Malopre smo imali prilike da od predstavnika Vlade čujemo da su mere programi, a podsticaji su sredstva. Ako naslov iznad ovog člana glasi ''mere i podsticaji'', onda to znači –programi i sredstva.
Član 44 – mere, to znači programi, pa su napisali - Mere za podsticanje regionalnog razvoja. Sudeći po onome što je ministar rekla, to bi sada glasilo: ''Programi za sredstva regionalnog razvoja''.
Apsolutna nepismenost, a onda nepismenost i pokvarenost u redosledu nabrajanja. Na osnovu čega? Uvek Nacionalni plan ima prednost u odnosu na ono što razmišlja ministar, ali vi to niste mogli da napišete tako, zato što se plašite vašeg šefa G17 plus i ministra. U suštini, kao da pravite jednu svoju vladu, G17 plus, kao što pravite svoju diplomatsku službu, jer ćete imati ekonomske savetnike pri svakoj ambasadi Republike Srbije.
Da li vidite koliko je ovo besmisleno, kao što je besmisleno bilo i ono kada se Mlaćko šeta po Srbiji i strancima koji donose pare iz inostranstva da bi napravili fabrike daje pare iz budžeta da zapošljavaju radnike?
Koji ste đavo zvali te iz inostranstva? Da su barem došli sa svojim parama. Nije valjda da treba da pomažemo ove iz inostranstva, poštu su, izgleda, neka sirotinja koja ulaže kod nas? To je sve nakaradno. Ali, rukopis se prepoznaje, G17 plus, da bi narod bio kao guske u magli, da biste mogli da radite šta god hoćete.
Znači, mere za podsticanje znače – programi za sredstva regionalnog razvoja. Tamo gde su pare, tamo je G17 plus.

Kada je besmislen zakon, onda nije ni čudo šta je sve napisano u članu 45. Ako su podsticaji sredstva, onda ste planirali da se sredstva daju za unapređenje privrednih grana, tehnološkog nivoa, pristupa novim tehnologijama, promociji istraživanja i razvoja. Kako ste to napisali, praktično, u ovim asocijacijama, agencijama koje se bave regionalnim razvojem, morali ste da imate i tehnološki institut, institut društvenih nauka, institut istorijskih nauka, za društvene delatnosti, da ne nabrajam redom, pa verovatno i nešto što se tiče umetnosti i kulture.
Ovo je sve radi reda napisano da bi delovalo, kao, ima puno članova, ima nečega ozbiljnog što je napisano. U stvari, sve je to neozbiljno, jer, kao što smo videli, razvoj zavisi od toga gde su raspisani lokalni izbori, da li DS nosi na leđima telefone da bi ih dao biračima, ili s paketima, ili da li će da se uspe s reketiranjem tajkuna kako bi se obezbedila ''crna sredstva'' za eventualno plaćanje sledećih izbora.
Inače, gospođo Kalanović, ne bih se usudio da jednu takvu veličinu kao što je Velimir Radivojević, čoveka koji je napravio "Prvu petoletku", toliko omalovažim kao što ste vi to uradili.
Sećate se kada je koalicija ''Zajedno'' u Trsteniku osvojila vlast, nisu bili u stanju da godinu i po dana, dve godine obezbede parno grejanje u gradu, a onda ste, 2000. godine ste pokušali da protestujete zbog izgrađenog mosta, pa je čovek umro, posle dve godine, trošili ono što je taj čovek ostavio. Imajte malo poštovanja prema ljudima koji su zaslužni za razvoj Trstenika.

Apsolutno sam siguran da za dva minuta ne mogu da postignem taj uspeh da ubedim predlagača koliko je loš ovaj predlog zakona, jer, evo, devet godina nikako ne uspevam da ih ubedim, ali mislim da ću ubediti neke da shvate da je Mlađan Dinkić, u stvari, predsednik Vlade. On preko ovog regionalnog razvoja formira svoju vladu, a u okviru razvoja se nalazi sve, osim nekih prestacija koje država ima prema pojedincima; sve drugo je razvoj i sve drugo je pod kontrolom Mlađana Dinkića. Kontroliše banke, kontroliše Narodnu banku Srbije, osiguravajuća društva, kontroliše investicione fondove, kontroliše berze, gde su pare, sve kontroliše, svi novčani tokovi su u rukama G17 plus. Takođe, neću uspeti da ubedim DS da je on manjinski partner, u stvari, manjinski po količini moći.
Ono što moram da saopštim, to je da me ova godina podseća na 2003. godinu. Identična situacija je bila i 2003. godine, s tim što vas je tada rušio Mlađan Dinkić i znate kako ste prošli, a prošli ste samo zato što se bavite političkim progonom, što se bavite nečim što znači ispunjavanje tuđih interesa, a ovde vam je Mlađan Dinkić podvalio, koristeći neke termine, vezujući vas za EU.
To je još jedan u nizu bezuspešnih pokušaja, medijski će, verovatno, biti i to propraćeno kao neko očekivanje, kao neka nada, kao neka iluzija. Sve što je G17 plus radio, to je iluzija. Koliko ta iluzija može biti opasna, zamislite Miloljuba Albijanića, glavni je za knjige iz kojih treba da uče naša deca. Zar postoji veća bruka za ovu Srbiju?

Naslov iznad ovog člana glasi: "Nadzor i vrednovanje realizacije mera i podsticaja''. I u tri stava tog člana dovoljna je samo jedna reč, odnosno nekoliko reči – ministar Mlađan Dinkić. Ministar Mlađan Dinkić – 1. član, ministar Mlađan Dinkić –2. član, i tako redom, do kraja ovog predloga zakona.
On je na čelu najvažnijeg organa. Preko njega se utvrđuju programi, planovi, odobravaju sredstva, vrši nadzor, vrši kontrola. On je, čovek, nezamenljiv, dobra ''nona'' za sve, svuda ga ima. Pre neki dan beše dole gde je Rijeka, Pula, tamo drndao gitaru, ovde drnda celu Srbiju. Sve mu je to omogućio Boris Tadić, ili sponzori iz inostranstva.
Sada mi o najbesmislenijem propisu koji postoji tri dana gubimo ovde mlateći praznu slamu, pokušavajući da nekoga ubedimo u nešto što i vrapci u ovoj zemlji znaju, a vrapci u ovoj zemlji znaju da Mlađan Dinkić temeljno radi. Jeste da ima slab koalicioni kapacitet, ali drma finansijama i drma ovom zemljom i svako ko se nađe u kolu s njim vrlo rado bi dao dve banke da izađe iz tog kola.
Sada mi treba da saučestvujemo na svojevrstan način, tako što, navodno, ozbiljno kritikujemo nešto što je neko podneo iz najpodlijih namera, šireći jednu iluziju, najobičniju iluziju, najpokvareniju iluziju, u koju treba naivni da poveruju. Mi ne smemo da budemo naivni, zbog funkcije, i zbog godina, i zbog komšiluka, i zbog naše dece.

Molim i drugi put.

Mislim da je svako morao da podnese amandman na ovaj član i ovo što je napisano. Kaže se – finansiranje regionalnog razvoja, a to u prevodu znači – Mlađan Dinkić će imati kontrolu nad sredstvima budžeta Republike Srbije, budžeta autonomne pokrajine, budžeta grada Beograda, budžeta jedinica lokalne samouprave, a zamislite – to mu je tesno, pa se širi na pretpristupne fondove EU, i EU je nastradala, bespovratne razvojne pomoći međunarodne zajednice i ostalih programa evropske zajednice, razvojne kredite, donacije, priloge i poklone pravnih i fizičkih lica i drugih izvora.
Znači, gde su pare, tu je Mlađa. To je poruka. Zato je i predložen ovakav zakon, da se vidi koliko može DS da trpi.
Samo da vas podsetim, dok je bio ministar finansija, sve je grabio za Ministarstvo finansija; kad je dohvatio ovo za ekonomiju i regionalni razvoj, sve je svrstao tamo. Evo, vidite, njemu je tesna i Srbija, računa i na sredstva iz inostranstva, iz EU. Morao je nešto da izmisli, moraćete da ga trpite. Šta da vam radim, to je vaš izbor, ali nije izbor građana Republike Srbije.
Ako vidite Mlađana Dinkića s gitarom, ili bez gitare, obavestite ga da je izgubio onaj spor u sudu, što me je tužio za klevetu, i da je dužan da mi plati troškove sudskog postupka. Podsetite ga da se pomeri od ovih medija, pre svega, novina, da ne gasi te medije, šaljući raznorazne kontrole i podižući neke tužbe, jer danas je svima jasno – šta god da se napiše o Mlađanu Dinkiću u novinama, ne može da se pogreši.
To su valjda svi shvatili, osim DS-a i zajedničkog gazde. E, zbog tog zajedničkog gazde, ovo što preživljavamo u Srbiji je trajno i ...

