo o tome da se mora sprovesti neka kontrola nad trošenjem ovih sredstava, onda dajte da promenimo zakon o Državnoj revizorskoj instituciji Republike Srbije, da ih osnažimo i ovom vrstom ovlašćenja da mogu da kažnjavaju. Ne bi to bila neka novina, pošto i sada imate koncept agencija i nezavisnih regulatornih tela, koja su ujedno i sudovi i prekršajni i krivični, maltene, doduše, ne baš sto posto, ali kada nekoga tako novčano kaznite, onda kao da ste ga kaznili kaznom zatvora, ovaj ne može da se oporavi.
Dajte da neko sa strane kontroliše te javne finansije, neko ko neće imati nikakve veze ni sa Vladom Republike Srbije, ni sa jednom poslaničkom grupom u Narodnoj skupštini, da bismo obezbedili nešto što je objektivno, a nešto što treba da bude objektivna analiza, objektivna kontrola, pre svega, mora da se zasniva na struci.
Zato tvrdimo da ovakav zakon sa ovakvim rešenjima, ako nije obuhvatio još nekoliko propisa, ako nije obuhvatio i Zakon o finansiranju lokalne samouprave i još druge stvari, onda nam on nije potreban, a ako se pogleda kakvo je stanje državnih organa koji bi mogli ovo da primenjuju, onda vidimo da od ovoga nema ništa.
Sada ću samo da vam otvorim jednu temu, bez daljeg ulaska u nju – da li je kontrola trošenja budžetskih sredstava kod direktnih i indirektnih korisnika budžetskih sredstava i uopšte kod svih onih koji upadaju u grupu da troše sredstva koja spadaju u javne rashode, dakle, da li je kontrola toga izvršna funkcija? Da li je to izvršna funkcija? Da li je to funkcija izvršenja, izvršavanja nekog zakona? Mislim da u datim uslovima tu vrstu izvršne funkcije treba što dalje pomeriti i od Narodne banke i od Vlade Republike Srbije, staviti tu negde blizu Narodne skupštine kako bi jedno objektivnije oko dalo pravu ocenu o tome koliko je potrošeno, da li je to namenski potrošeno, jer to su te dve najvažnije stvari kod javne potrošnje.

Ovaj amandman, i svi oni prethodni i oni koji će da dođu pokazuju, u stvari, da poslanici čine veliki napor da ubede predlagača da povuče ovaj predlog zakona.
Jednostavno, predlagač je sve, ako mogu da kažem, ofirao, stavio na papir i priznao. Pogledajte obrazloženje: I Ustavni osnov, pa II Razlozi za donošenje zakona; tu vam je sve jasno, o čemu se radi. Ustavni osnov za ovakav predlog zakona ne postoji. Kada kažem „za ovakav predlog zakona“ ne mislim na predlog zakona u pogledu naziva, nego u pogledu poslova i nadležnosti koje treba da se obavljaju i koje se uređuju ovim predlogom zakona. Ne bih citirao to što je predlagač priznao, u suštini, da toga nema.
Međutim, ono što je interesantno i što daje pravu sliku o tome šta je pozadina ovoga, predlagač kaže da su lokalne sredine u problemima i da postoje neki izazovi za bezbednost lokalnih sredina, da postoje neke međunarodne organizacije koje su ovo pitanje razmatrale i da se pojavila ideja da se preventivnim programima bezbednosti neposredno pruža bezbednost svim stanovnicima.
Koji su to problemi i šta želi predlagač ovim zakonom da reši? Evo šta su oni naveli: problemi u lokalnom saobraćaju, vandalizam, nasilje mladih, nasilje u grupi, buka, upadi u stanove, garaže, javne objekte i poslovne prostorije, oštećenje javne i privatne imovine itd. Izvinite, molim vas, sve ovo je oblast gde treba da reaguje prava policija, a ne komunalna policija. Ne može komunalna policija da se bori protiv vandalizma, ne može protiv upada u poslovne prostorije ili u privatne stanove. Predlagač je sve priznao. Bukvalno rečeno, priznao.