Na početku bih da stvarno dam nešto kao uvod, pošto u ovoj šumi propisa, proevropskih propisa, ipak, narod treba da se orijentiše, da shvati da te reči ''proevropski propisi'' možda u ovoj oblasti i nemaju to značenje koje vi obično dajete nekim drugim propisima.
Naše društvo je prilično žilavo, uporno i, moram da vam kažem, neuništivo. Nisu kompjuteri nešto što je nastalo 2001. godine. Ne može da se kaže da je neko progresivan, izuzetno pametan, lep, fin, ima laptop, i završio je posao. Ima tu i starijih ljudi, koji se sećaju onog ''komodora'' pi-si 328, ili kako beše, itd. Po prirodi stvari, mi želimo da idemo napred kao društvo. Dobro je što se ide dalje i što život nameće potrebu da se nešto reguliše, pre svega, garancije koje moraju da se pruže radi neke sigurnosti. Ukoliko ne postoje garancije, ukoliko ne postoji sigurnost, ukoliko ne postoji zaštita, onda je sve to što je navodno novo obična prevara.
Mi smo bili žrtve velikih planetarnih prevara, i onih sitnih, i onih najsitnijih, i ma koliko se to nekome sviđalo ili ne sviđalo, ovu oblast niko ne može da zaustavi. Ali, nema ni potrebe da je zaustavlja. Jednostavno, to je život, on ide svojim tokom. Ima neke svoje principe.
Da vas podsetim, nekada davno, u onoj bivšoj Kraljevini Jugoslaviji, ćate su bile poznate po tome što su pisale te državne dokumente, jer retke su bile pisaće mašine, pa su onda onim krasnopisom pisane tapije, uvodi, ugovori. U to vreme, svaka porodica je u toku godine imala potrebe za jednim, eventualno, dva dokumenta, a onda je i bilo mogućnosti da se to piše.
Kako je društvo krenulo napred, pojavila se potreba za nekim novim dokumentima i danas, bukvalno rečeno, kada odete kući i otvorite poštansko sanduče, morate da nađete neki dokument. Neki put je to račun za vodu, neki put je to račun za struju, račun za telefon i nešto drugo, poput rešenja o plaćanju kazne. Jednostavno, izloženi smo velikoj količini dokumenata koji trenutno život znače i utiču na život pojedinca. Prosto smo zatrpani tim dokumentima.
Elektronika omogućava da se brže radi posao, ali to je samo sredstvo. Ovo treba posmatrati samo kao tehničko sredstvo, a ne kao cilj. Cilj koji treba da se postigne, nalazi se u čoveku, a ne u laptopu. Samo čovek koji ne zna ništa može da se hvali time što ima laptop.
To je obično sredstvo – imam jednu malo bolju hemijsku olovku. I svi oni koji smatraju da izvor njihovog planetarnog saznanja treba da predstavlja laptop, prikačen na Internet, da dobijaju neke informacije, šalju poruku da mogu da budu potencijalni bolesnici, povodom onog virusa koji vlada u SAD i nekim visokotehnološki razvijenim društvima, Japanu, pa i Kini, gde postoje svojevrsne grupe zavisnika koje, hvala Bogu, još nije udarila struja kada uhvate laptop, ali, jednostavno, moraju da bulje, moraju da pilje u taj laptop, moraju na ''Guglu'' da pretražuju i dobijaju neke informacije. Tako pokazuju da im je knjiga strana, ali, levak u vidu laptopa, preko kojeg se sipa u glavu, jeste nešto neophodno.
Nemam nameru ništa da karikiram, nego da nešto pravilno definišem i orijentišem u vremenu i prostoru. Ukoliko se čuje neka primedba od SRS-a povodom ovog i sličnih zakona, gde se govori o nekoj elektronici, nekim novim tehnološkim dostignućima koja treba da se primene u praksi, onda znajte da su naše kritike samo u onom delu gde država treba da ispuni svoju funkciju, a to je garancija, zaštita, kontrola, pouzdanost, jer smatramo da u tom delu postoji obaveza države. Država ne sme svojom pasivnošću da dozvoli da neko bude naivan i da strada. Onda se neminovno postavlja pitanje – gde je tu država?
U ovom zakonu se sada definiše šta je elektronski dokument. Po ovom članu, kako ste to definisali, to su podaci u vidu brojki, slova, znakova, grafičkog i vizuelnog prikaza, a kasnije se nabrajaju još neke karakteristike, neki opisi i osobine, iz kojih može da se zaključi da je to specijalna vrsta dokumenta, koji se može nazvati podneskom, pismena, kako ona koja upućuju stranke, tako i ona koja predstavljaju odluku državnog organa. Međutim, u toj definiciji, zaboravili ste samo jednu stvar, koja je najvažnija za sve te dokumente, a to je slobodno izražena volja pošiljaoca, autora. Nje nigde nema, kao što nema ni nečega što treba da bude dispozitiv, odluka, naredba, nalog, u nečemu što se zove rešenje nadležnog državnog organa ili organa lokalne samouprave.
Ovaj zakon samo treba da reguliše da to što piše na tome što nazivate elektronskim dokumentom ispunjava sve uslove u pogledu pouzdanosti da je to tako, makar u tekstualnom delu.
Tu garanciju mora da obezbedi država. Tu nastupa problem ovog zakona, koji predlagač nije mogao da reši odredbama zakona, pa je omogućio da se ta pitanja, kao eminentno tehnička i tehnološka, reše podzakonskim aktima.
Pogledajte tu vrstu laicizma kojom se pristupa. U članu 24, to su prelazne i završne odredbe, propisano je da podzakonske akte za sprovođenje ovog zakona Ministarstvo donosi u roku od šest meseci.
Onda, okrenete samo jednu stranicu ispred, član 14, stav 3 – ministar nadležan za informaciono društvo propisuje bliže uslove koje mora da ispunjava sistem za formiranje vremenskog žiga.
Član 24. i član 14. poprilično su kolizijski i može da se izvuče zaključak da bi morao da se usvoji neki amandman, ili da vi podnesete neki amandman i da ovo izmenite, jer ovo može biti uzrok velike tuče u Ministarstvu, da ljudi tamo zaposleni smatraju da su oni dužni da to donesu, a da ministar, kao pojedinac, inokosni organ, kaže – ne vi, nego ja sam nadležna, i da krene tuča, krv do kolena u prostoriji, jer ste vi, glasajući za ovaj zakon, njih posvađali. Interesantna stvar.
Već danima pričamo o nekim zakonima koji su na sednici Narodne skupštine. Ja sam juče pohvalio Vladu kako je napokon shvatila da je Ministarstvo nadležni državni organ a ne ministar. Ministar je inokosni organ unutar državnog organa.
Vidim, ovi propisi koji su bajati zadržali su manir koji je ranije postojao, ministar je tu, ako ne Bog, sveti Petar, tu je negde blizu. Još jedna stvar je interesantna. Ovim zakonom, koji ima taj naziv – o elektronskom dokumentu, mnogo više se posvećuje pažnja nekome koji daje sertifikat koji garantuje da je to to, a taj mora da bude pravno lice i mora da obavlja privrednu delatnost, jer komunikacije su privredna delatnost. Zamislite, u kaznenim odredbama postoje samo prekršaji. Zašto ovo kažem?
Juče smo na dnevnom redu imali zakon o udruženjima, a za udruženja ste predvideli čak i odgovornost po osnovu privrednog prestupa.
Prosto, čudim se ko vam piše ove propise. Onaj što vam piše ove propise apsolutno ne zna ustavno-pravni poredak Republike Srbije u prošlosti, a pogotovo ovaj koji se uspostavlja novim ustavom od 2006. godine. Zašto? Ovde je ideja da se sve prepusti ministru, ministarstvu.
Da vas podsetim, imali smo juče Predlog zakona o udruženjima. U zakonu je do tančina propisano šta sadrži registar. Imali smo pre nekoliko meseci Zakon o političkim strankama, ko vodi registar, kako se vodi registar, koji podaci se evidentiraju itd., do detalja.
Ovde stoji samo jedna odredba, ili, da budem precizniji, nekoliko rečenica u nekoliko odredaba, da ministar to propisuje, a onaj ko treba da se bavi ovim poslom, izdavanjem ovog vremenskog žiga, ne sme da počne da radi dok ne bude upisan u registar. Koja su njegova prava? Koje uslove treba da ispunjava?
To nije stvar podzakonskog akta, samo neki tehnički detalji mogu biti, ali ta procedura, ovi koji se razumeju u kompjutere, ja se ne razumem, koriste termin ''protokoli'', nešto što je propisano kako se radi, postoji neka tehnologija, neki redosled poteza.
U tom smislu, ovaj predlog zakona je nedorečen. Zašto je nedorečen? Svrha svakog zakona i onih odredaba da zakon stupa na snagu nekoliko dana posle usvajanja jeste da onaj ko pročita zakon zna šta su njegova prava, šta su njegove obaveze. Ko bude pročitao ovaj zakon, ako ga usvojite u ovom tekstu, neće znati koja su njegova prava i obaveze.
Još jedna stvar za koju mislim da je važna, ovo je sve mogućnost, nije obaveza. Moram da pohvalim one koji su pisali ovaj zakon u pogledu one odredbe gde su rekli da se ovaj zakon i dokazna snaga elektronskog dokumenta ne priznaje za one pravne poslove gde je potrebno lično prisustvo građanina, stranke, stranaka itd.
Zato treba da shvatimo koji je domet ovog predloga zakona. On ne zabranjuje normalnu komunikaciju na papiru, u zakonom propisanom roku, on samo otvara mogućnost da se ubrza ovo naše društvo.
Sada moram da vam skrenem pažnju na nešto. Od kad smo uveli te kompjutere i rekli da je vreme novac, ubrzalo se sve: ubrzao se obrt kapitala, ali se ubrzala i pljačka, ono što ste mogli da kradete za dva meseca, sada možete za dva minuta da ukradete.
Možda vam deluje smešno, ili interesantno, ali za vreme sankcija, naša deca, kada kažem naša, ne mislim na svoju, ali naša deca u Srbiji su se pokazala vrlo umešnom u tim stvarima da putem kompjutera razbiju tamo neke sisteme u inostranstvu, pa naručuju opremu, televizore. Čuo sam za jednoga da je naručio i kola, pa nije mogao zbog carine.
Zašto ovo koristim kao primer? Ta visokosofisticirana tehnologija neminovno proizvodi i visokosofisticirani kriminal. To vam je u životu plus i minus. Takav je oreol oko nas. Znate i sami, dok jednom ne smrkne, drugome ne može da svane. Kao što novac ima ''pismo'' i ''glavu'', kao što postoji nešto pozitivno, u istoj količini postoji nešto što je negativno. Koliko ima onih koji se trude da se zakon sprovede na najbolji mogući način, verovatno ima i više onih koji žele da ga prekrše i da ne urade onako kako je napisano u zakonu. Ovaj zakon ne pruža te garancije.
Ne želim da koristim primere koje svako može da na Internetu pronađe, i o berzi, i o ovom i onom, gde se radi o kriminalu. Ovaj zakon ne reguliše krivična dela, postoji drugi propis koji je propisao šta predstavlja kazneno delo u oblasti baratanja elektronskim podacima.
Stičem utisak da, možda, najširoj publici ova tema nije dovoljno jasna. Pokušavam da izbegnem ove termine koje elektroničari koriste, ne baratam tim terminima i kada bih površno baratao, možda bih pogrešio, pa bi se svi smejali, a ne želim da pričam gluposti, ali nešto što liči na ovo, nećete da mi zamerite, jesu ove naše e-mail poruke, samo što bi ovde bilo s još nekim, uslovno rečeno, pečatom, kao da je zvanično.
Vidite, bio sam žrtva jedne e-mail poruke, ali ne ovde, nego u Holandiji, i to iz Narodne skupštine. To sekretar Narodne skupštine zna. Sprovedena je istraga ovde, na moj zahtev. Ljudi koji se razumeju u to ustanovili su da je, navodno, neko s mog kompjutera poslao neku poruku od dve reči na neku tamo adresu, ali na mom kompjuteru nema brisano, niti ima da sam ikada slao poruke. Ima nekih poruka od pre tri-četiri godine. Malo je falilo da me uhapse, jer kažu – imate e-mail adresu i vi snosite odgovornost za sve što krene s vaše e-mail adrese.
Zato pričam o zaštiti, o garanciji i o onome što treba da bude sigurnost za svakog građanina.
Pre nekoliko dana sam saznao da je to moglo da se izvrši upadom u server Narodne skupštine i sa nekog laptopa, preko tog ''vajrlesa'', da stvarno izgleda da je s mog kompjutera otišla poruka. Gde je zaštita? Ko je taj koji garantuje zaštitu, koji garantuje pouzdanost?
Napisali ste da je taj imalac vremenskog žiga ta sigurnost. On je garancija pouzdanosti. On je, u krajnjem slučaju, i garancija tačnosti toga što postoji. On ne ulazi u sadržinu, jer nije autor sadržine.
Kako mi njega da kontrolišemo? Mi smo sada, doduše, ne sada, nego ranije, propisali ovog inspektora za elektronski potpis. Pošto se očekuje masovna primena ovog zakona, jer poenta zakona jeste da pruži mogućnost svakome ko ima kompjuter i tu telefonsku liniju da uđe u taj sistem, postavlja se pitanje – kako može sve to da se iskontroliše? Koliko treba inspektora?
Malopre smo slušali primer da je moguće da se i na berzi završi, da se završi i kriminalom. Mi još nismo rešili situaciju da vas čovek pozove u četiri sata ujutru telefonom i kaže – sutra su izbori, glasaj za toga i toga. Ovaj sanjiv čovek psuje i tog što ga je slao i tog za koga treba da glasa. To je uradila konkurencija. Čovek živi u zabludi, kao u vreme partizana i četnika. Znate, partizani puste bradu, tamo nešto naprave i kažu – to su uradili četnici, ili obrnuto.
Koristim ove jednostavne primere – kako da se zaštitimo od prevare. Sve što je visokotehnološki, napravljeno je, pre svega, zbog nečeg lošeg. Da vam dam jedan primer. Prvi videorikorder je napravila NASA, da bi ga stavili na satelit, da bi snimali rusku stranu, šta ima i kako ima. Posle nekoliko godina, mangup je shvatio – ovo može da bude interesantno i za masovnu upotrebu; onda su krenuli u proizvodnju za masovnu upotrebu i sada svako može da kupi videorikorder.
Gotovo da bez kriminala nema razvoja tehnološkog društva, kao što vidite, ili pokvarenih namera, zbog čega se nešto izmišlja. Verovatno je i atomska bomba produkt lošeg mišljenja o radijaciji, koja je na početku verovatno imala neke plemenite namene.
Kako da se zaštitimo? To je nedostatak ovog zakona. To je ono što mi kritikujemo, o tome je gospodin Buha pričao, i Vladan Jeremić.
Podneli smo neke amandmane. Verovatno ni s našim amandmanima ne možemo to da sredimo kako treba, ali to je veliki problem.
Javljaju se neki provajderi tu. Računao sam da mi imamo našu jaku telekomunikacionu mrežu, s obzirom na to da je to bilo u državnom vlasništvu, Telekom itd., međutim, nisam znao da sve što ide prema inostranstvu kao poruka, kao signal, ide preko firme ''Verat''. Možda sam pogrešio, ali ona drži glavni kabl prema Subotici, ka Evropi.
Ne drži? Drži sporedni, ali Telekom plaća njima. Ne plaća Telekom njima? Onda sam ja totalno informatički nepismen. Nije nikakav problem, imam dva i po kilograma materijala ovde.
Onda imamo ovaj SBB, Soroš, on je dao vama da bude predsednik u Americi. Niste upoznati? Ja sam upoznat. Sada se javljaju te takve transmisije. Postavlja se pitanje – ko njih može da kontroliše?
Čuli smo, imamo RATEL, tamo su ljudi pod ostavkom. Doduše, imamo i Komisiju za hartije od vrednosti, i tamo su svi pod ostavkom. Gde god je G17 plus, tu je sve nešto pod ostavkom. U informacionim tehnologijama godišnji promet je pet milijardi evra, neko je rekao. Znao sam da tu mora da bude G17 plus. U osiguravajućim društvima, toliko i toliko milijardi. Mora da bude G17 plus. U bankarskom sistemu, toliko i toliko milijardi, mora da bude G17 plus. Jednom ste, greškom, imali ministra poljoprivrede, gde, navodno, nisu bile velike pare, ali onda je bila interesantna sojina sačma.
Koje mi garancije dobijamo? Ne želimo da se nešto spreči, podržavamo to što ovo nije obavezno, nego pruža mogućnosti onima koji žele, koji su opremljeni i daje im neke garancije, ali koje su garancije za celo društvo da ovo neće biti zloupotrebljeno? Nećemo valjda pored svakog provajdera da stavimo po jednog iz konjičke žandarmerijske jedinice da kontroliše?
Kada bi vam sad pričao koliko njih prisluškuje u ovoj zemlji, u ovoj zemlji svako svakog prisluškuje. Kažu da za oko 500.000 evra možete da obezbedite takav sistem za prisluškivanje da sedite kući na kompjuteru i slušate sve šta se priča u Srbiji. Samo da vas podsetim, malo-pomalo, pa u novinama izađe transkript nekog razgovora, te šta je rekao Žarko Obradović, te šta je rekao Zoran Lilić, te kako ovo, te kako ono, sve se to vraća kao bumerang. Naravno, ne zalažem se za to da bi glavni znak pouzdanosti bilo to što bi neko ušao u crkvu, pa bi se zakleo, a znate i sami, imate i ljude koji su Boga prevarili. Onaj ko je mogao Boga da prevari, zašto ne bi mogao ljude?
Ako ima čovek laptop, može da koristi elektronske dokumente. Shvatite, to je samo sredstvo koje nešto ubrzava, ali i omogućava eventualnu prevaru, ukoliko ne postoje jasne odredbe o zaštiti.
Da vas podsetim, ako se govori o nekom pravu, o nekoj slobodi, način kako se to ostvaruje uređuje se zakonom. To je glavni nedostatak ovog predloga zakona, jer se i ovim propisom ulazi u nešto što se tiče kompleksa sloboda, prava i dužnosti građana. O tome mora da se vodi računa, jer ukoliko o tome ne vodimo računa, možemo doći u situaciju kao što je ona koju smo malopre konstatovali, dok je Buha pričao.
Naime, pre tri godine vođena je neka evidencija da poslanici na revers dobiju laptop, da ne bi bilo brda papira. Svi su sačekali to na nož. Pazite, na revers, dok je poslanik da dobija itd. Svi sasekli to, na nož, a sad imamo situaciju da se tone i tone papira troše.
Na kraju, mala šala. S obzirom na razvoj elektronike, prosto sam iznenađen da poslanici koji imaju laptop ne prilože svoja naučna izlaganja povodom tačaka dnevnog reda u vidu elektronskog dokumenta. Mogli su, recimo, da prilože svoje izlaganje u elektronskoj formi, kao elektronski dokument. Ne znam koliko je Skupština time opremljena.
Tražili smo to, predlagali, postojala je neka formula da to bude stvarno jeftino, da se smanje troškovi, odbijeno je, neki su se smejali itd. Prošlo je godinu i po dana, došli smo opet na to da pričamo o tome. Znači, ideja dobra, ideja uživa podršku, jer nema potrebe da se ovo sputava na bilo koji način, ali je potrebno da se pruži garancija svakome ko veruje u državu, ko veruje ovom zakonu, da ne bude izigran, prevaren, ili na drugi način oštećen.
Jeste da možda malo odudara od teme koja je na dnevnom redu, ali jedan kolega poslanik je otvorio dobro pitanje kada je rekao – na svim televizijama imate 20-30 kvizova, okreni broj, čekaj, dobićeš; čekaš tamo, ono otkucava. Tu vrstu prevare država nije suzbila. Nije dovoljno da kaže država – ti si okrenuo telefon, ti si preuzeo rizik. Ne može tako država da razmišlja. Ljudi su se opekli.
Imali smo Dafiment banku i Jugoskandik, pa je država preuzela, na neki način, sa zakašnjenjem, obaveze da to reši, jer u ono vreme je država podbacila. Sad imate ovu štedionicu Elita koja se reklamirala, oglašavala, pozivala ljude, ljudi uplaćivali; izgubio se čovek, ostao dug. Jave se državi, a država kaže – vi ste se igrali sami. Čekajte, ko je dao dozvolu toj formi da radi? Ko je omogućio da se toliko reklamiraju na televizijama, u novinama, i da navlače klijentelu?
Više pričam o sistemima prevara koje su moguće, koje javnost vidi. Neko kritički sagledava sve što se nudi na tržištu, a neko je lakomislen. Ako je država videla, a morala je da vidi, valjda državni službenici čitaju novine, gledaju televiziju, mora država da preuzme odgovornost. U kom smislu odgovornost? Ako je nešto krivično delo, gonite izvršioca krivičnog dela, a ne da se kaže – vi ste se igrali. Ovo pričam zbog toga da se sutra ne bi desila situacija povodom elektronskog dokumenta.
Još jednu stvar da razjasnimo, dobro je napisano u ovom predlogu zakona da što se tiče pravnog dejstva i punovažnosti elektronskog dokumenta, onaj ko osporava, ne može da se pozove na nedostatak forme.
Neko je kritikovao, ne znam zašto, ali je očigledno da nije shvatio suštinu. Mi nemamo formalne dokaze u našem pravnom sistemu. Sve može da bude dokaz, ukoliko je relevantno i ima neku dokaznu vrednost. Ali, forma, zna se. Kod formalnih poslova, to su ugovori, nasledničke izjave i da ne idem dalje. Ovde nije ta situacija.
Stičem utisak, to na kraju moram da kažem, ovo već postoji kod nas i ima neku dozu nesigurnosti, sad od strane države, praktično, dobija pečat, ali, u zakonu je prenaglašen značaj u pogledu dokumenata kao što su: pismena, rešenja, podnesci, zahtevi, komunikacija.
Prosto, iz ovoga izvire da je primarni značaj za nešto što je poslovni promet – komunikacija sa Berzom, komunikacija između klijenata, komunikacija, jednostavno, u prometu. Prosto, izvire iz toga. Jer, ako bismo pričali o ovim rešenjima, onda država tek treba da se tehnološki opremi da može čoveku, na njegov zahtev, da pošalje u elektronskoj formi rešenje.
Kada je u pitanju sud, da vam ne pričam koliko je tu još potrebno. Oni su, jedva, tek sad sredili te kompjuterske evidencije i predmete.
Samo da vas podsetim da na 20 i nešto godina ova država ima neki svoj program umrežavanja okruga, inspekcijskih organa na nivou okruga, s nadležnim državnim organima, pre svega, ministarstvima i Vladom.
Ja sad ne znam koliko je sve to zaživelo. Verovatno je da nešto jeste, ali 20 godina je ova država razmišljala kako to da učini bržim, efikasnijim i pouzdanijim.
Oni koji sada od ovoga, navodno, prave nešto vrlo značajno, veliko, krupno, "krenuo je 21. vek", te ostale velike priče – nemojte da preterujete i nemojte da zaboravite da je ova država odavno u informatici.
Verovatno ministarka bolje zna od mene, ali 1950. i neke godine prošlog veka mi smo bili treća velesila u oblasti informatike, odnosno elektronike.
Zašto je to kasnije stalo, taj razvoj itd., to su druga pitanja. Ali, nemojte da potcenjujete. Ovaj narod je snalažljiv, ovaj narod voli nova tehnička dostignuća, još ako su ti kompjuteri pristupačni, dostupni, vidite i sami, ljudi se trude da obezbede svom detetu kompjuter, bez obzira na to da li imaju velika ili mala primanja. Jednostavno, žele da im deca idu napred.
Rekli su da je taj kompjuter značajan i svako želi da ga kupi svom detetu, i dobro je što želi da ga kupi. Ali, ne valja da postanemo robovi tih mašina. Tu je ta opasnost. Ako postanemo robovi tih mašina, onda smo "obrali bostan".
Naravno, svako treba da koristi, ako je u mogućnosti, laptop, ali to ne treba da znači da sad treba da ga stavi na glavu, kao gospođa koja je stavila fikus, pa se šeta Knez Mihajlovom, računajući da će sutra to da bude modni detalj, pa će sve da idu sa fikusom. Ne treba preterivati i ne treba potcenjivati ovo društvo i ovaj narod. Ovo je vitalan narod, vispren narod, inteligentan narod.
Toliko, gospođo Čomić.

Koristim vreme koje pripada Poslaničkoj grupi SRS-a. Radi javnosti, ovo je toliko važna tema da ima samo osam poslanika vlasti i 30 poslanika opozicije. To je dokaz šta vlast misli kada je u pitanju ovo što ste stavili da je tema ili naslov ovog zakona.
Pre nego što krenem s pravom kritikom ovog koncepta i uopšte ovakvog načina razmišljanja o nečemu što je, kobajagi, regionalni razvoj, moram da skrenem pažnju da niste mogli da nađete ustavni osnov za ovaj koncept zakona, čak, niste mogli da nađete ustavni osnov ni za naziv zakona. Evo zbog čega.
Pozvali ste se na član 97. tačke 9. i 12. Ustava Republike Srbije i moram da vam skrenem pažnju da lepo piše da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje razvoj Republike Srbije.
Kako obezbeđuje razvoj? Kroz sve propise, kroz sve programe, kroz budžet Republike Srbije. Razvoj je trajan posao, koji radi Republika Srbija. Doduše, od onog socijalističkog vremena, imamo i negativne i pozitivne stope razvoja, ali razvoj je stalni proces. Zadatak politike, zadatak vlasti jeste da se brine da obezbedi razvoj, i tu je kraj priče.
Pogledajte Zakon o lokalnoj samoupravi, prva i osnovna delatnost, ili delokrug, ili nadležnost organa lokalne samouprave jeste program razvoja opštine, grada, bez obzira na to kakva će stopa razvoja biti – pozitivna ili negativna.
Ta obaveza obezbeđenja razvoja ispunjava se kroz sve zakone, sve propise koji budu na dnevnom redu, jer je to izvorna nadležnost Republike. Kada se u Ustavu navodi da je Republika Srbija nadležna, onda se u nekim sledećim odredbama vidi koji je to državni organ koji je nadležan. Onda se kaže – Narodna skupština, pa onda Vlada, pa onda teramo dalje.
Sledeće što ste naveli u nabrajanju ustavnog osnova, jeste politika i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinih delova Republike Srbije. Nema regiona. Namerno je napisano – delova Republike Srbije. Ali, vi imate problem ne samo sa sinonimima, nego sa značenjem nekih pojmova.
Da vas podsetim, imali smo opštine, srezove, okruge, pa je u jednom periodu bilo i banovina, pa autonomne pokrajine, pa republike itd. Svojevremeno je KiM bio oblast. Svaki od tih pojmova ima vrlo precizno političko i etimološko značenje, ali vi ništa ne znate.
Da vam skrenem pažnju, u blizini Niša postoji opština Doljevac; 70 godina postoji svađa između žitelja Bukovca i Doljevca. Pre 70 godina, opštinsko mesto je bio Bukovac; došli komunisti, pretvorili ga u Doljevac. Još se nisu pomirili. Vi sad unosite malo širu zabunu. Slično vam je između Varvarina i Obreža. Još uvek traje sukob između njih. Pritajeni sukob. Rivalitet između naseljenih mesta, ako baš idemo s pravnim terminima.
Međutim, vaša obaveza je podsticanje ravnomernog razvoja. Ravnomerni razvoj ne znači jednako, ne znači ni ravnopravno, nego briga i staranje da se obezbedi svakom građaninu Republike Srbije, na svakom mestu, da svaka tačka na teritoriji Republike Srbije može da uživa ista prava kao onaj što je u centru, ili u epicentru. To što neko stanuje u nekoj zabiti i 15 kilometara mora da pešači do zdravstvene ambulante, upozorenje je za svakoga ko je na vlasti da mora i tom građaninu da obezbedi ono što ima onaj u gradu. Zato se ide ravnomerno. Ne postoje građani prvog, drugog ili trećeg reda. Država garantuje svima uživanje, korišćenje sloboda i prava, ali to vas baš briga. Vi ovde imate pare, tamo nemate, kod onih iz Seličevice.
Idemo dalje. Naveli ste – uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja. To je posebna obaveza. To je ta pozitivna diskriminacija na kolektivnom nivou. Ustav propisuje da mora biti, po sili zakona, malo više za nerazvijene. Da biste znali gde se nalaze nerazvijeni, morate da nađete neke kriterijume. Nekada su postojali kriterijumi.
Poslednja obaveza koja proističe iz Ustava je ravnomeran i održivi regionalni razvoj. Tek se tu pojavljuje reč – region. U kom smislu se pojavljuje reč ''region''? U političkom, teritorijalnom? Ne, nego u značenju da država mora da vodi računa o nečemu što je šire, što prevazilazi lokalnu samoupravu.
Vidite, kada neko u Skupštini priča, pa kaže – vodim računa o srpskom narodu, reči ''srpski narod'' mogu da imaju populističko značenje, da obuhvate svakog građanina na teritoriji Republike Srbije, mogu da imaju etničko značenje, kao što u Ustavu reči ''državljanin'', ''građanin'', takođe, imaju neka svoja značenja, a vi ste to pogrešno shvatili, tendenciozno pogrešno, kao koncept regionalizacije sa decentralizacijom.
Ako ste rekli decentralizacija, onda ste ušli u političko-teritorijalnu podelu Republike Srbije. Tu vam je već zabranjeno. Zašto? Ustav Republike Srbije poznaje državnu vlast i poznaje nešto što je lokalna samouprava, što nije vlast. Između ne postoji. U ruskom ustavu postoji državna vlast, lokalna samouprava.
Da vas podsetim, nekada smo imali taj tzv. komunalni sistem kod nas, ne sistem lokalne samouprave, bitno drugačiji od ovoga, ali smo imali i sponu – međuopštinske regionalne zajednice, sa svojim skupštinama, gde su bile prenete neke nadležnosti, gde je vršena decentralizacija i deetatizacija i kapilarno širenje, da vlast bude što bliže građanima.
Koncept regionalizacije u Srbiji – akademik Jovičić se pred smrt odrekao svog koncepta, prihvatio ga DSS, pa i on pobegao od toga, u smislu političko-teritorijalne podele. Čak je bila neka ideja o kantonizaciji na KiM-u, i od toga se odustalo. Bio je jedan koncept tzv. dvostepene lokalne samouprave. Odustalo se i od toga. Svako normalan, pametan u ovoj zemlji, odustaje. Zašto? Mnogo smo mali prostor za takve bravure, jer separatističke težnje nisu ugašene ni u ovoj suženoj Srbiji. Nekada smo imali – Srbija, dve autonomne pokrajine, a ovo što je, to je – uža Srbija. Sada imamo sedam užih Srbija u konceptu G 17 plus.
Neće da vam prođe to. Ne dozvoljavamo da prođe. Nema cepanja više. Cepajte vaše kuće, vaše porodice, nemojte da cepate našu državu. Nemamo rezervnu državu. Daćemo vam podršku, napravite novu, modernu, evropsku regiju, veliku Srbiju, od Knina do Beograda. Što se tu ne zalažete? To je prava regija, i etnički, i geografski, i kompatibilne privrede, i isti narod, isti jezik, isti običaji.
Ne, vama je smešno, smejete se, veselite se. Zajednica modernih regija. Znate li za ovu podunavsku regiju, vatikanski projekat, Oto Habzburški ga najavio u Evropskom parlamentu pre 20 godina? Vama je sve smešno, veselo; samo gde su pare, tu je G 17 plus. Jedino ste ozbiljni kada treba da se uzmu pare. Ne damo da rasturate državu. Ne dozvoljavamo.
Obaveštavamo građane da pakleni plan rasturanja Republike Srbije nije okončan. Ovih nekoliko dana mediji se ponašaju kao guske u magli, pa ne mogu da se orijentišu. Čekaće još nešto, da se završe neki izbori, pa će onda nešto da urade.
Sećate se kada je prihvaćen koncept da teritorija Republike Srbije dobije upravne okruge, 15 godina je bila svojevrsna borba između jedinica lokalne samouprave na nekom području koje obuhvata okrug. Upravni okrug je shvaćen kao skup inspekcijskih organa od republičkog značaja. Sada i to preskačete. Bojan Pajtić je preskočio čak i opštine, finansirao izbore za savete mesnih zajednica direktno iz svog fonda, jer nije imao poverenja u Opštinski odbor DS-a, npr. u Vršcu. Sada su izbori na Voždovcu, DS deli telefone. Sad neki kažu – glasaj, platićemo ti struju, ako treba.
To je vaš koncept regionalnog razvoja. Deset godina nije moglo ništa iz Skupštine grada da se uloži na teritoriji opštine Zemun, ali svemogući Đilas prošao, kao Deda Mraz, Božić Bata, asfaltiraj ovo, popravljaj liftove, sređuj sve. Nije u pitanju ni nadležnost, ni građevinska dozvola, samo ''drži vodu dok majstori odu'', da prevarimo još jednom.
Nećemo da vam dozvolimo da cepate Srbiju. Ne dozvoljavamo.
Za ovakav koncept zakona nemate ustavni osnov. Kažete – pristupni fondovi, moramo da se regionalizujemo, jer je i to neki evropski standard. Nije tačno. Čak i kada ste pričali o nekim elementima ili kriterijumima koje uzimate u obzir, zaboravili ste osnovni kriterijum – potencijali, mogućnosti, geografski, fizički, biološki, jednog prostora.
Neko je pričao da postoji organsko jedinstvo između Lima i Šapca, a ogleda se u mostu koji treba da se napravi na Limu u Prijepolju. Suludo. U stanju ste sve da predstavite kao nešto epohalno, i "Fijat", i besplatne akcije, i banke.
Rekli ste da ćete zaposliti 500.000 ljudi; već ste otpustili 150. Svakog meseca po 10.000 ljudi, i uvek se smeškate, smešno vam, fino, vama lepo.
Da li oni imaju, od Bubanj Potoka, nadole, nešto za jelo, to vas uopšte ne interesuje. Bitno je da ste u Zemunu poklonili pet novih kontejnera, malo većih, pa ako padne onaj što vadi iz kontejnera, da se više ne izvadi iz njega. Vama smetaju živi ljudi u ovoj zemlji. Kako možemo da vam damo podršku za to?
Samo se vi smejte. Vidite ove što ih nema ovde, oni su se uvek smejali kad ja nešto kažem, a ja sam im rekao – doći ćete za nekoliko meseci da mi kažete da sam bio u pravu. Svi su došli da mi kažu da sam bio u pravu. Za sve sam u pravu što sam im rekao.
Evo, nema ih, nestaće. Otišli na glavni odbor, sad ima da se posvađaju tamo. Ode Pajtić, ode Đilas, Miki Rakić, ide redom, redom, ko je kriv. Izgubili 250%. Zašto? Zato što nisu imali u vidu građanina, čoveka, njegova prava, njegove slobode, njegove mogućnosti i njegovo pravo da živi.
Donet je poseban zakon o finansiranju lokalne samouprave, to isto Mlađa – sve ćemo da rešimo. Vrlo precizni kriterijumi, u okviru budžetskog sistema, neće biti transfernih sredstava, ovde ministar, ova stranka itd. Šta se desilo? U rebalansu se izgubilo 15 milijardi. Lokalne samouprave ne mogu da dobiju.
Sa čim onda idete na lokalne izbore, ove dopunske? Kako možete da obećavate kada ste u startu oduzeli 15 milijardi dinara? Ili onaj juče što je bio, Milan Marković, kako idete na lokalne izbore, a kažete da 22.000 ljudi iz lokalne samouprave moramo da otpustimo? To su ih oni sve zaposlili za ovih devet godina, a sad izbacuju ljude.
Oni su uvek u pravu. Zašto? Zato što su oni etalon koji može da se nasmeje, to su Đilas i mediji koji će da podrže, čak i oni mediji koji su pod kontrolom Mlađana Dinkića, jer su dobili na ''fraj'' prostor i sada medijski, ako može da se završi – držite lopova, tamo je negde, a lisica odnela meso.
Ovaj zakon ne može da zaživi, ne dozvoljavamo. Kakav je odnos politike prema ovom zakonu, evo vam sale. Ako je vama toliko važan zakon, onda bi trebalo ovde da imamo replike, a ne ovu kamernu, ili komemorativnu situaciju, izaberite šta vam više odgovara od izraza. Zato ste pustili, zbog ugovornih obaveza RTS-a, da ljudi uživaju u košarci, da ne bi čuli ovo. Ovo ljudi osećaju svakodnevno na ulici.
(Predsedavajuća: Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS-a je iskorišćeno.)
Hvala.

Gospođo Đukić, koliko minuta imamo još?