Međutim, Milan Marković je predavač kod Dragišića na njegovom fakultetu, stručnjak za bezbednost, a ne za lokalnu samoupravu. On verovatno piše neki magistarski rad ili nešto na ovu temu, pa hajde da to provuče ovde, jer se to uklapa sa interesima Dragana Đilasa, pošto je nezadovoljan kako policija radi u Beogradu.
On je više puta rekao, kada bi grad imao nadležnosti u pogledu policijskih poslova, oni bi efikasno završili i sa šatorima ispred Predsedništva i sa prekidima saobraćaja zbog toga što ljudi štrajkuju jer žele da žive. To je cela poenta ove priče.
Inače, predlagač priznaje, on kaže da u postojećem Zakonu o policiji postoji institut, odnosno instrument koji rešava ova pitanja na relaciji lokalna samouprava – policija, a on kaže da je lokalna samouprava ovlašćena i dužna da podnosi policiji predloge o prioritetima za bezbednost ljudi i imovine, i predviđa mogućnost osnivanja koordinacionih tela za saradnju, pa se čak navode članovi Zakona o policiji koji je donet 2005. godine.
Kada se kaže policija, možemo da tumačimo u smislu ovlašćenja. To je monopol fizičke prinude. Svaka država gleda, i ne samo što gleda, već ima obavezu, ne samo na osnovu Ustava, nego i na osnovu međunarodnih dokumenata, da taj monopol suzi na tačno određeni i kontrolisani broj službenih lica koja su ovlašćena za takve poslove. Tu se nalazi, pre svega, vojska i tu se nalazi policija. Izvan toga, monopol fizičke prinude je nasilje, bez obzira na to ko drugi to primenjuje, da li to radi opštinski službenik, pokrajinski službenik, zašto ne reći poslanik, predsednik Republike. Ne, ovlašćena službena lica za monopol fizičke prinude su, pre svega, policija i vojska.
U ovom obrazloženju se navode primeri kako je to rešeno u drugim državama. Postoje države gde postoje opštinske policije i gde postoje tzv. republičke, odnosno državne policije. Ovde se potpuno pogrešno uzima primer Velike Britanije. To što je u Velikoj Britaniji propisano i što je tamo tradicija, kod nas nije tako propisano Ustavom Republike Srbije. Policijski poslovi su u nadležnosti Republike. Mi još nemamo u propisima varijantu da su policijski poslovi u sklopu decentralizacije preneti na jedinice lokalne samouprave.
Kada se nekim zakonom u komunalnoj oblasti prenose neka ovlašćenja na jedinice lokalne samouprave, onda se prenose ovlašćenja iz komunalne delatnosti, ne mogu iz policijske. Ako bi se prihvatila logika Đilasa i Milana Markovića, onda bi trebalo da imamo opštinsku vojsku. To je neprimereno.
Veliki nedostatak i ono što nisu mogli da reše jeste što se ne zna ko vrši nadzor nad primenom ovog zakona.
Na kraju ovog obrazloženja lepo je konstatovano da je ideja komunalne policije zaživela u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, ali se kaže – komunalni policajci obavljaju poslove komunalne inspekcije, sa odgovarajućim uniformama i svim ovlašćenjima iz Zakona o opštem upravnom postupku. Nema policijskih propisa. Nisu oni ovlašćena službena lica, u smislu policijskih propisa. A ovde kod nas samo što nemamo opštinske tenkove, neko reče i konje, zbog šerifa itd.
Ovaj predlog zakona je duboko neustavan, suprotan Ustavu, suprotan osnovnim principima. Ova „gimnastika“ na početku, sa ustavnim osnovom je pogrešna. Policijski poslovi monopola fizičke prinude ne mogu ni na koga da se prenesu. Oni su izvorni poslovi u nadležnosti policije i službenih lica ovlašćenih ispred policije. Ne mogu da se prenose na druge. To je činjenica. Tu je početak i tu je kraj.
Zato ovaj zakon šara. On šara, a zamislite situaciju: na pet hiljada stanovnika u gradu treba da se obezbedi jedan komunalni policajac. Izračunajte koliko ima Beograd, koliko će to biti komunalnih policajaca – više nego što postoji redovnih policajaca u Beogradu, u sklopu MUP-a, policijskih stanica i centra vezanog za Beograd.