Dobro. Malo ću drugačije od mog kolege poslanika, Slađana Mijaljevića. On je u današnja dva obraćanja izneo neke načelne stavove o izazovima, pretnjama i opasnostima nekog liberalnijeg koncepta koji se zagovara, a ukazao i na probleme koji ovaj predlog zakona, u suštini, ne rešava.
Na početku bih da skrenem pažnju, pre svega, javnosti, šta u prevodu znači ''udruženje građana''. To znači da je oblik organizovanja množina; nije ni jednina, ni dvojina, nego množina, a množina je nešto više od tri.
Tri građanina i više treba da se udruže i njihovo udruženje treba da dobije neki oblik organizacije koju poznaju zakon i Ustav. Delatnosti oko kojih su se našli moraju da budu u skladu s Ustavom i zakonom, a delatnost ne smeju vršiti na način da dovode u pitanje temeljne principe i temelje ustavno-pravnog položaja dotične države.
Ako pođemo od ovih elementarnih principa, onda dolazimo do zaključka da bi, da bi nešto postojalo kao udruženje, moralo da ima mnogo više od tri člana, ili više od tri osnivača, jer kada je u pitanju jedan osnivač, onda to je jednopersonalni oblik organizovanja. Kada ima osnivača i dva člana, to je klasični ortakluk. Kada ima tri, moram da vam kažem, u Batićevom zakonu o organizovanom kriminalu to je već oblik organizovanog kriminala, to je već nešto ozbiljnije.
Mi smatramo da daleko veći broj lica treba da budu osnivači nečega što je udruženje građana, jer veliki broj osnivača pokazuje ozbiljnost inicijative, ozbiljnost posla kojim žele da se bave i ozbiljnost oblasti u kojoj oni žele da deluju. Naravno, ovaj predlog zakona ne dotiče političke stranke, sportska udruženja i verske zajednice, ali, praktično, sve drugo pada pod uticaj ovog predloga zakona. Tu nastaju stvarni problemi.
Negde krajem šezdesetih godina, jedan pukovnik CIA, kao mlad čovek je otišao u penziju, šetao se Vašingtonom i pročitao na nekom zidu oglas da mladi studenti organizuju neki sastanak, neki skup, gde treba o nečemu da pričaju. Nije se prerušio u hipika, ušao je, čuo je šta se priča.
Prokomentarisao da su to najobičnije gluposti u odnosu na jake SAD i da šačica hipika ne može da zaustavi neku državu, kao što smo sad imali prilike da čujemo da organizovani kriminal ne može da pobedi državu. Kada je video ta mlada ozarena lica kako gledaju govornika kao mesiju, došao je do zaključka da to može da se iskoristi za jedan novi oblik političkog delovanja, a to je rušenje režima, rušenje vlasti nenasilnim metodama.
U svakom slučaju, pukovnik je shvatio da plemenite ideje okupljanja ljudi oko toga što žele da budu ribari, što žele da budu ronioci, što žele da se bave sportom, što žele da skupljaju poštanske markice, gde kao hobisti, po svojim afinitetima i sposobnostima, prevazilaze čak i domete profesionalaca u tim oblastima, mogu da se zloupotrebe, naravno, sve u smislu psihološko-propagandnog delovanja, zavođenja masa. Napravio je projekat i posle nekoliko godina, kada je taj projekat odbranio, to je postao i zvanični projekat CIA.
CIA je pokušala na mnogim lokacijama da to sprovede. Neslavno je prošla u Burmi, proterani su. Takav tip udruženja se kasnije nazvao ''nevladine organizacije''. Najveća podvala je taj naziv ''nevladine organizacije''. To znači da je to neki oblik organizovanja ljudi koji nema nikakve veze s izvršnom vlašću, ali kakva je zloupotreba tog termina imali smo prilike da vidimo 2001. godine, kada se usvajao budžet Republike Srbije, kada je Dereta predvodio veliku grupu predstavnika nevladinih organizacija, koji su tražili iz budžeta Republike Srbije sredstva, jer su oni ''prvoborci'' petooktobarskih promena. Oni su bili vrlo jaki i u akciji "Kondomom protiv kordona". To ima svoju istoriju.
Postavlja se pitanje, ako Vlada finansira projekat nekog udruženja, da li je to udruženje nevladina organizacija? Znate i sami, to je slično kao sa medijima, ne postoje nezavisni i slobodni mediji, svi su oni zavisni i onoliko slobodni koliko gazda kaže. Nekada se zna ko je gazda, nekada se pretpostavlja, ali uvek se zna ko je glavni urednik koji pravi naslove iznad tekstova. Ako Vlada nešto finansira, onda abonenti Vlade ne bi smeli da kažu da ne pripadaju izvršnoj vlasti. Oni su produžena ruka izvršne vlasti, upravo onako kako je penzionisani pukovnik CIA u svom radu to objasnio i opisao.
Nažalost, imamo situaciju s jednom paraorganizacijom, ''Otpor'', a podsećam one koji su na vlasti iz SPS-a da to su kadrovi školovani u inostranstvu, koji su ovde iskorišćeni; navodno, nije dobro da roditelji grde svoju decu jer su sva deca za ''Otpor''. To je organizacija koja nije imala ni svoju organizacionu strukturu. Znali smo da je tamo bio profesor Čedomir Čupić, pa Jagoda Jorga, ona je pobegla, više ne želi da sedi s ovima, ali oni koji su se tukli oko para u to vreme u ''Otporu'' danas sede u ministarstvima.
Državni sekretar u Ministarstvu pravde je Homen i njegova kancelarija brani gospodina Tadića u sudskim postupcima. Videli ste i sami, Odbor za rešavanje sukoba interesa nije mogao čak ni prstom da uperi u Homena.
Imamo i ovde nekoliko ljudi, u Narodnoj skupštini, koji su predstavljali ''Otpor'', a znate i sami da je to bila jedna paravojna, nasilna organizacija, koja je žarila i palila čak i ovu skupštinu. Kad vidite nekog predstavnika ''Otpora'' u Narodnoj skupštini, u sali, stičete utisak da se neko vratio na mesto gde je završio vrlo značajan posao.
''Otpor'' nije poznat po tome što voli vatru, to razumete sami. Slična je situacija sa CESID-om, da ne ređam dalje. Tu bih mogao da pričam do mile volje, ali da bi publika shvatila tu pasioniranost članova udruženja koji kažu da su nevladine organizacije, da su borci za nešto, a to nešto spada, šire posmatrano, u neki deo segmenta koji se naziva slobode i ljudska prava, da kažem da onda treba pretpostaviti, recimo, da je onaj ko vodi Fond za humanitarno pravo dosledan borac za ljudska prava.
Dosledan borac za ljudska prava ne sme da pravi bilo kakvu vrstu diskriminacije ili razlike u pogledu pojedinaca, ni po veri, ni po boji, ni po materijalnom stanju, ni prema političkim stavovima itd. Međutim, kada te znamenite i od strane vlasti popularne nevladine organizacije, borci za ljudska prava, u javnosti Republike Srbije zastupaju samo prava Šiptara sa KiM-a, a nijedna srbijanska, ili srpska organizacija do njih ne može ni da dođe, ili oni nikada ne kažu da postoje ljudska prava Srba, onda znajte da se ta nevladina organizacija sama diskvalifikovala, jer je pokazala diskriminaciju a ne patološko opredeljenje za čoveka i za njegova prava.
Vidite, sneg obično padne kad mu vreme nije da bi se videli tragovi. Javnost vidi te tragove i dobro je što javnost vidi te tragove, jer tako može mnogo bolje da shvati vlast koja briše te tragove, puj pike ne važi, sada su to dobra, fina, uzorna gospoda, ne silaze s medija i postaju nešto što se zove moralni etalon. Sada vidite kako se stvorio taj moralni etalon.
U tom projektu koji je napravio penzionisani pukovnik CIA, navedeno je da treba praviti policentričan oblik nezadovoljstva. To znači da tamo postoji neka grupa od petoro-šestoro i postoje takve dve-tri hiljade grupa od po dvoje-troje.
Oni tokom godine drže moralna predavanja, kritikuju. Politički se ne izjašnjavaju, a na mesec dana pred izbore, kada su se već promovisali kao persone koje imaju moralni kredibilitet, oni nepogrešivo izvrše atak na biračko telo da se glasa za tačno određenu opciju.
Evo, da na jednom vrlo jasnom primeru pokažemo kako je to izgledalo. Sećate se, da biste nekako opstali na vlasti, prvo ste parafirali neki sporazum u toku jedne izborne kampanje, pa ste onda potpisali taj sporazum, a odmah sutradan dobili ''ćušku'' u Briselu da to ne važi, što se tiče druge strane.
Onda je krenula kampanja, pa su i udruženja građana, i banke, i privrednici, i svi redom stvorili klimu –nema alternative, moramo da ratifikujemo taj sporazum o pridruživanju.
Tim sporazumom i tim činom ratifikacije kažemo – odričemo se carine i vaša roba može da ulazi ovde nekontrolisano. To je postala glavna stvar. Kako reče ministar finansija, izgubili smo u cugu 200 i nešto miliona evra, kao trajni gubitak Republike Srbije, trajni gubitak da ne može da se finansira poljoprivreda, trajni gubitak da ne mogu da se finansiraju socijalne funkcije države, ali je neko računao da je dobio politički autoritet, pokazao je sposobnost da razgovara sa Zapadom, koji nam u isto vreme otima i KiM.
Običan sam čovek i zbunjen sam. Svi kažu da to treba prihvatiti. Pa, kako mi mali, neobavešteni, da ne prihvatimo? Prođe nekoliko meseci, podvuče se crta, vide se negativne posledice jedne takve operacije, nastupi ćutanje, a onda ide druga priča – pa, mi smo mali, moramo da vodimo tu tzv. realpolitiku, a ona se zasniva na tome da moramo sve da prihvatimo, osim da izvršimo samoubistvo, mada i oko toga možemo malo da se sporimo; ako treba, i to ćemo da uradimo, jer će nam biti bolje. Evo, "biće bolje" devet godina traje. Sve da prihvatimo i biće bolje.
Došli smo u situaciju da je privreda u totalnom haosu, fabrike ne rade, ljudi su izbačeni iz fabrika ne mogu da se orijentišu kako da obezbede egzistenciju. Država ne raspolaže sredstvima da pokrije tu socijalu. Danas Srbija duguje više nego bivša SFRJ. Kakav je tu uticaj i značaj nevladinih organizacija?
Zbunjujete društvo terminima poput, recimo, ''civilno društvo''. Ako postoji civilno društvo, šta bi bila suprotnost civilnom društvu? Bilo bi neko društvo u uniformama. Da li smo mi takvo društvo, u uniformama?
Valjda je u našem društvu oduvek bilo mnogo manje ljudi u uniformama, a mnogo više u civilnim odelima. To je jedna medijska manipulacija kako bi se samo stvorio neki utisak, da bi se završio posao, po sistemu – drži vodu dok majstori odu.
Ovaj zakon, ili zakon koji bi uredio ovu materiju je nama potreban. Prvo, zato što su još uvek na snazi neki prevaziđeni zakoni, zakoni doneti odmah posle Titove smrti. Promenilo se sve u međuvremenu, jači smo svi za jedno saznanje da i ono što se predstavlja kao dobro nije baš u praksi toliko dobro, već se pokazalo da je poprilično loše.
Postoji veliki broj organizacija građana u kojima oni ostvaruju svoje pravo da se udruže radi nekih svojih interesa i afiniteta. Ovo što smo danas pričali mi iz SRS-a i sve kritike koje smo izneli ne odnose se na tu vrstu organizovanja, niti na planinare, niti na gorane, niti na filateliste, niti na penzionere ili bilo koga sličnog. Tamo gde imaju neke svoje lične interese, kao kolektivitet lakše mogu da ih ostvare, i to nije problem.
Problem je s onima što su ''spolja gladac, a iznutra jadac''. Problem je što u ovoj situaciji svako može da postane, zahvaljujući medijima, neka persona za poštovanje i neko oličenje, kao transmisija prema bogatom i razvijenom Zapadu.
Ja sam veliki protivnik koncepta da udruženja građana mogu da učestvuju na konkursu i da dobijaju sredstva iz budžeta za neke svoje projekte. Zašto? Zato što je to najbolji primer apsolutne suprotnosti između pojmova ''udruženje građana'' i ''nevladin sektor''. Sve što Vlada finansira, ne može da bude nevladino. Ko daje pare, taj je gazda. Veliki sam protivnik i ovog prenaglašenog značaja privredne delatnosti takvih udruženja koja imaju, čak, tri osnivača.
Samo da vas podsetim, u Kragujevcu je postojao jedan čovek koji je registrovao 60-ak udruženja, što na svoje ime, što na ime članova svoje porodice. Zašto? Nije mogao Zapad da ih isplati kao fizička lica, nego je morao preko udruženja, kao pravnog lica. Vidite koliko ste daleko u stanju da idete.
Rekli ste da registar ovih udruženja vodi Agencija za privredne registre. Zašto? Zašto bi ona vodila registar udruženja građana? Zato što su ovi u Ministarstvu lenji, znaju da će da im se javi 50-60 hiljada novih udruženja i ne žele da vode evidenciju, ali su zadržali drugostepeni postupak.
Ako se privredno društvo, pravno lice, registruje kod Agencije za privredne registre, pa dođe do odbačaja prijave ili nekog problema oko registracije, kome se taj žali? Valjda postupak ide pred sud? Ne, ovde ide Ministarstvu. U prvostepenom postupku –Agencija, u drugostepenom postupku – Ministarstvo, a da bi našli neko pokriće, kažu – ovo što radi Agencija su povereni poslovi. Sve što radi Agencija su povereni poslovi. Zašto dva različita koncepta?
Koliko su se oni zaplašili privrednih aktivnosti tih tročlanih udruženja građana, oni su ubacili poseban član u kaznenim odredbama kao privredni prestup. Zar je moguće da jedno udruženje može da izvrši privredni prestup? To je nepoštovanje propisa o privrednom poslovanju. Valjda je delatnost udruženja građana neka druga, ne privredna, a oni kažu – eminentno je privredna. Zašto? Zato što znaju kroz koje nevladine organizacije prolaze velike pare.
Ne znam da li je javnost u Srbiji upoznata, verovatno će neko od istraživača novinara, ukoliko sme, da napravi jednu malu analizu o tome koliko je nevladinih organizacija, u bilo kom obliku organizovanja i nazivanja, učestvovalo u izradi predloga propisa koji su usvojeni u Narodnoj skupštini.
Mogu nekoliko da vam pomenem – Zakon o javnom informisanju, tu smo dobili doktore nauka iz oblasti žurnalistike, bivše voditelje na Radio-Beogradu. Jednostavno, dobio je etiketu. Čudo je šta se može uraditi preko udruženja građana koja od milošte zovete – nevladin sektor, ili predstavnici civilnog društva.
Sećam se da postoji nekoliko tih inicijativa mladih, koje su poznate po tome što su samo transmisija za pranje para i poneki put se jave da drže moralna predavanja, tako što podnose krivične prijave protiv nekih ljudi.
Šta god da kažete a da je u suprotnosti s interesima Amerike na teritoriji Republike Srbije, oni će to da predstave kao govor mržnje i svako može da dobije krivičnu prijavu; odmah se zna stanje nacije – B 92, neke emisije na RTS-u itd., i onda krene agencijski, to se prenosi, do najmanjeg sela mora da se prenese, jer treba neko da se opljuje. Zašto? Traže to Amerikanci, jer nisu završili prljav posao na teritoriji Republike Srbije.
Veliki broj odredaba ovog predloga zakona su dvosmislenog karaktera. Mogu se tumačiti i onako i ovako, ali svrha ovog predloga zakona jeste amnestiranje i legalizacija svega onoga što je do sada urađeno, da se omogući da nastave u jednom novom ambijentu, opet skrećem pažnju, pojedine nevladine organizacije i pojedina udruženja građana. Niko nema ništa protiv kulturno-umetničkih društava, gde se neguje tradicija ili moderni ples, gde se deca animiraju, zabavljaju, upotpunjavaju svoje vreme za kulturu, za umetnost, za stvaralaštvo, a ne da landaraju po ulicama, ili da ''kondomom idu protiv kordona''. Oni što su ''kondomom išli protiv kordona'', znate koliko su napredovali. To je naš problem.
Podneli smo veliki broj amandmana da bismo dobili priliku da objasnimo građanima Republike Srbije da svako od nas mora da napravi razliku među tim udruženjima.
Naravno, želimo da promovišemo ona udruženja koja neguju tradiciju ovog naroda, običaje ovog naroda, kulturno-umetničko stvaralaštvo, sve one hobiste koji žele da naša omladina, zašto ne reći i svi oni koji imaju afiniteta prema nečemu lepom, to neguje, ali želimo i da skrenemo pažnju građanima Republike Srbije da je postojao jedan penzionisani pukovnik CIA koji je osmislio oblik nenasilne promene…
(Predsednik: Hoćete li da privedete kraju, gospodine Krasiću, prošlo je 24 minuta.)
Završio sam.

Nisam siguran da je baš dobro što je ovaj zakon došao na dnevni red. Naravno, pokušaću, kao u školi, da vam to objasnim tako što ću na početku da napravim jedan uvod, pa ću malo da razradim, pa ću da vas nateram na kraju da zaključite ovo što sam na početku zadao kao temu o kojoj treba da razmišljate.

Borba protiv monopola i ono što se zove antimonopol obično se vezuje za tržište, promet robe, usluga, kapitala, radne snage, ali da bi se shvatila suština tog pojma, to znači da treba zabraniti sve one mere i sva ona ponašanja koja onemogućavaju pojedinca da bira između dve ili tri alternative.

Znači, pojedinac treba da ima alternativu, mora da ima ponudu. Ne bira se ako je ponuđeno jedno, bira se ako je ponuđeno jedno, dva, tri, pet ili više.

Naravno, ova priča može da se protegne i na neke druge oblasti, na oblasti sloboda i prava svakog građanina. Kada se tu pojavi monopol znamo da je to neki nasilnik ili država i onda se branimo preko zaštitnika građana, branimo se preko sudova, preko zakona, ali ostaje problem šta da radimo ako se takav nasilnik javi na tržištu. Obično se javljaju oni koji patološki vole novac; ne birajući sredstva da zarade rukovode se materijalnim interesom i pokušavaju da na tržištu stvore što bolji položaj kako vi kao potrošači ne biste imali alternativu prilikom izbora, jer nemate šta da birate.

U ljudskoj civilizaciji pojavili su se stvarno neki monopoli koji su nezaobilazni. Da vas podsetim, struja, gradski prevoz, to je monopol. Civilizovano društvo je razmišljalo kako da se bori protiv nasilja, hajde da upotrebim reč monopol. Kada je u politici, onda su rekli – četiri godine, pa izbori.

Kada je pravo na život i neka druga prava prve, druge i treće generacije, onda se kaže – poštovanje ljudskih prava i razvoj demokratskog društva. Sve to je u jednom kapitalističkom miljeu. Kada je u pitanju tržište i kada su u pitanju potrošači, onda se prvo kreće od bilansa. Znači, nešto možete da suzbijete kao nedozvoljeno ponašanje na tržištu, ukoliko imate robu, ukoliko imate alternativu, ali ukoliko nemate robu koja je bilansno potrebna na nekom tržištu, onda je sva priča o monopolu besmislena, ona je retorička, hipotetička, po sistemu – tresla se gora, rodio se miš.

Pošto se svađate da li postoji borba protiv monopola u ovoj zemlji, ona je oduvek postojala. Nekada je bila u funkciji da se suzbije do određene mere, a od 1994. i 1995. godine prvi put smo krenuli sa antimonopolskim komisijama; one su imale veliki nedostatak u radu, pre svega zato što bilansi proizvodnje i bilansi potrošnje nisu mogli da se popune i onda je padala u vodu svaka priča o monopolu.

Kako se organizovana društva bore protiv monopola? Neću da veličam propise EU, budite uvereni da nisu toliko kvalitetni kao što ih evrofanatici hvale, a dokaz za to je vrlo prost: u prodavnici gde se prodaje „hajneken“ pivo ne možete da kupite „koka-kolu“. Tu je cela priča o antimonopolu u zapadnoj Evropi pala – na jednom najobičnijem pivu i jednom soku, šećernoj vodi.

Postavlja se pitanje – kako da se borimo protiv nepravde? Kako da se borimo protiv onih čijim mislima gospodari novac, a ne ljubav, osećanje? To je problem ovih bogatih – oni više ne rukovode sobom, nego njihov kapital i onda grabe, drčni su. Fale mu novine, fali mu televizija, fali mu benzinska pumpa, fali mu „kruška“, fali mu prodavnica, fali mu banka, fali mu osiguravajuće društvo, njemu će uvek nešto da fali zato što pare nemaju osećaj i one ga gone na mentalno poremećeno razmišljanje.

Kako se društva bore? Neka se bore tako što suzbijaju ili kontrolišu monopol, a neka tako što podstiču konkurenciju.

Moram da kažem da se ono što gravitira liberalnom konceptu ekonomije više opredeljuje za podsticanje konkurencije, da se zaštiti konkurencija. Kako? Liberalizuju se propisi, pojednostavljuje se procedura i daje se mogućnost svakome da učestvuje na tržištu, pod određenim uslovima; na prvom mestu je zakonito poslovanje, a drugo, ako se proizvodi roba, ona treba da bude po kvalitetu i po standardu koji je propisan.

Nažalost, kada nemate bilanse, kada lutate u bilansima, onda imate situaciju da je od 2001. godine do danas podstican monopol upravo zbog bilansa, zbog problema bilansa. Imate i državni monopol, imate različite situacije koje ću, pošto imam sasvim dovoljno vremena u načelnoj raspravi, posle ovih uvodnih izlaganja do detalja da vam objasnim, kao i zbog čega ovaj zakon nije dobar.

Predložili ste 2005. godine, demokrate su glasale za, nije im smetalo da ga kasnije primenjuju, najmoderniji evropski zakon, pa smo sad videli da nije baš toliko evropski, ima i „evropskijih“ propisa. Donosimo zakon zbog nas, da ne bi ovde važila izreka – Kosovo je Srbija, a ostalo „Delta“. To je ta izreka koja je napisana na majicama. Ovi što kritikuju „Deltu“ nalaze se tamo na platnom spisku, pa odu negde u kafanu sa onom njegovom plavušom, podele pare i završe posao.

Nemojte mnogo o moralu, dajte da pričamo o zakonu. Da li ovaj zakon garantuje borbu protiv monopola? Ne garantuje. Kraj priče. U načelnoj i u raspravi po amandmanima tačno ćemo da pokažemo koji član omogućava da monopolista i dalje bude „turbomonopolista“ u ovoj zemlji.

Nekada je rečeno, uzeću najplastičniji primer koji svaki građanin može da shvati – ako omogućimo privatnom kapitalu da bude prisutan u gradskom saobraćaju, lokalna samouprava i građani dobiće korist. Koju korist? Nižu cenu karte. Nije se desilo, a imamo veliki broj lokalnih samouprava gde se pored javnog preduzeća javljaju i privatnici koji rade povereni posao. Taj posao je monopolistički.

Uzeću još jedan primer: elektroprivreda, železnica, rečeno je – država zadržava monopol na donjem stroju, na bezbednosti saobraćaja, a prugama ima da trče privatni vozovi, biće jeftinije. Ne trče, nema ih. Isto ste radili i kod poštanskog saobraćaja.

Kod telekomunikacija ste se dogovorili, kaže – ako su dva komplot, ako ubacimo i trećeg, već postoji konkurencija. Dogovorili se, vrte im se reklame na svim televizijama, vidite i sami, sponzori svega i svačega. Jedva je Evropska unija izašla na kraj sa cenom rominga pre godinu dana. Tri godine su se borili. Evropski parlamentarci nisu mogli da suzbiju tu silu. Zašto? „Vodafon“ i ovi su imali svoje poslanike, lobiste.

Šta stoji iza toga? Poremećeni um kojim komanduje novac. Svi veliki bogataši su po definiciji bolesni ljudi. Šta će njima tolike pare? One komanduju njima.

Da se vratim na ono što je tema ovog zakona. Po definiciji, postoji nešto što je zabranjeno, uslovno rečeno zabranjeno – monopolistički sporazumi, sada ste ih nazvali „restriktivni sporazumi“. Ne znam zašto ste usvajali novu terminologiju iz Evropske unije, bolji je termin „monopolistički sporazum“, nego „restriktivni“. Restriktivni znači skraćeni sporazum, uski sporazum ili nešto što je zatvoreno za druge, ali to bi bio samo jedan deo nečega što se nekada zvalo monopolistički sporazum.

Nekada smo imali posebnu povredu, ili poseban predmet interesovanja antimonopolskih propisa, a to je suzbijanje i ograničavanje monopola. To se sada izgubilo.

Od klasičnih definicija ostala je samo zloupotreba dominantnog položaja, mada bi i ona morala da pretrpi odgovarajuće promene. Ne znam da li je pametno izabran procenat od 40%, ne želim o tome, imam konkretnu temu, ostaviću to za kasnije.

Dobro je što ste uveli nešto što je novo, a to je ta koncentracija, to je dobro. Čedomir Jovanović je dao jedan primer, ali u svakoj državi imate po 20, 50 takvih primera gde je strašno velika koncentracija ne samo kapitala, tu je nedostatak ovog poglavlja, već i uticaja koji nije vezan direktno za kapital, već se prikriva lukrativnim poslovima i takođe je prisutan u čitavim oblastima i čitavim granama.

Ne znam zašto ste ovo promenili. Za razliku od drugih koji su danas pričali o ovom predlogu zakona, moram da vas pohvalim. Svako ko predstavlja državni organ za borbu protiv monopola mora da primenjuje propise, a ne bi smeo da donosi propise, jer ovo nije regulatorno telo. Sve što je povereno Komisiji je originalni državni posao. Vlada treba da donosi podzakonske akte, a verovatno jedan broj propisa treba da donese Narodna skupština.

Glavni nedostatak ovog propisa je što ste merila, kriterijume i sve ono što treba da služi kao osnova da ga primeni antimonopolska komisija morali da propišete ovim zakonom, tim pre što smo sada bogatiji za jedno iskustvo.

Sad imamo iskustva i na strani ponude, i na strani potražnje, i na strani finansijskog tržišta itd. Ovaj zakon je u tom smislu morao da bude mnogo konkretniji i prepoznatljiviji.

Veliki nedostatak ovog predloga zakona je taj što svako ko učestvuje na tržištu treba da proveri svoj položaj na tržištu da se ne bi iznenadio da ima dominantni položaj na tržištu, da budu unapred poznate vrednosti.

Treći veliki nedostatak: sve ono što ste ugradili kao pravila postupka koji se primenjuje pred antimonopolskom komisijom moralo je da bude restriktivnije dato i samo kao izuzetak u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku i Zakon o upravnim sporovima. Vi ste prekoračili to ovlašćenje, otišli ste dalje nego što je bilo potrebno, pa ćemo imati i privilegovane komunikacije, i zaštićene informacije i zaštićene svedoke, kao da je u pitanju specijalni sud. To je veliki nedostatak, koji čini ovaj zakon apsolutno neprimenjivim, i to je problem.

Zakon je potreban nama, građanima Republike Srbije. Svrha antimonopolskih propisa je pre svega da se zaštiti potrošač, da se potrošaču garantuje pravo na alternativu, da može da bira između dva proizvoda, uz uvažavanje velikog broja specifičnosti jer su pojedini artikli postali brend i takvi su jednostavno nezamenljivi u percepciji potrošača. Sve ovo pričamo sa gledišta potrošača.

Sledeća u oblasti nedostataka jeste činjenica da postoje i drugi propisi koji imaju antimonopolske odredbe. Skrenuo bih vam pažnju na Zakon o bankama, na Zakon o osiguravajućim društvima i na Zakon o investicionim fondovima. Možemo da teramo još, sve što je predmet ponude i potražnje je predmet, praktično, ovog zakona, samo sam nešto uzeo iz ponude i potražnje.

Ali, mi imamo danas na ovom zasedanju dva različita procesa: imamo proces gde se antimonopolskim zakonom suzbija nešto i imamo proces da se izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima podstiče nešto što prethodni propis suzbija.

Vi sad omogućavate koncentraciju kapitala kod preduzeća za upravljanje, društava za upravljanje investicionim fondovima, dajete im mogućnost da investiraju svoja sredstva, da otkupljuju investicione jedinice. Nelogično.

Imate jedan deo koji potpuno nije regulisan. To je Dragan Đilas, potpuno neregulisan deo. Ne smete ni da pomislite na to, pošto ste iz iste stranke.

Ne prozivam vas zbog toga, znam da biste izginuli bez zrna baruta. Ne pričam o tome, to će Boris Tadić da sredi. Znate kako mene Boris sluša; ja mu kažem za Bojana Pajtića, a on ga sad poslao u profesore. Pričao sam mu za Đilasa, sad će njega u zatvor da pošalje. Nemojte vi da se sekirate, ja razgrćem to.

Borba protiv monopola je na svim poljima, sve što može biti predmet ponude i potražnje; i političke opcije su...

Znači, ovaj zakon je koncepcijski, onako kako ste ga dali, nepopravljiv. Na to moram da vam skrenem pažnju. Ima ovde dobrih ideja, to mora da se kaže. Osnovni nedostatak je velika nepreciznost ovog zakona.

Pre svega, cilj donošenja svakog propisa jeste da kada ga građanin pročita, direktor nekog privrednog subjekta, on mora da ima sve jasne pokazatelje i da vidi kako da se ponaša da ne bi došao pod udar sankcija koje propisuje taj zakon. Dajte ovaj zakon bilo kom privredniku, njemu ništa neće biti jasno. Vi njega terate da bude u prijateljskim odnosima sa Komisijom za zaštitu konkurencije, da se dodvorava.

Nisam još došao do relevantnog tržišta, nisam došao do robe, nisam došao do mnogih detalja koji su mnogo važni za ovaj zakon, ali ću vam pomoći sa konkretnim primerima i nekim ugovorima, da vidite pod kojim uslovima neko može da kupi robu kod nekog proizvođača.

Još nismo otvorili pitanje zašto je naše tržište otvoreno kao konzerva za sardine, pa ko god hoće može da se posluži. Vi ovim propisom treba da štitite i domaću proizvodnju. To ste potpuno zaboravili. Morate da štitite domaću proizvodnju. Vi ste uzeli samo dva aspekta, ako mogu da kažem, tržišta. Uzeli ste, donekle, cenu, dogovore o ceni itd., svesni činjenice da je jedini garant u ovoj zemlji za stabilnost cena Narodna banka Srbije, i niko više. U drugom delu ste samo dotakli tržište u smislu geografskog pojma, samo ste ga dotakli.

U ranijim propisima monopol se cenio i prema kvartu, i prema ulici, i prema naselju i prema gradu, a ovde dominira teritorija Republike Srbije. To znači, svi u proseku jedemo kupus sa mesom – jedan drma samo meso, a drugi vodu od kupusa. Takav nam je taj prosek.

Zašto ste to umešali? Da li vi znate da tajkuni već imaju spremne odgovore na sve članove i na sva rešenja iz ovog predloga zakona? Oni su i pisali ovaj zakon, samo što vi to ne smete da priznate.

Pokušaću da malo detaljnije obavestim pre svega javnost zašto se ovakvim predlogom zakona neće rešiti ona pitanja koja su važna i koja bi morala da budu predmet ovog zakona.

Kako sprečiti monopolističko sporazumevanje na našem tržištu? Da li mi možemo da donesemo zakon i da rešimo problem? Da li mi možemo da odredimo državne organe, policiju, vojsku, konjicu i da sprečimo takve sporazume? Ne možemo. Da li može Komisija to na neki način da zaustavi? Ne može. Ne možemo da zaustavimo državu koja je na čelu tog lanca i ne možemo da zaustavimo one koji su već formirani.

Mi sad imamo nekoliko sistema firmi koje imaju sve objedinjeno, od sirovine pa do platne kartice: kupili zemlju, obrađuju je, kupili seme, uvoze ga, proizvode seme, kupili prehrambenu industriju, proizvode finalne proizvode, imaju velikoprodaju, prodaju preko svog lanca maloprodaje, izvlače žive pare, finansiraju izgradnju stanova, gde je zarada mnogo veća nego na margarinu, imaju svoju banku, imaju svoje osiguravajuće društvo i, ukoliko im ostane malo para, imaju investicioni fond gde će da sakriju te pare. Imamo nekoliko takvih sistema.

DOS je prihvatio jedan južnoamerički koncept razvoja tržišne ekonomije, a to otprilike znači da pet - deset porodica drže sve u nekoj državi, a ovi mali i sitni su tu kao poštapalice koje treba da glume slobodno tržište, ravnopravnost, prisustvo konkurencije i da budu u funkciji velikih. Javna je tajna da se veliki trgovački lanci, oni koji imaju male objekte, samousluge, hipermarkete, pa još i one velike centre, pogotovo kada je u pitanju prehrana, prvi put pune za džabe, a drugi put na „dođem ti“.

Ko to može da radi? Može da radi Mišković. Da li neko u ovoj zemlji može da zamisli da Boris Tadić može da kaže Miškoviću – ne smeš tako da se ponašaš, moraš da izmiruješ obaveze prema svojim dobavljačima?

To niko živi u ovoj zemlji ne može da zamisli. Da li Slobodan Milosavljević može da ode kod njega u kancelariju, da mu šutne na vrata i da mu kaže – čuj bre, ti mali, ponašaj se kako je propisano, ima da te izvučem za uši? Ne sme. Zašto? Pa šef obezbeđenja kod Miškovića nije čovek iz državne bezbednosti. Pre će ministra da uhvate za uši i da ga išutiraju napolje.

Zašto onda donosimo zakon? Vama je potrebna samo jedna operativna akcija – opkoli, zagradi, kazni. Znate li šta znači – opkoli? Znači – opkoliš, zatvoriš i slobodno kroz sedam godina možeš da kreneš sa suđenjem, ništa nisi pogrešio. Ali, ministar ne sme.

Ministar je, dok je bio ministar tamo neke poljoprivrede, ili ministar trgovine, nije bitno, dozvolio konditorima da uvezu mleko u prahu, pa sad vi seljaci kukajte što vam mleko u otkupu ima tako nisku cenu. Oni sa Pešterske visoravni, koji kukaju kolike tone sira imaju, ne znam šta da rade. Neka se obrate ministru, neka se obrate patrioti Miškoviću.

Neće da kupe. Zašto? Već su formirali novi tip potrošača koji voli mleko i jogurt sa nula posto mlečne masti, to je „in“. „In“ je sa nula posto mlečne masti, a ovo što je prirodno je „aut“. „In“ je zato što je Brižit Bardo rekla da treba da se kupa u mleku, i „Nivea“ je mnogo lepa. Naravno, sve to može da prođe, jer tu postoje marketinške agencije koje su od svega u stanju da naprave „in“.

Zašto mi donosimo jedan zakon? Da li mi donosimo zakon zbog petorice ljudi u ovoj zemlji? Kad se donosi zakon zbog petorice? Ako su petorica problem, onda se primenjuje Krivični zakon, a ne donosi se novi zakon. Ako se donosi novi zakon, onda taj novi zakon legalizuje ili amnestira onoga ko treba da odgovara po Krivičnom zakonu. To je logika koju primenjuju čak i oni koji će sad, za koji mesec, da polažu prijemni ispit za pravni fakultet.

Ali, mi imamo Vladu koju je napravio Mišković, mi imamo Vladu koja je mogla da uspostavi kontakt sa Briselom preko Miškovića, jer Mišković okrene telefon Olija Rena i on mora da se slika i, naravno, dođe turbo uspešni privrednik, zvani Božidar Đelić. Prodajući svoje poslovne usluge zaradio je 11.000.000 evra.

Čemu novi zakon? Da bi na nekoliko dana skrenuli pažnju, da ljudi ne razmišljaju o ovoj vlasti koja je prodala fabrike, ugasila radna mesta, isterala ljude na ulice; ljudi su sami krenuli da se bave nekim poslom, a onda su došli neki koji su zatvorili tezge, pa čak i pomerili ljude sa kartonskih kutija.

Poruka je jasna – njima odgovaraju samo mrtvi građani, živi im ne odgovaraju. Ne da se da se radi, a ko radi valjda najbolje vodi socijalnu politiku o sebi i svojoj porodici. Ovde se vodi socijalna politika o porodici Mišković. Usput, oni ni ne stanuju ovde, nego u Londonu, a tamo ko zna šta rade sa tim parama, nije ni bitno.

Ako bi neko hteo da proda novi prehrambeni proizvod u Srbiji, on ne bi mogao da zaobiđe „Deltu“, „Maksi“, „Tempo“, „Ideu“. Sve patriotske firme. Sve izvukoše iz ove zemlje i odnesoše u inostranstvo. Da bi se to našlo na rafu, mora prvi put džabe da napuni, a kad drugi put puni, videćemo kad će da se plati, jer nema gde da plasira. Jer, taj nema konkurenciju, kupio je „Pekabetu“, kupio „Goricu“, kupio „Ce market“, napravio svoj novi lanac, ima klanice, ima sve. Kosovo je Srbija, ostatak je „Delta“. Svima je dužan, a slika se kao uspešan. Gradi i kupuje firme, ruši firme, prodaje stanove. Naravno, u nekretninama se peru mafijaške pare.

Čemu onda zakon? Da biste izabrali pet-šest podobnih, koje će Mišković da plati kao što Demokratska stranka isplaćuje Čanka kad pravi probleme oko nekog zakona. Oni će kolektivno da glume kako je sve normalno, sve je regularno. Kad se kaže normalno i regularno, to znači da se poštuju principi tržišne ekonomije na našem tržištu, da je tržište dostupno svakome pod istim uslovima i da se poštuje nešto, a to je sloboda, slobodna volja ugovorača. I svi mi treba da glumimo. Zbog čega? Da se ne naljuti veliki gazda, jer ako se naljuti, onda 20.000 preduzeća koja su u blokadi, delimično i zbog njega, neće imati ni za leba.

U kolektivnoj glumi te vrste šizofrenije SRS ne želi da vam pravi društvo. Mi smo vam uvek unapred rekli šta je pozadina, šta radite, šta će da se desi i – nemojte da se smejete. Hvalim te bože, danas se ne smejete, jer ste napokon shvatili, i iskreno, i pošteno i bez mržnje, sa vođenjem računa pre svega o interesima građana koji žive ovde i ove države, jer mi ovde nemamo rezervnu državu. Niko od nas nije u mogućnosti da bude Božidar Đelić, niko.

Pitanje je kako je neko omogućio da se pojavi takva vrsta pojave kao što je Božidar Đelić. Goran Pitić, profesor, otišao u banku, pravilno se rasporedili; tu još dođu i Mlađa i ovaj njegov Jelašić, i sve je raspoređeno. Poštovani građani, samo pratite tokove novca, kojim putem idu pare, sve će vam biti jasno šta se dešava u našoj zemlji, apsolutno sve će vam biti jasno.

Borba protiv monopola je pandan nečemu što je sprečavanje sukoba interesa. Da li bi, recimo, bilo normalno u ovoj zemlji da ministar zdravlja zaključi ugovor o delu sa „Galenikom“ i svakog meseca ima apanažu od 1.000 evra, iako postoje instituti i neke druge organizacije koje se bave farmacijom, iako u bolnicama, kliničkim centrima postoje ekipe koje ispituju lekove?

Ali ne, „Galenika“ baš mora sa Tomicom Milosavljevićem da zaključi ugovor. Tu bi se reklo da je on u sukobu interesa. Nije, on je profesor, zaštićen ko međed, njemu je dozvoljeno.

Pandan tome na tržištu robe i usluga jeste konkurencija ili, da budem precizniji, zloupotreba položaja. Tomica Milosavljević nama drži predavanja - ko krade, taj i laže, i mi treba da mu verujemo. Mi sad treba da poverujemo u to što nam Vlada predlaže ovim predlogom zakona. Pa, ja imam toliko godina da ne smem da budem naivan. Imam toliko godina da imam čak i obavezu da obavestim javnost o tome, pošto znam vas, dobro znam vas, znam šta sve možete da uradite.

Idemo dalje. Da vas samo podsetim na početak ove priče o bilansima. Vidite, kada nemate dovoljno struje, vi onda uvozite struju. Kada taj koji je uvozio struju... A za uvoz struje vam ne treba nijedna mašina, treba vam naziv firme, registracija, devizi račun, neka torba gde biste mogli da smestite te papire, nije neophodna kravata, ali ne smeta i ukoliko ona postoji; vi jednim onda jednim potpisom stičete pravo uvoznika struje, prodajete ovde preko državne službe, izvlačite pare, napravite banku, a onda kažete – treba da se oslobodi tržište energenata i energetike, pa bih mogao da napravim termoelektranu na gas, mogao bih da napravim sistem malih vodoprotočnih hidroelektrana, pa bih mogao ove na vetar. Ko je napravio tog budućeg monopolistu? Vi ste ga napravili. Nekada je bio samo jedan „Tehno Dunav“, a sad su Hamović i Lazarević.