Šta to želi Demokratska stranka? Svoju partijsku vojsku ili paravojne snage, paramilicijske snage želite? Šta to krijete pa vam je potreban komunalni policajac koji može da hapsi i privodi, upada u stanove itd? To je nedozvoljeno.
Prosto se čudim da neko iz predsedništva Narodne skupštine... Doduše, ne čudim se, Zakonodavni odbor jednostavno je trebalo da vrati predlagaču zakon i da kaže – ovako nešto ne može. Ustav ne daje te mogućnosti da se poslovi monopola fizičke prinude prenose na druge. Jer, kad bi to bila ta logika, onda bi i oni koji se kače na bandere bili ovlašćeni da hapse onoga koji se priključio na struju, a oni to ne mogu da urade, najviše što mogu da urade je da isključe i da podnesu krivičnu prijavu.
Neverovatne stvari vam padaju na pamet. Prva i osnovna stvar, loš Zakon o lokalnoj samoupravi. Znate kako deluje smešno kada se neko poziva na odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi, član 24. gde je predviđena mogućnost postojanja komunalnih policajaca? Dali ste termin komunalni policajac, ali ne sa ovlašćenjima policajca, niti delom ovlašćenja policajca, nego sa ovlašćenjima komunalnog inspektora.
Drugo, komunalna inspekcija i taj budući komunalni policajac sa nadležnostima iz komunalnih delatnosti je veliki instrument pritiska pre svega na javna preduzeća od lokalnog značaja, da asfaltiraju, da poprave rupu, da se pridržavaju reda vožnje, da se pridržavaju u krajnjem slučaju toga kako treba autobus da izgleda, da obaveste gde je pukla voda da bi se intervenisalo itd. Ne, vi ste potpuno okrenuli, pa želite od komunalnih policajaca da napravite službu obezbeđenja Borisa Tadića dok je u gradu Beogradu.

Gospođo Đukić-Dejanović, koliko imamo mi vremena, osim ova dva minuta, da znam koliko mogu da prekoračim?

Ako bude nešto duže od dva minuta, računajte to.

Tako sam rešio jedan problem, da ne dobijem opomenu.
Vidite, moj amandman je odbijen. Naravno, u ovome što sledi neću da koristim nijedan kompjuterski izraz, jer stvarno slabo baratam time. Nisam zastupnik one teorije „stručnost ispred politike“, pošto je ipak Narodna skupština mesto gde se vodi politika, stručnost je na nekom drugom mestu. Ali, stvarno ne baratam ovim terminima. Međutim, izgleda da sa sociologijom, filozofijom i logikom nešto malo bolje stojim, pa mi neke stvari stvarno nisu jasne.
Sada ću pokušati da podelim ovo sa građanima koji prate ovaj prenos, jer stvarno imamo problema sa ovim komunikacijama preko interneta, kako da se to ozvaniči i kako da se to garantuje, da je to tačno, da država garantuje, da ne bude nekih zloupotreba.
Naravno, tu pre svega kasni država, odnosno onaj deo stručnog dela ispred Vlade Republike Srbije koji treba da obezbedi i pouzdanost, i tačnost i garancije da svi učesnici u ovom poslu budu sigurni, da ih ne bi neko prevario, jer, znate i sami, kod nas gotovo svako prisluškuje.
Prisluškuje po službenoj dužnosti BIA, pa onda Vojska, CIA, pa ove neke strane, pa onda onaj divljak, s onim prezimenom, pa onda neki mediji. I malo, malo vidite u novinama transkript nekog tajnog razgovora ili neku dokumentaciju, koja je možda internetom preneta pa je neko presreo, o čemu je gospodin Jeremić malopre pričao.
Svojevrsna fobija postoji, urođena fobija, kod građana Srbije da su predmet obrade „stručnosti ispred politike“. Sećate se onog Spasića koji je bio u UBPOK-u, onaj Mlađin kadar, neki kum, šta li beše, ne znam ni ja; on je za Mlađana Dinkića prisluškivao, pa je čak išao toliko daleko da je ulazio u intimu nekih koji su prisluškivani.