Uzmite, recimo, ugovore o kreditu koje potpisuju banke. Na jednom primeru ću vam pokazati kako to izgleda. Uzeću, recimo, ugovor o kupoprodaji; zaključen je prošle godine u decembru mesecu između „Galenike“ (nju je zastupao Nenad Ognjenović, direktor), „Velefarma AD holding kompanije“, Vojvode Stepe... Tu je sad tabela A, tabela B, prilog, rok plaćanja lekova je 210 dana. Sada se kaže, zašto „Galenika“ daje nešto na rok od 210 dana? Nema ovde specifikacije. Neću da čitam dalje, šta je poverljiva informacija, raskid ugovora itd. Potpisali su Dragoljub Vučićević i Nenad Ognjenović.

Onda se pojavi drugi ugovor o kreditu u devizama, poljoprivredna banka „Agrobanka“ Beograd i „Galenika“ AD Beograd, ali se tu pojavi i „Velefarm“, holding kompanija, pet miliona evra. Onda „Agrobanka“ kaže – dobićete kredit, ali 30% dinarskih sredstava morate da imate kod nas na računu, morate da imate račun za platni promet itd.

Sada postavljam pitanje – kako bi ova dva ugovora ocenila Komisija? Da li je tu neko zloupotrebio monopolski položaj ili dominantni položaj na tržištu? Verovatno „Galenika“ u proizvodnji lekova, pošto imamo nekoliko, sa velikim obimom proizvodnje ima dominanti položaj, a ako se uđe u ove spiskove i pogleda koji su lekovi kao pojedinačni proizvodi, onda verovatno i monopolski, ako nema neke alternative kod domaćih proizvođača. Kako bi ovo procenili?

Odgovor na to pitanje ne daje ovaj zakon. Zato ovaj zakon nije dobar. Ovaj zakon ima smisla ukoliko, kada ga pročitate, vidite ovo ovde, pa kažete – čekajte da vidimo koji član možemo da primenimo i da utvrdimo o čemu se radi. Evo, pošto je mladi Vučković čitao pet puta ovaj zakon, daću mu i ugovore i ovo, neka pročita i neka mi kaže koji član će da se primeni na ovu situaciju. Ne zna. Nije problem što on ne zna, on je mlad čovek, ali ne zna ni Komisija, ne zna ni ministar, niko ne zna kako da se to primeni. Onda, čemu zakon? Tresla se gora, rodio se miš.

Koga mi štitimo ovim zakonom? Odnosno vi, ja ne štitim, ja kritikujem, takva mi je formacija. Formacijsko mesto mi je da vas kritikujem, da vas što pre skinem sa vlasti. Kada ste došli, sve se osušilo. Za šta ste se uhvatili, osušilo se.

Zato ne valja ovaj zakon, zato što ovaj zakon dozvoljava, na primer, ministru zdravlja da zaključuje ugovor o radu, odnosno o delu, kao ekspert. Zamislite, on ekspert, zato što je profesor. Ekspert, toliki instituti, tolike bolnice gde mogu da se probaju lekovi, a ne, ministar će da proba lekove. On će da ispita da li je lek zdrav i dobar. Za lude krave je neko drugi zadužen.

Zato vam kažem, o čemu mi to pričamo? O čemu? Nema nijedne precizne odredbe koja će da spreči to što vi nazivate monopolom, nedozvoljenim monopolom. Nije svaki monopol nedozvoljen.

Ovde se čuju neki koji pričaju o monopolu koji postoji kod Naftne industrije Srbije. Ali, to je dozvoljeni monopol. Da vas samo podsetim, prva uredba koju je donela Vlada Zorana Đinđića, 2001. godine, bila je uredba o proizvodnji derivata nafte. Onda se postavlja pitanje – čekajte ljudi, zbog imaginarnog koncepta slobodnog tržišta neko je voljan da uništi naše rafinerije, zašto? Ko ima pravo nešto da ruši?

To je samo 2001. nova opštinska vlast u Zemunu sa DS, kada je tražila pare od grada, rekla – dajte nam hitno pare, plan rušenja objekata u Zemunu ostvarili smo u mesecu maju sa 110%. Porušili ste 10% više nego što je planirano. Hvale se zbog toga što su više porušili! Kad niste ništa napravili u životu, jedino uživate u rušenju. Da ste jedan zid napravili, nikada vam ne bi palo napamet da rušite, zato što ne znate kako se nešto gradi. Ali, znate da kukuriknete, da dignete nogu, videla žaba konji se potkivaju, pa hajde i ona. I vi ćete u Evropu? Kako ćete takvi u Evropu? Ko će vas takve u Evropi?

Monopol do monopola. Ima ih sedam-osam glavnokomandujućih. Drže celokupne repro lance.

Kakva je situacija sa bankarskim sistemom? Jedna od retkih banaka koja je imala depozite naših preduzeća, elektroprivrede, elektrodistribucije, bila je „Metals banka“. Uveli ste privremene mere, jer u konceptu Bojana Pajtića i Nenada Čanka je zamišljeno da to bude razvojna banka buduće nezavisne Vojvodine.

Čanak ne krije kako razmišlja, kaže – kad može Kosovo i Metohija da bude nezavisno, zašto ne bi mogla i Vojvodina? To je njegov princip. I, brže-bolje, ukrali „Metals banku“. Deponenti, naravno, rasterani.

Hajde da idemo dalje. Ko može da kontroliše ovaj fond kojim rukovodi Pajtić u Vojvodini? Kada ga stisne policija, on kaže – mi po Zakonu o javnim preduzećima; kad ga stisnu drugi, kaže – mi smo fond, nismo po Zakonu o javnim preduzećima. Nema tendera, preskače se opština, ulaže se u mesnu zajednicu. Kako se on ponaša kao monopolista? Zar on nije monopolista?

Hoćemo li da pričamo o ponašanju monopolista na nameštenim tenderima? Hoćemo li da pričamo, recimo, o monopolisti, osiguravajućem društvu „Dunav“, počevši od Labusa, pa preko ovih blizanaca?

Znate sve dobro. Nekima kupi faks, nekima uzme u zakup poslovni prostor, koji se nikad ne koristi, ali se plaća dve godine i svi mirni, svi ćute, a monopolista hara. Monopolista je poželjan, jer u vreme predizborne kampanje, ako hoćeš da budeš uspešan, moraš da imaš privatnu državu. Sastavni deo izborne kampanje jeste buldožer, bager, kamion, kombi, „kursadžije“, Ceca, meca itd., mediji; drži vodu dok majstori odu.

Ne treba građevinska dozvola, ne treba ništa, sve može da se radi. U cilju prevare sve je dozvoljeno. Kakav je taj monopol? Kako se vi to borite protiv monopola?

Kaže se, da neko ne bi bio veliki monopolista, mi ćemo da otvorimo tržište, pa ćemo da dozvolimo drugima da budu prisutni na ovom tržištu. Kada su ti drugi iz inostranstva, pošto su oni navikli na njihove, zapadne kriterijume, onda će i ovaj naš da promeni stil ponašanja. Koliko vidim, ove banke i nisu baš mnogo strane. Samo znam da je ona „Rajfajzen“ formirana iz dva priloga – jedne banke i nešto iz Sarajeva. Posle godinu dana je vratila.

Kaže se da su prošle godine banke zaradile preko 400.000.000 miliona evra i iznele iz ove zemlje. E sad, imamo Zakon o bankama, imamo Narodnu banku Srbije, koja sve to kontroliše i imamo odredbe u ovom predlogu zakona gde se prepliću nadležnosti, gde ova komisija može da ispituje da li su u monopolskom položaju – a oni samo iznose pare. Kako se to kaže, transfer dobiti, transfer kapitala.

Priča se zasniva na sledećem: velike parole, velike reči, usaglašavanje sa standardima EU, i potop i katastrofa. Onda imate monopoliste koji su uzeli medije, i ove elektronske i ove štampane, svuda su prisutni. U mogućnosti su da svaku reč koju ste rekli okrenu, apsolutno svaku reč. Kažeš – dobar dan, oni objave – dobro veče. Veliča se šta je „in“, sve drugo je „aut“.

Imate vlasnike, tačno se zna koje televizije; imate onog Đilasa koji prodaje sekunde; imate one koji su namešteni tamo, pa kažu šta je šerpa, šta je ovo, šta je ono, pa se na bazi toga izračunava, kobajagi, nešto, pa se uzimaju pare. Imate jednu novinarku sa B 92 koja se pojavljuje u nekim javnim preduzećima u ime neke firme, i ona je stručnjak za unutrašnju dekoraciju. Nije ona nikakav stručnjak, nego je tako isplaćuju za neke njene emisije. Ko je isplaćuje? Monopolista. Zašto je tako isplaćuje? Da bi mu sačuvala monopol.

Ko čuva monopoliste? DOS, u bilo kom agregatnom stanju. Ko sada najviše čuva? Onaj ko je pristao da tajkuni naprave Vladu. Juče sam hteo da puknem od smeha – predstavnici vlasti kritikuju feudalizaciju. Ne postoji bolji primer feudalizacije, nego što je Vlada RS od 2000. godine do danas. Sve feud do feuda, sve begovi i age. Pipnite vi, ako smete, u resore Mlađana Dinkića. Obrali ste bostan, ne da.

Ovog ministra nema... on je bio demohrišćanin, znate? Odmah se prešaltovao ovamo. Malo poljoprivreda, malo trgovina, malo Privredna komora. „Galeb grup“ uvozi neke mašinice, kao one kase iz Bugarske. Ovde stavio onog „galebića“, onog malog. To se prodaje. Prisutan na tržištu, ima svoje dilere. Znate da njegovi dileri ne smeju druge mašine da prodaju, samo moraju njegove? Kako ćete tog Veselinovića da svedete na pristojnu meru? On se hvali kako iz Bugarske uvozi to. Nema fabriku, ne znam da li ste bili na otvaranju fabrike.

O čemu pričamo? Kažite mi koji član ovog vašeg predloga zakona može to da zaustavi. Nema tog člana, ali nema ni tih ljudi na vlasti koji bi to primenili. To je još gora stvar. Neće vrana vrani oči da vadi, znate i sami. Vi ste u organskom jedinstvu, uzročno-posledičnoj vezi. Vi bez njih ne možete, oni bez vas ne mogu. Jedini ko može i bez jednih i bez drugih je narod. Evo, narod može bez vas, ali ste zaskočili na leđa i ne date. Okrećete mentalnu sliku preko medija, sa „Galenikom“ imate ugovore o autorskom delu, proveravate lekove, reklamirate mleko sa 0% mlečne masti. Nekada je bio prazni burek. Kakva vam reklama – takva vlast. Prazan burek – takva vlast. Liči na mleko, ali nema mlečnu mast. Šta da radite?

Šta promovišete? Ko drži monopol na seme? Je l' ste vi bili ministar kada je firma „Viktorija grup“ prodavala veštačko đubrivo, sve po tenderu Ministarstva? Na kraju se ispostavilo da je bilo dva puta skuplje nego u prodavnici preko puta.

Kako to da zaustavimo? Sve ovo može da se zaustavi samo ako se promeni vlast, ali ona mora korenito da se promeni, iz temelja, mora da dođe nešto što je apsolutno suprotno vama. Kao što vidite, svakim danom se sve više primiče to da moramo ponovo da se vratimo i da ispravimo ono što ste upropastili za ovih devet godina.

Zapamtite današnji dan, 10. jun 2009. godine, tačno deset godina otkako je prestalo to bombardovanje. U to vreme ste pozivali da se još sedam dana bombarduje, kaže – nije dovoljno, još sedam dana treba da se bombarduje. Mi smo tada podneli ostavku, i Todorović, i ja i Gordana Pop-Lazić, podneli smo ostavku.

Nadam se da će i tvoj zakon doći na red. Ali, posle nekoliko meseci morali smo da uđemo ponovo u Vladu, jer smo znali kakvi dolaze, znali smo šta može da snađe Srbiju. Pa je Mrkonjić malo više gradio; evo ga, sada ponovo Mrkonjić gradi. Nema, morate. Morate nekako sami da se pomerite ili da odlazite; sredite zatvore za svaki slučaj, da ne bude sutra kao što se desilo 2001. godine, kaže – nisam znao da su ovako loši zatvori. Sredite na vreme zatvore. Batić je to na vreme osetio, pa je počeo i bazene da pravi po zatvorima.

Znači, ovaj zakon ne može da suzbije tu vrstu zloupotrebe monopola i zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu koji su neki u međuvremenu stekli. Ali, vi ste im omogućili da steknu tu poziciju. Zašto ste im omogućili? Da biste bili na vlasti. Sada zavisite od njih, sada morate da sanirate njihove minuse, morate da se zadužujete, morate da izdajete hartije od vrednosti, da im date da kupe, da platite malo veću kamatu. Sve to morate, i znate da morate, i znate da se primiče vreme kada će morati da se stavi crta, da se saldira.

Ovaj zakon nije taj propis. Tu se pokazuje da vi, u stvari, iskreno ni ne želite da rešite ovu oblast. Nemate nameru, nego želite samo da napravite neku galamu i da očuvate tu iluziju, taj evrofanatizam – Evropa, Evropa, Evropa, Evropa. Napravili ste čak i degradaciju – lep, lepše, najlepši, evropski lep. Smanjite bre, ljudi, malo, smučićete se ljudima.

Gospođo Đukić-Dejanović, obavešten sam da u dva prekinem. Je li tako?

U ovom drugom delu rekao bih nešto malo konkretnije o pojedinim rešenjima koja su predložena u ovom projektu Vlade Republike Srbije, kako misli da se bori protiv korupcije i da zaštiti konkurenciju.

Vidite, odavno je bila prisutna koncepcija da izvršavanje nekih obaveza iz zakona pripada tzv. izvršnoj vlasti. Polazeći od tog principa, bio je svojevrsni standard da antimonopolsku komisiju sastavlja Vlada.

To rešenje je i dan-danas prisutno u postojećem zakonu. Kasnije je sazrelo mišljenje da Vlada, kao nosilac izvršne vlasti, koja na neki način promoviše ili nije uspešna u borbi protiv korupcije, nije praktično ni u mogućnosti da formira efikasno telo za borbu protiv zloupotrebe konkurencije. Onda je formiran stav da treba praviti nešto što bi bilo na sredokraći puteva između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti; ne da to bude samo regulatorno telo, već državni organ sa precizno određenim nadležnostima.

U tom sklopu različitih mišljenja Vlada je, kao predlagač ovog zakona, zauzela stanovište da treba da se formira Komisija. Moram da kažem da nije precizno definisala mesto, pravni položaj i ulogu ove komisije. To nije precizno definisano ni sa gledišta Ustava i postojeće organizacije državne vlasti. Evo zbog čega.

Ako neko nastupa sa atributima sile – kada kažem sile, ne mislim na fizičku silu, mislim na ovlašćenje da može da razmatra radnje i ponašanje nekih učesnika u prometu – onda ta njegova specifična funkcija mora da se vrlo precizno definiše. U preciznom definisanju te uloge u pomoć se pozivaju pre svega Ustav, Zakon o državnoj upravi, Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o upravnim sporovima i, zašto ne reći, nešto što je već zaživelo kod nas, a to je svojevrsni koncept agencija kao nezavisnih regulatornih tela.

Po klasičnoj definiciji to više odgovara tzv. upravnim organizacijama. U tom definisanju nekog državnog organa, kada se pozivamo na Ustav obično se pozivamo na ono što je Ustav precizno definisao, pa imamo Zaštitnika građana, imamo Poverenika za informacije od javnog značaja, imamo čitav sistem u okviru sudstva, tužilaštva, Narodnu banku Srbije, koja je posebno definisana Ustavom. Ovakav organ nije definisan Ustavom. Da li on može da izvire iz nečega što se zove državna uprava? Teško da može. Šta onda koristimo kao pomoćno sredstvo? Koristimo, pre svega, definiciju funkcija koje treba taj organ da obavlja.

Ako sve to stavimo u jedan kontekst, onda ćemo videti da je opet napravljen pogrešan izbor definisanja pravnog položaja ove komisije, antikorupcijske komisije. Zašto je to učinjeno pogrešno, i to od samog načina izbora? Formalno-pravno, predlagač za izbor predsednika i članove ove komisije je radno telo Narodne skupštine, Odbor za trgovinu. Odbor za trgovinu, kao i svi drugi odbori Narodne skupštine, jeste radno telo, pomoćno telo koje ima neku propusnu moć od predloga zakona do plenarne sednice.

To radno telo nema čak ni pravni subjektivitet, nema status pravnog lica, a ne može da vrši ni javna ovlašćenja. Zašto ne može da vrši javna ovlašćenja? Zato što pripada zakonodavnoj vlasti, nije u okviru izvršne vlasti.

Zbog suočavanja sa tim problemom i potrebe da u okviru Komisije prevashodno do izražaja dođe stručnost išlo se na jedno polovično rešenje – da predsednik Narodne skupštine, kao svojevrsni inokosni organ zakonodavnog tela, raspisuje konkurs, pa da se onda javljaju neki koji bi radili državni posao.

Iz ovih nekoliko konstatacija, a to piše u Predlogu zakona, vidi se da, u stvari, nemate koncepciju kako to treba da izgleda. Moram da vam kažem da vam koncepcija nije jasna ni u pogledu stručne službe, gde treba da se nalaze ovlašćena službena lica koja treba da sprovode radnje u upravnom postupku.