Ali, nije to tema ovog amandmana. Ovaj amandman ima za cilj da ubrza državu da podzakonskim propisima reguliše ono što je rezervisala ovim predlogom zakona za podzakonske propise. Pošto imamo Vladu koja jurca prema Evropi i EU, onda smo rešili da damo mali doprinos, da ubrzamo malo to. Rekli smo, zašto da radite šest meseci kada možete za tri meseca.
Tako ćete pre da se dokažete kod Olija Rena, Havijera Solane, kod Obame, Bramerca, kod Nataše Kandić itd.
Znate li šta nam ovi iz Vlade odgovaraju u obrazloženju?
Molim vas, obratite pažnju, kaže: „... zahteva“, znači, njima je potrebno vreme za to, „analizu i primenu određenih standarda i standardnih organizacionih i tehničkih uslova i procedura rada u ovoj oblasti, analizu propisa i prakse zemalja Evropske unije...“.
Vi ne znate propise Evropske unije? Pa, vi nas godinama ovde opsedate sa nekim preporukama i direktivama, evropski standardi istrčavaju iz rukava kada se pojavi neko iz G 17 plus.
Vi ste prvi ministar koji kaže – pa, čekajte, prva etapa je da vas prevarimo sa zakonom, a druga etapa je da proverimo nešto, kakvi su propisi u EU, pa da eventualno zaključimo šta nam odgovara, pa da vam predložimo.
Vidite kako se menjaju standardi, kako se menjaju poruke prema građanima. Nisu oni rekli – proverićemo, ispitaćemo kakvo je stanje pa da vidimo kako da se organizuje proizvodnja u „Zastavi“. Ne, „Fijat“ odmah dolazi i – cvrc, došla „Delta“ sa rezervnim delovima, sastavlja. Cela država pomaže „Deltu“, računajući da pomaže „Fijat“.
A ovde, verovatno, ovaj što zastupa „Majkrosoft“ nije iz G 17 plus, ili onaj skakač s motkom, bliži je Demokratskoj stranci nego G 17 plus. Zašto država da trpi vaše unutrašnje sukobe, vaše unutrašnje parcele? Evo, na jednom najobičnijem pitanju izašla istina – Ministarstvo nije sposobno da donese podzakonske akte.
Idemo dalje. Šta to Ministarstvo treba da donese? U članu 24. je navedeno, evo, sada da vidimo kako su gospođu ministarku malopre naučili šta da kaže, vidite: „Podzakonska akta za sprovođenje ovog zakona Ministarstvo će doneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.“
U članu 24. ne piše, gospođo, da će ministar, nego ministarstvo. Zato što je ministarstvo državni organ. To piše u vašem predlogu zakona, član 24. Dva reda. Nije greška. Ovo je ispravna formulacija.
Na šta se odnosi ova odredba? Ova odredba se odnosi na nešto što je već propisano u članu 14. stav 3. Tu je napisano: „Ministar nadležan za informaciono društvo propisuje bliže uslove koje mora da ispunjava sistem za formiranje vremenskog žiga.“
Šta još? Član 15. stav 5: „Ministar propisuje sadržaj i način vođenja registra i bliže uslove i postupak registracije.“ Član 16. stav 3: „Ministar propisuje bližu sadržinu zahteva za formiranje vremenskog žiga.“ I, član 17. stav 2: „Ministar propisuje bliži sadržaj strukture podataka vremenskog žiga.“
Zar je moguće da vi koji ste radili Predlog zakona niste već to napravili? To je nemoguće. Vi ste to morali već da imate i da na taj način već isprobate preventivno, pre nacrta, pre nego što je došao predlog, kako to izgleda, kako to funkcioniše.
Morali ste makar jedanput da se prikačite na internet i da pitate nekog od vaših prijatelja iz inostranstva kako to funkcioniše kod njih, da vam daju te podzakonske akte i te standarde, da to prepišete, prevedete itd. Ne, vi ćete tek naknadno da stavite prst na čelo, pa ćete da razmišljate, kao što ste kod elektronskog potpisa stavili prst na čelo pa ste razmišljali.