Moram da vas podsetim da od 2003. godine uporno kritikujem taj koncept koji je prvi put promovisan kod Zakona o NBS, gde je takođe jednom skupštinskom odboru dato ovlašćenje da bude predlagač za izbor članova Saveta i guvernera Narodne banke.

Da vas podsetim, stalno vas kritikujemo zbog one pravno-tehničke konstrukcije, gde državni organ naslovljavate rečju „ministar“. Evo, na ovom zasedanju se nalazi veliki broj predloga zakona gde ste izbacili ministra i vratili ponovo ministarstva, jer ministarstvo je državni organ.

Znači, ko treba da sedi u tom savetu? Svakako stručna lica. Šta je taj savet? To je kolegijalni organ koji radi i donosi odluke na bazi poslovnika o svom radu. Ako je kolegijalni organ, onda postoje neki principi. Tih principa nema u Predlogu zakona. Ovde se izvlači predsednik Komisije na nekoliko mesta gde donosi zaključke o pokretanju postupka, o obustavi postupka, o određivanju veštačenja itd., i tu se već ništi princip.

U svakom slučaju, da bi mogao da postupa i da bi mogao da donosi odluke i da utvrđuje i da to ima neki autoritet, neophodno je da ta komisija bude državni organ, da ima sve atribute državnog organa. Nažalost, to ne postoji u Predlogu zakona.

Pokušali smo da vam nekim amandmanima samo ukažemo na to. Unapred vam kažem, naši amandmani ne mogu da reše taj problem, ali smo amandmane iskoristili kao formu da vam ukažemo na problem i da, kada rasprava u pojedinostima dođe do tih odredaba, budemo vrlo konkretni u kritici jednog takvog rešenja koje sadrži Predlog zakona.

S obzirom na to da pričam o nekim stvarima koje većina ne shvata, sada bih da vas podsetim da se ispred zgrade nalaze studenti koji protestuju zbog školarine. Da li oni imaju nekakve veze sa ovim zakonom? Imaju. Sada ću da vam objasnim zašto imaju veze.

Državni univerzitet i državno školstvo je svojevrsni državni monopol. Vi ste taj monopol razbili tako što ste usvojili neki bolonjski dokument koji, u svakom slučaju, zastupa privatne interese nekih koji bi hteli da zarade mnogo više nego što je to moguće u tzv. sistemu privatnog školstva. Upravo ste vi kao evropski standard promovisali tu „bolonju“ i obavezu da roditelji, vi, oni koji prate prenos i ja plaćamo školarinu ovoj deci koja protestuju.

Ova deca ne bi smela protiv mene da protestuju, nego protiv vas. Vi ste to uneli kao evropski standard. Vi ste promovisali princip da deca u Knez Mihailovoj, u kafićima uživaju, dok im roditelji štrajkuju glađu ispred zgrade Predsedništva ili ispred kapija fabrika gde su 30 godina radili. Vi ste promovisali taj princip.

Vi ste pokušali da razbijete taj monopol, umesto da kontrolišete taj monopol, umesto da sprečite da on eskalira i da bude velika smetnja. Vi ste podstakli konkurenciju sa privatnim fakultetima, privatnim univerzitetima i vi ste promovisali, kao evropski, princip da se plaća. Setite se one vaše Turajlić, one ogromne gospođe, setite se vaših ministara. Tu jeste tema monopol.

Podsticanjem konkurencije, suzbijanjem monopola treba da se ostvari neka korist. Uspeli ste i to da promašite, pa ste uspostavili štetu. Evo, ta omladina koja je glasala za vas ne prihvata tu vrstu evropskih standarda. Pustite te vaše stipendije, te vaše fondove gde šaljete pet-šest ljudi, pa ih slikate. Evo omladine, protestuje. Školarine na prvom mestu, ne mogu roditelji da plaćaju. Kukuriknuli ste pre vremena, a upozoravali smo vas koliko ta „bolonja“ nije dobra. Smeškali ste se, rekli ste: „To su kibiceri“, kako reče pre neki dan onaj vaš, „kibiceri koji nas vraćaju unazad“.

Gde god se okrenete imate primer kako se borite protiv monopola i kako podstičete konkurenciju. Podstičete je tako da se javlja kao efekat šteta.

U kritici ovog zakona moram da vam postavim pitanje – šta mislite, ko bi mogao da bude kažnjen po odredbama ovog zakona i da mu se uzme 10% od prihoda? Zar vam se ne čini da je možda bolje da uzmete pušku i odmah streljate toga, pa makar bio Mišković, makar bio obični zanatlija? Deset posto ukupnog prihoda, znate li koliko je to? Da li ste vi neki put pravili pare, da li ste neki put radili, zarađivali? Da li znate, da li imate osećaj za vrednost? Obično se kaže da onaj ko na sumnjiv način stekne sredstva nema osećaj za vrednost, za muku, kako se zarađuje, pa možeš da mu napišeš bilo koji iznos, kako došlo, tako otišlo, on to tako posmatra. Deset posto ukupnih prihoda, da kaznite nekog! Kažemo vam, bolje ga odmah streljajte, to je lakša mera. Zašto je on došao u poziciju da bude takav? Ko mu je omogućio, ko mu je dozvolio?

Zato kažem, ovaj zakon nećete moći da sprovedete, pogotovo one odredbe o zaštićenim svedocima. Ne znam koji je to blistavi um mogao da prepisuje nešto što postoji u pravilniku o postupku i dokazima Haškog tribunala, a to je privilegovana komunikacija između advokata i stranke koja je učesnik u postupku pred Komisijom. Da li ste normalni, ljudi, šta ste napisali? Da su zaštićene komunikacije između advokata i klijenta. Gde to staviste u ovaj zakon? Šta ste očekivali, da će advokat da proda klijenta?

Da vam objasnim kako to funkcioniše. I u Haškom tribunalu postoji privilegovana komunikacija i u pogledu posete i u pogledu telefona.

Ovi mangupi sve to snimaju, a privilegovana komunikacija znači da ne mogu to da zloupotrebe u postupku, da to iskoriste kao dokazno sredstvo. A vi jadnici dignete nogu da se potkujete, pa ubacite to; to sad znači da ova komisija ima prislušne aparate i da prisluškuje razgovor između advokata i stranke. Jer, jedino tako ima opravdanja za to što ste ubacili ovu odredbu. Neverovatno je šta ste sve u stanju da ubacite u zakon. Odakle vam padaju te ideje, prosto je neverovatno!

Znamo ko sve prisluškuje u ovoj zemlji – nešto malo vojska, nešto malo mediji, nešto Vukadinović, onaj rođak; ima ih puno koji prisluškuju, mi to znamo, ali sada nam dajete materijal da shvatimo da će Komisija, odnosno stručna služba da ima aparaturu za prisluškivanje, čim imate potrebu da zaštitite komunikaciju između advokata i stranke u postupku.

Znači, ko bude stranka u postupku pred ovom budućom komisijom mora da zna da mu se telefoni prisluškuju, jer drugačije nema razloga zašto ste to ubacili u zakon. Toga nema ni u Zakonu o opštem upravnom postupku, da li je neko od vas svestan? Ovde ste ubacili.

Kažete da je to evropski standard. Kako to može da bude evropski standard, objasnite mi. Kažite u kojoj direktivi, kojoj preporuci, u kom propisu EU ili neke od država članica EU je ovako nešto zapisano. Ili ste ovo ubacili samo da bi izgledalo da je ovaj propis navodno ozbiljan? Nije ozbiljan, on je neprimenljiv. Da bi se on primenio, potreban je voluntarizam. Da bi on dao nekog efekta, moraćete po ovom zakonu da uništavate konkurenciju. Kome? Onome ko je već monopolista.

Da li možete da zamislite da u okviru povezanih lica, jedno drugo osniva, Dragan Đilas ima 16 firmi? I, sve se bave medijima. Ako odete da platite sekundu reklamnog prostora na nekoj televiziji, oni vam kažu – cena iks, ali pošto vam je to skupo, idite kod Dragana Đilasa ili kod neke od onih njegovih firmi, tamo će vam biti iks kroz dva. Onda se postavlja pitanje odakle je on stekao taj tržišni uticaj na televiziju?

Neko će da pomisli da je on predinvestirao, dao neke avanse, nešto pomogao tom mediju, pa onda dobio veliki popust. Ništa nije dao, nego deli pare sa direktorom tog medija. Vi to dobro znate, ali kažete, imate vi koristi, pa da se progleda kroz prste.

Zašto imate koristi? Zna se, „lav“ pivo, „jelen“ pivo, ovo pivo, ovaj sok, onaj sok, oni finansiraju taj medij, a za to što je taj obezbedio Demokratska stranka će dobiti prostor; ako ne da koristi pod svojom firmom, onda za napad na neke druge, sa plaćenim novinarima. Zna se koja je emisija plaćena, koje reklame se vrte u kojoj emisiji; zna se šta je interes onog ko želi da se reklamira u toj emisiji zbog tog termina, te gledanosti itd. Tu se ispituje javno mnjenje, pa se trkaju dve televizije koja ima veću gledanost. Od toga ste napravili nauku, pa ste čak napravili nešto što je interesantno za javnost, kako javnost ne bi videla da je fabrika zatvorena. Neverovatno je šta radite.

Tražite da glasamo za ovakav predlog zakona, sa ovim nedorečenostima, problemima i nedostacima, pa još idete i preko toga –tražite da glasamo, a svesni ste da dobro znamo ko ste vi i šta radite. Hajde u onom prvom delu, medijski, a u ovom drugom delu – da sami demantujemo sebe. To je nemoguće. Ko sme da vam glasa za zakon?

Više studenta ne možete da nađete koji će da glasa za vas. Što se tiče glumaca i umetnika, to sam vam prošle nedelje objasnio. Ni Mira Banjac više neće da glasa za vas. Postoji li neko koga niste prevarili? Ne možete da prevarite tajkune, jer vas oni drže u šaci. Oni komanduju. To je taj sporedni uticaj, to je to – policentrično. Zapamtite, za dva dana ima da se posvađate i sa nevladinim organizacijama. Zašto? Niti imate program, niti imate neko političko viđenje. Ne, u javnosti je dobro, hajde da idemo to.

Što se tiče Vojvodine, napravili ste dogovor sa svim i svakim, obećali ste sve i svašta, a kad je trebalo da se ispuni, videli ste – ostaje mrlja na vama. Vi nosite mrlju Kosova i Metohije, zbog prošle godine i činjenice da ste blokirali sve rezolucije, zbog činjenice da ste pozvali Euleks. Vaša je odgovornost.

To vas podsećam na današnji dan. Na današnji dan pre deset godina neko je tražio da se još sedam dana bombarduje Srbija, jer nije dovoljno slomljen otpor u Srbiji. Onda je na sutrašnji dan jedan u Skupštini rekao – mir je došao, Ujedinjene nacije ima da nam vrate Kosovo i Metohiju, oni će da štite Srbe. Šta je posle deset godina? Pobegle Ujedinjene nacije. Ko vodi računa o Srbima tamo? Ko vodi računa o ljudskim pravima svih građana na teritoriji Kosova i Metohije? Nema, prevarili vas. Tad ste rekli – dolaze naši prijatelji, to su naši partneri, nema tu nadređeni, podređeni; vi ste za demokratske vrednosti, za demokratsku Evropu, oni to poštuju, oni to cene, daće vam podršku da to sprovedete. Šta ste sproveli? Sve dolazi na naplatu.

Sve to se uklapa u priču o monopolima, o borbi protiv zloupotrebe monopola. To se samo privremeno tako zove na tržištu kad su u pitanju roba, usluge i kapital, antimonopol, ali to šire ide i na državne funkcije, i na društvene delatnosti, i na javna preduzeća, i na ljudska prava i na demokratiju, jer vi ne dajete mogućnosti alternativi, vi ne dozvoljavate. U Evropskom parlamentu postoje i evrofanatici i evroskeptici, koegzistiraju i sučeljavaju svoja mišljenja, a vi ne date da žive evroskeptici u Srbiji; svi moraju da budu demokrate, jer ste vi etalon i za mito, i za korupciju i za ono što je povoljno. Ja bih toliko, u nastavku će gospodin Todorović.