Faktički, imamo situaciju – epohalni zakon, kako je najavljeno, sa skromnom primenom i skromnim rezultatima.
Podsećam vas samo na ono što smo pričali u načelnoj raspravi. Naša deca koja rade sa tim kompjuterima, na internetu itd., i ne samo naša deca, nego svi ljudi koji to rade, ne računajući mene, vrlo su inteligentni ljudi za te stvari. Oni probijaju te oblasti, oni su babaroge za ove oblasti, ali ko ih koči? Država ih koči. Vlast ih koči. Zbog čega?
Nemam odgovor na pitanje zašto država to sprečava. Kada se pojave na televiziji ili kada im pročitate intervjue, oni ko muve bez glave – u Evropsku uniju, u Evropu. Ovo nema veze ni sa Evropom ni sa Evropskom unijom, ovo ima veze sa elementarnim zahtevima naše mladosti, i posla i drugih stvari, gde ne treba da bude nikakve smetnje, osim što moramo da tražimo od države da pruži uslove i da garantuje da ne dođe do zloupotrebe.
Onaj ko treba da stvori uslove i da garantuje da neće doći do zloupotrebe, on kaže – evo predloga zakona, videćemo da za šest meseci napišemo podzakonske akte, ali trudićemo se da to bude za tri meseca. Kakvo će biti sprovođenje zakona i ko će biti garancija, baš ih briga.
Kada već pričate o toj vašoj stručnosti ispred politike, koliko znam, ta stručnost ispred politike kod vas se ogleda samo u brojanju novčanica.
Da vam skrenem pažnju na nešto. Kažete ovako: „Postupak označavanja vremena koje je sadržano u vremenskom žigu bliže propisuje ministar.“ Morate da donesete i taj propis. Ne znate za taj propis. U obrazloženju ste naveli samo kod člana 24. poziv na članove 14, 15, 17, a 18. niste ni pomenuli. I tu imate propust.
Pogledajte sada nešto drugo, ovome će se smejati ljudi koji se malo razumeju: „Organ nadležan za nadzor – Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i propisa donetih na osnovu zakona vrši Ministarstvo.“ Inspekcijski nadzor vremenskog žiga Ministarstvo vrši preko inspektora za elektronski potpis.
Nadzor i inspekcijski nadzor su dve potpuno odvojene stvari. Ako ste nešto pričali ovde o inspekcijskom nadzoru, onda ste morali da imate barem još 20 odredaba koje definišu šta je inspekcijski nadzor. Mora da postoji neka specifičnost. Nije to inspekcijski nadzor kao sanitarna inspekcija.
Vas to uopšte ne interesuje. Vi ste stručnjak ispred politike kada je u pitanju televizija, ali kada je u pitanju nešto gde treba da se zarilja, da se radi itd., vas nema. Imamo izmišljeno ministarstvo. U sektoru telekomunikacija je haos, totalni haos. Niko ni za šta ne pita Ministarstvo. Šta se ono pita? Dva propisa nije moglo da donese, o elektronskom potpisu i o elektronskom dokumentu. Ovde nam drže neka predavanja.
G17 plus zna samo da broji pare i ništa drugo, sve drugo su laži i prevare. Ko laže, taj i krade. Ko krade, ide u zatvor. Ko ide u zatvor, taj ima buve. Mi se ne družimo sa onima koji imaju buve. To je narodna izreka. Možete da ripate koliko god hoćete.
Ako idete u nove tehnologije, dajte propise i dajte garancije, a ne blage priče ovde, neke bajke nam pričate. Šest meseci vam treba da smislite neki propis! Ceo sadržaj registra vam se nalazi u jednom od ovih članova. U članu 17. je ceo sadržaj registra.
Vas baš briga, zakitili ste se nekim titulama, izigravate neke veličine i treba sada ceo narod da pezi ispred vas. Dovoljno je samo reći EU. Jedva čekaju da dođemo. Ko jedva čeka vas? Pa, ni narod vas ne čeka, jedva čeka da vas ne vidi više na vlasti.
To je naša sudbina sa ovakvom vlašću. Pokušavaju, računaju da niko ništa ne zna. Da ste uzeli podmladak SRS da vam održi predavanje o kompjuterima ili o internetu... Samo se vi smeškajte dok drugi gladuju.