Naravno, kao ni ostali poslanici Srpske radikalne stranke ni ja ne gajim iluzije i svestan sam činjenice da skupštinsku većinu ne bih mogao da ubedim čak ni video-snimcima, a kamoli analizama, papirima ili upoređivanjem nekih podataka.
Danas u ovoj objedinjenoj raspravi imamo dva zakona koja nekontrolisano stvaraju obaveze svima onima koji će da budu i za pet godina u Republici Srbiji; ne stvaraju obaveze onima koji će da pobegnu iz Srbije. Ovi zakoni se predstavljaju kao nešto što nema alternativu. Zašto nemaju alternativu? Pa, nemaju alternativu, jer od 25. januara 2001. godine imamo vlast koja besomučno troši, prodaje, rasprodaje i, uz pomoć medijskih magnata poput Dragana Đilasa, Šapera, Krstića i ovih tajkuna, u stanju je da sve okrene i da u uslovima ekonomske krize i socijalne bede ljudi poveruju da je preko ovog mosta juče prošao Boris Tadić, a na televiziji nije bilo svečanog otvaranja mosta.
Gle čuda, kažu – kineski, a pre sedam-osam godina taj Boris Tadić i svi vi koji ste na vlasti pljuvali ste i po Rusima i po Kinezima, pričajući: „Kakve ste to prijatelje vi radikali našli u svetu, oni će baš da vam pomognu, oni će baš da spasu Srbiju, oni baš vode računa o Srbiji.“ Kao što svaka laž vremenom padne, tako su pale i te laži. Sada je dobar ruski gas, sada je dobar „Gasprom“, sada su dobri Rusi, pošto imaju čvrst stav povodom Kosova i Metohije.
Poželjni su čak i Kinezi. Postali su poželjni zato što sada imaju najjače banke na planeti Zemlji. Eto kako se menja vaš kriterijum, osećaj za istinu, za pravdu i gde vi pronalazite interese građana.
Dobili smo dva predloga zakona. Šta je poenta ovih predloga zakona? Poenta je da će Republika Srbija da da garancije za 175.000.000 evra, a te garancije treba da služe kao neko obezbeđenje da će jedno javno preduzeće od republičkog interesa te pare da iskoristi da bi izmirilo svoje dugove. Postavlja se pitanje da li država može za te stvari da daje garancije? Država sigurno može da daje garancije svojim javnim preduzećima povodom nekih kredita, povodom gradnje nečega, ali da li je moguće izdati garanciju radi refinansiranja obaveza?
Da vidimo kako je išao taj pakleni plan Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića i satelita, što se tiče ove vrste zaduživanja. Sećate se da smo krajem prošle godine imali Zakon o budžetu Republike Srbije. U članu 3, pod A, iznose se podaci o tome koliko će Republika Srbija u toku 2009. godine da izda garancija. Vi ste izglasali da će Republika Srbija u 2009. godini da da garancije do iznosa od 191 milijarde dinara. Kako to – 250.000.000 dolara za 60.000.000 švajcarskih franaka, za 1.341.000.000 evra i za šezdeset milijardi dinara. Kada okrenete budžet, član 3, pod A, broj VII, videćete da se stavka pod 1 odnosi na poslovne banke. Znači, planirali ste garanciju za Javno preduzeće „Putevi Srbije“ za refinansiranje dospelih obaveza, u visini od dvadeset milijardi dinara.
Decembra prošle godine ste doneli odluku da ćete obaveze koje ima ovo javno preduzeće prema putarima da izmirite u dinarima, da će to preduzeće da se zaduži u dinarima i da će Republika da da garanciju u dinarima. Ta operacija vam očigledno nije uspela.
Šta ste uradili sa rebalansom? Pre mesec dana promenili ste član 3. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu. Opet pod stavkom A kažete da će se u 2009. godini izdati garancija Republike Srbije do iznosa od skoro 131 milijarde dinara. U kojoj valuti? Sto miliona dolara, 880.000.000 evra, četrdeset milijardi dinara.
Pod brojem VI, pošto je u međuvremenu nešto za železnicu izbačeno, stavili ste tri garancije. Sve tri imaju isti tekst, a razlikuju se samo iznosi: pod jedan, JP „Putevi Srbije“, za refinansiranje dospelih obaveza - šezdeset miliona evra, 5.700.000.000 dinara; pod dva, isti tekst, sto miliona evra, i pod tri - 75.000.000 evra. Znači, neizmirene obaveze JP „Putevi Srbije“ iznose 235.000.000 evra. Kome se duguje?
Gospodin Todorović je započeo nešto o tome kako je bilo 2001. godine. Đinđić rekao Čumetu i Krmivu, ovaj uvezao na lizing mašine iz Nemačke. Da vas samo podsetim na one pesme koje su već postale antologijske – Čume asfaltira, a Marija Rašeta solira. U tim pesmama se nalazi i Mlađan Dinkić, nalazi se i Pitić, nalazi se i Božidar Đelić, lepe narodne pesme, prepevane, sve u stilu šta su radili.
Naravno, mi moramo da skrenemo pažnju povodom ovakvih predloga zakona da se ne bi desilo da dobijemo još jednog „vojvodu od Meridijan banke“.
Dok je Božidar Đelić bio u opoziciji, bio je marljiv, vredan, nudio je usluge stranim investitorima. Pošto nisu mogli taj blistavi um da isplate na drugi način, oni su mu dali 11.000.000 evra u akcijama kod nekih banaka. Unapred kažem, zbog ovih 175.000.000 evra, da je moguće da se opet pojavi neko uspešan. Kad se kaže, pretpostavljam, neka od ovih banaka, onda nepogrešivo možete da kažete da je to neko od bivših ministara iz Đinđićeve vlade, jer je sada i Pitić na čelu banke, Đelić je takođe blizak bankama, Vlahović nije baš dobro sagledan, pa se buni, to je zatvoreni krug.
Što se tiče ove francuske banke, zaduženje se vrši u Francuskoj, a kod ove druge, „Unikredit“, u Srbiji, u ekspozituri te banke u Srbiji.
Šta se to radi? Kako je moguće da se ne izmire obaveze po osnovu komercijalnih poslova? Kako je moguće da država ne priznaje jedan obligacioni odnos? Ovde je država dužnik. Slučaj je hteo da je državni posao poveren firmi koja je napravljena kao javno preduzeće. Ko je najodgovorniji za rad javnog preduzeća? Osnivač. Kojim sredstvima raspolaže JP „Putevi Srbije“? Državnim sredstvima. Ko raspolaže u ime Republike Srbije državnim sredstvima? Vlada Republike Srbije. Kako se to Vladi Republike Srbije otelo to preduzeće, pa ušlo u neke investicione zahvate i nije izmirilo obaveze? Šta je to bilo preče, pa nisu mogli da plate?
Drugo pitanje: šta je to išlo plus od nečega što je moglo da se planira za raspoloživa sredstva? Da nisu to možda izborne kampanje, kao ona u Prijepolju, gde ste asfaltirali sve i svašta, u Kovinu; sad asfaltirate i po Voždovcu, gledam sinoć delite i telefone, delite telefone građanima.
Izgleda da će sunce da ogreje ljude u Srbiji ukoliko svakog dana budu dopunski izbori u nekoj opštini. Onda se Đilas kao Deda Mraz šeta kroz Beograd i kaže – nema problema, to će biti asfaltirano za 15 minuta. Gde mu je građevinska dozvola? Ako državi ne treba građevinska dozvola, zašto tražite od običnih ljudi?
Vaša logika je, otprilike, sledeća: uništili smo privredu, zatvorili smo fabrike, isterali smo vas napolje, ne dozvoljavamo vam da radite na tezgama, ne dozvoljavamo da radite na kutijama. Šta da rade ljudi sa ovakvom vlašću? Vama smetaju građani. Možda će Dinkić za koji mesec da kaže da treba da ukinemo penziju, pošto je to trošak, nepotrebni trošak za državu; ionako će penzioneri da umru, pa da ukinemo te troškove.
Šta je sledeće? Dva nevidljiva mosta, ali je vidljiv Dragan Đilas, to je problem. Nešto sam zbunjen, stalno u ovim toplim danima ide u košulji sa dugim rukavima, zar nema sa kratkim rukavima? Znate ko leti nosi košulje sa dugim rukavima?
Šta radi ova država? Da li ste vi u mogućnosti da obezbedite akumulaciju? Održavanje puteva je redovni trošak poslovanja, društvo je obavezno da održava te puteve. Zar je moguće da mi vozimo po putevima koji su bespravno sagrađeni objekti? Kako drugačije protumačiti? Sećam se kada je u onu zgradu došao, sa sveže ofarbanim brkovima, ministar Šumarac i rekao – donosimo novi zakon, ne sme gradnja bez dozvole, za 15 dana svi dobijete dozvole. Tada smo javnost upozoravali da zakon piše čovek koji u životu nije projektovao garažu, ali je imao svoju privatnu firmu koja je vršila te premere itd.
Sinoć čujemo – menja se zakon ponovo. Šta, sada ćemo jedan evropski da zamenimo sa turboevropskim zakonom? Da li neko odgovara? Da li može neko da pozove na odgovornost nekoga ko bespravno gradi u toku izborne kampanje da bi prevario građane? Pitajte one u Prijepolju, svi prevareni; Rasim Ljajić sad ne može da prođe cenzus u Prijepolju. Slično G17 ima da prođe u Knjaževcu. Znajte, svi koji su išli na dopunskim izborima sa velikom investicijom, sa velikom izgradnjom, na opštim izborima u tom mestu nisu prošli cenzus. Ko to više troši nego što je moguće?
U obrazloženju ova dva zakona ste se pozvali na članove 5. i 16. Zakona o javnom dugu. Izvinite, ni član 5. ni član 16. ne daje vam za pravo da Republika izdaje garanciju za refinansiranje dugova javnog preduzeća.
Kako možemo da pričamo dalje „ništa se nije desilo, ništa ne važi“, a da ne razrešimo pitanje zašto dug, ko je napravio dug, kako je napravio dug, da li je postojala neka šansa da se to smanji?
Putari su platili, verovatno, i PDV kada su fakturisali, pa dva puta stradali od države. Država njima nije isplatila. Verovatno oni duguju poreze i doprinose. Verovatno i dobavljači putara takođe duguju poreze i doprinose, jer oni nisu mogli da izmire svoje obaveze prema svojim dobavljačima.
Da li tu postoji neka mogućnost kompenzacije, pa da se raščisti to stanje, da se smanji efektivna obaveza? Ili ćemo biti svedoci ovakvih situacija, da pojedini ministri obećavaju građevinarima da će obaveze biti izmirene: „nemojte da idete u stečaj, ako treba, ja ću da budem direktor vašeg preduzeća“, pa nam se pojavi čovek, a mi ne znamo da li je ministar ili je direktor preduzeća. Kako je moguće da strada i građevinska operativa u Srbiji?
Ko je kupio preduzeća za puteve? Neki kažu da je Mišković najveći vlasnik, a priča se da je on najveći dužnik državi.
Zašto se malo ne prebijete, isprebijate, kompenzirate, nego mu omogućavate da preko banaka kupuje državne hartije od vrednosti i po tom osnovu dobija za jedan do dva posto veću kamatnu stopu nego da je pare držao u nekoj banci? Čija je ovo vlast? U čije ime vršite vlast?
Prilikom donošenja Zakona o budžetu i prilikom donošenja rebalansa, doduše, nisam prilikom rebalansa, pošto ste me izbacili, ali prilikom donošenja Zakona o budžetu skrenuo sam vam pažnju na član 3. i na ove odredbe o garancijama. To što ste u članu 3. Zakona o budžetu napisali da će se izdati garancije nije pravni osnov da ovde nekritički sagledavate svaki predlog Vlade i da za to glasate. To nije pravni osnov, niti je član 5, niti član 16. Zakona o javnom dugu.
A ovde nema alternative. Naravno, podržavamo radnike koji su radili a nisu dobili platu zato što im država nije izmirila obaveze, ali znate li koliki spisak svojih poverilaca ima ova država? Vi sagledavate putare, između ostalog, na ovaj način samo zato što je vama gusto: Koridor, pa ovo, pa ono, međunarodni ugled itd. Koja je poruka? Vlast po svaku cenu. Spoljni dug ove naše Srbije je trideset milijardi, zahvaljujući ekspertima koji kažu „stručnost ispred politike“, zahvaljujući onome što juče beše ovde „NATO ispred Srbije“ i onom drugom što beše „EU ispred Srbije“.
Vi ste postavili ta tri cilja i srljate prema tim ciljevima, uopšte vas ne interesuje život pored vas, da li neko u Srbiji može da živi, da li ne može da živi. Koja je to šizofrenija – zatvorite fabriku i ne date čoveku da radi i onda se pozivate na neki zakon. Samoodbrana je ispred svakog zakona. Građani treba da se organizuju i da se samoodbrane od ovakve vlasti.
Onda padate u mentalne probleme. Ako je Dragan Đilas za mesec dana u Zemunu i Voždovcu mogao da ispuni obaveze koje grad nije ispunjavao 30 godina, vi onda priznajete šta radite. Menjaćete liftove, protivpožarna stepeništa, menjaćete krovove koji prokišnjavaju, rešavaćete kanalizaciju. To su sve poslovi iz nadležnosti grada. Vi se setite da ljudi postoje samo kada su izbori. Koliko se setite? Samo koliko je potrebno da ih prevarite, a šta će biti posle izbora vas uopšte ne interesuje. Čim prođu izbori, oni dolaze kod mene i kažu: „I ovaj put sam pogrešio, pa sam glasao za njih“.
Ovo pričam zbog tih građana. Ne verujte Demokratskoj stranci. Sve su prevarili, apsolutno su sve prevarili. Kod njih je vrednosni kriterijum od minus beskonačno do plus beskonačno. Ne valjaju Rusi, a sada – gde ste, braćo Rusi. Ne valjaju Kinezi – gde ste, braćo Kinezi, spasavajte. Pre osam godina ste pljuvali po njima. Šta ste sve vi u mogućnosti da uradite da biste očuvali vlast po svaku cenu, a taj „autobus“ ne znate da vozite. Vozite ga tako što ste sada napravili Srbiji veći dug nego onaj koji je imala bivša SFRJ. Kada ćete da se zaustavite?
Vas mogu jedino birači da zaustave, da shvate ove prevare, da shvate da trošite pare koje tek naši unuci treba da zarade da bi izmirili neke obaveze. Vi se ne razbacujete svojim rezultatima rada, vi se ne razbacujete onim što je vaš um ili što su vaše ruke oprihodovale, toga nema. „Sartid“ ste poklonili. Vidim, svi vozite „punto“ iz „Zastave“, samo što je izašao ispod čekića.
Gde vi to nas vodite? Da li uopšte ovo pitanje mogu da reše izbori? Da li izbori mogu da reše pitanje mentalnog zdravlja članova Vlade i interesnih krugova koji pritiskaju Vladu? To je naš ćorsokak. Onda zagrmi neko sa rezultatima, da vidimo koji su rezultati. Pa, koji su rezultati? Đilas je jedan od najbogatijih ljudi. Pored privatnih firmi, sada ima i privatni grad, šeta se kroz ulice i kaže: „Dečko, zapiši ovo, da se sutra asfaltira ovde; dečko, zapiši, kad počne školska godina ova škola ima da se otvori“. Ona jeste završena, ali nismo mogli da je otvorimo dok su radikali na vlasti, a u nadležnosti je grada. Ne, nego za sledeću školsku godinu.
Strašno je to što vi radite. Kada je onaj u Prijepolju asfaltirao, pokazao je i nacionalni predznak asfalta. Loše stoji asfalt ispred srpskih kuća.
Šta radite to, ljudi? Vi tražite konflikt, vi ste u konfliktu sa građanima. Sa nama niste u konfliktu, jer mi dobro znamo ko ste i šta ste. Mi samo pokušavamo da ubedimo građane da ne nasedaju na ovakve odvratne laži.
Glasajući za Demokratsku stranku, za Đilasa, vi glasate protiv sebe, građani. Postavite pitanje – ako je mogao da asfaltira juče tu ulicu, zašto nije vašu asfaltirao? Kako to pred izbore?
Kojih se vi to propisa pridržavate? Gde su vam građevinske dozvole, gde su vam investicioni projekti, gde su vam tenderi? Pajtić sve u Vojvodini radi bez tendera. Ko može njega da zaustavi? Niko. On komanduje Demokratskom strankom, on kaže Borisu: „Ćuti, mali, ima da te tužim u inostranstvu“ i kraj priče. I Čanak je počeo da diže na vas. Zamislite, Čanak diže na vas, ko bi rekao.
Većina će da glasa za ove zakone. Zašto će većina da glasa? Zato što kažu – nema alternative. U medijima će da kažu – to smo uradili zbog ljudi koji rade u putnoj privredi. Da ste mislili o ljudima koji rade u putnoj privredi, nikada država ne bi dugovala. Mislite vi samo o sebi. To je taj problem.
Kod vas ne postoje građani Republike Srbije, ne postoje ni naši interesi. To ste rekli prošle godine. Bilo vam je teško i da sazovete sednicu Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji. Pozvali ste Euleks, pa ste onda počeli i vi da kritikujete Euleks. Vi ste u stanju sve, dok imate medije.
Naravno, mi nećemo da glasamo za ovo. Predložili smo dva amandmana da se koliko-toliko makar ove prelazne odredbe urede, da vas podsetimo da u ovoj zemlji postoje Ustav i zakoni.

Povodom ovog amandmana na ovaj drugi predlog zakona, nastavio bih tamo gde sam ranije stao. Znate, javnost u Republici Srbiji je dobro upoznata sa tim da je bila neka rekonstrukcija nekog aerodroma i da je fikus bio nekoliko stotina hiljada dinara, da je kašičica za šećer i kafu bila nekoliko hiljada dinara i to, jednostavno, ne može iz javnosti da se izbriše. Prosto, ne može da se izbriše.
Ne može da se izbriše da je Čume namenski kupio mašine da bi asfaltirao, dobijao poslove, asfaltirao. Ne može da se izbriše ni spor unutar DOS-a, povodom Olimpijade koja je bila u Grčkoj, zašto kasni put. Što bi rekli oni moji zemljaci sa juga, „kam gi pare, nema gi pare“. Gde se izgubiše pare? Put plaćen, nema ga, nemaju ni pare.
Od 2001. godine veliki broj kredita je odobren za putnu privredu; samo da vas podsetim, bili su oni sa IDA uslovima, bili su oni za razvoj lokalne mreže, bili su oni magistralni i oni glavni itd. Nije teško da se zaključi, Srbija je uzimala kredite od Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija. Ti krediti su potrošeni, nema tih kilometara i onda se postavlja pitanje – šta je urađeno sa parama? Sad znamo da postoje obaveze prema putnoj privredi i sad se postavlja pitanje da li mi dva puta plaćamo jedno isto? Putari nisu uzeli, a ko je onda mogao da uzme? Naravno, onaj ko je bio tamo gde je fond, tamo gde je račun, gde su pare, taj koji je odlučivao, taj koji nije raspisivao tendere. Nikakva tajna nije da Pajtić radi na isti način kao Đilas u Beogradu, šeta se ulicom i kaže – dete, ovo da se za dva dana asfaltira.
Naravno da sa pravom postavljamo pitanje šta će biti od ovog. Država ima da pruži garanciju za nešto svoje. Prosto sam iznenađen, gospodine Mrkonjiću, što vi preko svega toga želite da pređete i da postavljate neki, navodno, viši cilj.
Kome mi da verujemo, ljudi? Kome mi da verujemo? Kad je Đelić došao, nije imalo kuče za šta da ga ujede, pa mu svi verovali. Posle tri godine, veliki akcionar, 11.000.000 evra! Znači, kredit je uzet, pare su potrošene, ostao je dug prema putarima i onda se neminovno javljaju dva pitanja: ili je urađeno više nego što je trebalo ili je neko uzeo pare? Kako je onda moguće da ostane dug?
Skrenuo bih pažnju, da ne ispadne da pričamo sa gospodinom Mrkonjićem a da zaobilazimo Ministarstvo finansija, u Zakonu o javnom dugu postoji član 11, po kome je vaše ministarstvo dužno da se stara o javnom dugu i da upravlja tim javnim dugom. Mi nikada ne čujemo vaše mišljenje. Vi uvek kažete – mi spadamo u grupu srednje zaduženih zemalja. Oni časopisi koji se bave ekonomijom i finansijama u inostranstvu kažu da smo kao zemlja izuzetno zaduženi. Pre mesec dana smo vam čitali članak iz jednog „Fajnenšel tajmsa“, tako se valjda zove, sad treba ponovo na sitne štoseve da hvatate. Izbegnite te sitne štoseve prema meni, ja sam malo veći čovek.
Nije valjda da ne znate šta pišu u inostranstvu o nama? Izgleda da i vi verujete ovoj kampanji Dragana Đilasa da je sve lepo. Lepo, lepše, levo. Nemojte tako, ljudi. Nemojte tako. Trideset milijardi dugujete, imate blokadu trezora. Niste izvršili kompenzaciju. Zašto? Verovatno i ne možete da izvršite kompenzaciju. Koliko je hiljada preduzeća pod blokadom? Koliki je ukupan iznos blokade? Vi se smeškate, puj pike ne važi i idemo dalje, teramo dalje. Gde dalje? U ambis? Mi smo već u ambisu, niko vas nije obavestio.
Videli ste da noću menjaju kontejnere u Zemunu. Novi tip kontejnera. Molim vas, pa gradska opština godinama je tražila da se promene kontejneri, kako se to baš sinoć promeni?
Dajte, molim vas, da stalno budu raspisani izbori, lokalni, dopunski; na svakih 15 dana u svakom mestu da se raspišu izbori, pa ćete onda nešto da radite, a ne sve lepo da blokirate i kad krenu izbori, hajde, pusti malo. Obećanje ludom radovanje. Sve posle dođe na naplatu. Kako dolazi na naplatu? Kroz zakon o zaduživanju, kroz zakone o davanju garancija.
Šta sad država garantuje? Da će se izmiriti ta obaveza. Država i treba da garantuje da će biti izmirena obaveza, ali ne može država da garantuje ako tu obavezu koja se stvori državi neko pretvori u lični prihod.
Koliko će od ovih kredita da ide agencijama Dragana Đilasa za promociju Koridora 10? Niste postavili pitanje. Samo da vas podsetim, on je bio direktor Narodne kancelarije, pa je posle bio ministar bez portfelja za NIP, a mi još ne znamo gde su pare od tog Nacionalnog investicionog programa. Vi se unutar Vlade svađate, do tuče, ko će da ima šaku nad tim parama, pa imate i posebnog ministra.