Centralno pitanje – kakvi se interesi kriju iza nečega o čemu je gospodin Vladan Jeremić pričao? Zašto neki operativni sistemi mogu, a drugi ne mogu?
Imali smo prilike, pre nekoliko dana, da gledamo i elektronsku sednicu Vlade, i ko je pripremio taj program; čujemo da će ovde biti nova klima, a nismo dobili odgovore na najosnovnije pitanje.
Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, da li se sećate, krajem prošle godine, u onoj sali tamo, dva puta ste pravili prekide sednice Narodne skupštine zbog mojih pitanja o tome koliko je oprano para na sređivanju ove zgrade?
Rekao sam vam da postoji i izveštaj budžetske inspekcije iz vremena kada je gospodin Šami bio predsednik Skupštine. Taj veliki izveštaj je podeljen svim poslaničkim grupama i onda je krenula istraga. Obećali ste mi da ću za 30 dana da dobijem odgovor. Evo, prošlo je devet meseci i nema odgovora. To je samo da vas podsetim na nešto što jeste obaveza.
Tada sam tačno imenovao ko je stajao na čelu te ekipe koja je bila predmet interesovanja budžetske inspekcije. Tada sam rekao da neću ime da pominjem da se ne biste štrecali, ali samo da vas upozorim da odgovor nisam dobio, a sada se kreće u neke druge rekonstrukcije ovde, iako svi znate da ne postoje elementarni uslovi za rad poslaničkih grupa.
Ako već srljate prema toj Evropi ovako nekritički, sa proizvoljnim izborom koji bi zakon po nazivu mogao da odgovara ušima onih evrofanatika, onda vodite računa šta nam predlažete. Ovakve nedorađene, nezavršene, nepripremljene ili, zašto ne reći, pilot projekat zakone nemojte više nama da dajete, jer od ovakvih zakona ne zavisi život u Srbiji. Ne kažem da nisu važni, važni su za tehnološki i svaki drugi napredak, da se ne izgubi tempo, ali šta vredi što narod želi tehnološki napredak i ne želi da izgubi taj tempo kada imamo ovakvu vlast koja je više medijski, promotivno politički jaka, nego sa svojim delima. To je taj naš problem.
Samo da vas podsetim, vas tamo u Vladi, da su neke države u našem okruženju u cilju borbe protiv ove svetske finansijske krize, između ostalog, zacrtale i neke svoje programe kako da se povežu državni organi, kako da se povežu sve institucije i kako da se smanji potrošnja papira. Ali, ova naša vlada ne razmišlja ni o tome. Ništa nije uradila da razmišlja o tome, njima je važno da finansijski sektor može da posluje, da ta elektronska komunikacija između banaka i NBS postoji. Ona nije problematična, pod budnom kontrolom je, a za druge - baš ih briga, možemo i za šest meseci i za godinu dana, možemo i kada dođu besplatne akcije koje ste obećali, i tada možemo da razvijemo elektronsku komunikaciju.
Gospođo Đukić-Dejanović, da vas samo podsetim: ambulanta u selu Ugljarevac, vaš kraj, nije vaš kraj nego Kragujevac; neki Verko, kažu da je predsednik, gradonačelnik, i neki Miša iz G17 plus žele da ugase tu ambulantu koja služi pet sela (Dobrača, Mala Vrbica, Ugljarevac, Veliki Šeh, Ramača). Verko hoće da prebaci ambulantu u selo Grbavica za samo 200 stanovnika; tamo ništa ne gravitira, a ovamo preko 1.000 ljudi.
Ovo stavljam u kontekst elektronskog dokumenta, gospođo Slavice Đukić-Dejanović. Iskoristite priliku da pošaljete jedan elektronski dokument Verku i ovome Miši iz G17 plus, da ove jadne seljake ne muče, jer imaju tamo lekara, medicinsku sestru i poneki put apoteku koja im se otvara. Ako se ovo prebaci u drugo selo, onda im je Kragujevac mnogo bliži nego to selo. Uradite makar nešto za ove građane.